„Овај филм нас уводи у тајну греховног насљеђа које имамо у себи, које је присутно у свијету, присутно у друштву, тако да је покајање за гријехе и очишћење од грехова, прије свега, лични чин. Покајање мора бити лично, и ту има највећу вриједност, управо зато што од личног покајања, од тог духовног поста, почиње и колективно покајање, које нам је толико потребно. Од једног очишћеног срца у овоме свијету, од једне очишћене и просвијетљене савјести почиње очишћење цијелог друштва и цијелог свијета. Лични подвиг у Цркви, у заједници Цркве има увијек позитивне посљедице за заједницу, најприје за породичну заједницу. Истински побожно и врлинско биће у једној породици, а то може бити дијете, бака или било ко од нас, може да утиче јако на све око себе. Много је примјера у наше доба да једно дијете препороди цијелу породицу, јер Господ који излива своју милост на овај грешни свијет, врло често нас управо преко дјеце опомиње, упућује и изводи на прави пут,“ указао је Његово Преосвештенство.

Према Владичиним ријечима, људи су, као грешна бића, склони заблудама. Будући да сваки човјек носи насљеђе гријеха, покајање и пост имају за циљ да човјека врате на прави пут Божији, на пут љубави и заједништва. Зато је пост увијек нова прилика, а нарочито дани у којима се припремамо за највећи хришћански празник, за радосну и побједничку свечаност Васкрсења Господа Исуса Христа.

„Призвани смо, дакле, на највеће славље, и за то славље се спремамо као кад идемо на неку свечаност, свадбу, крштење или неки други радосни догађај. Настојимо да се и лијепо обучемо, да оставимо оне обичне, свакодневне бриге како бисмо се припремили за свечаност; пазимо, наравно, шта ћемо говорити, како ћемо се понашати, трудићемо се да нашем домаћину учинимо што већу част, а на тај начин ћемо и сами задобити част, јер учествујемо у једном радосном догађају, а камоли када се припремамо за највећи хришћански празник. “

„Зашто ми, драга браћо и сестре, постимо и Богу се молимо пред Васкрс? Можемо, као што неки кажу, да славимо Васкрс а да не постимо, евентуално, на Велики петак да не једемо месо, али таквом немарношћу, заправо, сваки тај човјек хоће да испоштује обичаје којима ни сам не препознаје смисао. Они који знају због чега посте и за кога посте, њима не треба пуно објашњавати. Они знају смисао поста, да кроз сам тај подвиг добијају награду, и имају трепет пред сусрет са Васкрслим Господом. Припреме за овај велики празник доносе очишћење душе и тијела. Потребно је, наравно, очишћење тијела; зато постимо тјелесно, али то није довољно. Потребно је и очишћење душе, а то значи да треба да пости и душа и тијело,“нагласио је Епископ будимљанско-никшићки.

Говорећи о душевном и тјелесном здрављу које пост и молитва доносе људском организму, Владика Јоаникије је казао да се тијело, на тај начин, растерећује и чисти, а душа се просвјетљује. Иако се многима чини тежак и скоро неостварив тјелесни пост, од њега је, ипак, захтјевнији онај душевни пост јер подразумијева покајање.

„Покајање захтијева да погледамо у своју душу, у своја срца, да сагледамо своје мисли и у њима нађемо оно што не ваља, а нашем срцу и у души има много тога што не ваља. Свако ко искрено погледа у своје срце и у своју душу, наћи ће много тога што у нашој савјести није добро. Лијепа књижевност, лијеп филм помаже човјеку да препозна у себи оно што не ваља и зато је добро читати такву књижевност, нарочито писце који су израсли из православне традиције какви су Његош, Достојевски и овај Грузијац, изванредан режисер чији смо филм управо одгледали, али, то је само помоћно средство. Онај ко зна да се каје за своје гријехе, а нарочито ко зна да се мири са својима ближњима, да тражи опроштај или да опроштај пружи, тај чини велико богоугодно дјело.“

„Човјек је биће заједнице, та заједница га чини бићем, његов живот је заснован као заједница. Завађеност са ближњима ствара пакао, а налажење мира са собом и са ближњима јесте оно што нам треба и то не може без Божије милости. Божија милост нас подстиче на то да тражимо мир. У Светом Писму се каже: „Тражи мир и иди за њим, мир у својој души, али и мир са ближњима својим“. Дубље гледано, то значи мир са Богом, јер не можемо са Богом бити у миру ако нијесмо са собом и са ближњима. Да ли ће Господ нама опростити у потпуности, зависи од тога да ли ћемо ми својим ближњима опростити. Овај филм се не односи само на вријеме комунизма, он има универзално значење, јер насљеђе гријеха „ради“ у људском друштву, „ради“ у свакој личности, а покајање је лијек. Покајање отвара те прозоре да уђе Божија свјетлост у наше животе, очишћују се наше очи, наше мисли, наше душе, Божија свјетлост притиче и просвећује нашу заједницу и свакога од нас појединачно, и даје нови квалитет,“ поручио је, између осталог, Владика Јоаникије.

Извор: Епархија будимљанско-никшићка

• Вера
  

Како пише "Спорт", 24. коло шампионата Србије играће се уместо у суботу - два дана раније, у четвртак 17. априла.

• Догађаји (концерти, изложбе)
  
• Епархијске вести
  

Схи-архимандрит Василије (Гролимунд), настојатељ монашког скита Светог Спиридона у Гајлнау у Хесену, у Немачкој, са својом братијом, у свом подвизавању латио се богоугодног подухвата да у Име Господње сагради храм од масивног дрвета по моделу српског манастира Градац из позног 13. столећа – Испосница Благовести Пресвете Богородице и преподобног Јустина Ћелијског.

Братство овог скита Св. Спиридона је на недавном предпасхалном сабрању у манастиру Успења Пресвете Богородице у Химелстиру известило свештенство Епархије средњоевропске да је Божјом помоћу изградња отпочела и узнапредовала, но да је за довршење овог пројекта неопходно још додатних средстава.

Апологетски аспект

Радо бисмо на овоме месту подсетили на библијски топос грађења храмова Божјих. Црква је, сходно учењу Свете Православне Цркве, Богом грађено а Епископом освећено здање у коме хришћани светкују Божанску Литургију и у коме човек осећа посебну близину Бога. Храм је део низведеног неба на земљи.

Да ли су нам неопходни нови храмови?

Ово питање постављају у секуларном добу на Западу не само агностици, него и хришћани који исповедају своју веру и који сматрају да су у време финансијског остеритета, односно екстремне штедње, и (неосвећене) хале за вишеструку употребу довољне као богомоља.

Библијски аспект

Из књиге Изласка сазнајемо да је Бог дао налог Мојсију да подигне „скинију откривења“ као први култни простор за израиљски народ по изласку из мисирске пустиње. „И нека ми начине светињу, да међу њима наставам. Као што ћу ти показати слику од шатора и слику од свих ствари његових, тако да чините“ (Друга књига Мојсијева 25, 8-9).

Бог је у јудејско-хришћанској традицији Неимар првога храма, који је у својој бити мобилан и модеран, односно саображен потребама народа који је био у покрету из пустиње ка Обећаној земљи.

Просторно несамерљивом, непојамном, свеприсутном, апсолутном Богу неба и земље није потребно никакаво станиште да би у њему боравио, као што премудри Соломон у проповеди о освештању храма у Јерусалиму рече: „А да ли ће Бог доиста становати на земљи? Ето, небо и небеса над небесима не могу те обухватити, а камоли овај дом што га саздах?“ (Прва књига о царевима 2,7).

Храм није саздан за потребе Бога, него за потребе верујућег народа који тражи за заједничке молитве одговарајуће место у коме ће се на достојном месту прослављати Његово Име и обављати служба. На тај начин храмови су места молитве у којима се на посебан начин осећа тајанствена присутност Бога. У својој молитви вели цар Соломон: „Да буду очи твоје отворене над домом овим дању и ноћу, над овим местом, где си рекао да ћеш наместити име своје да чујеш молитву којом ће се молити слуга твој на овом месту. Чуј молбе слуге свога и народа свога Израиља, којима ће се молити на овом месту, чуј с места где станујеш, с неба, чуј и смилуј се“ (Друга књига дневника 6,20-21). “А кад сврши Соломон молитву, сиђе огањ с небеса и спали жртву паљеницу и друге жртве, и славе Господње напуни се дом“ (Друга књига дневника 7, 1-2). Богу обећа Соломон: „И очи ће моје бити отворене и уши моје пригнуте к молитви с тога места. Јер сада изабрах и посветих дом мој, да буде име твоје ту до века, и биће ту очи моје и срце моје вазда“ (Друга књига дневника 7, 15-16). Након ових неколико цитата из Светога Писма Старога Завета постало је јасно да је грађење храмова Божјих легитимно и богоугодно дело.

Преносимо линк са подацима за све оне људе добре воље који су у прилици да материјално подрже овај пројектат:

• http://www.spyridon-skite.de/62301/64001.html
  

Све оне потенцијалне помагаче овог богоугодног дела нека надахњује слово псалмопевца: „Гине душа моја желећи у дворе Господње; срце моје и тело моје отима се к Богу живоме. И птица находи кућу, и ластавица гнездо себи где леже птиће своје, код олтара твојих, Господе над силама, царе мој и Боже мој“ (Пс.83/84, 2-3).

• Епархијске вести
  

Његову Светост испред Саборног храма у Крагујевцу дочекао је Епископ шумадијски и администратор жички г. Јован, заједно са свештентвом и верним народом. Патријарх је, у пратњи епископа Јована посетио Саборни храм. Уследио је пријем у новом Владичанском двору у Крагујевцу.

Извор: Епархија шумадијска

• Епархијске вести
  

По благослову Његовог Преосвештенства Епископа нишког Господина др Јована (Пурића) свештенике су усповедали и духовно поучили протојереј ставрофор Благоје Ђорђевић и протојереј Радослав Станковић. После обављене исповести у цркви Оџаклији настављен је братски састанак свештенства на коме су архијерејски намесници Марко Адамовић, Дејан Станковић, Зоран Стојановић и Далибор Стефановић изнели годишње извештаје црквених опшина који су у њиховом надлештву. Ове године реферат на братском састанку је прочитао јереј мр Љубиша Костић са темом „Литургија после Литургије“. Инспирисани садржајем реферата, свештеници су у једном веома живом и пријатном разговору износили и размењивали своја искуства и ставове поводом теме. На самом крају, „литургија после Литургије“ је потврђена и телесним утјешенијем које је приредило и послужило свештвенство лесковачке ЦО. Свештеници, испуњени „вишњим миром“, после оваквог духовног догађаја, отишли си су даље у свет како би наставили своја пост-литургијска послања у својим парохијама.

Фото галерија

Извор: Епархија нишка

“Темељно питање хришћанске вјере и уопште православне духовности јесте како човјек, људско биће које ствари посматра на основу искуства, може да има икакву везу са Господом Богом Кога не види. Људе видимо, чујемо и са њима градимо неки однос, али како можемо да општимо са Богом Кога не видимо и има ли смисла тежити да радимо нешто што није засновано на искуству. Свети Петар Цетињски Чудотворац је Светитељ и Чудотворац, управо зато и једино због тога, што се он у свом животу није руководио оним што види, него нечим што је изнад онога што може да види и искуси“, рекао је у уводном слову отац Гојко.

Свети Петар Цетињски Чудотворац, његово тијело нетрулежно, свједочи не оно што наше очи виде, јер наше очи виде да је живот од данас до сјутра, а смрт неминовна. Оно што очи не могу да виде, оно у шта се вјерује, јесте да је смрт тренутна, као неки сан, а да је живот вјечан. То доказују не само његове мошти, него и спомен на његову личност, који је остао међу Црногорцима до дана данашњег.

“Како ми данас 2013. године, овдје у Никшићу, на Цетињу или било гдје друго, можемо да имамо везе са чудом Светог Петра Цетињског, односно са чудом Христовог васкрсења. У Светом Писму се каже да је Исус из Назарета три године проповиједао, окупио око себе апостоле, фарисеји су Га осудили и уз помоћ представника римске власти Пилата, који није видио његову кривицу, али, не желећи да се супротстави Јеврејима, опра руке, те Он би убијен и послије три дана васкрсну из гроба. То зна читав свијет, али какве везе има са нама то што је Исус из Назарета, прије двије хиљаде година, у Палестини васкрсао из гроба, био мртав, па оживио“.

“Васкршњи пост са данима трајања, темама својих седмица, начином како се пости, разлогом због којег постимо и ка чему ходимо, нас грешне, недостојне и слабе људе, уводи у ту тајну Христовог Васкрсења сваки пут на један исти начин. Човјек се креће, непрестано је на неком путу и на том путу он изнова мора да обува нове ципеле како би стигао до назначеног циља. Постом ми, сваке године, изнова улазимо у тајну Христовог Васкрсења. Свети Оци су рекли да о Христовом Васкрсењу не можемо причати на академски начин, а ми би требали да слушамо Христове моралне поуке и да живимо по њима. Ипак, постоји нешто дубље од моралних порука Јеванђеља, нешто дубље што се тиче Христовог гроба и питања да ли ми хоћемо да уђемо у Христов гроб и из њега изиђемо васкрсли“, нагласио је свештеник Перовић.

Он је, потом, говорио о припремним седмицама Васкршњег Поста, које нас својом тематиком уводе у тајну Христовог Гроба и Христовог Васкрсења.

“То што постимо, што не једемо мрсну храну и суздржавамо се бројних уобичајених радњи, представља припрему нашег тијела за Христово Васкрсење, а молитва, непрестана молитва која врхуни у Светом причешћу на Литургији, припрема нашу душу да тијелом, разумом и душом уђемо у тајну Христовог Васкрсења, како су формулисали Свети Оци, а не постоји боља ријеч. Не да бисмо, што би рекли наши стари комунисти, вршили комеморацију на Христово Васкрсење, него да и ми на Цетињу, у Никшићу, Аљасци, Француској, било гдје, да и ми сада, у 21. вијеку учествујемо у Христовом васкрсењу. Дакле, подешено је тако да се и ми, који немамо кад “за око да се ухватимо“, током поста, више посветимо молитви, да нашу душу, наш мозак, наш разум, ту творницу разних идеја, ставова, мисли размишљања, анализа, кроз теме Васкршњег поста такође припремамо за сусрет са Богом“, казао је протојереј-ставрофор Гојко Перовић.

Црква је установила припремне недјеље кроз које вјерни народ учи и динамичним порукама: “Тражи Бога“, “Не одустај“, “Не погорди се“, “Гледај своје гријехе“, “Не очајавај“, упућује на вјечну и непролазну истину науке Христове.

“Господ воли људе и стално их позива да се врате, као онај Блудни син, из неке лоше ситуације, али, да не мислимо да је то неки “бесповратни кредит“. Постоји моменат када ћемо се срести с Господом и он ће нас питати: Шта ћемо даље? Идете ли са Мном или остајете с вашим гријесима? Тај моменат долази и сви, у ишчекивању Страшног суда, стојимо, размишљајући о свим оним претходним темама – не треба да се осјећамо малим да не бисмо могли тражити Бога, не треба да се осјећамо ни великим као онај Фарисеј, не треба да очајавамо ако увиђамо колико смо грешни и не треба да изигравамо Божију љубав, која је бескрајна“, истакао је о. Гојко.

Центар поста, нашег великог подвига којим настојимо да изиђемо на крај сами са собом, ипак, је Крст Христов, односно страдање Господње. Било је великих подвига и жртви прије и послије Исуса из Назарета, али, нико није успио да побиједи смрт. Из гроба излази само онај који се дохватио Крста Господњег, Који се дохватио васкрслог Господа.

“Све што радимо током Поста радимо не бисмо ли се приближили Христовом гробу. Ту се бије главна битка. У Христовом гробу се бије битка и кроз тјелесне, рационалне, духовне подвиге, свако на свој начин, онај калуђер у Хиландару на један, поп на други, трговачки путник на трећи, фудбалер на четврти, рудар на пети, трудница на шести, болесници на седми, свак се бори с неком својом муком, али само, и једино из једног разлога – не бисмо ли се како дотакли тајне Христовог крста, Христовог гроба, а самим тим Христовог васкрсења. Ако се тога не дотакнемо, ако наш пут поста не иде ка томе, онда ћемо бити само као авантуристи, који су се упустили у мјерење моћи свог тијела и свог духа. Нас не занима то, већ како се на сваког од нас односи Христово васкрсење. Па, ево, како – Иди и ти с Христом да пострадаш“.

“Празан Христов гроб је слика наше вјере, празан Христов гроб је темељ наше Цркве, сваки православни храм, архитектонски гледано, је као празан Христов гроб. И оне жене мироносице, кад су кренуле ка Христовом гробу, нијесу мислиле да ће видјети васкрслог Христа, него су узеле уље и мирисе да помажу мртво Христово тијело и једина њихова брига била је ко ће им одвалити онако тежак камен са гроба. А апостоли, тужни, препаднути сакрили су се да их не види полиција. Шта је од тих кукавица, разочараних људи, пита се Владика Николај на једном мјесту, направило проповједнике Васкрсења, толико убијеђене да су сви, осим Светог Јована Богослова, погинули за ту вјеру. Видјели су васкрслог Христа. Од Палестине, кроз 20 вјекова, на све четири стране свијета њихова радост што су видјели васкрслог Господа била је толика да нема границе тој благој вијести“, рекао је, приводећи крају своје излагање, свештеник Перовић.

Он је поручио да нас свих седамдесет дана припреме и самог поста, чине јакима да ону посљедњу, Страсну седмицу дочекамо као учесници Тајне вечере, Христовог суђења, сахране, помазивања Његовог мртвог тијела и самог васкрсења Христовог.

“Ако не постимо, ако нијесмо ушли у тај подвиг, може се десити да прођемо поред Васкрса и Васкрс поред нас, да само остану она шарена јаја, ако и њих буде. Дакле, морамо наћи начин да уђемо у тај догађај. Рећи ће неко да је то поповска прича, причам о ономе што не видим, о ономе што је Светог Петра Цетињског оставило у памети и дало му снаге да изнесе невјероватан подухват, а он је као Епископ свог народа извојевао политичку и духовну слободу, дао нам снаге да се молимо Богу и опстајемо упркос разноразним безнађима која нас окружују. То је смисао Часног поста – да сваке године из почетка покушамо да уђемо у тајну Христовог гроба, да се нађемо у поворци која на Цвијети улази у Јерусалим, да пратимо шта се дешава и кад дође моменат, у недјељу ујутру, да кажемо из пуних уста, јер тако вјерујемо, Христос васкрсе, заиста Христос васкрсе. Да не буде тог јутра у нашим срцима никаквих дилема, ако то тако буде, ми смо једни од апостола, ми смо једни од учесника тог чудесног догађаја. Христово васкрсење није било само у Палестини прије двије хиљаде година, него и у Никшићу 2013. године“, закључио је своје веома надахнуто излагање протојереј-ставрофор Гојко Перовић.

Предавање које је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Богословије Светог Петра Цетињског на Цетињу, одржао на празник Благовијести 2013. године у Црквено-народном дому Светог Василија Острошког у Никшићу.

Извор: Епархија будимљанско-никшићка

• Вера
  

|

Вујановић је оцијенио да се кривично дјело „нарушавање неповредивости стана“ односи на просторије становања, „што црква није”. Он је казао да то дјело подразумјева продирање у туђи стан или просторије, што у овом случају није прецизсно описано у чињеничном опису оптужнице.

- Законодавац је превидио ове одредбе у смислу да се штите затворене просторије. За то се не могу сматрати службене просторије, навео је Вујановић у образложењу пресуде.

Он сматра да у диспозитиву чињеничног описа приватне тужбе није јасно прецизирано ни друго кривично дјело, односно да су окривљени, по тврдњама приватних тужилаца, обили цркву „тако што су.помоћу електричне бушилице на батерије, или другог подесног средетва, обили браву на вратима“.

- Суд није овлашћен да цијени чињенични опис приватне тужбе јер би тиме ишао на штету окривљених. У диспозитиву оптужног акта није описано ово кривично дјело, а суд није везан за правну квалификацију која је дата, образложио је Вујановић, уз оцјену да наведена кривична дјела не могу бити у стицају на начин на који је то описано у оптужници.

Он је додао да то не значи да право на својину није неприкосновено, „али га не штити само кривично законодавство, већ и друга законодавства”.

Правни заступник Митрополије Далибор Каварић оцијенио је да је судија Ненад Вујановић хтио да подучи приватне тужиоце да правду траже на другом мјесту, „при.чему је вјероватно мислио на Марс“.

Он је подејетио да је Митрополија прво поднијела кривичну пријаву ОДТ-у, али да су они оцијенили да нема елемената кривичног дјела, те да треба да туже по приватној тужби.

- Када смо то сами урадили, Основни суд је, као што се види, оцијенио да у таквим радњама нема елемената кривичног дјела и да окривљени могу, кад год им падне на памет и гдје год хоће, да.уђу, да разбијају, да бајају и да врше своје обреде по свом нахођењу. То значи да сваки грађанин може да не поштује туђу својину и да може да улази у било чији објекат, да се служи приватним стварима, да узима шта му треба, јер је Основни суд прогласио право својине и заштиту права својине мртвим, закључио је Каварић.

Извор

Светом службом началствовао је Архиепископ цетињски Митрополит црногорско – приморски г. Амфилохије, уз саслужење свештенства и молитвено учешће вјерног народа. Учесници сабрања били су и ходочасници из Новог Сада и Ниша. На почетку службе обављеноје освећење новиосаграђене храмовске припрате са куполом.

У току Литургије кроз Свету тајну крштења Цркви Божјој је прибројано десет нових хришћана, а у чин чтеца произведени су Владимир Милуновић и Павле Божовић.

У литургијској бесједи владика Амфилохије је рекао да је ово свето мјесто овјенчано мучеништвом двојице свештеника и четрдесет ђака момишићких пострадалих од Турака 1688. године.

„И у наше вријеме се догађају слична овјенчавања. Да поменемо, и треба да је чешће поменемо Јаглику Пивску. Када су 1943. усташе и фашисти спалили Пиву и побили на стотине стараца, жена и дјеце, међу њима је била и та честита породица Аџића, отац, мајка и браћа. Убачени су у њихову запаљену кућу, а оставили су Јаглику безбожници. Отимали су се око ње, најљепше дјевојке у Пиви тога времена. А она се отргла, улетјела у огањ и сагорела“, рекао је Митрополит црногорско-приморски.

„Зато смо је и насликали у Храму Христовог Васкрсења и припрема се њено житије да и она, као и момишићки мученици буде прибројана лику светих, лику мученка, јер она већ јесте тамо зајеедно са мученицима севастијским, двојицом свештеника и четрдесет ђака мученика момишићких“, рекао је митрополит Амфилохије.

Митрополит Амфилохије је Нади Гогић из Пиве, мајци тринаесторо дјеце, уручио Златни лик Петра Другог Петровића Његоша. Уручујући јој одликовање, он је подсјетио на стих Тина Ујевића „срце је мајке срце Богомајке“. „Нека су благословене такве мајке“, казао је Митрополит Амфилохије. Уз одликовање, Митрополит је госпођи Гогић уручио и 1300 евра.

Митрополит Амфилохије такође је уручио захвалнице приложницима који су помогли градњу црквене припрате, као и парохијанима који су помогли градњу подгоричког саборног храма.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

• Епархијске вести
  

„Православље и религиозност „Новог доба“

Лична срећа као идеал савременог човека

• Однос Православља и тзв. религиозности „Новог доба“ (New age), синкретистичког верског покрета, који се јавља међу хипицима шездесетих година у Калифорнији, а потом прелива у западну Европу, није догматска, канонска нити пак литургијска тема. Ради се о маргини црквеног живота, продукту интеракције Цркве и света. Јер, Црква пребива у свету и исти људи који су чланови друштва су део Цркве и у њу уносе свој поглед на живот. Век за нама био је век идеологија (комунизам, фашизам и економизам), у које се „мали“ човек разочарао и, окренувши се себи и свом непосредном окружењу, почео да ствара „алтернативну веру“ са личном срећом, као искључивим циљем, рекао је проф. др Зоран Крстић на трибини „Православље и религиозност Новог доба“, коју је у Ваљевској гимназији, са благословом Његовог Преосвештенства Епископа ваљевског Г. Милутина, приредила Светосавска омладинска заједница.
  

Човека данашњице не занимају велике идеје. Индивидуалац је, неретко на рубу нарцисоидности, фокусиран на садашњи тренутак и земаљске циљеве. Прича о Царству небеском далека му је. Како свака темељна идеја има алтернативу, тако ју је нашао и учењу традиционалних цркава. Религиозност „Новог доба“ обухвата и Хришћанство и далекоисточна веровања, и веру у Васкрсење и реинкарнацију. Нема институције и свештенство. Шири се литературом, филмом, музиком... Будући да је лична срећа на пиједесталу циљева савременог човека, његов апсолутни приоритет је здравље, као њен основни предуслов. Отуда имамо мноштво витамина, чајева и препарата у апотекама, али и у телевизијским рекламама. Нема ничег спорног у тежњи здрављу, објашњава проф. др Зоран Крстић. Проблем за савременог човека јесте како да оправда болест и осмисли патњу.

• Погледајте богате госпође које са 70 желе да изгледају као да им је 30 година. Старост и болест је немогуће прихватити јер су то синоними за несрећу. У свести данашњег човека поистовећују се здравље и спасење. Он одбија да осмисли патњу те му је немогуће говорити о распетом Христу. Религиозност „New agea“ заснована је на „све је лепо, сви се волимо, Христос нас воли...“. Али без подвига и патње нема Хришћанства. Наша Црква је у опасности јер тај вид религиозности не сме да прихвати зарад придобијања младих људи за своје чланове- сматра др Зоран Крстић, професор огромног педагошког искуства.
  

Света Писма ће бити подијељена једној генерацији ученика вјеронауке на простору Епархије зворничко-тузланске. Захвални смо Светом Архијерејском Синоду на разумијевању и очинском односу према нашој молби. Утврдили смо да велики број дјеце и православних домова нема ову свету књигу која је не само уџбеник него и књига живота која нас руководи кроз цијели живот.

Сигурни смо да ће наша дјеца имати велике користи од овога поклона који ће добити од Епархије зворничко-тузланске.

У организацији Мисијског фонда расписали смо конкурс за ученике вјеронауке за израду темата за Васкрс. Темате ће радити ученици вјеронауке осмих и деветих разреда. Седамнаест ученика који се највише потруде, као и ученици који буду учествовали на епархијском такмичењу из вјеронауке, биће награђени тродневном екскурзијом по манастирима Србије. На тај начин дјеца ће моћи да се друже и упознају са духовним, културним и историјским наслијеђем наше Цркве и нашег народа.

Теме на које ученици могу писати своје радове су:

1. Васкрсење Христово основ наше вјере

2. Покајање као промјена начина живота

3. Новозавјетне заповијести - љубав према Богу и човјеку

4. Црква заједница љубави

5. Хришћански начин живота

Епархијско такмичење из вјеронауке ове године биће одржано у Лопарама 29. марта 2014. године.

Извор: Епархија зворничко-тузланска

• Епархијске вести
  

+

Вођа бугарских расколника ”Патријарх Пимен” није никада био Патријарх бугарски, већ је самог себе прогласио за таквог, ствoривши раскол у Бугарској Православној Цркви, да би као бивши архијереј био пензионисан, након што је у октобру 1998. године на Свеправославном сабрању превазиђен тај раскол у Бугарској Православној Цркви. Епископи Пименовог ”Бугарског Алтернативног Синода”су, уз покајничка писма и по крајњем снисхођењу, по одлуци поменутог сабрања, примљени у канонски поредак Бугарске Православне Цркве само као титуларни епископи, без епархија и епископских надлежности и сви су они поменути у одлуци са тог Свеправославног сабрања. Дедеић није међу њима. Јер је он у вријеме тог ”рукоположења” већ био рашчињен од стране Васељенске Патријаршије, тако да је било потпуно неважеће и неканонски да буде рукоположен за епископа од било које Православне Цркве на свијету, понајмање од стране расколничке бугарске групације, која је настала у Бугарској Православној Цркви, која и сама нити је икад имала, нити данас има било какве канонске надлежности у Црној Гори.

На крају, подсјећамо на ријечи одлуке од 9. априла 1997. године Светог Синода Васељенске Патријаршије о рашчињењу Мираша Дедеића:

”...бивши свештеник Мираш Дедеић, због горњих тешких антиканонских и антидисциплинских и душепогубних његових безакоња и његове непокајничке упорности у њима, од сада је лишен свога свештеничког чина и огољен сваке благодати и дјеловања, убудуће постајући прости лаик и као такав од свију сматран.

Зато да се нико никада не усуди, ни од клирика, да се заједнички облачи и саслужује са њим, нити од вјерника да га било ко прими или почаствује као свештеника или клирика, или да цјелива његову десницу и затражи од њега благослов, јер је под бременом неопростивог лишења чина и неразрјешивог одлучења од Господа Сведржитеља.”

• опширније можете прочитати на http://www.mitropolija.com/nove-obmane-i-neistine-o-pravoslavnoj-crkvi-u-crnoj-gori/
  

Извор: Митрополија црногорско-приморска

• Епархијске вести
  
• Епархијска саопштења