Православна Епархија крушевачка

Новоконституисани ОДБОР има за циљ ораганизовање и извођење радио и тв програма епархије зворничко-тузланске, а у сарадњи са РТВ станицама на просторима Епархије зворничко-тузланске. Одавно се осјећа велика потреба од радио и тв програма вјерског и црквеног садржаја. Управо је данас, 30.новембра, приликон конституисања радио и тв Одбора о томе и другим темама везаним за организацију и извођење програма говорио преосвећени владика Хризостом.

Уз Божију помоћ и ако Бог да добар аганжман чланова ОДБОРА вјерници епархије зворничко-тузанске и шире ускоро ће моћи да прате радио и тв програме духовног, црквеног, литургијског и информативног садржаја.

Са божијим благословом и молитвеним заступништвом свих светих!!!

Епархија зворничко-тузланска

Тема Митрополитовог састанка са гостима била је кампња Канцеларије UNICEF-a и Владе Црне Горе „Свако дијете треба породицу“ у циљу промоције хранитељства у Црној Гори.

Митрополит Амфилохије је у разговору с гостима казао да Црква по својој природи подржава овакве акције и подсјетио на ријечи Светог Јустина Ћелијског да ће дјеца и цвијеће спасити свијет.

Владика је рекао да ће у својој Божићној поруци подржати циљеве ове кампање и да ће позвати свештенство Митрополије да у својим парохијама утиче на хришћанске породице које за то имају могућности да подрже кампању.

Радио Светигора

Архимандрит Арсеније (Цветковић) упокојио се 21. октобра 2013. године. На месту игумана манастира Каона наследио је данашњег Епископа ваљевског Г. Милутина. Остаће упамћен као духовник ретког подвига, бића украшеног свим хришћанским врлинама. У животу Цркве овог краја, оставио је неизбрисиве трагове и четрдесетодневни помен данас је служен у свим епархијским црквама и манастирима. Бројни верници узнели су своје молитве Господу да о. Арсенију подари мир и радост Царства Небеског.

Епархија ваљевска

Централни догађаји била су богослужења која је предводио Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Јован, и то свечано празнично бденије 25. новембра, Литургија на сам дан славе и сутрадан, 27. новембра, и парастос упокојеним ктиторима училишта.

Епископ Јован је током Литургија рукоположио нове свештенослужитеље: на славској Литургији у чин презвитера рукоположен је ђакон при Светосавској цркви у Крагујевцу Иван Антонијевић, док је други дан славе ђакон из Лазаревца Ивица Камберовић уведен у ред свештеника, а Марко Аћимовић из Јагодине рукоположен је у ђаконски чин. Током сваког од ових рукоположења, поред саме узвишености ове свете тајне, осећало се присуство учења Светог Јована Златоуста, јер су поуке које је новим посленицима на њиви Господње упућивао Преосвећени владика Јован садржале и оно што је о благодати свештенства изговорио и написао велики антиохијски светитељ и патријарх цариградски, земаљски анђео и небески човек, како се велича у црквеним песмама.

И проповед Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског Јована након прочитаног Јеванђеља на славској Литургији била је већим делом посвећена Златоустовој личности и делу:

“Због чега ми у Цркви и у овом училишту тако узвишено прослављамо овог Божјег угодника и светитеља? Првенствено, прослављамо га због његовог светог живота, што је и речима и делима прославио нашег Створитеља и Спаситеља. Прослављамо га због мудрости, подвига и силе речи које су красиле овог великог Учитеља Цркве Христове. Не могу се наћи речи да се објасни по којем је то свом учењу, односно када је овај светитељ био већи и актуелнији, да ли у време живота, да ли после телесне смрти, или дан данас? Ако хоћемо да отворимо било која врата сазнања, било о Богу, о Светој Тројици, било о човеку и тајни овога и онога света, не може се то учинити без Златоустове мудрости и његових списа. Знамо да овај светитељ стоји на размеђу епоха, на граници између старог, античког доба и новог хришћанског, које је пленило свежином, полетом, осећањем слободе. То осећање новине хришћанског живота није могло ништа да помути у историји Цркве Христове, па ни расколи, ни јереси.

Данас, када се сувише лако говори о постхришћанском свету, о постхришћанској Европи, када се хришћанство, а посебно православље оптужује за много штошта, Златоуст је много животнији него икада. Уствари, никада није било временских периода, а верујемо да их неће ни бити, у којима овај пастир Божји није био узор многима.

Драги ученици који сте под Златоустовом заштитом, трудите се да вам он буде узор, трудите се да вам све што овде по богопознању научите, помогне да имате врлине Светог Јована Златоуста. А његова највећа врлина је била љубав, затим милосрђе, милостивост, осећајност. То је оно што треба да краси сваког од нас. Стичући знање, морате да стичете и љубав, и према Богу и према човеку и да се увек сећате оних дивних речи Светог апостола Павла – знање надима а љубав изграђује. Изграђујте своју мудрост, Богом дану мудрост, и водите рачуна да вам та мудрост не претегне у сујету, гордост, у саможивост, него са мудрошћу да гајите и у себи васпитавате доброту, по оној речи Господњој, будите мудри као змије, а безазлени као голубови. Мудрост без доброте човека може да одведе у злобу. Опет, доброта без мудрости човека зна да одведе у глупост.

Ако будете имали Бога у себи и стално се сећали божанских наука које овде изучавате, онда – не бојте се. Будите одани Цркви својој, чувајте Цркву своју да би она сачувала вас. Молите се Светом Јовану Златоусту да вам просветли разум, срце и душу. Само оно што је спасоносно, оно што је на корист и спасење наших душа и оно што је на добро и корист Цркве - остварујте, пре свега, његовом молитвама. Он је ту, само му се молите и осетићете, децо моја, његово покровитељство. А Свети Јован Златоуст ће се молити за вас. Како да се не моли за вас који се спремате у овом училишту да будете свештенослужитељи, да проникнете у тајну свештенства и тајну Цркве о којима је тако много писао и говорио и оставио драгоцен спомен Свети Јован Златоуст.“

Након освећења и резања славског колача домаћини и гости су се сабрали за славском трпезом љубави. А међу гостима су били ученици и наставници сестринских богословија: из Београда, Сремских Карловаца, Призрена, Цетиња и Фоче, затим Милета Радојевић, директор Канцеларије за сарадњу са црквама и верским заједницама Владе Републике Србије, представници политичког и културног живота Крагујевца, Радиша Пљакић, потпредседник Епархијског савета, добротворка Богословије Вера Пантовић, свештенство и монаштво Шумадијске епархије, некадашњи ученици...

Нарочито су поздрављени драги сатрудници на изучавању науке која спасава из Призренске богословије, који су и овом приликом сведочили о љубави, преданости, радости, али и жртвовању да би сведочанство о делима Божијим опастајало свуда и у сваком времену. Пригодним речима, током свечаног ручка, славу је честитао Милета Радојевић истичући да је очигледно да сви видови црквеног живота у Шумадијској епархији и Крагујевачкој богословији из године у годину напредују на корист народа.

Са ученицима и наставницима крагујевачке Богословије Светог Јована Златоуста као свог заштитника прославили су и запослени у радио станици Шумадијске епархије Радио Златоуст.

Другог дана славе после Литургије, поводом два века од Његошевог рођења и сто двадесет година од рођења Милоша Црњанског, предавање је одржао Негослав Јованчевић, професор Богословије Светог Јована Златоуста.

СПЦ

НОВО: Зидни календар за 2014. годину

издање Епархије ваљевске

У току Свете Литургије, на малом входу Епископ Фотије је одликовао крчкога игумана мр Никодима (Косовића) чином архимандрита.

У својој беседи Епископ Фотије је говорио о значају празника Сабора светог архангела Михаила и осталих сила небесних бестелесних нагласивши да је тај сабор слика Цркве Божије у коју су позвани да се саберу сви народи на земљи обједињени вером у Христа Спаситеља.

После Свете Литургије пререзан је славски колач и благословено кољиво у спомен храмовне славе манастира Крке. Треба нагласити да је ове године велики број народа из читаве Далмације дошао на манастирску славу, што показује да православни Срби не заборављају своје светиње, а посебно манастир Крку.

Потом је за све госте приређена трпеза љубави у манастирској трпезарији.

Епархија далматинска

Патријарха српског г. Иринеја дочекали су свештеници Епархије средњоевропске. Данас, 26. новембра, када наша Света Црква прославља Светог Јована Златоуста, Патријарх српски г. Иринеј служио је свету архијерејску Литургију у манастиру Успења Пресвете Богородице. Његовој Светости саслуживали су: протојереј-ставрофор Милан Пејић, архијерејски заменик, протојереј-ставрофор Ђорђе Трајковић, јереј Бошко Јањић, јереј Радомир Колунџић, протођакон Дамјан Божић и ђакон Златибор Којадиновић.

Након свете Литургије преломљен је славски колач. Свети Јован Златоуст је крсна слава Свештеничког братства Епархије средњоевропске. Кум овогодишње славе је јереј Бошко Јањић.

У послеподневним часовима Патријарх се састао са свештеницима и разговаро о актуелним пастирским проблемима.

СПЦ

Посећеност је била врло запажена, дошли су свештеници и монаси из готово свих парохија и манастира, а и житељи Крагујевца показали су заинтересованост за ове теме. Најпре је Његово Преосвештенство Епископ шумадијски г. Јован благословио и поздравио учеснике овог сусретања, истакавши како датуми који се обележавају имају изузетно позитиван утицај на развој црквеног живота. Пренео је утисак наше црквене јавности да књиге које објављује Издавачка установа Каленић, као и истоимени часопис, имају врло угледно место у Српској Православној Цркви и да дају значајан допринос хришћанској мисији. Поменуо је да се за то највише дугује блаженопочившем епископу шумадијском др Сави (Вуковићу), који је на здравим и професионалним темељима 1978. године основао издавачку кућу и лист Каленић.

Светом цару Константину Великом и Миланском едикту, који је он донео 313. године, било је посвећено излагање Милански едикт – опште и лично преображење Владана Костадиновића, професора крагујевачке Богословије Светог Јована Златоустог. Након што је предочио слику историјских односа у Римском царству почетком IV века са посебним освртом на верску политику римских царева, професор Костадиновић је своју реч о општем и личном преображењу као преумљењу, закључио следећим ставом:

„Преображење као преумљење, као пројава прослављеног човека био је процес који је на личном плану цара Константина трајао скоро четврт века. Када је реч о општем преображењу, и само друштво је пролазило кроз свој пут ка Тавору. Почело је са општом мржњом према свему што је хришћанско, да би током трећег и четвртог века хришћанство постало синоним за страдање. Донело је ослобођење од нужности, ослобођење света од неминовности античке трагедије, слободу од смрти. Четврти век је за Цркву био век суда – кризе, али и прочишћења од наноса искушења повластица стечених Миланским едиктом. Резултат тога јесте опште преображење и настанак нове, хришћанске цивилизације која је са свим својим добрим и мање добрим особинама могла да буде со свету, корифеј светлости и сведок добре вести.“

Издавачка кућа Шумадијске епархије Каленић, односно њене књиге и истоимени часопис, више нису спорадичне појаве и покушај да се само потпомаже унапређење црквеног живота, већ су постали институција на коју се рачуна као на прворазредну чињеницу у свим делатностима наше Епархије и помесне Цркве, нагласио је на почетку разговора о Каленићу модератор овог представљања Негослав Јованчевић, професор крагујевачке богословије и заменик главног и одговорног уредника листа Каленића.

Професор Православног богословског факултета Универзитета у Београду и ректор београдске богословије Светог Саве, професор др Драган Протић, протојереј ставрофор, подсетио је на значај старијих издања Каленића, посебно анализирајући велики допринос повратку нашег народа у Цркву, књига, у издању Каленића, у којима су се налазили преводи професора београдског Богословског факултета др Емилијана Чарнића на савремени српски језик најважнијих канонских хришћанских књига, као и богослужбених текстова.

О једној од репрезентативнијих књига Каленића – Споменици Такав нам архијереј требаше, посвећеној двадесетогодишњици архијерејског служења и десетогодишњици предстојавања епископском катедром Шумадијске епархије владике Господина Јована, која се појавила током ове године, говорио је њен уредник протојереј ставрофор Саво Арсенијевић. Нагласио је да су одговорност, озбиљност и професионалност током рада на овом пројекту били најважнији: „Прва обавеза је била наћи праву меру. Није се смело пренаглити ни у једном правцу: ни додати, а ни одузети од онога што овом човеку припада. Да, управо га приказати као човека, а он то и јесте у правом смислу ове речи. Било је потребно сачувати достојанство Епископа Јована и образ нас који смо на овом делу радили. У самом почетку израде ове Споменице ни сам нисам знао како ће она изгледати, а ни моји сарадници и чланови Уређивачког одбора. Она је буквално клесана до задњег дана, до њеног крајњег изгледа.“

Препреке и тешкоће које су сналазиле издавачку делатност Шумадијске епархије у првим годинама, док је комунизам био владајућа друштвена и државна идеологија, биле су тема излагања протојереја ставрофора Драгослава Степковића, првог главног и одговорног уредника листа Каленића и уредника многих књига. Драгоцено је било сведочанство како су се у то време издавачи црквене литературе морали довијати, па и надмудривати са представницима власти, да би неко драгоцено штиво за пастирску делатност Цркве угледало светлост дана. На једној страни су били богоборци, али је, хвала Богу, на другој страни било много благочестивих хришћана који су помагали да Божија Реч путем каленићких издања стигне међу вернике.

Суштинске принципе актуелне уређивачке политике листа Каленић пренео је Негослав Јованчевић: часопис данас непосредно прати црквени живот у Шумадијској епархији, што значи да без икаквих идеолошких, па и програмских предзнака, пред читаоце износи дела Божија, по начелу који је јасно формулисао отац Георгије Флоровски да је теологија - изучавање дела Божијих.

Главни и одговорни уредник Издавачке установе Каленић, протојереј ставрофор др Зоран Крстић, професор Православног богословског факултета у Београду и ректор крагујевачке богословије Светог Јована Златоустог, истиче да је континуитет у издавачкој продукцији Каленића вредност која је обезбедила овој кући врло угледно место у црквеној публицистици. Поменуо је да су се међу првим пројектима нашле књиге тако еминентних теолога као што су А. Шмеман, Ј. Мајендорф, Т. Хопко... Што је најважније, тако важне књиге објављиване су пре тридесет, пре двадесет, пре десет година, али и данас. Међу драгоцена издања Каленића сврастао је и најновију библитеку која објављује најбоље светске хришћанске романе, међу којима су и Сенка Галилејца Г. Тајсена, Јован Дамаскин Н. Агатонова и Калиста Џ. Х. Њумана. Овај пројекат, као и неке друге, суфинансира Канцеларија за сарадњу са црквама и верским заједницама Владе Републике Србије.

Учесници представљања издавачке делатности Шумадијске епархије у протеклих тридесет пет година на крају су чули и поруку оних који данас припремају књиге и часопис, да се ово дело остварује на корист целе црквене заједнице и због тога што све функционише по начелима хришћанске слободе, љубави, одговорности, разумевања...

СПЦ

Српског Патријарха дочекали су конзул Бранко Радовановић, вицеконзул Живорад Петровић, председник AirSerbia за Немачку Зоран Костић, службеник конзулата Гојко Фемић, као и протојереј-ставрофор Милан Пејић, архијерејски заменик; протојереј Марко Јовановић, протојереј Стојан Барјактаревић и протонамесник Симон Туркић, као и службеник епархије Карол Лупу.

У Конзулату Републике Србије у Франкфурту Његову Светост дочекала је гђа Александра Ђорђевић, генерални конзул. Након званичног разговора приређен је коктел у част Његове Светости, на коме су били присутни сви запослени при Конзулату са својим породицама.

Његова Светост је затим обишао храм Васкрсења Христовог, чији је старешина протонамесник Симон Туркић. Иначе, храм је купљен од лутерана 2013. године. Патријарх Иринеј је председавао двочасовном седницом са локалним свештеницима. На седници су били присутни: протојереј-ставрофор Милан Пејић, архијерејски заменик; протојереј Марко Јовановић, протојереј Стојан Барјактаревић и протонамесник Симон Туркић.

СПЦ

И ове године Његово Преосвештенство Епископ Митрополије аустралијско-новозеландске г. Иринеј посетио је своје епархиоте у Новом Зеланду. Иако посета овом делу Богоспасавајуће поверене му Митрополије, по речима његовим, представља прави ужитак, задовољство и предокус духовне лепоте у пуноћи живота у љубави Христовој кроз Његову свету Цркву, четверодневна посета двема парохијама и црквеним општинама изобиловала је мноштвом планираних активности при овој канонској посети.

На Интернационалном аеродрому у Велингтону у петак, 15. новембра, владику Иринеја и архиђакона Силуана сачекао је месни парох велингтонски Љубомир Кудрић, одакле су се упутили ка седишту Митрополије новозеландске и целе Океаније Патријаршије васељенске, где их је дочекао митрополит Амфилохије са свештенством и монаштвом, указавши пуну молитвену част и доксологију свом млађем брату у Христу. По молитвеном приношењу заједништва у љубави, прешло се у трпезарију где је у храни скромним, али у духу и по души обилатим, даровима поново указана част високим гостима. Трпеза љубави протекла је у размени богатих прикупљених искустава у међувремену које су предстојатељи Цркава прикупили и искусили од последњег сусрета, а разговор међусобног поверења и љубави текао је и међу осталим свештенством: парохом окландским и испомоћником у канцеларисјким пословима Митрополије Павлом, новопричисленом клирику пристиглом Канаде Петром, бившем пароху у Крајстчерчу Амфилохијем, монахом из Свете Горе атонске Савом, свештеником Љубом и архиђаконом Силуаном.

У суботу, 16. новембра, у храму Светог Саве у Велингтону служена је света архијерејска Литургија свеправославног карактера којом је началствовао епископ Иринеј, а саслуживали су му: отац Павле из Грчке Цркве, отац Александар из Руске Цркве, отац Стилијан из Антиохијске Цркве и отац Николај из Румунске Цркве, заједно са архиђаконом Силуаном. Домаћи парох предводио је певницу, а служби је присуствовао и отац Колин из Антиохијске Цркве.

У архипастирској беседи о несебичном пожртвовању до мучеништва за лично али и спасење наших савременика, ближњих својих, Владика је нагласио да по примеру како самог Господа, као и првомученика Стефана и Светог великомученика Георгија коме је и тај дан посвећен, као и свих потоњих пострадалих за веру Христову који су својом крвљу не само запечатили сопствену веру, него и придонели да цео свет увиди потребу живота по истој, а што је и званично издејствовано Миланским едиктом 313. године, када је по први пут хришћанска вера и одобрена да се јавно исповеда и у животу примењује, ово остаје непобедиво сведочанство и нама да у нашем времену сведочимо веру спасоносну и победоносну својим животима, живећи у њој, творећи добро по њој и умирући у њој да би вечно живели.

Трпеза љубави продужила се у црквеном дому где су се служашчем свештенству и верујућем народу придружили и митрополит Амфилохије у пратњи оца Амфилохија, оца Димитрија, пароха Катедралног храма Благовести у Велингтону и оца Саве.

Дан се продужио духовном гозбом кроз свеправославни семинар где је епископ Иринеј одржао предавање на тему „Христос је међу нама". Пратећи претходне семинаре међу православном браћом у овом граду, Владика је укратко објединио пријашње и тему тог дана истичући значај, али и начин постизања хармоничног прожимања исповедања и живота по вери православној. Цитирајући савремене теологе, Шмемана и Зизјуласа, указивао је на постепеност размумевања и узрастања у вери наводећи да су поједини богословски термини истински оријентири којих се треба држати, овим редом: „ортодоксиа", „ортопраксиа", „ортокинониа" и „ортокрисиа". Налазећи сваком од њих место у Историји не само православног, него хришћанства уопште, владика Иринеј нас је поучио да у нашем времену, времену повратка личности, по узору на самога Господу, а по речи старца Тадеја требамо „бити добри ради свога добра" знајући да је Господ себе жртвовао ради нашег спасења и спасења света уопште.

Пред почетак другог дела семинара присутнима се обратио и митрополит Амфилохије подсећајући на потребу милосрђа и обавезног укључивања у помоћ новоугроженим жртвама у Филипинима.

У вечерњим сатима владика Иринеј је отпутовао за Окланд где је у недељу, 17. новембра, служио свету архијерејску Литургију, а поводом храмовне славе Светог краља српског Милутина, уз саслужење локалног пароха протонамесника Саве, протојереја-ставрофора Милана Милутиновића из Мелбурна, оца Павла, протојереја Љубе и архиђакона Силуана. Нарочити духовни ужитак представљала је цела певајућа торжествујућа Црква где је свако својим гласом и учешћем учествовао у приношењу бескрве жртве за спасење своје и свега света. У поучној беседи, Владика је истакао значај здраве, чврсте и истрајне вере о чему је говорило прочитано Јеванђеље, спајајући то са племенитошћу која из такве вере произилази по примеру заштитника подручне парохије Светог краља српског Милутина. Он је, како на Литургији узвикујемо: „Твоје од твојих Теби приносећи због свега и за све", примивши од Бога у времену узвратио Богу за вечност, тако да се његово име у Богу прослављено кроз неимарство и задужбинарство помиње у вечности и по свим крајевима васељене укључујући и ово предивно здање које се претвара у и обликом, а пре свега у молитвеној топлини и пуноћи, у истинску православну светињу".

Свечани славски ручак послужен је у оближњој сали и поред богатог јеловника припремљеног од стране Кола српских сестара и домаћина овогодишње славе породице Белобаба, сви присутни могли су уживати у богатом културном програму. Почев од најмлађих рецитаторско-поздравних песмица и говора, па преко музичких на фрули и мајестралних извођења уз виолину, те сећања првих рецитација најстаријих чланова заједнице и обдарених песмописаца, а све ово зачињено из срца са неколико отпеваних родољубивих песама, ретко је ко остао без сузе у оку.

Дан је само за тренутак застао са збивањима која се памте. Неколико сати после завршеног славског ручка, уследило је ново славље: слава Српско-новозеландског друштва лекара које се зачело 2007. године када је прославило и своју прву славу.

По ломљењу славског колача, уз захвалност и поздрав овогодишњој домаћици др Мили Милић, која се потрудила да окупи како своје колеге тако и поштиваоце њихове идеје у великом броју, те честитки новој домаћици Гордани Стојадиновић, Преосвећени је делимично поновио и допунио своју прву пригодну беседу о овом окупљању истичући значај сарадње лекара, као представника људског фактора по Богу октривеном му дару и Духа Светог који допуњује у немоћи људској где се удруженим снагама добронамерног човека и Свемогућег Бога остварује и постиже не само дар у лечењу него и исцељењу потребитих чиме се поред физичке целине повраћа и духовна красота боголиком бићу, а чему су цео свој живот посветили управо њихови заштитници, Свети бесребреници и чудотворци Козмо и Дамјан, истински зацелитељи и исцелитељи и тела и душе. Вече је употпуњено изванредним предавањима фармацеуткиње Вање Бојовић и др Оливере Ђоковић које су говориле о значају дужине и квалитета сна и спавања у животу човека, као и о односним болестима које су тесно везане за поремећај одмора који је Бог човеку при стварању одредио.

СПЦ

Освећењу богослужбеног простора присуствовали су командант Друге бригаде бригадни генерал г. Маринко Павловић, директор Канцеларије за сарадњу са Црквама и верским заједницама Владе Србије др Милета Радојевић, начелник Рашког управног округа г. Матеја Мијатовић, градоначелник Краљева г. Драган Јовановић, чланови породица погинулих припадника Војске у ратовима 1991-1999. године и друге званице. После свете Литургије, Епископ шумадијски Јован освештао је и Спомен-собу Друге бригаде, чији посебан део заузимају експонати који чувају сећање на погинуле припаднике 252. оклопне бригаде.

СПЦ

СПЦ

Црква Светог Стефана Дечанског у Мишићима код Сутомора свечано је јуче прославила храмовну славу. Литургију је у присуству великог броја вјерника служио Митрополит црногорско-приморски Амфилохије уз саслужење свештеника из Бара и Цетиња. У проповједи током литургије митрополит је подсјетио на живот и подвиге светог великомученика међу царевима Стефана, који је своју задужбину манастир Високи Дечани у Метохији подигао из захвалности према Богу што му је вратио вид. Стефан Дечански био је српски краљ у периоду од 1321. до 1331. године и потиче из династије Немањића.

- Био је син је краља Милутина и отац Душана Силног. Захваљујући побједи у боју код Велбужда 1330. године, Стефан Дечански успио је да од Србије створи најмоћнију државу на Балкану. Ослијепљен је по очевој наредби у Скопљу и изгнан у Цариград. По очевој смрти објавио је да му је Свети Никола вратио вид, вратио се у Србију, а на његову страну је стала и Црква. За краља је крунисан на Богојављање 1322. Године, подсјетио је Митрополит, наводећи да је празник Светог краља Стефана Дечанског слава манастира Високи Дечани, гдје се на овај дан сабира бројни вјерни народ из свих српских средина.

Послужење за вјернике и свештенство уприличсно је након литургије у сутоморском Парохијском дому, гдје је домаћин био парох српичанско-мишићки презвитер Петар Церовић. Свети Стефан Дечански је и крсна слава бројних породица у Сутомору.