Епархија Рашко-призренска примила је најновију изјаву г. Дардана Гашија, косовског министра за просторно планирање, као отворену провокацију која има за циљ да наруши међуетничке и међуверске односе на Косову и Метохији поготово сада у време највећег хришћанског празника Васкрсења Христовог.

У тексту који је 21. априла објавио приштински Телеграф под насловом „Порушићу цркву Св. Никола“ (Gashi: Do ta rrënoj edhe “Sveti Nikollën”) поменути косовски министар износи неистините тврдњу да је још незавршена црква Св. Спаса у центру Приштине подигнута нелегално (Министар чак и не зна назив цркве, што само показује његову обавештеност о овом питању). Српска Православна Епархија Рашко-призренска поседује сву потребну документацију које су издале надлежне институције када је црква грађена и изјава поменутог косовског министра не може се другачије тумачити него као покушај етничке и верске дискриминације.

Познато је да је у центру Приштине подигнута велика римокатоличка катедрала, а започета је и градња централне џамије. Дискриминаторски однос према Српској Православној Цркви наноси велику штету самом министру Гашију и институцијама коју представља, поготово због тога што је Српска Православна Црква недавно директно из самог врха владе Косова обавештена да влада подржава завршетак градње овог храма, о чему су обавештени и међународни представници на Косову и Метохији. Стога изјаву г. Гашија у најбољем случају можемо схватити као његову личну политичку авантуру која је у служби предстојећих косовских избора.

Иначе, због својих неумесних медијских изјава и покушаја политизације питања културне баштине министар Гаши је већ блокирао рад мешовите Комисије за имплементацију заштићених зона којом поред њега председава и специјални представник ЕУ за српску православну баштину.

Дато у канцеларији Епархије Рашко-призренске

Грачаница, 22. април 2014. год.

Текст у приштинском телеграфу

http://www.telegrafi.com/lajme/gashi-do-ta-rrenoj-edhe-sveti-nikollen-2-43740.html

Извор: Епархија нишка

• Епархијске вести
  

У понедељак, 21. априла Патријарх ће служити Свету Литургију у селу Душановац код Неготина са почетком у 9 часова. Повод је освећење фрескописа сеоске цркве.

http://eparhija-timocka.org/novi/patrijarh-irinej-u-timockoj-eparhiji/

Уважена директорка, часни оци, цењене колеге носиоци просвете, културе и науке овог града, представници општинске управе, учена господо професори, најдражи ученици,

Користим ову прилику да вам најпре пренесем срдачне поздраве и благослове нашег владике, епископа браничевског, г. Игнатија и његове поруке наде у васкрсење и љубави у Христу Исусу, Победиоцу смрти.

Већ више од 40 дана, од како је почео Велики Пост, ми ишчекујемо Христа, његов долазак и његово и наше Васкрсење. Особито интензивно то чинимо у данима ове Велике или Страдалне седмице, када су сви наши уздаси и погледи усмерени ка васкршњој, пасхалној ноћи, оној ноћи када се Велика субота преображава у Васкрс, јер она је ноћ светлија од дана, ноћ смисла и одговора на сва питања људског бића. А сума људске упитаности о себи, другоме, смислу и постојању, своди се на проблем свих проблема – на проблем смрти.

Све што човек чини, био тога свестан или не, желео то себи да призна или не, све у позадини има грчевиту борбу против смрти: и када се науком трудимо да продужимо живот, то чинимо јер смо свесни да је живот највећи дар и не желимо да се заврши; и када се свим облицима уметности боримо да нас неко дело наших руку надживи, то чинимо јер се бојимо заборава – те верне слике нашег ишчезнућа, што нам улива језу у кости; и када промишљамо ту реалност, филозофирамо о њој, то чинимо да бисмо увидели пут избегавања или, не дај Боже, мирења са „владарком ужаса“; чак и када се женимо, удајемо, зидамо домове и децу рађамо, опет је у позадини чежња за вечношћу и личним опстајањем…

Хришћани су људи који се крштавају и улазе у Цркву, јер верују да постоји један човек, који је проблем смрти решио на дефинитиван начин, њеним уништењем. Зато и носе његово име и само због тога остају у његовој заједници, без обзира на личне грехове њених чланова.

Богослужења Цркве у овом периоду приказују нам Христа, кога најближи пратилац издаје, кога људи муче, коме се његов изабрани народ руга, кога човек – његово створење, на послетку и убија. У тајни страдања Сина Божјег, Христа, на Велики петак, човек спознаје Тајну Бога у кога верује. Тај дан је показао зашто свога Бога, Свету Тројицу, називамо речју Љубав. Ништа друго, наиме, не може објаснити жељу Бесмртног да за своје створење прође кроз муку и умре, осим несхватљиве, божанске љубави. Са величанственошћу љубави увек заједно иде непрегледни океан слободе, најузвишеније сличности твари са Творцем. Ни по чему, наиме, нисмо ми и Бог слични, осим тиме што смо слободни до провокације: Бог до те мере да га ниједна људска теодицеја не може оправдати (ко ће оправдати Аушвиц?!), а ми до тих граница да Творцу кажемо: „Ти за мене не постојиш“. Управо у тој драми слободе, одвијају се мистерија Великог петка, као и тајна ћутања Велике суботе. „Бог не може да страда, божанска природа је нестрадална“, упозоравају нас филозофи. „Јахве не сме да умре, поништиће се све, стварање, историја, па и његов изабрани род“, подсећа нас старозаветни народ. Али, ми, са апостолом Павлом, проповедамо „Христа распетога, Јеврејима саблазан, а Јелинима лудост“ (1Кор 1, 23).

У чему је тајна? Тајна је, уважени пријатељи, у откривеној истини да је Бог у кога ми верујемо слободна личност. Он је изнад свих закона, мерила, правде или логике. Слободан је да живи вечно, али и да из љубави према нама умре за нас. Бога нашега, у кога верујемо, не одређује никаква судбина, сила, норма, принцип или идеја, па да се он понаша на основу такве законитости. Управо у томе лежи нада створеног света. Само Бог који је јачи од свих стега природе, може да постане човек, да ради људи прође животни пут човека, да окуси сву реалност живота своје творевине, па чак и смрт. Он то може, а због љубави према нама, то и хоће и то је учинио.

Син Божји, Господ Исус Христос креће на страдање, на пут неизвесности и сву своју наду полаже у Бога Оца. Будући да је себе без остатка и калкулисања поверио Оцу, Он га Духом Светим васкрсава у трећи дан након смрти. Од тог момента, па надаље, будући да је Христос и истинити човек, рођен слободним пристанком Марије Дјеве, макар један човек кличе: „Смрти, где ти је победа, отупео је твој жалац“. Људски род је јединствен и све оно што је могуће једном човеку, отворено је као могућност и свима осталима. Нада нашег васкрсења није празна, јер је Исус из Назарета васкрсао и јавио се својим ученицима, најпре апостолу Петру, па свим осталима. На питање доказа, одговарамо смело, подсећајући се невероватног преображаја апостола, у року од једне ноћи. Наиме, једанаесторица ученика се, након Христове смрти у Петак, разбежала, и иза стотину брава, као уплашени мишеви, стрепели су да их Римљани не нађу и не разапну их, као Исуса. У таквом исконском страху од смрти они проводе два дана. Шта им се то могло десити, питамо се, па да од зоре трећег дана, па до краја живота, они забораве на смрт, да не питајући више шта ће бити са њима или њиховим породицама, изађу из скровишта и јавно, по трговима и синагогама, проповедају тог истог Исуса, кога су се недавно постидели? Нешто или некога су видели… некога ко им је живот променио… не само њима, него и империји, цивилизацији, свету, космосу, творевини. Од тада се све другачије сагледава и мери, чак и године рачунамо, почев од Христа васкрслог.

Од тада се сва суштина људског умовања, ишчекивања и надања своди на две речи: Христос васкрсе! као и на потпуно слободан пристанак да се у тој реалности сагледа смисао живота, кроз одговор: Заиста (ваистину) васкрсе! То је знак распознавања оних који верују да у јединству са Христом могу да победе смрт, то је ознака личности, али и народа који се током историје није одрицао себе, своје Цркве и свог васкрсења. Ми смо народ који је одвајкада прослављао васкрсење Христово и своје, литургијским служењем, јер у православном искуству Литургија није сећање на један догађај из прошлости већ пре свега учествовање у њему као залог и предокус будућег Царства Божјег. Нека овај период црквене године буде прилика да се подсетимо истине о томе да постоји заједница која нас је очувала и изнедрила; сетимо се данас приче о томе како смо успели да опстанемо и очувамо име, и лично и народно. Нека свет види да имамо, носимо и можемо предати изворне поруке људима свога века, деци којој предајемо, коју образујемо по образу Онога који је васкрсао, младима које васпитавамо, свеобухватно хранимо.

Идеје напретка, прогреса, радости, песме, образовања, васпитања, узвишене естетике у име Христово и вечног живота, својствене су хришћанским народима, само зато што је све прожето вером у васкрсење, као љубав према другоме, што ће се потврдити у Царству Божјем.

До тада нам остаје да у радости и нади чекамо Господа, на шта нас увек подсећају управо наши ученици, они који ће, надамо се, предање живота и љубави предавати даље, да уверени у Христов долазак носимо муке свако свог Великог петка, али и да бремена једни другима носимо, да нас Господ препозна као своје и уведе у вечни загрљај бесмртне љубави.

Дозволите ми, на крају, да све вас, помало унапред, али са пуно љубави, поздравим речима наше већ остварене наде: ХРИСТОС ВАСКРСЕ!

Хвала вам на позиву, пажњи и љубави.

Извор: http://kultura.sabornost.org/2014-vaskrsnja-manifestacija-velika-plana

• 
  
• 
  
• 
  
• Информативна служба Епархије рашко-призренске преноси предавање оца Јована
  

• Косово и Метохија
  

Одбор за просвету и културу Епархије пожаревачко-браничевске је у протеклом периоду уложио велике напоре у циљу развоја овог суштинског аспекта Верске наставе у модерном школском систему наше државе. Вероучитељи средњих школа у нашој епархији имали су прилику да се у протеклом периоду сусретну са великим бројем ученика која нису хришћани, који су, при том, изразили жељу да похађају часове православног катихизиса. Некрштени ученици који су преко својих вероучитеља изразили жељу да се крсте, у протеклом периоду, на часовима веронауке били су интезивно поучавани, у складу са Програмом Веронауке. Празник Христовог уласка у Јерусалим, којим почиње период најватренијег ишчекивања Васкрсења, био је најбољи повод да се сви катихумени саберу на једном месту, како би и по последњи пут пре него што буду крштени били поучени о залогу Будућег века, који ће ускоро примити.

Поуком, записивањем имена фотизумена на једном месту, постављањем питања и разјашњавањем још увек нејасних места, састанак је окончан, с надом да ћемо сви заједно, као једно стадо, дочекати Пасху Господњу и долазак Царства Божјег.

Извор: http://centar.sabornost.org/2014-katihumenski-sastanak

Циклус трибина „Православље и млади“- промоција књиге „Пост, пут у живот“

Благотворна дејства посне хране

Иако се постом припремамо да примимо Свету тајну причешћа „на отпуштење греха и на живот вечни“, како учи наша света Црква, телесна димензија поста вишеструко погодује здрављу нашег организма. Наиме, исхрана богата дијетним влакнима из воћа, поврћа и житарица (кувана пшеница и кукуруз) успорава варење, ствара осећај ситости те доводи до нормализације шећера и масноћа у крви. Хришћански пост садржи елементе вегетаријанске и медитеранске исхране, које доказано смањују ризик од гојазности, повишеног крвног притиска, дијабетеса и других хроничних болести, истакла је др Весна Димитријевић- Срећковић, ендокринолог, професор Медицинског Факултета у Београду и коауторка књиге „Пост, пут у живот- хришћански пост као метод превенције и лечења дијабетеса, атеросклерозе и канцера“.

У Србији је све више људи који пате од тзв. метаболичког синдрома- повећања обима струка и повишених вредности триглицерида, шећера и крвног притиска. Метаболички синдром носи ризик од атеросклерозе, депресије, стерилитета и канцера, који данас има пандемијске размере.

Првобитна исхрана била је базирана на намирницама биљног порекла и људи су били знатно здравији у односу на време доминације меса. Нарочито црвеног (свињетина и јунетина), које погодује развоју разних облика карцинома. Иначе, храна животињског порекла обилује беланчевинама и засићеним масноћама, које узрокују повишен ниво холестерола и утичу на појаву атеросклерозе, објаснила је др Весна Димитријевић- Срећковић и посаветовала да се у исхрану уврсти маслиново уље, махунарке, рибе... Такође, нагласила је др Димитријевић- Срећковић, поред хране за тело, важно је да нахранимо и душу- опростимо свима и у молитвама не заборавимо велике светитеље: Светог Нектарија Егинског, Свете Лекаре Козму и Дамјана, Св. Луку Симферопољског и друге исцелитеље.

Књига „Пост, пут у живот“ представља јединство медицинске и богословске науке и изазвала је огромно интересовање јер је нека врста практичног приручника за очување здравља. Писана је за Хришћане, али и за оне који то тек треба да буду, посредством поста и других компоненти хришћанског живота, рекао је протојереј- ставрофор др Владимир Вукашиновић, коаутор књиге, професор Православног богословског факултета у Београду. Српска Православна Црква кроз историју имала је под својим окриљем мноштво болница, што упућује на изузетну бригу о здрављу људи. Пост се понајмање тиче хране јер се одиграва у нашој вољи, више но за столом. И важно је да постимо у заједници, да саборно јачамо своју вољу уздржавањем од уживања у храни, саветује проф. Вукашиновић.

Књига „Пост, пут у живот“ довела је у Ваљевску гимназију мноштво верног народа Ваљева, након Београда, другог града у ком је промовисана. Идеја за промоцијом књиге проистекла је из сусрета др Весне Димитријевић- Срећковић са Епископом ваљевским Г. Милутином, који се збио прошле године, у време када је покренута иницијатива за градњу Храма Светог Нектарија Егинског, надалеко познатог по исцелитељним молитвама.

Ј. Ј.

Доносимо његово покајно писмо у цјелини, упућено Његовом Високопреосвештенству Архиепископу цетињском и Митрополиту црногорско-приморском г. Амфилохију:

”Ваше Високопреосвештенство,

Прије четрнаест и по година (тачније дана 25.10.1999. године) учинио сам непромишљен искорак у животу због којег сам санкционисан у складу са канонима свете Православне цркве – лишен свештеничког чина и искључен из Цркве – самовољно сам напустио Браничевску епархију и дошао у Црну Гору, у тзв. вјерску заједницу, ЦПЦ. На позиве СПЦ-е одговарао сам непримјерено услед помрачења ума и под копреном искушења и гријеха.

Како је вријеме одмицало, све више сам долазио до сазнања да сам направио кардниналну грешку која ме је коштала духовног мира и слободе и угрозила моје вјечно спасење. У међувремену Господ Бог ми шаље опомену у виду здравствених проблема, што доживљавам као позив да се вратим Православној Цркви и исконским духовним и моралним вриједностима и да се удаљим од извора гријеха и богоодступништва у које сам упао. Због свих тих разлога, 3. децембра 2013. године поднио сам неопозиву оставку поменутој вјерској заједници.

Овим путем, искрено и из свег срца се кајем за све гријехе које сам до сада учинио. Усрдно се молим Господу нашем Исусу Христу и Цркви Божијој да ми опрости.

Ваше Високопреосвештенство,

Најпонизније, очински, Вас молим да се Вашим ауторитетом заузмете код Виших црквених власти СПЦ како би ми се црквена казна ублажила и како би ме вратили у ред члана свете Православне цркве да могу, као Хришћанин, вјерник, да посјећујем света богослужења, да се исповиједам и причешћујем ради спасења душе своје. Обзиром да ми је здравље нарушено (што сматрам казном Божјом за све што сам учинио откако сам приступио организацији која се зове ЦПЦ) и да ме чека хируршка интервенција на срцу, потребно ми је да се исповиједим и причестим како бих могао, са вјером и усмјереношћу ка Правди и Истини, да дочекам дане након операције. Својим понашањем потрудићу се да оправдам указано повјерење.

Вашем Високопреосвештенству љуби свету десницу и проси свети архипастирски благослов,

Извор: Митрополија црногорско-приморска

• Епархијска саопштења
  

Својствено великопосном периоду током којег су духовне вечери актуелност широм Митрополије аустралијско-новозеландске, тема поменутог духовног предавања, које је након молитве и поздравног слова протојереја-ставрофора Милана Милутиновића представио месни јереј Александар Трнинић је била заснована на савременим проблемима православља и њиховим могућим перспективама решења кроз призму Свецелог Евхаристијског Бића. Црква као живи организам, током цивилизацијског прогреса се сусреће са разноликим изазовима и управо актуализацијом Светог Писма и Светог Предања нуди човеку одговоре и решења, јер без Бога Истинитог не бива ништа добро. Истински препород човеков није могућ без личног односа са Богом, кроз љубавну заједницу са Богом и ближњим својим на чему се заправо заснива слобода као начело.

Након излагања оца Александра, уследио је кратки предах, а потом је отац Веселин Сворцан одржао наредно предавање о савременој болести која све више узима свој данак човечанству – о депресији и њеним негативним и позитивним странама. Отац Веселин је нагласио да медицину не треба одбацити, али да целовитост излечења оболелог човека зависи и од духовног препорода, тачније, да ова врста болести неминовно изискује узајамно прожимање пастирског и медицинског старања у циљу потпуног оздрављења.

По завршетку поменутих предавања, уследила су питања окупљених мирјана на која су одговарали присутни протојереј-ставрофор Милан Милутиновић, јереј Веселин Сворцан, јеромонах Јустин Хиландарац и јереј Александар Трнинић. Окупљени верници су својим питањима показали знатно интересовање о духовном и практичном животу Цркве, освртајући се на претходно изложене теме.

Духовно вече је протекло у угодном расположењу и конструктивном дружењу до касних вечерњих часова уз скромно послужење које су припремиле одређене парохијанке заједно са попадијом Тањом Трнинић.

Извор: Митрополија аустралијско-новозеландска

• Епархијске вести
  

Из архиепископије

• 
  И молитва вере помоћи ће болеснику...
  07.04.2014 - 08:41
  
• 
  Црква Мартирија у Брестовику
  03.04.2014 - 08:27
  

више

Вести са Косова и Метохије

• 
  Проф. Дејан Ристић: Светотајински живот сваког хришћанина
  08.04.2014 - 09:31
  
• 
  Духовни семинар у Грачаници
  08.04.2014 - 09:27
  

више

Вести из епархија

• 
  Исповест свештенства Архијерејског намесништва жупског
  08.04.2014 - 09:37
  
• 
  Из Епархије нишке
  08.04.2014 - 09:35
  
• 
  Исповест свештенства старопазовачког намесништва
  08.04.2014 - 09:24
  
• 
  Духовно предавање у Ђилонгу
  08.04.2014 - 09:18
  
• 
  Сабрање у у храму Светих атонских отаца у манастиру Ковиљу
  08.04.2014 - 09:11
  

више

Вести из Православних помесних Цркава

• 
  Делегација Оделења за спољне црквене односе посетила Ватикан и папу Фрању
  
• 
  Патријарх јерусалимски посетио Рамалу
  
• 
  Грузинска стара престоница Мцхета проглашена светим градом
  

више Духовни семинар у Грачаници

8. Април 2014 - 9:27

Духовни семинар који се одржава, са благословом Његовог Преосвештенства Епископа рашко-призренског и косовско-метохијског г. Теодосија, у галерији Дома културе Грачаница настављен је и овога четвртка предавањем Његовог Преосвештенства Епископа будимљанско-никшићког г. Јоаникија који је говорио о значају монаштва у Цркви Христовој.

Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије (Мићовић), замонашен је у манастиру Ћелија Пиперска 1990. године. Од избора за Епископа будимљанско-никшићког залаже се за обнову раније порушених и изградњу нових цркава и манастира, али и за обнову монаштва по општежитељном или скитском уставу. Студије и чланке из области богословља, историје Српске Православне Цркве и књижевности објављује у црквеним часописима и грађанској периодици. Учествовао је на више међународних и научних скупова на теме односа између Цркве и државе данас.

Предавања на теме православне духовности и културе одржавају се у Дому културе Грачаница свакога четвртка са почетком у 19 часова. Организатори Духовног семинара су Епархија рашко-призренска и косовско метохијска и Дом културе Грачаница.

• Информативна служба Епархије рашко-призренске преноси предавање владике Јоаникија
  

• Косово и Метохија
  

Тако је било и Лета Господњег 2014., у сусрет великој свечаности, која ће се збити 14. јуна, датума у Диптиху светих посвећеног великом подвижнику и учењаку, чије се славно име од ћелијске светиње проноси широм света. - Окупљени крај светог гроба aве Јустина, радујемо се благослову Господњем и Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја да његове свете мошти извадимо из гроба и пружимо верном народу на целивање, беседио је Његово Преосвештенство Епископ ваљевски г. Милутин на светој архијерејској Литургији у манастиру Ћелије.

Ми ћемо дан-два уочи празника аве Јустина, уз велике молитве и страхопоштовање, приступити вађењу његових моштију, положити их у ћивот од кедра и унети у манастирску цркву. Тога дана (14. јуна) биће свеправославни сабор. Доћи ће сви епископи Српске Православне Цркве и гости из помесних Цркава. Браћо и сестре, кажите свима да дођу, да поделимо тај радостан тренутак. Сви, који нисте имали прилику да за земног живота целивате његову десницу, дођите! Нека то буде православни сабор пун благодати, као када је у Русији у нови гроб положен велики отац Руске Цркве Свети Јован Кронштатски- поручио је владика Милутин.

Благовештењску Литургију служили су владика Милутин и умировљени епископ Атанасије (Јевтић), уз саслуживање свештенства и монаштва Епархија ваљевске, захумско-херцеговачке, аустралијско-новозеландске, београдско-карловачке и црногорско-приморске. Лепоти богослужења свој печат дале су прекрасним појањем сестре ћелијске, предвођене високопреподобном мати игуманијом Гликеријом, и појци из Ваљева.

- Празник Благовести долази у пролеће, када се све у природи рађа. Он објављује и рађање нове твари у Христу Господу. Нова Ева-Богородица доноси у свет Сина Божјег да рај буде тамо где је он, део је славословља једног од духовних синова аве Јустина, владике Атанасија (Јевтића).

- Отац Јустин говорио је да нема човека без Богочовека. На овом светом месту плакао је и „грмео“ о покајању. Оставио нам је благовест да се овде окупљамо, не раздвајамо и не мрзимо никог. Баш као он, који је имао много пријатеља у целом свету... Говорио је да овај свет има спасење јер има Спаситеља, ког је родила Мајка Божја. Архангел Гаврило благовестио је да ће Он доћи да буде с нама, да нас усини као слободна бића, рекао је владика Атанасије, честитајући славу сестринству манастира Ћелије.

- Ава Јустин родио се и упокојио на Благовести. Уз Светог владику Николаја Лелићког, он је чудесни дар Господњи српском народу. Био је пример васељенског човека, који нас је ослободио националних оквира и наш ум и срце узвео у надумни свет. Ава Јустин указао је на достојанство човеку, поучавајући да човек није створен за пролазни свет већ за вечно стварање и спасење, беседио је за трпезом љубави архимандрит Кирило (Бојовић), сабрат Цетињског манастира и главни и одговорни уредник часописа „Светигора“.

Током сабрања, бројни верници целивали су свети гроб аве Јустина. Молитве за исцељење и спасење крај гроба читао је архимандрит Михаило (Биковић), настојатељ манастира Јовања.

Подсећања ради, ове године навршава се 120 година од рођења, односно 35 година од престављења Господу аве Јустина, истакнутог православног теолога, глагољивог проповедника вере Христове, великог подвижника у времену комунистичког безверја. Духовник манастира Ћелије ава Јустин био је пуних 31 годину. Одлуком Светог Архијерејског Сабора 2. маја 2010. године канонизован је у ред светитеља Православне Цркве.

Извор: Епархија ваљевска

Љубав, универзална тема, вечни предмет промишљања посленика хуманистичких наука, теолога, уметника... Одговора на претек, а опет питање се изнова актуелизује. За Хришћане, Бог је љубав у суштини својој и то је једино извесно. Извесно и очигледно у магновењу рађања и умирања најништавније твари. Наиме, када погледамо инсекте чији је животни век свега неколико сати, како се сједињују ради стварања новог живота, јасно је колика је стваралачка снага љубави и да је заправо љубав истинска борба против смрти, рекао је Владимир Меденица.

- Смисао љубави је стварање и памћење. Све у природи створено је да се бори против пролазности јер му је Творац непролазан. Љубав је снага увек продуктивна, пут ка пуноћи, испуњењу... Наша религија је богочовечанска јер нам је наш Бог снисходио, оваплотивши се у тело човека. Он је телесан, душеван и духован. Ми постојимо као саборна бића, свесни да у заједници - Цркви можемо бити само преко љубави. А љубав је Христос. Као деца љубави - Црква, знамо да саборно, уз Божју помоћ, можемо победити смрт која нас чека и васкрснути - поручио је Владимир Меденица.

Трагајући за сазнајним елементима у љубави, великан античке мисли Платон расправља о Еросу - философском нагону ка спознаји идеја. Појам Ероса (љубави) код Платона надасве је различит од данашњег. Његов Ерос заправо је борба за бесмртност. Као Хришћанин пре Христа, Платон је испунио спознајне могућности мислиоца у друштвеном амбијенту паганске цивилизације. Највиша лепота је апсолутна идеја, која тек у Хришћанству постаје личност. Христос долази на земљу и одговара на питања љубави и истине, закључује Владимир Меденица.

Циклус трибина „Православље и млади“, најавио је свештеник Дејан Трипковић, наставиће промоција књиге „Хришћански пост као начин лечења карцинома, дијабетеса и атеросклерозе“, која ће бити одржана 10. априла у Ваљевској гимназији, са почетком у 19 сати. Предавачи су аутори књиге др Весна Димитријевић-Срећковић и протојереј-ставрофор Владимир Вукашиновић, професори Медицинског, односно Православног богословског факултета Универзитета у Београду.

Извор: Епархија ваљевска

• Епархијске вести
  

Његовој Светости Првојерарху српске цркве саслуживали су Митрополит црногорско-приморски Амфилохије и Преосвећена Господа епископи: сремски Василије, бањалучки Јефрем, будимски Лукијан, шумадијски Јован, далматински Фотије, Администратор упражњене Епархије загребачко-љубљанске, бихаћко-петровачки Атанасије, горњокарловачки Герасим, те високопреподобни архимандрити: Гаврило из манастира Лепавине и Михајло из манастира Гомирје и други свештенослужитељи, а у присуству свештенства, монаштва и вјерног народа. Литургији и молитвеном испраћају такођер су присуствовали умировљени Епископ зворничко-тузлански Василије и Епископ јегарски Порфирије, предсједник Републике Хрватске Иво Јосиповић, предсједник Сабора Републике Хрватске Јосип Леко, изасланик предсједника Републике Србије Милета Радојевић, изасланик предсједника Владе Републике Хрватске Мирандо Мрсић, кардинал Јосип Бозанић са високом пратњом, апостолски нунциј у Хрватској Алесандро Дерико са пратњом, генерални тајник ХБК монс. Енцо Родинис, градоначелник Града Загреба Милан Бандић са пратњом, Мевлуди еф. Арслани из Исламске заједнице, директор Комисије за односе са вјерским заједницама Шиме Јерчић, представници вјерских заједница у Загребу и Хрватској, предсједник Српског народног вијећа Милорад Пуповац, бројни угледни граћани и пријатељи Митрополита Јована. У Саборном храму били су Митрополитов старији брат Миливој са супругом. Нешто касније пристигао је Епископ источноамерички Митрофан.

На опелу од новопрестављеног Митрополита Јована бесједом се опростио Његова светост Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски Господин Иринеј.

У име свештенства, монаштва и вјерног народа од Митрополита Јована опростио се високопреподобни архимандрит Гаврило који је истакао Митрополитову љубав, добра дјела и поуке којима нас је поучавао. Истакао је да је уз Митрополита тридесет година, да је посебну пажњу увијек посвећивао манастиру Лепавини. Одлазио се и враћао у Манастир. Увјерени смо да је од од данас, у близини Васкрслог Христа, увијек уз нас.

У дворани Музеја Српске православне цркве Епархије загребачко-љубљанске, који се налази поред Саборног храма, припремљено је послужење што је дало прилику да се пригодним обраћањима присјетимо вјере, дјела и Христовог пута којим је блаженоупокојени Митрополит Јован корачао имајући разумјевање и љубав према свима.

Његова Светост овом приликом је рекао:

Митрополит Јован ће нам много недостајати у нашем садашњем животу, али се надамо да Господ брине о свему, па ће се побринути да Митрополит добије достојног насљедника своје мисије, своје катедре и да ће ова Епархија, као и цијела Црква, чинити оно што јој је Господ оставио да чини и оно што је неопходно свима нама данас. Митрополит је био човјек љубави, а такав човјек нам је потребан, не само овдје него и свугдје. Многи проблеми не рјешавају се мржњом. Ватра се не гаси ватром. Проблеми се рјешавају љубављу и договором. И у нашем практичном животу увијек завршавамо договором. То значи да је тако могло и у почетку. Многе патње би биле спријечене и многе несреће се не би десиле. Потребно је разговарати отворено и људски. Митрополит је био тај човјек, а такав нам треба и овдје и на сваком мјесту. Хвала Вам што сте данас својим присуством утјешили нашу тугу. Нека Вам се Господ одужи у другоме и као што каже наш народ „да се сусрећемо у радоснијем тренутку“. Но, и ово је од Бога. Тако треба прихватити и ово треба разумјети. Нека Господ упокоји душу нашег драгог Митрополита Јована.

Потом се обратио узорити кардинал Јосип Бозанић, надбискуп загребачки ријечима:

Ваша Светости, драга сабраћо у епископској служби, свештеници, драга браћо и сестре данас сам био на Литургији у Саборној цркви у повлаштеном положају. Наиме, често пута према служби, богослужење морам водити што захтјева концентрацију на сами ток Литургије, а данас сам настојао бити присутан по молитви и по заједништву. Осјећао сам да то што се говори и благовијести у јеванђељу, како се моли, да је то наше заједништво. Чини ми се да је то много веће и много јаче од онога у чему се разликујемо. Премда са тугом у срцу, због губитка драгог пријатеља, радо сам дошао на овај догађај из поштовања према покојном Митрополиту Јовану у коме сам увијек цијенио једну мирноћу, у чијој сам личности увијек проналазио разборитог човјека и архипастира. Због тога ће нам много недостајати, али вјерујемо да Бог зна што чини и свјетло које је оставио оно ће свјетлити нама који остајемо иза њега. За вријеме молитвене осмине, крајем јануара мјесеца ове године, смо били заједно у Саборној цркви и у загребачкој катедрали то су били наши посљедњи сусрети. Истовремено, вјерујемо да оно заједништво које смо тада имали сада је још снажније и јаче. Можда је то знак да обе наше цркве, римокатоличка и православна, пред нашим вјерницима и пред нашим народима, учине један нови напор који би био видљив.

Благословом Његове Светости потом се обратио Епископ даламтински Фотије, Администратор упражњене Епархије загребачко-љубљанске рекавши:

Ваша Светости, узорити господине Кардинале, браћо архијереји, часни оци, уважена родбино нашег Митрополита, драга браћо и сестре дозволите да и ја кажем неколико ријечи својих утисака. Наиме, ових дана сам био овдје у Загребу гдје сам по благослову Светог архијерејског синода и Његове Светости одрећен да будем администратор, мјестобљуститељ ове Епархије док не буде биран митрополит. Био сам овдје са нашим свештеницима који су највише понијели крст и терет овога тренутка. У своје име желим да им захвалим јер су били на нивоу. Ових дана смо читали јеванђеље и види се да су они били ученици Митрополита, да су знали његову службу и да су га осјећали као свога духовног оца. Ја сам у службеној форми био присутан када је отваран тестамент Митрополитов, чији је текст толико дирљив, као да га је писало малено дијете, али у најпозитивнијој форми. То је једна страница руком писана. Блаженопочивши Митрополит га је писао 2005. године. Прије готово 10 година. Тако потресно, са дубоком вјером. Управо како су га описали Патријарх и Кардинал; он је био човјек суптилан, човјек веома осјетљив. То се види у том писму. Каже да све што има оставља Епархији и жели да буде сахрањен у Саборној цркви Преображења Господњег гдје је крипта припремљена. Жели да опрости свима и тражи од свих опроштај. Ми, људи смо престроги једни према другима. Човјек је велик јер је икона Божија, али је човјек истовремено и слаб. Вапи за помоћ другога. Треба му Бог, Божија рука, али му треба и ближњи. Треба му непрестано. Ми смо склони да судимо и пресуђујемо једни другима. То је трагедија нашега времена. Ово задужење које сам добио прихватио сам као благослов, како ће бити воља Божија то не знам, али би требало наставити онако како је Митрополит почео. Нешто сам примјетио служећи Пређеосвећену Литургију у петак и данас када сам причешћивао. Нико не приступа светој тајни причешћа. Из овога стања уређености треба да пређемо у стање живе литургијске заједнице. То је оно што је мој први утисак. Живимо са Христом. Морамо да направимо тај корак. Јуче су била дјеца из наше православне гимназије, и да Митрополит ништа друго није учинио осим изградње ове наше гимназије, велико је дјело учинио. А пуно тога је учинио, у мучеништву, у распеђу Митрополије. Он је насљедио свештеномученика ове Митрополије. Потребно ће бити стварати живу литургијску заједницу, да се ови људи спасавају, да се препороде, да се охристове. Имамо радити и на јединству Цркве, што је Кардинал напоменуо, а то можемо само ако смо Христолики људи, ако људи виде у нама Христа тј. не да говоримо теоријски, него да људи виде живога Христа у нама. То је Црква. Таквом човјеку, пуном љубави, сви ће приступати јер љубав обухвата све. Друга су ствар наши теолошки дијалози и наша мука, то мора да иде својим током, али нас нико не разрешава тајне љубави. То нико не може да нас разреши јер то и јесте наше јеванђеље. По томе ће Вас познати да сте ученици моји ако имате љубави међу собом. Не може нико никоме рећи да га мрзи, из овог или оног разлога. Тиме разрешава јеванђеље. Тиме не ради по јеванђељу. Тиме узима нешто људско, а не дјела по јеванђељу Христовом. Нешто што је лакше, што је земаљско, али није Христово. Љубав према другоме непрестано нас распиње. Волимо другога! Чак и када то не заслужује. Колико пута да му праштамо? Не једном, него седамдесет пута седам. Непрестано. То је наше распињање. То је наше учење које морамо да оприсутњујемо у заједници са свима људима. Данас је био један достојанствен скуп, ако тако можемо рећи за сахрану. Много људи. Међу њима Предсједник државе и Сабора, Градоначелник, Кардинал, папски Нунциј и бројни други. Јуче нас је посјетио Премијер. Зашто? Зато што је то Митрополит заслужио својим дјелом. Он није био човјек прек и искључив. Зато смо сви налазили могућност да му приступимо, да будемо са њим и да нас он поучи. По ријечима Патријарха, такви нам људи требају на сваком мјесту. Свако мјесто је Божије и мјесто распећа. Требамо се борити и свједочити Васкрсење, да овдје није крај, већ је гроб само пасха-прелазак у вјечни и бољи живот. Нека Бог упокоји нашег Митрополита и да сви ми заједно његово дјело као аманет наставимо. Бог да му душу прости.

http://www.mitropolija-zagrebacka.org/images/stories/novosti/2014/sahrana/asahmit%20%2822%29m.jpg

У име предсједника Републике Србије Томислава Николића обратио се његов изасланик др Милета Радојевић:

Ваша Светости, Узоритости, Ваше Високопреосвештенство и Ваша Преосвештенства, часни оци, поштовани представници Града Загреба и Републике Хрватске, драга браћо и сестре мени је част што данас могу у име предсједника Републике Србије Томислава Николића представницима Српске православне цркве да пренесем изразе жаљења за губитак који је наша Црква имала ових дана одласком Митрополита Јована. Велики је то губитак за Цркву и за српски народ уопште, а посебно за заједницу српског народа у Републици Хрватској. Какав је Митрополит био најбоље је описао наш Патријарх рекавши да је он био човјек љубави и то је он показао на дјелу. Ја сам то успио да видим уназад мјесец дана када сам био у посјети код Митрополита. Са којом је он смиреношћу и мудрошћу живио и радио да из оних тешких времена, која смо сви прошли, сви народи бивше земље, поново оживи и васпостави Цркву, да изгради Српску православну гимназију у сарадњи и уз помоћ државе Хравтске и Града Загреба. Да није био такав какав је био, човјек љубави, вјероватно тога не би ни било. Нека би Бог дао да на мјесто Митрополита у наредном периоду дође личност попут Митрополита Јована која ће наставити да гради добре односе, да унапрећује сарадњу, како међу народима тако и сарадњу међу државама, а на добро Цркве, народа и државе. Нити једна служба, и дужност Митрополиту нису од Цркве били повјерени случајно већ због тога што је био велики човјек, човјек великог срца и љубави за свој народ и своју Цркву. Нека му је вјечна слава и хвала!

http://www.mitropolija-zagrebacka.org/images/stories/novosti/2014/sahrana/asahmit%20%2823%29m.jpg http://www.mitropolija-zagrebacka.org/images/stories/novosti/2014/sahrana/asahmit%20%2824%29m.jpg http://www.mitropolija-zagrebacka.org/images/stories/novosti/2014/sahrana/asahmit%20%2825%29m.jpg

Своје сјећање на блаженопочившег Митрополита изразио је предсједник Српског народног вијећа проф. др Милорад Пуповац:

Ваша Светости, Кардинале, архијереји и часни оци, уважена Господо ја ћу заувијек памтити тренутак када је Митрополит Јован након година избјеглиштва дошао у Загреб и ушао у Преображенску цркву. Народ који га је чекао, чекао је неколико сати. Није могао ући у цркву колика је била радост тога народа приликом доласка. То је за мене, који сам био присутан, био први знак огромне везаности српског народа у Загребу и Хрватској са њим и његовим послањем на мјесту Митрополита загребачко-љубљанског. Он је то послање носио на најбољи могући начин. У околностима које нису биле нимало лаке ни за кога. Прометнуо се од некога који је са радошћу дочекан у некога ко је постао обновитељ Цркве, обновитељ заједнице и обновитељ вјере. Обновио је манастир Лепавину за коју је био посебно везан. Обновио је манастир Свете Петке, Преображенску цркву и ово сједиште и здање, а оно што је најважније обновио је свештенство. Ми који се на други начин бавимо нашом заједницом и њеним положајем у Републици Хрватској видимо колико је успјешно бирао и колико је успјешно подигао то свештенство. Исто тако, обновио је дијалог са свим вјерским заједницама, прије свега са католичком црквом. Обновио је то на ненаметљив начин. Као што је и иначе радио већину ствари, на ненаметљив начин. Много тога ми нисмо нити видјели нити знали, али смо му захвални што је тај дијалог водио што га је градио и што га је чувао. То је највеће насљеђе које смо ми могли насљедити од Високопреосвећеног Митрополита Јована. Јачајмо у том дијалогу и себе и друге, у јеванђелском духу и порукама благе вијести, које су нажалост, у времнима прије његовог повратка биле под великом кушњом. На нама је да учинимо све да овај град, ову земљу наставимо градити у духу његових обновитељских напора.

Извор: Митрополија загребачко-љубљанска