Свету архијерејску Литургију служио је Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије уз саслужење свештенства и монаштва Епархије и молитвено учешће вјерног народа. Након Литургије у којој су вјерници, у великом броју, приступили светим тајнама Тијела и Крви Христове, празнична литија је прошла око манастирског храма, а прочитан је и Синодик Православља. Архипастирском бесједом обратио се Преосвећени Епископ г. Јоаникије:

"Овај свети дан Прве недјеље Часног поста, а ова недјеља зове се Чиста недјеља зато што постом и молитвом чистимо душу и тијело, посвећен је светим иконама. То је Црква установила још од давнина, а у 8. и 9. вијеку потврдила поштовање светих икона. Можемо сликати лице Божје зато што се Бог оваплотио, примио људску природу, примио људско тијело, постао видљив, можемо сликати и лице Пресвете Богородице, светитеља Божјих, оних који су се Христу уподобили, сликамо њихове свете ликове преображене. То су вјечни ликови који ће засијати у царству Божјем, као што сликамо и новопросијавше светитеље, а тако и започиње култ нових светитеља које Црква рађа“.

"Најприје се сликају иконе, тражи се онај вјечни лик светитељев који је већ засијао пред лицем Божјим. Када имамо новопросијавше светитеље, као што је наш Свети Владика Николај или Преподобни Јустин, Симеон Дајбабски и многи други мученици и свештеномученици, њихов лик се кроз сликање икона, тражи неких стотињак година док се тај њихов лик, на неки начин, не препозна у Цркви и овдје на земљи, као што је препознат пред лицем Божјим горе на Небу. Зато ћемо, драга браћо и сестре, послије ове свете службе и послије Светог причешћа ићи у литију око храма да прославимо лијепо овај празник икона“, казао је Владика будимљанско-никшићки.

Он се осврнуо и на још један велики празник - Прво и друго обретење главе Светог Јована Крститеља, који данас слави Црква Божија.

"Молимо се Крститељу Господњем Јовану, учитељу покајања да нас научи духовном животу, да нас научи да исправљамо своје мисли и своја дјела, да нас научи правој, истинитој вјери. Свети Јован Крститељ као почетак свему поставља ријечи: "Покајте се, јер се приближи Царство Божје“. Говори, дакле, да исправљамо свој живот, своје намјере, мисли, дјела, да се миримо са ближњима својим, да живимо честито и побожно, а све то има смисла зато што долази, већ је дошло Царство Божје,. Чим је дошао Господ у овај свијет ту је и Царство Божје, а ми не знамо кад ће бити тај моменат, када ће се оно, заиста, успоставити у свој својој пуноћи. Оно личи на ове наше празничне свечаности, које су изображење вјечног и непролазног Царства Божјег, вјечне заједнице између Бога и људи, међу људима међусобно“.

"Молимо се Крститељу Господњем Јовану, учитељу покајања да нас научи духовном животу, да нас научи да исправљамо своје мисли и своја дјела, да нас научи правој, истинитој вјери. Свети Јован Крститељ као почетак свему поставља ријечи: "Покајте се, јер се приближи Царство Божје“. Говори, дакле, да исправљамо свој живот, своје намјере, мисли, дјела, да се миримо са ближњима својим, да живимо честито и побожно, а све то има смисла зато што долази, већ је дошло Царство Божје,. Чим је дошао Господ у овај свијет ту је и Царство Божје, а ми не знамо кад ће бити тај моменат, када ће се оно, заиста, успоставити у свој својој пуноћи. Оно личи на ове наше празничне свечаности, које су изображење вјечног и непролазног Царства Божјег, вјечне заједнице између Бога и људи, међу људима међусобно“.

"Тиме се ободрујемо, драга браћо и сестре, што је Господ већ дошао у овај свијет, извршио дјело спасења, крв Своју излио за нас, очистио људску природу, препородио је, обновио је, осветио је, учинио нас, по благодати Божјој, дјецом Оца нашег небеског. Зато се и молимо молитвом Оче наш. Сви они који су крштени имају слободу да се моле молитвом Оче наш, јер су усиновљени Богу и Оцу, Цару вјекова, Богу, Творцу неба и земље и Спаситељу свих људи. Зато је важно да знамо да смо призвани да се често причешћујемо Светим тајнама Христовим, али и да се за причешће припремамо постом, молитвом, и покајањем. То је оно што је најважније“, поручио је у својој бесједи Његово Преосвештенство Епископ Јоаникије.

Извор: Епархија будиљманско-никшићка

• Епархијске вести
  

Началствовао је Високопреосвештени Архиепископ аустралијски г. Стилијан из Васељенске Патријаршије, а саслуживали су Епископ Митрополије аустралијско-новозеландске Српске Православне Цркве г. Иринеј и викарни Епископ аполонијски г. Серафим из Васељенске патријаршије као и бројно свештенство Васељенске, Српске и Антиохијске Патријаршије. Црква Светог Николе у Мериквилу, једна од највећих православних цркава у Сиднеју, била је испуњена верним народом различитих нација и језика, али једне заједничке вере.

Пред крај службе пред епископима су, са иконама у рукама, ишли ђакони и свештеници, а за Епископима народ и појци, чинећи опход какав приличи празнику Тријумфа православља. Епископи су са Царских двери прочитали синодикон православља на грчком, српском и енглеском, а затим су сви присутни поделили трпезу љубави у парохијском дому.

На крају вечери Високопреосвештени Архиепископ Стилијан срдачно је захвалио свима који су се окупили те вечери на заједничкој молитви и за заједничком трпезом, посебно издвојивши Преосвештеног Епископа Иринеја. ”Епископ Иринеј је изузетно вредан за међусбсну сарадњу наше Цркве у Аустралији; у њему и његовој Цркви имамо велику подршку и ослонац” истакао је Архиепоскоп. Владика Иринеј се захвалио у име Српске Православне Цркве на лепим речима и на радост верника на грчком језику поновио истину коју смо врло често говорили када нам је пре двадесетак година било најтеже о искреном и доказаном пријатељству Грчкога народа.

Извор: Митрополија аустралијско-новозеландска

Пре литије, владика Јован је у јутарњим часовима у Саборном храму служио свету архијерејску Литургију, на којој се верном народу обратио богонадахнутом беседом. У 16 часова почело је свечано вечерње богослужење у част победе Православља над неправославнима, Крста над некрстом, Истине над лажју, Правде над неправдом, Добра над злом, Бесмртности над смрћу. У наставку богослужења, Преосвећени Владика, свештенство града Крагујевца и верни народ кренули су у свечану литију кроз Крагујевац, носећи у рукама иконе светих на тај начин символизујући победу Православља.

По повратку литије у храм, Владика је одслужио молебан и прочитан је Синодикон, који садржи анатему или проклетство свих јеретика, посебно иконобораца, затим, похвалу за све ревнитеље православне вере. Тај Синодикон је донет 843. године у Цариграду. Црква је кроз своје векове била у борбама, мукама, трудовима и победама. И у време слободе и благостања, поједини чланови Цркве морали су водити борбу против греха и злог духа, против таме и лажи у свом сопственом животу. Морали су улагати труд за одбрану и обогаћење душа својих, тежећи у свему томе да постану учесници оне светле победе, коју је Христос задобио над грехом, смрћу и ђаволом. А то је победа вере православне, коју данас славимо.

Уз похвалну песму Тебе Бога хвалим, узнета је молитва Свевечном Творцу због сачуване чистоте православне вере, јер је како рече Преосвећени Владика, истина је тријумфовала над лажју, светлост над тамом, и православље над свим погрешним учењима.

По завршетку свечаног молебна, братство Саборног храма је организовало трпезу љубави за свештенство и монаштво Епархије шумадијске.

Извор: Епархија шумадијска

Повечерје са читањем молитава за почетак поста и чином међусобног опраштања Владика је служио у цркви Рођења Пресвете Богородице на Гавриници. У богослужењу је појањем учествовао сав клир Славонске епархије. (Више фотографија из богослужбеног живота Славонске епархије можете видјети на https://www.facebook.com/pages/Saborni-hram-Svete-Trojice-u-Pakracu/1443139332586618).

Епископ Јован је уз јутарња и вечерња богослужења прва три дана поста читао канон Светог Андреја Критског. Прву Пређеосвећену Литургију Владика је служио, уз саслужење свештенства Епархије, у цркви на Гавриници, а потом је имао братски састанак са свештенством на коме је одређен распоред великопосних богослужења на територији Епархије.

Одазивајући се позиву пожешког бискупа монсињора др Антуна Шкворчевића, владика Јован је посјетио 4. марта 2014. године Преузвишеног Бискупа у центру Бискупије у Славонској Пожеги. Послије Бискупових ријечи поздрава, владика Јован је Преузвишеном пренио поздраве са најбољим жељама Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, администратора Епархије славонске. Бискуп је узвратио ријечима лијепих успомена које носи из досадашњих сусрета са патријархом Иринејом и архијерејима Српске Цркве. На крају сусрета, послије размјене поклона, бискуп Шкворчевић је показао дио црквеног и културног блага које се чува у и библиотеци Пожешке бискупије. (Опширније о посјети Епископа липљанског Пожешкој бискупији можете видјети на адреси http://www.pozeska-biskupija.com/index.php/89-vijesti/2014/ozujak/2130-biskup-skvorcevic-primio-episkopa-jovana).

Преосвећени Владика Јован посјетио је истог дан парохијску цркву Светог великомученика Георгија у Пожеги, гдје га је парох протојереј Александар Бјелић упознао са приликама пожешке парохије и пословима везаним за наставак обнове цркве. У капели Свете Петке која је уз парохијску цркву, Владика је, уз саслужење протојереја-ставрофора Ђорђа Теодоровића и оца Александра, одслужио изобразитељну службу.

У поподневним часовима 5. марта 2014. године Пакрац су посјетили г. Драган Давидовић, директор Секретаријата за вјере у Влади Републике Српске, и вајар академик Миливоје Унковић, који су са владиком Јованом разговарали о обнови храма Светог Илије у Млаки, која је била дио комплекса јасеновачких концентрационих и логора смрти.

У четвртак, 6. марта 2014. године, епископ Јован је посјетио центар Вировитичко-подравске жупаније у Вировитици и сусрео се са жупаном г. Томиславом Толушићем, с којим је разговарао о положају Православне Цркве у региону и могућностима за унапређење њеног живота и рада. Посетом дому пароха вировитичког Јовице Гачића завршена је ова посета Епископа липљанског Епархији славонској.

СПЦ

У ноћи између 7. и 8. марта 2014.г. проваљена је црква Светог Илије у Ђеврскама. Непознати починитељи или више њих обили су улазна врата и насилно ушли у храм. Надлежни свештеник протонамјесник Ђорђе Веселиновић је обавијести полицију, која је извршила увиђај.

Овом приликом причињена је и већа материјална штета.

Надамо се да ће полиција пронаћи починетеље овог недјела.

У потрази за једном таквом вриједношћу, настављена је сарадња Богословије Светог Петра Дабробосанског у Фочи и Центра за ментално здравље Дома Здравља у Фочи и у првој седмици Велике Четрдесетнице.

Поред активног учешћа у великопосним богослужењима – поста и молитве, ученици Богословије су одлучили да већи дио свог слободног времена посвете хуманом гесту – раду са дјецом са посебним потребама. У акцији Центра под називом Осмијех за мајку, која је имала за циљ израду разних предмета од дрвета, папира и пластике, у коју су била укључена дјеца ометена у развоју, учешће су узели и млади богослови – волонтери.

На градском тргу у Фочи, у периоду од 5. до 8. марта, одржана је изложбена продаја готових производа, у које су ова дјеца унијела дио своје несебичне „љубави за свијет“... Између већег броја штандова на којим су се обично налазиле исте ствари – попут свјежег цвијећа, штанд Центра се издвајао разноликошћу боја, необичних облика и занимљивих цртежа. Посјећеност је била задовољавајућа, што је итекако храбрило младе умјетнике, жељне ничег више до једног топлог осмјеха!

Понијевши у својим срцима значајна искуства, пронашавши смисао у односу према другима, богослови су усвојили важну животну лекцију: Помоћ није само материјална – помоћ је често и ближа нама самима, али је ми, нажалост, нисмо увијек свјесни. Знак пажње је бесплатан, али итекако драгоцјен!

Сва средства од продаје, намијењена су корисницима Центра у сврху разних акција, набавке реквизита и организовања излета.

Извор: www.bogoslovija.org

• Епархијске вести
  

Свету Пређеосвећену Литургију служио је Његово Преосвестенство Епископ британско-скандинавски г. Доситеј уз саслужење протопрезвитера- ставрофора Горана Спаића, старешине храма Светог Саве у Лондону, и протопрезвитера-ставрофора Александра Илића, из парохије Светог Јована Крститеља у Халифаксу, Северна Енглеска. Са благословом епископа Доситеја, свету тајну исповести обавио је умировљени протопрезвитер-ставрофор Милун Костић из Лондона.

Након богослужења послужена је трпеза лубави за присутно свештенство и председнике Црквених одбора. Након заједничког ручка, одржана је седница парохијских свештеника и председника Црквених одбора. Теме дневног реда су обухватале живот парохија архијерејског намесништва британско-ирског.

протопрезвитер-ставрофор Александар Илић

• Епархијске вести
  

И опет наша Св. црква слави победу наше Св. вере над њеним непријатељима; и опет јерес пропада и опет православље побеђује! Па зато, колику радост треба да осећају хришћани сећајући се данас оних богоносних Отаца, који са божанским одушевљењем на толиким саборима бранише, очуваше и утврдише Хришћан ство и побожност! Али, какву би опет жалост осетили ови исти Св. Оци, кад би видели како православии хришћани, оно исто благо чашће, за које су се они против ј еретика борили, данас слабо по штују и мало уважавају?

Хришћанство је препородило свет и под упливом његових бо жанских идеја слави се и велича данашњи нараштај. А та слава и величина данашњег света, шта је друго ако не венац славе на на шој глави, - али венац, који је стекла победа наших богоносних Отаца, а за благо и срећу нашу? Но кад би било могуће да се Христови Апостоли, да се црквени учитељи и свети оци врате натраг у овај свет, који је помоћу хришћанства пун напретка, који по сво ме опредељењу непрестано тежи за напретком и који се већ могао уверити, да без хришћанства нема напретка а међутим хришћанско благочашће тако осетно занемарује - кад би велимо било могуће, да се они велики и славни црквени учитељи врате к' нама, е да ли не би требало, да опет из основа Христовој вери верне уче, да опет од самог почетка православље православнима проповедају? Православље је помоћник свију наука, православље благосиља вештине и проналаске, оно освећује слободу мисли и удружења, оно налаже узајамно потпомагање, оно ујамчава личну и општу сигурност, оно чува светињу части, имена и слободе, оно је напре дак за којим цео свет тежи. И после близу 2.000 год. свога благотворног рада на препорођају овога света упитајмо се, драга браћо са чиме смо му благодарили, или какву му пошту данас одајемо? Па за то, кад би било могуће да се опет врате у овај свет они велики цр­квени учитељи, они славни борци духовног и световног истинитог напретка, да ли би требало да полемишу непријатеље вере, или би било прече, да верне вери врате! Јер Св. веру Спаситеља света већ не напада безбоштво и руга ј еретика, него незнање и небрига са­мих хришћана! И тако, најсветија вера Христа Спаситеља, која је у средини незнабожачких заблуда засијала као сунце међу обла цима; која је у средини јеретичког трња процветала као ружа; ко ја је при ужасима страшних гоњења славно победила - та вера да­нас изгледа помрачена и слабо уважена у средини хришћанских друштава - онде, где ј е у теориј и истине требало све јаче да светли и на делу светости све боље да цвати!

Па и поред свега тога и ми заједно са незлобним Израиљћани ном Натанаилом исповедамо; да је Христос син Божији, да је цар Израиљев! Али, ми не разумемо шта верујемо и ми не живимо као што верујемо. Ми верујемо Св. веру нашег Спаситеља и Господа, но ми смо у познавању вере слепи а на делу вере мртви, па за то на­ша вера и јесте непотпуна. Непотпуна у познавању, јер не знамо оно што верујемо; непотпуна на делу, јер не живимо као што веру јемо, па с тога и јесте нужно, да се данас, на празник православља, поучимо у православљу с погледом на обе битне црте његовог ка рактера, с погледом и на веру и на дела почев као што је тело без духа мртво, тако је и вера без добрих дела мртва, каже Св. Апостол.

Кад је син Божији, Спаситељ света, сишао с неба на земљу дао нам је закон о томе, како треба да верујемо и шта треба да радимо. Па да би постигли вечно блаженство показао нам је два пута: је дан за познавање истине а други за чињење добрих дела И ова j двојаки закон јесте наша Св. вера, а хришћанин, који га потпуно не извршује јесте као болесник, који не може да иде. Ако хришћа нин верује а не чини добра дела, његова вера није потпуна, па зато је преко нужно да знамо истине које садржи наука наше Св. вере и да чинимо добра дела, кој а нам налаже наша вера. Дакле ми тре­ба добро да знамо оно што верујемо и треба да живимо као што ве рујемо.

Ми верујемо у Господа Исуса Христа, но да ли знамо чуда Ње говог живота; да ли нам је позната истина Његове науке; да ли разумемо важност Његових страдања; да ли појимамо величину Његове славе? Ако све то добро не знамо, онда је Он за нас непознати бог. Хришћани имају Јеванђеље, но да ли су им познате јеванђелске заповести и догмати? Хришћани светкују празнике, но да ли знају какав је циљ цркве с тиме? Ми постимо, но да ли знамо дужности поста? Чувајући се од јела, да ли у нашем друштву ви­димо и уздржавање од страсти? Ми примамо Св. тајне, но да ли разумемо њихов благотворни уплив? И тако, ми имамо веру, но да ли смо богати и са познавањем и разумевањем вере? Кад хришћа нин на сва ова питања узможе дати повољан одговор, тек онда ће бити прави хришћанин, јер вера, коју смо са крштењем добили, јесте само почетак вере. Она је као корен, који треба да расте, да цвати и да уроди богатим плодом у овоме земном рају Христове цркве. Почетак захтева напредак, корен тражи плод и вера хоће дела, јер је без њих мртва. Ми верујемо и у цркву долазимо, но колико пута у години? Ми постимо од јела, но да ли се од страсти уздржавамо? Ми се исповедамо, но да ли смо се са свима опростили, да ли смо из нашег срца искоренили сваку злобу и мржњу - да ли смо престали грешити? Ми се причешћујемо, па примајући у себе тело и крв Христову да ли као хришћани и представљамо Христа Спаситеља, који је непријатељима праштао и за њих се Богу молио, који је био друг и добротвор сиротиње, који је мученички умро за благо и срећу општу? На ова питања нека свакоме његова савест одговори, али је већ крајње време да сваки од нас озбиљну пажњу обрати на своје хришћанске дужности које има према Бо­гу, према себи и према ближњем; јер није далеко време „ кад ће Го­спод послати анђеле своје и сабраће из царства његова све који чи­не саблазни и безакоња и бациће их у пећ огњену; а праведници засијаће као сунце у царству Оца њихова". Па зато, долазећи у цркву са вером за спасење наше душе, покажимо да смо и на делу хришћани. Чинећи добра дела ми их чинимо човеку, нашем брату, ми их чинимо Србину, ономе, који нам је најмилији. У Нојевом ковчегу пуних 40. дана живели су сложно и мирно лав и во, кур јак и овца и једном се храном заједнички хранили, па зато и ми као људи и хришћани при нашем благовању не треба да заборави-мо на нашу браћу, која се муче и злопате, јер је и Господ наш Исус Христос образовао од нас овај спасоносни ковчег да нас у име Ње гово спасе од светске покварености, давши нам заповед да љубимо један другог. У Нојевом ковчегу заповеда Господ животињи, да се слаже и узајамно потпомаже и животиња га слуша; и нама, људи ма, заповеда да љубимо један другог, да се узајамно потпомажемо, и ми ту Божију заповед често не испуњавамо, ми, који имамо јед ну природу, једно име, једну веру и једнога Бога! Ми знамо, да нам је дужност да и наше непријатеље љубимо, но колико пута пријатељ не воле пријатеља, брат не мари за брата па зар често и деца не поштују родитеље, који су их родили? Дакле, ми слабо знамо оно, што верујемо, и ми врло често не живимо као што верујемо.

С тога је нужно да знамо, да се за чисту веру и добра дела траже од сваког хришћанина само две ствари: чист разум и непокварено срце. Разум за познавање истина и заповеди вере и срце за љубав према Богу и ближњему. И стари хришћани вазда су имали једно срце и једну душу. Но да ли је и код нас тако? Кад после потопни свет из велике гордости поче зидати вавилонску кулу са намером да се на небо попне, Бог се наљути и рече: хајде да сиђемо и да им помешемо језик да не разуму један другог шта говоре (Бит. 11. 7) те тако сва­ки говораше другим језиком, не може се разумети и међу њима беше само шум, неспоразумевање и неслога. Па да ли и од дана шњих хришћана сваки нема по један различан језик , или да ли међу њима није колико страсти толико и језика? И тако, да ли и наше друштво данас није као кула вавилонска а наша вера смеса језика? Јер име хришћанског друштва није име себичности, мр жње и поцепаности, него пожртвовања, љубави и слоге.

Па зато и ја драга браћо не срамотећи вас ово говорим ( I Кор. 4, 14.) него да се не би старали само сваки за себе већ и за друге (Фал. 2.4 ) обраћам вашу озбиљну пажњу на следеће речи слова Божјег, које веле: Не изно­си лажних гласова и не пристај с безбожником. Не иди за множином на зло и не говори криво да се Правда не изврне. Немој изврнути Правде сиромаху. Безазленога и иравога немој убити, до шљака не цвели. Поклона не у зимај, јер поклон заслепљује окате и изврће речи правима. Шест дана ради а седми дан посвети Господу Богу на молишву. Па кад само тако радили будемо онда ће мо разумети оно што верујемо и живети као што верујемо; онда вера наша неће бити непотпуна, јер ће бити спојена са добрим де­лима и онда ћемо достојно и као истинити чланови цркве живети у цркви и ползовати се њеним поукама, постом и молитвом, испо вешћу и Св. причешћем, што нас спроводећи кроз овај велики пост спрема, да радосно, са чистим срцем и чистом савешћу дочекамо и светли празник Христова васкрсења. Амин.

Владико, Боже наш, молимо Твоју доброту услиши нас, недостојне слуге Твоје, и оспособи нас да достигнемо до жељеног завршетка ових дана поста које си нам дао на исправљање, те нâс који се дотакосмо предложених блага води ка венцима којима се надамо; и свуци са нас оружје таме, а украси нас оружјем светлости; даруј нам уздржање нелицемерно, молитву без истицања и Теби благопријатну, милостињу без таштине и благоугодну. Род наш украси да у посту и молитви победама блиста.

Милосрђем Јединороднога Сина Твога, са Којим си благословен, са јединим пресветим и благим и животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова.

Народ: Амин.

Извор: Епархија бачка

• Литургија
  

У цивилизованом свету познато је да је сваки човек невин док се не докаже да је крив. Тако би требало да буде и са Оливером Ивановићем који зна да је невин и жели да то докаже. Међутим, по ко зна који пут на Косову и Метохији, сведоци смо да се надлежне затворске власти и затвореници Албанци према Србима који су осумњичени за наводне злочине односе као према најгорим криминалцима. Епархија Рашко-призренска обавештена је да је Оливер Ивановић због нехуманог третмана у затвору започео штрајк глађу, као свој очајнички вапај пред очима јавности. ЕУЛЕКС и локалне косовске институције остају неме на његов захтев да му се омогући одбрана са слободе или барем да буде пребачен у затворску јединицу у Митровици, где би засигурно имао хуманији третман и могућност да га породица лакше посећује и настави да му пружа толико потребну моралну подршку.

Здравствено стање Оливера Ивановића се погоршава из дана у дан. Затворске власти му заузврат још прете самицом и изолацијом ако настави да одбија храну, док су албански затвореници на њега пре пар дана поново физички насрнули. Иако као хришћани не можемо да подржимо штрајк глађу и стално апелујемо на Оливера да сачува своје здравље и снагу, исто тако не можемо, а да не разумемо да његов даљи останак у затворској јединици у Приштини у постојећим условима још више угрожава његов живот и има за циљ да га сломи и понизи као личност.

Епархија Рашко-призренска поново ће се обратити међународним институцијама и страним дипломатским представништвима да се размотри захтев г. Ивановића, који је управо са тим институцијама годинама коректно сарађивао и константно указивао на потребу заједничког живота Срба и Албанаца на овом простору.

Уколико се ова агонија Оливера Ивановића настави и поред свих апела који стижу ових дана ЕУЛЕКС-у, то ће бити више него јасна порука претње и обесхрабрења свим Србима који желе да се праведно боре за интересе свог народа и будућност своје деце на Косову и Метохији.

-------

Епископ рашко-призренски Теодосије већ је два пута посетио г. Оливера Ивановића у притвору и пренео му изразе подршке свештенства, монаштва и верног народа наше Епархије да са надом у Бога и правду Божју докаже своју невиност.

Извор: Епархија рашко-призренска

• Косово и Метохија
  
• Епархијска саопштења
  

Света Литургија Пређеосвећених Дарова, по правилу, врши се увече током Велике Четрдесетнице, сем суботе и недеље, и у прва три дана Велике Недеље, после потпуног целодневног поста. Ο њеном свакодневном вршењу сведочи 52. канон Петошестог сабора и древни типици. Типик Лавре Светог Саве Освећеног предвиђа њено вршење само средом и петком и у прва три дана Велике Недеље, па се зато и у Триоду самогласни стиховњих стихира налазе на почетку стихира.

Ванредно њено служење се предвиђа у дане Велике Четрдесетнице када се догоди спомен неког светог. Некада се служила и у среду и петак сиропусне недеље и на Велики Петак, али се данас више не служи. Приликом њеног служења четвртком самогласан и мученичан стиховњих стихира вечерње поју се као прве стихире на „Господе, завапих". Што се тиче њеног служења њеног служења ујутру потпуно је потиснуо исправни древни поредак.

Од времена турског ропства постепено је превладало да се служи ујутру, са свим осталим монашким богослужењима (полуноћница, јутрења, први, трећи, шести и девети час, изобразитељна). И даље је спојена са вечерњом, као што то одвајкада предвиђа литургијски чин, али само формално. Разлог њеног премештања на јутарње сате не треба толико тражити у олакшању приступања светом причешћу, будући да су се хришћани у време када се то догодило иначе причешћивали само на велике празнике. Пре би требало да се доведе у везу са постом. Један зилот, савременик овог премештања литургије (XVII век) са вечерњих сати на јутарње, укорава хришћане свог доба зато што су муслимани били доследнији од њих у држању поста, пошто нису ништа јели цео дан, него само увече, док хришћани не само да нису постили у дане поста, него су исмевали Бога, вршећи вечерњу ујутру да би формално имали чисту савест. У побожним заједницама тога доба било је незамисливо кршење поста пре вечерње, те је зато као олакшавајуће решење смишљено да се вечерња премести на јутарње сате. У наставку је следила литургија пређеосвећених дарова. Заслужују похвалу покушаји који се чине у последње време да се време њеног служења врати на вечерње часове, као што је некада било, јер би на тај начин задобио смисао целодневни пост. У данашњим околностима ово је могуће само средом, будући да се петком увече служи акатист који је веома популаран у народу. Служење акатиста пре литургије пређеосвећених дарова је литургијски неприхватљиво, а после ње није уобичајено. Сем тога, служење акатиста у наставку литургије сувише би одужило богослужење, што би било на штету и акатиста и литургије.

Литургија Пређеосвећених Дарова је богослужење које има изузетно проучену структуру, која спаја вечерњу службу са поуком и светим причешћем унутар покајног карактера Велике Четрдесетнице. Она пружа дивну прилику за поучавање кроз тумачење дијелова Старог завета и представља један практичан позив за чешће учествовање у светом причешћу, што и јесте циљ њеног служења. Њено врешење ујутру наноси јој штету, зато што није могуће да у њој учествују они који су запослени. Из тог разлога покушај да се служење литургије пређеосвећених дарова врати на природно и предањско време њеног служења, односно да се служи средом увече, представља веома важан корак у правцу њеног искориштавања на прави начин. Потребно је само да се правилно схвата и предаје њена порука, а то је да се учествује у пречистим тајнама после упражњавања целодневног поста. Иначе, хришћани нека се причешћују суботом и недељом на литургији која се служи ујутро.

Извор: Епархија зворничко-тузланска

• Молитва
  

|

Због греха, који је човек увео у свет, он је сам себе осудио на смрт. Зато је задатак и циљ човека да победи смрт, а он то може само и једино Богом и у Богу. Тужно је видети људе отпале од Бога, јер тада, у ствари, ми гледамо смрт. Зато на нашем путу ка Царству Божијем требамо непрестано ићи са покајањем како бисмо стигли до сједињења са Богом причешћем у живот вечни.

На том путу ка вечности добро је имати духовника – исповедника, јер духовник прима душу о којој се брине и просуђује. Он треба да више воли своје чедо, а мање да испитује. Док говори, из њега треба да избија смирење, а када ћути треба да зрачи надом.

По речима једног великог духовника: „Свештеници су простирка по којој корача Бог, отирачи преко којих гази народ Божји, сакупљачи народног кала, да би народ улазио чист.“ Наш свештеник – духовник труди се непрестано да поверене му народне душе у чистоти приведе у Царство Божје. Имајући свога духовника – исповедника, остаје нам да на нашем путу ка вечности што чешће приступамо исповести, како бисмо кроз исповест ушли у покајање.

Најпре, треба да нам грех постане одвратан и да нам се згади. Треба умом да схватимо да смо грехом увредили љубав Божју и да променимо своје размишљање. Затим треба да спустимо своје грехе у срце како бисмо их ту сагорели, јер се у њему, срцу, врши сама тајна покајања. У њему се пере наша нечистота и оно осећа свепраштајућу љубав Божју. У њему треба да се води борба против греха.

Кад све ово знамо, онда приступајмо исповести, како бисмо на тај начин признали грехе своје пред Богом. Ту је свештеник као сведок пред Богом, од Кога добија власт да веже и разрешава грехе људске, силом и влашћу Господа Христа. Ако је наша исповест искрена, а не формална, и ако смо се згадили на грех и покајали, тада се разрешавамо од греха. Али ако је исповест била само формална, онда нас речи свештеника неће ослободити греха, него ћемо, чак, отићи помрачени. Јер Христос невидљиво стоји и слуша нашу исповест и тада можемо чути речи Његове: „Не опраштам ти“. Не дао Бог да то икада доживимо.

Када смо спремни, приступимо Светој Чаши да се причестимо. Причест је центар нашег духовног живота, наш савез и сједињење са Богом, наше додиривање Бога. Да да Бог да нам то буде главни посао на земљи. Да бисмо кроз то сједињење, у телу и крви Христа Спаситеља, постигли и наше обожење, што је и главни циљ свакога човека.

• Вера
  

|

Испуњени несвакидашњом радошћу, шаљемо Вам благу вест да ће на празник посвећен Ави Јустину, 14. јуна Лета Господњег 2014. његове мошти бити извађене из светог му гроба и положене у манастрирски храм манастира Ћелије. Свету архијерејску Литургију поводом тог узвишеног чина служиће Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј, уз саслуживања више архијереја и свештенослужитеља наше Цркве и других помесних Цркава. Имајући у виду славу аве Јустина широм православне васељене, очекујемо да ће се на његов празник у манастиру Ћелије сабрати мноштво верног народа из свих помесних православних цркава.

Израда распореда свечаности које ће пратити овај богоугодни догађај је у току. О свим детаљима ћемо Вас благовремено обавестити.

Канцеларија Епископа ваљевског

Преосвећени Епископ је сабраном народу бесједио о Светом Андреју Критском, чији се велики покајни канон чита на повечерју прва четири дана Часног васкршњег поста. Овај канон, према ријечима Владике Јоаникија, има велико дејство и слојевито, поучно значење, упућује нас на читање Светог Писма и указује на дубљи духовни смисао многих догађаја из Светог Писма.

"Наше света православна вјера, драга браћо и сестре, је са Истока, њени извори су из Јерусалима, Синаја, Витлејема и веома је битно да имамо то осјећање да смо ми, Словени, као и други народи, накалемљени на питому маслину јерусалимску. Велики покајни канон писао је човјек који је васпитан у Светој земљи. Рођен у Антиохији, Свети Андреј Критски дуго година је био монах у Светој лаври Светог Саве Освећеног; живио је крајем 7. и почетком 8. вијека. Био је познат као велики богослов, а још као ђакон учествовао је на VI Васељенском сабору. Он је сабрао духовна искуства из велике лавре Светог Саве Освећеног, из светог града Јерусалима, из лавре Светог Герасима Јорданског за коју је, преко Старца Зосиме, била везана Света Марија Египћанка“, казао је Његово Преосвештенство.

Владика је, у својој архипастирској бесједи, подсјетио да је у давним временима, на Истоку, код монаха била пракса да почетак поста обиљежавају заједничким богослужењем, а потом се разилазе у пустињу и сабирају тек на Цвијети. И управо ти монаси, који су се испуњавали Духом Светим, писали су овакве свете службе, а међу њима су Свети Јован Дамаскин и, нарочито, Свети Андреј Критски.

"Ко нема могућност да оде у Свету земљу треба само да долази на богослужења, јер како је говорио Свети Владика Николај "Ако не нађеш Бога у свом срцу, нећеш Га наћи ни у Јерусалиму“, нити било гдје по светим мјестима. Најсветије и најдрагоцјеније мјесто, драга браћо и сестре, на које Бог гледа је људско срце и ако ми духовна искуства будемо сабирали преко светих служби онда можемо надокнадити тај недостатак што немамо могућност да стигнемо до Свете земље, нити до других светих мјеста, да би се на лицу мјеста поучили. То јесте драгоцјено искуство, али ово је још драгоцјеније“.

"Колико је светитеља по Васељени који никада нијесу видјели света мјеста, ни Свету Гору Атонску, али су постали свети, управо што су црпили духовну снагу и освећивали се преко светих богослужења, поучавали се из Светог Писма и, на тај начин, црпили сокове из коријена те питоме маслине на коју смо накалемљени, долазили до извора свете вјере, којој је извор свети град Јерусалим“, истакао је Владика Јоаникије.

И Свети Отац наш Сава, бесједио је Епископ будимљанско-никшићки, ишао је у Свету земљу. Он је из Свете земље свом народу пренио драгоцјена духовна искуства која се тичу богослужења, али и она везана за живопис и друга знања, корисна за све хришћане.

"Није Свети Сава ишао у Свету земљу само ради своје духовне глади, него је тамо покупио искуства, знања, предања и пренио их свом народу. Преносио је и духовна искуства Свете Горе Атонске, али се у његовим житијима нарочито истиче да је преносио духовна искуства са Истока. Канон Светог Андреја Критског на, заиста, изворан, прави, аутентичан начин преноси нам духовна искуства, созерцања, знања, духовну науку којом су се поучавали и којом су живјели Свети Оци са Истока“.

"Света богослужења су веома значајна у току цијеле године, а нарочито ова великопосна богослужења; толико су значајна да је без њих немогуће замислити православни хришћански живот. Она човјека ободрују, њима се хришћани могу, у значајној мјери, поучити вјери. Ко је долазио редовно на света богослужења, читао Свето писмо, трудио се да сазна и научи, ко је слушао ријеч Божју у храму, тај је научио све оно што је важно у нашој светој вјери. Нека вас Бог благослови, утврди, укријепи, да свима овај великопосни подвиг и ношење крста, кроз Велики пост, буде на спасење, да ојачате у вјери, чистоти, љубави, у свим врлинама, које су драгоцјене и спасоносне“, поручио је Његово Преосвештенство владика Јоаникије.

Извор: Епархија будиљманско-никшићка

• Епархијске вести
  

Саслуживало је свештенство академског храма, са којима и свештеник Остоја Кнежевић, парох никшићки који са групом омладине борави у посјети Русији.

Тог дана архиепископ Амвросије примио је јереја Остоју Кнежевића и изложио неколико конкретних предлога плана његове предстојеће посјете Епархији будимљанско-никшићкој. Архиепископ Амвросије је, овом приликом, упутио своје братске поздраве Епископу будимљанско-никшићком г. Јоаникију.

Извор: Епархија будимљанско-никшићка