У званичном саопштењу градоначелник је између осталог рекао : „У име Града Дубровника и Дубровчана изражавам најоштрију осуду и згражање над порукама мржње и фашизма на дубровачким улицама. Дубровник то није. Аутори ових скандалозних графита тешко се могу сматрати Дубровчанима и никако нису дионици дубровачког духа толеранције, разумијевања и узајамног поштовања који се међу људима на овој хриди развијао више од тисућљећа… Дубровник је био и остат ће мултикултуралан и мултиконфесионалан град у којем све вјерске и националне мањине стољећима живе у сложним и пријатељским односима и зато се надам како ће у најскоријем року правосудне и полицијске службе изолирати и најстроже казнити кривце који су безумним чином увриједили све оно на што смо у Дубровнику највише поносни.“

Извор: Епархија захумско-херцеговачка

Заупокојном Литургијом началствовао је протојереј-ставрофор Миливој Мијатов уз саслужење многобројног свештенства Епархије бачке. Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј служио је опело, после ког је присутнима и породици упутио пригодну беседу.

Преузмите звучни запис

Епархија бачка

Ви носите звање и позвање ученика; то је појам који се често употребљава, кога често користимо, али често и без свести шта тај појам стварно значи. Ви сте пре свега Христови ученици, не само ви, него сви ми. Сваки хришћанин од тренутка свога крштења постаје Христов ученик. То призвање и та служба никада не престаје. Она траје током целог нашег живота, она се продужава у вечност. Ми ћемо од тренутка нашег крштења вечно бити Христови ученици, што значи да се сам наш живот састоји од учења. Не од учења које треје једну или пет година, него учења које се протеже у вечност. То треба сви да имамо у виду, нарочито ученици првог разреда. Они од данас ступају на стазу учења и не треба да буде дана када ви нећете учити и нећете бити ученици Христови.

Имајте на уму да оног тренутка када, не дај Боже, кажете да сте све научили, или довољно сам научио, не треба ми више, нећу више да учим, тог тренутка је наступила ваша смрт. Човек умире оног тренутка када више не жели да се развија, кад више не жели да напредује. Физичка смрт долази касније, мало или много касније, а духовна смрт наступа оног тренутка када смо затворени за напредовање или када се затворимо за учење.

Врло често ћемо се ми професори наћи у прилици да вас терамо да учите, а и ви ћете често бити у ситуацији да се опирете потреби да учите. То су уобичајена и пролазна искушења. Оно што треба да буде трајно јесте ваша жеља за учењем и ваша жеља за напредовањем.

Све што ћете учити односи се на мозак и срце. Ми ћемо да се трудимо да утичемо и на ваш ум и на ваше срце, зато што било каква подела између ума и срца нити је хришћанска, нити је нормална. Нема ученог човека коме је срце хладно, или, можда може да га има, али ван Цркве. Исто тако, нема ни човека хришћанина коме је срце топло а ум празан. Требало да буду у савршеном сагласју ум и срце – нераздељиво и онако како су нам показали сви наши светитељи, сви наши преци којих се сећамо.

Циљ вашега учења јесте врлина коју нећете теако често да сретнете у свету, нити ће неко да вас на њу упућује. То је светост. Ваш задатак јесте да будете свети. То је и наш задатак, то је задатак сваког хришћанина. Немојте да се плашите да се ради о високим циљевима, високим и недостижним идеалима. Јер ако човек не може да буде свет, онда ми доводимо у питање и Реч Господњу и доводимо у питање љубав Господњу. Светост није наше достигнуће. Не ради се о томе да ће неко постати свети ако буде учио или молио се три сата, а онај који буде учио и молио се шест сати да ће бити више свет од онога који учи или се моли три сата. Није реч о томе. Бог Духа Светога не даје на кашичицу него онолико колико смо ми отворени према Њему.

У процесу учења, у процесу напредовања, пресудна је отвореност вашег срца, колико сте спремни да се предате Господу. Чули сте у данашњем Јеванђељу да ученици питају Господа зашто они нису могли да ураде оно што Он чини. А Господ им одговара – због маловерја вашег. Суштина сваког проблема, суштина сваког тренутка нашег живота на земљи, од рођења па до последњег трена, јесте маловерје. То је наш основни проблем. Врло често сматрамо да све можемо сами да урадимо. Заправо, наш хришћански пут се састоји у све већем и већем разумевању тога да без Бога не можемо ништа да учинимо. Не, да кажем, мало ништа, него апсолутно ништа. Човекове способности су велике, и заиста он можда без Бога и може нешто да учини, али то, сигурно, нити је дуговечно, нити се, наравно, протеже у вечност. Пре или касније то ће се разбити. Само оно што је учињено са Богом, само оно што је учињено у име Божије трајаће вечно. То зависи од наше вере. Још једном вас подсећам да вера значи предавање Господу, отвореност наша ка Господу. Она се не мери овим или оним достигнућем, већ се мери љубављу коју ми имамо према Господу а на коју ће Господ и те како обилато да одговори уколико будемо отворени.

Са овим мислима желим вам благословен почетак школске године. Ми ћемо на ове истине непрестано да вас подсећамо током вашег школовања, са надом да их нећете никад заборавити. Као што сам рекао, када то будемо заборавили, онда смо мртви. Нека је благословен почетак нове школске године. Желим и вама и нама успех у раду. Амин.

Епархија шумадијска

Током Литургије, Епископ је у презвитерски чин рукоположио ђакона Владу Бранисављевића, дипломираног теолога и бившег ученика крагујевачке Богословије. Такође, Епископ је произнео и молитве призива Светог Духа за благодатни почетак школске године. Након прочитаног Јеванђеља, ученицима, а пре свега онима који тек започињу своје богословско школовање, говорио је о томе шта је за њих најважније у хришћанском узрастању ректор крагујевачке Богословије протојереј ставрофор др Зоран Крстић:

„Ви носите звање и позвање ученика; то је појам који се често употребљава, кога често користимо, али често и без свести шта тај појам стварно значи. Ви сте пре свега Христови ученици, не само ви, него сви ми. Сваки хришћанин од тренутка свога крштења постаје Христов ученик. То призвање и та служба никада не престаје. Она траје током целог нашег живота, она се продужава у вечност. Ми ћемо од тренутка нашег крштења вечно бити Христови ученици, што значи да се сам наш живот састоји од учења. Не од учења које треје једну или пет година, него учења које се протеже у вечност. То треба сви да имамо у виду, нарочито ученици првог разреда. Они од данас ступају на стазу учења и не треба да буде дана када ви нећете учити и нећете бити ученици Христови.

Имајте на уму да оног тренутка када, не дај Боже, кажете да сте све научили, или довољно сам научио, не треба ми више, нећу више да учим, тог тренутка је наступила ваша смрт. Човек умире оног тренутка када више не жели да се развија, кад више не жели да напредује.

Физичка смрт долази касније, мало или много касније, а духовна смрт наступа оног тренутка када смо затворени за напредовање или када се затворимо за учење.

Врло често ћемо се ми професори наћи у прилици да вас терамо да учите, а и ви ћете често бити у ситуацији да се опирете потреби да учите. То су уобичајена и пролазна искушења. Оно што треба да буде трајно јесте ваша жеља за учењем и ваша жеља за напредовањем.

Све што ћете учити односи се на мозак и срце. Ми ћемо да се трудимо да утичемо и на ваш ум и на ваше срце, зато што било каква подела између ума и срца нити је хришћанска, нити је нормална. Нема ученог човека коме је срце хладно, или, можда може да га има, али ван Цркве. Исто тако, нема ни човека хришћанина коме је срце топло а ум празан. Требало да буду у савршеном сагласју ум и срце – нераздељиво и онако како су нам показали сви наши светитељи, сви наши преци којих се сећамо.

Циљ вашега учења јесте врлина коју нећете теако често да сретнете у свету, нити ће неко да вас на њу упућује. То је светост. Ваш задатак јесте да будете свети. То је и наш задатак, то је задатак сваког хришћанина. Немојте да се плашите да се ради о високим циљевима, високим и недостижним идеалима. Јер ако човек не може да буде свет, онда ми доводимо у питање и Реч Господњу и доводимо у питање љубав Господњу. Светост није наше достигнуће. Не ради се о томе да ће неко постати свети ако буде учио или молио се три сата, а онај који буде учио и молио се шест сати да ће бити више свет од онога који учи или се моли три сата. Није реч о томе. Бог Духа Светога не даје на кашичицу него онолико колико смо ми отворени према Њему.

У процесу учења, у процесу напредовања, пресудна је отвореност вашег срца, колико сте спремни да се предате Господу. Чули сте у данашњем Јеванђељу да ученици питају Господа зашто они нису могли да ураде оно што Он чини. А Господ им одговара – због маловерја вашег. Суштина сваког проблема, суштина сваког тренутка нашег живота на земљи, од рођења па до последњег трена, јесте маловерје. То је наш основни проблем. Врло често сматрамо да све можемо сами да урадимо. Заправо, наш хришћански пут се састоји у све већем и већем разумевању тога да без Бога не можемо ништа да учинимо. Не, да кажем, мало ништа, него апсолутно ништа. Човекове способности су велике, и заиста он можда без Бога и може нешто да учини, али то, сигурно, нити је дуговечно, нити се, наравно, протеже у вечност. Пре или касније то ће се разбити. Само оно што је учињено са Богом, само оно што је учињено у име Божије трајаће вечно. То зависи од наше вере. Још једном вас подсећам да вера значи предавање Господу, отвореност наша ка Господу. Она се не мери овим или оним достигнућем, већ се мери љубављу коју ми имамо према Господу а на коју ће Господ и те како обилато да одговори уколико будемо отворени.

Са овим мислима желим вам благословен почетак школске године. Ми ћемо на ове истине непрестано да вас подсећамо током вашег школовања, са надом да их нећете никад заборавити. Као што сам рекао, када то будемо заборавили, онда смо мртви. Нека је благословен почетак нове школске године. Желим и вама и нама успех у раду. Амин.“

Рукоположивши ђакона Владу Бранисављевића у презвитерски чин, епископ Јован, епископ шумадијски, будућем пастиру упутио је поуку која речито упућује и ученике Богословије шта се од њих у Цркви очекује:

„У благодати Божијој или се напредује или се назадује. Ако будеш чувао благодат Божију напредоваћеш, ако не будеш чувао благодат Божију назадоваћеш. Ништа ти неће помоћи ни чин, ни звање, ни твоја упорност, јер без благодати не можемо ништа чинити. Потребно је да се трудиш, колико можеш, да постанеш чист сасуд. У нечистом сасуду Дух Свети не може да обитава.

Ми падамо, и кад падамо благодат одступа. Али, када се покајемо, када се враћамо, благодат се поново враћа и умножава, зависно од ревности твоје.

Назадује се у лењости, јер ако као лењ будеш схватио свој позив и свој призив, ако будеш мислио – данас си рукоположен и више ти ништа не треба да учиш, да се трудиш, да се жртвујеш, онда боље да не примаш свештенички чин. Тек сада ти прдестоји ревност, тек ти сада предстоји вера, тек ти сада предстоји љубав и оно на шта упозорава апостол Павле – пазите на науку Христову. Јер ако будеш пазио на науку Христову и живео науком Христовом онда ћеш осветити себе и оне који су поред тебе.

И тебе ћу, оче Владо, подсетити на речи апостола Павла које је упутио Тимотеју – пази на стадо које ти је поверено, напасај га, али не по принуди него из љубави, не због нечасног добитка, него из срца – тада ће твоји верници препознати да се ти молиш за њих, они ће осетити твоју искрену молитву. Ако си спреман да за другога живот даш - то је вера. Давање себе за другог је вера.

Вера је и слобода. Од чега вера ослобађа? Прво, од нас самих. Молим те, осбоди себе од свега што те буде спутавало да идеш путем Христовим, од свега што те буде спречавало да се не дајеш. Што се будеш више давао и предавао Богу и верном народу своме, све ћеш више добијати. Дак се човек даје, он се не празни већ се пуни.

Молим те, имај страха Божијег. Док будеш имао страха Божијега у себи – да се стално питаш да ли си достојан овог признања, да ли си достојан да станеш пред светињу Престола Божијега, да ли си достојан да се преко твојих руку Господ даје другима, док ова питања будеш себи постављао – не бој се искушења којих ће бити.

Немој никада о себи мислити високо, мисли о себи много ниже него што јеси. Хришћанство је да сматрамо другог и бољим и паметнијим, већим и праведнијим од себе. Добио си благодат, али ће са неке друге стране насртати на ту благодат. Завапи Богу. Прво уђи у своје срце, види ко је у твоме срцу. У своме срцу, што каже Свети Макарије, поведи рат. И ако ту победиш, победио си.“

Преосвећени Господин Јован благослов полазницима богословске школе у Крагујевцу подарио је следећим речима:

„Ми данас призвасмо благодат Светога Духа за почетак вашег школовања. Самим вашим уласком у богословију, ви сте, драга децо, призвани за свету и узвишену службу. Молим вас да призвање које имате не изневерите. Ништа не бива без промисли Божије. Божија промисао је да се ви учите у богословији, да сутра постанете свештеници. Што будете више напредовали у призвању, то ћете више напредовати и у духовном животу, више ћете напредовати и у науци која вам се предаје.

Молима вас да оно што вам се предаје претворите у дело. Немојте да буде по оним речима апостола Павла – да знање надима. Ако је знање без љубави, онда заиста надима, знање без вере надима. Покажите већ сада на делу да сте ученици Божији, да сте ученици Цркве Христове. Вас већ народ препознаје и на вас се гледа другачије него на ваше вршњаке. Од вас очекују много више. Молите се Богу Духу Светоме да вам разведри ум и срце и да то што примате усвојите као начин живота. Док се тог принципа будете држали – не бојте се. Лекције треба да научите за живот. Покажите да сте хришћани међу собом, волите своје другове, помажете им, ако је друг поклекао помогнете му да устане, ако је тужан развеселите га, радујете се са другом који се радује. То је хришћанство. Чините другога већим од себе. Нека вам је срећан и Богом благословен почетак школске године.“

Епархија шумадијска

Литургијским сабрањем је началствовао презвитер Жељко Марковић уз саслужење браће свештеника и епархијског ђакона Андрије Јелића. После Свете Литургије преломљен је Славски колач који је припремила госпођа Бранка а присутни су се послужили на Трпези љубави.

Фото: Лазар Јовић, протојереј-ставрофор

Извор: Епархија крушевачка

У својој беседи Епископ Фотије је поздравио све ученике богословије, посебно мале прваке рекавши да је наука у богословији она наука која нас учи “уском путу” који води Вечном Животу. Поред тога Епископ Фотије је рекао да ученици увек треба да имају пред собом пример младића из Јеванђеља који се питао “Шта да чиним да би задобио Живот Вечни?” а одговор му је био да држи заповести Божје и да живи по закону Божијем.

Том приликом замонашио је у чин мале схиме искушеницу Стојку, давши јој име Олимпијада, по Светој Олимпијади, ученици Светог Јована Хризостома. Чину монашења пруисуствовао је велики број монаштва жичке Епархије као и свештенства Епархије шумадијске, усрдно се молећи за новопострижену сестру нашу Олимпијаду.

Епископ Јован је својом беседом поучио сестринство ове Свете обитељи о улози монаштва у спасењу света а и све нас подсетио на значај послушања, не само у манастиру већ и у животу свакога од нас. Јер ко нема послушности не може се ни спасити.

Беседа епископа шумадијског и администратора жичког Г. Јована

После овог светог чина уследила је трпеза љубави коју је припремила игуманија Наума са сестринством ове Свете обитељи. Владика Јован се дуго задржао у обитељи овој поучавајући поверено му стадо Божије искрено се радујући што је Црква Божија постала богатија за још једну душу монашку.

Пре почетка службе извршено је мало водоосвећење а после службе молебан са крстним ходом. Епископ Иринеј је у својој беседи подсетио још једном шта за православне вернике представља празник Успења Пресвете Богородице. Упокојење Богородице црква назива Успењем, а не смрћу, јер човекововом смрћу тело се враћа у земљу, а душа Богу. Богородица се и телом вазнела на небо и прешла из овоземаљског, пролазног живота у живот вечни; победила је законе природе и својим успењем и нама дала наду у живот вечни, како у песми пева Света Црква. Епископ Иринеј је честитао парохијанима празник у име сестринске Српске цркве. Посебан поздрав упутио је старешини храма митрофорном протојереју-ставрофору Михаилу Протопопову нагласивши да Српска Црква сматра оца Михаила својим, не само због свесрдне подршке Србима и Српској Цркви, већ и због тога што је отац Михаил рођен у Београду. Том приликом је уручио оцу Михаилу орден Светог Саве другог степена за дугорочну помоћ Српској Цркви. Орден је додељен одлуком Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, указом Патријарха српског господина Иринеја, уз сагласност митрополита Илариона, првојерарха Руске Заграничне Цркве. Веома дирнут, отац Михаил је у својој беседи заблагодарио епископу Иринеју и Српској Цркви за указану част истакавши да му је српски народ близак не само по вери православној, него да и својим рођењем у Београду Србију сматра својим домом. Осим тога, управо се вратио са путовања по Србији, где је био у прилици да посети гробове својих рођака. Након богослужења у просторијама центра руске заједнице уприличена је трпеза љубави. Свештенство је, по традицији, срдачно честитало пароху и парохијанима. Отац Михаил се захвалио епископу Иринеју и свима присутнима који су дошли да поделе радост празника и том приликом, у име велике кнегиње Марије Владимировне, старешине Императорског Дома Романових, епископу уручио спомен медаљу у част 400. годишњице царске династије Романов.

Водонга - У суботу, 31. августа, у храму Светих апостола Петра и Павла у Водогни свечано је прослављена слава Савеза кола српских сестара, Успеније Пресвете Богородице - Велика Госпојина. Свечаност је отпочела светом архијерејском Литургијом којом је началствовао Његово Преосвештенство Владика аустралисјко-новозеландски г. Иринеј уз саслужење протојереја-ставрофора Момчила Вукше, администратора ове парохије, и протођакона Немање Мрђеновића, а затим је преломљен славски колач и служен помен преминулим сестрама члницама Савеза. Свечаности је присуствовала је и специјална гошћа гђа Елеонора Conolly (девојачко Верчински), једина Српкиња која се води у архивсим записима о послератној емиграцији и досељеницима која се налази у Музеју библиотеке у Водонги. Оно што је важно истаћи је њен дугогодишњи рад у Бонагили, кампу за досељенике послератне емигранте као и рад на проналажењу изгубљених и несталих особа у рату које је потраживао Црвени Крст. Елеонорина исцрпна биографија налази се на следећем линку http://www.migrationheritage.nsw.gov.au/exhibition/belongings/conolly/.

Домаћица овогодишње славе гђа Рада Терзић уручила је четвртину колача домаћици славе за идућу годину гђи Невенки Ашковић, а која се пријавила да заједно са гђом Видом Вученовић буде следећи славар у Водонги. Тако ће се сестре још једном састати у Водонги идуће године. Славље је настављено преласком у црквену салу у Водонги где је била приређена богата заједничка трпеза љубави а коју су поред домаћице славе, секретарице Савеза кола српксих сестара сестре Раде послужиле вредне чланице Кола српских сестара „Краљицa Mајкa Маријa" на челу са председницом Видом Вученовић.

Златна Обала - У недељу, 1. септембра 2013, у прелепом квинсландском граду Златна Обала (Gold Coast) прослављена је храмовна слава парохије Успењa Пресвете Богородице. Свету архијерејску Литургију служио је Његово Преосвештенство Епископ Иринеј уз саслужење протојереја-ставрофора Велибора Бојичића, архијерејског намесника бризбејнско-велингтонског, јерејâ Ђорђа Петровића и Николе Стефанова те протођакона Немање Мрђеновића. После читања Светог Јеванђеља Епископ се обратио верном народу надахнутом беседом о Пресветој Богородици, заштитници овога Светог храма и значају празника њеног Успења. Владика је нагласио како наш верни народ празник Успења зове и "Малим Васкрсом" препознајући суштину овог дана у вери да она која је родила Спаситеља света и Победиоца смрти не може бити сама и без заштите предана свету и смрти. Господ је, као што ју је штитио од порођајних мука, тако једнако своју Пресвету мајку заштитио и од смртних мука, уздижући је на Небо, према обећању. Но посебно је важно упамтити да је њен вечни живот на небу плод њене синергије и њеног „да" позиву Божијем. Она је била спремна примити Бога у себе и честитим животом припремала се за вечни сусрет са Њиме, те је тако и нама оставила пример. Да би смо и сами наследили вечни живот са Господом потребно је да се угледамо на Пресвету Богородицу и да њеном Сину стремимо што је више могуће, не плашећи се ни страдања ни прогона, а увек носећи Бога у срцу као што га је она носила у својој утроби.

Након славске литије и освећења свечараског знамења испред храма, по старом српском обичају овогодишњи домаћини славе предали су четвртину славског колача домаћинама за следећу годину. На концу Литургије верни народ заједно са Епископом и свештенством прешао je у црквену салу где се наставило са трпезом љубави. Сала је, у славу Божију, ове године била испуњена као ретко када раније, још једном показујући везаност српског православног живља у Аустралији за своју веру и своју Цркву. Славу су додатно улепшали и чланови парохијскe фолклорнe групe "Ђердан" који су након славског ручка извели пригодан програм са рецитацијама и народним играма.

Извор: Митрополија аустралијско-новозеландска

Првог дана прославе, целокупно свештенство Епархије западноамеричке сабрало се на ручку који је уследио након семинара свештенства на коме је гостовао високопречасни др Јован Ериксон из Богословске академије Светог Владимира. Током дана, Епархијски савет је одржао своје годишње заседање као припрему за Годишњу скупштину. Истовремено, епархијско Коло српских сестара одржало је годишње заседање. Састанци су се окончали око 18 часова, након чега је уследило велико вечерње и вечера.

У суботу, 31. августа 2013. године, други Епархијски дан је започео светом архијерејском Литургијом коју је служио Његово Преосвештенство Епископ западноамерички Максим уз саслужење јеромонаха Јакова из светогорског манастира Симонопетре и декана Богословске академије Светог Владимира др Јована Ериксона у присуству верног народа Епархије западноамеричке.

Након Литургије и послужења, одржан је симпосион на коме је др Јаков Скедрос, професор у Богословији Светог Крста у Бостону, одржао веома просветљујућу презентацију „ О Светом Константину Великом“.

Отворена је и изложба радова Стаматиса Склириса из сликовите колекције „Динамична Земља“, визије оца Стаматиса о прошлости, садашњости и будућности америчких националних блага.

После годишње Епархијске скупштине одржан је Фестивал беседника Свети Николај Велимировић и фестивал народних игара и музике. Тема ових фестивала је био Милански едикт (313-2013).

Истог дана, пре вечере, гости су се окупили на терену иза павиљона поводом посебног догађаја. Др Михајло Правица, професор асистент на Универзитету Невада одржао је кратко предавање У сећање на Николу Теслу уз демонстрацију електрицитета Теслиног калема, дозвољавајући добровољцима из публике да учествују.

У недељу, 1. септембра 2013. године, трећег дана прославе Епархије западноамеричке, Његово Преосвештенство Епископ западноамерички г. Максим служио је свету архерејску Литургију, уз саслужење Његовог Високопреосвештенства Архиепископа Лос Анђелеса и Запада г. Јосифа из Антиохијске патријаршије, и Његовог Преосвештенства Архиепископа Запада г. Венијамина из Православне Цркве Америке, уз присуство православних хришћана из целе Западноамеричке епархије.

После Литургије, гости су се упутили у седиште Епархије где су им уручени пригодни поклони поводом јубилеја. За овај догађај епископ Максим је припремио специјално издање „Годишњака“ који је украшен предивним фотографијама и чланцима у вези историје Западноамеричке епархије и сваке парохије, мисије, манастира и скита у њој.

Уследио богат културно-уметнички програм који се окончао трпезом љубави током које су се дегустирала различита вина манастира Тврдош. Тиме је завршена јубиларна светковина Епархијских дана 2013 Западноамеричке епархије.

Извор: Епархија западноамеричка

На Литургији се сабрао вјерни народ из Корчуле и Оребића. Послије светог причешћа и резања славског колача, домаћини су приредили и послужење за присутне.

Извор: Епархија захумско-херцеговачка

• Након летње паузе, поклоници трибина „Православље и млади“ сабрали су се у Ваљевској гимназији 3. септембра 2013. године, да послушају казивање о животу православног народа у Јужној Америци, превасходно Венецуели, где се на своме мисионарском путу обрео идејни творац и организатор ове духовно- културне манифестације, свештеник Александар Ђурђевић. Благословом Епископа ваљевског г. Милутина и трудом Светосавске омладинске заједнице, „Православље и млади“ у новембру навршиће пет година трајања, на радост и свеколику духовну добробит овдашњег верног народа. Стога, нимало не изненађује пуна сала Ваљевске гимназије, када је улога предавача припала о. Александру, који је суграђанима подарио прегршт дивних дружења са најеминентнијим научним и културним делатницима нашег времена-
  

На тле Јужне Америке православна вера пустила је вреже крајем 19. столећа. Најпре су дошли Руси, за њима Грци, Румуни, Арапи Грко- Мелкити, те верници са простора Антиохијске Патријаршије. Највећи прилив емиграната из Далмације, Србије и Црне Горе збива се двадесетих година прошлог века, након Првог светског рата. Срба највише има у Аргентини. У Венецуели, литургије у храмовима Светог Георгија у Каракасу и Светог Јована Крститеља у Маракају, окупљају по стотинак православних верника, али и пријатеља других вера. Сарадња са клирицима помесних православних цркава који службују у Латинској Америци је веома добра. Томе нарочито доприноси углед који Митрополит Амфилохије, администратор Епархије јужно- америчке, ужива међу тамошњим архијерејима, наводи свештеник Александар Ђурђевић. Међутим, иако „православна Педесетница“ на овим просторима траје преко једног века, верника који припадају Цркви која баштини седам Васељенских сабора и вековима чува неповређено Свето предање, једва да је пола милиона.

• Из искуства сабраће свештенослужитеља, схватио сам да, након пет година службе, код православних свештеника, дође до питања „да ли постоји будућност православља у Јужној Америци?“. То је неистражен простор у коме свештеник може да се оствари. Мисија Цркве јесте у проповеди. Међутим, оно са чим се тамо сусрећете јесте свођење мисије на клубове етничких заједница, чији је задатак чување традиције. Православље као права вера мора да се сведочи свима, на језику народа којим он говори и у духу му менталитета. Насупрот томе, у Јужној Америци имамо цркве које не излазе из оквира своје јурисдикције. Будућност тамошњег православља јесте у проповедању на шпанском и португалском језику, крштавању народа и рукополагању нових свештеника „са терена“- сматра о. Александар.
  

Такође, зарад успеха православног мисионарења, свештенство не би требало да снисходи народу, поштујући неправославне празнике не би ли храмови били пунији, већ да га истински поучава изворној вери Христовој.

Песник и сценариста Момчило Трифуновић провео је шест месеци са о. Александром у Каракасу. Граду који из обиља разлога слови најопаснијим на свету.

• Ми смо били заштићени у својој духовној оази литургије, али и решеткама и струјним колима. Каракас је огроман град са три до осам милиона становника. Тачан број је тешко утврдити због огромних дивљих насеља. Обишао сам чувени Бариос- легло криминала и социјалног муља. Тамо полиција не залази и није препоручљиво да прођете модерно обучени са фотоапаратом у руци. Венецуеланци су дружељубиви и пребогати природним добрима. У духовном животу, невероватно шаренило- од католицизма до вуду магије. Заиста је тежак задатак бити мисионар на таквом тлу. Треба бити истинска духовна громада да би се човек прихватио тог изазова- сећања су Момчила Трифуновића, из чијег ће пера ускоро проистећи есеј „Писма натопљена кишом из сунчаног Каракаса“. Такође, српски народ у Венецуели нема никакву подршку државе. Не постоји још увек конзуларно представништво због чега је тешко добити визу и пасош. Надају се да ће залагања Митрополита Амфилохија код председника и премијера Србије ускоро поправити однос матице према овом делу дијаспоре. Будући да су боравили у престоници у време смрти венецуеланског председника Уга Чавеза, о. Александар Ђурђевић и Момчило Трифуновић осврнули су се на одлазак харизматичног социјалисте и антиглобалисте. Био је омиљен међу најсиромашнијим друштвеним слојевима јер је субвенционисао многе животне намирнице те нема гладних. Има доста противника „чавизма“, али ће засигурно остати упамћен као велики вођа. Захваљујући познанству са војником православцем, о. Александар успео је да се поклони Чавезовим сенима избегавши чекање у непрегледним колонама ожалошћених грађана.
  

Причу о свом мисионарском раду у далекој Венецуели, о. Александар поткрепио је лепим фотографијама са богослужења у храмовима и под ведрим небом, трпеза љубави, људи захваљујући чијем прегалаштву деценијама егзистира српска црква у Јужној Америци, попут о. Павла Волкова, руског свештеника и стоматолога, благочестивих мирјанки Љиље Живановић и Стоје Солунац, те дечака Дијега- кумчета о. Александра...

Циклус трибина „Православље и млади“ наставиће предавање о проблемима младих др Зорана Миливојевића, истакнутог психотерапеута. Потом, како је најавио свештеник Дејан Трипковић, следе гостовања глумца Николе Пејаковића и Митрополита Амфилохија.

Ј. Јанковић

Празнично бденије је служено у 18.00 часова уз присуство тридесетак верника. Светом Литургијом је начелствовао протонамесник Милан Малинић, парох бечејски уз саслуживање надлежног пароха, презвитера Дарка Јелића.

Отац Милан је одржао надахнуту беседу о избору Марије и Марте,као и потреби сваког насеља за храмом и живом црквом.Нови храм је био премали да прими све верне, од којих се већина и причестила што само говори о потреби Липарчана за богослужбеним местом. Опходом око светох храма завршено је наше литургиско сабрање.

Вечерњим богослужењем је начелствовао протонамесник Јован Кезан парох ловћеначки уз саслуживање протонамесникка Јовице Мојсиловића пароха кањишког презвитера Милића Добријевића пароха карађорђевачког, презвитера Игора Стакића парох бајмочког, Александра Игњатова парох каћког,Илије Анђелића парох пачирског, презвитер Младен Глушац парох бођански док је за певницом појао презвитер Зоран Регодић парох кулски и ученик завршне године школе појања Свети Јован Дамаскин Слободан Булатовић. По завршетку богослужења се приступило резању славског колача који је припремила кума Рада Кнежевић. Кумства за следећу годину прихватио се господин Маринко Вуковић. После пригодне беседе оца Александра првак суботичког народног позоришта Милош Станковић одржао је беседу светог Владике Николаја Велиморовића О васкрсењу мртвих. За бројне учеснике молитвеног сабрања уприличено је и послужење на платоу око храма. У 20.00 часова на игралишту преко пута храма српски културни центар и КУД Вук Стефановић Караџић припремио је пригодан програм.

Извор: http://slavoslovlje.rs/2011-01-24-08-29-10/2011-01-24-08-34-28/2011-01-24-08-33-41/2641-2013-09-02-07-53-18.html

Овај свети храм је почео да се гради за време Епископа горњокарловачког Данила Јакшића, давне 1775. године. Неимаштина у то време и није била главни проблем у градњи, него је проблем био у онима који су били велики заговорници уније и који су се трудили свима силама да спријече градњу овог храма. И поред свега тога, храм је завршен и посвећен 23. августа 1763. године. Иако је саграђен прије 250 година, овај храм је и данас драгоцјени бисер не само Плашчанске долине него и шире, који води свој народ заједно са свештенством ове епархије ка путу спасења.

Торженствено евхаристијско сабрање увеличали су и своји појањем свештеници Браничевске епархије са хором саборног храма Свете Тројице из Параћина.

На литургији је служен помен епископу Данилу као и свима горњокарловачким епископима, свештенству и многострадалном народу ове епархије.

У својој богонадахнутој бесједи епископ Герасим је између осталог упоредио добро сјеме које рађа и доноси многоструки плод са многострадалним свештенством и народом ове епархије. Дуго кроз вјекове је народ на овом подручју заједно са својом Светом и Православном Црквом и њеним свештенстом водио борбу за очување православља. Ту своју борбу за вјеру су многи посведочили својим животима. Управо они треба да нам буду примјер, како савјетује епископ Герасим, јер су управо они то добро сјеме које рађа и доноси многоструки плод. Управо снам у они као свети мученици дали темељ на коме почива наша Света Црква. Један од добрих сјемена је и владика Данило који је својим трудом успјео да сагрдаи овај храм који је и данас извор живота у овоме крају. Епископ Герасим се захвалио свима присутнима који су увеличали ово евхаристијско сабрање и захвали се гостима из Србије и околине.

Након свете Литургије одржана свчана приредба коју су припремили гости из Србије и Далмације, а потом је славље настављено на свечаном ручку за вернике и госте. За несебични труд и љубав показану кроз помоћ парохији плашчанској Епископ Герасим је уручио г. Богдану Вукелићу орден Светих новомученика горњокарловачких, и г. Бори Грби, те се захвалио гостима из Параћина, Врбаса, Крагујевца и Жегара, који су увеличали ово славље.

Извор: Епархија горњокарловачка

Преосвећени Епископ Јоаникије је, потом са бројним свештенством архијерејског намјесништва беранско-андријевичког и бјелопољског, те монаштвом Епархије будимљанско-никшићке у новоосвештаном храму одслужио свету архијерејску Литургију. Бројним вјерницима сабраним у светој служби Божјој Владика Јоаникије се обратио ријечима архипастирске бесједе:

"У име Оца и Сина и Светог Духа. Ево великог и дуго очекиваног дана. Овдје на Соколовцу данас нас је Господ удостојио да извршимо освећење обновљеног храма, обновљеног манастира Вазнесења Христовог на Соколовцу, на овом високом мјесту у Коритима које је красила ова светиња по записима који су сачувани још од 16. вијека. Не треба заборавити да је овдје био веома значајан манастир, црква је била фрескописана, налазили смо остатке старог живописа, жао ми је што то није сачувано као свједочанство, али сачувана је негдје једна књига која је преписана овдје, неко од монаха овог манастира је преписивао једно јеванђеље и чудом Божијим је оно било сачувано иако је манастир и рушен и паљен по много пута, а посљедњи пут у Другом свјетском рату. Знамо како је то било али због комшијских односа, гледајући да живимо у миру са нашим комшијама и сада и у будућности, као што смо то гледали и раније. Нећемо о томе много говорити, јер се све зна. Народ памти и ова светиња памти. Оно што је најважније ова светиња није заборављена и благодарећи томе што је народ овог краја, који је сачувао вјеру православну, није заборавио зато се и обновила и зато је овдје опет зазвонило звоно и заблистао Часни Крст на Соколовцу и обнови се ова светиња и ево дивног дана када и освештасмо манастир Вазнесења Христовог и одслужисмо прву службу у обновљеној светињи. Нека буду благословени сви они који су вјеру сачували и памћење сачували о овој светињи и о другим светињама у Бихору и у Коритима, а има их доста, још нијесу све избројане, ни описане, ни обиљежене, али народ, хвала Богу, памти доста тога а и наша наука, надам се да ће открити још много тога."

"Много тога има што црна земља прекрива, а наше памћење је такво, понекад изгледа тако да је тамом прекривено, тамом заборава али се оно обнови као и када откријемо темеље наших светиња штошта из њих знамо прочитати и научити о нашој вјери, а наша вјера је вјера крста Христовог, вјера Васкрсења и Вазнесења Христовог. Овај манастир Вазнесења Христовог сам собом свједочи да је наша вјера вјера Крста, страдања Христовог, жртве Христове, љубави Христове која се потврђује крвљу, распећем за ближње. Али је и вјера Васкрсења, као што је васкрсла ова светиња и заблистала изнова и изнова пропојала. Нека то буде на радост цијелој Цркви Божјој а нарочито вјерном православном народу који овдје живи и не само за оне који овдје живе него за многе и многе који одавде потичу и својим коријенима су везани за Корита и за манастир на Соколовцу. Као што је ова светиња уздигнута високо тако, драга браћо и сестре, да буде висока и ваша одговорност за ову светињу и за свој завичај и за своје домове и за своје гробове. Да се не закорове гробови ваших предака него да долазите да их посјетите, да свијећу запалите, а овдје да се сабирате када год је то могуће нарочито на славу овог светог храма, на празник Вазнесења Христовог. То можете планирати сви колико год вас има, гдје год живјели да будете овдје на славу храма и на још један празник овог храма, а то је празник његовог обновљења и освећења. Увијек се поштовао дан освећења храма, па нека то тако буде и овдје. У прву недјељу послије празника Успенија Пресвете Богородице, послије празника Велике Госпојине да овдје убудуће буде служба Божија. Можете се сви окупити, макар дакле, два пута у години“, казао је, између осталог Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије.

Извор: Епархија будимљанско-никшићка