Предавач: свештеник Александра саша Ђурђевић, парох у Каракасу - Венецуела

Његовом Преосвештенству саслуживали су пароси дрварски протонамјесници Саша Црљић, Синиша Сердар и епархијски ђакон Никола Перковић. Умилним појањем Свету Литургију пратили су за пјевницом јереји Бојан Митрић, парох први петровачки, и Зоран Миловац, парох трећи дрварски. На крају Свете Литургије Епископ Атанасије осветио је нови Крст за куполу Саборног храма Светог Саве у Дрвару јер је прије неколико мјесеци удар грома разнио Крст са врха куполе. Послије одслужене Свете Архијерејске Литургије Епископ се обратио присутним вјерницима пригодном бесједом.По завршетку молитвеног сабрања у цркви о. Саша је у своме дому угостио Епископа и свештенике са њиховим породицама. Одржан је и братски састанак Епископа са дрварским свештеницима и предсједником Црквене општине Дрвар г. Младеном Зељковићем. Свештеници су били у могућности да упознају новог Епископа са појединостима о стању Цркве и православне заједнице на подручју Дрвара.

Епархија бихаћко-петровачка

Четири године након што је на Ловћену срушена Његошева капела, Крушевљани су први пут покушавали да изграде њену реплику у свом граду. Та жеља из 1978. године почела је да се остварује тек сада.

Радове изводи фирма „Техноградња“ из Крушевца.

Фотографије

Извор: Епархија крушевачка

У току свете Литургије у Саборном храму испуњеном благочестивим верним народом, Владика је рукоположио ђакона Мирољуба Симеуновића из Трстеника у чин свештеника. Беседе које је владика Давид изговорио на светој Литургији и рукоположењу можете преслушати на интернет презентацији Епархије крушевачке.

Извор: Епархија крушевачка

Камп је имао за циљ да се ученици градских школа упознају са животом и радом деце у сеоским срединама, са завичајном историјом, културом, традицијом и верским обичајима.

Првог дана кампа добродошлицу свим учесницима упутио је старешина Црквене Општине Бранковина протојереј-ставрофор Душан Патијаревић, показавши храм светог Архангела Гаврила и црквену ризницу. Том приликом деца су се упознала са богатом историјом бранковачког краја, са славним Ненадовићима и песникињом Десанком Максимовић. У наредним данима ученици су пролазили кроз врло креативне радионице. Поред тога посетили су и Бранковачки Вис, место на коме су се 27. фебруара 1804. године окупиле прве устаничке јединице ваљевске нахије.

Последњег дана одржана је верска радионица. Задатак ове радионице је смисао прослављања Крсне славе као и њена припрема и само прослављање. Деца су заједно са својим учитељима припремили славски колач, жито и славски ручак. Док су спремали храну, вероучитељ Милош Станојевић упознао их је са историјским развојем прослављања славе код Срба. По обављеним припремама позвани су свештеници да обаве чин освећења славског жита и колача. У име Његовог Преосвештенства Епископа ваљевског Господина Милутина овом свечаном чину присуствовао је о. Милован Теовановић, архијерејски намесник II ваљевски са надлежним свештенством. Том приликом о. Милован се обратио присутним честитавши славу и празник светог мученика и архиђакона Лаврентија који се тог дана прослављао. О. Милован је похвалио одличну сарадњу црквене јединице у Бранковини и подручне школе и изразио је жеље да та сарадња буде још приснија и плодоноснија.

После обављеног ручка директорка школе, Милица Остојић уручила је свим учесницима кампа захвалнице, пожелевши им срећан почетак наступајуће школске године.

Трајање емисије је 90 минута, а емитује се премијерно недељом са почетком у 8:30 часова, док је репризно емитовање суботом са почетком у 8:30 часова. До сада је премијерно емитовано преко 420 емисија, док су наши слушаоци имали прилику да чују преко 900 емисија заједно са репризама. У летњем периоду од 30. јуна до 1. септембра, емитују се репризе емисија које су снимљене у претходном периоду текуће године, у термину субота и недеља са почетком у 8.00 часова. Емисија се састоји из седам рубрика : Мисионарска писма, Духовник, Историја Живота, Не веруј у идоле, Христова наука, У свету постоји једно царство и Житија Светих. Такође у оквиру емисије се емитује и део материјала званичног радија Епархије Шумадијске - “Радија Златоусти”.

Радио је медиј који је у односу на све друге данашње медије, пре свега мислим на интернет и телевизију, заиста доступан свуда, у аутомобилу, на послу, у продавници, где год се човек нађе, и као такав нама хришћанима пружа велике могућности да до сваког човека допремо, слушајући позив Господа Христа “идите по свему свету и проповедајте јеванђеље сваком створењу...”. На овај начин глас Цркве Божије доступан је свуда, са увек отвореним и сталним позивом свима да дођу и литургијски виде како је благ Господ, да живе Истином у вери, нади и љубави, и да свима нама у души сване Православно јутро. Такође овај начин мисије Цркве, пружа могућност пре свега деци која похађају Веронауку у јагодинским основним и средњим школама, да на свој начин, сву своју радост и искуство сусрета са Богом лично пренесу другима, и тако својим примером засведоче истинитост и лепоту наше Свете Православне вере.

Приближавајући се јубилеју 10. година емитовања на Радио Јагодини, који ће емисија прославити у мају 2014. године, на интернету је постављена страна емисије “ПРАВОСЛАВНО ЈУТРО” у оквиру сајта www.svetiapostoli.com. Страни је могуће приступити и преко сајта www.eparhija-sumadijska.org.rs, као и преко портала www.noviput.rs, на којима са налазе линкови за емисију. Ускоро ће и све емисије које су емитоване на радију такође бити доступне на овој страни, тако да ће сви они који желе моћи да их преслушају.

У реализацији емисије учествују: вероучитељ Предраг Димитријевић, ученици Гимназије “Светозар Марковић” у Јагодини, Кристина Пешић и Соња Димитријевић, ученица средње медицинске школе у Крагујевцу, Јована Стевановић, члан новинарске секције ОШ “17. октобар” из Јагодине Зорана Јанковић, студент Јелена Спремо. Запосленима на радију : спикери Јелена Добросављевић, Весна Петровић, Сузана Лубура, Биљана Марковић, Никола Косановић и Слободанка Јевтић, тонска реализација Горан Јевтић и Златко Милојковић, а на свој начин допринос су да ли и сви остали запослени на радију.

Такође за ову изузетну сарадњу Цркве са медијском кућом ЈИП “Нови Пут” дугујемо директору ове куће Љубиши - Бати Вујићу, као и уреднику “Радио Јагодине” Горану Јевремовићу.

На крају, а од почетка дугујемо највише свим слушаоцима Радио Јагодине и ове емисије који су сво време били уз нас. Ја лично захвалност дугујем и човеку који више није са нама - Жикици Јовановићу, који ми је много помогао да емисија постане и остане онаква каква је данас.

Епархија шумадијска

Епископу су саслуживали архимандрит Дионисије, духовник овог манастира као и свештенство Епархије нишке. На бденију, после прочитаног Јеванђеља, Владика Јован се обратио сабраном свештенству, монаштву и верном народу речима поуке. Поуку је упутио и на крају свете Литургије. Литија је прошла око храма, преломљен је славски колач и освећено грожђе са другим плодовима које је подељено као благослов верном народу.

После богослужења је приређена трпеза љубави за сав сабрани народ.

Изовор: Епархија нишка

Као и претходних година, и ове вечери 21. августа 2013. године у 19 часова у Епархијском дому у Крагујевцу духовна манифестација Госпојинске свечаности отворена је изложбом. Братство Саборног храма Успења Пресвете Богородице у Крагујевцу, уз покровитељство града Крагујевца и сарадњу Школске управе Шумадије Министарства просвете Републике Србије и осталих установа културе Крагујевца, већ четврти пут заредом организује духовну манифестацију у оквиру које изложбама, представама, концертима и трибинама промовише православну духовност и културу.

На отварању изложбе присутнима су се обратили свештеник Зоран Врбашки,у име братства Саборне цркве, проф. Добрица Милосављевић, као представник Градског већа и г-дин Ненад Ђорђевић, као један од аутора ове изложбе.

Свештеник Зоран је говорио о благослову Мајке Божије који надахњује на духовно радовање и слављење светиње живота, и да дар живота сваком човеку долази преко мајки а дар вечног живота преко Мајке свих мајки, Пресвете Богородице. Брижност, пожртвовање и заступништво су речи које осликавају портрет мајке, а нарочито Мајке Божије. Овим особинама била је украшена и Диана Будисављевић која се за унесрећену децу у логорима НДХ бринула, храбро се жртвовала и заступала њихово право на живот. Зато се у данима Госпојинских свечаности сећамо њеног херојског дела.

Члан Градског већа проф. Добрица Милосављевић поздравивши присутне говорио је о значају сарадње локалне самоуправе са Епархијом шумадијском и о вредностима на које указује Мајка Божију, а које се отривају у људима као што је Диана Будисављевић. Своје обараћање проф. Добрица је завршио речима: “Проглашавам овогодишње IV Госпојинске свечаности отвореним”.

Коаутор изложбе “Мајка хиљада деце” г-дин Ненад Ђорђевић упутио је присутне у историјске околности у којима је Диана Будисављевић започела своју “Акцију” (термин којим је она назвала организовање спасавања и збрињавања деце), а затим указао на најбитније црте из њене биографије. На крају свог излагања истакао је да је ово био јединствен случај спасавања великих размера у Европи и да овакво дело може и нас да инспирише.

Након ових беседа глумци Милош Крстовић и Дарија извели су сценски приказ читања одломака из Дневника Диане Будисавављевић и писама родитеља. Ово извођење употпунио је студент свирањем композиције на хармоници. Нарочиту радост овом догађају уприличила су деца из подмлатка КУД-а из Драгобраће који својим присуством нарочито указивали на значај дела Диане Будисављевић.

Овом догаћају су поред посетилаца присусвовали и Преосвећени владика Јован шумадијски, ректор Зоран Крстић протојереј-ставрофор, братство Саборног храма и заменик шефа мисије амбасаде Израела у Србији г-дин Итај Милнер.

Извор: Епархија шумадијска, СПЦ

У навечерје празника, 27. августа 2013. године, празнично вечерње са петохљебницом служиће Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Хризостом уз саслужење мјесног свештенства и монаштва. У поноћ између 27. и 28. августа биће служен Акатист Пресветој Богородици. На дан празника, свету архијерејску Литургију служиће Његово Преосвештенство Епископ г. Хризостом, што ће уједно бити и његова прва архијерејска Литургија у нашем манастиру од избора у трон Епископа зворничко-тузланског. Позивамо вјерни народ да молитвено учествује и окријепи душу у древној немањићкој светињи.

О манастиру Озрену

Манастир Озрен се налази у насељу Кауђерица, на 7 километара јужно од Петрова, Република Српска, БиХ, у планинском окружењу кроз које протиче ријека Спреча. Манастир је посвећен Светом оцу Николају, а само име је добио по истоименој планини на којој се налази. Од марта 2003. године манастир је проглашен националним спомеником Босне и Херцеговине.

Датирање манастира Озрен, као и осталих манастира у сјевероисточној Босни, крије се негдје у сјенкама далеке прошлости. Први писани помен Озрена је натпис уклесан изнад врата, гдје се спомиње 1587. година, када је отац Јаков патосао храм. У народу овог краја влада вјеровање да је манастир Озрен као и остали манастири задужбина славне лозе Немањића. Да народно предање има основа поткрепљено је и народном поезијом гдје се набрајају задужбине великог жупана Стефана Немање а по ријечима Светог Саве:

Старији историчари сматрају да је манастир Озрен задужбина краља Драгутина, што донекле има ослонац у историјској чињеници јер је краљ Драгутин заиста у периоду 1284-1316. године управљао територијом на којој се манастир и налази. Када је краљ Стефан Драгутин 1284. године примио на управу сјевероисточну Босну, као зет и вазал мађарског краља, затекао је овдје тројаку вјерску ситуацију. Као зет римокатоличког двора у духу Немањићке политике, Стефан Драгутин није дирао у римокатоличку цркву гдје је она имала дугу традицију. Он је у овој области Усора и Соли тежио да искоријени трећу јеретичку тзв. „цркву босанску“ која се крајем ХП вијека појављује као уточиште многих јеретика који су побјегли из православних и римокатоличких земаља. Архиепископ Данило у „Животима краљева и архиепископа српских“ описује како је краљ Драгутин многе јеретике обратио у хришћанску вјеру и присајединио их светој саборној и апостолској цркви. Колико је у то вријеме подигнуто цркава и манастира свједочи и чињеница да је овај дио Драгутинове државе имао и засебног епископа „босанског“.

Према „Троношком родослову'“ у коме је забиљежено предање о задужбинама краља Драгутина не спомиње се манастир Озрен, него манастири Рача, Ловница и Папраћа. Ипак према подацима Илариона Руварца (1878.) сматра се да су сви ови манастири могли бити подигнути и прије турске управе. Манастир Тавну и завршетак Папраће својим градитељством остварили су синови краља Драгутина. Према писаним историјским изводима закључује се да манастир Озрен свој процват доживљава управо у другој половини XVI и почетком XVII вијека. Градитељске одлике озренске цркве, нарочито архитектонска декорација, говоре о настанку грађевине у периоду после 1557. године што потврђује податак о процвату у периоду XVI и XVII вијека. С пуном сигурношћу се не може констатовати да ли је садашњој цркви Светог оца Николе претходила нека старија, можда Драгутинова задужбина.

Да ли је тај период био препород у историји Озрена или обнова два и по вијека старијег манастира остаће питање на које се одговор може наћи само детаљнијим археолошким истраживањем. Архитектуру озренске цркве карактерише српско црквено градитељство XVI вијека. У то вријеме владала је уредба турске власти гдје је дозвољена обнова хришћанских богомоља само тамо гдје су оне постојале прије турске окупације. По тој уредби, све новосаграђене цркве требало је порушити, свештенство строго казнити, а кадије у чијем се кадилуку подигне црква или знамење крста, одмах свргнути са власти. Те одредбе су непосредно утицале на православну црквену архитектуру, па се и натпис уклесан изнад врата манастира Озрен сматра за потврду да је отац Јаков поставио патос на обновљеној, оштећеној или уништеној манастирској цркви.

О томе да је на планини Озрен већ 1557. године постојао манастир, свједочи податак да се отац Јаков те или сљедеће године замонашио, те као игуман Јоаким постао старјешина манастира. Поједина села у околини Озрена (између Грапске и Грачанице) носе назив Прњавор, па се претпоставља да су она била манастирска имања. Монах Тимотеј у свом запису у „панегирику“ 1589. године у Озрену спомиње игумана Јоакима. Сљедеће године тај исти монах је писао у Озрену минеј, а три године касније (1592) један „Метафраст“, у вријеме игумана Јоакима, гдје се потписивао као јерођакон.

Постоји вјеровање да је монах Тимотеј био глув и да се Божијом милошћу излијечио од глувоће. То напомиње у свом запису из 1592. године, гдје каже да је: „... дванаест година био глув и да му је у ушима лупало као да чује громове и страшна ратна оружја.“ Будући даје постао јерођакон, а касније јеромонах, ово се потврђује, јер даје остао глув не би био способан за вршење светих богослужења. Према манастирским подацима, озренска црква је живописана између 1605. и 1606. године, о чему говори натпис у којем се наводе имена игумана Јоакима и седам јеромонаха.

Ктитор фрескописа управо је био игуман Јоаким што се потврђује на једној фресци која га приказује са свитком који предаје Светом оцу Николају, патрону храма. Технологија живописа која је анализирана при утврђивању датирања свете цркве управо говори да фреско-сликарство није осликао исти мајстор што потврђују разлике у квалитету између горњих и доњих дијелова наоса. Сматра се да су године 1605. и 1606. везане за Апеско-сликарство оца Стоахиње. а да живопис у зони сокла датира из ранијег периода, гдје се запажа квалитетнија малтерска подлога и гдје је више пажње посвећено технологији традиционалног византијског фрескописа. Током 1608. и 1609. година фрескама је украшена и припрата озренске цркве, а за мајстора се сматра исти онај који је осликао цркву манатира Житомислића. О разликама у квалитету живописа, као и предању о Драгутином ктиторству, могуће је још увијек говорити само рјечником претпоставки, те и само датирање Озрена, до неких поузданијих открића, остаје отворено питање.

Бурна историјска дешавања овог краја нису заобишла ни манастир Озрен. Наиме, током 17. вијека, у овом манастиру било је бројно монаштво, а само манастирско имање било је огромно, са доста стоке и винограда. Аустријско-турски рат 1690. године приморао је озренске монахе да напусте манастир. Двадесет монаха који су остали, злочестиви Турци су посјекли пред самом светом црквом. Током XVIII вијека манастир је запустио и о њему се бринуло вриједно и побожно становништво околних насеља. Страдање православног свештенства као и самих вјерних који су бринули о манастиру настављено је и током XVIII вијека. Тако су нпр. оца Игњата из Мичијевића одвели у Травник, распели га, гдје је овај страдалник шестога дана предао своју мученичку душу своме Творцу коме је вјерно служио. Обнова манастира започета је 1775. године и везује се за требињске калуђере Јоаникија и Јосифа. Након Првог српског устанка Озрен је поново напуштен, а турска освета пала је и на тадашње свештенство.

Прва половина XIX вијека (1834, 1842. и 1848.) овом крају доноси сељачке буне, а најпознатија је била тзв. поп Јовичина буна 1834. године. Турска одмазда је била велика, а поједини подаци говоре да су Турци посјекли или објесили 758 хришћана. То је трајало све до 1839. године када је хатишерифом успостављен нешто повољнији статус хришћана. То је био довољно снажан повод да свештеници са својим напаћеним народом започну поново обнову свога Озрена. О овој обнови постоји запис и у Требнику московског издања, за који се сматра да је дар цара Александра свештенству и монаштву манастира. Да је и у то вријеме, наизглед повољнијих прилика за хришћане, долазило до страдања свештенства, говори податак о свештенику Ристи Ковачевићу који је ишао Омер-паши Латасу да обезбиједи боље услове живота и рада у свом крају. Сматрајући ово као оптужбу, локални бегови су га позвали у Маглај одакле се никад није ни вратио.

Званична обнова почиње 1842. године, када је добијена дозвола од турских власти. Обновује предводио прота Марко Маријановић, док су 1849. године отац Игњат и отац Мијат саградили предивну манастирску чесму - Калуђерицу. У то вријеме се око чесме налазило 80 дрвених колиба за смештај вјерника о великим црквеним светковинама. Народно просвјећивање је у турском царству (а и у осталим средњовековним хришћанским државама) спадало у домен цркве па су многе црквене општине имале своје школе гдје су дјецу учили свештеници или посебно плаћени учитељи тзв. „даскали“. Школа је постојала и у манастиру Озрен, али због историјских страдања архивски материјал није сачуван. Писци с краја XIX вијека описују како је овдје околно свештенство с народом 1856. године обнављало древне манастирске ћелије из 1775. године, гдје набрајају да је у доњем дијелу била школска дворана и учитељев стан. Манастир је 1878. године добио нову физиономију када му је дограђен звоник, а од 1885. године у манастиру се поново скупило монашко братство које је одмах оформило школу. Никола Димшић, новосадски сликар, 1895. године израдио је нови иконостас за свети храм у Озрену. Тај иконопис се сад налази у цркви села Бољанић. У Другом свјетском рату црква је оштећена бомбардовањем, манастирска ризница опљачкана, а архива спаљена. Игумана Гаврила и јеромонаха Серафима Љубојевића усташе су 1941. године одвеле у логор. Јеромонах Серафим се вратио у свој Озрен те тешке 1945. године. Одмах је и започео, по четврти пут, окупљати манастирско братство. Од 1992. године у манастиру Озрен налазе се мошти, десна рука, Великомученице Огњене Марије. Комисија за очување националних споменика Босне и Херцеговине, на сједници одржаној од 4. до 8. марта 2003. године, прогласила је Грађевинску цјелину - Манастир Озрен са фрескама - националним спомеником Босне и Херцеговине.

Сама црква манастира Озрена је једнодобна, са олтарском апсидом и истуреним правоугаоним пјевницама уз наос. Куполу над носе слободно стојећи стубови, што јасно дефинише средњовјековни рашки стил градитељства. Манастирска црква је иначе грађена од материјала који се у то вријеме могао наћи у непосредној близини. Зидови су израђени од серпентина, а спољашње ивице на њима од добро отесаних блокова тврдог пјешчара који је доношен из села Кртове. Портали су израђени од тврђег блиједо-црвенкастог кречњака како би добио свечанији изглед а историчаре умјетности подсјећају на оне раскошне портале цркава Студенице, Сопоћана, Мораче, Дечана те се и на тај начин потврђује веза ових манастира и манастира Озрен. Првобитна црква је била прекривена шиндром а сада је бакром. Отац Страхиња из Будимља је имао велики значај не само због живописа цркве у Озрену него и због повезивања овог манастира са широким српским духовним просторима. Наиме отац Страхиња је живописао манастир Пиву и цркве у Пљевљима, Бијелом Пољу, Морачи, Подврху код Бијелог Поља, Добруну и Градишту у Паштровићима и др., и на овај начин дефинисао цјеловитост нашег националног стваралаштва у тешким временима робовања под Турцима. Отац Страхиња је његовао препознатљив стил физиономије са доминантним главама на којима се истичу крупне очи смјештене испод изражених обрва. Стручњаци кажу да овакав стил карактерише велико иконографско знање и завидно теолошко образовање. То најбоље доказује композиција "Очинства", фреске Свете Тројице, а која је смјештена у самом своду олтара.

С обзиром да је црква манастира посвећена Светом оцу Николају, прије уласка у лађу цркве (наос), на вратима у полукругу тимпанона налази се насликан лик Светог Николе, манастирског патрона и молитвеника пред Богом. На западном зиду приказане су сцене великих испосника и подвижника као што је старац Зосим када причешћује Свету Марију Египћанку. На другом западном зиду насликан је игуман Јоаким као неко ко је бринуо о довршавању и украшавању цркве. Животу Светог Николе посвећен је највећи дио простора на зидовима припрате. У тимпанону изнад улазних врата налази се добро очувана фреска Пресвете Богородице са младенцем Христом, тзв. "Богородица Умиљенија". Одмах поред врата су насликани ликови Светог арханђела Михаила и Гаврила. Лик Светог арханђела Гаврила је знатно оштећен док се код лика Светог арханђела Михаила налази и текст на свитку који говори о његовој узвишеној служби у небеској јерархији. У преводу текст гласи:

Управо овај текст упућује на неопходност искрене вјере при уласку у свети храм Божији. У олтару који представља „светињу над светињама“, јер се ту дешава света евхаристија, највиша хришћанска света тајна, осликано је „Поклољеље Агнегу“ као одавање части евхаристији, бескрвној жртви Христовој. Ту се Христос поново облачи у материју и под видом хљеба и вина физички се сједињује са свештеницима и вјернима. Ова композиција представља црквено-зидно сликарство XIII вијека и најприје се среће у Сопоћанима.

Озренску припрату је радио други мајстор чији стил се помало разликује у односу на оца Страхињу. Он употребљава пастелне боје и ликови су нешто складнији, виткији са мирним покретима што у оку стручњака показује манире критских сликара. Старе царске двери из XVII вијека пренесене су нешто касније у музеј епархијског двора. На њима нема дуборезних украса а оштећено сликарство је пресликано руком непознатог мајстора. У овај исти музеј из Озрена је пренесена и икона „ПеШ“ рад чувеног сликара с почетка XVII вијека Емануела Ламбардоса. Умјетничку вриједност икона допуњује и чувени српски сликар из Темишвара Сава Петровић који је 1847. године осликао на платну икону Вазнесења Христовог. Све ово упућује на не само духовну него и умјетничку, историјску и националну вриједност овог манастира, те стога намеће потребу за мобилност свих како би се она сачувала, надградила, а манастир што више посјећивао. Опис манастира Озрен не би био потпун ако се не би споменуо „велики народни сабор“ о Великој Госпојини (28. август). Сабор почиње у предвечерје празника и траје сутрадан, а неколико хиљада окупљених вјерних свједоче нераскидиву везу и неуништивост духа који овај манастир има са побожним и напаћеним народом овог краја.

СПЦ

Након благосиљања грожђа протојереј-ставрофор др Божа Совиљ је поздравио верни народ и домаћина јереја Бојана Нинковића, говорећи о значају Преображења унутрашњег човековог бића у проласку кроз данашња смутна времена.

По Светој Литургији учињен је опход око светог храма и преломљен је Славски колач, те изабран кум славе за наредну годину. Трпезу љубави је припредио овогодишњи кум славе господин Срето Мумовић за сав присутан народ.

Епархија сремска

На манастирском имању у Милтону, надомак Торонта, по лепом времену окупио се до сада вероватно највећи број православних верника – Срба, Руса, Грка, Украјинаца, Румуна - да прослави славу ове светиње. Најпре је у недељу вече свечано празнично бденије служио Његово Преосвештенство Епископ канадски г. Георгије, уз присуство Митрополита Торонта и све Канаде Цариградске Патријаршије г. Сотириоса, који је након прочитаног Јеванђеља на јутрењу, са благословом домаћина епископа Георгија, одржао надахнуту беседу о смислу и значају Преображења Господњег за нас.

Митрополит је позвао да се сви преображавамо на боље, да будемо бољи хришћани и људи свакога дана и на сваком месту, нарочито да се томе молимо приликом сваког новог уласка у храм Божји.

Након бденија, које је било веома торжествено и свечано, и на коме су својим анђеоским гласовима појали проте Лазар Вукојев, Василије Томић и Љубомир Рајић, прешло се у конак манастира где су сви послужени богатом посном вечером и црним вином. На вечери су се певале српске родољубиве песме Светог Владике Николаја, песме о Косову и Метохији, а једну грчку песму отпевао је и митрополит Сотириос.

Сутрадан, на дан славе, пред више од четири стотине верника, у препуном храму свету архијерејску Литургију служио је Епископ канадски г. Георгије, уз саслужење епископа Касијана из Румуснке Патрријаршије, шест свештеника и два ђакона. Величанствену атмосферу овог молитвеног скупа својим гласовима улепшао је црквени хор “Роман Мелод” из Кичинера.

На крају Литургије владика Георгије је одликовао одлазећег Конзула Републике Србије у Торонту г. Зорана Павлова, за изузетно пожртвовање и предану службу.

У речима захвалности, домаћин славе, Епископ канадски, захвалио је свима присутнима који су одвојили своје време и уложили труд и љубав да на велики празник најпре буду заједно сабрани око Епископа и служашчег свештенства на светој Литургији, а потом и на славском обреду са кумовима славе, као и на славској трпези.

Прекрасним богослужењем, литијом око храма, освећењем грожђа и ломљењем славског колача на торжествен начин обележен је најсвечанији дан за наше вернике у Канади. Дивна атмосфера пренела се након службе и на манастирски павиљон, где су сестре Савезног кола приредиле посни ручак.

Кум овогодишње славе био је г. Драгослав Богићевић из Мисисаге. За наредну годину кумства се прихватио г. Милорад Маћешевић из Тера Коте.

свештеник Милош Пурић

Извор и фотографије

Повод одржавања састанка је припрема за организацију прославе јубилеја светог цара Константина у Сремској Митровици планираног за 22. септембар 2013. године. Састанак је водио Његово Преосвештенство Епископ сремски Господин Василије. Одслужено је вечерње богослужење у 18.00 часова у храму светог архангела Гаврила које је служио протојереј Споменко Грујић парох при храму Рођења Пресвете Богородице у Батајници. По завршеном богослужењу благословом Епископа Василија у црквеној сали при храму светог архангела Гаврила почео је састанак.

Епископ Василије је нагласио потребу пре свега са упознавањем живота и дела Светог цара Константина ракавши да је баш овој нашој генерацији припала час за обележавање јубилеја 1700 година. Централна прослава је свакако у граду Нишу али је исто тако значајна прослава у Сремској Митровици, граду где је цар Константин столовао. Свима нам је дужност, нагласио је Епископ Василије да узмемо учешће у организацији овог јубилеја. Треба одмах приступити припремама јер је остало још само месец дана. Ми из сремске епархије смо носиоци прославе а позив ће бити упућен и епархијама у окружењу шабачкој, бачкој и другима. На крају Епископ Василије је пастирски замолио свештенство да одговорно приступе организацији овог јубилеја.

Епархија сремска

Одбор за веронауку Епархије врањске организовао је дводневни семинар под називом „Катихизис некад и сад: оригинални текст у настави православног катихизиса“ у манастиру Преподобног Прохора Пчињског 15. и 16. августа 2013. године. Семинар се налази у каталогу Републичког Завода за унапређивање образовања и васпитања, заведен у област друштвених наука, под редним бројем 180.

Након успешно реализованог првог дана семинара, други дан су вероучитељи започели окупљени крај кивота Светог оца нашег Прохора Пчињског на Евхаристијском сабрању којим је началствовао Епископ врањски г. Пахомије, уз саслуживање свештеника вероучитеља. На крају свете Литургије, епископ Пахомије вероучитељима је упутио очинске савете који ће им помоћи да одговоре на изазове које носи служба на коју су позвани.

Аутор семинара, протођакон Златко Матић у свом предавању, након осврта на техничке детаље семинара, изложио је етимологију речи „катихизис“, а затим и историјски преглед улоге катихизиса у животу хришћанске заједнице првих векова. Као најсјајнији пример литургијске катихезе, предочене су Катихезе Светог Кирила Јерусалимског, настале у „златном веку патристике“. Анализирајући Прокатихезу, аутор семинара је учесницима представио методологију, садржај и циљ Кирилових Катихеза – оцрковљење, јединство са Светом Тројицом, спасење.

У другом делу рада семинара, учесницима је приказано поређење између представљених метода, садржаја и циља Катихеза Светог Кирила, а тиме и црквене катихизације ране Цркве уопште, са планом и програмом садашњег Православног катихизиса као званичног школског предмета, аутора Епископа браничевског Игнатија (Мидића), подвлачећи сличности.

Обострано задовољство на крају семинара је било очигледно, сам предавач је веома похвално говорио о труду и пажњи вероучитеља Епархије врањске, а они му узвратили питањима која су до танчина осветлила све аспекте теме о којој је било речи.

Након поклоњења мироточивим моштима Преподобног Прохора, вероучитељи су најпре понели благослов овог светитеља и Божјег угодника, али свакако и неке нове идеје и ново знање које ће допринети многоструке плодове у наредним школским годинама.

Фотографије

Сутрадан, на Преображење Господње, митрополит Јован је служио свету архијерејску Литургију уз саслужење протојерејâ-ставрофорâ Марка Ногића, Душка Спасојевића и Слободана Лалића, јерејâ Ђорђа Филиповића и Александра Обрадовића, као и ђаконâ Зорана Радића и Бранимира Јокића. У надахнутој беседи окупљеним верницима митрополит Јован је говорио о празнику Преображења Господњег на гори Тавору. На крају беседе Високопреосвећени је благословио народ и честитао му храмовну славу.

Велики број верника приступио је светим тајнама исповести и причешћа. По заамвоној молитви освећено је грожђе и жито и преломљен славски колач.

Ово литургијско славље својим певањем увеличао је и хор Саборног храма. У сали Црквене општине Загреб припремљено је послужење за све вернике.

• беседа Митрополита загребачко-љубљанског Јована
  

Извор: Митрополија загребачко-љубљанска