Састанком је председавао секретар Одбора за просвету и културу и епархијски кординатор, протођакон Златко Матић, који се окупљеним вероучитељима, започињући формални део састанка, обратио контекстуалном богословском поуком. Он је окупљене катихете позвао на опрез да не изгубе из вида да је заједница Цркве – Тело, а да Тело, Црква, подразумева поредак. Поредак заједнице није нешто што се тиче, просто, нашег функционисања, тј. није једно од њених својстава: „Нити смо преузели поредак на бази кога функционишу војне касарне, нити смо у заједници која почива на логици која је својствена сеоским вашарима“, упозорио је протођакон. За нас је поредак (таксис) онтолошки појам, који као такав извире из начина постојања Свете Тројице.

Обраћање присутнима настављено је представљањем планираног дневног реда:

1. Резиме рада у минулој школској години
   
2. План рада за следећу школску годину
   
3. О стручном усавршавању и кадровским питањима
   
4. Разно
   

Протођакон Златко је свим сабраним вероучитељима поднео извештај о догађајима који су се збили у пролеће 2014, а који се тичу активности Светог Архијерејског Синода наше Цркве, на пољу даљег осмишљавања Плана и програма Православног катихизиса. На самом почетку, истакнуто је због чега је неопходно неговати обичај да онај који је први даје извештај онима којима је први, истакавши да је свет навикао на логику према којој је први изнад осталих, док је у Цркви први онај који служи свима, који не наступа у своје име, већ у име свих личности којима служи.

Вероучитељима је предочен увид у догађаје који су се збили на састанку Светог архијерејског Синода 1. априла ове године, у којима је покушано да и сам концепт веронауке као литургијске катихезе буде доведен под знак питања. Ђакон Златко је истакао да је потпуно необјашњива чињеница да је Свети архијерејски Синод, поменути састанак, на коме је покренуто питање промене Плана и програма Православног катихизиса, одржао без Епископа браничевског г. Игнатија који је од Светог архијерејског Сабора задужен за старање о веронауци. Такође, наведено је да су на поменутом састанку изношени нетачни резултати једне дискутабилне анкете и да је, тим поводом, изложио званичне резултате те анкете. На крају овог извештаја, ђакон Златко је изразио задовољство због чињенице да је Свети архијерејски Сабор донео одлуку да веронаука остане конципирана као литургијска катихеза, охрабривши сабране вероучитеље својом надом да се у догледном периоду ово питање више неће отварати, а да ће на ред коначно доћи усавршавање Плана и програма, о чему су Светом архијерејском Синоду већ слати предлози у писменој форми 2009. године и 2012. године.

Вероучитељима је пренето да постоји велика вероватноћа да уџбеници за веронауку, за следећу школску годину, неће бити доступни, да се претходних година чекало да Свети Архијерејски Синод да одобрење предлога промене Плана и програма, а да је, имајући у виду нове активности на пољу поправљања Плана и програма, присутна опасност да следећих година неће бити уџбеника за веронауку.

Предочено је да је организација локалних актива дала изванредне резултате на пољу побољшања квалитета саме наставе катихизиса, и закључено је да ће један од приоритета ОПК у наредном периоду бити даљи развој ове праксе.

У контексту односа државног система према веронауци и вероучитељу, изражено је незадовољство на плану спровођења закона у пракси од стране појединих школа. „Вероватно смо једина земља у Европи у којој се грађанин или организација мора борити са законодавцем, да он који је писао закон, сада и поштује закон“, рекао је ђ. Златко, рекавши да вероучитељ тако пролази у свим сегментима остваривања веронауке: од спровођења процеса изјашњавања за изборни предмет, до борбе да трудницама буде продужен уговор на одређено време, који истиче 31. августа.

Од посебне важности је чињеница да је држава акредитовала семинаре за вероучитеље које је предложио ОПК, а који ће се у Каталогу за наредне две школске године, налазити под бројевима 860 и 861.

Вероучитељима који још нису дипломирали скренута је пажња на рокове за окончање студија и на могуће измене у њиховом будућем ангажовању.

На крају, закључено је да је вероучитељ, данас, пред великим изазовом, јер од његовог служења Цркви, зависи и то да ли ће веронаука бити у служби изграђивања Цркве, или ће, пак, постати протестантска наука.

Састанак је завршен заједничким обедом, приликом кога су ученици смедеревских средњих школа припремили пригодан програм.

Данијела Клаћ, вероучитељ

Извор: http://veronauka.sabornost.org/2014-6-godisnji-sastanak

У недељу, пред почетак Свете Архијерејске Литургије, Њихова Преосвештенства Епископ банатски г. Никанор, Епископ зворничко-тузлански г. Хризостом, новоизабрани Епископ славонски г. Јован и Епископ бихаћко-петровачки г. Атанасије осветили су ново звоно, које је донирао кум манастира Глоговца Младен Милановић из Мркоњић Града.

На Божанској Литургији је началствовао Епископ банатски г. Никанор, који је на крају Литургије, после ломљења славског колача и освећења кољива одржао пригодну бесједу. По благослову Епископа Атанасија, настојатељ манастира Клисине високопреподобни игуман Василије, поделио је вернима иконе преноса моштију Светог аве Јустина Ћелијког и тако су спојена та два духовна догађаја – пренос моштију Светог аве Јустина и Јањски сабор у једну радост.

После Свете Архијерејске Литургије приређен је богат и импресиван културно-умјетнички програм који су извели чланови Завичајног удружења Јањана, које у себи окупља Јањане са свих простора Србије и Републике Српске.

После умјетничког дела сабора приређен је свечани ручак за званице и присутни народ. Велики добротвор манастира Глоговца г. Милан Марјанац, човјек пореклом из Јања, који живи и ради у Новом Саду, о своме трошку организовао је ручак за више стотина поклоника јањске светиње, док су високе званице угостили игуман манастира Глоговaц отац Теофил и начелник Општине Шипово г. Милорад Ћирко.

Под свечаним шатором, где је седело преко 250 угледних званица, Епископ Атанасије је одржао поздравни говор, у којем се захвалио гостујућим Епископима, банатском Никанору, зворничко-тузланском Хризостому, новоизабраном славонском Јовану, представницима Влада Републике Србије г. Милети Радојевићу, Републике Српске г. Драгану Давидовићу, припадницима Војске Републике Српске у саставу ОС БиХ Генералима: г. Мирку Тепшићу, г. Радовану Илићу, г. Гојку Кнежевићу, г. Рајку Кнежевић, затим начелницима општина, Шипова г. Милораду Ћирку, Приједора г. Марку Павићу, Петровца – Дринића г. Драги Ковачевићу, Општине Крупа на Уни г. Гојку Кличковићу, Општине Босанско Грахово г. Урошу Макићу, куму манастира Глоговца г. Младену Милановићу из Мркоњић Града и г. Милану Марјанцу.

Поред високих званица сабору су присуствовали и велики број директора јавних и приватних предузећа и установа са подручја општине Шипово.

После Епископа Атанасија и Начелника Општине Шипово Милорада Ћирка говорили су Директор Управе за сарадњу с црквама и вјерким заједницама Владе Србије Милета Радојевић, Директор Секретеријата за вјере Републике Српске Драган Давидовић, затим бесједили Епископ банатски Никанор, Епископ зворничко-тузлански Хризостом, новоизабрани Епископ славонски Јован, восокодостојни архимандрит Сергије, новоизабрани Епископ средњоевропски, и Генерал Мирко Тепшић из Заједничког штаба МО и ОС БиХ.

Епископ Атанасије је у знак сећања на овај сабор присутним епископима и другим гостима који су дошли из далека поклонио узорке традиционалне народне рукотворине – крајишке пртене торбе, са домаћим даровима у њима а свима осталима по примерак своје књиге „Духовни дародавци Призренске богословије“, која садржи и духовне животне поуке Свјатијејшег Патријарха Павла, четвероструког учесника Јањских сабора и осведоченог пријатеља и молитвеника за овај народ.

Јањски сабор је завршен тек у касним вечерњим часовима.

Свештеник Здравко Богојевић

БЕСЈЕДА ЕПИСКОПА НИКАНОРА НА ЛИТУРГИЈИ ГОВОР ЕПИСКОП АТАНАСИЈА НА ОТВАРАЊУ КУЛТУРНО-УМЕТНИЧКОГ ПРОГРАМА ГОВОР ЕПИСКОПА АТАНАСИЈА НА ТРПЕЗИ ЉУБАВИ ГОВОР ДИРЕКТОРА УПРАВЕ ЗА САРАДЊУ С ЦРКВАМА И ВЕРСКИМ ЗАЈЕДНИЦАМА Р. СРБИЈЕ ДР МИЛЕТЕ РАДОЈЕВИЋА ГОВОР ГЕНЕРАЛА МИРКА ТЕПШИЋАГОВОР ДИРЕКТОРА СЕКРЕТАРИЈАТА ЗА ВЈЕРЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ ДРАГАНА ДАВИДОВИЋА ГОВОР НАЧЕЛНИКА ОПШТИНЕ ШИПОВО Г. МИЛОРАДА ЋИРКА ГОВОР ЕПИСКОПА БАНАТСКОГ НИКАНОРА ГОВОР ЕПИСКОПА ЗВОРНИЧКО-ТУЗЛАНСКОГ ХРИЗОСТОМА ГОВОР ЕПИСКОПА СЛАВОНСКОГ ЈОВАНА ГОВОР АРХИМАНДРИТА СЕРГИЈА

Извор: Епархија бихаћко-петровачка

http://www.spc.rs/sr/files/imagecache/mala/galerije/14/06/img_0810.jpg

http://www.spc.rs/sr/files/imagecache/mala/galerije/14/06/img_0813.jpg

http://www.spc.rs/sr/files/imagecache/mala/galerije/14/06/img_0832.jpg

http://www.spc.rs/sr/files/imagecache/mala/galerije/14/06/img_0900.jpg

Препознатљиви и вољени међу свим генерацијама. Сценаристичким контурама, Милош Биковић удахнуо је такмичарски дух, научничку радозналост, романтичност провинцијског интелектуалца... Делом бића, свако од њих. И носилац Цара Константина (Филмски сусрети, Ниш 2011. год.). Истовремено, личност са снажном сопственошћу. Не ужива у свим рефлексијама популарности, али не одбија интервјуе, нити фотографисања у тржним центрима. И то је део професије, уз осмех констатује. У данима страдања, популарност је ставио у службу јавног добра. Помагао и преко друшвених мрежа позивао друге да то учине. У Руској цркви Свете Тројице у Београду сакупљао је помоћ за Ваљевску епархију, којој у његовом животу припада посебно место. Одвећ је познато, јовањски игуман архимандрит Михаило рођени му је брат. А и позиву свештеника Дејана Трипковића, духовника Светосавске омладинске заједнице, радо се одазива. Да са младим светосавцима понеку прозбори. Тако је било и овог пута, у навечерје празника Светог Аве Јустина, у парохијском дому Покровске цркве, Милош Биковић говорио је о свом искуству вере, како она прожима његову уметничку природу те добрим и лошим странама средстава масовних комуникација.

• Сваки глумац има трему, а сваки старх у корену је страх од смрти, илити остављености од Бога. Трему појачава страх од неуспеха, од мишљења великог броја људи. Кад се трема савлада, глумац успева да „приграби“ енергију гледалаца и то је добро. Глумац је нека врста проповедника и то је велика одговорност- рекао је Милош Биковић.
  

Разговарајући са члановима СОЗ- а о њиховим будућим занимањима, Милош Биковић је истакао да, кроз своје професије, могу развити креативност од Бога нам дату и бити матица напретка друштва и државе.

Радост свечаности поводом Преноса моштију Светог Аве Јустина подсећа га на ону коју је доживео у Грачаници, походивши светињу у оквиру премијере „Монтевидеа“. Са делом Аве Јустина „О духу времена“ упознао се као осамнаестогодишњак. Схватио је већ тада да је реч о великом подвижнику, духовнику и научнику, чија су промишљања бриљантна јер за меру имају Христа. Ава Јустин истрајао је на свом путу у времену страшних репресија комунистичких власти. У нашем времену присутна су искушења материјализма и егоизма.

• Има много простора да данас следимо пут Аве Јустина. Знате, ми можемо много да нагађемо да ли Бог постоји или не. Али, човек који срцем искрено потражи и једном осети Бога неће више бити потребе за расправом - каже популарни Тирке.
  

У време поплава, које су погодиле нашу земљу, био је и тужан и радостан у исто време. Разлог тузи намах је јасан, а радостан јер су невоље показале да Србија има много добрих људи. Нарочито су драгоцени они који тешко живе, немају посао, а нису огорчени и налазе смисао у томе да помажу другима. Наравно, има и превараната, али они су незаобилазни и у другим земљама. Стара прича о житу и кукољу...

• У овој ситуацији, приметио сам једну дозу патриотизма због које, поред осталог, много волим свој народ. Лепо се осећам што сам део њега и желео бих да наслеђе тог народа достојанствено изнесем и предам долазећим генерацијама- закључује Милош Биковић, један од најбољих младих глумаца савремене српске кинематографије, кога ћемо ускоро гледати у једном руском остварењу. Такође, у припреми је и улога у домаћој продукцији о којој нам за сада открива само да је „у вези са спортом“. Дакле, Тирке добија „конкурента“.
  

Поводом празника св. Јустина мученика и философа и дана када наша света Црква прославља преподобног оца нашег Јустина Ћелијског, 14. јуна 2014. године, Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Јустин, новоизабрани Епископ жички, служио је Свету Архијерејску Литургију у Саборном храму Рођења Пресвете Богородице у Зајечару. Прослављајући овај велики празник као свој имендан и своје заштитнике, Преосвећеном Епископу Јустину у овом евхаристијском сабрању саслуживало је монаштво и свештенство из целе Богомчуване Епархије тимочке. Празничну радост са својим Епископом поделио је и сабрани верни народ учествујући у благосиљању и ломљењу славског колача и кољива, које је обавио архимандрит Иларион, наречени Епископ тимочки. У својој беседи Епископ Јустин је истакао значај лика и дела св. Јустина философа, чији пример у хришћанском животу треба следити и на кога се увек треба угледати, подсетивши да црква данас прославља и преподобног Јустина Новог Ћелијског, старца и подвижника наших времена, чије свете мошти се управо на данашњи дан преносе да почивају у светој цркви манастира Ћелије код Ваљева.

Овом пригодом, на крају литургије, не заборављајући на добра дела „верних слугу Божијих“ а на предлог Епископа Јустина, др Ружици Ристић уручено је високо одликовање СПЦ Орден царице Милице – преподобне Евгеније – „За делатну љубав према Светој Мајци Цркви“ који јој је додељен за самарјанско милосрђе према свештенству, монаштву и верном народу Епархије тимочке. Хришћанску хуманост и пожртвовање више од две деценије др Ружица Ристић показивала је према свакоме коме је то било неопходно, помажући у свакој болести и немоћи, и уз велику подршку своје породице била је пример млађим колегама као и верницима Зајечара показујући хришћанску љубав на делу. Након Св. Литургије у Епископском двору окупили су се верници да заједнички са својим свештенослужитељима наставе прославу данашњег празника у славу и част великих Божијих угодника.

Деца нису крила своје задовољство и радост за време ове посете храму. Ово је још један леп догађај у оквиру успешне сарадње пиротских вртића и Православног удружења "Владика Василије Костић".

Извор: Епархија нишка

• Епархијске вести
  

|

Веб-сајт „Саборна црква Свете Тројице“, први званични интернет приказ једне црквене општине Епархије захумско-херцеговачке и приморске, визуелно и организационо осмишљен од стране ђакона Бранислава Рајковића, технички су извели веб-дизајнери Марио Мандић и Иво Бандић, а његови администратори су Дамир Џонлез и Славенко Буха.

Поред основних информација, историјата, организације и вијести из живота наше домаће, помјесне и васељенске Цркве, веб-сајт нарочито прати новости од значаја за православне хришћане на подручју Српске православне црквене општине мостарске, Манастира Житомислића и читаве долине Неретве. Посебни менији нуде информације о обнови Саборног храма Свете Тројице, као и о културно-просвјетним и хуманитарним дјелатностима.

Извор: Епархија захумско-херцеговачка

• Епархијске вести
  

Све остало у вези Празника Преподобног Оца Јустина можете видети на сајту епархије ваљевске.

Овакве речи поуке, наде и охрабрења упутио је верном народу и свештенству Преосвећени Епископ ваљевски Милутин началствујући евхаристијским сабрањем у обреновачком храму.

На радост свих, а посебно Епископа, обреновачки храм је био испуњен верним народом.

Духовдански празник окупио је велики број верног народа из целе епархије на радосно сабрање – прославу славе манастира Свете Тројице надомак Књажевца. У чудесном амбијенту, окруженом брдашцима и шумом, најлепши начин за узношење коленопреклоних молитава је управо литургија у природи, која се већ годинама, због скромних димензија манастирске цркве служи на платоу испред храма. Велику радост како сестринству, тако и верницима причинио је епископ Јустин, који је предводио литургијско сабрање уз саслужење свештенослужитеља из манастира Буково и књажевачког намесништва.

Говорећи о значају празника и упућујући речи утехе окупљеном народу, владика Јустин је у својој беседи говорио о свепрожимајућој љубави и благодати Духа Светог, који чека и куца на врата свачијег срца, али од нашег труда, воље и љубави зависи да ли ће дом бити пометен и украшен и тиме погодан да прими Бога у себе, или ћемо остати неосетљиви на ненаметљиво призивање Господње. Након резања славског колача, славу су примили г. Славиша Милосављевић из Неготина и г. Драган Лазић из Пирота, од домаћина овогодишње славе, г. Димитрија Стојановића из Кладова који је са својом породицом припремио послужење за све окупљене, те је у пријатној атмосфери прослава трајала до касног поподнева.

„Свечовек! Платон је изговорио ову реч, а при том је мислио на Васиону. Достојевски је изговорио ту исту реч, а он је мислио на Човечанство, у истом смислу као Свети Павле. Али нема другог смртника који је у толикој мери био калеидоскоп Човечанства својим личним умом и срцем као “Шекспир”. Он је прави микрокосмос. Он описује стотине људи тако јасно и верно као да пише своју личну биографију. Њему није ништа одвећ мало нити ишта одвећ велико. Он не обожава ни једног човека нити мрзи и једнога. Он може, попут античког бога, лако да сиђе са Олимпа и прометне се у облик који жели, било у краља или просијака, човека или жену, свеца или злочинца. Нека брза метемпсихоза, чак калеидоскоп света – панантропос, свечовек!“ Савременог хагиографа не би се тицало да ли истакнуто лично име гласи “Шекспир” или “Владика Николај”.

Како у ово подсећање не може да стане ни најмања честица Владичине биографије, само ћемо да истакнемо очекивања, која је од Владике Никлаја имала, у апокалиптичним годинама пред Други светски рат, увек скептична Исидора Секулић. „Господин Николај труди се да опаше народ једним мистичним зидом од самих манастира. Од сићушног Јовања, стиснутог између стене Каблара и валовите Мораве, преко Жиче, преко Савине Студенице, па даље и даље зракасто у свим правцима Српства, док се опет не вратимо у Шумадију... Тај зид ће, и можда и мора, боље одлолевати напастима сваке врсте него 'непробојни' зидови тврђава, кула, стражара, тамница.“ Уместо патетичног жала о томе како нисмо чули Исидорин и Николајев наук, можда можемо „манастирске зидове“ уградити у националну стратегију XXI века.

Које место припада Крагујевцу, у Божијом вољом дариваном нашем народу богомољачком покрету, који је само под Николајевим надзором имао еклисиолошку валидност, види се из хронике коју је оставио аутентични сведок, као активни члан “Православне хришћанске заједнице”, блаженопочивши Владика браничевски Хризостом, који уз име нашег града увек додаје „Централа“. Хвала Богу, значај Крагујевца у богомољачкој заједници почиње да препознаје и озбиљна историографија, јер данас, као што је било до недавно, крагујевачка штампарија публикација “Покрета”, далатност Светог Јована Рапајића и оца Јакова Арсовића, односно учешће Светог Николаја на богомољачким саборима (на пример у манастиру Дивостину) не припадају више катакомбалном сећању, већ се о томе учи у озбиљним школама. А да и догађаји из наше недавне прошлости постају део црквеног Предања, сведочи и то да се у крагујевачком предграђу Десимировцу црквено празнује Свети Владика Николај у спомен на његово учешће 1937. године у освећењу месне цркве Свете Недеље. Хроничари црквеног живота у Крагујевцу имали су прилику да запишу сведочанства учесника литургијског собрања у Саборној цркви у Крагујевцу на Материце 1940. године, када је Владика пророчки наговестио време које долази.

Као и пре сто година, односно као у свим вековима трајања, и данас је манастир Каленић исходиште најделотворније црквене мисије у Шумадији. Недовољно се зна да је почетком прошлог века каленићке путоказе крерао тадашњи јеромонах Николај Велимировић. О томе сведоче мемоари чувеног и угледног каленићког архимандрита Никона Лазаревића: „После овог слома аутроугарске офанзиве на Србију /у Колубарској бици/, дошао је у манастир Каленић јеромонах Никола на домор. Да, на одмор и рад у тишини манастирског мира: рано устајање у четири сата на јурарњу молитву у цркви, после јутарње молитве кратко време шетња уз реку и кроз шуму до Пајсијеве чесме у шуми више манастира и одмах натраг.

Али, идући стазом, кроз букову гору, до чесме, вазда је водио неке своје филозофске разговоре са буквама, поред којих смо пролазили, грлећи и милујући високе и лепе букве и меку маховину на њима. Један његов разговор са безезленим буквама у књизи “Речи о свечовеку”, у чланку под насловом “Исповест црквене горе”, потврђују ово. Овај његов разговор био је вазда нежан и благ, благородан и леп, тако да је приказао 'свечовека' са највећом смиреношћу, пуног вере, љубави и доброте, чистоту и величину душе и срца и мудрост ума, испуњеног до 'верха' неизмерно племенитим осећајима према свакој 'твари', од Бога 'созданој', разуме се, на првом месту према најсавршенијем Божијем створењу – човеку. (... ) А кад хоће да се одмори два-три минута или кад треба мало боље да размисли о нечему што пише, тада узима једну од својих бројних свирала – свирајки – и свира до пет минута неку лепу црквену малу песму, или неку народну коју је упамтио и свирао у раној младости или као млад учитељ, оне исте песме које и данас свирају чобани испод Маљена у његовом Лелићу. Друге вечери свира друге песме, па одсвира и оне песме што их народ пева о саборима код манастира и цркава.

Он је увек мислима, душом и срцем са народом, зато је њему мило и дрго и пријатно све оно што је творевина вере и духа народног као добро, племенито и лепо, па и народне песме њему су особито драге и миле, зато и воли да их свира, полако и тихо, у тишини ноћног мира светог српског манастира.“

Народу Божијем, који данас хрли да целива мошти Светог Владике Николаја у Саборној крагујевачкој цркви, заиста много тога недостаје, вероватно и зато што је данас ретко ко са њим „у мислима, душом и срцем“. Неопходне су овом народу Николајеве речи: „Они што су умрли, живи су.“

Извор: Епархија шумадијска

Расофорни монах Симеон је рођени Колумбијац и потиче из римокатоичке породице. Прије неколико година се упознао са Православљем и будући да Православна Црква није прилично присутна у Колумбији, неко вријеме је тражио могућност да се повеже са неком од помјесних Православних Цркава.

Преко тадашњег пароха Епархије буеносаиреске и јужно-централноамеричке Српске Патријаршије у Венецуели дошао је до наше Цркве и прије неколико мјесеци боравио у нашој парохији у Буенос Аиресу.

„Постао је, ево, сабрат Цетињског манастира, да би се, када то Господ благослови, вратио у своју отаџбину и тамо служио Господу и проповиједао Јеванђеље и био свједок истинске и праве Христове Цркве“, рекао је Митрополит Амфилохије након монашења.

Владика је рекао да ће Господ дати да монах Симеон ускоро прими и свештенички чин.

„Како би људе које је Господ сабрао око њега водио путевима спасења“, рекао је Владика Амфилохије.

Будући да је Митрополит Амфилохије Епископ-администратор поменуте Епархије, монах Симеон је, на Митрополитов позив дошао у Црну Гору и овдје примио монашки чин.

Монах Симеон је по струци психолог и у Медељину у Колумбији руководи фондацијом која помаже зависницима од дроге и алкохола, као и збрињавањем старих и немоћних.

Ово је још један од плодова православне мисије на јужноамеричком континенту.

И.Б./Р.В.

http://www.mitropolija.com/pravoslavni-kolumbijac-uoci-trojicindana-zamonasen-u-cetinjskom-manastiru/

Митрополит неапољски Варнава одслужио је помен пре подне, а поподне, у 17. часова, више Митрополита Грчке Цркве одслужило је опело. Одар је преко дана и после опела био изложен у цркви да би у јутарњим часовима на Духовски понедељак његово тело било пренето у Григоријат где ће бити погребено.

Игуман Григорије Касанис, који је својевремено био угледни професор атинског Богословског факултета, познат је и као пријатељ Српске Цркве и нашег народа: стајао је у духовним везама с многим нашим монасима и епископима, а посебно је уважавао живот и дело св. Јустина Поповића. Захваљујући њему, манастир Григоријат је радо примао српске монахе и свештена лица како у самом манастиру на Светој Гори, тако и у његовим метосима у Солуну.

Г.Г.

• Епархијске вести
  

|

Позивамо верни народ града Ваљева али и целе Епархије ваљевске, да тода дана у 12 часова и 30 минута дочекaмо мошти вољеног владике испред храма Васкрсења Господњег и узмемо учешћа у акатисту Светом владици и молитви за све болесне, као и да се потом поклонимо његовим нетрулежним и исцелитељским моштима. У вечерњим часовима мошти владике Николаја биће пренете у завичајни му Лелић.

Кaнцеларија Епископа ваљевског