Преосвећеном Епископу у освећењу темеља саслуживали су протојереј Петар Крговић, парох граховски, јереј Остоја Кнежевић, јеромонах Арсеније Самарџић, игуман манастира Косијерево, свештеник Раденко Копривица, надлежни парох, и свештеник Мирослав Ратковић, парох корјенићки из Епархије захумско-херецговачке. Свечаности полагања камена темељца присуствовали су, осим малобројних мјештана Парешког Дола, припадници братстава Кокотовића, Мишковића, Рутешића, Кнежевића, Кривокапића, Братића и Копривица, као и представници сусједног херцеговачког мјеста Корјенића. Сабраном народу бесједом се обратио Владика будимљанско-никшићки Г. Јоаникије:

"Нека је слава Господу Богу Који нас је данас сабрао овдје поред воде Требишњице, овдје на овом светом и знаменитом мјесту, на овом узвишењу гдје је одавно била светиња. Ово је свето мјесто од давнина и дао је Господ Бог да се у наше дане обнови и ова древна светиња, знаменита која је много страдала у својој историји и много пута, по свој прилици, била заливена крвљу њених бранитеља који су овдје гинули за одбрану своје отаџбине, за одбрану своје вјере, за одбрану наших домова, наших огњишта и наших гробова, за одбрану Часног крста. Зато је много знаменита и много памти и, хвала Богу, то се памћење улило и у срца људи који овдје живе и који одавде потичу. Иако је ово мјесто мало, сиромашно и прилично запостављено, али је знаменито, прије свега, због ове светиње и због тог памћења. Даће Бог да сви они који су везани за ову светињу својим коријенима, да се око ње и око њене обнове обједине, да би ова црква изнова пропојала и да би смо се обједињавали Духом Светим, јер гдје год је православни олтар подигнут ми се око њега сабирамо, око њега се обједињавамо, а Онај Који нас обједињује је сам Господ Исус Христос, Који нас обједињује у славу свог Оца Духом Својим Светим."

"Драга браћо и сестре, драга дјецо, велики је ово дан и Бог га је обдарио свјетлошћу великом и дивним сјајем небеског сунца, али нас је још знаменитије обдарио овим данашњим радосним догађајем који је, такође, свијетао и сав у небеској радости и у нади великој да ћемо ово свето започето дјело обнове овог светог знаменитог храма радити како ваља. Важно је да се ради све на вријеме, а још је важније да се уради све како ваља и како је то царски требује, да поштујемо пројекат, да гледамо да урадимо све најбоље, јер кад се црква православна зида онда треба уложити сву пажњу да се она лијепо зида и добро утврди да би служила и будућим покољењима и да би остала утврђење свима нама до скончанија свијета и вијека, а то ће тако бити ако буде слоге, разумијевања и љубави међу нама. Циљ сваке обнове је да међу нама буде што више слоге и љубави, да буде што више Божјег благослова и зато кад радимо треба да се прво Богу помолимо, да призовемо милост Божју која силази са Неба и оплемењује наше душе, наша срца, укрепљује наше руке на добра дјела и улива у наше душе наду да ћемо све, уз помоћ Божју, урадити, да ће то све бити на корист и на спасење наших душа и наших живота. Дај Боже да то тако буде."

"Ми, заправо, ништа ново не радимо ми настављамо да обнављамо, као што су и наши преци градили и обнављали, и ми идемо тим путем, ослањајући се на свједочанство наших предака и на свједочанство наше свете вјере православне."

"Нека Бог благослови ово свето велико дјело. Од свег срца сам благодаран људима који су покренули обнову ове светиње и дивим се онима који су, у ово вријеме сиромаштва и оскудице нашег народа, покренули ову обнову и молимо се Богу да им Господ дарује снаге издржљивости да не клону, него да започето дјело, с помоћи Божјом, крену како ваља, да га доврше и да завршетак буде још славнији. Дај Боже да се у скоро вријеме овдје саберемо под освећеним сводом и под освећеним крстовима, да звоно црквено зазвони са овог узвишења, да га чује цијела Херцеговина и Црна Гора, јер овдје се спајају Херцеговина и Црна Гора, заправо, овдје је била стара Херцеговина и она је и данас овдје. Ту никада није било границе, нити ће је бити, иако су нас вјештачки дијелили, али нико нас до сад није раздијелио, него смо један народ Божји. Највише нас повезују ове светиње, гробови и кости наших предака. То је, дубље гледано, света вјера православна која нас обједињује и чини једним народом Божјим."

"Нека овај свети храм, који се гради послужи слави Божјој, нек се укључи у оно сазвежђе светих храмова Божјих у цијелој васељени. Нека и он заблиста вјечитом славом и вјечитом свјетлошћу. Нека Господ укријепи све градитеље и обновитеље овог светог храма, који ће се сабирати око Одбора за изградњу овог светог храма, на чијем је челу г. Славко Кокотовић и наш отац Раденко. Сви да помогнемо Одбору, јер су велику обавезу преузели и треба им помоћ, а Одбор је тај који треба да направи мјеста да се сви укључе у обнову овог светог храма. Овај храм јесте мали по својим спољашњим димензијама, али он је величанствен и славан и ништа му неће недостајати кад га будемо завршили. Он ће бити светиња над светињама у којој ћемо се сабирати, у којој ћемо се освећивати и напајати љубављу Божјом, Извором живота нашег, љубављу Христовом", казао је Његово Преосвештенство Владика будимљанско-никшићки г. Јоаникије.

Преосвећеног Епископа, свештенство и вјерни народ у име Одбора за обнову древне парешке светиње, поздравио је г. Славко Кокотовић, предсједник.

По завршетку чина освећења темеља уприличена је братска трпеза љубави у манастиру Косијереву.

СПЦ

Срби који су у Кубер Пиди (Coober Pedy) долазили трбухом за хлебом имали су и потребу за духовним, религиозним исповедањем. Наши рудари који су овде копали полудраго камење, опал, тако су ископали један од најлепших бисера не само српске, православне, него и укупне хришћанске културе. Пошто је овде пустиња, температуре су у просеку изнад 40 степени, наши људи су прибегли јединственом а генијалном решењу. Изградили су цркву под земљом, на дубини од 9 метара, укупне дужине 30 метара. Под земљом се налазе црква, црквени двор, парохијски дом и црквена школа.

Његово Преосвештенство Владика аустралијско-новозеландски г. Иринеј у изјави за РТС истиче посебност ове богомоље: -Српска Православна Црква поседује у Кубер Пидију у јужној Аустралији најуникатнију српску цркву у свету. Не само за Српску Цркву, већ уопште за све хришћанске Цркве, она је најуникатнија, јер се налази буквално испод земље.

Било је потребно много домишљатости у опремању цркве. На објекту су примењена нека изузетна решења. Тако је идеја за иконостас преузета од Румуна. Иконописци су сликали на стаклу испод којег се налази осветљење и то даје посебну драж иконостасу. Пошто је земља помешана са сољу и кречом било је немогуће цртати фреске на том материјалу. Ипак, један уметник из Новог Зеланда успео је, користећи као узорке српске иконе из доба Византије, да исклеше стеновите делове зидова. Тако су настале јединствене фреске, не цртањем већ клесањем у стенама.

На идеју да је црква Светог Илије пророка заслужила да се нађе на УНЕСКО-овој листи споменика културе, владика Иринеј реаговао је речима: -Није ми познато да је то већ неко предложио, али то је изузетна идеја. Верујте ми да ћу дати све од себе да се ова наша црква унесе на списак драгоцених здања који се налазе под заштитом УНЕСКО-а.

Црква Светог Илије пророка ове године обележава две деценије постојања. Дописник РТС-а из Аустралије Драган Царан најављује ускоро документарну емисију о овом јединственом споменику културе.

Извор: РТС, Институт за међународну политику

• Епархијске вести
  

|

протојереј др Драган Милин је доскорашњи шеф катедре за Стари Завет на Православном богословском факултету СПЦ Универзитета у Београду. Тему Хришћанско поимање рађања и подизања деце представићЕ ваљевској публици пре свега са библијско - теолошког становишта, а онда преносећи лично искуство као отац деветочлане породице односно као отац седморо дјеце.

СВЕЧАНА САЛА ВАЉЕВСКЕ ГИМНАЗИЈЕ, ПОНЕДЕЉАК 23. ДЕЦЕМБАР 2013. ГОДИНЕ У 19 ЧАСОВА

Поштованe и поштовани,

Овом приликом желимо да Вас обавестимо о изложби „Преплетаји међу јавом и међ’ сном“ на којој ће бити приказане рукотворине наших штићеница настале током пројекта „ПРЕПЛЕТАЈИ У БАЧКОМ ПЕТРОВОМ СЕЛУ“ који је терапијска заједница „Земља живих“ спровела у сарадњи са Градском библиотеком Новог Сада и уз подршку Покрајинског секретаријата за привреду запошљавање и равноправност полова. На изложби ће бити представљени и радови деце из Сремских Карловаца библиотечког огранка Градске библиотеке у Новом Саду „Бранко Радичевић“

Изложбу ће свечано отворити покрајински секретар за привреду, запошљавање и равноправност полова, Мирослав Васин,

у Холу Извршног већа Војводине, Булевар Михајла Пупина 16, 16. децембра у 19 .00 часова.

Молимо Вас да објавите ову информацију како би се јавност упознала са предстојећим догађајем и својим доласком подржала наше напоре да се као заједница одржимо и даље помажемо свима којима је помоћ потребна.

Земља живих

Празнично бденије служио је о. Гордон Василић, а деца одговарала на прозбе. По завршетку богослужења, сабрали смо се у сали парохијског дома где смо уз песму и послужење наставили саборовање.

СПЦ

У Ваљеву представљена књига- трилогија „Флавијан“

Лествица духовног успињања новооткривеног Хришћанина

Православни духовни роман „Флавијан“ прича је о хришћанском животу и основним истинама православне вере, базирана на догађајима који су се збили у комунистичкој Русији. Кроз три наставка, „Флавијан“, „Флавијан, живот се наставља“ и „Флавијан успињање“, приповеда откривање у вери предака човека одраслог у атеистичком друштву, његов преображај у верујућег и постајање чланом Цркве. Аутор, протојереј Александар Торик из Подмосковља, бележи аутентична духовна искуства, сопствена и блиских му људи, савременим језиком, у маниру изражавања данашњег човека. Промислом Божјим, дошла је код нас у Србију и за кратко време прирасла срцима бројних верника. Јер, све нам је у њој блиско и добро знано... Деценије безверја, идолатрије комунистичких вођа, прокажене Цркве и низа духовних невоља, које бића народа опхрвају кад Реч Божја утихне... прошли смо и једни и други, за наук и опомену...

Од сусрета са „Исусовом молитвом“, главни јунак Аљоша спознаје Христа и духовно напредује. Нарочито крај целомудрених светогорских подвижника. „Флавијан“ је збирка поука за вернике и боготражитеље, али и пастире и старце, речи су јеромонаха Серафима (Петковића), настојатеља манастира свете Тројице у Бијелим Водама код Љубовије на промоцији ове сјајне духовне трилогије, коју је у Ваљевској гимназији приредила Светосавска омладинска заједница.

Главни јунаци „Флавијана“ су истоимени сеоски свештеник и другар му са студија Аљоша, кроз чије су исповести обрађени сви људски греси, покајања и преумљења. У последња два века, грех гордости толико је узнапредовао да човек пада више но икад, каже о. Серафим у осврту на исповест о овом сагрешењу,обрађену у књизи „Флавијан“.

• Гордост је свуда присутна. Отац Флавијан је објашњава као „мајку свих грехова“. Данас, она се манифестује истицањем сопственог успеха- „бољи сам, ако не од свих, оно бар од већег броја људи“. Гордост је многолика, маскира се осећањем достојанства, одсуством жеље за прављењем компромиса, страшћу за сталним самодоказивањем... Ово последње разликује је од сујете. Наиме, сујета тражи потврду околине, жаргонски речено „публику“, а гордост је самодовољна. Она не трпи ни најмањи прекор, ни критику. Води раздражењу душе и јарости. Гордост је велика пошаст нашег доба, добили смо је кроз школу и васпитањем. Не можемо је сами победити. Само уз помоћ Светих тајни, трудећи се да живимо по Божјим заповестима. Онда ће нас анђели водити и бићемо инструмент Божји- рекао је о. Серафим о теми једног одломка овог драгоценог духовног штива.
  

Саслуживало је свештенство и монаштво Епархије будимљанско-никшићке: протојереј-ставрофор Марко Ђурковић, архимандрит Никифор Миловић, секретар Епархијског Управног одбора, протојереј Василије Брборић, јереј Слободан Јокић, архијерејски намјесник никшићки, свештеник Остоја Кнежевић и ђакон др Никола Маројевић.

Никшићка Саборна црква на празничној служби Божјој била је испуњена вјерним народ од којих је велики број приступио Светом причешћу.

Ријечима архипастирске бесједе сабрању се обратио Преосвећени Епископ г. Јоаникије.

"Унапријед се, драга браћо и сестре, радујемо великом празнику који долази Божићу, Рођењу Господа и Спаса нашег Исуса Христа. Предосјећамо и предокушамо радост празника и тако је то код нас хришћана, припремајући се за празнике тиме се, заправо, припремамо за Царство небеско, јер сваки празник Господњи је пројава Царства небеског већ овдје на земљи, да га предокусимо, да бисмо душе своје ободравали и оснаживали и тако ходили према пуноћи Царства небеског, које ће се открити када Господ опет дође и овај свијет претвори у Своје вјечно и непролазно Царство за које се припремамо“.

"Божић је изузетан празник, ми хришћани увијек дајемо предност Васкрсењу, али и Божић је од великог значаја, јер оваплоћењем Христовим, рођењем Богомладенца обнови се људска природа. То је темељ на коме је све изграђено. То је темељ на коме је Господ изградио цјелокупни свој домострој спасења. Све што је учинио ради нас и ради нашег спасења, као што то исповиједамо у Символу вјере, учинио је у тијелу, дошао овдје, оваплотио се, примио људску природу од Пресвете Дјеве Богородице силом Духа Светог, изишао у свијет, проповиједао, чинио чудеса, исцјељивао болесне, васкрсавао мртве. О томе смо и данас слушали у Светим Јеванђељима, пострадао на Крсту и претрпио тјелесну смрт, као и сваки други човјек, с том разликом што је Он животодавац и што се Он јавио као Побједитељ смрти, да би све нас као своју браћу, као своје служитеље, као своје најближе, учинио учесницима Своје побједе над смрћу“.

"Празник Рођења Христовог, нарочито, је радостан због тога што нам доноси обновљење, што уноси у наше душе и у наша срца нову радост, ново осјећање, нови живот, па и рођење сваког дјетета у дому доноси радост цијелој породици, али та радост не би била права и потпуна да није ове радости на којој је ослоњена свака друга радост, јер једна је непролазна радост, она која прожима вјекове, која је запљуснула цио свијет од момента када се Господ Исус Христос родио у пећини витлејемској. Тај догађај, који је био по свему толико једноставан и прост, јер је Господ дошао и родио се, не у царском дворцу и није Себе одмах објавио као Цара над царевима и Господа над господарима, него се родио, рекло би се, у крајњем понижењу у пећини витлејемској и био положен у сточним јаслама да се одмара и зато полажемо сламу, доносимо у своје домове и обогаћујемо се Његовом простотом, заправо, обогаћујемо се Његовим богатством безмјерним, бесконачним, неизмјерним са којим се не може упоредити богатство ниједног царства, нити сјај било чега земаљског, нити се са том радошћу може упоредити било која радост на земљи, јер свака радост, свако задовољство уколико није ослоњено на ону радост коју је Исус Христос донио у овај свијет јавља се пролазном, врло често послије ње слиједи велика велика туга и велика пустош“.

"Ми људи смо склони заблудама, лажним задовољствима, лажним путевима, застрањењима и греховима, а Господ је дошао у овај свијет да исправи наше путеве, да обрати срца отаца ка дјеци. У тој јеванђељској ријечи видимо нешто велико; рекао је један мудри хришћански философ – Када год Господ шаље ново дијете у овај свијет тиме изнова потврђује своје повјерење у човјека, мада смо ми то повјерење много пута изгубили, али Господа нас толико љуби и толико воли и нарочито нам указује на то да је Он Превјечни Бог сишао на земљу и постао човјек, дјетенце мало али Превјечни Бог. Његово рођење дало је безмјерни значај и смисао сваком рођењу, а тиме и породици, породичном животу, заједници и сваком сусрету међу људима. Сјај Његовог лица осијава се на сваком хришћанину, а нарочито на сваком дјетету крштеном. Зато у току припрема за Божић, празник Рођења Христовог имамо дјечије празнике Дјетињце, Материце и Оце, а сви ти празници су посвећени породичном животу и нарочито дјеци, да опет изнова, кроз рођење Христово, обратимо пажњу на породицу, на дјецу, једни на друге, на заједницу. То је оно што је Господ утврдио, установио, утемељио, дао пуни смисао и пуни значај свему томе, а свему томе је савршенство љубав“, казао је Његово Преосвештенство владика будимљанско-никшићки.

СПЦ

На сам дан празника, у недељу 15./2. децембра, у 19 часова, у свечаној дворани Гимназије Јован Јовановић Змај, о новопросијавшем угоднику Божјем, старцу Порфирију, говориће епископи бачки Иринеј и јегарски Порфирије.

Подсећамо да је Свети Архијерејски Сабор Цариградске Патријаршије, под председавањем Патријарха Вартоломеја, на свом заседању 27. 12. 2013. године, у диптих светих унео старца Порфирија светогорца, а за дан његовог молитвеног спомена одредио 2. децембар, дан његовог упокојења у Господу.

Живот преподобног старца Порфирија

Eпархија бачка

Епископу су салуживали протојереји-ставрофори Саво Арсенијевић, Милован Антонијевић и Милан Борота, протонамесник Саша Огњановић и ђакони Александар Ђорђевић и Небојша Јаковљевић. Литургијско појање увеличали су ученици Богословије Светог Јована Златоустог. Светој Литургији присуствовао је многобројни вени народ, који се на крају Литургије сјединио са Васкрслим Господом кроз свету тајну причешћа.

У духовној поуци Просвећени Владика је подсетио окупљене вернике о важној личности Пресвете Богородице у спасењу рода људског и да је као мала девојчица уведена у светињу над светињама, а сваки храм је светиња јер је дом Господњи. У својој поуци Преосвећени је истакао важност молитве и поста.

• беседа Епископа шумадијског и администратора жичког г. Јована
  

По завршетку свете Литургије литија је прошла око храма, а преломљен је и славског колача. Уприличен је пријем званица и послужење славским кољивом и колачем, а затим и гозба љубави коју је припремило сестринство манастира Каленић са настојатељницом игуманијом Нектаријом.

СПЦ

На северу Европе, међу православним хришћанима под јурисдикцијом Британско-скандинавске епархије, са благословом Његовог Преосвештенства епископа Доситеја, годишњица Миланског едикта обележава се молитвеним споменом и знаменитим културним догађајима које чине предавања посвећена личности равноапостолног цара Константина и његовој Светој мајци Јелени као уводни део за уметничко-сценско извођење монодраме Царица Јелена према тексту Силване Хаџи-Ђокић, а у извођењу глумице Јелене Миле.

Представа је, од премијере у Стокхолму априла 2013. године, изведена и у Народном позоришту у Београду. Извођена је и у Подгорици као део програма освећења Храма Васкрсења, у Беранама у програму прославе 800 година Ђурђевих ступова, у Чачку на Сабору фрулаша, цркви Ружици у Београду за Духовске свечаности. На енглеском језику имала је премијеру у Булевар-театеру у Стокхолму 30. септембра ове године.

Ова представа, дубоког и емотивног садржаја, коју је својевремено иницарао отац Радован Биговић, први пут је изведена у службеном простору Британско-скандинавске епархије, у сали Црквене општине у Стокхолму, у суботу 7. децембра 2013. Одржани програм, са уводним предавањем монаха мр Павла Кондића, црквеног историчара из Цетињског манастира, је био први у планираном низу извођења у парохијама Британско-скандинавске епархије.

Монодрама је осмишљена као специфицан спој уметничко-образовног програма, где се поред живота Свете царице Јелене, мајке цара Константина, кроз уметнички исказ представе, и кроз уводно предавање о времену и простору у којем су живели, и историјским догађајима у којима су учествовали, приказује значај појаве Акта о толеранцији вера - Милански Едикт пре 1700 година. Публици је дата могућност да после извођења програма, са предавачем и уметницом, кроз дијалог осветле поједина питања и теме које су изазвали предавање и представа. У представи драмска уметница Јелена Мила, кроз лик Свете Јелене и призму мајчинске љубави, сведочи о времену у којем је живела и животним бурама које је поднела и тако нашој генерацији приближава живот првог хрићанског владара Истока и Запада - Константина Великог. Са пуно емоција и драмских елемената приказано је треперење мајчинског срца према Богу у молитви за сина, владара и војсковођу који је одговорио Божјем призиву, ставивши на стег и лаваруме своје војске Христов монограм а потом објавивши слободу слављења Бога и до тада тешко прогоњеним хришћанима.

Овај значајан догађај у српској дијаспори на северу Европе, својим благословом и присуством увеличао је Епископ Британско-скандинавски Господин Доситеј, а све присутене је поздравио архијерејски намесник, протојереј ставрофор Душан Раковић. Он је и сутрадан, у недељу, 8. децембра, после Свете литургије, многобројном сабраном народу у црквеној сали представио монаха Павла Кондића и његов досадашњи рад на пољу српске црквене историје. Потом је монах Павле одржао предавање из области ранохришћанске црквене историје на тему Сусрет воље Божије и људске слободе у личности равноапостолних Константина и Јелене.

Описавиши историјски контекст времена и простора, живота и делатности цара Константина и његове Свете мајке, предавач је истакао њихов значај у свеукупној историји Хришћанства, до наших дана, као и у историји цивилизације утемељене на хришћанском моралном кодексу. Предавању су присуствовали и свештеници Арсеније Гардовић, Миломир Атанасковић и Велиша Васић.

После одржавања у Стокхолму, програм има заказано гостовање у Норвешкој, прво у Ослу, у сали црквене општине 13. децембра сa почетком у 18.30 а потом и у Кристијансанду, такође у простору црквене општине 14. децембра 2013. са почетком у 19.00.

У најави је и серија предавања с представом на енглеском језику у скандинавским земљама и у Енглеској, с циљем да се западним Хришћанима представи како се у српској православној традицији чува и обележава спомен на личности и дело цара Константина и царице Јелене као и на Милански едикт који собом чини прекретницу у историји Хришћанства а то тим више јер Српској цркви припада част да чува и родно место Константина Великог, знамениту Медијану, антички Наисус.

Драгана Савић

СПЦ

За разлику од претходних година када се годишњи концерт одржавао у великој сали наше црквене заједнице, ове године је на велико задовољство присутних концерт одржан у самом светом храму.

Под руководством хоровође, сестре Биљане Важић, хор је извео композиције које чине саставни део Вечерњег богослужења, Свете Литургије, црквене песме посвећене доласку Сина Божијег, Спаситеља света међу род људски као и народне песме које је наш народ испевао у име Спаситељево. Ваља напоменути да је радост и срећу свих нас употпунио дечији хор, подмладак који се и ове године представио присутнима са неколико божићних песама.

На почетку духовне вечери прота Душан Гњатић и о. Јован Марјанац су поздравили Његово преосвештенство Епископа канадског Г. Георгија, захвалиливши се како њему тако и свима присутнима што су нашли времена и љубави да подрже хор и његов рад својим вечерашњим присуством.

Отац Душан је у паузама између певања хора, говорио о значају појединих црквених песама као и о томе шта оне представљају у целој икономији (плану Божијем) нашег спасења. Такође је објаснио и значај самих светих Богослужења која свакодневно служимо Господу, а посебно значај Свете Божанствене Литургије, истакавши да је она најважније богослужење Православне цркве, зато што се на њој под видом хлеба и вина приноси Богу тајанствена жртва Тела и Крви Господа Исуса Христа, а којим се ми причешћујемо ради нашег освећења и сједињења са Христом.

Пред крај је све присутне поздравио кум хора Владика Георгије. Владика је чланове хора похвалио за њихову жртву и труд који свакодневно приносе у овом светом храму.

На самом крају је хор још једном отпевао песму: „С нами Бог, знајте људи и покорите се – јер је с нама Бог!“, као и „Исполајети Деспота“.

прота Душан Гњатић

Епархија канадска

Свету архијерејску Литургију служио је Његово Преосвештенство Епископ бачки Господин др Иринеј, коме су саслуживали: протојереј-саврофор Милан Остојић; свештеници Ђорђе Ђурђев, Бранислав Мркић, Миле Мајкић, Миливоје Шемић, Дојчин Стојановић, Миленко Јеловац, Александар Игњатов, Жељко Латиновић и ђакони Драган Радић, Иван Спасевски и Мирослав Николић.

У својој празничној беседи Владика Иринеј је надахнуто беседио о символици празника Ваведења Пресвете Богородице у јерусалимски храм истичући да је Богородица најавила долазак Христа, али и да је сваки човек као икона Божја храм Духа Светога. Такође, г. Епископ је говорио и о значају јубилеја 900 година од рођења Преподобног Симеона за Цркву и српски народ јер лик и дело великог жупана Стефана Немање су клице засејане пре много векова и још увек расту, доносећи мноштво плодова благодати Духа Светога.

Истога дана, у 19 часова, у Студију М је одржана свечана академија на којој су учествовали појци школе црквеног појања Свети Јован Дамаскин, предвођени монахом Јеротејем сабратом Светоархангелске обитељи из манастира Ковиљ; вероучитељи и катихете Стеван Јурић, Драгана Машић и Мирјана Бановић и чланови народног ансамбла Велико коло из Ветерника.

На самом почетку академије отпојан је тропар Преподобном Симеону Мироточивом, а потом се кратким поздравом свештенству и верном народу у пуној дворани Студија М обратио Његово Преосвештенство Епископ бачки Господин др Иринеј.

Програм је настављен пригодном беседом презвитера Ђорђа Стојисављевића, војног свештеника и саслужитеља при Светосавском храму у Новом Саду, који је сагледајући лик и дело Великог жупана Стефана Немање тј. Преподобног Симеон истакао визију нашег родоначелника - да је пут за Царство Небеско нешто ка чему треба сви да стремимо и да су сви други путеви странпутице.

• беседа оца Ђорђа Стојисављевића /pdf/
  

Појци су потом отпојали стихиру из службе Светом Симеону, а одмах после су чланови народног ансамбла Велико колоизвели сплет народних игара. Рециталом Преподобни Симеон у српској књижевности је дочарано колико је важан Свети Симеон за српски народ и да је наша књижевност препуна хвале и благодарности за све што је Преподобни учинио за свој народ зидајући монументалне манастире који су вековима симбол српске културе и духовности.

Програм је завршен појањем кондака и кратким поздравом настојатеља ветерничког храма јереја Бранислава Ђурагића, који се захвалио свима који су дошли да увеличају ову скромну академију поводом великог јубилеја.

Након програма сви гости су могли да се окрепе послужењем у фоајеу Студија М.

СПЦ

Литругијским сабрањем началствовао је протосинђел Павле Радусиновић, сабрат манастира Острог, а саслуживали су му бројни свештеници и свештеномонаси Митрополије црногорско-приморске и Епархије будимљанско-никшићке. Чином свештеничког опијела началствовао је архимандрит Павле Калањ, игуман манастира Прасквица, који се у име свештенства и свештеномнонаштва, и вјерног народа, бираним ријечима опростио од архимандрита Григорија, који је више деценија био игуман светониколајевске обитељи у Брчелима, а прије тога сабрат неколико манастира у Митрополији црногорско-приморској, подсјетивши на његове врлине.

Након бесједе, земни остаци архимандрита Григорија сахрањени су поред јужног зида манастирске цркве, гдје ће чекати небеске трубе Другог доласка Господњег.

СПЦ