Радост у полном детеродном акту није дата за луду забаву, већ да би нас привукла на стварање живота. Наравно, полни чин не служи искључиво рађању, будући да има и стерилних људи. Развој цивилизације кроз векове довео је до човековог робовања страстима. Хипи револуција шездесетих година пропагира животни стил „секс, дрога и рокенрол“, сводећи чежњиви моменат, којем претходи припрема душе, на „лези с ким и кад хоћеш“.

Патологија је одувек било. Али, данас су хетеросексулани поремећаји (проституција, нимфоманија, педофилија...), популарно зване ЛГБТ оријентације и содомија постале прихваћене у западноевропском друштву. Државни званичници нам објашњавају како морамо прихватити њихову параду, као део тамошњег система вредности.

- То је зараза! Црква није против Европе, али сматра да из ње треба узети оно што вреди, а не гној. Људи на западу имају сјајне радне навике, дисциплиновани су. Зашто то не узмемо да нам буде боље? Да ли хоћемо здраву нацију, да будемо нормални и имамо здраву децу?- критички је запитао о. Арсеније.

Потреба нормалних људи јесте да имају вољену особу поред себе или, пак, да дају завет Господу као монаси. Брак и православно монаштво су богобрачне заједнице, једина два пута на којима човек, након обиља искушења, може да стекне љубав као Божји дар. Често се у манастирима могу срести људи који се жале да не могу да пронађу љубав.

Услед одсуства страха Божјег, превара је данас уобичајена појава. Бракови пропадају, а деца су несрећна. Свет дефинитивно иде ка пропасти. Али, Црква је јача него што је икада била. Она носи пуноћу Божје благодати за све који је затраже. Ми Хришћани треба да наступамо са великом љубављу према свима који су оробљени страстима и заведени накарадним идејама. Морамо се озбиљно припремати за препознавање светлости Божје, а полна љубав, закључује о. Арсеније, кроз породичност нам пружа да сачувамо здраве душе и здраве личности.

Ј. Ј.

О овом конкурсу, као и о плановима, за радио Славословље говори Димитрије Стикић

http://slavoslovlje.rs/podcast/mojzavicaj.mp3

Радио Славославље

Истога дана подигнута су на звоник и освештана и манастирска звона.

У литургијској проповиједи Митрополит Амфилохије је рекао да се Свети митрополит Петар Други Петровић Његош срео са живим Богом.

„Само човјек који је видио Бога могао је написати Лучу микрокозма. И отуда је записао оно ‘да те у вјечне хорове славим’. Који су то вјечни хорови? То су архангели Михаило и Гаврило, серафими, херувими, архангели, ангели, господства, силе и власти“, рекао је Владика.

Он је рекао да је Његош њима посветио „Лучу микрокозма“.

„Он управо свједочи о њима, њега анђео води кроз тајне свјетова и доводи га до Престола свесветија, чудесног Божјег престола на коме се служи Света литургија, небеска литургија“, рекао је Митрополит Амфилохије.

Након литургије и благосиљања славског колача приређен је културно-умјетнички програм у којем су учетвовали писци и гуслари из Удружења „Горска вила“.

Предсједник Удружења Перо Вујотић је настојатељици манастира Ирини и монахињи Ксенији уручио захвалнице за унапређење и његовање руско-српског пријатељства у Црној Гори.

У литургијској бесједи Митрополит Амфилохије је рекао да смо рођени зато да живога Бога благодаримо и да га славословимо.

„Славословље је најчудеснија молитва и пуноћа свих молитава. Она је наш природни однос према Богу“, рекао је Митрополит Амфилохије.

Након литургије у манастирском конаку је приређена трпеза хришћанске љубави.

Митрополит Амфилохије данас је посјетио и манастир Светог Николе на Ободу Црнојевића.

СПЦ

У суботу, 9. новембра, преосвећени је са групом кренуо пут Солуна са крајњим одредиштем Света Гора, односно манастири Хиландар, Григоријат и Кареја. Ова посјета је организована на позив игумана манастира Хиландара архимандрита Методија, а поводом ктиторске славе другог ктитора манастира Хиландара Св. краља Милутина.

Прва станица овог поклоничког путовања био је град Солун у ком је група посјетила: Цркву Св. Димитрија, рисмки трг и пијацу, цркве Св. Николаја и Св. Софије и друге знаменитости славног и древног града Солуна. Посебно мјесто у програму поклоничког путовања заузело је српско и савезничко војничко гробље на Зејтинлику, које је група посјетила у Недјељу 10. новембра.

У понедјељак, 11. новембра, преко Уранополиса и пристаништа Јованице поклоничка група је стигла у манастир Хиландар. Испред манастира Преосвећеног владику и његову пратњу дочекао је игуман хиландарски о. Методије са братством и поколоницама ове древне српске светиње.

Поводом ктиторске славе Св. краља Милутина Преосвећени владика Хризостом служио је свеноћно бденије.

У сриједу, 13. новембра поклоничка група кренула је из манастира Хиландара и преко Јованице кренула ка главној светогорској луци Дафни и у продужетку на разгледање јужне стране Свете Горе и то манастира: Симоно-петре, Григоријата, Дионисијата и Св. Павла, те скитова: Новог скита, Свете Ане, Мале Свете Ане и Каруље. У повратку Преосвећени и његова пратња свратили су у манастир Григоријат гдје су и преноћили. Поводом дана успомене Св. врачева Козме и Дамјана Преосвећени је служио Свету архијерејску литургију у саборном Храму Св. оца Николаја у манастиру Григоријату.

Након литургије и ручка у манастиру Григоријату кренуло се ка Дафнију односно преко Дафнија ка Кареји у посјету Протату и испосници Св. Саве. У свештеној општини у Протату Преосвећеног владику и његову пратњу дочекао је протос Свете Горе јеромонах Стефан Хиландарац и епистати манастира Светога Павла и Григоријата. Након пријема и размјене дарова поклонили смо се икони Достојно јест у олтару протатске цркве и кренули ка испосници Св. Саве. Након посјете Кареји и поклоњења светињима престонице Свете Горе пуни утисака и духовно укријепљени вратисмо се преко Дафнија, Уранополиса и Солуна у Бијељину 15. новембра 2013. године.

СПЦ

У недељу, 17. новембра, у МекЛод аудиторијуму Универзитета у Торонту, одржана је централна прослава 200-годишњице рођења Петра II Петровића Његоша, владике, принца и песника, у организацији Епархије канадске и Српске националне академије у Канади.

Ефектан и добро осмишљен програм отворио је Његово Преосвештенство Епископ канадски Г. Георгије беседом о Његошу.

Почасне госте вечери који су дошли из отаџбине, проф. др Мила Ломпрара и проф. др Радојку Вукчевић, поздравио је и најавио генерални секретар Српске националне академије Рајко Радојевић.

Сјајне беседе почасних гостију допунили су својим умећем торонтски глумци Љиљана Марковић, Гојко Роглић, Ђорђије Живковић и Ксенија Вучевић одломцима из Његошевог „Горског вијенца“. Избор текстова о Његошу приредили су и представили публици Димитрије Поробић и Драгица Вељовић Браунстин, која је и водила програм.

Посебну димензију програму дало је учешће епархијског хора „Кир Стефан Србин“ којим је дириговала Јасмина Вучуревић.

Акадамски део прославе – симпозијум посвећен Његошевом делу – одржан је на Универзитету у Торонту 19. новембра. Симпозијум је водила Софија Шкорић, библиотекар-емеритус Универзитета у Торонту. Учествовали су: проф. др Мило Ломпар, проф. др Радојка Вукчевић, проф. др Горан М. Радоњић, др Радомир Батуран и др Давор Миличевић.

Источник прес

Епископу су саслуживали архијерејски намесник први нишки и главни војни свештеник Војске Србије капетан Слађан Влајић. Литургији је присуствовао генерал-мајор Милован Симовић са сарадницима, помоћник војног свештеника при овој капели, заставник Дејан Петровић као и многобројни припадници команде КоВ-а. На крају службе Владика је све присутне покропио освећеном водицом, а потом је после кратког послужења приређен доручак.

Извор: Епархија нишка

Седници су присуствовали Високопреосвећени Митрополит загребачко-љубљански г. Јован, Преосвећена господа епископи осечко-пољски Лукијан, далматински Фотије и горњокарловачки Герасим. Тема седнице били су свакодневни изазови са којима се сусреће наша Црква у Хрватској. По завршетку седнице Епископског савета, архијереји су посетили капелу Светог Саве, Духовни центар, Гимназију, архиву и библиотеку.

Извор: Митрополија загребачко-љубљанска

Овим чином желимо да испунимо обавезу потомака према једној неправедно заборављеној личности. Узорно житије патријарха Гаврила, његов допринос очувању вере и утврђивању народног огњиште обновом светиња у клисури Увца, долини Моравице, на Јавору и у околини Сјенице и Новог Пазара, даровањем живописа, богослужбених предмета и књига у временима „тамног вилајета", као и његово страдање мученичком смрћу, због чега га је наша Црква прогласила за светитеља - заслужују достојно обележје.

Патријарх Гаврило потиче из знамените лозе бератских кнезова Рашковића; рођен је у нововарошком селу Штиткову и рано је замонашен у неком манастиру где је изванредно савладао калиграфију и преписивање црквених књига. То је потврђено на основу неколико записа исписаних патријарховом руком у његовим књигама, откривеним у Универзитетској библиотеци у Кембриџу, као и на познатом Четворојеванђењу из Архива САНУ.

На трон рашких владика постављен је 1643. године, а за патријарха саборно изабран 1648. у манастиру Морачи. Занимљива је и национална мисија овог чувара вере и огњишта: у архивама у Грацу, Петрограду и Москви докази су да је боравио у Русији, у тајној мисији - да се руски суверен убеди у неопходност покретања устанка против Османлија на Балкану. Када су, нажалост, пропале све наде положене у помоћ руског цара, патријарха су на повратку у Србију, пошто је проказан, турски војници одвели у Брусу (Мала Азија) где је обешен.

На темељима и остацима старијег храма у Дубници, у четвртој деценији 17. века, тада митрополит рашки Гаврило обновио је цркву посвећену Светој Тројици, подигао конаке и монашке ћелије. Духовно средиште и сабориште народа Старог Влаха доживело је судбину светиња у страшној одмазди, у годинама Велике сеобе Срба с краја 17. века, када је, како пишу хроничари, „порушено све од Сарајева до Новог Пазара". Иако спаљена и похарана, Дубница је у тами векова била неугасиво кандило између Јавора и Увца, тапија немањићке земље. Народ се у ропству окупљао у потаји, а Дубница је била једно од оних светих места којима су се верници враћали и са којима су живели и у временима када се мислило да су уништена и да више не постоје.

Сени свештеномученика Гаврила патријарха српског радовале су се када је, трудом мештана и многобројних дародавалаца, пре шест година из рушевина васкрсла Дубница и предата потомству у аманет. Након година у којима се настојало да се уреди порта и обезбеде услови за живот братства, управа манастира је предузела низ корака да се подигне споменик патријарху Гаврилу. Вајар Владимир Митровић из Трнаве, на Златибору, започео је, према прихваћеном идејном решењу, клесање камене скулптуре патријарха Гаврила у природној величини.

Зато се и обраћамо верницима, поштоваоцима Цркве, свима којима је на срцу духовна обнова, враћање српског народа православној вери и хришћанској традицији, коренима и баштини предака, онима „који су више волели нас него себе" - да помогну у подизању споменика патријарху Гаврилу Рашковић. На овај начин ћемо потомцима оставитии сећање на личност која је много урадила за српски народ, показати да Стари Влах није био пуста утрина, да вера предака није у људима устукнула пред данашњицом...

Патријарх Гаврило је у Четворојеванђељу из Ковиља записао да је једно време провео у Ковиљу на Јавору док манастир није поновљен, дограђујући уз храм још једну цркву. На крају записа он моли све који могу помоћи братство Ковиља да се „обитељ по нашем одласку не заборави ... будући да дани овога света пролазе као цвет траве, као да нисмо ни постојали..."

Дародавци и добротвори прилоге могу уплатити на рачун 160-305097-77, код Интеза банке у Новој Вароши или у манастиру, а телефон Дубнице је 033/ 672-221.

Настојатељ манастира Дубнице

архимандрит Макарије

СПЦ

На навечерје празника, по одслуженом богослужењу, у Епископској резиденцији надлежни парох Срећко Зечевић осветио је славску водицу. Честитајући славу Владики, отац Срећко је рекао: - Преосвећени Владико! Једна од најмудријих жена у роду српском, Исидора од рода Секулића, у једној својој молитви између осталог каже: Исусе добри, скини знак мога недостојанства међу ближњима, сродиме са сваким, дај ми завичај свугде, пресеци сложене и теретне односе моје међу људима. Исидора чудесна, та монахиња српског слова и књижевности, без монашке ризе на себи, као да је речи ове молитве кројила баш по мери оног крста Христовог којег Епископ носи на свом рамену и проноси га кроз све стазе у свом архипастирствовању. Нека Вам Господ, вечни дародавац свих добара, молитвама Светог Георгија, тог чудесног витеза вере Христове све ово подари. Остало је Господ већ наменио. Нека Вам је Преосвећени Владико, срећна Крсна Слава, на многаја љета.

Сутрадан, на дан своје крсне славе, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски г. Јован служио је свету архијерејску Литургију у Саборном храму Успенија Пресвете Богородице у Крагујевцу, уз саслужење свештенства Епархије шумадијске и жичке. По прочитаном Светом јеванђељу, проповед је одржао протојереј – ставрофор др Зоран Крстић. После заамвоне молитве, игуман манастира Студенице Тихон, благословио је и осветио славско жито и славски колач.

Сабрање је настављено у новој резиденцији Шумадијске епархије, где је приређен пријем за свештенство и верни народ. Свечани славски ручак приређен је у поподневним сатима. Између великог броја свештенства, монаштва и верног народа, гости на владичиној слави били су и Епископ врањски г. Пахомије, Епископ браничевски г. Игњатије, Епископ рашко - призренски г. Теодосије, Епископ крушевачки г. Давид, директор Канцеларије за сарадњу са црквама и верским заједницама др Милета Радојевић, градоначелник Крагујевца г. Верољуб Стефановић, потпредседник Епархијског савета г. Радиша Пљакић и многи други угледни гости.

На предлог Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована Свети архијерејски Синод одликовао је орденом Деспота Стефана Лазаревића, за заслуге у промовисању културних и верских вредности песника Добрицу Ерића, орденом Светог Саве другог реда глумца Мирка Бабића, и орденом Светог Саве другог реда г. Верољуба Стевановића, градоначелника града Крагујевца.

Извор: Епархија шумадијска

На сам празник, Владика Теодосије је служио Св. Литургију у манастирском храму уз саслужење више свештеномонаха и свештеника Епархије Рашко-призренске. Након освећења славског колача игуман манастира протосинђел Герасим са братијом за све госте је приредио трпезу љубави.

Извор: Епархија рашко-призренска

Епископу је саслуживало свештенство и монаштво Епархије бихаћко-петровачке. У току свете Литургије владика Атанасије је рукоположио је ђакона Јована Бањца из Босанског Петровца у чин свештеника. У својој бесједи Епископ је позвао сабрани народ да се моле за новог посланика на Њиви Господњој, док је оцу Јовану пожелио да своју свештеничку службу врши онако како и доликује служитељима олтара Божијег. Преосвећени Владика је нагласио тешкоћу свештеничке службе на простору Епархије бихаћко-петровачке, истовремено надајући се да ће отац Јован својим залагањем, узорним животом и марљивошћу допринијети свеопштем васкрсавању српске Босанске Крајине.

По завршетку свете Литургије, отац Јован је, са својом породицом, уприличио трпезу љубави, којој су присуствовали епископ Атанасије, служашчи свештеници као и многобројна родбина, пријатељи и комшије. Било је то сабрање цјелога Петровца.

• Бесједа епископа Атанасија
  

СПЦ

У духовном разговору са вјерним народом, сабраним у дому Светог Василија Острошког у Никшићу, отац Рафаило је упозорио да нам је демонска сила, односно сатана, ђаво, кнез таме, што је тема назначеног предавања, пришао превише близу, ушао и чак дјелује кроз нас. Пројава његовог дејства, према ријечима о.Рафаила, најбоље се сагледава кроз наш однос према Цркви и Светом Јеванђељу.

“Немамо ли однос, литургијски однос према Цркви и не читамо ли Свето Јеванђеље, знајте да је у нама, то знајте и тако провјеравајте себе. Нека Јеванђеље буде мало чешће испред ваших очију, као што узимамо топломјер да бисмо измјерили своју тјелесну температуру; питајте се кад сте задњи пут читали Јеванђеље, колико га често читате и са каквом пажњом. То ће показати температуру вашег духовног живота, то је ваш однос према Христу и запамтите да се демон боји ријечи Божје, тамо гдје она постоји труди се да је што је брже истисне из свијести. Погледајте, браћо и сестре, да ли у вашим душама постоји овај непријатељ који нас одваја од јединог Пријатеља, јединог човјекољупца Господа нашег Исуса Христа, Коме у Цркви сви ангели и светитељи поју вјечну пјесму, коју дај Боже да и ми научимо, заволимо и појемо у свештеној и светој области у Царству Небеском“, казао је јеромонах Рафаило.

Предавање “Окултна агресија“ наишло је на велику пажњу присутних, који су, по завршетку вечери, узимали благослов од оца Игумана и у непосредном разговору са њим тражили одговор на недоумице и проблеме које живот ставља пред нас. У наставку доносимо изводе из овог веома занимљивог и надасве душекорисног излагања.

“Дозвавши својих 12 ученика даде им Господ власт над духовима нечистим да их изгоне, власт својој Цркви кроз Дванаест апостола, а прва пројава те власти односи се управо на нечисте духове. Пажљивом читаоцу Јеванђеља, а таквих је врло мало, не може да промакне ова чињеница и директно указање на постојање нечистих духова, не може да му промакне велика утјеха да људи, примивши власт од Бога, могу да их изгоне демоне, не да се препиру, полемишу, нити рвају са њима, него да их изгоне, браћо и сестре. Власт коју Бог даје није било каква власт, то је врховна власт. Изнад те власти нема друге, све остале су испод ње од серафимске, херувимске, па свих оних власти, сила и моћи светих бестјелесних сила, које нису мале“.

“Ако послушамо Господа и Његову ријеч, јер оних Дванаест апостола су, са великом пажњом, ишли за Христом оставивши, при том, све, како тумаче Свети Оци. Оставили су и сопствено расуђивање, потпуно су се испразнили, што је савршени облик послушања, које се труде да одрже монашки редови Православне Цркве, савршено послушање гдје се воља Божја усељава у човјека и освећује му ум, воље, срце и кости и такви послушници имају власт над демонима. Један од таквих је и онај који нас окупља и чува у овом граду, уколико смо пажљиви, Свети Василије Острошки Чудотворац, послушан гласу Господњем и вољи Божјој, те примивши власт, изгони нечисте духове и исцјељује сваку болест и немоћ у народу. Ту силу Господ је оставио Апостолској Саборној и подвуцимо данас, важно је, Православној Цркви. Пред демонима, пред мрачним силама, кнезовима таме не може да опстане нико до Православна Црква Апостолска Црква, која је, једина, примила власт над духовима нечистим. Ниједна друга заједница, зовимо је како год хоћемо, нема ту власт. Ако нама то није јасно мрачним и тамним силама јесте“.

“Међутим, тамне силе нијесу наивне. Та борба није једноставна. Силу да их изгонимо дао нам је Бог. Власт, дакле, имамо и ми, браћо и сестре. За пажљивог читаоца јасно је да сила противничка није мала, јер власт којој се покорава мора бити Божја власт, а не људска, не мудрост овог свијета, да не говоримо о наоружању или интелигенцији, о моћима разума или уопште пале људске природе, са свим овим новим техничким достигнућима од којих се не може дисати више, те силе која је све баналнија, све нижа. Пред том силом демон не дрхти, он је уопште не сагледава као силу, него искључиво од силе Божје. А чиме нас то Господ, браћо и сестре, штити? Штити нас благодатном силом Својом. Шта је то благодат? То је енергија Божја, сила Божја, пројава Бога у свијету кроз Цркву Апостолску, кроз оних Дванаест апостола које је Господ сабрао и на које ће касније сићи страшна сила Божја, Дух Свети Бог Свети Један од Тројице и Који ће кроз њих да мијења ствари. И пројавити је на транспарентан начин“.

“Демони су се плашили имена Светих апостола, јер су апостоли на самом почетку проповједи ушли у директан сукоб са силама таме. У житију Светог Јована Богослова имају страшне сцене, велики маг који је пројавио велику демонску силу, нешто што данас гледамо на филмовима и у разним анимацијама, то је исто оно што су магови и тамна сила радили у оно вријеме. Велика чудеса. У сукобу са силом апостола све је то нестајало, све је то бјежало, све се то покоравало. Коме? Обичним људима, рибарима. У нашој Цркви постоји један, назовимо га грубо, „канал“, мистични канал или света тајна свештенства – велика сила коју имају попови и владике. Преко тог канала мистичног, јер преко свете хиротоније рукополагања прелази од Светих апостола, оних Дванаест којима је дата власт над нечистим духовима, да их изгоне и да исцјељују сваку болест и немоћ у народу. Она се протеже и тече кроз свету Цркву, кроз свете тајне, конкретно кроз свету тајну свештенства и да се до дан данас налази у Цркви и нуди народу Божјем као моћна заштита, непоколебљив бедем и моћно разорно оружје у борби против, не крви и меса, него против духова из поднебесја, како каже апостол Павле, против кнезова и власти таме“.

“Област кроз коју се крећу више нијесу Небеса одакле су свргнути, али их има у поднебесју неко вријеме, а онда и у људској природи. Сатана је преварио прародитеље, прамајку и праоца (проблем пада, првог гријеха), пробивши опну слободне воље, заправо, није је он пробио него смо ми отворили вољу, а он је добро одиграо, вјешто и ушао у нашу природу. Загризли смо, браћо и сестре и сила демонска је повриједила човјека, ушла у њега, при том, дубоко га ранила и оштетила, смртно ранила, убила и то је почело да траје, рана да се шири, смрт да напредује агресивно до тога да смо почели да се клањамо животињама, да се клањамо творевини. Страшно идолопоклонство! Ђаво нас је свему научио, разним техникама, окултним наукама, а све је то кулминирало у култу и у жртвоприношењу.

“Свети цар Константин равноапостолни, сјетимо се и тога, имао је онај чувени бој са Максенцијем, који је био наоружан, не само са војном силом него и окултистима свих врста. Константин је био свјестан тога и знао је да не иде само на човека и на војну силу, него да ће демонска сила да помаже, а није била мала. И баш у том тренутку и у тим мислима да не може сам, јавља му се знамење Часног Крста, знамење побједе над тамним силама које су на Крсту побјеђене. На Крсту Господ наш Исус Христос, примајући смрт добровољно ради нас, Својом раном нашу затварајући, Својом смрћу нама живот дарујући, Својим силаском у гроб и ад, сатрије смрт и растури адске тамнице и од тог тренутка демони се Крста ужасавају, страшно га се боје, Крста, који држи вјера православна, Црква Божја, Архијереји Цркве Христове Апостолске. Крст у рукама архијереја и наши крстови, који ће бити прикопчани за тај крст Господњиј кроз послушност Цркви и литургијски живот у њој, не било какво живљење, животарење, него живи живот, литургијски живот од кога се тамне силе боје“.

“Имамо велику агресију, окултну агресију, а оно што нас, нарочито, забрињава, помало и љути, јесте баш та агресија. Зашто таква агресија, зашто такво улијетање у тор Господњи. Говоримо о агресији окултизма на наш хришћански православни светосавски народ. Узрок такве дрскости, такве агресије, такве охолости која се пројављује, видите, ових дана, на Светог Петра Цетињског “ноћ вјештица“ у средњим школама са благословом директора, наставника разредног старјешине, да кажемо, на регуларном државном нивоу. У вртићима – богиња јесени, да не набрајамо сад широку понуду исцјелитеља, астролога, врачаре, биоенергетичаре, видимо, дошло је, а све ће више тога бити, психо-фит ординације. Сви они нуде излечење и помоћ, а ко су, заправо, они? Демони, браћо и сестре, они ћете, заиста умирити, демон то може, али неће ти дати мир који превазилази сваки ум, који ти Христос и Црква дају, него привремени да би немир био вјечан, праћен шкргутом зуба“.

“Све више се демонска, тамна сила пројављује и кроз науку, кроз философију, ако је више икоме и стало до мудрољубља, па макар то било и погрешно, сад то хероин глача, телевизија асфалтира. Сад смо мање-више сви постали навијачи, навијамо за тенисере, кошаркаше, понекад са службе отрчимо кући да не пропустимо одлучујуће минуте. Све је више тетовираних, а тетоважа је у стара времена била иницијација у демонским култовима. Све више је тог демонског духа и у умјетности, да не говорим о музици, о филмовима, о позоришту, поготово авангардни, алтернативни театри. То су браћо и сестре обреди, ритуали. И над нашим народом се врши обред, то треба да знамо. Оно што видимо то је само један дио од оних великих енергија, које су усмјерене да нам главу спрште и свијест покоре. Једна од пројава демонског присуства, и то од великих пројава, јесте и масовно чедоморство. Абортус, по ријечима архимандрита Рафаила Карелина, по нашем мишљењу једног од најозбиљнијих аутора Православне Цркве 20.в.и 21.в., није само гријех, него има много дубљу позадину и представља жртвоприношење.“

“Некоме се жури и паника га је ухватила од присуства Цркве, као да му само она смета, ништа му друго не смета, сметају му свештеници, монаштво му смета зато што има планове, јер се плаши благослова Цркве и главе Цркве. Он то зна, а не жели да ми знамо и служи се разним триковима, објашњењима, тумачењима, ми упадамо у замку. Многе ствари, многе појаве које агресивно наступају и мијењају једна другу, ми не називамо правим именима. Напад на Цркву је велики и небјашњив, видите, нема је нигдје, не дозвољава се, а са ове стране, напад за нападом и све већи степен агресије који кулминира у овим новим шетњама (парада поноса). Наша немоћ је проузрокована слабим односом према Христу, према Његовом имену, према Његовој ријечи, према Његовој вољи, према Његовим апостолима, према учењу, према предању и аскетском и догматском и литургијском. Треба имати апостолске позиције, треба имати тврду вјеру и ствари називати својим именом“.

“Крајње је вријеме, јер долазе дани и биће јако компликовано, биће све већа пројава отвореног демонизма. У свијету је то већ пројављено, ми смо овдје још увијек заштићени, крвљу и благословом предака, не бих рекао нашим животом и нашим ставовима. Нама је дато вријеме и мисилим да је одлучујући тренутак да одреагујемо саборно, како Господ воли, црквено, литургијски. Ако је Господ са нама ко ће против нас, ако је Господ са нама све силе небеске су са нама, сви светитељи су са нама, Мајка Божја је са нама. Ту нема борбе, ту је рат завршен, ту се пева велико славословље, ту се служи света Литургија, ту је литургијска трпеза постављена на видику непријатеља наших. Тако Господ ратује, не ратује, него торжествује са својом дјецом, напунивши путир, извадивши агнец и почевши моћно са „Благословено Царство Оца и Сина и Светог Духа и сабра, и данас и увијек док год буде вјекова и ту нема више нико да се мијеша. Али да ли има нас?“

“Морамо вјеру своју да утемељимо на Јеванђељу, четири Јеванђеља, ријеч Божја, Господ Исус Христос, наша Црква. То је врло проста комуникација, само ако хоћемо да је слушамо, али нико никог неће да слуша. Јеванђеље, браћо и сестре, не може без њега! Ако ја као свештеник не стојим на јеванђељу, ја празнословим и моја прича може само да умори и да обмане и ту нема никакве вјере. Таква прича не изазива вјеру. Вјеру изазива проповјед, јер нема вјере без проповједи, а проповјед у цркви не може да буде сем од ријечи Божје, тако каже велики учитељ Цркве Божје, апостол Павле. Вјера бива од проповједи, народ да би повјеровао мора да чује проповјед, а проповјед треба да извире и да се снажно и сво вријеме темељи на ријечима Божјим, а њих имамо у четири јеванђеља и не само јеванђеља, имамо дивна дјела апостолска. То је свештена књига, имате посланице Светих Апостола. Са овим у срцу ти више не можеш да умреш, “Небо и земља ће проћи“, каже Господ, “а ријеч моја неће проћи“. Ријеч Божју у Цркви примљену, у срцу похрањену носимо у живот и то вјечни. Са Јеванђељем у срцу ми јако добро осјећамо гдје је област окултног и ту је јасна граница, и оно не може да приђе, а камоли да буде агресивно, зато што се ријечи Божје плаши, а она је у срцу нашем“.

Епархија будимљанско-никшићка

Светом службом началствовао је Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски Господин Амфилохије уз саслужење свештенства и вјерног Божјег народа.

У литургијској бесједи након читања Светог Јеванђеља Владика Амфилохије је рекао да је Свети великомученик Георгије мученички пострадао само зато што је био хришћанин.

„Што је исповиједао Христа, што је био Њему вјеран, што је живио по Божјем Христовом закону, по Јеванђељу и што није хтио да се одрекне Христа“, рекао је Митрополит Амфилохије.

Митрополит је подсјетио да данас славимо обновљење једног од његових храмова којих је безброј на свим континентима.

„И не само храмова. Колико је само Ђорђа широм свијета, на свим земаљским језицима, који носе његово име. А уз то да поменемо да је и велика царска Русија, и данашња Русија, под покровитељством Светога Ђорђа. Грб велике царске Русије је грб са Светим Ђорђем. Он је заштитник велике руске државе и великога рускога народа“, казао је Владика Амфилохије.

Након Светог причешћа храм је три пута опходила славска литија, а онда је Владика са свештенством благосиљао славски колач храма и колаче многобројних данашњих свечара.

На крају Свете службе Господин Митрополит је рекао да први пут од Другог свјетског рата храм у Доњој Горици има двојицу свештеника – оца Ђура Томовића и оца Миомира Вулевића, који ће убудуће опслуживати Доњу и Горњу Горицу, а парох за Љешанску нахију биће свештеник Слободан Хаџи-Петровић.

По завршетку богослужења приређено је послужење за све присутне, а дјеца са вјеронауке при храму су на гумну у црквеној порти извела пригодан празнични програм.

Р.В.

Узвор: Митрополија Црногорско-Приморска