Епископу је саслуживало двадесет свештеника и пет ђакона. Овом приликом Епископ је рукоположио ђакона чачанске Саборне цркве Радишу Сеочанца у чин презвитера и поставио га за другог атеничког пароха.Такође, Владика је рукоположио Драгана Милованчевића, дипломираног теолога из Горњег Милановца, у чин ђакона и поставио га да служи у Саборном храму Вазнесења Господњег у Чачку. Епископ је својом богонадахнутом беседом поучио новорукоположене пастире Цркве о узвишености свештеничког достојанства, молећи их да чувају благодат Светога Духа коју су примили.

После ломљења славског колача игуманија ове свете обитељи монахиња Серафима са својим сестринством угостила је Епископа са свештенством и присутним народом трпезом љубави на славу Божију и Светих Ђакона Авакума и игумана Пајсија.

Извор: Епархија шумадијска

Света Православна Црква тог дана је прославила Свете мученика Евстратија, мученицу Лукију, а повод сабрања било је и прослављање Свештеномученика Гаврила (Рајића), партијарха пећког (+ 1659. године), који је својим залагањем убројан у ктиторе ове светиње.

Епископу су саслуживали: архимандрит Тимотеј (Миливојевић), настојатељ манастира Вазнесења Господњег, протојереј - ставрофор Драги Вешковац, секретар Епархије крушевачке, архијерејски намесник моравички јереј Синиша Раденковић, јереј Зоран Стевлић старешина ивањичке цркве, јереј Драган Стевић старешина цркве у Ариљу, протонамесник Милинко Тимотијевић, јереј Синиша Пецић, ђакони Иван Гашић, Александар Грујовић и Милан Ђокић. Овом приликом епископ Јован рукоположио је у чин ђакона господина Владимира Јовановића, дипломираног теолога.

Манастир се налази у несвакидашњем природном окружењу, на самом крову ивањичке општине. Светогорског је надахнућа, на обронцима планина Јавора и Голије, тамо где се подвиг јавља са рађањем сунца. Високопреподобна мати Агрипина (Станкин), игуманија манастира, са сестринством и преподобним јеромонахом Амвросијем (Алемпијевић) приредили су трпезу љубави, смерну и достојанствену. Оживљена литургичност трпезе подсетила нас је да Трпеза Господња лежи на крилима ангела, а истинском осећају сабрања око Епископа, тајанствене иконе Царства небеског, употпуниле су поучне речи преосвећеног владике Јована.

Извор: Епархија жичка

"Налазимо се, браћо и сестре, пред дверима великог и најрадоснијег празника Христовога Рођења. За овај велики празник верници су се припремали, пре свега, постом, молитвом, и у своме дому и у светоме храму. И све је то крунисано, бар би тако требало да буде, нашом највећом тајном и највећим даром Божјим који је даровао свима нама: даром којим Он Себе дарује свима нама - даром Светога Причешћа. И данас је велики број вас приступио светој чаши Господњој, пришао је да прими самога Господа у Телу и Крви, односно хлеб и вино, који, освећени Духом Светим, постају истинско Тело и истинска Крв Господа и Спаситеља нашега...

Тако је Господ снисходећи, припремао род људски преко народа израиљског као Богом изабраног народа и носиоца истинске вере у Њега. Том народу је открио своје планове који се тичу нас људи; томе народу је слао пророке, свете угоднике који су благовестили и откривали народу божанску вољу. Многобројне тајне небеске саопштавали су велики и славни пророци, који нису говорили у своје име, него су преносили оно што им је Господ казивао. Велики су међу њима протац Аврам, родоначалник народа израиљскога, праоци Јаков и Мојсеј, велики пророк и вођа народни Исус Навин, пророци Исаија, Јеремија, Језекиљ, Данило, дванаест малих пророка... Сви су то били људи пуни дара и благодати Божје како би кроз њихова уста Он лично говорио.

Срж, окосница њихове проповеди, браћо и сестре, била је Личност обећанога Спаситеља, Онога кога је Господ благовестио нашим прародитељима у рају одмах после њиховог грехопада: да ће им послати Семе женино које ће сатрти власт змије и семена њенога (1 Мојсијева 3,15). То Семе женино није нико други до Господ Избавитељ и Спаситељ - Исус Христос.

Од свих старозаветних пророка, посебно је пророк Исаија казивао о Господу Христу на пуних шест и више векова пре Његовог рођења, говорио је о Њему као да је био Његов савременик, па је отуда и назван старозаветни јеванђелист. Кажем, говорио је не од себе и по своме уму и знању, него оно што му је било откривано. Проповедао је о Месијиним својствима, делу и служби, о ономе за што Га Господ шаље нама: да нас подигне из таме незнања, да нас уведе у светлост богопознања, да нас учини народом Божјим и синовима Божјим...

Сви су позвани, али се сви не одазивају

...Онај ко не доживи Царство Божје овде у Цркви, зацело га неће доживети ни онда када престане водити овоземаљски живот. Зато је Црква предокушај Царства Божјег, наше предзнање, наше антиципирање, лепота и радост Царства небеснога. У то Царство Божје и у ту Цркву своју Господ је позивао, пре свега, старозаветни народ, али позива и све нас овде и сада. Како су се Јевреји одазвали?

Казује се у јеванђељској причи о свадбеној вечери коју је домаћин проредио, да се један изговорио купљеним имањем, други се оженио, док је трећи био купио пет јармова волова, и сви они имају разлог да не дођу (према старозаветним прописима, нису морали ићи ни у рат) - сви се изговорише! Тада домаћин нареди слугама својим: Изађите на тргове и улице и позовите сиромахе, кљасте и убоге, и позовите их. Наиме, кад се нису удостојили да се одазову вечери они који су позвани, позови оне који су презрени од њих! Рекоше му да има још места, а домаћин заповеди: Изађите на раскршћа, на путеве, и све позовите да уђу на вечеру моју, јер је много званих а мало изабраних.

А ко су ти који се нису одазвали? Пре свега, Јевреји, народ израиљски, народ Божји, богоизабрани народ који је носио идеју о Богу, једноме Богу у Три Лица, наговештену у Старом завету, а у потпуности откривену нама у Новом завету. Они други, то смо ми, браћо и сестре, то су они народи који су живели изван израиљског народа: Римљани, Грци, Словени, ти народи који су накнадно позвани да уђу и заузму место на Вечери Цара Христа. Ето, браћо и сестре, тај позив на Вечеру Господњу, на Свету Литургију, на живот у Цркви, упућен је и свима нама данас, свим народима, Као што се некада мали број одазвао, тако је и данас мали број оних који се одазивају, па стога Господ и каже да је много званих а да је мало изабраних. Сви су позвани, али се сви не одазивају.

Господ је дао људима посебан дар - дар слободе

По томе је човек личност, по томе је човек - човек, бићем најсличнији Богу, што има слободу - оно што ниједно друго биће, ни твар на овоме свету нема. Само човек има ту могућност да се опредељује, да каже: ово хоћу, ово нећу; ово хоћу из овог разлога, ово нећу из оног разлога. У томе је и велика одговорност. Слобода је велики дар Божји, мада може да буде злоупотребљена. Зато је Бог подарио човеку ту моћ да се опредељује, и у томе је сва судбина његова и сав смисао његовог живота - да се опредељује за добро! Сваком човеку је већ кроз савест пружена могућност да разазна шта је добро а шта је зло. А да не говоримо о томе колико јеванђелске уредбе помажу у нашем подвижничком путовању и напредовању!

Друго је питање то што се људи не опредељују тако лако за добро, јер добро је ход узбрдо, а зло је ход низбрдо, па се лакше ходи. Свако добро тражи подвиг, тражи труд, и када се људи определе за њега, Господ се радује томе, јер човек тиме показује да је најсличнији Њему..."

Размишљајући о данашњем дану када је и празник мајки, Материце, на само неколико дана до најрадоснијег празника - Христовог Рођења, свакодневно се намеће питање: шта то раде људи недељом и празником у милионском Београду, како ми то данас водимо живот?

"...Велики је град Београд, и у њему је велики број цркава. Не знам колики је проценат људи који учествују у светој Литургији, колики је проценат оних који прилазе чаши Господњој, мада је много већи број оних који ће недељом и празником седети у својим домовима, гледати телевизор, читати неку забавну литературу или водити испразан разговор. Мали је број оних који ће се сетити недељног дана, озбиљно узети у обзир да је то дан Господњи. Из овог разлога апелујем на њих да долазе у храм Божји, да се моле Богу, да примају благодат Божју, ону која даје лепоту и радост нашег живљења, и осмишљава наш живот. Као што су они појединци у купљеном пољу или у женидби, или у богатству земаљском, налазили изговор за то што не могу да дођу на вечеру, тако ће и многи данас у жељи за опуштенијим животом, у жељи за оним што тело тражи и што им се нуди, одрећи се истинске радости која је у Господу Христу и Спаситељу, у речи Његовој, у Јеванђељу Његовом и богослужењу Њему на славу. То је радост којом се радују анђели и све праведне душе..." - поручио је Патријарх Иринеј верном народу.

Зорица Зец

СПЦ

Епископу су саслуживали: игуман Василије (Рожић), настојатељ манастира Клисина, протосинђел Варнава (Дамјановић), намјесник манастира Трескавац и ђакон Никола Перковић. Литургији је присуствовало мноштво вјерника, од којих су многи приступили Светој Чаши.

Окупљеном народу Божијем, обратио се Преосвећени Владика Атанасије који је у својој краткој, а притом врло надахнутој бесједи, позвао вјернике да се достојно припреме за предстојећи празник Рођења Христовог, јер тајна тог празника, са цјелокупним својим садржајем (а којег Свети Јован Златоусти назива „мајком свих празника“), довољно све нас поучава више него било која бесједа, него било која књига. Евхаристијско сабрање продужено је за трпезом љубави, која је припремљена за Епископа, свештенство и сав вјерни народ који се сабрао у ову Свету Обитељ.

Предраг Вујић, вјероучитељ

Епархија бихаћко-петровачка

Прослава празника Материца у Тењи

У недељу 27. по Духовима (недељу Праотаца), у тењском храму Светог оца Николаја, прослављен је дан свих мајки и жена, празник материца. Свету литургију којој је присуствовало мноштво мајки, жена, бака, очева, дедова…Богослужили су надлежни пароси, протонамесник Горан Горановић и јереј Ненад Лазић. При свршетку Свете литургије, приступило се освећењу славског кољива и резању славског колача, које је припремила кума Босиљка Поповчић са својом породицом. После Литургије, пригодан програм састављен од рецитација, песме и драмског дела извели су основношколци из Тења. Том приликом је кума везана, како би после била разрешена, дарујући сву децу пакетићима које је за њих припремила. Разлог овоме је да деца не забораве стари обичај везивања мајки на данашњи дан, да би се потом даровима разрешиле свезе. За кумство наредне године пријавила се госпођа Биљана Тубић из Тења. Након раздељене нафоре, у црквеној сали приступило се кумовском послужењу.

Прослава празника Материца у Белом Манастиру

Српска православна парохија у Белом Манастиру, са својим парохијанима, свечано је прославила дан посвећен мајкама – Материце . Поред богослужења и молитвеног сећања на све мајке, а посебно на оне мајке које су кадре да у своју узвишену улогу материнства унесу несебичну љубав и превелику жртву. На вечерњем богослужењу, уочи пазника Материце, 28. децембра, окупиле су се многе породице. Деца, мајке, очеви па и шира родбина, сабрани под сводове Светога храма, сви су дошли да заједнички посведоче колика је важност породице у хришћанској и православно-светосавској Цркви. Вера православна најбоље се научи у породици. Утицај православно – светосавског дома и породице је тих и безгласан, а опет јак и дубок, као утицај квасца на тесто. У породици се вера учи и преноси. Учи се и не знајући, исто онако како се научи матерњи језик. Свештеници при храму Светога Архангела Михаила у Белом Манастиру, протојереј-ставрофор Владо Кљајић и протонамесник Драган Вукадиновић организовали су ову прославу Материца у сарадњи са урдужењем родитеља и деце „Пчелице“ , те са чланицама Кола српски сестара „Света Јелена Дечанска“.

Митрополија

У својој беседи Епископ Фотије је рекао да је добро да деца са веронауке долазе у Цркву и да се причешћују Светим Тајнама. Поред тога Епископ Фотије је рекао да требамо сви заједно чувати свето православље, своје светиње и своју ћирилицу, јер је то плод наше православне културе и духовности.

После Свете Литургије приређена је трпеза љубави и послужење у просторијама ЦО Обровац трудом надлежног свештеника о. Саше Дрче.

СПЦ

У току Литургије Цркви Христовој је кроз Свету тајну крштења прибројан Раденко Блечић.

У литургијској бесједи Владика је рекао да се живот Цркве кроз вјекове одвија у знаку Гоготе и Васкрсења.

„И код нас овдје се тај живот одвија у знаку Голготе и Васкрсења. О чему нам говори овај свети храм посвећен Христовом Васкрсењу и из чега је израстао овај храм? Израстао је из Голготе, из Распећа, из велике и дубоке ране Христове која се догађала и у прошлим временима, а нарочито у Првом свјетском рату, Другом свјетском рату и у оним безбожним временима након 1945. до деведесетих година, а онда и у наставку“, казао је Митрополит црногорско-приморски.

„Све оно што се догађало било је у знаку Христовог Распећа, Голготе“, закључио је Митрополит Амфилохије.

Светом причешћу приступио је велики број вјерника.

Митрополит Амфилохије је на крају Литургије уручио грамате Великог добротвора Саборног храма манастирима Острог, Режевићи и Дуљево.

Након Литургије у крипти Саборног храма одржан је братски састанак свештенства Митрополије црногорско-приморске.

СПЦ

Тим поводом Митрополит Амфилохије је у Цетињском манастиру јутрос служио Свету службу Божију, уз саслужење цетињског свештенства и свештеномонаштва и молитвено учешће вјерног народа.

У литургијској проповиједи Владика Амфилохије је рекао да су нам у припреми за дочек празника Рождества Христовог од велике помоћи Свети Божји пророци.

„Они су предвидјели Његово Рођење, а кроз Њега наше спасење и вјечни живот свијета и човјека, почевши од боговидца и тајновидца Мојсија, који је већ у првој књизи Постања записао пророштво о доласку Сина Божијег, Спаситеља и Избавитеља свијета, говорећи о сјемену женином које ће газити на главу змијину“, рекао је Митрополит црногорско-приморски.

Послије тога то чине сви Свети пророци, сваки на свој начин, од времена Авраама, Исака и Јакова, нарочито Јакова, Јосифа. Нема ниједнога међу њима, који, поред осталих пророштава, није предвидио и Рођење Христово. Међу њима посебно мјесто заузимају Свети пророк Данило и тројица отрока који су пострадали у пећи вавилонској“, рекао је Владика.

„Истовремено, пророк Данило је открио многе токове људске историје, шта ће се догађати, каква ће царства долазити, како ће настајати и пропадати, као што се и догодило, као што и данас настају и пропадају. Предвидио је и Дан Господњи, али и рађање Месије, Искупитеља свијета. Видио је тајну Божју и сагледао тајне које се догађају у свијету и историји“, рекао је Митрополит Амфилохије.

Након Литургије и причешћа вјерних, сестре манастира Дуљево су приредиле послужење а братија Цетињског манастира трпезу хришћанске љубави.

Р. В.

Mитрополија

Он је захвалио пароху рогамске парохије јереју Јовану Радовићу, који је свједочио на јучерашњем суђењу, што је казао „Црногорска православна црква“, уз оцјену да је прави свештеник који поштује слободу вјероисповијести. Радовић је казао да је он само навео име сајта на којем су објављене фотографије из цркве Светог архангела Михаила.

-Ја сам само навео име сајта, шта тамо пише, а не оно што ја мислим, што овдје нећу ни изнијети – казао је Радовић.

Адвокат Митрополије Далибор Каварић казао је Томовићу да не може очекивати да призна нешто што им не признаје ни васељенски патријарх, уз напомену да такво његово обраћање нема увредљиве конотације, већ је то његово мишљење засновано на канонском праву. Томовић је узвратио да су пред државним судом и да не примјењују канонско право, на шта је Каварић казао да то у његовом случају није тако.

Радовић је казао да се њему као пароху и митрополит Амфилохије, који му је извршна власт, најављује када планира да посјети храм и да је у овом случају евидентно да је у цркву проваљено.

Он је казао да је из медија сазнао за обијање цркве Светог архангела Михаила у Горњим Рогамима у августу 2011. године. Њега је 25. августа 2011. године, у вечерњим сатима, позвао предсједник црквеног одбора те цркве Бранко Ђуровић, који му је казао да су у медијима изашле фотографије на којима се види неколико лица у цркви и испред ње и да је наведено да су вршила неку службу. Радовић је казао да му је познато да у његовој парохији постоји само један црквени одбор, а „постоји више режијских одбора намијењених за разне ствари“.

Радовић је рекао да је за пароха рогамског постављен 2006. године, када је црква Светог архангела Михаила, која је тада отворена, била у веома лошем стању. Како је појаснио, на цркви тада није било ни врата ни прозора, и била је веома запуштена. Радовић је потом формирао црквени одбор за обнову храма, а за неколико мјесеци црква је била очишћена и постављени су врата и прозори.

-Постоје три кључа од врата цркве. Два су код мене, а један је код предсједника црквеног одбора Бранка Ђуровића.

Када ме је Ђуровић обавијестио о провали, био сам на Жабљаку. Дошао сам наредног дана и нијесмо успјели нашим кључевима да откључамо врата. Испред врата смо уочили металне опиљке, па смо претпоставили да је брава замијењена – испричао је Радовић.

Он је додао да је о догађају обавијестио црквену власт на Цетињу и предсједника црквене општине, коме је казао да позове полицију.

Радовић је нагласио да је црква у државини Митрополије и да он посједује кључ од ње.

На наредном претресу суд ће одлучити о новим предлозима доказа, а адвокати тужитеља највалили су да ће прецизирати чињенични опис диспозитива тужбе како би је усагласили са резултатима доказног поступка.

Постоји један црквени одбор

Свједоци Бранко Рајковић и Бранко Ђуровић објаснили су јуче пред судом ситуацију коју су затекли при доласку исред цркве. Ђуровић је казао да са фотографија препознаје окривљене Павловића и Томовића, са којима је тог дана било још једно лице, али не зна о коме се ради. Он је казао да му је познато да је црква у власништву Митрополије, уз напомену да признаје један црквени одбор, и то онај чини је он члан.

Митрополија

1. Ваше Преосвештенство, поштовани Владико, пре непуних годину дана обратили смо Вам се са молбом да за „Печат“ кажете коју реч о приликама у српском друштву и Цркви. У времену протеклом од тог нашег сусрета, у животу Србије догодиле су се важне и драматичне промене, а околности у којима данас разговарамо нису, нажалост, измењене у добром правцу. Да ли је неумитно да „мрак лебди над нама“ - како то каже наш историчар Милорад Екмечић? Хоћемо ли у непосредној будућности, у тој тмини, дочекати боље дане? Можемо ли бољој судбини ишта и сами допринети?

Прилика је да разговор почнемо молитвеним сећањем и најдубљим поштовањем за све знане и незнане јунаке из Првог светског рата. Јер, на те године се односе речи великог историчара Милорада Екмечића да мрак лебди над нама. Други наш угледни академик, Добрица Ћосић, то време назива временом смрти. Ја те године видим као време готово беспримерног саможртвеног давања једног покољења нашег народа за крст часни и слободу златну. Да нема оних који не само што српски народ окривљују за Сарајевски атентат већ нам и намећу одговорност за Први светски рат уопште, можда се не бисмо ни сетили те епопеје, као што је и прескромно обележена стота годишњица ослобођења у Балканским ратовима.

Али зато наши дични медији, на челу са „јавним сервисом европске Србије“ (као да постоји и нека афричка или азијска Србија!), кукају демонстрирајући жал за југословенством као идеологијом и праксом, а истовремено су често неми и немушти пред суровом реалношћу живота српског народа у свим бившим „братским републикама“ без изузетка. Исто тако, час поводом смрти Јованке Броз час поводом „светог двадесет деветог“, а час и без посебног повода, неприкривено се велича титоизам и приказују репризе сладуњавих „партизанских“ филмова, док други део „елите“ душебрижнички ламентира над појавом серије Равна Гора. Више је него упадљива линија општег „незамерања“, ваљда у функцији вртоглавих светлих висина „европске“ будућности (као да можемо имати неку афричку или азијску будућност!). И тако даље...

Али, упркос свему томе, радије бих наше – не само актуелне него и седмодеценијске – прилике и неприлике описао реченицом коју сам недавно негде прочитао: „Пред очима мрак, а из душе бије светлост“. Свако ко у себи иоле носи светлост богопознања која је свету засијала Рођењем Христовим, у свом свакодневном животу разгони мрак који лебди над нама, а заузима велики простор и у нама. Христов улазак у историју, Његово Рођење, било је „светлост велика“ која је засијала „у области и сенци смрти“ (Мат. 4, 16 и Лук. 1, 78 - 79). У Њему – Логосу, Христу – „беше живот, и живот беше светлост људима, и светлост светли у тами, и тама је не обузе“ или, другачије преведено, „тама је не надвлада“ (Јов. 1, 4 - 5). Исус Христос, Богочовек, јесте „Светлост истинита која обасјава свакога човека...“ (Јов. 1, 9).

Она обасјава и нас. Она изгони из нас меланхолију и депресију које нас обузимају док смо загледани само у тмину свакодневице тако да нисмо у стању нити да се осврнемо уназад и поучимо примерима предака нити да сагледамо духовне, интелектуалне и физичке моћи које поседују сваки појединац и његови ближњи, ужа и шира заједница. То што о предстојећем Божићу излази тристоти број недељника Печат сведочанство је, међу осталим, да нисмо потонули у меланхолију. Искористићу прилику да Вама, господине Вучелићу, Вашим сарадницима и свим читаоцима Печата честитам овај значајан јубилеј, у исто време захваљујући на прилици да се и овог Божића, можда незаслужено, обратим Вашим читаоцима.

2. У поменутом нашем разговору казали сте и да је српски народ „духовно умртвљен“. То мишљење као да не деле светски моћници јер - судећи по жестини притисака, уцена, понижавања и неувијених претњи, који се обрушавају на Србију, они верују да су Срби и данас у духовној снази и „врло живи“. Није то, наравно, нимало лоше, али као да подсећа колико је наш неспоразум са тим делом света, са Западом, темељан, а у геополитичком и идеолошком поретку данашњице, можда и неотклоњив?!

Подсетили сте на једну од тема прошлогодишњег разговора. Нисам заступао тезу да је српски народ „духовно умртвљен“ него сам рекао да је „на делу подухват пацификације и духовног умртвљивања српског народа кроз све учесталије и све јаче убризгавање, споља и изнутра, серума аутодеструкције и аутошовинизма“. Ту скаредну појаву препознали су и изванредно анализирали и други, на пример Мило Ломпар у књизи Дух самопорицања, а Слободан Антонић у књизи Срби и Евро-Срби, као и многи млађи универзитетски професори и други интелектуалци.

Идеолошки поредак који је, нажалост, превладао у западном свету, а који покушавају да извезу и нама, настоји да– најчешће под видом људских права – из корена преобликује идентитет појединца, породице, заједнице, па и читавог друштва, са циљем да, у крајњем случају, наметне „евроатлантски“ цивилизацијски образац као једини и, успут, овлада нашим животним простором. Са друге стране стоји православни свет, хришћански Исток, који не треба сагледавати географски него културолошки, а у погледу хришћанских вредности универзално, натконфесионално. Јасно је да је ту било и биће место нашег народа. Послужићу се речима Патријарха московског Кирила: „Постоје вредности које нису испод људских права. То су вредности попут вере, моралности, светиње, отаџбине. Када те вредности и остваривање људских права долазе у колизију, друштво, држава и закон дужни су да их хармонизују. Не смеју се дозволити ситуације у којима би остваривање људских права гушило веру и моралну традицију, доводило до вређања верских и националних осећања, изругивања светињама, и угрожавало егзистенцију отаџбине“.

Где је наше место у геополитичком поретку данашњице? Парафразирајући и делимично исправљајући речи приписане Светоме Сави, рекао бих да ми геополитички заиста јесмо Исток Запада и Запад Истока, али да духовно и културно јесмо, односно требало би да будемо, гласници Истока ту где јесмо. На постхришћанском, па увелико и постдемократском Западу, чији смо геополитички део, као и већи део планете, у мисији гласникâ духовног Истока сапутници и саборци су нам углавном само хришћани Запада, римокатолици и делимично протестанти. „Политички“ Запад је прва верски и етички неутрална– тачније индиферентна – цивилизација у историји човечанства, у пракси често на груб и оштар начин сучељена са традиционалним хришћанским, па и општерелигијским етичким, биоетичким, еколошким и другим убеђењима, начелима и вредностима.

Системи власти у читавом данашњем свету веома су слични: парламентарне демократије са мање или више наглашеном улогом председника. Уз њих су мултинационалне компаније и медијски конгломерати који конструишу стварност. Наш геополитички положај никада није био особито удобан, а данас је трагичан. Сви желе да господаре нашим стратегијским положајем, да по најнижој цени црпе наше природне ресурсе, а поготову оним што виде искључиво као јевтину радну снагу. Стање ипак није безнадежно, осим у случају да смо ми сами изгубили наду. Ја сам уверен да нисмо све док на сваком богослужењу у нашим храмовима молитвено кличемо: „Слава Теби, Христе Боже, Надо наша...“

3. Познато је да се јавно залажете да поменути јаз „свет и ми“ буде премошћен дијалогом. Између осталог и екуменским начелима и праксом стрпљивог и беневолентног разговора, сарадње, зближавања. Чини се, међутим, да СПЦ почесто оклева и узмиче када у том смислу треба да одреди такозване „граничне црвене линије“. То се понавља и када Српска црква уређује своје односе са државом Србијом. Није тајна да се режимској елити попушта пред притиском, да јој се понекад олако излази у сусрет, што је „обичај“ који не ојачава углед СПЦ у домаћој, али ни у страној јавности и утицајним круговима у свету и овде.

И Ваше претходно питање има више слојева. Не мислим да стоји синтагма „свет и ми“. Свет никада није био монолитан, није ни сада. Сетимо се да је, колико јуче, свет изабрао господина Вука Јеремића, изванредног српског интелектуалца, за председника Генералне скупштине Организације уједињених нација, премда није баш био склон узмицању нити је био у милости Империје, како се у Печату по правилу назива најмоћнија западна сила.

Уколико пак упаднемо у припремљену замку да под „светом“ подразумевамо само земље хришћанског или већ увелико постхришћанског Запада, са свим његовим врлинама и манама, дословно потврђујем Вашу тезу. Не само да се залажем него сам скромни учесник благонаклоног и стрпљивог дијалога, сарадње и зближавања са свима, инославним хришћанима, муслиманима, Јеврејима и другима. Реч дијалог је за православне синоним за реч сведочење, за мисију Цркве у свету. Дијалог је начин постојања Цркве у свету. Ми, на различите начине, у дијалогу са инославнима и иновернима сведочимо Јеванђеље Христово. Притом увек имамо у виду добробит Православља у целини и наше помесне Цркве и нашег богољубивог народа посебно. Ово се односи како на дијалог са верским предводницима тако и на сусрете са политичким вођама. У сведочењу Јеванђеља не постоје граничне линије, ни црвене ни жуте.

Црква није ни политичка странка ни друштвено-политичка организација, а ни такозвана невладина организација. Патријарх, епископи и свештеници се не осврћу на рејтинге, не гледају колики је рич, а колики шер, нити их то уопште интересује. Према сазнањима која поседујемо и разумевању свих околности, старамо се искључиво за добробит, а често и за опстанак Цркве и народа, као, примера ради, на Косову и у Метохији. Не сматрам да је одговорно давати егзалтиране критичке изјаве на рачун политичких моћника и сила или им пришивати и заслужене и незаслужене етикете, а да потом штету трпе Црква и невини народ. Уколико се икоме учини да има некаквог „попуштања”, то може само да значи да дословно следимо Христове речи: „Ономе ко те удари по образу, окрени и други”(Лук. 6, 29). Али, то је увек наш образ, а не образ народа. Једно је противити се злу добром, а друго је лечити зло злом, можда и тежим. Између овога двога Црква бира непогрешиво. Да ли и сви њени пастири и верници, узети појединачно? Не увек.

4. Моја, односно „Печатова”, жеља је да, као и лане у ово време, и сада нашим разговором обележимо наступајући велики хришћански и православни празник Божић, и да за дане радости, како доликује, подстакнемо и подржимо свеопшту наду, загрејемо срца и душе, никако да будемо малодушни и невесели. Имамо ли, међутим, и у празничном тренутку оправдање да заборавимо како живимо у епоси бешчашћа, понижени и осрамоћени, а да је „највећа срамота не бити свестан срамоте, или се мирити са њом”, како нас је недавно горко опоменуо наш писац Милован Данојлић?

Проблем је, донекле, семантички. Хришћански етос је саздан на томе што је Христос, истинити Бог, „себе понизио узевши обличје слуге, постао истоветан људима и изгледом се нађе као човек” (Филипљ. 2, 7). Сетимо се да је Богомладенац рођен у јаслама једне витлејемске пећине која је служила као стаја, а не на двору императора Октавијана Августа. Наш старији савременик, свети Јован Шангајски, каже: „Оно што људима изгледа као понижење, у очима Господњим често представља славу и људи добијају венац од Њега“. Сâм Христос, уосталом, сматра Своје искупитељско страдање на крсту уласком у месијанску славу. Крст, до тада оруђе најстрашније и најсрамније смртне казне у античком свету, од тада је знак славе и победе, у што се уверио и цар Константин Велики, а и ми се можемо уверити. У том духу разумемо и речи блаженопочившег патријарха Павла: „Понижавати нас може свако, али понизити нас не може нико осим нас самих. Ми то постижемо недостојним делима и поступцима.“

Узмимо за пример и нешто актуелно. Ко данас наноси себи срамоту у суседној Хрватској? Да ли то чини остатак нашега што покланог што протераног српског народа, коме десетине хиљада суграђана прете десницом уздигнутом на препознатив начин? Или то чине они велеучени, а к тому и домољубни, бискупи и жупници који своје вернике подстичу на претње тако што под називом iustitia et pax организују прикупљање потписâ како би остатку закланог народа било ускраћено и најелементарније право да у јавном животу користи своје писмо? А кад им ускрате и то право, зна се шта је следећи корак. Питам: да ли се срамотимо ми, српски епископи и свештеници, који се, баш у име правде и мира, неодступно залажемо за то да наши суграђани римокатоличке вере и других вероисповести, а притом несрпске народности, уживају апсолутно иста права која ужива и Српска Православна Црква као већинска Црква у земљи? То чинимо свесно и убеђено, у духу наше вере, иако врло добро знамо какав је статус и каква су реална верска и грађанска права наших верника и саплеменика и у Хрватској и другде. Истини за вољу, наши политичари су бар у овоме у потпуном сагласју са нама.

5. „Златно теле”(као симбол посвећености потрошњи и задовољствима лагодног живота) о којем сте већ говорили у „Печату”, и данас је снажна мисао која господари срцем и умом већине. Није реч само о „опседнутости лагодностима живота”, већ је то и агресивно наметнута идеја о пожељној срећи у себичном стицању, згртању, отимању. Грех расипности и хедонизма приписује се понекад и нашој Цркви коју, понекад и врло недобронамерно и недопустивим језиком, одређени медији прекоревају због понашања нимало налик аскетизму и честитости. Шта супротставити лику поменуте опште „напасти”у животу друштва, а наравно и поменутим штеточинским учинцима људи Цркве? Размишља ли се у СПЦ да се, енергично и реформаторски, у том правцу нешто учини?

Једна од највећих опасности по човечју душу јесте среброљубље, које је корен свих зала (IТим. 6, 10). Оно доводи до мржње, крађе и зависти, до раздвајања и непријатељства, до сукоба и злопамћења, до окрутности и убиства. Среброљубље се у историји људског рода пројављује у безброј облика, а међу њима и у оним које сте набројали. Среброљубље је, без сваке сумње, довело и до садашње светске и домаће економске и финансијске кризе. Згртање новца који није зарађен поштеним трудом и радом него кредитима без покрића и берзанским мешетарењем, неминовно доводи до уништења сваке здраве економије. Такав случај је и са човековом вером. Ако је виртуелна, тојест без дела која је сведоче, она није ништа и доводи човека у лажну, виртуелну стварност. Последица овакве прелести или самообмане јесте отуђење од Бога, а на крају такве агоније и неизбежна пропаст или духовна смрт.

Такво посматрање се може применити у свему што чини наш људски живот на земљи. Борба против ове страсти неопходна је уколико се иоле држимо јеванђелске логике и етике. Спасење од ове духовне болештине и од свих других духовних обољења налази се у врлинском животу који се рађа из учешћа у Литургији Цркве и њеним Светим Тајнама, уз веру, покајање, смерност и све друге видове духовног подвизавања.

Ако говоримо о ономе што Ви називате „штеточински учинак људи Цркве”, не можемо, а да такву појаву не сагледамо у њеном историјском контексту.

Црква је божанска установа и Храм Духа Светога, али има и своју историјску, људску компоненту. То у одређеном смислу важи и за само Свето Писмо, које такође има своју божанску димензију, теолошки дефинисану као богонадахнутост, али има и своју људску димензију, односно историјски обележену људску реч као одећу унутрашње, божанске истине. Укупна историја Цркве је истовремено историја светости и историја људских падова и посртања. Црква јесте света, али нису у њој свети сви појединци. Берђајев је умесно зборио о савршености хришћанства и несавршености хришћана. Свету, безгрешну, богочовечанску природу Цркве савршено изражавају свети људи, истински хришћани, а делимично и сви колико-толико доследни хришћани. Не изражавају је погрешни поступци и промашени животи недостојних или недоследних хришћана (напомињем да основно библијско значење појмова грех и грешан јесте промашај и промашен). Црква јесте света јер је Једини Свети, Богочовек Христос, њена Глава, а Свети Дух Божји њена душа и савест. Али, поред жита, и кукољ на Њиви Божјој – а то су свет и историја – чека жетву.

Дакле, разни људи и догађаји нису увек изражавали природу Цркве. Било је поступака који су били супротни природи Цркве. Све је то саставни део историје Цркве Христове на земљи и, наравно, све то морамо препознати и разликовати једно од другога. Али, увек морамо имати у виду то да су током историје истинску природу Цркве изражавали и сведочили по преимућству свети Божји угодници, а нарочито њени Сабори, Оци и Учитељи. Тако је било током свеукупне историје Цркве Божје на земљи. Тако и ми морамо сагледати све оно што јеприсутноу данашњојреалностицрквеног живота и црквених збивања.

Ипак, без имало жеље да браним или оправдавам било кога, морам да нагласим, са жалошћу и одређеном горчином, да много тога што медији упорно, не марећи за демантије Светог Синода, портпарола Цркве или њене Информативне службе, лансирају о „штеточинским учинцима људи Цркве”, једноставно није истина, а у многим случајевима се ради о директно задатим или нарученим клеветама. У тој не особито часној работи нарочито се истичу поједини дежурни коментатори и „аналитичари”, као и још понеке свезнајуће незналице, од гдекојег политичара и гувернера банке, преко појединих „другосрбијанских” писаца и пискарала, па све до естрадне чељади, којој се такође осладило моралисање и придиковање на рачун владика и попова будући да им здрава моралност наше естраде и „џет-сета” то не омогућује.

Један од комичних примера шунд-извештавања те врсте јесу лажљиви текстови о невиђеној раскоши владичанских „дворова” (у медијској интерпретацији „двораца”), што је лако проверљиво посетом истима, или о владичанском „возном парку”, а најпоразније, по мени, јесте оптуживати Српску Православну Цркву за толерисање, ако не и подстицање педофилије, при чему извесни новинари преузимају улогу тужилаштва и суда. Притом, наравно, нису обавештени о моралу неких других друштвених слојева...

6. Уз поменуто, данас су конфронтација и сукоб, а не хармонија или љубав у хришћанском смислу те речи, други доминирајући покретач и владар нашег света. Како кажу – свет се ишчашио из зглоба. Много је потврда да је хришћанска цивилизација у неким својим „девијантним“ облицима изневерила изворни дух и идеју добра која је хришћанство учинила тако моћном религијом. Има ли снаге у окриљу хришћанства, посебно у окриљу православља, да се то мења? Ако је има – шта је и где је њено упориште?

Мање пажљив читалац може доћи до закључка да је хришћанство одговорно за сукобе и конфронтације у свету, што свакако није смисао Вашег питања, поготову стога што сви имамо у виду да су националсоцијализам и комунизам, две изразито антихришћанске тоталитарне идеологије, довели до највећих страдања у тек минулом столећу.

Та страдања и данас памти готово свака српска кућа. Ни друге светске религије не могу се означавати као изворишта сукоба у свету, осим у случају њихове политизације и злоупотребе.

Хришћанство, пре свега Православље, нуди свету радост, и то ону радост за коју је Христос рекао да је „нико неће узети од нас” (Јов. 16, 22). Хришћанство није религија која својим законима, канонима, суди свету и појединцу, која захтева „откуп” од греха, а заузврат нуди „плату” у виду блаженог загробног живота. То би била религија која је заборавила право људи на срећу у свакодневном, земаљском животу и есхатолошку радост, религија искључиво заснована на страху. Свет се, бежећи од страха, окренуо различитим идеологијама, које за заједнички именитељ имају прогрес и трагају искључиво за срећом на земљи. Тако је земаљска срећа постала својеврсна врхунска религија, која има своје култове и ради које се у ратовима подносе небројене жртве. Без оне вере коју апостол Павле описује речима: „Радујте се свагда у Господу, и опет велим, радујте се!” (Филипљ. 4, 4), свет је у лавиринту и лута између религије земаљског прогреса и религије суда и правде без милости. То није хришћанска вера. По нашој вери, човек и свет су створени за радост и блаженство, и то не само за радост у вечном животу него и за радост на путу спасења којим ходимо овде на земљи. Јер, то је пут Богочовека који сваку жалост окреће на радост (Јов. 16, 21).

7. У нашем комичном и ирационалном улизиштву Европи, мислим ту пре свега на водеће политичаре, као најцрња јеретичка идеја звуче речи које су ових дана из РПЦ упућене Бриселу. „Не треба да покорно слушамо лекције ЕУ већ да тражимо да се и она нама прилагоди“,написао је високи званичник Руске цркве, протојереј Всеволд Чапљин! Он каже: „Русија, Украјина, Белорусија, Молдавија, Грчка, Србија и Бугарска, као представнице моћне самосталне цивилизације, имају право да приликом ступања у Савет Европе захтевају од његових западних чланица да почну да формирају нову организацију од нуле, да промене у њој много тога што је својствено западном делу Европе, а није источном“. Може ли и наша Црква да смогне снаге за јавну демонстрацију сличног, достојанственог и логичног, коментара?

О нечијем односу према Европи – вероватно мислите на Европску унију – могу се изрицати различити вредносни судови. Они зависе од одговорности онога ко суд изриче, од интереса оних у чије име говори, а често и од политичког интереса у утилитарном смислу. Када је реч о Православној Цркви, конкретно о Руској Православној Цркви и о наведеним речима проте Чапљина, одмах ћу Вам рећи да се са њима потпуно слажем, а и да је наша, Српска Црква много пута у својим званичним иступима, на нивоу Сабора, Патријарха, Синода и њихових одговарајућих служби и тела, јавно демонстрирала управо такав став и однос према Европској унији. Укратко, нисмо ни евроунијати ни еврофоби. Ако државно руководство сматра да нам је чланство у том савезу државâ корисно, има право да са њиме преговара, али не по сваку цену, не по цену неизбројивих условљавања, уцена и ултиматума, а поготову не по цену Старе Србије, што је историјско име Косова и Метохије, историјског средишта и седишта наше Цркве, језгра нашег државног бића и заветне земље нашег народа. Колико пута треба то да поновимо? Црква је била и остала са својим верним народом на Косову и Метохији, за разлику од оних који су Стару Србију напустили, неки и продали, а сада је грлато бране, проверавајући, најчешће са ушушкане позиције у београдском кругу двојке, патриотизам и „борбену готовост” или пак „издајнички дефетизам” српскога Патријарха, владикâ, монахâ у косовско-метохијским манастирима, свештеникâ по тамошњим селима, ученикâ Богословије у Призрену...

Са друге стране, Руска Православна Црква дуги низ година има стално представништво у Бриселу, при свим важним руководећим институцијама Европске уније, на чијем челу је донедавно биомитрополит Иларион (Алфејев), један од најближих сарадника патријарха Кирила и претпостављени поменутог проте Чапљина. Дакле, Руска Православна Црква, као, уосталом, и Цариградска Патријаршија, има живу активност и веома честе контакте са водећим политичарима Уније. Сматрам да и наша Црква има и право и дужност да негује службене односе са Европском унијом. Разлога је много. Први разлог: стотине хиљада православних Срба живе у Западној Европи и непосредно зависе од тамошњих закона. Други разлог је повезан са европским законодавством, јер се законодавна и политичка, а потом морална и културна начела која се устале на Западу Европе, као што је то била пракса и у историји, убрзо, и на макроплану и на микроплану, преносе на друге области Европе. У томе видим оквирни смисао речи које сте навели.

Одговорност за систем вредности и општа морална начела која владају у друштву, одговорност за неповредивост достојанства и слободе човекове личности, стоје данас пред хришћанством, као и пре двадесет векова када је апостол Павле из Азије преко града Филипâу Грчкој кренуо на Запад. Заједно са четири православне државе које су чланице Европске уније, одговорност је и на нама који нисмо део те заједнице.

8. Са непобитним аргументима, за Цркву се каже да је залог снаге и јединства народа, да је очувала дух и идентитет српске нације. Управо зато су несагласје и унутрашња озбиљна подељеност, који се данас уочавају у СПЦ, за нацију врло несретна околност. Мало је вероватно да Синод и свештенство нису свесни те ситуације, која је безмало недолична и недопустива у овом за српски народ, државу, па дакле и - за Цркву захтевном историјском тренутку. Да ли је оно што други називају „процесом унутарње катарзе“ нешто што се ускоро може догодити у нашој Цркви?

У богословском поимању реч катарза требада значи очишћење душе ради приближавања Богу. Сваки хришћанин, усходећи ка Богу, на известан начин прочишћава себе. Ти други које помињете, а који траже „процес унутарње катарзе”, Цркву сигурно не доживљавају као своју.

Не видим проблеме који могу довести до подељености у Цркви. Црква је Једна, Света, Саборна и Апостолска, а подељеност Цркве је контрадикторан појам, онтолошки немогућа појава. Онтолошки се може, нажалост, десити одељеност од Цркве, а и дешава се у виду јереси, раскола, парасинагоге, секташтва...

Епископи су, као и други људи, слободне личности које, по различитим питањима, могу да имају различита, па и супротстављена мишљења. Али када се у Светом Архијерејском Сабору донесе одлука, консензусом или гласањем, сви су обавезни да се те одлуке у потпуности придржавају. То је јемство јединства јерархије при разликама у гледиштима, а самим тим и јемство јединства Цркве као целине. Древно црквено начело гласи: у неопходноме слога, у споредноме слобода, у свему – љубав.

9. Током минулих година било је доста критичких коментара поводом праксе додељивања одличја СПЦ. Избор личности и тренутака када је ордење давано било је, у виђењу јавног мњења, понекад и неразумљиво. Какав је Ваш став: сведоче ли одликовања СПЦ о чврстом и јасном критеријуму приликом доделе?

Од годинâ када су се одликовања, унапређења и дипломатска или дописничка места у иностранству добијала за заслуге у прогањању Цркве, па до тренутка када је Црква почела да одликује заслужне личности, није прошло много времена. И ту околност треба имати у виду уколико је некада неко и погрешио, а мислим да јесте. Наша Црква нема дугу традицију у додељивању ордења. Осим крста за ратно пастирство, који је додељиван одмах по Балканским ратовима, других ордена, колико ја знам, Црква није имала, све до средине осамдесетих година прошлог столећа, када је Свети Сабор обновио одликовање орденом Светог Саве, установљеним још крајем 19. века од стране државе, тада Кнежевине Србије. Тако је било све до 1945. године, када наступа антицрквена и антисрпска комунистичка диктатура, која Цркви није давала могућност да одликује поједине личности за заслуге ради којих се овај орден додељивао од свог установљења. Када су то околности дозволиле, као што сам већ рекао, наша Црква васпоставља ово, по мени, најзначајније српско одличје. Свети Архијерејски Сабор, 2010. године, установио је нове ордене на нивоу целе Српске Православне Цркве. Тако су, поред ордена Светог Саве, који постоји у три степена, установљени и једностепени ордени: Светог Краља Милутина, Светог Петра Цетињског, Светог деспота Стефана Лазаревића, Царице Милице – Преподобне Евгеније, Светог Симеона Мироточивог и Светог цара Константина.

Приликом увођења ових нових одликовања заузет је, рекао бих, веома рестриктиван став у погледу критеријумâ њихове доделе, што се огледа у Уредби о орденима Српске Православне Цркве. Таква Уредба, поред строго прописаних норми приликом додељивања ордења, садржи у себи и члан који јасно дефинише да „у случају ако се лице које је одликовано орденом Цркве у току доцнијег живота огреши о Српску Парвославну Цркву и буде кажњено црквеном казном због тога, одлука о додељивању ордена се поништава и такво лице је дужно да тај орден врати”.

Ово све наводим јер, због ових високо постављених начела, приликом доделе одликовања долази и до установљавања епархијских одликовања, где епископи, на локалном нивоу, на подручју под својом јурисдикцијом, имају могућност да награде личности за које сматрају да су заслужне. Одлуку – самим тим и одговорност – о личностима којима ће бити уручена таква епархијска одликовања доноси надлежни епископ. Мислим да се у данашње време све више ствара јаз између давно постављених духовних и етичких начела због којих су одликовања додељивана заслужним појединцима и реалности у којој савремени свет живи. Одликовања које наша Црква додељује, поред признања за неко конкретно дело, носе у себи и обавезу да се одликовани појединац тек тада, по указаном признању, покаже и докаже као одано чедо Цркве.

10. Обележавање годишњице Миланског едикта у Нишу, уз сјај и помпу, донело је и разочарења. Према уверењима многих, велика прилика није „искоришћена до краја“, „омануло се“ у много ком смислу, пре свега у презентацији Србије у свету, у искоришћењу могућности озбиљне геополитичке афирмације целог подухвата, па чак и у успостављању међуцрквених – хришћанских мостова! Могло је боље и другачије, тврди се. Да ли је том послу била недорасла само наша држава, или је и СПЦ могла далеко „боље и другачије“?

Сваки Европљанин, пре него што почне да говори о светом цару Константину Великом, требало би, ако не да се прекрсти, а оно макар да застане и дубоко удахне. Царским Константиновим потписом на Миланском едикту није само легализована хришћанска вера у друштву и држави него је и дефинисан однос између Цркве и државе. Што је зацело још важније, сваком људском бићу је зајемчена слобода савести. Свети цар Констатнин је тиме поставио основе за развој европске цивилизације. Остваривање слободе савести на почетку трећег миленијума, како видимо, остало је недостигнут идеал и на Истоку и на Западу.

Српска Православна Црква, са својим верним народом који љуби слободу и за њу се и данас бори и страда, препознала је организовање централне прославе тринаестовековног јубилеја, доношења Миланског едикта, као прилику да целом свету још једном укаже на Божју икону у сваком човеку и на начело слободе, које своју пуноћу достиже у светој Литургији.

Мало је рећи да је то био један од највећих и најзначајнијих скупова у савременој историји наше Цркве, а, чини ми се, и државе. Јер, у недељу, 6. октобра 2013. године, у Констинтиновом Наису, нашем Нишу, свету Литургију је служио Његова Свесветост Патријарх цариградски и васељенски г. Вартоломеј, уз саслужење седморице поглаварâ и других високих представника помесних Православних Цркава, Александријске, Антиохијске, Јерусалимске, Руске, Бугарске, Грузијске, Кипарске, Грчке, Пољске, Албанске, Чешке и словачких земаља. Присутни су били митрополити из источних дохалкидонских Цркава, два римокатоличка кардинала, представник Цркве Енглеске у лицу примаса Ирске, представници Цркава Реформације, верски вођи муслимана и Јевреја, као и водећи људи најзначајнијих хришћанских организација Европе и света.Божанствена служба је служена на грчком, црквенословенском, арапском, српском, албанском, чешком, грузијском, пољском и енглеском језику. Сви високи гости су се, током боравка у нашој Отаџбини, срели са највишим представницима наше државе.

Постоје различите димензије протеклог сабрања на које ваља подсетити. Ово није био само свечарски скуп него и добро искоришћена прилика за међусобне разговоре о горућим питањима данашњице, и то не само о животу Цркве и хришћанства него и о животу човечанства уопште. На одређени начин, то је било неформално свеправославно и свехришћанско сабрање. То је било својеврсно сведочење јединства Православне Цркве, као и порука данашњем човечанству о томе шта Православна Црква – али и хришћанство уопште – има да каже у одговору на све трагичне недоумице и изазове наших дана, пре свега на проблем неотуђиве слободе личности, као и на друга, суштински повезана питања, попут биоетичких и еколошких, питања рата и мира, живота и смрти, као и на многа друга која се стављају на савест свих људи. Морам, као охрабрујућу чињеницу, да нагласим да о суштинским проблемима данашњице све хришћанске Цркве и заједнице, независно од постојећих међусобних разлика, могу да изразе заједнички став. У том смислу, показана је отвореност за дијалог са свима без разлике. У свим обраћањима патријараха, а међу њима и нашег патријарха Иринеја, свима је пружена братска рука, што, наравно, не значи да ми занемарујемо свој православни идентитет.

Све ове димензије дају дубљи и трајнији смисао окупљању у Нишу, са паралелним окупљањем у Београду, као и у Подгорици, где је освећен нови величанствени храм Христовог Васкрсења.

Што се тиче манифестација које је тим поводом организовала наша држава, желим да истакнем ону димензију која је нашим научницима и уметницима омогућила да покажу да за ово српско покољење Милански едикт није тек некакав законодавни акт из давне прошлости него да они у њему и у личности његовог доносиоца, светог и равноапостолног цара Константина Великог, налазе надахнуће за дела којима можемо да се поносимо пред савременим светом. Поред осталих, изразит утисак је оставио ансамбл Опере Народног позоришта у Београду премијером опере Inhocsigno,ауторâ Дејана Миладиновића и дон-Марка Фразине, којом се наша култура може дичити на свим светским сценама.

Као што 3043Sat, 28 Dec 2013 15:16:00 +0000https://pouke.org/index/-/1346435955/%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2%D0%B0-%D1%86%D1%80%D0%BA%D0%B2%D0%B5-%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%BE%D0%B3-%D1%81%D0%BF%D0%B8%D1%80%D0%B8%D0%B4%D0%BE%D0%BD%D0%B0-%D1%87%D1%83%D0%B4%D0%BE%D1%82%D0%B2%D0%BE%D1%80%D1%86%D0%B0-%D1%83-%D0%BA%D1%80%D0%B5%D0%BC%D0%B5%D0%BD%D0%B8-r3039/

Велики кипарски, крфски, тримитунски светитељ и ове године окупио је вјернике из кременске парохије на прославу своје храмовне славе. Свету архијерејску Литургију служио је Епископ захумско-херцеговачки г. Григорије, уз саслужење свештеника из више епархија.

Послије читања Светог Јеванђеља, Епископ се вјерном народу обратио надахнутом бесједом. Да ова слава постаје све већа и познатија, показао је народ који се окупио из других мјеста Епархије - Дубровника, Требиња, Љубиња, Чапљине… Као и увијек послије свете Литургије испред храма је преломљен славски колач.

Дјечија фолклорне групе учиниле су овај празник још љепшим, својим лијепим гласовима и играма испред и у парохијском дому. Славље је настављено у парохијском дому трпезом љубави коју су спремили мјештани из овог села. Заједно са члановима фолклорне групе пјевали су сви присутни.

Извор: Епархија захумско-херцеговачка

По доласку Владика је посетио Саборну цркву Свете Тројице и изразио задовољство видевши изведене радове на обнови храма. Владика је потом присуствовао вечерњем богослужењу у цркви Светог великомученика Георгија у селу Кусоње поред Пакраца, где се и састао са делом епархијског свештенства.

На дан када наша Црква прославља Зачеће Свете Ане, владика Јован је служио свету архијерејску Литургију у манастиру Успења Свете Ане у Доњој Вријесци уз учешће већег броја верника. Беседећи на тему прочитаног Јеванђеља владика Јован је подсетио на непролазно обећање Господа Исуса Христа: Ја сам са вама у све дане до свршетка века: - И заиста, у данашњи дан испунио се један од догађаја којим Господ потврђује то нелажно обећање, рекао је Владика на почетку своје беседе.

У току дана Епископ је посетио и општину Воћин, где је био гост г. Игора Павковића, дожупана вировитичко-подравске жупаније, са којим је разговарао о актуелним темама и проблемима са којима се сусреће српска заједница.

Вечерњем богослужењу Владика је присуствовао у цркви Светих Отаца Првог Васељенског Сабора у Воћину, обративши се верном народу и преносећи благослове Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја.

У понедељак, 23. децембра, у просторијама Епархије славонске, владика Јован се састао са руководиоцем конзерваторског одељења за заштиту споменика културе пожешко-славонске и вировитичко-подравске жупаније г. Жарком Шпаничеком и главним надзорним органом и пројектантом задуженим за обнову храмова Епархије славонске г. Зораном Фумићем. Преосвештени се упознао са актуелним плановима и наставком даље обнове Саборне цркве и Епископског двора у Пакрацу. Договорени су правци даљих деловања обнове како би се Саборна црква што пре оспособила за редовна богослужења.

У послеподневним часовима Владика је посетио манастир Рођења Светог Јована Крститеља у Јасеновцу и Спомен подручје Јасеновац, где се састао са кустосима музеја г. Ђорђем Миховиловићем и г. Ивом Пејаковићем. Владика је разговарао и са г. Милорадом Буквом, управником Спомен подручја Доња Градина.

СПЦ

После призива Светога Духа, где су сва деца потврдили учешће са речју Амин, прешло се у црквену салу на послужење које су припремиле чланице локалног Кола српских сестара.

Први часови веронауке и српске историје одржали су у две групе свештеници Дејан Милошевић и Александар Трнинић, као и месни парох Владислав Шиповац. Деца су упијала речи Светога и Божанственога Писма, учећи о Богу, стварању света и првих људи, о Господу Богу који нас све воли и призива у Своју заједницу, тј. Цркву, као и о пророку Мојсију и десет Божјих заповести.

Час српске историје је покрио живот Светога Саве, првог српског архиепископа, коме је и храм у Гринзбороу посвећен.

Ручак и ужину су спремиле вредне сестре Кола српских сестара "Огњена Марија": Љиљана Андрић, Мира Косановић, Љубинка Седларевић, Милка Вигњевић и Далиборка Варагић.

Многоочекивана радионица је испунила срца младих Срба и Српкиња, који су бојили, цртали и украшавали иконе светитеља и светих догађаја из повести спасоносног пута и живота Господа нашег Исуса Христа.

Под вођством спремне чланице одбора Савеза Кола српских сестара гђе Раде Терзић из Водонге деца су показала добро познавање православне иконографије. Ореоли око светитеља су били златом украсена, светла боја одезди као и благи ликови светитеља су задивили и одрасле који су помагали. Инспирисани предивним живописом у самом храму Светога Саве, деца су сва положила свој први задатак.

Дечјег летовалишта никада није било без песме и игре, а први дан кампа је био припрема за последњи дан кампа када ће деца да покажу својим родитељима шта су научили ових дана.

Вежбане су прве строфе Светосавске химне "Ускликнимо с љубављу", као и божићне песме "Ој Бадњаче, Бадњаче" и "Божић, Божић, благи дан". Млади гласови су се брзо претворили у прави дечји хор захваљујући труду оца Петра Дамњановића.

Други дан кампа је поново одржан код цркве Светога Саве у Гринзбороу због обавеза у храму Свете Тројице у Брансвику. После молитве благодарења, деца су се попела на хорску галерију где им је отац Владислав говорио о православном иконопису, Цркви и великом догађају у историји Срба, Косовском боју. Час веронауке је био посвећен старозаветним пророцима, Авраму и Ноју, а час српске историје је био продужетак из светога храма. Часове су одржали свештеници Момчило Вукша и Владислав Шиповац.

Ужину и ручак су приредиле вредне сестре из сестринске цркве Свете Тројице: Мирјана Брчин, Јелена Михајловић и Нада Маноски, уз помоћ доброг и вредног председника, Светозара.

Час појања је одржао отац Владислав, а потом су деца радосно кренула са радионицом. Отац Момчило је припремио восак и конац и деца су сама правила свеће које ће њихове домове осветлети на дан Рођења Христовог, на Божић.

СПЦ

Преосвећени Епископ је приликом посјете манастиру посвећеном Светог архангелу Михаилу, обавио редовну исповијест сестринства ове древне немањићке задужбине.

СПЦ