Прослављање празника отпочело је, у навечерје празника, свечаном вечерњом службом којом je началствовао Епископ јегарски г. Порфирије уз саслужење архимандритa Јованa Радосављевићa, протојереја Милована Миодраговића, протонамесника Владана Симића и ђакона Мирослава Николића.

Свештеним евхаристијским сабрањем, којим је началствовао Епископ бачки г. Иринеј, у уторак, 1. јануара 2014. године по јулијанском календару прослављен је празник Обрезања Господа и Спаса нашега Исуса Христа и празник Светог Василија Великог, слава капеле у Владичанском двору у Новом Саду.

На светој архијерејској Литургији епископу Иринеју саслуживали су епископ Порфирије, архимандрит Јован Радосављевић, протојереј Григорије Сапсај, протођакон Горан Ботошки и ђакон Мирослав Николић.

Свој допринос празничном сабрању дали су у појци Школе појања Свети Јован Дамаскин, при Црквеној општини новосадској, уз присуство мноштва верног народа Божјег.

Бираним речима, током проповеди, епископ Порфирије говорио је о значају празника Обрезања Господњег и представио свети лик једног од највећих Отацâ Цркве Православне, светог Василија Великог. Посебно истакавши поједине моменте из његовог живота и напоменуо је његов немерљив допринос у формулисању догматâ Цркве Христове и у устројењу монаштва.

После благосиљања славског колача и жита, присутним верницима, обратио се и Епископ бачки Иринеј и - између осталог реченог - подсетио присутне на значај који је придворна капела имала у животу припадника руског народа, који су живели у нашем граду током двадесетих и тридесетих година прошлог века.

Извор: Епархија бачка

Саслуживали су ректор Богословије Светих Кирила и Методија у Нишу протојереј-ставрофор Милутин Тимотијевић, протојереј-ставрофор Иса Кидис, протојереј-ставрофор Марко Ногић, јеромонах Наум (Милковић) и ђакони Зоран Радић и Бранимир Јокић. Капелу Светог Саве су испунили ученици Српске православне опште гимназије „Кантакузина Катарина Бранковић“, вјерници загребачке парохије и православни Руси из Загреба, али и других мјеста. Присутни су били представници Вијећа српске националне мањине Града Загреба на челу са предсједником Вијећа г. Александром Милошевићем, гђа Боса Продановић, отправник послова Амбасаде Републике Србије у Загребу, и г. Зоран Васиљевић, конзул.

На Литургији Митрополит Јован је уручио орден Кантакузине Бранковић Преосвећеној Господи Епископима сафитском Димитрију, далматинском Фотију и горњокарловачком Герасиму, протојерејима-ставрофорима Милутину Тимотијевићу и Иси Кидису, као и ђакону Ранђелу Стошићу.

Прослава Светог Доситеја настављена је концертом у свечаној дворани Духовног центра у извођењу хорова и Културно-умјетничких друштава Координације руских сународњака у Хрватској Калинка из Чаковца и Рјабинушка из Загреба, хора Саборног храма Преображења Господњег и хора ученица Српске православне опште гимназије у Загребу. Присутним узваницима придружили су се амбасадор Руске Федерације у Загребу др Роберт Макарјан, саборски заступници проф. др Милорад Пуповац и г. Вељко Кајтазиј, и г. Александар Толнауер, предсједник Савјета за националне мањине. Концерт је изазвао велико интересовање тако да је упркос радном дану дворана била испуњена. Прославу су испратиле и камере Хрватске радио-телевизије.

Митрополит Јован је изразио добродошлицу свим узваницима, понајприје епископу Димитрију из Антиохијске патријаршије, браћи епископима Фотију и Герасиму, оцима из Епархије нишке са којом је богоспасавана Епархија загребачко-љубљанска повезана у личности Светог Доситеја. Посебну радост исказао је према руској заједници у сарадњи са којом је данашњи концерт одржан и који су одушевили све присутне преносећи богато наслеђе руске духовне и народне пјесме.

Дружење је настављено у трпезарији гдје је припремљен славски ручак за све присутне.

Овогодишња прослава Светог Доситеја Исповједника Загребачког обиљежена је на имању које је 1888. године Ђуро Авировић, дугогодишњи одборник и црквени тутор завјештао Српској православној црквеној општини загребачкој. Управо овдје је 1936. године митрополит Доситеј основао манастир Свете Петке. Од оснивања манастира, па све до почетка Другог свјетског рата, сетринство манастира сачињавале су углавном монахиње руског порјекла: Тасија (Прокопјух) игуманија, професорица философије, Сава (Николајевна -Војнович) схимна монахиња, Леонида (Иванова) монахиња, Евдокија (Макијевна) монахиња, али и Српкиње: Саватија монахиња и Милева (Живковић) искушеница.

Данас је на овом имању изграђена Српска православна гимназија и Духовни центар, али је стари манастирски конак са капелом посвећеном Преподобној Параскеви мјесто на које православни Срби из Загреба радо долазе на молитву и мјесто које трајно чува успомену на мученичко страдање и непоколебиво исповједање православља његовог оснивача и првог Митрополита загребачког, Светог Доситеја.

Извор: Митрополија загребачко-љубљанска

У суботу, на светој Литургији Епископу су саслуживали протојереј Давид Лублинер, протојереј-ставрофор Зоран Илић, свештеник Андреас Блум (из Ашланда, у Орегону), свештеник Данијел Мекеј, и ђакон Стефан Дајер. После пријема за Владику и све госте, деца из храма Светог Јована Чудотворца извела су представу о житију Светог Саве, коју је написала попадија Естер Лублинер.

У прву недељу након Рождества Христовог, епископ Максим завршио је своју посету служењем Божанске Литургије у цркви Светог Стефана у присуству великог броја верника. После Литургије и ломљења славског колача следила је трпеза љубави за све присутне.

Извор: Eпархија западноамеричка

Трећег дана штрајка глађу, представнике Савеза удружења бораца Србије (1990-1999), у просторијама ваљевског Удружења бораца, посетио je Његово Преосвештенство Епископ ваљевски Г. Милутин. Епископ је поздравио борце радосним божићним поздравом и упутио им речи духовног окрепљења. Представници удружења су замолили Епископа да посредује код локалних власти и државног врха у организовању састанка на коме би се разговарало о њиховим захтевима. Борци у штрајку изразили су неизмерну захвалност надлежном архијереју за изузетно разумевање и очинску бригу исказану овом посетом.

Руководство Савеза удружења бораца Србије (1990-1999) већ трећи дан штрајкује глађу у просторијама Удружења бораца у Ваљеву јер, упркос пресудама домаћих и међународног суда, борци широм Србије не могу да остваре право на исплату ратних дневница. Затим, деца погинулих бораца немају никакву могућност запослења, иако факултетски образована. Многи инвалиди ратова немају решена стамбена питања, а захваљујући донацијама јапанске владе има слободних станова. Најважнији разлог овог очајничког потеза, према речима председника ваљевског Удружења бораца Љубомира Брадића, јесте чињеница да болесни борци немају здравствене легитимације и не могу да се лече, а болести од којих болују су им наметнуте учешћем у ратовима.

Поражавајуће је и то, каже Брадић, што се борцима годинама пишу разне кривичне пријаве и што их држава третира као грађане „другог реда“ те да се више мари за бубамаре, псе луталице, сексуалне мањине...

- Овај штрајк није политички, нити иједна странка стоји иза њега. Он је производ наше личне одлуке и најавили смо га пре безмало три месеца. Августа 2012. године, упутили смо писмо председнику Србије Томиславу Николићу са жељом да нас прими, будући да је у предизборној кампањи обећао да ће решавати проблеме борачке популације. До данас, нема одјека. Овде су председници локалних удружења бораца: Миодраг Богдановић (Ивањица), Небојша Миленковић (Власотинце), Велимир Милошевић (Крушевац), Звонимир Стојановић (Лесковац), Родољуб Вуковић (Ниш)... Многи од њих су чланови руководства савезне организације, која окупља 108 хиљада људи. Одлучили смо да штрајкујемо „до краја“, уморни од изневерених обећења. Од представника локалне власти, посетили су нас члан Градског већа Марко Живановић и помоћник градоначелника Драгољуб Крстић, као и бивши народни посланици Милан Нинић и Александар Стефановић. Надамо се реакцијама државних власти. О свему смо спремни да преговарамо, изузев о здравственим легитимацијама. То изричито захтевамо јер то није никакав трошак за државу, а борци једноставно морају да се лече - нагласио је председник локалног Удружења бораца Љубомир Брадић.

Сви борци су верујући људи и велико поверење имају у Српску Православну Цркву. Владика Милутин, као искрени и посвећени пастир, увек је уз верни народ своје епархије и борци су му бескрајно захвални на времену које је посветио њиховим проблемима.

- Вапај ових људи треба да чује држава, али и сви ми Хришћани. Штрајк глађу угрожава људско здравље, које је дар од Бога, и према њему нико не сме да остане равнодушан. Као владика, дужан сам да појасним и подсетим на учење Цркве о узвишености човекове личности са чијим се здрављем не сме играти. Нисам дошао да вас убеђујем, не дај Боже! Тек да мало пробудимо савест друштва. Јер, оно што сте ви учинили, није нико од нас ко није био у рату. Господ Христос каже: “од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за приајтеље своје” (Јн. 15, 13). Ви сте бранили српску земљу, породицу и слободу коју сви ми уживамо. Многи ваши ратни другови су живот свој дали за ове вечне врредности. Немојте ми замерити, не инсистирам, али најсрећнији бих био када бисте прекинули штрајк глађу јер то је лоше по ваше здравље. Поштујем вашу вољу, али као епископ то морам да кажем. Епископска је дужност да се стара о духовним и другим потребама своје духовне деце, навео је Владика Милутин.

Из љубави према Владици Милутину, председник ваљевског Удружења бораца Љубомир Брадић обећао је да ће прекинути штрајк. Његови саборци, уз сво уважавање Владике Милутина, остали су при ранијој одлуци неузимања хране, уз обећање да ће прекинути штрајк глађу уколико дође до састанка са представницима државног врха. Узимајући благослов, борци су захвалили Владици Милутину на свему што је спреман да учини за њих, дирнути пажњом коју им је својим доласком указао.

– То могу рећи макар онолико колико се тиче моје епископије – наводи Његово преосвештенство у ексклузивном интервјуу „Дневнику”. – Пописи и вођење домовних протокола наших парохија говоре да и даље постоји константна тенденција смањења броја Срба на територији наше епархије. Томе доприносе како политичке прилике и реторика из деведесетих година, која се у задње време често може чути, тако и проналазак егзистенцијалних извора.

Од само чистога ваздуха се не живи, напомиње епископ Герасим, иако га, додаје, „у појединим областима наше епархије, као што су Кордун, Банија и Лика не мањка - јер не раде фабрике”.

– Проблеми са којима се сусрећу наши верници, као што сам већ напоменуо, су на првом месту обезбеђење егзистенције, а не обнављање породичних кућа. Свакако да постоје и провокације и одређен страх услед ратно-хушкачке реторике, као што је на пример изјава Руже Томашевић, председнице Хрватске странке права: „Хрватска је за Хрвате, сви остали су гости“, и других сличних изјава, да их овде не цитирам. Ту свакако спада и разбијање двојезичних плоча на зградама државних институција, па и оних које су рат преживеле и слично, као и сакупљање потписа за референдум да би се смањила права националних мањина – наводи епископ горњокарловачки.

Какви су данас односи СПЦ и Католичке цркве на подручју Епархије и уопште у Хрватској?

– Могу да говорим онако како је то у подручној нам епархији. А ту су односи на нивоу коресподенције, ту и тамо догоде се и понеки сусрети иницирани с наше или католичке стране.

Очекујете ли да ће сада, након обележавања 1.700 година Миланског едикта, бити ојачан екуменскидијалог?

– Сматрам да се ништа спектакуларно неће догодити ни након обележене 1.700-те годишњице Миланскога едикта. Православна црква ће и даље водити дијалог са свима инославним хришћанима и другим верским заједницама, сведочићи и презентујући своју веру и Јеванђеље Христово. Истовремено прихватамо свакога одлуталога ко се истински и са покајањем врати у окриље Православне цркве.

Докле се стигло са обновом храмова у Епархији горњокарловачкој?

– С обзиром да још увек имамо преко сто двадесет порушених храмова и црквених објеката, обнова у Епископији горњокарловачкој ће бити тежак и дуготрајан процес. У задњих седамдесет година се више рушило него градило и таман када смо кренули у посао ширих размера дошла је криза, која ће засигурно одложити процес обнове објеката на дужи период.

Ситуација би, и поред кризе, била другачија да је на овим просторима остало више Срба. Они који су остали, упркос сиромаштву и тешкој беди, ипак колико - толико помажу довођење храмова у богослужбену употребу. Но, и поред тешких материјалних и политичких прилика, одређен напредак се види, јер, „сила Божија се у немоћи показује савршена“ (2.Кор.12,9).

У којој мери помаже држава Хрватска, а колико матица? У ком би правцу та помоћ морала битииздашнија?

– Имајући у виду данашњу тешку материјалну ситуацију у читавоме свету, која се одражава исто тако и у Србији и Хрватској, ми и не захтевамо и не постављамо услове оволико или онолико. Свака врста помоћи добро је дошла, ма колика она била, и све што нам се дарива ми прихватамо благодарећи и славећи Бога. Недавно је на овим просторима протутњао рат, остављајући за собом велика разарања и материјално осиромашење, а велики број људи остао је без посла. Из тих разлога се и из државног буyета издвајају мања средства за обнову порушених црквених објеката. С друге стране, задовољни смо да се издвајају било каква средства и да тај процес није у потпуности стао. Верујемо да ће доћи боља времена и да ће држава за очување културног наслеђа имати више слуха и могућности да помогне.

Када је у питању враћање одузете црквене имовине, шта је поново у поседу Епархије, а шта све онајош увек потражује? И шта је, по Вама, узрок да то питање још није у потпуностирешено?

– Много тога се још увек потражује, а мало тога је поновно у нашем поседу. Потражујемо шуме у Горском Котару, манастира Гомирје, црквених Општина Јасенак и Дрежница, објекте у Карловцу и Петрињи и друге непокретности у осталим црквеним општинама и парохијама. Узрока, због којих још увек није у потпуности решено питање поврата национализоване имовине. Има разних политика, покушаја отуђења имовине, нестанка земљишних књига... Све је прожето политиком и читав тај процес поврата одузете имовине је политички. Често се може чути коментар: „Ако вам се врате зграде, центар града ће поново бити ваш“ и “Зашто смо се борили“...? Ми не одустајемо, у ствари немамо право одустати, док се та питања у потпуности не реше – мало више добре воље и реалног сагледавања ситуације и све би било с много мање бола и трошка решено.

Ваша Божићна порука верницима?

– Рођење Христово је празник не само радости, него и наде. Тај догађај је заувек изменио, како историју целога човечанства, тако и историју живота сваког верујућег човека. Тај догађај је почетак нашег спасења. Бог је сишао на земљу да би изменио наш живот, даровао нам наду у спасење и живот вечни. Свим верницима желим благословене божићне, новогодишње и друге празничне дане, са жељом да схватамо вечно мерење привременог живота и да спокојно и достојанствено изнесемо сва искушења, имајући увек на уму да је Богочовек Христос победио грех, смрт и ђавола. Ако Бог буде присутан у нашем животу, никакво зло нам неће бити страшно, а наш ће живот бити испуњен радошћу и смислом.

МИР БОЖИЈИ, ХРИСТОС СЕ РОДИ!!!

ВАИСТИНУ СЕ РОДИ!!! Мирослав Стајић

Московски студент

Епископ Герасим (Зоран) Поповић је рођен 15. фебруара 1972. у Горњем Липљу. Завршио је богословију „Св.Три јерарха“ у манастиру Крки, а потом Московску духовну академију. У чин јеромонаха рукоположио га је митрополит загребачко-љубљански и све Италије Јован 5. октобра 1998. Исте године постаје игуман манастира Крке. Умногоме је допринео поратној обнови тамошње богословије. За епископа горњокарловачког хиротонисан је 25. јула 2004, а рукоположио га је патријарх Павле у манастиру Гомирје.

Дневник.рс

Борковац, диван парк у подножју Фрушке Горе са језером које употпуњује најзеленији део Руме биће и ове године место молитве и радости пливања за Часни Крст. Поред пливања биће уприличен и културно-уметнички програм, као и послужење куваним вином и ракијом.

Епископу је саслуживало двадесет свештеника и пет ђакона. Овом приликом Епископ је рукоположио ђакона чачанске Саборне цркве Радишу Сеочанца у чин презвитера и поставио га за другог атеничког пароха.Такође, Владика је рукоположио Драгана Милованчевића, дипломираног теолога из Горњег Милановца, у чин ђакона и поставио га да служи у Саборном храму Вазнесења Господњег у Чачку. Епископ је својом богонадахнутом беседом поучио новорукоположене пастире Цркве о узвишености свештеничког достојанства, молећи их да чувају благодат Светога Духа коју су примили.

После ломљења славског колача игуманија ове свете обитељи монахиња Серафима са својим сестринством угостила је Епископа са свештенством и присутним народом трпезом љубави на славу Божију и Светих Ђакона Авакума и игумана Пајсија.

Извор: Епархија шумадијска

Света Православна Црква тог дана је прославила Свете мученика Евстратија, мученицу Лукију, а повод сабрања било је и прослављање Свештеномученика Гаврила (Рајића), партијарха пећког (+ 1659. године), који је својим залагањем убројан у ктиторе ове светиње.

Епископу су саслуживали: архимандрит Тимотеј (Миливојевић), настојатељ манастира Вазнесења Господњег, протојереј - ставрофор Драги Вешковац, секретар Епархије крушевачке, архијерејски намесник моравички јереј Синиша Раденковић, јереј Зоран Стевлић старешина ивањичке цркве, јереј Драган Стевић старешина цркве у Ариљу, протонамесник Милинко Тимотијевић, јереј Синиша Пецић, ђакони Иван Гашић, Александар Грујовић и Милан Ђокић. Овом приликом епископ Јован рукоположио је у чин ђакона господина Владимира Јовановића, дипломираног теолога.

Манастир се налази у несвакидашњем природном окружењу, на самом крову ивањичке општине. Светогорског је надахнућа, на обронцима планина Јавора и Голије, тамо где се подвиг јавља са рађањем сунца. Високопреподобна мати Агрипина (Станкин), игуманија манастира, са сестринством и преподобним јеромонахом Амвросијем (Алемпијевић) приредили су трпезу љубави, смерну и достојанствену. Оживљена литургичност трпезе подсетила нас је да Трпеза Господња лежи на крилима ангела, а истинском осећају сабрања око Епископа, тајанствене иконе Царства небеског, употпуниле су поучне речи преосвећеног владике Јована.

Извор: Епархија жичка

"Налазимо се, браћо и сестре, пред дверима великог и најрадоснијег празника Христовога Рођења. За овај велики празник верници су се припремали, пре свега, постом, молитвом, и у своме дому и у светоме храму. И све је то крунисано, бар би тако требало да буде, нашом највећом тајном и највећим даром Божјим који је даровао свима нама: даром којим Он Себе дарује свима нама - даром Светога Причешћа. И данас је велики број вас приступио светој чаши Господњој, пришао је да прими самога Господа у Телу и Крви, односно хлеб и вино, који, освећени Духом Светим, постају истинско Тело и истинска Крв Господа и Спаситеља нашега...

Тако је Господ снисходећи, припремао род људски преко народа израиљског као Богом изабраног народа и носиоца истинске вере у Њега. Том народу је открио своје планове који се тичу нас људи; томе народу је слао пророке, свете угоднике који су благовестили и откривали народу божанску вољу. Многобројне тајне небеске саопштавали су велики и славни пророци, који нису говорили у своје име, него су преносили оно што им је Господ казивао. Велики су међу њима протац Аврам, родоначалник народа израиљскога, праоци Јаков и Мојсеј, велики пророк и вођа народни Исус Навин, пророци Исаија, Јеремија, Језекиљ, Данило, дванаест малих пророка... Сви су то били људи пуни дара и благодати Божје како би кроз њихова уста Он лично говорио.

Срж, окосница њихове проповеди, браћо и сестре, била је Личност обећанога Спаситеља, Онога кога је Господ благовестио нашим прародитељима у рају одмах после њиховог грехопада: да ће им послати Семе женино које ће сатрти власт змије и семена њенога (1 Мојсијева 3,15). То Семе женино није нико други до Господ Избавитељ и Спаситељ - Исус Христос.

Од свих старозаветних пророка, посебно је пророк Исаија казивао о Господу Христу на пуних шест и више векова пре Његовог рођења, говорио је о Њему као да је био Његов савременик, па је отуда и назван старозаветни јеванђелист. Кажем, говорио је не од себе и по своме уму и знању, него оно што му је било откривано. Проповедао је о Месијиним својствима, делу и служби, о ономе за што Га Господ шаље нама: да нас подигне из таме незнања, да нас уведе у светлост богопознања, да нас учини народом Божјим и синовима Божјим...

Сви су позвани, али се сви не одазивају

...Онај ко не доживи Царство Божје овде у Цркви, зацело га неће доживети ни онда када престане водити овоземаљски живот. Зато је Црква предокушај Царства Божјег, наше предзнање, наше антиципирање, лепота и радост Царства небеснога. У то Царство Божје и у ту Цркву своју Господ је позивао, пре свега, старозаветни народ, али позива и све нас овде и сада. Како су се Јевреји одазвали?

Казује се у јеванђељској причи о свадбеној вечери коју је домаћин проредио, да се један изговорио купљеним имањем, други се оженио, док је трећи био купио пет јармова волова, и сви они имају разлог да не дођу (према старозаветним прописима, нису морали ићи ни у рат) - сви се изговорише! Тада домаћин нареди слугама својим: Изађите на тргове и улице и позовите сиромахе, кљасте и убоге, и позовите их. Наиме, кад се нису удостојили да се одазову вечери они који су позвани, позови оне који су презрени од њих! Рекоше му да има још места, а домаћин заповеди: Изађите на раскршћа, на путеве, и све позовите да уђу на вечеру моју, јер је много званих а мало изабраних.

А ко су ти који се нису одазвали? Пре свега, Јевреји, народ израиљски, народ Божји, богоизабрани народ који је носио идеју о Богу, једноме Богу у Три Лица, наговештену у Старом завету, а у потпуности откривену нама у Новом завету. Они други, то смо ми, браћо и сестре, то су они народи који су живели изван израиљског народа: Римљани, Грци, Словени, ти народи који су накнадно позвани да уђу и заузму место на Вечери Цара Христа. Ето, браћо и сестре, тај позив на Вечеру Господњу, на Свету Литургију, на живот у Цркви, упућен је и свима нама данас, свим народима, Као што се некада мали број одазвао, тако је и данас мали број оних који се одазивају, па стога Господ и каже да је много званих а да је мало изабраних. Сви су позвани, али се сви не одазивају.

Господ је дао људима посебан дар - дар слободе

По томе је човек личност, по томе је човек - човек, бићем најсличнији Богу, што има слободу - оно што ниједно друго биће, ни твар на овоме свету нема. Само човек има ту могућност да се опредељује, да каже: ово хоћу, ово нећу; ово хоћу из овог разлога, ово нећу из оног разлога. У томе је и велика одговорност. Слобода је велики дар Божји, мада може да буде злоупотребљена. Зато је Бог подарио човеку ту моћ да се опредељује, и у томе је сва судбина његова и сав смисао његовог живота - да се опредељује за добро! Сваком човеку је већ кроз савест пружена могућност да разазна шта је добро а шта је зло. А да не говоримо о томе колико јеванђелске уредбе помажу у нашем подвижничком путовању и напредовању!

Друго је питање то што се људи не опредељују тако лако за добро, јер добро је ход узбрдо, а зло је ход низбрдо, па се лакше ходи. Свако добро тражи подвиг, тражи труд, и када се људи определе за њега, Господ се радује томе, јер човек тиме показује да је најсличнији Њему..."

Размишљајући о данашњем дану када је и празник мајки, Материце, на само неколико дана до најрадоснијег празника - Христовог Рођења, свакодневно се намеће питање: шта то раде људи недељом и празником у милионском Београду, како ми то данас водимо живот?

"...Велики је град Београд, и у њему је велики број цркава. Не знам колики је проценат људи који учествују у светој Литургији, колики је проценат оних који прилазе чаши Господњој, мада је много већи број оних који ће недељом и празником седети у својим домовима, гледати телевизор, читати неку забавну литературу или водити испразан разговор. Мали је број оних који ће се сетити недељног дана, озбиљно узети у обзир да је то дан Господњи. Из овог разлога апелујем на њих да долазе у храм Божји, да се моле Богу, да примају благодат Божју, ону која даје лепоту и радост нашег живљења, и осмишљава наш живот. Као што су они појединци у купљеном пољу или у женидби, или у богатству земаљском, налазили изговор за то што не могу да дођу на вечеру, тако ће и многи данас у жељи за опуштенијим животом, у жељи за оним што тело тражи и што им се нуди, одрећи се истинске радости која је у Господу Христу и Спаситељу, у речи Његовој, у Јеванђељу Његовом и богослужењу Њему на славу. То је радост којом се радују анђели и све праведне душе..." - поручио је Патријарх Иринеј верном народу.

Зорица Зец

СПЦ

Епископу су саслуживали: игуман Василије (Рожић), настојатељ манастира Клисина, протосинђел Варнава (Дамјановић), намјесник манастира Трескавац и ђакон Никола Перковић. Литургији је присуствовало мноштво вјерника, од којих су многи приступили Светој Чаши.

Окупљеном народу Божијем, обратио се Преосвећени Владика Атанасије који је у својој краткој, а притом врло надахнутој бесједи, позвао вјернике да се достојно припреме за предстојећи празник Рођења Христовог, јер тајна тог празника, са цјелокупним својим садржајем (а којег Свети Јован Златоусти назива „мајком свих празника“), довољно све нас поучава више него било која бесједа, него било која књига. Евхаристијско сабрање продужено је за трпезом љубави, која је припремљена за Епископа, свештенство и сав вјерни народ који се сабрао у ову Свету Обитељ.

Предраг Вујић, вјероучитељ

Епархија бихаћко-петровачка

Прослава празника Материца у Тењи

У недељу 27. по Духовима (недељу Праотаца), у тењском храму Светог оца Николаја, прослављен је дан свих мајки и жена, празник материца. Свету литургију којој је присуствовало мноштво мајки, жена, бака, очева, дедова…Богослужили су надлежни пароси, протонамесник Горан Горановић и јереј Ненад Лазић. При свршетку Свете литургије, приступило се освећењу славског кољива и резању славског колача, које је припремила кума Босиљка Поповчић са својом породицом. После Литургије, пригодан програм састављен од рецитација, песме и драмског дела извели су основношколци из Тења. Том приликом је кума везана, како би после била разрешена, дарујући сву децу пакетићима које је за њих припремила. Разлог овоме је да деца не забораве стари обичај везивања мајки на данашњи дан, да би се потом даровима разрешиле свезе. За кумство наредне године пријавила се госпођа Биљана Тубић из Тења. Након раздељене нафоре, у црквеној сали приступило се кумовском послужењу.

Прослава празника Материца у Белом Манастиру

Српска православна парохија у Белом Манастиру, са својим парохијанима, свечано је прославила дан посвећен мајкама – Материце . Поред богослужења и молитвеног сећања на све мајке, а посебно на оне мајке које су кадре да у своју узвишену улогу материнства унесу несебичну љубав и превелику жртву. На вечерњем богослужењу, уочи пазника Материце, 28. децембра, окупиле су се многе породице. Деца, мајке, очеви па и шира родбина, сабрани под сводове Светога храма, сви су дошли да заједнички посведоче колика је важност породице у хришћанској и православно-светосавској Цркви. Вера православна најбоље се научи у породици. Утицај православно – светосавског дома и породице је тих и безгласан, а опет јак и дубок, као утицај квасца на тесто. У породици се вера учи и преноси. Учи се и не знајући, исто онако како се научи матерњи језик. Свештеници при храму Светога Архангела Михаила у Белом Манастиру, протојереј-ставрофор Владо Кљајић и протонамесник Драган Вукадиновић организовали су ову прославу Материца у сарадњи са урдужењем родитеља и деце „Пчелице“ , те са чланицама Кола српски сестара „Света Јелена Дечанска“.

Митрополија

У својој беседи Епископ Фотије је рекао да је добро да деца са веронауке долазе у Цркву и да се причешћују Светим Тајнама. Поред тога Епископ Фотије је рекао да требамо сви заједно чувати свето православље, своје светиње и своју ћирилицу, јер је то плод наше православне културе и духовности.

После Свете Литургије приређена је трпеза љубави и послужење у просторијама ЦО Обровац трудом надлежног свештеника о. Саше Дрче.

СПЦ

У току Литургије Цркви Христовој је кроз Свету тајну крштења прибројан Раденко Блечић.

У литургијској бесједи Владика је рекао да се живот Цркве кроз вјекове одвија у знаку Гоготе и Васкрсења.

„И код нас овдје се тај живот одвија у знаку Голготе и Васкрсења. О чему нам говори овај свети храм посвећен Христовом Васкрсењу и из чега је израстао овај храм? Израстао је из Голготе, из Распећа, из велике и дубоке ране Христове која се догађала и у прошлим временима, а нарочито у Првом свјетском рату, Другом свјетском рату и у оним безбожним временима након 1945. до деведесетих година, а онда и у наставку“, казао је Митрополит црногорско-приморски.

„Све оно што се догађало било је у знаку Христовог Распећа, Голготе“, закључио је Митрополит Амфилохије.

Светом причешћу приступио је велики број вјерника.

Митрополит Амфилохије је на крају Литургије уручио грамате Великог добротвора Саборног храма манастирима Острог, Режевићи и Дуљево.

Након Литургије у крипти Саборног храма одржан је братски састанак свештенства Митрополије црногорско-приморске.

СПЦ

Тим поводом Митрополит Амфилохије је у Цетињском манастиру јутрос служио Свету службу Божију, уз саслужење цетињског свештенства и свештеномонаштва и молитвено учешће вјерног народа.

У литургијској проповиједи Владика Амфилохије је рекао да су нам у припреми за дочек празника Рождества Христовог од велике помоћи Свети Божји пророци.

„Они су предвидјели Његово Рођење, а кроз Њега наше спасење и вјечни живот свијета и човјека, почевши од боговидца и тајновидца Мојсија, који је већ у првој књизи Постања записао пророштво о доласку Сина Божијег, Спаситеља и Избавитеља свијета, говорећи о сјемену женином које ће газити на главу змијину“, рекао је Митрополит црногорско-приморски.

Послије тога то чине сви Свети пророци, сваки на свој начин, од времена Авраама, Исака и Јакова, нарочито Јакова, Јосифа. Нема ниједнога међу њима, који, поред осталих пророштава, није предвидио и Рођење Христово. Међу њима посебно мјесто заузимају Свети пророк Данило и тројица отрока који су пострадали у пећи вавилонској“, рекао је Владика.

„Истовремено, пророк Данило је открио многе токове људске историје, шта ће се догађати, каква ће царства долазити, како ће настајати и пропадати, као што се и догодило, као што и данас настају и пропадају. Предвидио је и Дан Господњи, али и рађање Месије, Искупитеља свијета. Видио је тајну Божју и сагледао тајне које се догађају у свијету и историји“, рекао је Митрополит Амфилохије.

Након Литургије и причешћа вјерних, сестре манастира Дуљево су приредиле послужење а братија Цетињског манастира трпезу хришћанске љубави.

Р. В.

Mитрополија