Из архиепископије

• 
  И молитва вере помоћи ће болеснику...
  07.04.2014 - 08:41
  
• 
  Црква Мартирија у Брестовику
  03.04.2014 - 08:27
  

више

Вести са Косова и Метохије

• 
  Проф. Дејан Ристић: Светотајински живот сваког хришћанина
  08.04.2014 - 09:31
  
• 
  Духовни семинар у Грачаници
  08.04.2014 - 09:27
  

више

Вести из епархија

• 
  Исповест свештенства Архијерејског намесништва жупског
  08.04.2014 - 09:37
  
• 
  Из Епархије нишке
  08.04.2014 - 09:35
  
• 
  Исповест свештенства старопазовачког намесништва
  08.04.2014 - 09:24
  
• 
  Духовно предавање у Ђилонгу
  08.04.2014 - 09:18
  
• 
  Сабрање у у храму Светих атонских отаца у манастиру Ковиљу
  08.04.2014 - 09:11
  

више

Вести из Православних помесних Цркава

• 
  Делегација Оделења за спољне црквене односе посетила Ватикан и папу Фрању
  
• 
  Патријарх јерусалимски посетио Рамалу
  
• 
  Грузинска стара престоница Мцхета проглашена светим градом
  

више Духовни семинар у Грачаници

8. Април 2014 - 9:27

Духовни семинар који се одржава, са благословом Његовог Преосвештенства Епископа рашко-призренског и косовско-метохијског г. Теодосија, у галерији Дома културе Грачаница настављен је и овога четвртка предавањем Његовог Преосвештенства Епископа будимљанско-никшићког г. Јоаникија који је говорио о значају монаштва у Цркви Христовој.

Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије (Мићовић), замонашен је у манастиру Ћелија Пиперска 1990. године. Од избора за Епископа будимљанско-никшићког залаже се за обнову раније порушених и изградњу нових цркава и манастира, али и за обнову монаштва по општежитељном или скитском уставу. Студије и чланке из области богословља, историје Српске Православне Цркве и књижевности објављује у црквеним часописима и грађанској периодици. Учествовао је на више међународних и научних скупова на теме односа између Цркве и државе данас.

Предавања на теме православне духовности и културе одржавају се у Дому културе Грачаница свакога четвртка са почетком у 19 часова. Организатори Духовног семинара су Епархија рашко-призренска и косовско метохијска и Дом културе Грачаница.

• Информативна служба Епархије рашко-призренске преноси предавање владике Јоаникија
  

• Косово и Метохија
  

Тако је било и Лета Господњег 2014., у сусрет великој свечаности, која ће се збити 14. јуна, датума у Диптиху светих посвећеног великом подвижнику и учењаку, чије се славно име од ћелијске светиње проноси широм света. - Окупљени крај светог гроба aве Јустина, радујемо се благослову Господњем и Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја да његове свете мошти извадимо из гроба и пружимо верном народу на целивање, беседио је Његово Преосвештенство Епископ ваљевски г. Милутин на светој архијерејској Литургији у манастиру Ћелије.

Ми ћемо дан-два уочи празника аве Јустина, уз велике молитве и страхопоштовање, приступити вађењу његових моштију, положити их у ћивот од кедра и унети у манастирску цркву. Тога дана (14. јуна) биће свеправославни сабор. Доћи ће сви епископи Српске Православне Цркве и гости из помесних Цркава. Браћо и сестре, кажите свима да дођу, да поделимо тај радостан тренутак. Сви, који нисте имали прилику да за земног живота целивате његову десницу, дођите! Нека то буде православни сабор пун благодати, као када је у Русији у нови гроб положен велики отац Руске Цркве Свети Јован Кронштатски- поручио је владика Милутин.

Благовештењску Литургију служили су владика Милутин и умировљени епископ Атанасије (Јевтић), уз саслуживање свештенства и монаштва Епархија ваљевске, захумско-херцеговачке, аустралијско-новозеландске, београдско-карловачке и црногорско-приморске. Лепоти богослужења свој печат дале су прекрасним појањем сестре ћелијске, предвођене високопреподобном мати игуманијом Гликеријом, и појци из Ваљева.

- Празник Благовести долази у пролеће, када се све у природи рађа. Он објављује и рађање нове твари у Христу Господу. Нова Ева-Богородица доноси у свет Сина Божјег да рај буде тамо где је он, део је славословља једног од духовних синова аве Јустина, владике Атанасија (Јевтића).

- Отац Јустин говорио је да нема човека без Богочовека. На овом светом месту плакао је и „грмео“ о покајању. Оставио нам је благовест да се овде окупљамо, не раздвајамо и не мрзимо никог. Баш као он, који је имао много пријатеља у целом свету... Говорио је да овај свет има спасење јер има Спаситеља, ког је родила Мајка Божја. Архангел Гаврило благовестио је да ће Он доћи да буде с нама, да нас усини као слободна бића, рекао је владика Атанасије, честитајући славу сестринству манастира Ћелије.

- Ава Јустин родио се и упокојио на Благовести. Уз Светог владику Николаја Лелићког, он је чудесни дар Господњи српском народу. Био је пример васељенског човека, који нас је ослободио националних оквира и наш ум и срце узвео у надумни свет. Ава Јустин указао је на достојанство човеку, поучавајући да човек није створен за пролазни свет већ за вечно стварање и спасење, беседио је за трпезом љубави архимандрит Кирило (Бојовић), сабрат Цетињског манастира и главни и одговорни уредник часописа „Светигора“.

Током сабрања, бројни верници целивали су свети гроб аве Јустина. Молитве за исцељење и спасење крај гроба читао је архимандрит Михаило (Биковић), настојатељ манастира Јовања.

Подсећања ради, ове године навршава се 120 година од рођења, односно 35 година од престављења Господу аве Јустина, истакнутог православног теолога, глагољивог проповедника вере Христове, великог подвижника у времену комунистичког безверја. Духовник манастира Ћелије ава Јустин био је пуних 31 годину. Одлуком Светог Архијерејског Сабора 2. маја 2010. године канонизован је у ред светитеља Православне Цркве.

Извор: Епархија ваљевска

Љубав, универзална тема, вечни предмет промишљања посленика хуманистичких наука, теолога, уметника... Одговора на претек, а опет питање се изнова актуелизује. За Хришћане, Бог је љубав у суштини својој и то је једино извесно. Извесно и очигледно у магновењу рађања и умирања најништавније твари. Наиме, када погледамо инсекте чији је животни век свега неколико сати, како се сједињују ради стварања новог живота, јасно је колика је стваралачка снага љубави и да је заправо љубав истинска борба против смрти, рекао је Владимир Меденица.

- Смисао љубави је стварање и памћење. Све у природи створено је да се бори против пролазности јер му је Творац непролазан. Љубав је снага увек продуктивна, пут ка пуноћи, испуњењу... Наша религија је богочовечанска јер нам је наш Бог снисходио, оваплотивши се у тело човека. Он је телесан, душеван и духован. Ми постојимо као саборна бића, свесни да у заједници - Цркви можемо бити само преко љубави. А љубав је Христос. Као деца љубави - Црква, знамо да саборно, уз Божју помоћ, можемо победити смрт која нас чека и васкрснути - поручио је Владимир Меденица.

Трагајући за сазнајним елементима у љубави, великан античке мисли Платон расправља о Еросу - философском нагону ка спознаји идеја. Појам Ероса (љубави) код Платона надасве је различит од данашњег. Његов Ерос заправо је борба за бесмртност. Као Хришћанин пре Христа, Платон је испунио спознајне могућности мислиоца у друштвеном амбијенту паганске цивилизације. Највиша лепота је апсолутна идеја, која тек у Хришћанству постаје личност. Христос долази на земљу и одговара на питања љубави и истине, закључује Владимир Меденица.

Циклус трибина „Православље и млади“, најавио је свештеник Дејан Трипковић, наставиће промоција књиге „Хришћански пост као начин лечења карцинома, дијабетеса и атеросклерозе“, која ће бити одржана 10. априла у Ваљевској гимназији, са почетком у 19 сати. Предавачи су аутори књиге др Весна Димитријевић-Срећковић и протојереј-ставрофор Владимир Вукашиновић, професори Медицинског, односно Православног богословског факултета Универзитета у Београду.

Извор: Епархија ваљевска

• Епархијске вести
  

Његовој Светости Првојерарху српске цркве саслуживали су Митрополит црногорско-приморски Амфилохије и Преосвећена Господа епископи: сремски Василије, бањалучки Јефрем, будимски Лукијан, шумадијски Јован, далматински Фотије, Администратор упражњене Епархије загребачко-љубљанске, бихаћко-петровачки Атанасије, горњокарловачки Герасим, те високопреподобни архимандрити: Гаврило из манастира Лепавине и Михајло из манастира Гомирје и други свештенослужитељи, а у присуству свештенства, монаштва и вјерног народа. Литургији и молитвеном испраћају такођер су присуствовали умировљени Епископ зворничко-тузлански Василије и Епископ јегарски Порфирије, предсједник Републике Хрватске Иво Јосиповић, предсједник Сабора Републике Хрватске Јосип Леко, изасланик предсједника Републике Србије Милета Радојевић, изасланик предсједника Владе Републике Хрватске Мирандо Мрсић, кардинал Јосип Бозанић са високом пратњом, апостолски нунциј у Хрватској Алесандро Дерико са пратњом, генерални тајник ХБК монс. Енцо Родинис, градоначелник Града Загреба Милан Бандић са пратњом, Мевлуди еф. Арслани из Исламске заједнице, директор Комисије за односе са вјерским заједницама Шиме Јерчић, представници вјерских заједница у Загребу и Хрватској, предсједник Српског народног вијећа Милорад Пуповац, бројни угледни граћани и пријатељи Митрополита Јована. У Саборном храму били су Митрополитов старији брат Миливој са супругом. Нешто касније пристигао је Епископ источноамерички Митрофан.

На опелу од новопрестављеног Митрополита Јована бесједом се опростио Његова светост Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски Господин Иринеј.

У име свештенства, монаштва и вјерног народа од Митрополита Јована опростио се високопреподобни архимандрит Гаврило који је истакао Митрополитову љубав, добра дјела и поуке којима нас је поучавао. Истакао је да је уз Митрополита тридесет година, да је посебну пажњу увијек посвећивао манастиру Лепавини. Одлазио се и враћао у Манастир. Увјерени смо да је од од данас, у близини Васкрслог Христа, увијек уз нас.

У дворани Музеја Српске православне цркве Епархије загребачко-љубљанске, који се налази поред Саборног храма, припремљено је послужење што је дало прилику да се пригодним обраћањима присјетимо вјере, дјела и Христовог пута којим је блаженоупокојени Митрополит Јован корачао имајући разумјевање и љубав према свима.

Његова Светост овом приликом је рекао:

Митрополит Јован ће нам много недостајати у нашем садашњем животу, али се надамо да Господ брине о свему, па ће се побринути да Митрополит добије достојног насљедника своје мисије, своје катедре и да ће ова Епархија, као и цијела Црква, чинити оно што јој је Господ оставио да чини и оно што је неопходно свима нама данас. Митрополит је био човјек љубави, а такав човјек нам је потребан, не само овдје него и свугдје. Многи проблеми не рјешавају се мржњом. Ватра се не гаси ватром. Проблеми се рјешавају љубављу и договором. И у нашем практичном животу увијек завршавамо договором. То значи да је тако могло и у почетку. Многе патње би биле спријечене и многе несреће се не би десиле. Потребно је разговарати отворено и људски. Митрополит је био тај човјек, а такав нам треба и овдје и на сваком мјесту. Хвала Вам што сте данас својим присуством утјешили нашу тугу. Нека Вам се Господ одужи у другоме и као што каже наш народ „да се сусрећемо у радоснијем тренутку“. Но, и ово је од Бога. Тако треба прихватити и ово треба разумјети. Нека Господ упокоји душу нашег драгог Митрополита Јована.

Потом се обратио узорити кардинал Јосип Бозанић, надбискуп загребачки ријечима:

Ваша Светости, драга сабраћо у епископској служби, свештеници, драга браћо и сестре данас сам био на Литургији у Саборној цркви у повлаштеном положају. Наиме, често пута према служби, богослужење морам водити што захтјева концентрацију на сами ток Литургије, а данас сам настојао бити присутан по молитви и по заједништву. Осјећао сам да то што се говори и благовијести у јеванђељу, како се моли, да је то наше заједништво. Чини ми се да је то много веће и много јаче од онога у чему се разликујемо. Премда са тугом у срцу, због губитка драгог пријатеља, радо сам дошао на овај догађај из поштовања према покојном Митрополиту Јовану у коме сам увијек цијенио једну мирноћу, у чијој сам личности увијек проналазио разборитог човјека и архипастира. Због тога ће нам много недостајати, али вјерујемо да Бог зна што чини и свјетло које је оставио оно ће свјетлити нама који остајемо иза њега. За вријеме молитвене осмине, крајем јануара мјесеца ове године, смо били заједно у Саборној цркви и у загребачкој катедрали то су били наши посљедњи сусрети. Истовремено, вјерујемо да оно заједништво које смо тада имали сада је још снажније и јаче. Можда је то знак да обе наше цркве, римокатоличка и православна, пред нашим вјерницима и пред нашим народима, учине један нови напор који би био видљив.

Благословом Његове Светости потом се обратио Епископ даламтински Фотије, Администратор упражњене Епархије загребачко-љубљанске рекавши:

Ваша Светости, узорити господине Кардинале, браћо архијереји, часни оци, уважена родбино нашег Митрополита, драга браћо и сестре дозволите да и ја кажем неколико ријечи својих утисака. Наиме, ових дана сам био овдје у Загребу гдје сам по благослову Светог архијерејског синода и Његове Светости одрећен да будем администратор, мјестобљуститељ ове Епархије док не буде биран митрополит. Био сам овдје са нашим свештеницима који су највише понијели крст и терет овога тренутка. У своје име желим да им захвалим јер су били на нивоу. Ових дана смо читали јеванђеље и види се да су они били ученици Митрополита, да су знали његову службу и да су га осјећали као свога духовног оца. Ја сам у службеној форми био присутан када је отваран тестамент Митрополитов, чији је текст толико дирљив, као да га је писало малено дијете, али у најпозитивнијој форми. То је једна страница руком писана. Блаженопочивши Митрополит га је писао 2005. године. Прије готово 10 година. Тако потресно, са дубоком вјером. Управо како су га описали Патријарх и Кардинал; он је био човјек суптилан, човјек веома осјетљив. То се види у том писму. Каже да све што има оставља Епархији и жели да буде сахрањен у Саборној цркви Преображења Господњег гдје је крипта припремљена. Жели да опрости свима и тражи од свих опроштај. Ми, људи смо престроги једни према другима. Човјек је велик јер је икона Божија, али је човјек истовремено и слаб. Вапи за помоћ другога. Треба му Бог, Божија рука, али му треба и ближњи. Треба му непрестано. Ми смо склони да судимо и пресуђујемо једни другима. То је трагедија нашега времена. Ово задужење које сам добио прихватио сам као благослов, како ће бити воља Божија то не знам, али би требало наставити онако како је Митрополит почео. Нешто сам примјетио служећи Пређеосвећену Литургију у петак и данас када сам причешћивао. Нико не приступа светој тајни причешћа. Из овога стања уређености треба да пређемо у стање живе литургијске заједнице. То је оно што је мој први утисак. Живимо са Христом. Морамо да направимо тај корак. Јуче су била дјеца из наше православне гимназије, и да Митрополит ништа друго није учинио осим изградње ове наше гимназије, велико је дјело учинио. А пуно тога је учинио, у мучеништву, у распеђу Митрополије. Он је насљедио свештеномученика ове Митрополије. Потребно ће бити стварати живу литургијску заједницу, да се ови људи спасавају, да се препороде, да се охристове. Имамо радити и на јединству Цркве, што је Кардинал напоменуо, а то можемо само ако смо Христолики људи, ако људи виде у нама Христа тј. не да говоримо теоријски, него да људи виде живога Христа у нама. То је Црква. Таквом човјеку, пуном љубави, сви ће приступати јер љубав обухвата све. Друга су ствар наши теолошки дијалози и наша мука, то мора да иде својим током, али нас нико не разрешава тајне љубави. То нико не може да нас разреши јер то и јесте наше јеванђеље. По томе ће Вас познати да сте ученици моји ако имате љубави међу собом. Не може нико никоме рећи да га мрзи, из овог или оног разлога. Тиме разрешава јеванђеље. Тиме не ради по јеванђељу. Тиме узима нешто људско, а не дјела по јеванђељу Христовом. Нешто што је лакше, што је земаљско, али није Христово. Љубав према другоме непрестано нас распиње. Волимо другога! Чак и када то не заслужује. Колико пута да му праштамо? Не једном, него седамдесет пута седам. Непрестано. То је наше распињање. То је наше учење које морамо да оприсутњујемо у заједници са свима људима. Данас је био један достојанствен скуп, ако тако можемо рећи за сахрану. Много људи. Међу њима Предсједник државе и Сабора, Градоначелник, Кардинал, папски Нунциј и бројни други. Јуче нас је посјетио Премијер. Зашто? Зато што је то Митрополит заслужио својим дјелом. Он није био човјек прек и искључив. Зато смо сви налазили могућност да му приступимо, да будемо са њим и да нас он поучи. По ријечима Патријарха, такви нам људи требају на сваком мјесту. Свако мјесто је Божије и мјесто распећа. Требамо се борити и свједочити Васкрсење, да овдје није крај, већ је гроб само пасха-прелазак у вјечни и бољи живот. Нека Бог упокоји нашег Митрополита и да сви ми заједно његово дјело као аманет наставимо. Бог да му душу прости.

http://www.mitropolija-zagrebacka.org/images/stories/novosti/2014/sahrana/asahmit%20%2822%29m.jpg

У име предсједника Републике Србије Томислава Николића обратио се његов изасланик др Милета Радојевић:

Ваша Светости, Узоритости, Ваше Високопреосвештенство и Ваша Преосвештенства, часни оци, поштовани представници Града Загреба и Републике Хрватске, драга браћо и сестре мени је част што данас могу у име предсједника Републике Србије Томислава Николића представницима Српске православне цркве да пренесем изразе жаљења за губитак који је наша Црква имала ових дана одласком Митрополита Јована. Велики је то губитак за Цркву и за српски народ уопште, а посебно за заједницу српског народа у Републици Хрватској. Какав је Митрополит био најбоље је описао наш Патријарх рекавши да је он био човјек љубави и то је он показао на дјелу. Ја сам то успио да видим уназад мјесец дана када сам био у посјети код Митрополита. Са којом је он смиреношћу и мудрошћу живио и радио да из оних тешких времена, која смо сви прошли, сви народи бивше земље, поново оживи и васпостави Цркву, да изгради Српску православну гимназију у сарадњи и уз помоћ државе Хравтске и Града Загреба. Да није био такав какав је био, човјек љубави, вјероватно тога не би ни било. Нека би Бог дао да на мјесто Митрополита у наредном периоду дође личност попут Митрополита Јована која ће наставити да гради добре односе, да унапрећује сарадњу, како међу народима тако и сарадњу међу државама, а на добро Цркве, народа и државе. Нити једна служба, и дужност Митрополиту нису од Цркве били повјерени случајно већ због тога што је био велики човјек, човјек великог срца и љубави за свој народ и своју Цркву. Нека му је вјечна слава и хвала!

http://www.mitropolija-zagrebacka.org/images/stories/novosti/2014/sahrana/asahmit%20%2823%29m.jpg http://www.mitropolija-zagrebacka.org/images/stories/novosti/2014/sahrana/asahmit%20%2824%29m.jpg http://www.mitropolija-zagrebacka.org/images/stories/novosti/2014/sahrana/asahmit%20%2825%29m.jpg

Своје сјећање на блаженопочившег Митрополита изразио је предсједник Српског народног вијећа проф. др Милорад Пуповац:

Ваша Светости, Кардинале, архијереји и часни оци, уважена Господо ја ћу заувијек памтити тренутак када је Митрополит Јован након година избјеглиштва дошао у Загреб и ушао у Преображенску цркву. Народ који га је чекао, чекао је неколико сати. Није могао ући у цркву колика је била радост тога народа приликом доласка. То је за мене, који сам био присутан, био први знак огромне везаности српског народа у Загребу и Хрватској са њим и његовим послањем на мјесту Митрополита загребачко-љубљанског. Он је то послање носио на најбољи могући начин. У околностима које нису биле нимало лаке ни за кога. Прометнуо се од некога који је са радошћу дочекан у некога ко је постао обновитељ Цркве, обновитељ заједнице и обновитељ вјере. Обновио је манастир Лепавину за коју је био посебно везан. Обновио је манастир Свете Петке, Преображенску цркву и ово сједиште и здање, а оно што је најважније обновио је свештенство. Ми који се на други начин бавимо нашом заједницом и њеним положајем у Републици Хрватској видимо колико је успјешно бирао и колико је успјешно подигао то свештенство. Исто тако, обновио је дијалог са свим вјерским заједницама, прије свега са католичком црквом. Обновио је то на ненаметљив начин. Као што је и иначе радио већину ствари, на ненаметљив начин. Много тога ми нисмо нити видјели нити знали, али смо му захвални што је тај дијалог водио што га је градио и што га је чувао. То је највеће насљеђе које смо ми могли насљедити од Високопреосвећеног Митрополита Јована. Јачајмо у том дијалогу и себе и друге, у јеванђелском духу и порукама благе вијести, које су нажалост, у времнима прије његовог повратка биле под великом кушњом. На нама је да учинимо све да овај град, ову земљу наставимо градити у духу његових обновитељских напора.

Извор: Митрополија загребачко-љубљанска

Дођите

протојереј-ставрофор др Владимир Вукашиновић, професор при катедри за Литургику на Православном богословском факултету Универзитета у Београду

проф. др Весна Димитријевић Срећковић, специјалиста интерне медицине, ендокринолог. Ради на Клиници за ендокринологију, дијабетес и болести метаболизма у Клиничком центру Србије и професор је на Медицинском факултету Униерзитета у Београду.

Хришћански пост као метод превенције канцера, атеросклерозе и дијабетеса

„Ако љубави немам, ништа сам“ назив је трибине коју је у Ваљевској гимназији, са благословом Његовог Преосвештенства Епископа ваљевског Г. Милутина, приредила Светосавска омладинска заједница. О вечно актуелној теми љубави, бројним Ваљевцима казивао чест гост овдашњих саборовања Владимир Меденица, философ и уредник Издавачке куће „Логос“. Детаљније...

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј допутовао је у вечерњим сатима 4. априла 2014. године у Загреб, у пратњи Епископа сремског г. Василија и Епископа шумадијског г. Јована. Његову Светост су дочекали Епископ далматински г. Фотије, администратор Епархије загребачко-љубљанске, и Епископ горњокарловачки г. Герасим са свештенством и вјерницима Митрополије. Одмах по доласку Патријарх се упутио у Саброни храм Преображења Господњег гдје је изложено тијело блаженоупокојеног митрополита Јована. Патријарх српски Иринеј са присутним архијерејима је служио помен новопрестављеном Митрополиту.

Његово Преосвештенство Епископ далматински г. Фотије, администратор упражњене Епархије загребачко-љубљанске, служио је Литургију Пређеосвећених Дарова 4. априла 2014. године у Саборном храму Преображења Господњег у Загребу, уз саслуживање свештенослужитеља Митрополије загребачко-љубљанске. Литургији су присуствовали ученици и наставници Српске православне опште гимназије и вјерници загребачке парохије. По одслуженој Литургији, епископ Фотије је служио помен новопрестављеном Митрополиту загребачко-љубљанском Јовану и упознао окупљене вјернике да ће тијело блаженоупокојеног Митрополита у поподневним сатима бити пренето у Саборни храм у Загребу гдје ће се служити помен и читати свето Јеванђеље, како би се вјерници и сви који то желе могли опростити од новопрестављеног архијереја Христове Цркве.

У 16 часова тијело митрополита Јована пренето је у Саборни храм Преображења Господњег у Загребу.

Због спријечености да присуствује молитвеном испраћају новопрестављеног митрополита Јована предсједник Владе Републике Хрватске г. Зоран Милановић посјетио је Епископа далматинског г. Фотија 4. априла 2014. године у Митрополији у Загребу. Сусрету је присуствовао Епископ горњокарловачки г. Герасим. Предсједник Владе је изразио саучешће у име Владе Републике Хрватске и у своје лично име и бираним ријечима се присјетио сусрета и разговора за блаженопочившим Митрополитом.

Извор: Митрополија загребачко-љубљанска

Митрополит загребачко-љубљански Јован (Павловић) преставио се у Господу 3. априла 2014. године у 18,10 часова.

Васкрс је највећи и најзначајнији празник наше вјере и наше Цркве! Васкрс је Божанска побједа ЖИВОТА над смрћу, БОГА над сатаном, ВРЛИНЕ над гријехом. Васкрс је наша ЗАЈЕДНИЦА са Васкрслим Христом. У ту и такву БОЖАНСКУ ЗАЈЕДНИЦУ морамо ући достоји, очишћени и опрани од наших гријеха, страсти и порока. Зато нам је Господ преко Цркве своје свете дао овај ПОСТ као средство очишћења и припреме за заједницу са Богом, са Христом Васкрслим.

Пост је, гледајући с поља, уздржавање од конзумирања масних јела и пића у периоду од четрдесет дана пред Васкрс. Да не би неко олако помислио да је то само пост, те да је све друго дозвољено, треба истаћи да пост подразумијева и уздржавање од прекомјерног конзумирања свих јела и пића! Јер, прекомјерност у било чему је прво искушење, а потом и гријех.

Овај вид поста је првенствено намјењен нашем организму. То је она дијета коју нам врло често здравља ради одређују или прописују љекари. Овај физички пост, односно уздржање од хране и пића помаже нашем организму, нашем тијелу, али исто тако и нашем уму, нашој души, нашем унутарњем духовном човјеку. Постоји физиолошки процес утјецаја физичког (материјалног) на духовно, психичко, умно, емотивно! Међутим, суштина поста је, како каже црквени пјесник: одстрањење зла, суздржање језика од злих ријечи и разговора, одсуство љутње и гњева, разоткривање (духовнику) рђавих жеља, злих разговора, лажи, кривоклетства. Пост је и исправљање претходно учињених грешака, сасјецање страствених помисли и пожуда, срдачна исповјест, чишћење савјести кроз свету тајну исповјести.

Чишћење савјести! Кажу свети оци да нема ништа битније у животу, нити претежније, од чишћења савјести. Савјест је писање живота. Чишћење савјести је попут савременог чишћење компјутера. Човјекова савјест и његова подсвјест су попут савременог компјутерског хард-диска у који се похрањују сви наши животни фајлови. Црквени пјесник говори о “разоткривању књига нашег живота из којих ће Бог пред свим светим анђелима његовим и пред свим светима његовим читати нашу животну књигу и разоткрити све што је остало сакривено...” И као што у хард-диск нашег рачунара уђу којекакви вируси, тако и у нашу савјест и у нашу потсвјест, тј. у хард-диск наше савјести и наше потсвјести, уђу вируси- гријеси и жестоко оштете нашу савјест, потсвјест и наше биће. Вируси гријеха и страсти оштете и покваре све у нама! Често пута потпуно нас измјене да врло често не препознајемо сами себе! Не често чујемо констатацију: па шта му (јој) је било? Па до јуче је био (била) добар (добра) дјечак (дјевојчица)? Па шта се десило? Не можемо га (је) препознати. Гријех се одмах покаже. Он има потребу да се испољава, да се надима, да се рекламира! Добри познаваоци – духовници одмах препознају гријех и узроке промјена, измјена, односно пројављивање болести. Зато је нужно потребно што чешће чистити своју савјест, своју потсвјест од силних вируса гријеха, страсти и корова, док ти опасни вируси који су напали наш живот не изазову већа и тежа оштећења, а то је духовна смрт.

Свети апостол Павле говори о томе да ми хришћани требамо постићи висину савршенства како би били ''мртви гријеху''. Бити мртав гријеху значи да кроз пост, молитву, кроз подвиг покајања и исповјести учинимо себе мртвима за гријех, односно, отпорнима за гријех. То значи, да гријех не може да нас побједи. То значи да смо себе заштитили ''антивирусним системима'' постом, молитвом, исповјешћу и светим причешћем. Не велим да нас гријех не нападне, већ говорим како је битно постићи ту висину савршенства да се сваки нападај гријеха разбије од зид наших хришћанских врлина, нашег богоприпадништва.

Трећа димензија часног поста јесте надовезујућа на претходне двије, а то је чињења добра! Сваки пост па и онај тотални и потпуни је безплодан и некористан уколико не рађа богољубље и човјекољубље. Хришћанска љубав и хришћански пост морају бити дјелотворни, а то значи стварати и чинити добра дјела по којима ће нас Бог препознати да смо његови. Сви смо чули како је Господ казао: кад учинисте једноме од ових најмањих Мени учинисте! И зато су постали благословени, свети, праведни.

Започињући велики и часни пост, ако Бог да, желим вам драго дјецо духовна, да вам овај, као и сваки други пост, буде пост очишћења, освећење и спасење! Ако пост није то онда узалуд постимо! Надам се и Богу молим да ће вам пост управо бити на спасење. Желим да овај пост испостите с радошћу и духовним задовољством, с љубављу према свима и свакоме, а прије свега према слабима и немоћнима, сиромашнима, гладнима и жеднима око вас. Помозите свима колико можете како би чињењем добрих дјела ваш пост потврдили својим човјекољубљем.

• Вера
  

„Овај филм нас уводи у тајну греховног насљеђа које имамо у себи, које је присутно у свијету, присутно у друштву, тако да је покајање за гријехе и очишћење од грехова, прије свега, лични чин. Покајање мора бити лично, и ту има највећу вриједност, управо зато што од личног покајања, од тог духовног поста, почиње и колективно покајање, које нам је толико потребно. Од једног очишћеног срца у овоме свијету, од једне очишћене и просвијетљене савјести почиње очишћење цијелог друштва и цијелог свијета. Лични подвиг у Цркви, у заједници Цркве има увијек позитивне посљедице за заједницу, најприје за породичну заједницу. Истински побожно и врлинско биће у једној породици, а то може бити дијете, бака или било ко од нас, може да утиче јако на све око себе. Много је примјера у наше доба да једно дијете препороди цијелу породицу, јер Господ који излива своју милост на овај грешни свијет, врло често нас управо преко дјеце опомиње, упућује и изводи на прави пут,“ указао је Његово Преосвештенство.

Према Владичиним ријечима, људи су, као грешна бића, склони заблудама. Будући да сваки човјек носи насљеђе гријеха, покајање и пост имају за циљ да човјека врате на прави пут Божији, на пут љубави и заједништва. Зато је пост увијек нова прилика, а нарочито дани у којима се припремамо за највећи хришћански празник, за радосну и побједничку свечаност Васкрсења Господа Исуса Христа.

„Призвани смо, дакле, на највеће славље, и за то славље се спремамо као кад идемо на неку свечаност, свадбу, крштење или неки други радосни догађај. Настојимо да се и лијепо обучемо, да оставимо оне обичне, свакодневне бриге како бисмо се припремили за свечаност; пазимо, наравно, шта ћемо говорити, како ћемо се понашати, трудићемо се да нашем домаћину учинимо што већу част, а на тај начин ћемо и сами задобити част, јер учествујемо у једном радосном догађају, а камоли када се припремамо за највећи хришћански празник. “

„Зашто ми, драга браћо и сестре, постимо и Богу се молимо пред Васкрс? Можемо, као што неки кажу, да славимо Васкрс а да не постимо, евентуално, на Велики петак да не једемо месо, али таквом немарношћу, заправо, сваки тај човјек хоће да испоштује обичаје којима ни сам не препознаје смисао. Они који знају због чега посте и за кога посте, њима не треба пуно објашњавати. Они знају смисао поста, да кроз сам тај подвиг добијају награду, и имају трепет пред сусрет са Васкрслим Господом. Припреме за овај велики празник доносе очишћење душе и тијела. Потребно је, наравно, очишћење тијела; зато постимо тјелесно, али то није довољно. Потребно је и очишћење душе, а то значи да треба да пости и душа и тијело,“нагласио је Епископ будимљанско-никшићки.

Говорећи о душевном и тјелесном здрављу које пост и молитва доносе људском организму, Владика Јоаникије је казао да се тијело, на тај начин, растерећује и чисти, а душа се просвјетљује. Иако се многима чини тежак и скоро неостварив тјелесни пост, од њега је, ипак, захтјевнији онај душевни пост јер подразумијева покајање.

„Покајање захтијева да погледамо у своју душу, у своја срца, да сагледамо своје мисли и у њима нађемо оно што не ваља, а нашем срцу и у души има много тога што не ваља. Свако ко искрено погледа у своје срце и у своју душу, наћи ће много тога што у нашој савјести није добро. Лијепа књижевност, лијеп филм помаже човјеку да препозна у себи оно што не ваља и зато је добро читати такву књижевност, нарочито писце који су израсли из православне традиције какви су Његош, Достојевски и овај Грузијац, изванредан режисер чији смо филм управо одгледали, али, то је само помоћно средство. Онај ко зна да се каје за своје гријехе, а нарочито ко зна да се мири са својима ближњима, да тражи опроштај или да опроштај пружи, тај чини велико богоугодно дјело.“

„Човјек је биће заједнице, та заједница га чини бићем, његов живот је заснован као заједница. Завађеност са ближњима ствара пакао, а налажење мира са собом и са ближњима јесте оно што нам треба и то не може без Божије милости. Божија милост нас подстиче на то да тражимо мир. У Светом Писму се каже: „Тражи мир и иди за њим, мир у својој души, али и мир са ближњима својим“. Дубље гледано, то значи мир са Богом, јер не можемо са Богом бити у миру ако нијесмо са собом и са ближњима. Да ли ће Господ нама опростити у потпуности, зависи од тога да ли ћемо ми својим ближњима опростити. Овај филм се не односи само на вријеме комунизма, он има универзално значење, јер насљеђе гријеха „ради“ у људском друштву, „ради“ у свакој личности, а покајање је лијек. Покајање отвара те прозоре да уђе Божија свјетлост у наше животе, очишћују се наше очи, наше мисли, наше душе, Божија свјетлост притиче и просвећује нашу заједницу и свакога од нас појединачно, и даје нови квалитет,“ поручио је, између осталог, Владика Јоаникије.

Извор: Епархија будимљанско-никшићка

• Вера
  

Како пише "Спорт", 24. коло шампионата Србије играће се уместо у суботу - два дана раније, у четвртак 17. априла.

• Догађаји (концерти, изложбе)
  
• Епархијске вести