Овакве речи поуке, наде и охрабрења упутио је верном народу и свештенству Преосвећени Епископ ваљевски Милутин началствујући евхаристијским сабрањем у обреновачком храму.

На радост свих, а посебно Епископа, обреновачки храм је био испуњен верним народом.

Духовдански празник окупио је велики број верног народа из целе епархије на радосно сабрање – прославу славе манастира Свете Тројице надомак Књажевца. У чудесном амбијенту, окруженом брдашцима и шумом, најлепши начин за узношење коленопреклоних молитава је управо литургија у природи, која се већ годинама, због скромних димензија манастирске цркве служи на платоу испред храма. Велику радост како сестринству, тако и верницима причинио је епископ Јустин, који је предводио литургијско сабрање уз саслужење свештенослужитеља из манастира Буково и књажевачког намесништва.

Говорећи о значају празника и упућујући речи утехе окупљеном народу, владика Јустин је у својој беседи говорио о свепрожимајућој љубави и благодати Духа Светог, који чека и куца на врата свачијег срца, али од нашег труда, воље и љубави зависи да ли ће дом бити пометен и украшен и тиме погодан да прими Бога у себе, или ћемо остати неосетљиви на ненаметљиво призивање Господње. Након резања славског колача, славу су примили г. Славиша Милосављевић из Неготина и г. Драган Лазић из Пирота, од домаћина овогодишње славе, г. Димитрија Стојановића из Кладова који је са својом породицом припремио послужење за све окупљене, те је у пријатној атмосфери прослава трајала до касног поподнева.

„Свечовек! Платон је изговорио ову реч, а при том је мислио на Васиону. Достојевски је изговорио ту исту реч, а он је мислио на Човечанство, у истом смислу као Свети Павле. Али нема другог смртника који је у толикој мери био калеидоскоп Човечанства својим личним умом и срцем као “Шекспир”. Он је прави микрокосмос. Он описује стотине људи тако јасно и верно као да пише своју личну биографију. Њему није ништа одвећ мало нити ишта одвећ велико. Он не обожава ни једног човека нити мрзи и једнога. Он може, попут античког бога, лако да сиђе са Олимпа и прометне се у облик који жели, било у краља или просијака, човека или жену, свеца или злочинца. Нека брза метемпсихоза, чак калеидоскоп света – панантропос, свечовек!“ Савременог хагиографа не би се тицало да ли истакнуто лично име гласи “Шекспир” или “Владика Николај”.

Како у ово подсећање не може да стане ни најмања честица Владичине биографије, само ћемо да истакнемо очекивања, која је од Владике Никлаја имала, у апокалиптичним годинама пред Други светски рат, увек скептична Исидора Секулић. „Господин Николај труди се да опаше народ једним мистичним зидом од самих манастира. Од сићушног Јовања, стиснутог између стене Каблара и валовите Мораве, преко Жиче, преко Савине Студенице, па даље и даље зракасто у свим правцима Српства, док се опет не вратимо у Шумадију... Тај зид ће, и можда и мора, боље одлолевати напастима сваке врсте него 'непробојни' зидови тврђава, кула, стражара, тамница.“ Уместо патетичног жала о томе како нисмо чули Исидорин и Николајев наук, можда можемо „манастирске зидове“ уградити у националну стратегију XXI века.

Које место припада Крагујевцу, у Божијом вољом дариваном нашем народу богомољачком покрету, који је само под Николајевим надзором имао еклисиолошку валидност, види се из хронике коју је оставио аутентични сведок, као активни члан “Православне хришћанске заједнице”, блаженопочивши Владика браничевски Хризостом, који уз име нашег града увек додаје „Централа“. Хвала Богу, значај Крагујевца у богомољачкој заједници почиње да препознаје и озбиљна историографија, јер данас, као што је било до недавно, крагујевачка штампарија публикација “Покрета”, далатност Светог Јована Рапајића и оца Јакова Арсовића, односно учешће Светог Николаја на богомољачким саборима (на пример у манастиру Дивостину) не припадају више катакомбалном сећању, већ се о томе учи у озбиљним школама. А да и догађаји из наше недавне прошлости постају део црквеног Предања, сведочи и то да се у крагујевачком предграђу Десимировцу црквено празнује Свети Владика Николај у спомен на његово учешће 1937. године у освећењу месне цркве Свете Недеље. Хроничари црквеног живота у Крагујевцу имали су прилику да запишу сведочанства учесника литургијског собрања у Саборној цркви у Крагујевцу на Материце 1940. године, када је Владика пророчки наговестио време које долази.

Као и пре сто година, односно као у свим вековима трајања, и данас је манастир Каленић исходиште најделотворније црквене мисије у Шумадији. Недовољно се зна да је почетком прошлог века каленићке путоказе крерао тадашњи јеромонах Николај Велимировић. О томе сведоче мемоари чувеног и угледног каленићког архимандрита Никона Лазаревића: „После овог слома аутроугарске офанзиве на Србију /у Колубарској бици/, дошао је у манастир Каленић јеромонах Никола на домор. Да, на одмор и рад у тишини манастирског мира: рано устајање у четири сата на јурарњу молитву у цркви, после јутарње молитве кратко време шетња уз реку и кроз шуму до Пајсијеве чесме у шуми више манастира и одмах натраг.

Али, идући стазом, кроз букову гору, до чесме, вазда је водио неке своје филозофске разговоре са буквама, поред којих смо пролазили, грлећи и милујући високе и лепе букве и меку маховину на њима. Један његов разговор са безезленим буквама у књизи “Речи о свечовеку”, у чланку под насловом “Исповест црквене горе”, потврђују ово. Овај његов разговор био је вазда нежан и благ, благородан и леп, тако да је приказао 'свечовека' са највећом смиреношћу, пуног вере, љубави и доброте, чистоту и величину душе и срца и мудрост ума, испуњеног до 'верха' неизмерно племенитим осећајима према свакој 'твари', од Бога 'созданој', разуме се, на првом месту према најсавршенијем Божијем створењу – човеку. (... ) А кад хоће да се одмори два-три минута или кад треба мало боље да размисли о нечему што пише, тада узима једну од својих бројних свирала – свирајки – и свира до пет минута неку лепу црквену малу песму, или неку народну коју је упамтио и свирао у раној младости или као млад учитељ, оне исте песме које и данас свирају чобани испод Маљена у његовом Лелићу. Друге вечери свира друге песме, па одсвира и оне песме што их народ пева о саборима код манастира и цркава.

Он је увек мислима, душом и срцем са народом, зато је њему мило и дрго и пријатно све оно што је творевина вере и духа народног као добро, племенито и лепо, па и народне песме њему су особито драге и миле, зато и воли да их свира, полако и тихо, у тишини ноћног мира светог српског манастира.“

Народу Божијем, који данас хрли да целива мошти Светог Владике Николаја у Саборној крагујевачкој цркви, заиста много тога недостаје, вероватно и зато што је данас ретко ко са њим „у мислима, душом и срцем“. Неопходне су овом народу Николајеве речи: „Они што су умрли, живи су.“

Извор: Епархија шумадијска

Расофорни монах Симеон је рођени Колумбијац и потиче из римокатоичке породице. Прије неколико година се упознао са Православљем и будући да Православна Црква није прилично присутна у Колумбији, неко вријеме је тражио могућност да се повеже са неком од помјесних Православних Цркава.

Преко тадашњег пароха Епархије буеносаиреске и јужно-централноамеричке Српске Патријаршије у Венецуели дошао је до наше Цркве и прије неколико мјесеци боравио у нашој парохији у Буенос Аиресу.

„Постао је, ево, сабрат Цетињског манастира, да би се, када то Господ благослови, вратио у своју отаџбину и тамо служио Господу и проповиједао Јеванђеље и био свједок истинске и праве Христове Цркве“, рекао је Митрополит Амфилохије након монашења.

Владика је рекао да ће Господ дати да монах Симеон ускоро прими и свештенички чин.

„Како би људе које је Господ сабрао око њега водио путевима спасења“, рекао је Владика Амфилохије.

Будући да је Митрополит Амфилохије Епископ-администратор поменуте Епархије, монах Симеон је, на Митрополитов позив дошао у Црну Гору и овдје примио монашки чин.

Монах Симеон је по струци психолог и у Медељину у Колумбији руководи фондацијом која помаже зависницима од дроге и алкохола, као и збрињавањем старих и немоћних.

Ово је још један од плодова православне мисије на јужноамеричком континенту.

И.Б./Р.В.

http://www.mitropolija.com/pravoslavni-kolumbijac-uoci-trojicindana-zamonasen-u-cetinjskom-manastiru/

Митрополит неапољски Варнава одслужио је помен пре подне, а поподне, у 17. часова, више Митрополита Грчке Цркве одслужило је опело. Одар је преко дана и после опела био изложен у цркви да би у јутарњим часовима на Духовски понедељак његово тело било пренето у Григоријат где ће бити погребено.

Игуман Григорије Касанис, који је својевремено био угледни професор атинског Богословског факултета, познат је и као пријатељ Српске Цркве и нашег народа: стајао је у духовним везама с многим нашим монасима и епископима, а посебно је уважавао живот и дело св. Јустина Поповића. Захваљујући њему, манастир Григоријат је радо примао српске монахе и свештена лица како у самом манастиру на Светој Гори, тако и у његовим метосима у Солуну.

Г.Г.

• Епархијске вести
  

|

Позивамо верни народ града Ваљева али и целе Епархије ваљевске, да тода дана у 12 часова и 30 минута дочекaмо мошти вољеног владике испред храма Васкрсења Господњег и узмемо учешћа у акатисту Светом владици и молитви за све болесне, као и да се потом поклонимо његовим нетрулежним и исцелитељским моштима. У вечерњим часовима мошти владике Николаја биће пренете у завичајни му Лелић.

Кaнцеларија Епископа ваљевског

Његову Светост на подгоричком аеродрому дочео је Митрополит Амфилохије. У Бару му је приређен величанствени дочек.

Доксологију (славословље) у Саборном храму у Бару служило је свештенство Архијерејског намјесништва барског, у присуству вјерног народа. Потом је Митрополит Амфилохије Патријарху исказао добродошлицу:

„Ваша Светости,

‘Благословен који долази у име Господње’. Тако Вас дочекује народ који гради овај свети храм, и кога овај свети храм гради. А то јесте смисао свакога храма, не само да постане знамење на Земљи, него да се народ Божији уграђује у њега градећи га.

Као што видите, на Вашем пропутовању кроз Црну Гору, чувши да ћете свратити да посјетите овај храм, без неке посебне припреме, данас се сабрао велики народ. Како ли ће тек бити 2016. године, када је предвиђено, Вашим молитвама и молитвама Светог Јована Владимира, коме је овах храм посвећен, његово освећење. Овај свети храм е један од најзначајних саграђених кроз вјекове на овим просторима, на Приморју, у граду Бару, древној престоници Светог Јована Владимира, а онда и свих оних наших праотаца који су градили ову земљу и изграђивали овај народ, међу којима посебно мјесто заузимају свети Немањићи, а онда, послије њих, до данашњих времена, светородна лоза Петровића, на челу са краљем и господарем Црне Горе Николом, који је и ослободио овај град, 1878. године.

Велика је радост наша што сте Ви овдје, велика је радост овога града, и велика је радост овог храма, јер смо Вашим доласком још увјеренији да ће он доиста бити и довршен у наредне двије године.

Користим прилику, а и Вас молим, да заблогадаримо свима приложницима, добротворима и градитељима овога свотога храма. Посебно бих истакао овдје присутну досадашњу амбасадорку Украјине у Црној Гори госпођу Оксану Сљусаренко, која је са својима пријатељима из светога града Кијева допринјела да засија златни кров на овоме светоме храму. Овје је присутан и доскорашњи амбасадор Русије у Црној Гори господин Јаков Герасимов, који је такође, на свој начин, допринео да ова храм овако расте.

Добро дошли и благословите овај народ, и благословите да овај храм буде завршен до 2016. године, а то је хиљадогодишњица мученичке смрти Светог Јована Владимира. Добро дошли.“

Патријарх Иринеј је узвратио:

„Хвала, Високопреосвећени, на Вашим дивним речима.Нека је хвала Господу на свему. Овде се гради величанствени храм. Ваше присуство, браћо и сестре, оправдава величину и лепоту овога храма. Ма колико храм био леп, најлепше је присуство народа Божијег у њему.

Једна црквена песма каже: ‘Ти си Бог који чиниш чудеса’. Заиста, браћо и сестре, гледајући сада овај предивни храм, како ли ће тек изгледати сутра када буде завршен, остаје само да замислимо.

Ваше присуство данас овде је једно од чуда Господњих нашега времена. У ово време, које се сматра временом отуђења народа од Бога, и Цркве, и вере, и поред моћних сила зла овога света, ево народ Божији: ви, браћо и сестре, многи христољубиви, чијих се срцâ Господ дотакао, градите овај дивни, величанствени храм. Задивио би он и цара Јустинијана, који је подигао Аја Софију, задивио би он и краља Милутина, нашег српског краља који је за време своје владавине од 40 година подигао 40 храмова, да се не зна који је од којег лепши. И нека је слава и хвала Господу на великим и славним делима Божијим и у овом времену. Имена оних који себе улажу у овај предивни храм Бог ће уписати у Своју књигу, и њихово дело ће остати вечна задужбина, и пред Богом и пред историјом овога народа. Зато, нека је благословен Господ Бог наш који и данас чини чудеса. Ово је, заиста, право и величанствено чудо.

Радује ме што сам данас са вама, браћо и сестре. Нисам ово планирао, и морам да признам да сам веома изненађен храмом и вашим присуством у храму. Ви улепшавате овај храм својим присуством, који се и гради да би изградио у свима нама онај невидљивио храм Божији у којем Господ најрадије обитава. Радује се Господ када градимо нове храмове, радује се када обнављамо старе, а највише се радује када обнављамо храм Божији у срцима својим и тако од себе чини храм Божији, баш онако, у духу светог апостола Павла, који поручује хришћанима свога времена: ‘Не знате ли да сте ви храм Божији и да Дух Свети живи у вама’. Овај храм гради у нама храм Духа Светога, храм нашег узрастања у Господу и присуства Божијега у нама.

Нека би дао Господ да ускоро дочекамо и дан освећења овог величанственог дела које је започето, и које се приводи крају. То ће бити велики дан за нашу Цркву, Христову, светосавску, то ће бити велики дан не само за наш народ, него за читаво православље.

Ја сам, као што је рекао Митрополит, на путу за Албанију, заједно са њим, и ово заиста нисам очекивао. И утолико је моја радост већа.

Користим прилику, браћо и сестре, да се захвалим нашем добром народу у Црној Гори који је прискочио у помоћ Србији, која је страшно пострадала од ових поплава, које имају библијске размере. Тако нешто не памти историја.

Али та велика невоља – ако можемо тако да кажемо – учинила је једно велико добро. Ова невоља нашег народа у Србији зближила је многе са земљом Србијом, са српским народом. И Црна Гора, знамо, колико је учинила и чини да помогне браћи својој. Велика количина помоћи, у свим видовима, послата је у Србију, да ублажи невољу и страдање српскога народа. То чине и други наши суседи: и Хрвати, и Боснаци, и Словенци, и многи други народи, тако да је то та добра страна овога страдања. Као што наш народ каже: ‘У сваком злу има и нечег доброг’. У овој невољи добро је то што смо зближени, што трагедију ближњих својих, браће своје, доживљавамо као своју и чинимо све да је ублажимо. Зато, нека је хвала свима који су помогли, и који ће помоћи, јер права помоћ се тек очекује, да се хиљаде и хиљаде уништених домова обнове, да би се народ вратио у њих, и вратио живот у њима.

Нека Господ благослови све вас, браћо и сестре, ову предивну децу која су дочекала данас овде све нас, ту златну дечицу којој се Гопод толико обрадовао, за коју је рекао ‘Пустите децу нека долазе к мени, јер је њихово и таквих Царство небеско’. Нека Господ благослови сву децу, све родитеље, цео народ који живи у Црној Гори, у Србији, све православне народе и друге народе, јер смо сви ми народ Божији, сви носимо лик Божији, без обзира на место гдје живимо, без обзира на боју коже, без обзира на културу, и име, и језик. Нека тај лик овом светињом буде освежен, нека буде осветљен Христовом истином, да заиста спознамо Оца свога, а када знамо ко нам је Отац Небески, онда нам је лако да знамо и ко су нам браћа. Сваки човек, без изузетка, је наш брат, и у сваком треба да гледамо лик Божији у њему, и присуство Божије у њему.

Нека Господ помогне да се овај храм заврши. Дај Боже да дочекамо тај велики дан када ће бити освећен, на славу Божију, на радост овога народа, на радост Цркве наше, на радост целога рода православнога, хришћанскога.

Живели, били Богом благословени, сада и увек и у векове векова. Амин.“

Потом је Патријарху Иринеју ријечи добродошлице упутио и предсједник Црквене општине Бар Дејан Ђуровић:

„Ваша Светости, Ваше Високопреосвештенство, часни оци, браћо и сестре,

Може ли бити љепшега дана за нашу Митрополију, за наш град Бар и за сву нашу Црну Гору од овога, када дочекујемо Српског Патријарха.

Допустите Ваша Светости, да Вам у име Барске црквене општине и у своје лично име, пожелим добродошлицу.

У древном граду Бару сте, мјесту богате и дуге историје, којег су посјећивали наши славни владари и – као и Ви данас – духовни пастири нашег народа. Дошли сте у град Светог Јована Владимира, великог српског кнеза и светитеља, чији култ у овом крају не поштујемо само ми православци, већ и наша браћа других вјера.

Ми смо се, као што видите, латили великог посла да, у славу Божију и у част Светог Јована Владимира, подигнемо Саборни храм, како би се и Бар украсио и такав придружио савременим градовима Европе.

Анђели небески и душе наших предака, ако Бог да заједно са нама ће се веселити када, за двије године, сводове Саборног храма Светог Јована Владимира испуни богослужбени пој.

Ваша Светости,

Радујемо се дану када ћете са својом браћом архијерејима из васцијелог православља, у Бога се надамо, освештати овај храм пред којим смо. И цјеливамо Вашу десницу, молећи Вас да у својим молитвама поменете све оне који су свој труд, молитву, наду, жељу, чешњу и тежњу уградили у барски Саборни храм.

Још једном Вас поздрављамо јеванђељским ријечима:

‘Благословен који долази у име Господње’.“

Потом је Патријарх Иринеј обишао Саборни храм Светог Јована Владимира.

Након братске трпезе, коју је пропратио пригодни музички програм дјечјег хора при Саборном храму Светог Јована Владимира и етно дуета Данице Никић и Зорице Вучељић, Архијерејски протопрезвитер барски протојереј-ставрофор Радоман Мијајловић Патријарху Иринеју од Одбора за изградњу Храма и Црквене општине Бар уручио је на дар икону Светог Јована Владимира.

Овај диван, уистину историјски догађај за Саборни храм у Бару, и за сами град Бар, окончан је тако што су свештеници и вјерни народ Бара испратили свога Патријарха, заједно са својим Митрополитом, на пут у Албанију, гдје ће они наредног дана учествовати у чину освећења Саборног храма Христвовог Васкрсења у Тирани, у којем сада почивају мошти Светог Јована Владимира.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

У суботу 31. маја 2014. свечаним бденијем почео је нови дан радовања за нашу Цркву са њеним верним народом, нови дан што га створи Господ! Овде под небом златарским братство Пурића и потомци свештеника Раље Пурића, и породица Димкић, иницирали су обнову свога храма.

У селу Радијевићи, већ од раног недељног јутра, окупио се благочестиви народ из села, околних места, из расејања, да поздрави Епископе милешевског Филарета и канадског Геогија који је био први епископ установљене Епархије милешевске (1992. године). После чина освећења храма, који су обавили Епископи, приступило се призиву Духа Светога и настало је време да се служи Господу.

Свету архијерејску Литургију служили су Преосвећени Епископи канадски Георгије и милешевски Филарет уз саслужење свештеника и свештеномонаха епархија Милешевске и Канадске: архимандрити Макарије и Нектарије, протојереји-ставрофори Првослав Пурић (Канада) и Марко Папић, као и ђакон Дејан Марковић.

Храм посвећен покрову Свете Богородице у селу Радијевићи на Златару подигнут је 1808. године, у време кратког примирја у време Првог српског устанка. По предању, цркву је подигао свештеник Василије Пурић, који је због тога био отеран у Травник где је три године дана робовао код травничког везира.

Богомоља од брвана са каменом апсидом грађена је у облику старовлашке куће и има подрум по чему је јединствена у Српској Цркви. Пет икона из цркве у Радијевићима, које је почетком 17. века сликао зограф Андрија Раичевић, спадају међу најстарија и највреднија иконописна дела која су до данас очувана у црквама брвнарама Србије. Вредан споменик народног градитељства, ова брвнара је проглашена за културно добро од великог значаја за Србију.

Реконструкција брвнаре у Радијевићима започела је пре две године. Током радова утегнута су брвна и замењени кровна конструкција, део греда и шиндра на крову. Метални звоник од стубова далековода замењен је новим од камена и дрвета, а подигнута је и ограда, како је у свом поздравном слову казивао прота Мића Ђенадић, који је давне 1971. године започео свештеничку службу.

Милошћу Божјом и благословом Епископа милешевског, сваке године се обнови неколико храмова и манастира, подигну се нове богомоље. На сваки начин Српска Православна црква широм васељене, као и Епархија милешевска, настоји да и у најмањем месту окупи српски род око богомоље и они ту узносе молитве Господу.

Народу Божјем срећну и благословену славу пожелео је Епископ канадски Георгије:

„Нека је срећан чин освећења овога храма у којем су две стотине година узношене молитве Господу. Светиња Божја не огледа се само у њеној спољашњој лепоти, него у лепоти и изразу верног народа који данас сабран у молитви стоји пред иконама у храму и приноси жртву Господу. Верни народ је данас изобразио лик Божји који је Бог подарио човеку. Не заборавите да је то најбољи украс ове светиње.

Нека је благословен овај дан, овај чин освећења храма! Нека благослов Господњи почива на свима сабраним у храму и у све дане њиховог овоземаљског живота!“

За непрекидно прегалаштво на славу Господњу и добро наше свете Цркве, српског народа у Милешеви док је обављао службу епархијског Епископа у најтежа, ратна времена, за сву љубав према овој Епархији док службује у расејању, у Епархији канадској, Владици Георгију је надлежни Епископ милешевски Филарет уручио Орден Белог анђела првог степена. Иако је давно отишао из Епархије милешевске, Преосвећени Георгије је био дирнут посебном пажњом, заблагодарио је Господу и благочестивом народу који је, истиче он, свагда у његовом срцу без обзира на географску удаљеност.

У име свештенства и верног народа, прота Ђенадић је Епископима предао владичанске штапове изрезбарене у дрвету са филигранским сребром на врху штапа.

Орден Белог анђела другог степена Епископ милешевски Филарет уручио је г. Милану Димкићу.

Протојереју-ставрофору Првославу Пурићу уручена је архијерејска Грамата и Зборник Осам векова Милешеве. Крстоносни прота Пурић је преузео грамате и за дародавце из Канаде.

Владика Филарет је свечано уручио грамате и породици Димкић (Дејан, Зоран, гђа Љиљана), која је постала велики добротвор радећи на обнављању ове светиње, председнику Скупштине Општине Нова Варош г. Брани Дилпарићу, као и појединим заслужним појединцима и предузећима.

Током Свете Литургије протојереј-ставрофор Марко Папић, како смо већ и свикли да о важним догађајима беседи благословом свог Владике Филарета, данас је казивао поуку из Јеванђеља: како да се сабирамо у храмовима и чинимо непрестано добра дела на славу Господњу и на ползу свог народа.

За трпезом љубави је архимандрит Нектарије заблагодарио Господу и свима заслужнима за обнављање ове светиње.

Прича би била дивна да нам Епископ милешевски Филарет у цркви и после Свете Литургије за трпезом љубави није изнео податке о пустим селима, школама у које се не уписују ђаци, јер се деца не рађају. Рашка област, позната по сиромаштву, има (као, уосталом, читава Србија) ниску стопу наталитета и економске проблеме. Да се рађамо и множимо, враћамо светој Цркви и Господа молимо да нас мимоиђу сва страдања, јер не знамо какво нас страдање може затећи сутра, истакао је Његово Преосвештенство Епископ милешевски Филарет.

Зорица Зец

http://www.spc.rs/sr/osveshtana_renovirana_crkva_brvnara

Протојереј Игор Ивковић је бираним речима говорио о празнику Вазнесења Господњег и изразио наду да ће, следеће године, храмовну славу верници Зајечара прославити у још уређенијем храму.

Неготин

У Неготину је прослављена градска слава, Спасовдан. Св. Литургији у храму Свете Тројице, поред бројних верника, присуствовали су и челници општине Неготин: Надица Васић, заменица председника Општине и др Љубисав Божиловић, председник СО Неготин. По традицији, на дан градске славе, верници са свештенством и градском управом литијски одлазе до места погибије Хајдук Вељка где је служен парастос славном јунаку.

У 11 часова у малој Сали Општине Неготин пререзан је славски колач у присуству руководства општине, директора јавних предузећа и установа, челника државних органа и пословних сарадника.

Милошево

У древној, помало заборављеној светињи неготинског краја, манастиру Короглаш, на дан Вазнесења Господњег 29. маја 2014. године, окупили су се мештани Милошева да прославе своју заветну славу и тако наставе давно установљену традицију прославе овог празника под сводом многовековне цркве. У старој манастирској цркви Св. Литургију служио је протојереј Милан Радовић, који је након Литургије беседио сабраном народу о значају овог великог празника, изразивши наду да ће у најскорије време бити настављена обнова манастира Короглаш. Уследила је литија око цркве уз читање јеванђеља и помен упокојенима, а затим је пререзан славски колач и приређено празнично послужење.

Манастир Короглаш представља једну од најинтересантнијих и најстаријих сакралних грађевина на овом простору, а налази се надомак Неготина у атару села Милошево. Око цркве у Короглашу налази се велика некропола, која потиче из 12. и краја 14. века, тако да манастир има велики значај у локалним народним предањима која се генерацијама преносе . Према предању, које је још живо у неготинском крају у овом манастиру је сахрањен легендарни српски јунак Марко Краљевић након битке на Ровинама, а многи тврде да за тај податак постоје и историјске основе. О временима прошлим и животу манастира сведоче и вредни предмети који су откривени приликом археолошких истраживања. Указује се већ годинама на неопходност да се овај манастир обнови и сачува, и тако вазнесе у ред вредних споменика који сведоче о културном и духовном богатству овога краја у доба средњовековне Србије.

http://eparhija-timocka.org/proslavljen-spasovdan-u-nasoj-eparhiji/

Након Св. Литургије Владика Максим благословио је славски колач и преломио га са проректором Богословије протосинђелом Андрејем Сајцем, који је потом у име Владике Теодосија, ректора Богословије, наставника и ученика као и свих присутних свештенослужитеља и венрика изразио велику радост и благодарност Владики Максиму који није жалио труда да својим присуством у Призрену увелича данашњу свечаност и још једном пружи подршку обнови Призренске богословије. Владика Максим је пастрским речима пренео солидарност и бригу коју наш народ у дијаспори осећа за Косово и Метохију и посебно охрабрио призренске Богослове који се спремају за пастирско служење на Косову и Метохији.

У просторијама Владичанског двора приређен је славски ручак, коме су поред свештенослужитеља присуствовали и представници Цетињске, Крагујевачке и Београдске богословије. Иако је било предвиђено да на славу у Призрен дође већи број цетињских богослова заједнички је одлучено да се прикупљена средстава за пут преусмере за помоћ пострадалима у поплавама у Србији и Републици Српској. После ручка, у задужбини Симе Игуманова, главној згради обновљене Призренске богословије ученици су приредили са својим професорима краћи културно-уметнички програм уз пригодне песме и рецитације.

Литургији у Призрену од политичких представника једини је присуствовао градоначелник Грачанице Бранимир Стојановић. Он је нагласио да је значај Призренске Богословије за српки народ огроман, првенствено због поруке која се шаље одавде. “Колико год да се зло надвило над нас, колико год да се труде да нам извуку темеље, ми обнављамо и од наше истрајности зависи како ћемо преживети ово време”, истакао је Стојановић.

Призренску Богословију, која данас обележава и 141. годишњицу постојања, похађају три генерације богослова, укупно 36 ученика које поучава 8 наставника, на челу са ректором Богословије Епископом Теодосијем.

• Косово и Метохија
  

|

Новац за децу у овом делу Метохије прикупила је организација Коло српских сестара из Сан Франциска, у пратњи владике Максима били су архимандрит Сава игуман Високих Дечана, монах Игнатије и монахиња Ирина грачаничка, а помоћ у расподели помоћи пружила је и Хуманитарна организација “Свети Јован Милостиви” из Грачанице. Верници западно-америчке епархије, многе организације и епископ Максим већ годинама помажу многочлане и сиромашне породице на целој територији Косова и Метохије.

Извор: Епархија западно-америчка

• Косово и Метохија
  

|

Шлепер са око 20 тона хране, душека, лекова, беби-опреме и других примарних потрепштина људи у привременом смештају, приспео је данас у сабирни магацин Епархије ваљевске из Линца, главног града покрајине Горња Аустрија. Помоћ су прикупили верници Црквене општине Линц, при Храму Светог Василија Остршког, али и бројни Аустријанци.

Ова хуманитарна акција дело је трудољубља тамошњег пароха протојереја Драгана Мићића и протојереја-ставрофора Љубисава Аџића из Ваљева који, по благослову Његовог Преосвештенства Епископа ваљевског Г. Милутина, одлази повремено у Линц да проти Драгану Мићићу помаже у богослужењима.

Извор: Фејбук страница Призренске Богословије