Поздрављајући присутне чланове Комисије, министар Јовановић је истакао да је потребно решити статус вероучитеља у школи .

„Држава је спремна да реши статус вероучитеља и да допринесе квалитету наставе. Потребно је створити одговарајуће услове и за доношење новог наставног плана и програма , као и уџбеничку литературу. Заједнички треба да учинимо све да се верском наставом деца не раздвајају“, истакао је министар Јовановић.

На првој седници за председника Комисије изабран је епископ бачки г. Иринеј, а за заменика председника Снежана Павловић, саветник у Министарству просвете, науке и технолошког развоја.

Чланови Комисије за верску наставу у школи именовала је Влада Републике Србије на седници одржаној 29. јануара 2014. године. Чланови Космије су: др Зоран Костић, помоћник министра за стручно –педагошки надзор,школске управе и средње образовање и васпитање, Милета Радојевић, директор Канцеларије за сарадњу са црквама и верским заједницама , Владимир Тодић и Драган Новаковић из Канцеларије за сарадњу са црквама и верским заједницама, Зора Дешић из Министарства просвете, науке и технолошког развоја, Јосип Пекановић, Римокатоличка црква, реис-ул-улема Адем еф. Зилкић, Исламска заједница Србије, рабин Исак Асијел, Савез јеврејских општина Србије, епископ Халас Бела, Реформаторска хришћанска црква, Габор Долински, Евангелистичка хришћанска црква а.в. и Кристина Новаков, Словачка евангеличка црква, а.в..

Чланови Комисије донели су следеће закључке: да је потребно донети стручно упутство које ће уредити изјашњавање ученика за обавезни изборни предмет верску настави или грађанско васпитање, као и Пословник о раду Комисије, Годишњи план рада Комисије за школску 2014/2015. године и план активности за период март –јун 2014. године.

На седници презентован је и извештај Завода за вредновање квалитета образовања и васпитања у области верске наставе. Сви чланови су сагласни да је потребно одржавати редовне седнице Комисије.

Сва питања у вези са верском наставом у школама треба достављати Комисији на следећу адресу: Министарство просвете, науке и технолошког развоја, Немањина 22- 26, 11000 Београд, са назнаком Комисија за верску наставу у школи.

Извор: Епархија бачка

• Веронаука
  

Прота Јован Весић и ђакон Кристофер Хендерсон служили су вечерњу службу и свету Литургију сваког дана у прелепој сали за конференције (Valleyview).

Посетиоци су имали прилику да учествују у образовним активностима сваког јутра. Отац Јован је одражао предавање у оквиру веронауке за одрасле на тему Посланице Апостола Павла у суботу. У недељу, протиница Јелена Весић одржала је предавање на тему црквеног појања које је касније прерасло у дискусију на тему одговарајућег понашања верника у цркви. У низу паралелних активности, одржаних у многобројним салама, Наталија Весић учила је младе умећу прављења бројаница, користећи мале перле, крстове и друге материјале.

Рекреативне активности одржане су у поподневним часовима. Хокеј у затвореном и пењање уз конопац су активности одржане под надзором организатора у спортској сали, док су стони тенис, кошарка и пливање такође активности које су биле у понуди свим посетиоцима. Остали посетиоци кампа учествовали су у опуштеним дискусијама у удобној гостинској сали. У суботу увече, неколико парохијана демонстрирало је својуинструменталне, вокалне и забављачке способности у такмичењу "Таленат Наше Парохије".

Координатор кампа, Марија Дојчиновић, заслужује посебну пажњу за организацију и велики успех кампа. Захвалницу такође треба проширити и на вредно особље и на многепарохијане који су помогли око сервирања хране. Парохијани са радошу очекују парохијски камп 2015!

Црква Светог Архангела Михалила у Хомбушу је јединствена, мултиентичка, православна парохија под јурисдикцијом Аустралијско Ново-Зеландске Православне Митрополије. Сва богослужења, појања, свештени говори и часови веронауке се одвијају на енглеском језику.Парохијом руководи Прота Отац Јован Весић (Father John Vesic) и његова супруга (Протиница) Јелена Весић (Presbytera Helen Vesic). Иначе и Отац Јован и ПротиницаЈелена Весић успешно су магистрирали на православном теолошком фаулултету Светог Владимира у Крествуду (Crestwood, New York).

Одломак написао Ијан Мичи - Координатор за образовање Цркве Светог Архангела Михалила у Хомбушу

Извор: Митрополија аустралијско-новозеландска

Епархијске вест

Вечерње богослужење и мало повечерје служио је пречасни презвитер Петар Плавшић, а молитве из Великог требника пред почетак Часног поста прочитао је Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки Господин Иринеј. У надахнутој беседи после вечерњег богослужења Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки Господин Иринеј поучио је верни народ о значају поста о истинској потреби сваког од нас за светом Тајном покајања која се темељи како нам и сведочи Црква на истинском смирењу и љубави према Богу и ближњем. Одбацимо оно што је грешно, што нас демонизује и што нас одваја од Спаситеља света. Благодаћу Божјом ми смо позвани кроз пост да мењамо начин свог живота.

Саборна црква је била мала да прими мноштво верног народа који се сабрао на вечерњем богослужењу. Испуњен непролазном радошћу Духа Светог верни народ Божји је одлазећи из светог храма понављао у срцима својим речи црквене химне са вечерњег богослужења: "Засја благодат Твоја Господе, засја просвећење душа наших, време душекорисно, време покајања, оставимо дела таме и обуцимо се у оружје светлости, да препливавши велико посно море доспемо да се поклонимо тридневноме Васкрсењу Господа и Спаса нашег Исуса Христа, који спасава душе наше."

Извор: Епархија бачка

• Епархијске вести
  

- Када је Епархија основана, у првом обиласку ових пространстава са тугом сам се суочио са раштрканих осам колонија и исто толико свештеника, од којих су неки били посуђени из Америке - наставља сећања владика Георгије.

- Није ту било ни говора о некој повезаности, осећају да се ради о јединственом духовном простору. Ето, успели смо, великим напором и жртвом многих и добрих широм Канаде, да за три деценије учетворостручимо број парохија и служитеља олтара. Али, што је важније, да у народу створимо осећај припадности једној Цркви, једној Епархији. Превазиђене су страшне поделе у бићу Цркве које смо наследили на овом континенту, на такозване расколнике и оне одане Српској патријаршији у Београду („расколнике,, и„федералце,,).

- Та одељеност једноверне и једнообразне браће Срба најзад је престала. Створени су услови за редован духовни, просветни и културни рад Цркве на овим просторима. Нисмо само дизали храмове, мада је и то посебан подвиг: са две нове велелепне цркве у Калгарију и Отави које ћемо освештати ове године, заокружићемо број новоподигнутих богомоља у Епархији на двадесет. Једнако је важно што смо покренули живу и успешну издавачку делатност, да радимо на јачању просвете, да смо у окриљу Цркве однеговали нову генерацију која полако преузима кормило њеног брода.

Свих ових година имали сте (и имате) неспоразума са појединцима из српске заједнице. Ни ове године нису изостале оптужбе у појединим београдским дневницима у којима вас оптужују за све и свашта.Да ли се ови текстови пишу одавде из Канаде, од ваших противника

- Не делим људе на своје противнике и присталице. Мислим да сви ти насртаји на мене имају један циљ и заједнички именитељ: насртај на Српску православну Цркву. Тако је уосталом и гласио наслов текста у београдској "Политици", којим је недавно почела још једна хајка: "Свесно сам се обрушио на Цркву". Ко је имао да се потпише под то - потписао се. Јер не каже узалуд наш народ - Не пада снег да покрије брег, него да открије трагове.

- У принципу, ради се све време о једној истој групици која уоколо, овде -онде, пусти своје стреле лукаве, не да добру служе већ злу, пакости, несрећи, раздору. Да Цркву као најјачу и најдоследнију институцију српску сроза, унизи и тиме посао, за који су плаћени или не, оправдају. Богу хвала, то нема неки пресудан утицај и лако су провидни ти и такви. Народ их не следи. Алармантно је ипак да се то одвија у врло прецизним интервалима, онако "згуснуто", што би се рекло, те нам се чини да је то замешатељство оркестрирано из једног центра, ма где он био.

Све те оптужбе - из којих структура долазе?

- Ту се ради о две врсте људи које окупљају два назови разлога. Једни су поодрасла друга генерација наших емиграната. То су људи који нису развили дубоку везу са својом матицом, немају осећај везаности за земљу порекла својих родитеља, па су тако и слабије развијене њихове везе са самим православљем и суштином наше вере. То вероватно изазива страх у окружењу у коме живе и наводи их на помисао да би примена световних закона унутар СПЦ њима дала већу сигурност у вери. А то са вером нема много везе.

- Други су заокупљени страхом узрокованим тиме што су вери пришли у позним годинама живота, док су претходно, тамо у матици, своје животе живели као запослени у државним установама, далеко од Цркве, и сада, по инерцији, мисле исто као и ови претходни, да се црквена питања могу решавати световним законима. А за црквена питања надлежан је само Господњи закон - Бог који је основао Цркву и прорекао јој трајање и снагу којој „ни врата пакла наудити не могу,,. У тим страховима, такви су се и нашли на истој линији. Ми разумемо њихова понашања и страховања, и врата наших храмова широм су отворена за све. Као Епископу, мени је дужност да вернима помогнем да се одрже на свом путу, а да онима који су одступили од стазе Господње на то укажем.

- Заједнички именитељ им је условљеност, грех - непокајаност и на крају страх, али не онај страх који свако од нас треба да има и да га молитвом одгони, не страх Господњи, већ страх од ове или оне правне зачкољице, од овог или оног материјалног момента, и тиме они престрављују друге око себе и тако их заводе на странпутицу. Поједини, не вјерујући Цркви, тражили су законску заштиту од државног законодавства.

Ми захваљујуемо световном суду - Врховном суду Онтарија који је и сам уважио Црквено као пуноважно и правоснажно, и баш зато стојимо и даље непоколебљиво на линији да је Божија правда и да су црквени закони једино што је меродавно када су у питању црквене ствари.

Постоје ли тенденције да се црквени живот у Епархији канадској СПЦ тајкунизује у смислу "ми ћемо кречити" то јест бринути о црквеној имовини, а ви, свештеници на челу са владиком, водите рачуна само о духовном аспекту цркве?

- Можда има и таквих идеја међу појединим особама. То не мора увек да значи да су то особито богати појединци, али су редовно сиромашни вером. Такви би хтели да своја убеђења и своје виђење наметну Цркви. Ту и тамо ми то можемо приметити у понеким црквеним општинама, где би такав или такви хтели да имају апсолутни утицај у Цркви, већи од свештеника па и владике. Борба је непрестана. Уз помоћ Божију, такве појаве смо успевали да превладамо и превазиђемо. У Цркви без одрицања и жртве нема ништа. На жртви Христовој, уосталом, Црква почива, на свакој Литургији ту жртву поново приносимо. Погледајте у Канади само жртву наших сестара! Без кола српских сестара тешко би се живот у бројним ЦШО могао одржати, ничега овог о чему говоримо не би ни било.

Од пре неколико година у саставу Епархије канадске налазе се и три некада расколничке парохије, које су, након превазилажења раскола, припадале Новограчаничкој епархији из Чикага. Како тај процес практично тече, односно да ли има проблема око интегрисања ових парохија у Епархију канадску?

- Исправићу вас, нису само три парохије: У Брнабију (Ванкуверу), Хамилтону, Торонту, Виндзору, Киченер-Ватерлоу су биле паралелно и наше и новограчаничке парохије. У Садбарију је била само једна парохија, и она у саставу Новограчаничке епархије. Богу хвала све оне, сем једне (у Торонту, на Делавер улици), уклопиле су се у састав Епархије канадске. Како су се уклопиле - е па о томе може да посведочи више ствари. Рецимо, у Садбарију је та парохија дуго таворила, а онда се, непосредно пред уједињење, и угасила. Једноставно, отпустили су свештеника, није им више требао.

- А ево, пре неколико месеци, молили су да поново добију свештеника. И добили су, од почетка ове године обновљен је литругијски живот у Садбарију. Погледајте и овај податак. Ако изузмемо наш манастир у Милтону, последње епархијске скупштине угостиле су управо те новопридошле парохије: Хамилтон (Бартон улица), Ванкувер (Канада Веј) и Виндзор (Семинол улица). И сви смо се, у сва три ова случаја, осећали своји на свом, доносили у слози и љубави заиста судбоносне одлуке за даљи живот Епархије.

Многи верници кажу да на манастирско имање Свето преображење Господње у Милтону долазе као да је то њихова кућа.Ви сте у својој књизи "Ковчежић успомена" изразили жељу да манастирска земља буде ваше вечно почивалиште. Шта за Вас значи овај комад свете српске земље у Милтону?

- Надовезаћу се на претходно питање. Сви они који су до јуче били са друге стране те наше несретне, измишљене линије поделе, сада доживљавају Епархију као своју а Манастир као своју кућу - своје парче земље у овој земљи туђој. Овде је она Србија свих нас, одакле год да смо је донели у Канаду, из Крајине, из Српске, из Босне, Црне Горе, Далмације, Лике, Војводине, са Косова и из саме Србије, овде је капија наше Небеске Земље и наш пут Господу за многе нас води овуда. Све њих и нас обједињује и манастирско гробље у коме постајемо сви једнаки. Па и сам сам за то пожелио да имам своје вечно обиталиште у склопу свих мојих епархиота којима сам служио и који су нас помагали. Овог лета биће 20 година од освећења манастирске цркве. Ово је имање и све на њему, од цркве, конака, капеле, библиотеке, дечјег парка, наше најбоље огледало.

За крај замолио бих Вас да пошаљете поруку верницима пред велики Васкршњи пост.

- Чувајмо заједништво у вери. Немојмо се освртати на неке безначајне и периферне ствари које нарушавају јединство Цркве. Не дозволимо да најјачи стуб српства ико и ичим наруши. Имајмо на уму узвишене а не приземне циљеве. Опстојмо у вери Отаца својих. Будимо светло свету и хлеб животу. Да би нас Бог познао и у своје призвао. Немам противника

- Немам ја овде никаквих својих противника. Постоји само једна мала група - ми је овде, у шали, међу собом зовемо "комби група" , јер таман их за један комби и има - људи који себе виде на првом месту и од себе не виде ништа друго па ни Цркву. И жао ми је што им се дешава оно што им се дешава. Јер то је врста лукавства у којој они на крају преваре сами себе. Они постају опседнути Епископом као својим непријатељем и кроз то Црквом као институцијом против које се окрећу. Од своје засљепљености не могу да виде да је сав тај њихов напор само серија пораза и све дубљих посртања. Заиста тужно, али и за поуку онима који имају очи да виде и уши да чују, каже наш саговорник. Помажу, а не намећу своје

- Морам да кажем да имамо дивних појава наших богатих дародаваца који дају неизмерно и искрено, и дарују мајку Цркву, помажу хуманитарне акције, а све то без настојања да наметну своју вољу. Примера има много а ја бих само набројао неке изразите: породице Кузмановић, Вујасиновић, Ракановић, у прошлости сада покојни Бранко Вучковић, па Живана и Никола Новаковић... Без тих и таквих би многа материјална питања била далеко теже решавана. Ваља рећи и то да ти и такви примери трају и остају, а они који би само себе да уздигну, такви брзо нестану са сцене и из памћења људи, вели његово преосвештенство. Бејби степс

- Наравно, оно што смо дуго година звали расколом није ствар административне природе па ни зацељење те ране не може доћи неким декретом. Како неко рече, то је стање духа, нешто у чему су стасале неке генерације људи. Нама је то јасно, али знамо и то да је сваки нови сусрет прилика да страхове разгонимо. Јер и ту је страх највећа кочница. Мој драги председник са Бартона у Хамилтону, човек тврде вере и речи, обичавао је ових година, од уједињења, да ми каже: Само "бејби степс", Владико, постепено. И тако смо и радили. И, на крају, серија малих корака почела је да разбија те страхове и приче проистекле из страхова: те Владика ће укинути корпорације, те рашчиниће и растераће свештенике... Нека свако поштује Цркву и биће поштовања достојан. Ето, недавно завршеним судским спором на то су нам указали чак и државни закони и судије. А ми смо понекад сами себи највећи непријатељи. Срећом, мислим да све иде добрим током, и тврдим да ниједна друга епархија у Новом свету, тамо где је раскол постојао, овако безболно није успела да уклопи све у јединствену целину, каже владика Георгије. "Источник" мера Срба у Канади

Издавачка кућа Источник једна је од најугледнијих у целој српској дијаспори, као и у отаxбини, уосталом. Шта је пресудно утицало да Источник буде то што јесте данас?

- Па управо та жеља да се код верника на овом огромном пространству и међусобно страшно удаљеним колонијама створи осећај да су заиста под једним омофором. Лист Источник смо покренули чим смо створили минималне услове за то, 1987. године, почели смо мисију повезивања и ту је наш лист одиграо велику улогу. И како је расла Епархија, растао је и Источник. Тираж од седам хиљада примерака који смо одавно постигли само је природно одсликао стварање једне епархије. У складу са овим била је и наша уредничка концепција од које нисмо хтели да одустанемо - сматрали смо да само изворна реч може да јача веру у оваквим условима. И изгледа да се исплатило.

- Источник је израстао у угледну издавачку кућу, са угледним сарадницима из целог света, а што је нама најдраже и првим перима књижевности, нашим драгим пријатељима - Рајком Ногом, Матијом Бећковићем, +Драгомиром Брајковићем, Љубивојем Ршумовићем, Ђорђом Сладојем, Бранком Брђанином, Драганом Лакићевићем, Мирјаном Булатовић, Андрејем Базилевским из Русије... За свој допринос развоју српске културе Источник је 2005. награђен Вуковом наградом, добили смо за наше издање о Тесли и награду која носи име Растка Петровића. Своје место већ петнаестак година премеравамо и редовним појављивањем на београдском Сајму књига. На жалост, све ове године Источник је једини редовни представник Српске цркве у расејању на овој великој смотри издаваштва. Два Србина, три партије

У Канади су на сцени многе поделе. Како се Епархија канадска свих ових година борила да постигне духовно јединство у овако нејединственом српском корпусу?

- Два Србина - три партије. Неко је одавно овако дефинисао ту невероватну српску упорност да се у свему и по сваку цену буде у праву. И вама је јасно да поделе које наводите ни по чему нису специфичне за Канаду. На жалост, то је део наше опште приче.

- Црква има своје методе, за све постоји једна родитељска љубав, а она превазилази све те разлике, етничке, етичке, покрајинске, поделе на политичка опредељења... Моја мисија је била и јесте да све приведемо "к' познанију права" , како то и Његош каже, све баш све, без изузетка. Највише и најчешће смо деловали епископским пастирским саветом. Где је било озбиљних кршења црквених правила и неканонских иступа појединаца, морало се ићи и на неке радикалније мере. Нико не може очекивати заборав или опроштај а још мање дозволу да одлучује у Цркви ако није показао плодове покајања. Дакле, ко хоће да буде у Цркви и уз Цркву не може да бира шта да узме. Мора или све да прихвати или да се одмакне од Цркве и препусти другима да раде, онима који то знају и хоће, каже наш саговорник.

Војо Мачар

http://www.vesti-online.com/

После свете архијерејске Литургије, као централне тачке овог сабрања, свих осморица православних свештеника Војске Србије разговарали су са својим Епископом о постигнутим резултатима као и о предстојећим обавезама и задацима . Верска служба уведена је у Војску Србије 1. августа прошле године. Од тада, освештан је већи број богослужбених простора, док су свештеници отпочели са редовним богослужењима. Поред ове основне делатности у наредном периоду биће организована и поклоничка путовања, поучна предавања, морално-духовне беседе и верска настава.

У завршном делу састанка Преосвећени Владика Порфирије обратио се свештеницима и упутио им речи очинске поуке, како би истрајали на овом одговорном и благословеном задатку.

Његову Светост на подгоричком аеродрому „Голубовци“ дочекао је Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски Високопреосвећени г. Амфилохије са свештенством и свештеномонаштвом Митрополије црногорско-приморске. Након краћег задржавања на аеродрому, патријарх Иринеј је допутовао у Саборни храм Христовог Васкрсења гдје су га дочекали Преосвећени Епископи: шумадијски г. Јован, будимљанско-никшићки г. Јоаникије, рашко-призренски г. Теодосије, полошко-кумановски г. Јоаким и умировљени захумско-херцеговачки г. Атанасије, свештенство и вјерни народ Подгорице.

По завршетку свечане доксологије, митрополит Амфилохије је у поздравном обраћању Његовој Светости казао да је Подгорица коријен и Хиландара и лозе Немањића, и да ће данас бити освећена крстионица у пиргу Светог Симеона Мироточивог. „Она ће на јордански начин освећивати и просвећивати оне који повјерују и оне који се буду крштавали у име Господње“.

„Нека је благословен ваш долазак и благослов који сте донијели овом граду, Црној Гори и овом народу“, рекао је митрополит Амфилохије.

Патријарх Иринеј је, узвраћајући на ријечи добродошлице, казао да не зна како је изгледао славни Јерусалимски храм, али да је увјерен да подгорички Саборни храм Васкрсења Христовог не заостаје за њим по својој љепоти. „Оваква дјела казују да смо и ми следбеници наших славних предака Немањића, следбеници пута који води Богу и у живот вечни“.

„Ми смо вечерас њима поносни, ми као српски народ, народ српских земаља, и што и данас имамо сучим да изађемо пред наше свете претке, а пре свега пред лице Божје. Оваквим делима ми доказујемо ко смо и шта смо, да смо остали верни коренима наших светих предака“, рекао је Његова Светост.

„И докле год, браћо и сестре, будемо на њиховом путу, докле год будемо чинили дела која су они чинили, без обзира на опасности у којима се налазимо, Бог отаца наших, Бог Светога Симеона Мироточивог, Светитеља Саве, Светог Василија Острошког и Светог Петра Цетињског биће и остаће и Бог нас садашњих“, поручио је Патријарх српски г. Иринеј.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Надахнута служба у прелепом и верним народом испуњеном храму, употпуњена византијским појањем хора „Мојсије Петровић“ из Београда, могла је на лак начин да нас приближи оном осећају који су имали изасланици руског кнеза Владимира када су се пре много година нашли на сличном месту не знајући да ли су на небу или на земљи. Међутим, бдење је било само увод у величање Светог Симеона чија је круна прославе управо на светој Литургији, коју су служили Преосвећена господа Епископи шумадијски и администратор жички Јован и бихаћко-петровачки Атанасије, уз саслужење многобројних свештеника и ђакона.

После прочитаног Јеванђеља владика Јован је поздравио гостујућег Владику и уступио му реч. Владика Атанасије је све присутне подсетио на прочитане речи Светог апостола Павла, које су то врлине које красе истинског хришћанина, а надовезујући се на речи данашњег Јеванђеља „Ко хоће за мном да иде нека се одрекне себе и узме крст свој, и за мном иде“, нагласио је да је то потребан услов да би се човек звао хришћанином и започео живот у Духу.

Током свете Литургије, владика Јован је у чин свештеника рукоположио ђакона Милорада Вујовића из Лучана, а у чин ђакона службеника Епархије жичке дипломираног теолога Мирољуба Попадића из Краљева. Владика их је родитељски поучио о значају одржања у благодати коју су рукоположењем добили на дар и потреби одговорног и молитвеног живота.

Због мноштва народа изнета су три путира ради причешћа верних. После заамвоне молитве, поред гробног места Светог Симеона Мироточивог преломљен је славски колач.

После завршетка свете Литургије, у трпезарији Светог Саве архимандрит Тихон са својим братством уприличио је трпезу љубави и угостио све присутне.

Током целог дана верници су долазили у храм просећи благослов и молитвено заступништво Светитеља, а при свом поласку исто су урадили и Епископи, при чему је владика Јован обрaћајући се пре свих владици Атанасију, све присутне обогатио причом о ископавању моштију Свете Анастасије, пресвлачењем моштију Светог Симона и чудима која су се дешавала лично њему или у његовом присуству. Удивљени народ је пажљиво слушао помишљајући како је диван Бог у светима својим.

Извор: Епархија шумадијска

Јеванђељска прича претпоследње припремне недеље говори нам о Страшном суду и коначном исходишту свију нас у часу Господњег доласка у свој сили Му и слави. Та прича подсећа нас на непрекидну будност над својом душом. Да чинимо дела милосрђа - гладне нахранимо, жедне напојимо, сужње у тамници обиђемо... Да будемо смирени налик царинику, да се чувамо фарисејске гордости и покајемо попут блудног сина. У предворју Часног поста чека нас Недеља праштања. Праштајмо, браћо и сестре, поручује Владика Милутин, јер само тако ће и Отац наш небески нама опростити. Предајмо се покајању, које ће нас одвести духовном очишћењу, обнови нашег бића и новом животу у миру и љубави са Господом и људима.

Извор: Епархија ваљевска

• Епархијске вести
  

Након Литургије освештани су крстови, прилог г. Здравка Станковића, за звонике на Саборном храму Светог Симеона Мироточивог, који се подиже у Беранама. Владици будимљанско-никшићком г. Јоаникију у Литургији, поводом празника Преподобног Симеона Мироточивог и великог јубилеја – 900 година од његовог рођења, саслуживало је више свештеника и свештеномонаха Епархије будимљанско-никшићке. Молитвеном сабрању присуствовао је, у великом броју, вјерни народ беранског краја, од којих је један број приступио Светој тајни причешћа.Након Литургије Његово Преосвештенство Епископ Јоаникије преломио је, са свештенством и вјерним народом славски колач у славу Светог Симеона Мироточивог, коме се, љубављу, слогом и трудом вјерника, подиже храм у Беранама. Владика је, потом, обавио освећење крстова за звонике на овом Саборном храму. Сабраном вјерном народу архипастирском бесједом обратио се Преосвећени Епископ Јоаникије.

"Данас, у овај свети, недјељни свечани дан, драга браћо и сестре, прослављамо и Преподобног оца нашег Симеона Мироточивог у народу познатијег као Стефан Немања. Којим ријечима да похвалимо Светог? Да ли да говоримо о чудесним његовим подвизима како је стварао, утврђивао своје отачаство, како је ослобађао своје отачаство водећи ратове са Византијцима и свима који су се противили да српски народ добије слободу. Он се прославља као објединитељ српских земаља и као онај који је обновио своју стару дједовину, а његовом старом дједовином зове се дукљанска држава, зетска, односно данашња Црна Гора“.

"Рођен је на Рибници, али је временом заузео престо великог жупана код Срба, али то још није значило да је српски народ од византијског царства добио потпуну слободу, потпуну самосталност. Мала је била тадашња Србија да ратује са моћним византијским царством, али је и византијски цар препознао, преко Светог Симеона и преко српског јунаштва, да тај народ заслужује слободу, па је ријешио да прекине ратове и ороди се са том племенитом лозом. Дао је византијску принцезу за средњег Стефановог сина каснијег првог Првовјенчаног краља Стефана ктитора манастира Жиче“, подсјетио је Преосвећени Епископ.

Говорећи о ктиторству Светог Симеона Мироточивог, који је подигао бројне задужбине од манастира Вољавца код Бијелог Поља, Студенице и Ђурђевих Ступова до манастира Светог Николе и Свете Богородице у Топлици и бројне друге светиње, све до најзнаменитије наше светиње манастира Хиландара, Владика будимљанско-никшићки је истакао да све те славне задужбине свједоче дубоку вјеру и побожност Светог Симеона.

"Говори се у његовим житијима да је сваки подвиг, свако добро дјело почињао са молитвом, трудећи се да све добро испуни, али увијек ослањајући се на велико име Божје и на велику славу Божју, тако да све оно што је радио Бог је благосиљао и давао му успјех. Носио је свој крст и често наилазио на велике препреке чак и од својих најближих, а и од противника оснивања српске државе. Неколико пута је бивао заробљен, али се никада није поколебао, никада није посустао. Ко га је, драга браћо и сестре, кријепио, ко му је давао снаге? Његова света вјера и Господ му је давао снаге да одоли свему и да побиједи. Све оно што је чинио овјенчао је великом славом и успјехом, постао отац цијелог нашег народа, не само као творац државе, него и као духовни отац“.

"Зато ми имамо ту повластицу, тај призив и завјет пред Богом да подигнемо овај дивни храм Светоме Симеону Мироточивоме, ономе који је коријен свим српским светитељима и свим српским ктиторима, који је духовни вођа нашем народу кроз вјекове. Подижемо, ево, уз помоћ Божју, ову дивну и знамениту светињу овдје. Велика је милост Божија да се овдје подигне и заблиста свети храм, не зато што смо ми тако моћни и богати да га подигнемо, него зато што је то воља Божија, што је Свети Стефан Немања Симеон Мироточиви, заправо, градитељ овог светог храма, а ми имамо прилику да се уградимо у ову светињу и да постанемо удионици ктиторства Светога Симеона Мироточивога. Овај храм ће, ако Бог да, имати велику славу пред Богом, можда не мању од манастира Студенице, цркве Светог Николе у Куршумлији и других светиња, али ми још не знамо шта ће да буде, Бог зна, и они људи који вјерују у градњу ове наше светиње“, поручио је Његово Преосвештенство.

Владика је казао да је један од великих приложника овог светог храма честита старина, г.дин Здравко Станковић са својом породицом, који је већ до сада приложио много за Саборни храм у Беранама. Он је и приложник крстова, којима ће овај свети храм бити ознаменован силом Часног и животворног Крста Христовог.

"Да крст Господњи буде заштита свима који у овом граду живе, који у овај свети храм улазе, а породици г.дина Здравка нека буде на благослов, на здравље, на спасење и на свако небеско и земаљско добро. Нека би дао Бог да се убрзо саберемо под сводовима овог светог храма и да у њему одслужимо прву службу Божију. Надам се да ће у ово доба сљедеће године бити прилике да се саберемо под сводовима овог храма и да његову славу прославимо светом службом, коју ћемо у њему обавити. Треба нам, наравно, неколико година великог труда, братске слоге, љубави и молитве Богу, да бисмо овај храм завршили, како смо планирали, до 2019. године, када је велики јубилеј Српске православне цркве, да бисмо се у обиљежавање и прославу великог јубилеја – 800 година од оснивања Српске Архиепископије укључили са освећењем Саборног храма у Беранама“.

"Тако планирамо и Богу се молимо, а Бог нека одреди вријеме које ће бити Богу најугодније за освећење нашег Саборног храма. Желим да заблагодарим Црквеној општини беранској и Одбору за изградњу Саборног храма у Беранама, добрим и честитим људима, који су доста труда поднијели око изградње храма и око свега што се ради овдје, са малим могућностима, али учинили сте, хвала Богу, доста“.

'Још једном да заблагодарим, посебно, великом добротвору и приложнику г.дину Станковићу, његовој породици, и свима вама, драга браћо и сестре, који се укључујете у заједницу са нашим свештеницима, да се заједно Богу молимо и заједнички трудимо на славу Божију. Све што чинимо, чинимо надајући се да ће Бог излити Своју велику милост на све нас, да ће нас обдарити сваким добром и дати нашем народу напретка, здравља и среће, да се извучемо, прије свега, из духовних криза, па онда из економских и сваких других, али је најважније да међу нама има братске слоге и љубави, а Бог ће благословити да буде и свега другог што нам треба“, поручио је на крају своје надахнуте бесједе Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије.

Извор: Епархија будимљанско-никшићка

• Епархијске вести
  

Академији су, осим чланова ''Просвјете'' Зворник, присутвовали Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Хризостом са свештенством Архијерејског намјесништва зворничког, начелник Општине Зворник г. Зоран Стевановић и многобројни житељи Зворника. Светосимеоновску духовну академију припремили су и извели ученици Техничког школског центра из Каракаја и најмлађи чланови КУД-а, народни гуслар и други. Бесједу о Светом Симеону произнио је владика Хризостом.

У години која је пред нама обиљежавамо неколико значајних јубилеја, међу којима је и деветстота годишњица рођења Стефана Немање – светог Симеона Мироточивог. Скроман допринос обиљежавању овог значајног догађаја приређен је и у Теслићу, гдје је у вече Месопусне недјеље одржана свечана Светосимеоновска академија, у организацији Архијерејског намјесништва Теслићког и Светосавске омладинске заједнице Теслић.

Академији је претходило вечерње богослужење у Спомен-храму Пресвете Тројице у Теслићу, које је служио Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Хризостом.

На почетку свечане академије Владика Хризостом је поздравио присутне и упутио ријечи благослова, истакавши значај јубилеја који прослављамо, те благословио пројекат ''Историја православља у Поусорју'', који је промовисан на академији.

Поменути пројекат, покренут на иницијативу Архијерејског намјесништва Теслићког, има за циљ да у широком захвату покрене историјско истраживање простора у долини ријеке Усоре, да се позабави преиспитивањем постојећих сазнања, те да пробуди интерес јавности за даља и дубља истраживања. Као основни оријентири у овом подухвату треба да послуже недовољно истражени археолошки локалитети, који сежу у дубину античког временског оквира, средњевјековна сјеверна Босна, односно област Усора и Соли, са посебним освртом на период када је овим крајевима управљао благовјерни краљ Драгутин Немањић, па све до новије историје негдашњег Тешањског протопрезвитеријата и периода Свјетских ратова.

Одличан историјски пресјек и извјештај о резултатима најновијих истраживања на локалитетима који се историјски вежу за област Усора, пружио је у свом излагању магистар Славољуб Лукић, историчар из Бањалуке. Присутнима се обратио и Алекса Касаповић, који се до сада бавио етнографским истраживањима на простору општине Теслић. Била је ово прилика и да се јавност упозна са идејним рјешењем историјске карте Поусорја.

Сам пројекат ''Историја православља у Поусорју'' обухватиће два циклуса предавања о духовном и историјском наслијеђу простора који данас улази у састав Архијерејског намјесништва Теслићког, на основу подјеле на парохијске цјелине. У завршници, пројекат предвиђа израду историјске карте и публикацију прикупљених материјала, који би пружали аутентичан приказ и достојанствено свједочанство духовног и културно-историјског наслијеђа српског Поусорја.

Извор: Епархија зворничко-тузланска

• Епархијске вести
  

У Канцеларији за дијаспору и сарадњу са Србима у региону представљена је књига текстова (објављених од 2007. до 2012. г. у епархијском часопису "Преображење") протојереја-ставрофора Предрага Азапа из Винковаца.

Сами наслови текстова (23 текста) представљају поуке или поруке, или су пак одговори на питања, као на пример: Ослушкујући изазове свакодневице, Волим бити у близини људи који зраче миром, Тако је мало потребно кад не љубимо себе, како ћемо љубити друге... Својим избором текстова прота Предраг одговара на питања како постати нов човек, одгонета младима о љубави и упућује их на стазу Божје љубави. Посебно су надахнути текстови којима се обележавају божићни и васкршњи празници.

„Живети с Богом на првом месту не значи да ће нам бити лепо и добро, него да ће нам бити благословено. Имаћемо тешке крстове, али ћемо их знати носити. Имаћемо тешкоћа, али ће нам нада бити окрепљена. Примаћемо погрде и изругивања, али ћемо знати с ким рачунамо. Можда све ово звучи једноставно, али за почетак стави у сваком свом дану Бога на прво место, прекрсти се и предај Му дан који је пред тобом, јер када је Бог на првом месту, све је на свом месту!“ пише протојереј-ставрофор Предраг Азап. Једноставним језиком речено, са пуно топлине и љубави за сваког човека, за своје парохијане, прота Азап се потрудио да пишући из срца, допре у свачије срце.

Епископ липљански Јован је служио божићну Литургију лета Господњег 2014. у Винковцима и у радости са свештенством и благочестивим народом града Винковаца дочекао Божић. Са задовољством је видео прегалаштво нашег свештенства на овом подручју, посебно протојереја-ставрофора Предрага Азапа који је с великим трудом и залагањем свих својих парохијана подигао порушени храм Силаска Светог Духа.

Преосвећени Владика Јован је, приказујући књигу проте Азапа, указао да ће се поуке и поруке изложене у књизи Када је Бог на првом месту, све је на свом месту наћи своје место као духовна литература верника и тек ће се ишчитавати. Преосвећени Јован је истакао и неопходност неопходног узајамног духовно исправљања без обзира на то где живимо и какве нас физичке границе деле.

Протојереј-ставрофор Предраг Азап је захвалио Српској Православној Цркви и Канцеларији за дијаспору и сарадњу са Србима у региону, која је „наша кућа, српска кућа“.

"На Србију и престони Београд ми Срби из вуковарско-сремске области, Срби са крајишких брда, ми Срби из Хрватске, увек упиремо очи. Зато је за мене, свештеника Српске Цркве, ово вече посебно, јер 23 године предводим духовно стадо у Пачетину и Маринцима, и више од 10 година у граду Винковци," казивао је прота Азап.

Поред студената, учитеља, историчара, благочестивог народа, представљању књиге присуствовао је архијерејски намесник шидски протојереј Радомир Мишић.

Миодраг Божовић, задужен за културна дешавања и трибине, био је домаћин у име Канцеларије за дијаспору и сарадњу са Србима у региону, а молитвеним песмама поново нас је обнављао и укрепио музички састав Обновимо себе - Подигнимо Ступове.

Организатор сабрања је био портал Српска дијаспора.

Свако је понео у свој дом примерак протине књиге Када је Бог на првом месту, све је на свом месту. Њени текстови водиће читаоце кроз ритам његове животне свакодневице уносећи речи мира и бодрост за његово даље усавршавање.

Предраг Азап (Осијек, 10. новембра 1969. г., иначе, родом из Тења), православни свештеник, писац и издавач. Основну школу је завршио у Тењу, средњу у Осијеку добивши 1987. г. звање трговца-комерцијалисте. Љубав према богословским наукама, усађена у младим данима у порти тењског храма светог Николе, одвела га је на школовање у Богословији св. Арсенија у Сремским Карловцима.

Године 1991. Епископ осечкопољски и барањски Лукијан позива га као ученика богословије да се врати у Тење, где добија свештенички чин. Године 1991. рукоположен је за ђакона и презвитера. На парохији Пачетин и Маринци налази се од 30.4.1992. г. дошавши из Тења, где је као администратор парохије провео седам месеци. Поред те парохије, 2000. г. добија у надлежност и парохије Винковци и Рајево Село. Епископ Лукијан га је одликовао за ревност у свештеничкој служби, обнављање порушених светиња и црквеног живота, достојанством протонамесника (30.9.2001. г.). Званичним актом епископа Лукијана од 14.6.2004. г. постаје парох винковачки и администратор парохије у Рајевом Селу. На свечаној архијерејској Литургији 29.6.2004. г. Епископ Лукијан га, за многе свештеничке и вероучитељске заслуге, унапређује у чин протојереја.

Много свог времена посветио је новинарској делатности. Уредник је Гласа Православља, првог верско-поучног и информативног часописа новообновљене Осечкопољске и барањске епархије. Доласком на винковачку парохију покреће билтен Православни хришћанин "за вјеру и културу Српске православне парохије у Винковцима". Црквени живот својих парохија и Епархије презентује и на интернету, страницама које сâм уређује. Као уредник, издавач или аутор предговора издао је три књиге.

Скупштина Вуковарско-сријемске жупаније доделила му је 11.11.2004. г., а поводом Дана те жупаније, повељу за допринос развоју међуљудских односа и за несебично залагање у процесу обнове ратом разрушених објеката Српске Православне Цркве.

Зорица Зец

извор Нове књиге

„У фебруару месецу Лета Господњег 2014. Епархија ваљевска је наставила са мисијом у Казнено-поправном заводу за малолетнике у Ваљеву. Ова мисија је најпре настављена служењем Светих Литургија у капели Светог Саве у суботу 08. фебруара 2014. године, на дан преподобних Ксенофонта и Марије и на Задушнице 22. фебруара 2014. године. Свете Литургије служили су духовник ове установе свештеник Дејан Трипковић и ђакон Дарко Крунић, а уз појање вероучитеља Драгана Станојевића и апсолвента Богословског факултета Александра Филиповића. На оба Литургијска сабрања учествовало је по тридесет затвореника код којих је приметно све веће интересовање за учествовање у овој највећој тајни Цркве Христове.

О значају Свете Литургије у животу хришћана и о Светим Тајнама Цркве, а посебно о Светој Тајни Покајања и Исповести, као и о вечном животу и Суду Божијем беседио је свештеник Дејан Трипковић.

21. фебруара у Едукативном центру ове установе, на позив духовника јереја Дејана Трипковића, затвореницима који се припремају за излазак на слободу уз присуство десет васпитача и начелнице за третман Госпође Наташе Стевановић Параментић, изузетно надахнуто предавање о породичним вредностима одржала је ауторка „Породичног буквара“ Госпођа Милица Новковић из Београда. Ово предавање је са великим одушевљењем прихваћено од стране затвореника и васпитача, а посебан његов значај је у охрабривању ових младих људи који после одслужене казне треба поново да се укључе у свакодневни живот, што често за њих представља велики проблем. У процесу њиховог повратка у друштво Хришћанска вера и вера у породичне вредности могу одиграти одлучујућу улогу, закључак је овог изузетног предавања Госпође Милице Новковић, веома ретког и великог мисионара и проповедника повратка породичним ведностима за коју Академик Владета Јеротић говори: „Љубомир Ненадовић је једном давно написао да су две најтеже ствари на свету: добро државом управљати и добро дете васпитати. Ако и само ретке породице покушавају да у пракси примене проверене, у основи човечне савете Милице Новковић у овом „Породичном буквару“, уверен сам да ће као знамење зрелијег породичног васпитања бити могућ и зрелији начин вођења сваке државе и света у целини.“

БИСЕР МНОГОЦЕНИ

Ја пронађох бисер многоцени,

Спазивши на тргу његов сјај,

Међу многим накитом и благом,

Срцем ја препознах бисер тај.

Гледајући блистање његово,

Запевах му песму душом свом,

И ту радост похраних у груди,

Вративши се брзо у свој дом.

Где пресабрах све своје имање,

Намерен за бисер да продам,

И све што је од овога света,

За тај бисер, бисер, да имам.

Јер он пуни све просторе моје,

Сунцем које сија осми дан,

И сведочи ризнице нетварне,

Оном ко је њиме обасјан.

ПИРГ

Предавање Госпође Милице Новковић, аутора књиге "Породични буквар".

Свечана сала Музичке школе "Живорад Грбић" У Ваљеву 20. фебруар 2014. године у 18 часова.

Јер, прича о блудном сину метафора је Оца нам небеског и нас - блудних синова и кћери. Како отац грли сина приспелог са животне странпутице, тако и Господ трчи у загрљај покајнику, који је спознао ништавност пропадљивог света, део је надахнуте и снажно емотивне проповеди владике Милутина на светој архијерејској Литургију у Храму Свете Великомученице Марине у Врујцима.

- Браћо и сестре, тонемо попут несрећног блудног сина. Тонемо, а не знамо да устанемо. Тешко је осетити себе у Христу, а Христос је дошао да буде човек да бисмо ми постали христолики. Сетимо се, као блудни син, Оца небеског и заплачимо јадни и тужни! Јер, није гроб задња реч човека већ полазна тачка у Царство Божје, у вечност - океан љубави Божје, који ће нас запљуснути о Другом Христовом доласку. Сви, без изузетка, много греха имамо. Зато је велика радост и лепота Часног поста. Хајмо да исповедимо грехе, дубински загледани у њих, покајемо се, згадимо и кажемо: „Нећу више!“. Ако само свештенику набројимо грехе, а после их понављамо, само лажемо себе. Бога не можемо слагати. Постимо јер то је пораз демонима и корачајмо светла образа ка славном Васкрсењу - поручио је Владика Милутин верном народу у врујачком храму.

Време неумитно тече, свакога дана смо старији и никада не знамо када ће нас Господ позвати себи. За оправдања може понестати времена. Зато, по узору на блудног сина, похитајмо сваке недеље у дом Оца нашега, где се причешћује, исповеда, младенци венчавају и деца крштавају.

По завршетку литургијског сабрања, Владика Милутин осветио је фабрику „Вода вода“ и изворе термалне воде, која ће бити флаширана у њеним погонима. То је засигурно једна од најлепших вести за врујачко становништво, будући да ће нови почетак рада „Вода воде“ поправити економску ситуацију овог краја. О квалитету воде у Врујцима речено је и записано много лепих речи. Најдрагоценије засигурно су оне које је изговорио Свети Владика Николај. Наиме, открио је Владика Милутин, Лелићки Златоуст тврдио је да је врујачка термална вода из дубине од 605 метара најбоља на свету. Изражавајући захвалност Владики Милутину, председник компаније „Si and Si group“ Војин Ђорђевић рекао је да се са радошћу вратио да обнови производњу воде у Бањи Врујци и, као добри слуга, одужи се

Господу за добра која нам је даровао.

Извор: Епархија ваљевска

Епархијске вест