Посећеност је била врло запажена, дошли су свештеници и монаси из готово свих парохија и манастира, а и житељи Крагујевца показали су заинтересованост за ове теме. Најпре је Његово Преосвештенство Епископ шумадијски г. Јован благословио и поздравио учеснике овог сусретања, истакавши како датуми који се обележавају имају изузетно позитиван утицај на развој црквеног живота. Пренео је утисак наше црквене јавности да књиге које објављује Издавачка установа Каленић, као и истоимени часопис, имају врло угледно место у Српској Православној Цркви и да дају значајан допринос хришћанској мисији. Поменуо је да се за то највише дугује блаженопочившем епископу шумадијском др Сави (Вуковићу), који је на здравим и професионалним темељима 1978. године основао издавачку кућу и лист Каленић.

Светом цару Константину Великом и Миланском едикту, који је он донео 313. године, било је посвећено излагање Милански едикт – опште и лично преображење Владана Костадиновића, професора крагујевачке Богословије Светог Јована Златоустог. Након што је предочио слику историјских односа у Римском царству почетком IV века са посебним освртом на верску политику римских царева, професор Костадиновић је своју реч о општем и личном преображењу као преумљењу, закључио следећим ставом:

„Преображење као преумљење, као пројава прослављеног човека био је процес који је на личном плану цара Константина трајао скоро четврт века. Када је реч о општем преображењу, и само друштво је пролазило кроз свој пут ка Тавору. Почело је са општом мржњом према свему што је хришћанско, да би током трећег и четвртог века хришћанство постало синоним за страдање. Донело је ослобођење од нужности, ослобођење света од неминовности античке трагедије, слободу од смрти. Четврти век је за Цркву био век суда – кризе, али и прочишћења од наноса искушења повластица стечених Миланским едиктом. Резултат тога јесте опште преображење и настанак нове, хришћанске цивилизације која је са свим својим добрим и мање добрим особинама могла да буде со свету, корифеј светлости и сведок добре вести.“

Издавачка кућа Шумадијске епархије Каленић, односно њене књиге и истоимени часопис, више нису спорадичне појаве и покушај да се само потпомаже унапређење црквеног живота, већ су постали институција на коју се рачуна као на прворазредну чињеницу у свим делатностима наше Епархије и помесне Цркве, нагласио је на почетку разговора о Каленићу модератор овог представљања Негослав Јованчевић, професор крагујевачке богословије и заменик главног и одговорног уредника листа Каленића.

Професор Православног богословског факултета Универзитета у Београду и ректор београдске богословије Светог Саве, професор др Драган Протић, протојереј ставрофор, подсетио је на значај старијих издања Каленића, посебно анализирајући велики допринос повратку нашег народа у Цркву, књига, у издању Каленића, у којима су се налазили преводи професора београдског Богословског факултета др Емилијана Чарнића на савремени српски језик најважнијих канонских хришћанских књига, као и богослужбених текстова.

О једној од репрезентативнијих књига Каленића – Споменици Такав нам архијереј требаше, посвећеној двадесетогодишњици архијерејског служења и десетогодишњици предстојавања епископском катедром Шумадијске епархије владике Господина Јована, која се појавила током ове године, говорио је њен уредник протојереј ставрофор Саво Арсенијевић. Нагласио је да су одговорност, озбиљност и професионалност током рада на овом пројекту били најважнији: „Прва обавеза је била наћи праву меру. Није се смело пренаглити ни у једном правцу: ни додати, а ни одузети од онога што овом човеку припада. Да, управо га приказати као човека, а он то и јесте у правом смислу ове речи. Било је потребно сачувати достојанство Епископа Јована и образ нас који смо на овом делу радили. У самом почетку израде ове Споменице ни сам нисам знао како ће она изгледати, а ни моји сарадници и чланови Уређивачког одбора. Она је буквално клесана до задњег дана, до њеног крајњег изгледа.“

Препреке и тешкоће које су сналазиле издавачку делатност Шумадијске епархије у првим годинама, док је комунизам био владајућа друштвена и државна идеологија, биле су тема излагања протојереја ставрофора Драгослава Степковића, првог главног и одговорног уредника листа Каленића и уредника многих књига. Драгоцено је било сведочанство како су се у то време издавачи црквене литературе морали довијати, па и надмудривати са представницима власти, да би неко драгоцено штиво за пастирску делатност Цркве угледало светлост дана. На једној страни су били богоборци, али је, хвала Богу, на другој страни било много благочестивих хришћана који су помагали да Божија Реч путем каленићких издања стигне међу вернике.

Суштинске принципе актуелне уређивачке политике листа Каленић пренео је Негослав Јованчевић: часопис данас непосредно прати црквени живот у Шумадијској епархији, што значи да без икаквих идеолошких, па и програмских предзнака, пред читаоце износи дела Божија, по начелу који је јасно формулисао отац Георгије Флоровски да је теологија - изучавање дела Божијих.

Главни и одговорни уредник Издавачке установе Каленић, протојереј ставрофор др Зоран Крстић, професор Православног богословског факултета у Београду и ректор крагујевачке богословије Светог Јована Златоустог, истиче да је континуитет у издавачкој продукцији Каленића вредност која је обезбедила овој кући врло угледно место у црквеној публицистици. Поменуо је да су се међу првим пројектима нашле књиге тако еминентних теолога као што су А. Шмеман, Ј. Мајендорф, Т. Хопко... Што је најважније, тако важне књиге објављиване су пре тридесет, пре двадесет, пре десет година, али и данас. Међу драгоцена издања Каленића сврастао је и најновију библитеку која објављује најбоље светске хришћанске романе, међу којима су и Сенка Галилејца Г. Тајсена, Јован Дамаскин Н. Агатонова и Калиста Џ. Х. Њумана. Овај пројекат, као и неке друге, суфинансира Канцеларија за сарадњу са црквама и верским заједницама Владе Републике Србије.

Учесници представљања издавачке делатности Шумадијске епархије у протеклих тридесет пет година на крају су чули и поруку оних који данас припремају књиге и часопис, да се ово дело остварује на корист целе црквене заједнице и због тога што све функционише по начелима хришћанске слободе, љубави, одговорности, разумевања...

СПЦ

Српског Патријарха дочекали су конзул Бранко Радовановић, вицеконзул Живорад Петровић, председник AirSerbia за Немачку Зоран Костић, службеник конзулата Гојко Фемић, као и протојереј-ставрофор Милан Пејић, архијерејски заменик; протојереј Марко Јовановић, протојереј Стојан Барјактаревић и протонамесник Симон Туркић, као и службеник епархије Карол Лупу.

У Конзулату Републике Србије у Франкфурту Његову Светост дочекала је гђа Александра Ђорђевић, генерални конзул. Након званичног разговора приређен је коктел у част Његове Светости, на коме су били присутни сви запослени при Конзулату са својим породицама.

Његова Светост је затим обишао храм Васкрсења Христовог, чији је старешина протонамесник Симон Туркић. Иначе, храм је купљен од лутерана 2013. године. Патријарх Иринеј је председавао двочасовном седницом са локалним свештеницима. На седници су били присутни: протојереј-ставрофор Милан Пејић, архијерејски заменик; протојереј Марко Јовановић, протојереј Стојан Барјактаревић и протонамесник Симон Туркић.

СПЦ

И ове године Његово Преосвештенство Епископ Митрополије аустралијско-новозеландске г. Иринеј посетио је своје епархиоте у Новом Зеланду. Иако посета овом делу Богоспасавајуће поверене му Митрополије, по речима његовим, представља прави ужитак, задовољство и предокус духовне лепоте у пуноћи живота у љубави Христовој кроз Његову свету Цркву, четверодневна посета двема парохијама и црквеним општинама изобиловала је мноштвом планираних активности при овој канонској посети.

На Интернационалном аеродрому у Велингтону у петак, 15. новембра, владику Иринеја и архиђакона Силуана сачекао је месни парох велингтонски Љубомир Кудрић, одакле су се упутили ка седишту Митрополије новозеландске и целе Океаније Патријаршије васељенске, где их је дочекао митрополит Амфилохије са свештенством и монаштвом, указавши пуну молитвену част и доксологију свом млађем брату у Христу. По молитвеном приношењу заједништва у љубави, прешло се у трпезарију где је у храни скромним, али у духу и по души обилатим, даровима поново указана част високим гостима. Трпеза љубави протекла је у размени богатих прикупљених искустава у међувремену које су предстојатељи Цркава прикупили и искусили од последњег сусрета, а разговор међусобног поверења и љубави текао је и међу осталим свештенством: парохом окландским и испомоћником у канцеларисјким пословима Митрополије Павлом, новопричисленом клирику пристиглом Канаде Петром, бившем пароху у Крајстчерчу Амфилохијем, монахом из Свете Горе атонске Савом, свештеником Љубом и архиђаконом Силуаном.

У суботу, 16. новембра, у храму Светог Саве у Велингтону служена је света архијерејска Литургија свеправославног карактера којом је началствовао епископ Иринеј, а саслуживали су му: отац Павле из Грчке Цркве, отац Александар из Руске Цркве, отац Стилијан из Антиохијске Цркве и отац Николај из Румунске Цркве, заједно са архиђаконом Силуаном. Домаћи парох предводио је певницу, а служби је присуствовао и отац Колин из Антиохијске Цркве.

У архипастирској беседи о несебичном пожртвовању до мучеништва за лично али и спасење наших савременика, ближњих својих, Владика је нагласио да по примеру како самог Господа, као и првомученика Стефана и Светог великомученика Георгија коме је и тај дан посвећен, као и свих потоњих пострадалих за веру Христову који су својом крвљу не само запечатили сопствену веру, него и придонели да цео свет увиди потребу живота по истој, а што је и званично издејствовано Миланским едиктом 313. године, када је по први пут хришћанска вера и одобрена да се јавно исповеда и у животу примењује, ово остаје непобедиво сведочанство и нама да у нашем времену сведочимо веру спасоносну и победоносну својим животима, живећи у њој, творећи добро по њој и умирући у њој да би вечно живели.

Трпеза љубави продужила се у црквеном дому где су се служашчем свештенству и верујућем народу придружили и митрополит Амфилохије у пратњи оца Амфилохија, оца Димитрија, пароха Катедралног храма Благовести у Велингтону и оца Саве.

Дан се продужио духовном гозбом кроз свеправославни семинар где је епископ Иринеј одржао предавање на тему „Христос је међу нама". Пратећи претходне семинаре међу православном браћом у овом граду, Владика је укратко објединио пријашње и тему тог дана истичући значај, али и начин постизања хармоничног прожимања исповедања и живота по вери православној. Цитирајући савремене теологе, Шмемана и Зизјуласа, указивао је на постепеност размумевања и узрастања у вери наводећи да су поједини богословски термини истински оријентири којих се треба држати, овим редом: „ортодоксиа", „ортопраксиа", „ортокинониа" и „ортокрисиа". Налазећи сваком од њих место у Историји не само православног, него хришћанства уопште, владика Иринеј нас је поучио да у нашем времену, времену повратка личности, по узору на самога Господу, а по речи старца Тадеја требамо „бити добри ради свога добра" знајући да је Господ себе жртвовао ради нашег спасења и спасења света уопште.

Пред почетак другог дела семинара присутнима се обратио и митрополит Амфилохије подсећајући на потребу милосрђа и обавезног укључивања у помоћ новоугроженим жртвама у Филипинима.

У вечерњим сатима владика Иринеј је отпутовао за Окланд где је у недељу, 17. новембра, служио свету архијерејску Литургију, а поводом храмовне славе Светог краља српског Милутина, уз саслужење локалног пароха протонамесника Саве, протојереја-ставрофора Милана Милутиновића из Мелбурна, оца Павла, протојереја Љубе и архиђакона Силуана. Нарочити духовни ужитак представљала је цела певајућа торжествујућа Црква где је свако својим гласом и учешћем учествовао у приношењу бескрве жртве за спасење своје и свега света. У поучној беседи, Владика је истакао значај здраве, чврсте и истрајне вере о чему је говорило прочитано Јеванђеље, спајајући то са племенитошћу која из такве вере произилази по примеру заштитника подручне парохије Светог краља српског Милутина. Он је, како на Литургији узвикујемо: „Твоје од твојих Теби приносећи због свега и за све", примивши од Бога у времену узвратио Богу за вечност, тако да се његово име у Богу прослављено кроз неимарство и задужбинарство помиње у вечности и по свим крајевима васељене укључујући и ово предивно здање које се претвара у и обликом, а пре свега у молитвеној топлини и пуноћи, у истинску православну светињу".

Свечани славски ручак послужен је у оближњој сали и поред богатог јеловника припремљеног од стране Кола српских сестара и домаћина овогодишње славе породице Белобаба, сви присутни могли су уживати у богатом културном програму. Почев од најмлађих рецитаторско-поздравних песмица и говора, па преко музичких на фрули и мајестралних извођења уз виолину, те сећања првих рецитација најстаријих чланова заједнице и обдарених песмописаца, а све ово зачињено из срца са неколико отпеваних родољубивих песама, ретко је ко остао без сузе у оку.

Дан је само за тренутак застао са збивањима која се памте. Неколико сати после завршеног славског ручка, уследило је ново славље: слава Српско-новозеландског друштва лекара које се зачело 2007. године када је прославило и своју прву славу.

По ломљењу славског колача, уз захвалност и поздрав овогодишњој домаћици др Мили Милић, која се потрудила да окупи како своје колеге тако и поштиваоце њихове идеје у великом броју, те честитки новој домаћици Гордани Стојадиновић, Преосвећени је делимично поновио и допунио своју прву пригодну беседу о овом окупљању истичући значај сарадње лекара, као представника људског фактора по Богу октривеном му дару и Духа Светог који допуњује у немоћи људској где се удруженим снагама добронамерног човека и Свемогућег Бога остварује и постиже не само дар у лечењу него и исцељењу потребитих чиме се поред физичке целине повраћа и духовна красота боголиком бићу, а чему су цео свој живот посветили управо њихови заштитници, Свети бесребреници и чудотворци Козмо и Дамјан, истински зацелитељи и исцелитељи и тела и душе. Вече је употпуњено изванредним предавањима фармацеуткиње Вање Бојовић и др Оливере Ђоковић које су говориле о значају дужине и квалитета сна и спавања у животу човека, као и о односним болестима које су тесно везане за поремећај одмора који је Бог човеку при стварању одредио.

СПЦ

Освећењу богослужбеног простора присуствовали су командант Друге бригаде бригадни генерал г. Маринко Павловић, директор Канцеларије за сарадњу са Црквама и верским заједницама Владе Србије др Милета Радојевић, начелник Рашког управног округа г. Матеја Мијатовић, градоначелник Краљева г. Драган Јовановић, чланови породица погинулих припадника Војске у ратовима 1991-1999. године и друге званице. После свете Литургије, Епископ шумадијски Јован освештао је и Спомен-собу Друге бригаде, чији посебан део заузимају експонати који чувају сећање на погинуле припаднике 252. оклопне бригаде.

СПЦ

СПЦ

Црква Светог Стефана Дечанског у Мишићима код Сутомора свечано је јуче прославила храмовну славу. Литургију је у присуству великог броја вјерника служио Митрополит црногорско-приморски Амфилохије уз саслужење свештеника из Бара и Цетиња. У проповједи током литургије митрополит је подсјетио на живот и подвиге светог великомученика међу царевима Стефана, који је своју задужбину манастир Високи Дечани у Метохији подигао из захвалности према Богу што му је вратио вид. Стефан Дечански био је српски краљ у периоду од 1321. до 1331. године и потиче из династије Немањића.

- Био је син је краља Милутина и отац Душана Силног. Захваљујући побједи у боју код Велбужда 1330. године, Стефан Дечански успио је да од Србије створи најмоћнију државу на Балкану. Ослијепљен је по очевој наредби у Скопљу и изгнан у Цариград. По очевој смрти објавио је да му је Свети Никола вратио вид, вратио се у Србију, а на његову страну је стала и Црква. За краља је крунисан на Богојављање 1322. Године, подсјетио је Митрополит, наводећи да је празник Светог краља Стефана Дечанског слава манастира Високи Дечани, гдје се на овај дан сабира бројни вјерни народ из свих српских средина.

Послужење за вјернике и свештенство уприличсно је након литургије у сутоморском Парохијском дому, гдје је домаћин био парох српичанско-мишићки презвитер Петар Церовић. Свети Стефан Дечански је и крсна слава бројних породица у Сутомору.

На празник Светог Стефана Дечанског Преосвећени Епископ нишки Господин Др Јован је поводом храмовне славе служио Свету Архијерејску Литургију у Казнено-поправном заводу у Нишу. Епископу су саслуживали свештеници града Ниша. Служби су присуствовали управник КПЗ-а, господин Александар Грбовић са са срадницима као и велик број осуђених лица. На крају Литургије пререзан је славски колач, а потом је реч поуке упутио Епископ. Руководство КПЗ-а је приредило послужење уз које су се Епископ и запосленици ове установе задржали у разговору.

http://www.eparhijaniska.rs/images/audio/24.11.2013.kpz.mp3

Митрополија

У суботу 23.новембра 2013. године Његово Преосвештенство Епископ канадски Г. Георгије служио је свету архијерејску Литургију у манастиру Св. Преображења Господњег у Милтону.

Његовом Преосвештенству су саслуживали свештеници и ђакони епархије канадске, а присуствовао је Епископ умировљени средњоевропски Г. Константин.

У току Литургије је рукоположен у чин јереја ђакон Јован Марјанац, магистар теологије Московске Духовне Академије.Отац Јован је по благослову Његовог Преосвештенства назначен за службу у Садбурију (Sadbury, Ontario), обновљена парохија на источном пределу провинције Онтарио.

Владика Георгије се обратио новорукоположеном оцу Јовану са речима поуке.Он је том приликом оца Јована подсетио на речи заклетве и одговорности за коју свештенослужитељи одговарају пред Христом Спаситељем.

По свршетку Литургије, новорукоположени јереј Јован Марјанац и његова супруга Мирјана су у манастирском конаку приредили гостољубиву трпезу за све присутне.

Протосинђел мр Василије (Гавриловић)

Источник

На светој архијерејској Литургији, Његовом Преосвештенству саслуживали су протојереј-ставрофор Милан Милутиновић, парох из Мелбурна, протојереј Љубомир Кудрић, парох из Велингтона, протојереј-ставрофор Павле Патисас, свештеник Грчке Православне Цркве из Окланда, протонамесник Сава Антић, старешина храма, као и архиђакон Силуан из Сиднеја.

У богонадахнутој беседи Његово Преосвештенство је тумачећи јеванђељску причу о сејачу и семену указао на значај семена - речи Божје, која је посађена у свакоме од нас, и која би требала да проникне и носи свој добри плод у овоме свету. Верници су са великим одушевљењем слушали мудре и душекорисне речи Преосвећеног Владике.

Дух јединства, дух светости и љубави хришћанске, који је током богослужења обитавао у окупљеном верном народу загрејао је срца и оних најмлађих када је Његово Преосвештенство преломило славски колач са десетинама деце најразличитијег узраста, иначе ученика недељне школе и фолклорне групе српске црквене општине. Овогодишња домаћица славе гђа Мирослава Белобаба предала је четвртину славског колача гђи Марији Вен која се прихватила да буде домаћица славе наредне године.

Уследила је трпеза љубави, коју су припремили вредне чланице Кола српских сестара, као и свечани програм деце овог светог храма. Гозби су се придружили и верници околних православних цркава, који су дошли да својим присуством и молитвама улепшају и учине Богу ближим ово молитвено сабрање у славу и част Светог краља српског Стефана Милутина, чијим заступничким молитвама избави нас од беда и спаси, о Господе наш!

Те вечери, прослављена је и лекарска слава Светих врача Козме и Дамјана, у чију част и славу је Његово Преосвештенство преломио славски колач. У току обраћања окупљеним лекарима, Његово Преосвештенство је честитао славу лекарима нагласивши важност и племенитост лекарског позива, као и пожртвованост небеских заштитника Светих врача Козме и Дамјана. Домаћин овогодишње славе гђа др Мила Милић предала је четвртину славског колача домаћици за идућу годину гђи м.фарм. Гордани Стојадиновић.

Ови дани боравка владике Иринеја остаће у дубоком сећању свих парохијана, а посебно оних најмлађих који су са радошћу клицали "Благословен онај који долази у име Господње".

У Саборном храму у Сремским Карловцима на светој Литургији окупило се свештенство и монаштво са благочестивим народом Епархије сремске и ученицима Карловачке богословије да узнесу молитве Господу за „здравље и спасење и долгоденствије“ Епископа сремског. Саслуживали су свештеници Епархије сремске и Архиепископије београдско-карловачке.

"Овог дана благодаримо Богу за велики дар епископства који је пре 35 година подарио нашем епископу Василију. То епископство, које је дар Духа Светога, није дошло по личној жељи и вољи, већ су му претходиле три деценије монашког живота нашег драгог Владике, живота који се одвијао у послушању Светој Цркви", казивао је на пријему после свете Литургије протојереј-ставрофор Велизар Живановић, секретар Епархије сремске, и подсетио на живот владике Василија који је монашки постриг примио 20. децембра 1964. године. Било је то прво монашење у манастиру Крки после Другог светског рата, а чин монашења је извршио тадашњи Епископ далматински Стефан. У чин епископа посвећен је 3. септембра 1978. године у Саборној цркви у Београду, а хиротонију је извршио тадашњи Патријарх српски Герман. На челу Епархије аустралијско-новозеландске провео је осам година, од 1978. до 1986, а од 1986. управља Епархијом сремском.

Захваљујући, пре свега Господу, а затим преданом раду и мисионарењу, Епархија сремска данас има 36 нових парохијских храмова, а обновљена су 83 храма. Саграђено је 45 нових парохијских домова и црквених сала, а 46 обновљено. Данас у двадесет фрушкогорских манастира свакодневно узносе молитве Богу за спас рода српског и свега рода људског 131 монашко лице и 10 искушеника и 8 искушеница - 125 лица је замонашио владика Василије. Довољно је напоменути да је пре 27 година у манастирима било само 43 монаха и монахиња. Када је реч о духовној обнови, за Епархију сремску се може рећи: током ових 35 година колико је води епископ Василије од 146 активних парохијских свештеника 96 рукоположио је епископ Василије, као и 9 ђакона. Посебно поглавље је брига Преосвећеног Владике за богословски подмладак: 108 студената на Богословском факултету, 42 редовна богослова и 18 ванредних и 109 вероучитеља у основним и средњим школама.

Како је истакао прота Живановић, за владику Василија важи она изрека да "Епископ нема свога живота, јер он живи животом своје Цркве, свог верујућег народа".

У име свештенства и монаштва обратио се архијерејски намесник протојереј Игњат Товаровић и владици Василију уручио архијерејски штап филигранске израде, као и панагију.

Епископ сремски Василије је заблагодарио Господу на даровима, захваливши посебно верном благочестивом народу сабраном у великом броју и свима дародавцима који су учествовали у обнови храмова Епархије сремске. Посебно је захвалио свом парохијском свештенству и преподобном монаштву што у заједничкој молитви, љубави и милосрђу, пастирствују у Епархији сремској. Без преданог рада свештенства и монаштва, као и верног народа у Срему, тешко би се могло радити на духовној, па и материјалној обнови ове Епархије, која је посебно тешко пострадала у Другом светском рату и дочекала крај рата са много разорених фрушкогорских манастира и других светиња. За епископа Василија додатна снага и укрепљење су млади богослови достославне Карловачке богословије који сваког дана узносе молитве у Саборном храму.

Обележавању тридесетпетогодишње епископске службе владике Василија присуствовали су и пријатељи, школски другови, градоначелници градова Епархије сремске, представници Канцеларије за сарадњу са Црквама и верским заједницама, др Милета Радојевић, директор, и његов помоћник Томислав Бранковић.

Зорица Зец

СПЦ

Монах Арсеније, сабрат манастира Острог, аутор је књиге „Бог и рокенрол“, најчитаније међу штићеницима Казнено- поправног завода Ваљево. Природно, будући писана језиком блиским данашњој омладини и истинита, као скуп дубоко проживљених искустава подударних онима које доводе у затворске ћелије. Недавно је из штампе изашло њено друго, допуњено издање, чијих је неколико примерака о. Арсеније поклонио библиотеци установе приликом јучерашњег изванредног предавања о спасоносном откривању и утврђивању у православној вери, након низа година лутања мрачним стазама порока и духовних заблуда.

Одрастати у Београду седамдесетих година крај растављених родитеља каријериста, уз позамашни џепарац као субститут задовољења свих потреба младог бића, значило је бити препуштен улици и бројним псеудо самопотврђивањима. Младост, сама по себи, тражи изазов и авантуру. Време је безверја те потрага за радошћу води у опскурни свет порока и агресије. Марихуана и хашиш били су доступни свима. Касније, на престоничко тржиште дроге стиже и хероин. Многе младе душе су у њима потражиле утеху. Већина данашњи тренутак није дочекала. Умрли су од предозирања, хепатитиса и АИДС-а, страдали на ратиштима. Међу њима је било истинских „фаца“, популарних музичара, стваралаца уопште. Страдали су, чинећи страшан грех против љубави, немајући утехе у својим домовима. Иако дете разведених родитеља, о. Арсеније није био ускраћен за њихову љубав што га је, како сам каже, спасило од самоуништења.

У другој половини осамдесетих, пут га са пријатељима води у Њујорк. Брзо уклапање у живот, али и пороке „Велике јабуке“...

- Пушио сам марихуану. Тај демон дроге у почетку даје радост, а после заробљава и води у параноју. Био сам сит свега, почео да осећам да живот нема смисла. Чак ме ни боравак у Њујорку није веселио. Самоубиство је почело да ми пада на памет. Нисам знао како себи да помогнем... Онда сам упознао једног човека, пуног ведрине и радости. Није пио, нити се дрогирао па сам помислио да медитацијама постиже то стање. Рекао ми је да је православни Хришћанин, да пости и спрема се за причешће. Мени је то звучало некако јадно и бесмислено - сећа се о. Арсеније својих њујоршких дана и првих речи о вери, чији је данас трудољубиви мисионар.

На предлог новостеченог пријатеља, прочитао је „Религију Његошеву“ Светог Владике Николаја, а потом и друге књиге о радости, миру и љубави. Схватио је да замисао Творца није да патимо. Радост се добија куцањем на врата Цркве. Научио је исихастичку усрдну молитву и њоме повратио мир, изгубљен у раном детињству. Данас, себе сматра једним од најрадоснијих људи на свету јер је, прошавши борбу са самим собом, духовно очишћен.

Дотакавши тему слободе, нарочито важну штићеницима Казнено-поправног завода, о. Арсеније је нагласио „да је слобода моћ и могућност да се делујуе, или не делује, да нашем душевно- телесном саставу буде добро“. Наиме, човек треба да се ослободи страсти, слабости, погрешних виђења и поремећених расуђивања. То је права борба за слободу, најосведоченија код светогорских „духовних гиганата“, који су сагорели себе у борби са страстима и добили слободу. А многи од њих годинама из својих манастира нису изашли. Човеку није лако да се понизи пред Богом, а то чини пред шефом, полицијом, дилерима и ко зна пред киме још. То понижење доноси нам љубав, исцељење и бесмртност, поручује о. Арсеније. Покајање је величанствено осећање. Човек који га доживи стиче снагу преображаја и храброст да се суочи са светом, ма шта чинио у прошлости.

- Јако је важно да имамо страх Божји, који нас спречава да не повредимо врховно добро биће - Бога који нас бескрајно воли. Важно је да човек крене путем Цркве, да пред свештеником исповеда грехе, причешћује се и литургијски живи. Да схвати да је икона живог Бога, да има очишћену савест и зна да угађа Богу поштовањем себе и других. Тако се стиче слободна, храбра и здрава личност - закључио је о. Арсеније.

Предавање о. Арсенија изузетно лепо је примљено код штићеника ваљевског Казнено-поправног завода. Тиме је још једном потврђен значај улоге Цркве у преваспитању. Владика Милутин је у више наврата долазио и разговарао са штићеницима, што упућује да клирици имају ту духовну снагу која разбија отпоре осуђеника и буде у њима поштовање, било да су за говорницом, било у непосредној комуникацији, сматра управник КПЗ-а Слободан Арсенијевић.

Ј. Ј.

Св. Архијерејску Литургију служио је Његово Преосвештенство епископ сремски Господин Василије уз саслужење архимандрита Доситеја (Миљков), Протојереја-ставрофора Бранка Поповића, Протојереја-ставрофора др Боже Совиља, Протојереја Мирослава Бабића, јереја Зорана Перића, јереја Бојана Нинковића и ђакона Видаковића. Као и сваке године у манастиру се сабрао верни народ са свих страна, док су Св. Литургију појали Карловачки богослови. Након Св. Литургије Владика Василије је благословио славски колач, а након тога, за трпезом љубави Протојереј-ставрофор Бранко Поповић је присутнима топлим речима приближио лик новопројављеног светитеља Варнаве и захвалио се игуманији Екатерини и сестринству на гостопримству.

На сам дан празника Владика Јован је служио Свету Архијерејску Литургију у истом храму. У току Литургије у свештенички чин је рукоположио ђакона Милана Ристића из Алексница, а у ђаконски чин Синишу Бувача, студента Богословског факултета.

На крају свете службе Епископ је за изванредни труд и успех наградио орденом Св. цара Константина господина Проф. Др Мирослава Миљковића, који се скоро целу последњу деценију бави питањима реституције и чијом заслугом су многобројна имања некада отуђена од Цркве поново власништво нишке Епархије. После тога је пререзан славски колач. Епископ је своје поучно слово многобројном сабраном верном народу одржао на крају Литургије. Братство Саборног храма је приредило трпезу љубави.

СПЦ

Светом архијерејском Литургијом началствовао је Његово Преосвештенство Епископ бачки Г. Иринеј уз саслужење игумана ковиљског Владике јегарског Г. Порфирија и многобројног свештенства.

После прочитаног јеванђељског зачала, Преосвећени је честитао Владици Порфирију, братству манастира Ковиља као и свим свечарима славу и поучио је присутне о значају данашњег празника.

СПЦ