Целокупној јавности, подсећања и разумевања ради, изложићемо кратко хронологију догађаја који су претходили овом историјском Сабору и довели до ове, толико жељене и сверадосне, „зоре новог дана“ у животу наше Цркве у Аустралији и Новом Зеланду.

4. септембра 2010. године, на Ванредном паралелном заседању Епархијског савета Епархије аустралијско-новозеландске и Црквено-народног сабора Епархије за Аустралију и Нови Зеланд Митрополије Новограчаничке, одржаном у Гринзбороу, Мелбурн, једногласно и једнодушно је донесена одлука да се усвоји седма ревизија нацрта Устава, као плод вишегодишњег интензивног рада Заједничког Законодавног Одбора. Са тог заседања је упућена молба да Свети Архијерејски Сабор Српске Цркве размотри и одобри предложени Устав.

Одлуком Светог Архијерејског Сабора од 23. маја 2011. године донесена је одлука да се одобри предложени Устав Митрополије аустралијско-новозеландске и да се обе претходне епархије у Аустралији и Новом Зеланду угасе као засебне јединице и уједине у Митрополију аустралијско-новозеландску.

Објављивање Устава у Гласнику, званичном гласилу СПЦ, у јуну 2011. године, представљало је почетак правоснажности и примене Устава Митрополије у животу и раду Митрополије и свих потчињених тела и престанак важности прописа свих ранијих правних докумената.

Први Ванредни Сабор Митрополије аустралијско-новозеландске, одржан 3. септембра 2011. године у Рути Хилу, Сиднеј, донео је одлуку да се за примену Устава и свих пратећих компоненти на локалном нивоу одобри прелазни период од 4 године, до 2015. г.

Овогодишњи Сабор је разматрао питање примене Устава на нивоу локалних парохија и њихових црквених општина и мисионарских парохија и донео упутства о регистрацији једнообразних Правила за све црквене општине и мисионарске парохије и усаглашавању локалних Уредби по истеку прелазног периода. Свака црквена општина и мисионарска парохија има право на Локалне уредбе, сходно локалним потребама или досадашњој пракси.

Такође је донесена одлука да се отпочне процес регистрације Устава Митрополије аустралијско-новозеландске актом Парламента Новог Јужног Велса, која ће бити важећа на територији целе Аустралије, односно да се региструје статуторно имовинско повереништво актом поменутог Парламента. Повереништво би било бирано на редовним Саборима Митрополије из редова учесника Сабора и било би надлежно само за имовину Митрополије док би парохије и њихове црквене општине и мисионарске парохије имале могућност избора; или да се придруже овом повереништву или да и надаље самостално брину о својој локалној имовини.

Приликом састављања Устава уложени су огромни напори да он буде складан спој духа Светог Писма, прописа Светоотачких канона и државних законских уредби Аустралије и Новог Зеланда, колико је то људски могуће.

Свако поштовање и свесрдну благодарност изражавамо свима који су се трудили на овом послу око Устава, који није само један правни документ који административно регулише наш живот у Цркви него кључни инструмент остварења јединства претходне две епархије у јединствену Митрополију.

Овај Сабор заједно са Митрополијским даном, који је такође одржан у Перту, у суботу 07. 09. 2013. званично је посвећен прослави 1700. годишњице Миланског едикта, што је Митроополија аустралијско-новозеландске посебно обележила прикладним промоцијама и промотивним материјалима, на челу са иконом Светог Цара Константина. Сабор је такође посвећен и 900. годишњици рођења Стефана Немање, утемељивача самосталне српске државе и 200. годишњици рођења великог српског песника и тајновидца, Петра II Петровића - Његоша, владике Рада.

Сабрани под сводовима храма Св. Саве а под омофором канонског Архипастира нашег, Његовог Преосвештенства Епископа Г. Иринеја, свештеници и представници су током дводневног рада Сабора Митрополије показали дух јединства иако је било и различитих мишљења. Одлуке су доношене сагласношћу а сав рад је протекао у братској слози и истинској хришћанској атмосфери, сходно речи светога Павла: „..а сви удови једнога тела, иако су многи, једно су тело…“ (I. Кор. 12, 12). Осведочили смо се: „Гле, шта је добро или шта је красно, него да браћа живе заједно? … Јер тамо заповеди Господ благослов, и живот довека“ (Пс. 132, 1-3).

Уверени смо да ће се од сада, још више него до сада, изобилна љубав Божја изливати на све верне и на све црквене заједнице, и утврдити нас на путу још ширег и већег напретка Богом чуване Митрополије аустралијско-новозеландске.

У светлости свега овога, жалости нас упорно одбијање мањине наших православних Срба да прихвате црквени ред и поредак.

Позивамо их и очекујемо да коначно приђу са осталим народом Божјим под омофор и архипастирски благослов Епископа нашег и у јединство са својом мајком Црквом Српском, уместо што покушавају да своју духовну жеђ утоле на „изворима испроваљиваним“ и туђим. Истина је јасна: отпали делови треба да се причисле Телу Цркве да би и кроз њихове животе благодат Божја прострујала. Најважније у животу свакога човека треба да је брига за спасење, а по речи св. Кипријан картагински, „изван Цркве - нема спасења“.

Ми верујемо у посланство наше на просторима овог континента, да сољу светог Православља осолимо благословену земљу ову. Зато молимо све сународнике наше да буду свесни узвишеног звања, и да не одступају од вере прадедовске; да животима својим делотворно сведоче свету веру благога Господа Христа.

У историјски преломном времену кроз које смо прошли, Промисао Господњи за Цркву Своју свету, упутио нам је за предводника светог човека, блаженопочившег Патријарха српског Павла, који је најсврсиходније одговорио изазовима времена, учећи све да увек на првом месту будемо људи.

Наш садашњи духовни вођа и поглавар Цркве светосавске, Најсветији Патријарх Г. Иринеј, такође води цркву кроз тешка и бременита времена. Захваљујемо Његовој Светости што нам је упутио поздравну реч и подарио свети патријарашки благослов за благословен рад нашег Сабора. Придодајемо молитве своје његовим, у срдачној нади да ће нам свима Господ подарити снаге да одговоримо изазовима пред које нас је историјски тренутак поставио. Молимо се Господу да Свјатјешем Патријарху нашем дарује снаге да брод Цркве уведе у мирне воде поретка црквеног и спасења народног.

Благодаримо Његовом Краљевском Височанству, престолонаследнику Александру II Карађорђевићу за честитке поводом „успостављања јединства и зацељивања дугогодишње ране на телу и души српског народа“, за поздрав и молитве које је упутио нашем Сабору, зажелевши успешан рад. Радујемо се заједно са целим краљевским домом Карађорђевића на исправљању учињене им историјске неправде и повратка блаженопочивших, раније у страним земљама сахрањених чланова породице, у своју земљу и на свој Опленац. Верујемо да ће одуживање овог дуга према својим великанима помоћи у зацељивању деценијских рана на телу српског народа.

Изузетно нас радује чињеница да је трудом и настојањем владике Иринеја свештенство подмлађено и умножено у последњих неколико година са 22 нова свештенослужитеља, а недавно је владика рукоположио још 5 дипломираних теолога.

Након завршетка радова на административном пољу и решавања проблема који већ годинама и деценијама окупирају нашу пажњу, црпе духовну енергију и материјална средства, стварају негативну атмосферу која нас спутава да се усредсредимо на истински рад на образовању и духовном просвећивању како деце и омладине тако и целокупне пастве, решени смо да у најскоријој будућности прионемо овом светом делу.

Архипастир наш, Преосвећени Владика наш, Г. Иринеј, пуни 7 година преданог владичанског служења Господу своме, Цркви светој и народу српском. Честитајући му срдачно, желимо да га Господ снажи, подржи и поживи на још много година.

СПЦ

Да се у овој идеји види промисао Господњи, потврдио је својим светим благословом старешина Храма Светог Нектарија Егинског, старац архимандрит Нектарије Виталис из Камаризе, живописног села, удаљеног 80 км од Атине. Старац је своје монашко име добио по светитељу, али и исцељење од тешке болести.

Дивни старац поручио је да се сам Свети Нектарије радује што му се у Србији гради храм, будући да су Срби и Грци браћа у Христу, од једне Мајке - Православне Цркве. Добијањем свога дома у Србији, Свети Нектарије биће присутнији међу нама, да нас Божјом благодаћу помаже, лечи душе и тела.

Прожет истинском љубављу према српском народу и одушевљен идејом изградње храма, старац Нектарије Виталис умолио је да сви, сабрани око Епископа Милутина - свештенство, монаштво и верни народ Божји, похитају са градњом, како би он лично дошао у Ваљево, на освећење храма, те донео на дар чудотворне мошти Светог Нектарија, крај којих би се читале молитве за здравље и спасење.

Ту жртву старац би учинио за љубав свих нас, иако је већ у деведесетим годинама свога живота, а велика је страдања и болести поднео Божјом помоћи и молитвама Светог Нектарија. Надалеко је чувен његов небоземни сусрет са Светим Нектаријем, када је исцељен од карцинома плућа 1980. године. Описао га је у књизи „Разговарао сам са Светим Нектаријем“, коју је објавила „Светигора“.

Редак је благослов да са њим, љубљеним чедом Светог Нектарија, узнесемо молитве за здравље и спасење свију нас.

Такође, на нас су изливени и благослови нововремених светитеља Владике Николаја и Аве Јустина, јер следујемо њихове искуствене поуке. Наиме, Ава Јустин говорио је: „ Поштујмо браћу Грке као своје духовне оце, кумове, учитеље и исцелитеље“. Велика је радост у светом Православљу које је изнад свих нација и државности у Пресветој Тројици. Господа ради и Цркве свете, молимо све поштоваоце Светог Нектарија и људе добре воље да, у складу са својим могућностима, помогну изградњу храма Светог Нектарија Егинског у Ваљеву. На тај начин, сви ћемо дати свој допринос у подизању нове Бање Витезде свакој напаћеној и страдалној души за лек!

Циљ оснивања Дечијег црквеног хора је да деца активно учествују у Литургијском животу певајући на недељним и празничним богослужењима. Планирано је да се поред учења духовних и народних песама деца уводе и у основе православне вере.

Хором ће дириговати Милица Грубишић дипломирани музички педагог.

Аудиција ће се одржати 21. септембра 2013. у 12 часова у просторијама Црквене општине Нови Сад у Змај-Јовиној бр. 4.

Све потребне информације можете добити путем електронске поште:

decijihor.epbacka@gmail.com

Преузмите плакат у ПДФ формату

Преузмите летак у ПДФ формату

Беседа

У суботу 14/1 септембра, када празнујемо спомен Светог Симеона столпника и почетак новога индикта, Преосвећени Г. Григорије Епископ Захумско-Херцеговачки служио је свету архијерејску литургију у Житомислићу. Епископу су саслуживали свештеномонаси и свештеници из Херцеговине као и свештенство из суседних епархија, Будимљанско-Никшићке, Бихаћко-Петровачке и Зворничко- Тузланске.

Посебну радост и благослов овом сабрању учинио је својим присуством умировљени епископ Атанасије. На крају јутарње службе, а пред почетак Литургије, игуман житомислићке обитељи Данило привео је двојицу искушеника Слађана Манигоду и Бориса Палибрка који су примили расофорни постриг, добивши нова монашка имена – Гаврило и Владимир. Гаврило по арханђелу благовеститељу еванђељске радосне вијести и чувару благовештењске житомислићке обитељи и Владимир по ђакону и једном од осморице новопросијалих мученика житомисличких. Владика је у својој проповеди нагласио како је ово још једна и веома значајна обнова овога манастира.

Извор: Епархија захумско-херцеговачка

Свету архијерејску Литургију у храму Преподобне Мајке Параскеве – Свете Петке у Подбрду код Мркоњић Града служили су Њихова Преосвештенства Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије и Епископ бихаћко-петровачки г. Атанасије уз саслужење свештеномонаштва и свештенства Епархије бихаћко-петровачке и гостију свештеника из Београда, Црне Горе и других епархија Српске православне Цркве.

Послије Литургије испред храма под сунчаним небом услиједио је културно-умјетнички програм. Ове године програм је обогаћен епархијским обиљежавањем јубилеја 1700-годишњице Миланског едикта. Тим поводом протојереј-ставрофор проф. др Борис Брајевић, декан Православног богословског факултета „Свети Василије Острошки“ у Фочи, одржао је бриљантно предавање на тему Миланског едикта.

Своје учешће у културно-умјетничком програму узели су хор свештеника Епархије бихаћко-петровачке „Свети Роман Мелод“, етно група „Ива“ из Добоја и гуслари Миличић Драган и Рољић Бошко из Удружења епских пјесника и гуслара „од Змијања Рајко“ из Бања Луке. Највеће одушављење публике изазвали су чланови етно групе „Ива“, мада је веома срдачно прихваћен и звук гусала.

Након културно-умјетничког програма приређена је богата трпеза љубави за све присутне. Током трпезе вјерницима су се обратили Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије; савјетник Предсједника Републике Српске г. Миладин Драгичевић, изасланик Предсједника Републике Српске г. Милорада Додика; министар правде и самоуправе Републике Србије г. Никола Селаковић; предсједник Владе Унско-санског Кантона др Хамдија Липовача, осведочени пријатељ Епархије бихаћко-петровачке; члан Одбора за дијаспору и Србе у региону г. Миодраг Линта, који је дошао у име Предсједника Народне Скупштине Републике Србије г. Небојше Стефановића; као и Епископ бихаћко-петровачки г. Атанасије, који је у име вјерника Епархије бихаћко-петровачке захвалио гостима и пријатељима на учешћу у прослави дана Епархије.

Слави Епархије бихаћко-петровачке присуствовали су и г. Зоран Тегелтија, министар финансија Републике Српске, г. Андреј Мамонтов, министар правде и правосуђа Унско-санског кантона, бригадир Рајко Кнежевић, комадант III пјешадијског пука (Војске Републике Српске) Оружаних снага БиХ са пратњом; начелници општина Мркоњић Града гђа Дивна Аничић, Босанског Петровца г. Златко Хујић, Источног Дрвара г. Драган Лукач, Рибника г. Горан Савић, Босанског Грахова г. Урош Макић, Петровца-Дринића г. Драго Ковачевић, као и дугогодишњи сарадници Епископа Атанасија др Слободан Тошовић, директор Градског завода за јавно здравље из Београда, др Симо Билбија из Бања Луке и многи, многи други - укупно пар хиљада душа.

Поводом крсне славе Епархије писане честитке су упутили: Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј, Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, Преосвећена Господа Епископи бачки Иринеј, славонски Сава, далматински Фотије, горњокарловачки Герасим, умировљени захумско-херцеговачки Атанасије, Предсједник Републике Српске г. Милорад Додик, Предсједница Владе Републике Српске гђа Жељка Цвијановић, Предсједник Народне Скупштине Републике Српске г. Игор Радојчић, проф. др Младен Вуруна, генерал-мајор, начелник Војне академије из Београда, г. Зоран Живковић, предсједник Нове Странке.

Наредне године слава Епархије бихаћко-петровачке, Сабор Срба Светитеља, биће прослављена у храму Светих апостола Петра и Павла у Босанском Грахову, завичају Гаврила Принципа.

• Бесједа владике Јоаникија
  
• Бесједа владике Атанасија - 1
  
• Бесједа владике Атанасија - 2
  
• Предавање проф. др Бориса Брајовића
  

Извор: Епархија бихаћко-петровачка

У четвртак 19. септембра 2013. године у 19 часова у Свечаној сали Ваљевске Гимназије предавање на тему: ДЕЦА, МЛАДИ, ОДРАСЛИ - дилеме и неспоразуми, одржаће дечији психијатар и психоаналитичар ДР БИЉАНА ПИРГИЋ

Међу бројним свештенством које је саслуживало Владици био је и изасланик Патријарха московског и цијеле Русије Свјатјешег Господина Кирила Архимандрит Стефан из Одјељења за спољне црквене везе Московске патријаршије.

У току литургије Митрополит је крстио малог Акександра Рађеновића из Паштровића.

На крају Свете службе благосиљан је славски колач, а онда се Митрополит Амфилохије архипастирском бесједом обратио вјерном народу рекавши да је храм Светог Александра Невског мученички, распињани храм. „Али је он изнова, попут Христа Господа, храм који је васкрсао да се у њему проповиједа Јеванђеље, сила Божја, Свето Васкрсење и живот вјечни. На икони Светог Александра Невског, коју је неко од наше браће данас приложио овоме храму, написане су оне ријечи које је он изговорио пред татарским безбожним паганским каном: Ја сам хришћанин. И не клањам се твари, ономе чему је дах у носу. Не клањам се мртвим и пролазним предметима, стварима и творевини, него се поклањам Оцу и Сину и Светоме Духу“.

„Та храброст Светога Александра Невског је задивила и тог безбожнога владара и он је испоштовао његово витештво. И Свети Александар Невски не само да је избавио велики православни руски народ од татарског ропства него је побиједио на ријеци Неви Швеђане који су покуашавали да униште Православље и православни руски народ. И остала је она његова чувена ријеч у којој је садржана сва историја човјечанства: Бог није у сили него је у правди“, рекао је Митрополит Амфилохије.

Митрополит је на крају бесједе заблагодарио Паштровићима на њихово ревновању за вјеру и вјерност светињама. Владика је затим Крсту Рађеновићу из Одбора за обнову храмова на Светом Стефану уручио Орден Светог Саве другог степена којим га је одликовао Свети архијерејски синод Српске православне цркве.

На Светом Стефану је приређен и пригодан културно-умјетнички програм, а у хотелу „Маестрал“ у Пржну богата трпеза хришћанске љубави.

У „Маестралу“ ће вечерас овим поводом, а у склопу прославе 600 година цркве Светог Николе манастира Прасквица, бити одржана и свечана духовна академија, на којој ће, како је најављено, говорити Митрополит Амфилохије и градоначелник Будве Лазар Рађеновић.

Сабору су присуствовали многобројни мјештани Паштровића и других крајева Црне Горе, Србије и Русије, а међу њима су били и амбасадорка Украјине у Подгорици Оксана Сљусаренко и донедавни амбасадор Србије у Подгорици Зоран Лутовац.

Р.В.

Радио Светигора

У својој беседи Епископ Фотије је говорио о великом значају сабирања нашега народа на далматинским саборима, а драговићки сабор је један од последњих сабора у оквиру далматинских сабора у току једне године.

Поред тога, Епископ Фотије је говорио шта је све учињено до сада и шта би све требало учинити на обнови наших цркава и манастира, нагласивши да нам сада предстоји , ако Бог да, и обнова цркве Светога Саве у Сплиту. После Свете Литургије извршен је трократни опход око светога храма - литија у спомен храмовне славе манастира Драговића и пререзан је славски колач и освештано кољиво. На крају је извршен и мали помен за ктиторе и приложнике манастира Драговића и свих наших цркава и манастира у Далмацији.

Потом је приређена трпеза љубави за све присутне госте у манастирској трпезарији.

У току Свете Литургије, Епископ Јован обавио је свету тајну Крштења над четири особе, које су након тога примиле Свету Тајну Причешћа. Овакав вид крштења до сада није практикован у нашој Свештеној Обитељи, иако су се у раној хришћанској цркви све свете тајне обављале у току Свете Литургије.

Након богослужења у трпезарији манастирског конака приређена је трпеза љубави за Епископа Јована и све присутне госте.

Милош Ернаут

Извор: Манастир Клисина

У петак 13.09.2013.г. у вечерњим часовима парохијски дом у Кистањама је био мета непознатих особа које су гађале врата. Особе су затим брзо нестале са мјеста догађаја. О овом немилом догађају обавјештена је полиција која је извршила увиђај. Надамо се да це починитељи бити пронађени и адекватно санкционисани. Ово је само један у низу од догађаја који су се десили у скорије вријеме у Кистањама. Недавно је оштећено игралиште, клупе и сто који се налазе у дворишту храма гдје су исписани усташки симболи.

Дочек Патријарху српском г. Иринеју приређен је у Саборном храму, гдје је у његову част служена доксологија којој су присуствовали Митрополит дабробосански г. Николај, Епископ осечкопољски г. Лукијан, свештеници и монаси Митрополије дабробосанске, као и вјерници из Сарајева, Источног Сарајева, Пала, Сокоца и других мјеста из Републике Српске, БиХ и Србије.

Ријечи добродошлице патријарху Иринеју упутио је његов домаћин високопреосвећени Николај изразивши радост што је дошао да заједно са њим и свештенством прослави 40 година архипастирског служења митрополита Николаја. Подсјетивши да је хиротонисан у септембру 1973. године, владика Николај је истакао да се трудио да што боље ради на проповједи и ширењу Јеванђеља Христовог. „Ако је нешто у нашем раду добро и вриједно, ако је јеванђелско и православно, то поред нас припада и људима с којима смо радили и онима од којих смо учили вјечне Истине Божије“ – рекао је митрополит Николај.

Захваливши митрополиту Николају, свештенству и вјерујућем народу на дивном дочеку, патријарх Иринеј је истакао да, иако долази директно из САД гдје је имао обавеза још неки дан, није могао да пропусти прилику да не буде на обиљежавању јубилеја митрополита Николаја – узвишене и предане архијерејске службе Богу и нашем народу. „Није мали период 40 година и Ви сте у том периоду цијелог себе дали Цркви Христовој, Цркви Светосавској. Од првих дана Ваше службе, Ваше пастирске мисије обављали сте одговорну службу и дужност у нашој Цркви. Све сте то спроводили на најбољи начин, онако како то Господ жели и како је то Црква очекивала од Вас као од једног од најугледнијих архијереја Српске Православне Цркве“ – истакао је патријарх Иринеј.

Његова Светост је нагласио да јубилеј који слави митрополит Николај није само његов него и Митрополије дабробосанске и цијеле Српске Православне Цркве. „Чинили сте све на најбољи начин и сада заиста можете да кажете: `Хвала ти Господе на подршци Твојој на овој светој и апостолској мисији Богу и нашем вјерујућем народу православном`. Нека Господ за тај велики труд који сте уложили Цркви својој и народу своме да оно што даје онима који му вјерно служе – да нам још дуго поживите, да дјелујете према моћи и снази коју вам је Господ дао, на славу Божију, а на радост и добро Цркве наше и нашег благочестивог народа“ – рекао је патријарх Иринеј.

Констатујући да је „овај благочестиви народ, заједно са нашим народом у осталим крајевима, доживио велику трагедију и страдање“, патријарх Иринеј је нагласио да дјецу која су се данас окупила у великом броју у храму види као наду не само својих родитеља него и Цркве и наше будућности. „Видим овдје нашу будућност, нашу младост, оно што је Цркви данас и свагда најпотребније“ – истакао је патријарх Иринеј.

Његова Светост истакао је да је Црква дом Божији и да је Црква као њежна мајка која је увијек била са нама у времену добрих дана и радости, али и у времену страдања, туге и невоље. „Поред страшне голготе коју сте претрпјели, дјелимично и сада трпите, Господ је тај који ће нам дати снагу да издржимо и да останемо вјерни, својој вјери, Цркви, историји, традицији и култури. Не малаксавајте у вјери својој, нади и ревности за име Божије, за правду његову“ – поручио је патријарх Иринеј.

Извор: Митрополија дабробосанска

Распоред богослужења:

• 8.30 – дочек aрхијерејâ
  
• 9.00 – Света aрхијерејска Литургија
  

После свете Литургије за присутни народ биће приређен културно-уметнички програм.

Преузмите плакат у ПДФ формату

Спомен чуда светог архангела Михаила у Хони (Колоси) у Фригији

У Фригијском граду Колоси, близу града Јерапоља, над извором чудотворне воде бејаше храм светог Архистратига Михаила. Од воде овога извора болесници добијаху многа исцељења, више него од бање Силоамске. У бању Силоамску само једном у години силажаше Анђео Господњи и узмућиваше воду, а овде свагда беше присутна благодат Војводе анђелског. Тамо оздрављаше само онај који први улажаше пошто се замути вода, а овде оздрављаху сви, и први и последњи, који год долажаху с вером. Тамо беху неопходни тремови ради боравка болних који дуго чекаху на исцељење, пошто понеки добијаше исцељење после тридесет осам година а овде за један дан, или за један час, болник добијаше исцељење.

O пореклу овог извора прича се ово. Када сва васељена бејаше помрачена тамом безбожног многобоштва, и људи се поклањаху твари а не Творцу, - у то време у Јерапољу многобошци почитоваху једну огромну и страшну гују, којој се сва такрајина, ослепљена демонском прелешћу, поклањаше. Незнабожни људи држаху ту гују закључану у храму, подигнутом у њену част; и приносећи јој многе и различне жртве, они храњаху ту отровну и опасну гују. А једини истинити Бог, желећи просветити свет светлошћу Свога познања и заблуделе људе извести на пут истине, посла у све земље Своје свете ученике и апостоле да проповедају Еванђеље свој твари. Двојица од њих, свети Јован Богослов и свети Филип, дошавши један у Ефес а други у Јерапољ, труђаху се тамо у проповедању Еванђеља Христова.У то време у Ефесу се налажаше диван храм и чувени идол незнабожачке богиње Артемиде. Са њеним служитељима и поклоницима свети Богослов дуго вођаше борбу духовним мачем речи Божије, и победи их: јер силом имена Христова он учини те паде и храм и идол и претворише се у прах, и сав град приведе вери у Христа. После тога свети Јован Богослов пође из Ефеса у Јерапољ да помогне своме сатруднику, светом апостолу Ф и липу. У то време тамо се десише свети апостол Вартоломеј и сестра Филипова Мариамна, те заједно с њима свети Богослов послужи спасењу људи. Најпре се они наоружаше против гује, којој безумни људи приношаху жртве имајући је као бога, и молитвом је убише, а њене поклонике обратише јединоме истинитоме Богу, Творцу неба и земље. Стојећи пак на једном месту званом Херотопа, они прорекоше да ће на њему засијати благодат Божија, и да ће то место походити Војвода Небеских Сила, свети Архистратиг Михаил, и да ће се ту збивати чудеса.Све се то убрзо и зби. Јер када свети Јован Богослов отиде у друге градове на проповед, и свети апостол Филип пострада од незнабожаца, а Вартоломеј и Мариамна разиђоше се у друге земље, - на том месту провре чудотворна вода, као што прорекоше свети апостоли. И тако се испунише речи Светога Писма:У пустињи ће проврети воде и потоци у земљи сасушеној; и сухо ће место постати језеро, и земља сасушена извори водени;тамо ће бити весеље птицама, и биће трава, трска и сита. И тамо ће бити пут чист, и назваће се светим путем (Ис. 35, 6-8).

К томе извору стадоше долазити многи, не само верни него и неверни, јер чудеса која биваху тамо, као громогласна труба призиваху туда све; и сви који пијаху и умиваху се из тог извора исцељиваху се од својих недуга, и многи, добивши оздрављење, крштаваху се у име Свете Тројице.

У то време живљаше у Лаодикији један јелин, чија кћи јединица беше нема од рођења. Због тога отац њен силно туговаше и веома се труђаше да је исцели од немила, али без успеха. Зато овлада њиме тешка потиштеност. Но једне ноћи када он заспа на својој постељи, он виде анђела Божјег који је сијао као сунце. Ово виђење би њему, не што га он бејаше достојан, него да би преко тог виђења дошао у познање истине и друге привео к Богу. Угледавши анђела он се уплаши, али у исто време чу од њега ове речи: "Ако хоћеш да се одреши језик твоје кћери, ти је одведи на онај мој извор у Херотопи близу Јерапоља, и напој је од те воде, па ћеш видети славу Божију". - Пробудивши се из сна тај се човек зачуди виђењу, и поверовавши речима које му беху речене он одмах узе кћер и журно оде на чудотворну воду. Тамо он затече мноштво људи који захватаху од те воде и крштаваху се у њој и добијаху исцељења од својих болести. Он их упита: Кога призивате мијући се том водом? - Они му одговорише: Призивамо име Оца и Сина и Светога Духа, а призивамо у помоћ и светог Архистратига Михаила. - Тада човек тај, подигавши очи и руке к небу, рече: "Оче и Сине и Свети Душе, Боже хришћански, помилуј нас! Свети Михаиле, слуго Божји, помози и исцели кћер моју!" И захвативши од воде са извора он је са вером ули у уста своје кћери, и одмах јој се језик везан немилом одреши на словословље Божије, и она проговори јасно кличући: "Боже хришћански, помилуј ме! Свети Михаило, помози ми!" - И сви што беху тамо дивљаху се сили Божијој, и слављаху Свету Тројицу, и величаху помоћ светог Архистратига Михаила. Јелин пак тај, видећи исцељење своје кћери, веома се радоваше, и одмах се крсти са својом кћери и са свима домашњима својим који беху дошли с њим. У знак пак своје благодарности он подиже над чудотворним извором прекрасну цркву у име светог Архистратига Михаила, Војводе Небеских Сила. И украсивши цркву сваким благољепијем, и довољно се помоливши у њој, он се врати дому свом.

У деведесетој години после саграђења ове цркве дође тамо из Јерапоља десетогодишњи дечак Архип, син хришћанских, родитеља, васпитан у побожности, и стаде живети при овој цркви светог Архистратига Михаила вршећи дужност црквењака. Он постави себи овакво правило живота: откако стаде живети при тој цркви служећи Богу он не окуси ништа од световних јела и пића: ни меса, ни вина, чак ни хлеба није јео, него се хранио нскључиво пустињским зељем, које је брао и варио и једанпут недељно јео, и то без соли, а пиће му је била вода у врло малој количини. Таквим уздржањем он умртви своје тело, и у таквим врлинама неизменљиво проведе од младости своје па све до старости, сав се сједињујући с Богом и уподобљавајући се животу Бестелесних Сила. Одећа његова беше врло бедна: имао је само два кострета: један је носио на телу, а другим је покривао своју постељу која беше засута оштрим камењем. Постељу је покривао костретом, да они који улазе у његово обиталиште не би видели да он спава на оштром камењу; а као узглавље му је служио мали јастучић, напуњен трњем. Таква беше постеља овог блаженог подвижника. А његов сан и одмор састојали су се у следећем: када је осећао потребу за сном, он би легао на камење и оштро трње, те његов сан бејаше више бдење нега спавање, и његов одмор - више мучење него одмарање. Јер какав је одмор телу - лежати на тврдом камењу; и какав сан, када почива на оштром трњу? Архип је сваке године мењао своју одећу: кострет који је годину дана носио на телу, скидао је и њиме покривао своју постељу; а одевао кострет којим је његова постеља била покривена годину дана. По истеку године он је опет мењао те исте кострете. Тако он не имађаше одмора ни дању ни ноћу, умртвљујући тело своје и чувајући душу своју од замки вражијих.

Проходећи тесни и тужни пут, Архип се мољаше Богу говорећи: Не допусти ми, Господе, да се сујетном радошћу обрадујем на земљи, и нека блага овога света не изађу пред очи моје, и нека ме ништа временско не весели у овом животу, него испуни, Господе, очи моје сузама духовним, скруши срце моје, исправи путеве моје, и дај ми да потпуно умртвим себе и да тело моје потчиним духу. Јер шта ми користи тело ово, од блата саздано? Оно сада постоји, а ускоро га неће бити; као цвет, оно се ујутру расцвета, а увече увене! Стога ми дај, Господе, да се усрдно трудим око онога што души користи и обезбеђује живот вечни.

Тако се молећи и тако се поучавајући блажени Архип постаде као анђео Божји, проводећи небески живот на земљи. И брињаше се он не само о своме спасењу него и о спасењу других, јер многе неверне он обраћаше ка Христу и крштаваше их. Гледајући то, безбожни многобошци стадоше завидети блаженоме Архипу и, не подносећи славна чудеса која биваху од свете воде, омрзнуше овог светог мужа који живљаше тамо. Они често нападаху светог Архипа, вређаху га, чупаху му косу и браду, обараху га на земљу и гажаху ногама, и злостављајући га на разне начине изгоњаху отуда. Али блажени Архип, тврд душом као дијамант, јуначки трпљаше све то од идолопоклоника и не одступи од светога храма, служећи Богу у светости и незлобивости срца свога и бринући се о спасењу душа људских.

Сабравши се једном, незнабожни јелини говораху међу собом: Ако не заспемо земљом онај извор и не убијемо оног човека, одевеног у кострет, онда ће сви богови наши бити потпуно унижени од оних који се исцељују тамо. - И огромно мноштво њих крену да заспе земљом чудотворну воду и да убије невиног човека, блаженог Архипа. Приближивши се к светоме месту они се раздвојише у две групе: једни појурише к цркви и извору, а други похиташе к обиталишту слуге Божјег Архипа да га убију. Но Господ који се брине о судби праведних и не да их у руке грешника, сачува слугу Свога од тих убица: јер наједном њима се укочише руке, те их они не могаху ни подићи на преподобнога. Од воде пак показа се необично чудо: када се незнабошци приближише извору, тог часа изиђе из воде пламен огњени и устремивши се на безаконике одагна их далеко од извора. И тако безаконици ови побегоше са стидом од чудотворног извора и од преподобног Архипа, не причинивши им никакво зло. Међутим они се не уразумише ни тим чудом, него шкргућући зубима они се хваљаху да ће уништити тај извор и цркву, и служитеља црквеног. На том месту беше река, звана Хрисос, која течаше с леве стране цркве. Безаконици намислише да ту реку наврну на свето место, да би свети извор, помешавши се са речном водом, изгубио своју чудотворну силу. И када они стадоше приводити у дело своју злу намеру навраћајући ток реке ка извору, да би га река поплавила, тада по наређењу Божјем река даде својој води други правац, те потече с десне стране цркве. И тако се незнабошци опет посрамљени вратише кућама својим.

Тамо се налажаху још две друге реке које тецијаху са истока и приближаваху се овом светом месту на растојању три стадије; једна се река називала Ликокапер, а друга Куфос. Обе ове реке, састајући се у подножју велике планине, образоваху једну реку која скреташе надесно и течаше у Ликијску страну. Свелукави ђаво убаци злим људима у срце злу намисао: да обе те реке наврате на чудотворно место, да би на тај начин разорили храм светог Архистратига Михаила, поплавили водом свети извор и утопили преподобног Архипа. А тај предео беше врло подесан за навраћање воде тамо, јер те реке силажаху са врха планине, а црква се налажаше у низини. Договоривши се, незнабошци се у огромном броју слегоше из свих градова те покрајине у насеље Лаодикију, и упутише цркви. Близу пак црквеног олтара бејаше огромна стена; од те стене они почеше копати дубок и широк ров све до саме планине под којом се реке састајаху. Затим они с великим трудом ископаше ров, којим би вода могла бити пуштена на цркву, и зајазише обе реке да се накупи што више воде; десет дана трудише се незнабошци у том узалудном потхвату свом. Видећи тај потхват њихов, преподобни Архип паде у цркви на земљу, и са сузама се мољаше Богу и призиваше у помоћ усрдног заштитника, светог Архистратига Михаила, да сачува од потопљења своје свето место и не допусти да се обрадују непријатељи који се старају да униште светињу Господњу. И говораше блажени Архип: Нећу отићи из овог светог места, нити ћу изаћи из цркве; и нека и сам умрем овде, ако Господ допусти да ово место буде потопљено.

По истеку пак десет дана када се вода веома накупи, незнабошци прокопаше оно место којим је вода требала да се сјури у припремљени ров, па пустише реке на свети храм Архангелов у седам сати увече, а сами се попеше на једну узвишицу с леве стране желећи да посматрају потапање светог места. Вода, јурећи страховитом брзином, захуча као ломњава громова. А преподобни Архип находећи се у цркви на молитви, чувши хуку воде, још усрдније завапи к Богу и к светом Архистратигу Михаилу просећи милост и помоћ да не буде потопљено свето место, да се не би узвеселили већ посрамили безбожни непријатељи; а да се прослави име Господње, и да се узвелича Архангелска сила и помоћ. И запева он псалам Давидов: Подигоше реке, Господе, подигоше реке глас свој, подигоше реке вале своје. Од ујања воде многе и силне, од вала морских силнији је на висини Господ. Дому твоме припада светост, Господе, на дуго време (Пс. 92, 3.4.5).

Када блажени Архип певаше ово, он чу глас који му наређиваше да изађе из цркве. А кад изађе из цркве он угледа чувара и усрдног заштитника рода хришћанскога, светог Архистратига Михаила у облику предивног и пресветлог човека, као што се некада он беше јавио пророку Данилу. Не будући у стању гледати на њега, блажени Архип од страха паде на земљу. А Арханђео му рече: Не бој се! устани и приђи к мени овамо и видећеш силу Божју на водама овим. - Блажени Архип устаде и прилазећи са страхом к Војводи Небеских Сила заустави се по његовом наређењу с леве стране, и угледа огњени стуб од земље до неба. А када вода дође близу, Архистратиг подиже своју десну руку и прекрсти воду говорећи: Заустави се тамо! - И одмах вода удари назад. Тако се испуни реч пророчка: Видеше те воде, и устрепташе (Пс. 76, 17). Вода стаде као камена стена, и подиже се у висину као превисока гора. Одмах затим Архистратиг се окрену ка храму, удари у огромну стену која се налазила близу олтара и нацрта на њој крсни знак. И тог часа настаде страховита грмљавина, земља се затресе, и стена се раседе на двоје образовавши огромну раселину. Тада рече свети Архангел Михаил: Нека се овде сатре свака противничка сила и нека овде добијају избављење од свакога зла сви који са вером долазе овамо!

Рекавши то свети Архистратиг нареди блаженом Архипу да пређе на десну страну. А када пређе на ту страну, свети Арханђео громко викну к води: "Ући у ову провалију!" И одмах јурну вода с хуком у раселину, и од тога времена стално је текла тим путем кроз стену. А непријатељи који стајаху на левој страни и жељно очекиваху да виде потопљење светога храма, скаменише се од страха.

Пошто на тај начин сачува од потопљења свој храм и преподобног Архипа, свети Архистратиг узиђе на небо, а блажени Архип узнесе благодарност Богу поводом овог преславног чуда и величаше великог чувара, архистратига Михаила, због његове помоћи. Противници се постидеше, а верни се испунише велике радости, и долазећи к Архангеловом храму и к чудотворном изверу узношаху хвалу Богу са преподобним Архипом. И од тога времена установише празновати онај дан у који се догоди чудо Архангеловим јављењем. Преподобни Архип поживе много година на том месту усрдно служећи Богу, и мирно се престави ка Господу у седамдесетој години свога живота. И би погребен од стране верних на том истом светом месту, које се због споменутог чуда назва Хони, тојест погружење, понирање, зато што се вода погрузи у стену.

Треба у овај дан споменути и друга чудеса светог Архистратига Михаила, добротвора рода хришћанскога.

Између Јадранског Мора и планине Гарган налази се град Сипонт, удаљен од ове планине дванаест хиљада стопа. У томе граду бејаше један богат човек, чија стада пасијаху под планином Гарган. Једном залута од стада један во. Господар га је са слугама тражио и најзад га пронађе на врху планине крај отвора једне пештере. љут и уморан од дугог тражења, господар подиже лук и стрелу и пусти је на свога вола, са намером да га убије. Но стрела се изненада врати натраг и погоди самога стрелца. Видевши то, они што беху с њим уплашише се, и не усуђујући се приближити се тој пештери они се вратише у град и испричаше шта им се догодило. Дознавши за то, епископ тога града се помоли Богу да му открије ту тајну. И јави му се у виђењу свети Архистратиг Михаил и саопшти му да је то место он изабрао себи, и чува га, и жели да га често посећује и помаже људима који буду с молитвом долазили тамо. Епископ обавести о овом виђењу људе и целом граду наложи тродневни пост. После тога епископ са клиром својим и са целим народом пође ка тој планини. Када се попеше на њу, они нађоше у стени пештеру са тесним улазом, и не усудише се ући унутра, него обавише молитве пред улазом. Од тога времена стадоше тамо често одлазити људи, узносећи своје молитве Богу и светом Архистратигу Михаилу.

Једном Неапољци, који још беху незнабошци, сабравши своју војску, неочекивано падоше под град Сипонт, са намером да га узму и разоре; и грађани бише у великом страху. Тада епископ нареди грађанима пост: да три дана не окусе хране, и да се усрдно моле за избављење од непријатеља који их је опсео. Уочи дана у који су непријатељи хтели свим силама да ударе и заузму град, Војвода Небесних Сила, Архистратиг Михаил јави се у виђењу епископу и рече: "Сутра у десет сати пре подне нареди својим грађанима да се наоружају и изађу из града против непријатеља, и ја ћу вам доћи у помоћ". - Уставши од сна, епископ исприча свима своје виђење, и људи се веома обрадоваше обећаној победи над непријатељима. А када настаде десет сати проломи се страховита грмљавина, и подигавши очи људи угледаше велики облак где силази на гору Гарган. У исто време појавише се, као некада на Синају, огањ, дим, муње и громови; те се сва гора тресијаше и облацима покриваше. Видевши то непријатељи се силно уплашише и нагоше бежати; а грађани, разумевши да им је дошао у помоћ добри чувар и брзи помоћник, свети Архангел Михаил, са својим небеским војницима, отворише градске капије и стадоше гонити непријатеље секући их као пруће. И док их они гоњаху отпозади, свети Архистратиг Михаил их с висине поражаваше громом и муњама, те погибе шест стотина људи од грома и муње. Грађани Сипонта гонише непријатеља све до Неапоља, и победивши их потпуно помоћју Војводе Небеских Сила они се победоносно вратише у свој град. Од тога времена Неапољци, познавши снажну руку свемоћнога Бога, примишс свету веру.

Сипонтиски пак грађани, сабравши се сви са еиископом и с клиром, пођоше ка гори, на којој би страшно јављење, желећи да тамо узнесу благодарност Богу и своме помоћнику, светом Архистратигу Михаилу и свима Небеским Силама. Када се они приближише к улазу оне пештере, нађоше на мермеру траг мале стопе људске, добро отиснуте као на блатњавој земљи. И говораху међу собом: "Гле, заиста свети Архистратиг Михаил остави овде знак своје посете, јер сам он бејаше овде избављајући нас од непријатеља наших". - И поклонивши се они целиваше те стопе, и обавивши богослужење радоваху се што имају таквог покровитеља и бранитеља, и узношаху благодарност Богу. И том приликом решише да на том месту подигну цркву у име светог Архистратига Михаила. И када се припремаху да приступе грађењу, свети Архистратиг се опет јави епископу и рече: "Не треба да се трудите око грађења цркве, јер ја без вашега труда уготових тамо храм себи; само уђите у њега. Ти пак другога дана одслужи у њему свету литургију и причести верне Светим Божанственим Тајнама".

После овог виђења епископ нареди свима људима да се припреме за причешће Светим Тајнама, и пође с њима творећи молебна пјенија. А када дођоше на оно свето место где свете стопе беху изображене на мермеру, нађоше у камену истесану малу цркву, у виду пећине; зидови њени не беху глатки, а висина јој бејаше различита: негде си могао главом додирнути свод, а негде га ни руком ниси могао досегнути. - Из тога би јасно људима, да Бог хоће у цркви не скупоцено камење већ чисто срце. - Престо у овој цркви беше покривен пурпурним покривачем; епископ изврши на њему свету литургију и причести верне Пречистим Тајнама. У олтару на северној страни протече вода - чиста, укусна, врло бистра и чудотворна; пијући је, болесници добијаху здравље; а ту воду пијаху људи после причешћа Светим Тајнама; и безбројна чудеса биваху у тој цркви, и сви се недузи исцељиваху молитвама светог Архистратига Михаила. Епископ сагради при цркви келије, и смести тамо свештенике, ђаконе, певаче и чтеце, да би се у њој свакодневно вршило црквено правило у славу Бога и у част светог Архистратига Михаила.

Споменућемо још и чудо које се десило на Атонској Гори. У дане благочестивих царева бугарских живљаше један богат и знаменит човек, по имену Дохиар, царски великаш. Једном он, дошавши у страх Божји, пожеле да буде монах. И узевши мноштво злата из својих ризница, он крену у Свету Гору да посети тамошње манастире и да потражи себи погодно место за живљење. Обишавши многе манастире и раздавши много милостиње, он иђаше од лавре блаженог Атанасија обалом морском, и нађе врло лепо место са укусном водом и врло обилним растињем, а на коме нико не живљаше. Ово му се место веома допаде, и он намисли да се ту насели и сагради манастир. Прионувши усрдно на посао, он убрзо оствари своју жељу. Најпре подиже дивну цркву у име светог Николаја Чудотворца, а затим сагради манастир и огради га каменим зидовима. Пошто уреди све како ваља, он се и сам обуче у иночки образ. Међутим, зидајући многе зграде он потроши све своје злато, те тако му нестаде пара да цркву украси како треба. Но положивши наду на Бога он говораше: Ако Господ Бог усхтедне прославити ово место, Он ће на неки Свој начин промислити и о украшењу цркве. Нека буде воља Његова!

Према Светој Гори налази се острво, звано Луг, удаљено дан путовања морем. На том острву живљаху пастири и пасијаху стоку, јер беше дивне паше у изобиљу. А на једном пустом месту тога острва беше постављен један веома висок камени стуб, и на стубу идол са оваквим натписом на грчком језику: "Сваки који ме удари по глави наћи ће мноштво злата". Због тога многи покушаваху да дознају је ли то истина, и бијаху идола по глави, али ништа не налажаху. А догоди се у то време да један јуноша пасијаше волове близу тог стуба; беше јуноша паметан и писмен. Прочитавши натпис на стубу, јуноша удари идола по глави, као што су то и други радили, али ништа не нађе. Онда он помисли да је злато, можда, сакривено у земљу, и при заласку сунца обрати пажњу где се завршава на земљи сенка тога стуба, и на месту где се завршавала сенка од идолове главе он стаде копати земљу тражећи злато, али и ту не нађе ништа. После тога он при рађању сунца опет мотраше где се завршава сенка стуба, и тамо стаде копати. При копању на том месту он зачу некакав звук, и схвативши да се благо налази ту негде, поче још марљивије копати и наиђе на огроман воденични камен који он не могаше подићи. Провукавши руку кроз рупу тога камена он нађе много злата и беше у недоумици шта да ради. И мишљаше у себи: ако коме кажем за злато, бојим се да ме не убије због злата.

Међутим Бог, услишавајући молитве гореспоменутог старца и промишљајући о украшењу светога храма, стави јуноши мисао у ум, да иде у Свету Гору у један од манастира и да исприча игуману о наћеном благу. Јуноша тако и уради. Узевши неколико златника као доказ пронађеног блага, јуноша оде у село близу мора и тамо најми човека да га превезе у Свету Гору. По промислу Божјем он се заустави у пристаништу новоподигнутог манастира, названог по имену његовог оснивача "До хиар". Превозач се врати у своје село, а јуноша оде у манастир. Нашавши игумана он му подробно исприча о пронађеном благу. Познавши у томе дело Божије, игуман позва три инока, исприча им оно што чу од јуноше, па их са њим посла да пронађено злато донесу у манастир. Они хитно чамцем кренуше ка острву, и када дођоше до оног стуба одвалише воденични камен и нађоше под њим котао пун злата, чему се веома обрадоваше. А л и ненавидник добра, ђаво, убаци једноме од та три инока злу мисао у срце, и он рече другоме иноку: Брате, каква нам је нужда да нађено злато носимо к игуману? Бог нам посла ово злато, да сами себи саградимо обиталиште и подигнемо манастир. - А кад му овај примети: "Како ћемо сакрити ово злато?" он одговори: То је у нашој вољи: ми можемо овог јуношу бацити у море, и неће бити никаквих сведока против нас.

Договоривши се тако, они своју намеру саопштише трећем иноку. Но овај пун страха Божјег, рече им: Не, браћо, не усуђујте се то урадити: не погубљујте јуношу, а уједно и душе своје злата ради. - Али они, не слушајући његове савете, дуго га примораваху да пристане на њихову одлуку. Најзад му рекоше: Ако не пристанеш уз нас, ми ћемо и тебе погубити заједно са јуношем. - Видећи њихову непоколебљиву злу намеру, брат се овај уплаши да и њега не погубе, и рече им: Ако сте тако решили, онда радите што хоћете, а ја вам се кунем именом Божјим, да никоме нећу причати о томе, . и ни злата не тражим од вас.

И тако, потврдивши реч своју заклетвом, он ћуташе. А они, узевши злато и онај камен којим злато беше покривено, унеше у чамац, и севши у њега заједно са јуношем запловише ка манастиру. А када беху посред пучине они нападоше на јуношу и стадоше му везивати камен о врату. Видећи шта хоће да учине са њим, јуноша их поче с плачем и ридањем молити да га не погубљују, али тиме ништа не успе: јер ти несрећни црнорисци, имајући окамењено срце и златољубиву душу, не убојаше се Бога, не дарнуше их јуношине сузе и не услишише усрдну молбу његову, него дохватише јуношу с каменом га бацише у море, и он одмах потону. А беше ноћ када ови безбожни људи обављаху овај злочин. Но милосрдни Бог, који са висине посматраше горко ридање јуноше и гледаше његово утопљење, посла чувара рода људског, светога Архистратига Михаила, да узме утопљенога са дна мора и однесе га жива у цркву. И би тако. Јуноша се изненада обрете у цркви близу свете трапезе, са каменом обешеним о врату његову. А када наступи време за јутрење, еклисиарх уђе у цркву да упали свеће и клепа за јутарње богослужење. Утом он чу у олтару као глас човека који уздише, и силно се уплаши, па отрча и извести игумана о томе. Игуман га назва плашљивицом и слабодушним и нареди му да опет иде у цркву. Отишавши по други пут у цркву, он опет чу исти глас, па поново оде к игуману. Тада игуман пође с њим у цркву и, чувши глас, уђе у олтар и угледа јуношу где лежи близу свете трапезе са каменом о врату и вода му цури са одела. Познавши га, игуман га упита: Шта се то десило с тобом, чедо? и како си допао овамо? - А јуноша, као пробудивши се из сна, рече: Они лукави иноци, које ти посла са мном по нађено злато, привезаше ми овај камен о врат и бацише ме у море. Потонувши на дно, ја угледах два светла човека који сијаху као сунце, и чух како разговарају међу собом. Један говораше другоме: "Архангеле Михаиле, однеси овог јуношу у манастир Дохиар". Чувши ово, ја се онесвестих, и не знам како се обретох овде.

Саслушавши казивање јуношино игуман се веома удиви и прослави Бога који твори дивна и преславна чудеса. Затим рече јуноши: Чедо, остани ти овде на овом месту до сванућа, док злоба не буде изобличена. - Онда изишавши игуман затвори цркву, и запрети еклисиарху да никоме ништа не прича о овоме, а односно јутрења нареди да се одслужи у паперти. При томе он скрену пажњу еклисиарху: Ако неко упита, зашто се јутрење служи у паперти а не у цркви, ти одговори да је тако наредио настојатељ.

Када се раздани убице се приближаваху манастиру, а злато беху сакрили на другом месту. Угледавши их игуман им са осталом братијом изиђе у сусрет, и упита их: Шта је то, јуче вас оде четворо, а сада се враћате троје? где вам је четврти? - А они, као да су срдити, одговорише: Оче, онај јуноша превари и тебе и нас рекавши да је нашао благо; он нам ништа не показа, јер и сам ништа не зна; због тога се постиђен сакри од нас, и ми га дуго тражисмо али га не нађосмо, па се сами вратисмо к теби. - Игуман рекавши на то: "Нека буде воља Божја", уђе с њима у манастир. Онда их одведе у цркву где онај јуноша лежаше, са чијег се одела још цеђаше вода, и показа им га питајући их: А ко је ово? - Угледавши јуношу они се препадоше, и стајаху као избезумљени, не будући у стању дуго време ништа одговорити. Но најзад и не хотећи признаше свој злочин и казаше где су сакрили нађено злато. Тада игуман посла највернију братију и они донесоше злато у манастир.

Ово преславно чудо рашчу се по свој Светој Гори, и стекоше се иноци из свих манастира да виде то чудо. Саставивши сабор они променише име тој цркви у име светог Архистратига Михаила, а у име светог Николаја Чудотворца подигоше другу цркву. Ону пак двојицу лукавих убица проклеше, и пошто им лица жигосаше, изгнаше их из обитељи. А оног трећег инока, који не пристаде на утопљење јуноше и уклони се од злочина, огласише невиним. Избављени пак из мора јуноша обуче се у иночки образ, и постаде добар подвижник и искусан инок. А игуман донесеним златом дивно украси сву цркву и подиже сасвим нов врло леп притвор. Камен пак са којим јуноша би бачен у море, игуман узида у зид, да сведочи свима о чуду. Када се игуман престави, на његово место би постављен за игумана избављени из мора инок. Поживевши богоугодно, и он пређе ка Господу, ношен рукама светог Архистратига Михаила, као што раније беше њиме пренесен из мора у цркву.

Због свега тога прославимо Оца и Сина и Светога Духа, и величајмо вавек светог Архистратига Михаила.

Епархија бачка

Евхаристијским сабрањем началствовао је Епископ ваљевски Господин Милутин, уз саслужење братства ове свете обитељи: Високопреподобног архимандрита Михаила и јеромонаха Стефана; секретара Епископа ваљевског: јереја Дејана Трипковића и протођакона Саше Максимовића. Лепоти овог богослужења допринео је својим молитвеним појањем зрењанински хор Свети Серафим Саровски.

Мученичка смрт, због сведочења истине Божије, Светога Јована чини првим новозаветним мучеником, а овај празник другим Великим петком, који се због тога прославља и свечано, јер је прослављење мученика за Христа радостан догађај за Хришћански свет као прослављење истине оваплоћеног Бога, али и с болом што је изабрани народ окренуо леђа Истини која му је објављена кроз „највећег од жене рођеног“. Тако је овај празник и прослављен у јовањској обитељи – литургијски радосно а затим гостољубиво, уз скромну монашку трпезу.

Почасни гост Епархије ваљевске на овај велики хришћански празник био је познати музички уметник Асим Сарван, са којим Епархија ваљевска почиње сарадњу на реализацији музичког пројекта у част Светог Нектарија Егинског Чудотворца.

Саша Максимовић, протођакон

http://www.eparhijavaljevska.rs/index.php?id=vesti/2013/2013-09-12-002v

Црква се зида по угледу на Његошеву капелу, те се тиме испуњава давнашња жеља крушевљана да имају ову цркву у свом граду. Чину је пристуствовао и Градоначелник града Крушевца господин Братислав Гашић са сарадницима, као и ктитор будуће цркве господин Љубомир Ћурчић. Господину Љубомиру Ћурчићу је за његово добро дело уручена Архијерејска грамата, коју му је уручио Владика Давид. По завршеном чину, Владика Давид је угостио ктитора и госте на трпези која је припремљена у Владичанском двору у Крушевцу.

Галерија фотографија и аудио беседа на сајту Епархије крушевачке