Од раног јутра пристизали су гости и благочестиви народ да испред цркве Васкрсења Христовог дочекају Његову Светост Патријарха српског Иринеја са Високопреосвећеним Митрополитима и Преосвећеним Епископима из Отаџбине. И свештенослужитељи, и монаштво, сабрани сви у једном Духу, данас заузеше порту и храм Христовог Васкрсења.

Памтимо оно време када је Епископ Андреј као викар Његове Светости Патријарха српског Иринеја мисионарио својим делима, али и предавањима, а једна од честих тема је била Васкрсење Христово. На славу Господњу, ето, и у цркви Васкрсења Христовог устоличен је први Епископ аустријско-швајцарски Андреј.

Погледајте галерију слика, кликните на линк

Необично славље, па су ведра и насмејана лица поздрављала Патријарха Иринеја с високом пратњом. Домаћини развише бело платно од улаза у цркву до целивајуће иконе и целиваше десницу Патријарха Иринеја који је све у радости поздрављао и благосиљао.

Светом Литургијом је началствовао Његова Светост Патријарх српски Иринеј, а саслуживали су: Митрополит аустријски и егзарх угарски Арсеније (Цариградска Патријаршија), Митрополит китруски и катарински Георгије (Јеладска Православна Црква); Митрополити црногорско-приморски Амфилохије и загребачко-љубљански Порфирије, и господа Архијереји: бачки Иринеј, врањски Пахомије, браничевски Игњатије, рашко-призренски Теодосије, брегалнички Марко, горњокарловачки Герасим, крушевачки Давид, стобијски Давид и, наравно, новоустоличени Андреј.

Светој Литургији су такође саслуживали: архимандрит Сергије (Карановић), новоизабрани Епископ средњоевропски; архимандрит Арсеније (Главчић), новоизабрани Епископ топлички; и архимандрит студенички Тихон (Ракићевић) са сасвештенослужитељима из бечких цркава и Архиепископије београдско-карловачке: протојереј-ставрофор Петар Лукић, старешина Саборне цркве у Београду, протођакони Радомир Перчевић, Стеван Рапајић и Ненад Радаковић (Епархија браничевска). За певницом су се налазили појци из бечких и београдских храмова, под управом Обрада Симулова.

Апостол је данас прочитао академик Димитрије Стефановић.

Верни народ су причешћивали светим Тајнама Патријарх Иринеј и Епископ аустријско-швајцарски Андреј.

Светој Литургији и чину устоличења Епископа аустријско-швајцарског присуствовали су и Епископ будимљански Лукијан и умировљени зворничко-тузлански Василије.

* * *

Беседа Његове Светости патријарха српског Иринеја у храму Васкрсења Христовог

У својем обраћању Патријарх Иринеј је честитао устоличење Епископу аустријско-швајцарском Андреју:

„Вископреосвећени митрополити, браћо Архијереји, уважени представници овога града, представници ове државе, представници других хришћанских заједница,

Данас је за нас, за ову Цркву и ову Епархију велики историјски догађај. Свети Архијерејски Сабор је пре неколико година основао нову Епархију са именом Епархија за Аустрију, Швајцарску и Италију, и вољом Божјом и промишљањем нашег Сабора, за првог Епископа ове Епархије изабран је Преосвећени Епископ Андреј са досадашњом титулом Епископа ремезијанског, познатог града Ремезијане из доба цара Константина.

Изабрао га је Архијерејски Сабор за првог Епископа и велика је част; част је пружена Вама, Преосвећени Владико, да будете тај први Епископ на просторима овог дела Европе. Архијерејски Сабор је имао у виду да сте Ви рођени на овим просторима, да сте овде физички и духовно узрастали када сте у свом духовном узрастању пратили и усвојили позитивне вредности Европе. Али, у том узрастању придодали сте и светосавско и светогорско васпитање и културу...

Архијерејски Сабор је Вас изабрао да началствујете, да руководите, водите ову Епархију. На овом великом и важном месту очекује Вас дело организовања њеног црквеног живота и рада, очекује се да уредите црквени живот, да окупите наш православни народ који је силом прилика и неприлика постао Европљанином овде... Да народ не би остао сам, он подиже своје цркве. А Црква, као што је и до сада то чинила, и данас чини, брине о свом народу и иде заједно са својим народом.

Ваш је велики задатак да устројите живот духовни, живот црквени, да окупите народ око себе, око Цркве и да га упутите на стазу и путеве нашег првог оца Светога Саве. Господ је тај који подржава наше трудове и подвиге, а на нама је да се молимо Господу и Светитељу Сави и другим Божјим угодницима и да се надамо да ће помоћи да ту мисију наше Цркве успешно обављате.

Имате и један други задатак, а то је да постојеће односе нашега народа са овом државом и њеним представницима и њеном највећом верском заједницом – Римокатоличком Црквом успоставите ближе, пријатељске односе, као и са другим Црквама и другим верским заједницама. Задатак је велики, али се надамо да ћете Ви и знати и умети да учините оно што од Вас наша Црква очекује...

Са таквим жељама, ми Вам честитамо избор и устоличење на трон Епископа Ваше Епархије аустријско-швајцарске. Предајемо Вам жезал, симбол власти, учења и управљања, на славу Цркве и ползу народа, да будете средиште њиховог духовног напредовања и да у Вама народ види свога Архипастира, пастира, духовног вођу...“

Патријарх Иринеј је пожелео Епископу аустријско-швајцарском Андреју да ходи путем Божјим и путем Светога Саве и свих наших светитеља и предака, а затим му је предао жезал, симбол апостолске власти.

Црквом Васкрсења Христовог одјекнуо је усклик одобравања „Достојан“.

После беседе Патријарха Иринеја, први је заблагодарио Епископ аустријско-швајцарски Андреј на свакој подршци коју је имао у свом узрастању, стасавању. Захвалио је браћи Архијерејима, свештенослужитељима, сестринству манастира Жиче, братству манастира Ковиља, свима представницима власти, личностима из јавног и културног живота, благочестивом народу…

* * *

Беседа Епископа аустријско-швајцарског Андреја на дан устоличења у храму Христовог Васкрсења у Бечу

"У име Оца и Сина и Светога Духа. На овогодишњем редовном мајском заседању, Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве поверио ми је на духовно старање да, после Епископа бачког Иринеја, администратора ове Епархије, будем слуга Олтара Господњег и пастир свештенству и благочестивом народу поверене ми Епархије, вернима Цркве Христове на просторима хришћанских држава Аустрије, Швајцарске, Италије и Малте.

Уводећи ме у трон Епископâ аустријско-швајцарског, примих данас из руку Ваше Светости у присуству браће Архијереја, свештенства и народа Божјег, пуноће Цркве Христове, архијерејски жезал „да напасам поверено ми стадо Христово. Послушнима да будем ослонац и укрепљење. Непослушне да упућујем благом речју и васпитањем у Христу Исусу, Господу нашем”.

Призван од Господа, попут Светих Апостола и свих Светих Цркве Његове, на овај изузетно узвишен степен Апостолског служења Богу, Господу Исусу Христу, првом Архијереју Цркве Његове, народу Божјем, преиспитујем своје духовне и телесне способности, да ли могу да одговорим изазову времена и околностима у којима се данас нађох. Сећајући се данас речи Светог апостола Павла „да све могу у Христу, који ми моћ даје“ (Филипљанима, 4, 13), а првенствено уздајући се у Божју благодат и помоћ, са надом да ћете Ви, Ваша Светости, браћо Архијереји, преподобни оци монаси и сестре, часни свештеници и Ви, браћо и сестре, молити се Господу Христу, да ме укрепи, оснажи, упути; да моје епископско служење прихватим као жртву и Крст, према нашој Цркви и науци Христовој, увек умајући пред собом речи Христове „да ко хоће да буде први, нека буде свима слуга“, и мудрог савета апостола Павла „да је наша способност од Бога“ (2 Кор 3, 5). Овим речима и овим сазнањима сам окрепљен, оснажен, ојачан, без страха.

У Њега, Господа Свемогућег, и у Ваше молитве се уздам да ћу у поверену ми Епархију засејати добро семе, семе Јеванђеља дато нам од Христа, семе које је међу нама Србима посадио наш духовни родоначелник Свети Сава, први архиепископ, учитељ и непрестани молитељ за свој српски род пред престолом Свевишњег. Ово семе Христове науке, Свети из рода нашег вековима су преносили и донели до дана данашњег нама, њиховим потомцима, а ми смо дужни и пред Богом и пред Његовим Светима и обавезни смо да семе науке Христове предамо у наслеђе својим потомцима до краја века и света.

Верујем и надам се да ћемо сви заједно, саборно уз Божју помоћ „донети род достојан славе Имена Божјег, а на спасење свих нас у Царству Божјем”.

Иако је ова Епархија нова, духовни живот у њој није нов. Срби живе већ вековима на многим просторима наше Епархије где су стекли нову домовину. Беч, царствујућа Вијена, некадашња моћна престоница вишенародне Хабзбуршке царевине, непосредно је и битно утицала на формирање националне свести код Срба. Беч је утицао на културу српског народа уопште. Од Велике Сеобе траје код Срба процес усвајања тековина западноевропске културе коју примају посредством Аустрије. Године 1890. у трећем бецирку у Фајтгасе број 3, пошто је цар Фрањо Јосиф приложио свој велики новчани дар, започето је зидање храма посвећеног Светом Сави. Храм је могао да прими око 300 душа. Освештан је 19. новембра 1893. године у присуству цара Фрање Јосифа.

Нажалост међу нама није данас овде присутан Преосвећени Епископ шабачки Господин Лаврентије, некадашњи Епископ западноевропски и први организатор живота Српске Цркве на овим просторима дијаспоре. Неизмерива му захвалност, а од Бога милост и дар, за све што је учинио Владика Лаврентије за ову новоосновану Епархију.

Такође, велику благодарност дугујемо Његовом Преосвештенству Епископу бачку Господину др Иринеју, који је као администратор верно служио у овој новоустановљеној Епархији. Неуморно је радио на духовном назидању ових простора. Захвалан сам му што могу да кренем његовим Јеванђелским путем, а нарочито за његово духовно укрепљење које ми је пружао дуги низ година. Од њега сам, заиста, много научио. Трудићу се да следујем његове пастирске методе.

Захваљујем свештеницима наше Цркве, не само у Бечу, који су се заједно са Владиком Иринејем неуморно залагали за углед наше новоосноване Епархије. Желим да сви заједно у радости наше вере успешно изграђујемо нашу заједничку будућност.

Наше сведочење доживљене вере красиће одговорност, заједништво и дисциплина, али пре свега, међусобна љубав у Христу Господу Нашем, као и љубав показана према свима људима добре воље: у заједништву са браћом римокатолицима и другим хришћанима и припадницима других вера и религија.

Налазимо се у години у којој свет обележава стогодишњицу страдања многих народа. Таква страдања не би смела никада више да се понове. Позвани смо да учествујемо у општем дијалогу о миру у свету, по речима апостола Павла „старајући се да сачувамо јединство духа свезом мира” (Еф 4, 3). „Блажени су миротворци, јер ће се синови Божији назвати“, речи су Христове који је наш Мир. Европи није довољна само политичка воља за помирење и солидарност. Веома су неопходни духовни и морални услови који проистичу из Јеванђеља и његових поука.

Хришћанство је суштински изграђивало поднебље Европе, па и нашу културу. Наша Црква са својим свештенством и народом треба да је увек предводница у свему што је добро и корисно. Владика Лаврентије, Епископ Иринеј и многи други архијереји и свештеници Цркве Христове, међу којима је мој покојни отац прота Добривоје, својим личним примером најбоље су показали шта је добро и корисно за наше људе у дијаспори и како се може у миру и љубави живети у заједништву са свима.

Као и у нашој матици, хришћанске Цркве у Европи не заобилазе актуелна политичка, социјална, економска и еколошка питања која се тичу свакодневног живота. Верници наше Епархије треба такође да знају да наша Црква није за то незаинтересована. Зато свакодневни живот и жива вера по Јеванђељу не смеју бити одвојени. Морамо се навикавати да својим радом и животом сведочимо Јеванђеље. Угледајмо се на Господа Исуса Христа који је „будући богат, нас ради осиромаши, да бисмо се ми његовим сиромаштвом обогатили“ (2. Кор 8, 9). Угледајмо се на Њега који је уочи предстојеће радости (силаска у Ад и Васкрсења) претрпео крсну смрт, не марећи за срамоту (Јев 12, 2), јер крштени смо у име Исуса Христа, Његове смрти и Васкрсења, али смо удостојени да носимо Његово Име и да сведочимо Њега пред људима.

Покушајмо да у духу предања Цркве, у духу одговорности за Јеванђеље и ради божанског дара који крштењем примисмо и ради јединства Цркве све подсећамо на њене мудре одлуке захваљујући којима је Црква кроз историју решавала најзамршенија питања. Љубав и јединство нису могући без коренитог покајања и истинског духовног препорода како на личном, тако и на свеопштем плану.

Моје срце и моју душу онеспокојава наша небрига за омладину, за децу, која се стално осећају издатим и превареним због наше недоследности између дела и речи. Црква нас све позива да дођемо у храмове на богослужења без предуслова и предрасуда и без оклевања. Уверавам овде омладину да је Црква наше очинско огњиште; увек је бивала а биће и у будуће. Ми, свештеници, треба први да изађемо на раскршћа, да се вама младима приближимо и да од вас чујемо ваше мисли, ваше жеље, сазнамо за ваше проблеме... Позвани смо да се заједно боримо и да изградимо срећнију будућност коју сте ви заслужили. Познато ми је да се међу вама налазе многи који пажљиво чекају, жељни да чују и послушају реч својих пастира. Знам да има много младих сломљена срца; да су у потрази за собом и да траже излазе из лажног раја и од сумњивих култова који им се свакодневно нуде. Треба им у том трагању обавезно помоћи!

Трудићу се да служим и двојезично, ако треба, у нашим храмовима, међу нашим младим члановима Цркве, желећи да млади знају да припадају једној великој Цркви, желећи да се и они укључе у заједничко делање и живот у тој Цркви, по речима Христовим: „Пустите децу Мени, јер таквих је Царство небеско“ (Мт 19, 14).

Желим да изразим захвалност свештенослужитељима наше Епархије који су савесно обављали своје пастирске задатке у времену када Епископ није био у њиховој близини. Посебно похваљујем њихове супруге за подршку коју су пружале њима док су били на служби. Супруге наших свештеника су, између осталог, у једном веома тешком времену за све, сведочиле пред својом децом да њихови очеви као православни пастири и свештеници обављају узвишену Божанску службу.

Примајући на духовно старање Епархију аустријско-швајцарску, трудићу се да будем истински достојан моје нове дужности. Највећа радост биће ми ако у овом новом достојанству доживим и видим да мој труд и рад доносе плод достојан покајања. Молим и призивам Господа да наш народ живи у слози и љубави, делајући према Јеванђелским заповестима, увек служећи Богу, Цркви, породици, друштву, отаџбини, своме роду и држави у којој раде и бораве. Као вашархипастир уложићу своје умеће да заједно са браћом свештеницима и благоверним народом нашу љубав усмерим на добро наше Цркве међу драгим домаћинима у Аустрији, Швајцарској, Италији и на Малти.

Све вас, браћо и сестре, молим, да нам у овим настојањима помогнете, свакако према вашим могућностима, а нарочито својим молитвама.

Ваша Светости,

Благодарим Вам на свему што сам од Вас као Ваш викарни Епископ научио. Истински сте ме пригрлили Вашим поверењем и љубављу. Из Ваших руку сам примио благодат епископства. И сада, када ме устоличавате, Ви мени дарујете превелико благо новоосноване Епархије аустријско-швајцарске, чиме оличавате вољу Божју у мом животу. Ову Божију вољу нећу предати забораву, него ћу се убудуће трудити да свагда поштујем високи степен свештеничке службе и одајем захвалност Вама и Вашем светом лику.

Молим се Богу да не посустанем под притиском обавеза, већ да у ношењу сопственог крста молитвено сагледам могућности и изазове нашег црквеног живота. Нарочито молим моју драгу мајку, овде присутну протиницу Маријану, да настави да пали старо кандило нашег породичног дома, да и даље узноси молитве Мајци Божјој, која је Мајка свега света, да се моли, не само за мене недостојног, него и за све нас.

Са љубављу и благодарношћу на Вашем учешћу у овом молитвеном сабрању, све вас сабране овде из целе Европе поздрављам. Такође поздрављам све наше отачаствене архијереје, новоизабране архијереје, високопреподобног оца архимандрита Методија, игумана Свете лавре Хиландара са Свете Горе, оца Игумана Тихона из лавре Студенице, све представнике Цркава Божјих, домаћег Митрополита Господина Арсенија, и драгог ми Митрополита Господина Георгија из братске Грчке. Ваше присуство, оци и братијо, и Ваше учешће у овом свечаном чину наше помесне Цркве сведочи о јединству и заједништву наше намучене и напаћене Српске Цркве са свим православним Црквама Васељене.

Исто тако изражавам велико поштовање према блаженопочившем кардиналу Францу Кенигу, носиоцу Ордена Светог Саве првог степена. Из солидарности, такође, желим да поменем страдалног сиријског Надбискупа Мар Евстатија Мата Рохама са Еуфрата код Хасаке са североистока Сирије који овде у Бечу живи у егзилу, да не би тамо у Сирији био отет. Такође се у овом тренутку сећам блажењејшега Архиепископа охридског Господина Јована који мученички чами у затвору.

Нарочито и са великом радошћу поздрављам у овом храму Васкрсења Христова братско присуство високих делагација већинске Римокатоличке Цркве и других хришћанских Цркава из читаве Европе, његову узвишеност Апосотлског Нунција Петера Штефана Цурбригена, особито уважене представнике власти, образовних и културних институција, како Републике Аустрије, тако и из Минхена и широм Европе: професора Атанасија Влециса и не последњег, драгог ми пријатеља др Јована Марте-а из Фондације Про оријенте.

Поздрављам овде и високе представнике државе Србије, Потпредседника Владе Србије и Министра спољних послова нашег драгох и уваженог г. Ивицу Дачића, директора Управее за односе са Црквама и верским заједницама г. Милету Радојевића, као и представнике дипломатије на челу са г. Јанковићем, представнике међународне заједнице и дипломатског кора. Свима Вама благодарим на жртви Вашег радосног учешћа данас овде и на Вашој показаној љубави.

Стога, сада, стојећи пред Лицем свевидећег Бога и Господа Нашега Исуса Христа и пред свима Вама, свечано изјављујем понављајући оно што сам рекао пре три године на хиротонији: искрено желим да народу Божјем будем смерни Епископ и пастир словеснога стада; свештенству – свештеноначалник и духовни отац, а Господу да будем само Његов слуга.

Њему нека је слава и моћ у векове векова. Амин!"

* * *

Устоличењу Епископа аустријско-швајцарског присуствовали су: потпредседник Владе Србије и министар спољних послова Ивица Дачић, директор Управе за односе са Црквама и верским заједницама др Милета Радојевић, представници града Беча, суседних земаља у региону, угледни представници културног и јавног живота у Аустрији.

У име Кардинала Кростофа Шенборна устоличењу је присуствовао његов лични изасланик, док је свечаности дао значај својим присуством Апостолски нунције Петер Штефан Цурбриген.

У наставку је Епископ аустријско-швајцарски Андреј благословио свакога у цркви и подарио му иконицу Господа нашег Исуса Христа. За свакога је Преосвећени Владика имао осмех и лепу реч.

Након тога Патријарх Иринеј је, са Архијерејима и свештенослужитељима и монаштвом, окупио све госте око Трпезе љубави. Том приликом беседио је досадашњи администратор ове Епархије Преосвећени Владика бачки Иринеј, а затим ау говорили: Митрополит аустријски Арсеније, потпредседник Владе Србије и министар спољних послова Ивица Дачић, Апостолски нунције Петер Штефан Цурбриген и архијерејски намесник отац Крстан Кнежевић (црква Светог Саве). Том приликом су Његовом Преосвештенству Епископу аустријско-швајцарском уручени дарови.

Сви који су стигли данас на устоличење, донели су према својим могућностима дарове новом Епископу и Цркви Христовог Васкрсења.

Епископ аустријско-швајцарски, који ће управљати и паством Италији и Малти, још једном је заблагодарио Господу, посебно мајци Маријани, Његовој Светости Патријарху српском Иринеју и свим Архијерејима, свој братији и сестрама у Христу.

Зорица Зец

Извор: СПЦ

Литургији је присуствовао председник Градске општине Лазаревац г. Драган Алимпијевић, диретор Колубара услуга г. Драган Јевтић, као и многи представници друштвеног и културног живота града Лазаревца. Благословом владике Јована, ова заједница се налази под духовним старањем протојереја-ставрофора Александра Новаковића, чијим трудом и залагањем је много тога изграђено и урађено у овој обитељи. Најважније је свакако исцељење личности, које се чудесно збива љубављу Господњом, и повратак „блудних синова“ на исправан пут.

У својој богонадахнутој беседи владика Јован је, осврћући се на недавне поплаве у нашем крају, рекао да поред воденог потопа постоји још гори потоп, а то је потоп страсти. У случају оба потопа човек неће много постићи ако се ослања само на своје моћи. Као и случају старозаветног патријарха Ноја, који није настрадао у воденом потопу, тако и онај ко се бори са потопом страсти ослањајући се на Господа, на може пропасти.

Владика шумадијски г. Јован одликовао је г. Драгана Јевтића граматом признања за љубав и помоћ коју је указао заједници „Земља живих“. Потом је уследила Трпеза Љубави коју су за присутне припремили штићеници заједнице са својим старешином протојерејем-ставрофором Александром Новаковићем.

Извор: Епархија шумадијска

• Епархијске вести
  

|

Ова планина својом висином свједочи царско достојанство и носи у себи царско име. Није случајно да је на врху њеном у древна времена Светога Јована Владимира била подигнута црква Свете Тројице и да је кроз вјекове до данас изношен крст Светога Јована Владимира на коме је пострадао у 11. вијеку. Планина Румија данас страда због храма. Људски није схватљива опака и отровна мржња против малога храма Свете Тројице на Румији, на коме звбне три звона донијета на поклон из Москве. То је иста она мржња која је убила царску породицу, која је прогонила Светога Сергија Радоњешког, која је распела Господа на крсту. Ова планина Румија и храм на њој пролазе своје распеће, управо зато што је то храм који свједочи и открива свим људима и народима велику светотројичину љубав казао је митрополит Амфилохије.

Амфилохије је у бесједи поручио да је та мржња „против Божанске љубави, мржња зла, зависти и злобе” која, како је казао, трује људску душу и људска бића.

Та светиња, Света Тројица, као и ова лавра у њеном подножју, имају за смисао да савладају и преодоле управо мржњу и злобу, да обједине људе у јединство вјере, Оца, Сина и Духа Светога, вјечне љубави и то је оно што демонска сила не може да трпи казао је Митрополит.

Он је казао да је „јачи онај који је у нама него све демонске силе које су око нас”.

Ипак је жив Господ Бог и жива је душа народа његовог. То свједочи и ово наше данашње сабрање, којим ова мала обитељ полако прераста у свеправославну лавру поручио је Митрополит.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

• Епархијске вести
  

16. јул 2014. године - 17 часова - дочек патријарха Иринеја и докслологија (црква Светог Николе у Карловцу). 19,30 часова – долазак патријарха Иринеја у манастир Богородице Тројеручице у Доњем Будачком.

17. јул 2014. године -8:30 часова - Велико освећење храма Светог Николаја у Карловцу и света Литургија.

Извор: Епархија горњокарловачка

• Епархијске вести
  

|

"Поздрављам све католике, протестанте, све хришћане, браћу других вероисповести, поздрављам и атеисте и агностике. Увек ћу искрено бити спреман за дијалог са свим људима, а дијалог, праштање и помирење биће начела која ћу настојати да примењујем у пракси", рекао је митрополит Порфирије пошто је преузео дужност у Саборном храму Преображења Господњег у Загребу.

ВИДЕО

Свечану литургију предводио је патријарх СПЦ Иринеј, који је рекао да нови митрополит долази у епархију која је "у ближој, али и даљој прошлости прошла тежак и трновит пут - пут страдања", преноси агенција Бета.

"Имајући у виду ваше карактерне особине, да сте човек дијалога, човек који гледа у сваком оно што је битно и суштинско, надамо се да ћете на овом месту показати те особине и чинити оно што је потребно да превазиђемо многе ствари из наше неславне прошлости", рекао је поглавар СПЦ.

Устоличењу новог митрополита присуствовали су, међу осталим, потпредседник Владе Србије и министар спољних послова Ивица Дачић, министри правде Никола Селаковић и спорта Вања Удовичић, највиши представници Католичке цркве у Хрватској на челу с кардиналом Јосипом Бозанићем и представници других верских заједница.

Сабор Српске православне цркве је крајем маја, после смрти митрополита Јована, именовао епископа јегарског Порфирија Перића за новог митрополита загребачко-љубљанског.

РТС

Цвеће на спомен-обележје положили су изасланик председника Републике Српске Душко Четковић, делегације републицке и општинских организација породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила, борачких организација Сребренице, Братунца и Зворника и неколико страначких делегација.

Претходно су чланови породица погинулих, саборци и борачка и општинске делегације Сребренице и Братунца положиле цвеће на Војничком гробљу у Братунцу, гђе је сахрањен највећи број страдалих и на српским стратиштима у Биљачи и Сасама.

Осим 69 погинулих на Петровдан 1992. године, нестало је и заробљено још 22 Срба, а велики број их је рањен.

Након мучења и злостављања у сребреницким логорима сви су убијени, а посмртне остатке њих 10 слуцајно је пронашао тим за тражење несталих из Тузле 10. јуна 2011. године на Залазју, приликом тражења муслиманских жртава. Након више од годину дана ови посмртни остаци су идентификовани и сахрањени лани на Петровдан, а за још 12 Срба несталих тог дана и даље се трага, наводи РТРС.

Четковић је запитао коме су сметали мирни људи толико да их свирепо побију, који су на велики православни празник Петровдан били у свом селу.

"Сметали су само што су Срби и никада их нећемо заборавити и одустати од тражења правде и одговорности оних који су починили злочин над овим људима", рекао је Четковиц.

Чланови породица и представници борачких организација и организација породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила из Сребренице поново су данас изразили незадовољство радом Хашког трибунала, те Тужилаштва и Суда БиХ.

Они су указали на то да још није нико процесуиран за бројне масакре и злочине које су муслиманске снаге из Сребренице починиле над Србима у последњем рату, убивши око 1.500 српских цивила и војника, од којих су више од половине масакрирали.

Председник Општинске организације породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила из Сребренице Младен Грујичић истакао је да нико за 22 године није одговарао за овај, као и остале злочине почињене над Србима у средњем Подрињу.

"Десет заробљених још није нађено, а наше мајке, браћа и сестре још чекају правду", рекао је Грујичић.

Он је поручио међународном правосуђу да је у Сребреници српско становништво процентуално више страдало од бошњацког, а институцијама Републике Српске да не дозволе да овај злочин остане без казне, те да учине све да се поциниоци злоцина открију и процесуирају или да се укину Тужилаштво и Суд БиХ који процесуирају и осуђују само Србе, а опструишу процесе против оних који су починили злочине над српским становништвом.

Јаке муслиманске снаге из Сребренице под командом Насера Орића 12. јула 1992. године упале су у више српских села у сребреничкој и братуначкој општини убијајући, пљачкајући и палећи све пред собом, наводи РТРС.

Фото Тањуг/Т. Валич

• Епархијске вести
  

|

Архиепископ Пантелејмон потом је допутовао на Цетиње, гдје га је дочекала братија Цетињског манастира на челу са игуманом архимандритом Методијем (Остојићем) и секретаром Митрополије црногорско-приморске протојерејем-ставрофором Обреном Јовановићем.

Архиепископ Пантелејмон је након поклоњења десници Светог Јована Крститеља, честици Часног Крста и моштима Светог Петра Цетињског обишао манастирску ризницу.

Р.В.

http://www.mitropolija.com/arhiepiskop-krasnojarski-pantelejmon-posjetio-mitropoliju-crnogorsko-primorsku/

Након поздравних речи Владике Иринеја, и кратког обраћања Епископа Порфирија, протојереј – ставрофор Миливој Мијатов, архијерејски намесник новосадски први је, у име архијерејских намесникâ и свих свештенослужитеља у Епархији бачкој, честитао Владици Порфирију избор на нову дужност у нашој помесној Православној Цркви и зажелео му је добро здравље, дуг живот и много успеха у повереној му Митрополији. Отац Миливој је, том приликом, уручио дар свештенства наше Епархије новоизабраном Митрополиту: патерицу и инсигније.

„Нека вам Бог подари да, у Митрополији у Загребу, будете миротворац“, поручио је архијерејски намесник новосадски први.

Устоличење новоизабраног Митрополита загребачко-љубљанског Господина Порфирија биће обављено у недељу 13. јула у Саборној цркви Преображења Господњег у Загребу. Свету архијерејску Литургију служиће Његова Светост Патријарх српски Господин Иринеј, уз саслужење више архијереја Српске Цркве и других сестринских Цркава, а после Литургије уследиће и увођење Епископа Порфирија у трон Митрополита загребачко-љубљанских. Очекује се да ће устоличењу присуствовати представници највиших власти Хрватске, Словеније, Републике Српске и Србије, великодостојници Римокатоличке Цркве, као и других Цркава и верских заједница и културних установа.

Сутрадан, на празник Рођења Светога Јована Крститеља, Митрополит је рукоположио у свештени чин ђакона - монаха Ермолаја (Турчана). Уз радосно појање ковиљске братије и мноштва народа, новоизабраном Митрополиту загребачко - љубљанском саслуживао је архимандрит Јероним (Мочевић), изабрани Епископ јегарски, као и више свештеника и ђакона.

Извор: Епархија бачка

• Епархијске вести
  

|

Том приликом, митрополит Амфилохије посјетио је и Српско војничко спомен-гробље „Мали Зејтинлик“ у Сокоцу и храм Свете мајке Параскеве – Свете Петке у овом спомен-комплексу, гдје је одслужио помен за пострадале српске војнике. Митрополит је претходно, у својству члана Светог Архијерејског Синода задуженог за црквену просвјету, присуствовао конститутивној сједници новога сазива Управног одбора Православног богословског факултета „Свети Василије Острошки“ у Фочи, на којој је потврђено именовање новог декана Факултета јереја др Дарка Ђога.

Извор: Митрополија дабробосанска

• Епархијске вести
  

|

Управо када наша Црква молитвено прославља рођење Претече и Крститеља Господњег Јована, навршило се 15 година архипастирске службе Преосвећеног Епископа милешевског Филарета. Благочестиви народ Епархије милешевске сабрао се уочи празника на бденију одслуженом са акатистом Светом Сави у манастиру Милешеви; проповедао је архимандрит Нектарије. На сам празник свету архијерејску Литургију служили су Преосвећени Епископи банатски Никанор и милешевски Филарет, уз саслужење свештеномонаха и парохијских свештеника Епархије милешевске. На Литургији је проповедао протојереј-ставрофор Марко Папић, старешина храма Васкрсења Христовог у Прибоју, који је, између осталог, рекао:

„Овогодишња прослава рођења Светог Јована Крститеља у нашој Епархији протиче у обележавању једног значајног јубилеја – петнаест година пожртвованог служења Господу Његовог Преосвештенства Епископа милешевског Филарета. Дошавши пре петнаест лета у манастир Милешеву, као трећи Епископ Епархије милешевске, наш Владика је започео нимало лак посао у тешком времену. Први задатак који је себи поставио, био је обнова најлепшег бисера у нашој Епархији, манастира Милешеве. Полажући своју наду најпре у Господа, узносећи молитве своје Светом Сави, молећи заступништво Белоганђела наш архипастир неуморно ради са жељом да Милешева засија оним старим сјајем који јој по значају и припада. Владикина истинита изрекао: ‘Што је Христов гроб у Јерусалиму за све хришћане, то је гроб Светога Саве у Милешеви за све Србе’, умногоме говори о значају ове светиње за српски народ.

Упоредо са обновом милешевске обитељи, Владика започиње обнову и других светиња у повереној му дијецези. Од укупно седамнаест порушених манастира које је затекао доласком у ове крајеве, Преосвећени је обновио четрнаест. Куманица, Довоља, Сељани, Дубница, Мажићи и други манастири данас су обновљени и као духовни светионици зраче у српском народу у Рашкој области и осветљавају му пут ка Богу.

Заједно са својим свештеницима, монасима и верујућим народом Владика је подигао преко тридесет нових цркава. Поноси се данас Прибој Васкрсенским храмом, Коловрат Светониколајевским, Пљевља храмом Светог Георгија на Гукама. Поноси се Златар црквом Рождества Христовог и манастиром Светих Козме и Дамјана, поносе се и многа села својим црквама у којима се узноси благодарност Богу за сва видљива и невидљива доброчинства која нам је даровао. Обновљени манастири и новоподигнуте цркве биће у будућности сведоци једног тешког времена током којег је српски народ Старог Влаха и Рашке области био уз своју Цркву и помагао је колико је могао.

Желећи да се чује Божја реч у сваком православном дому, Преосвећени Владика је основао прву црквену Радио станицу на овим просторима, која је данас радо слушана, и не само код православних верника.

Владика је за својих петнаест година архипастирског служења обишао најудаљеније делове своје Епархије, помагао својим епархиотима колико је год могао. Помоћ своју није ускратио ни комшијама муслиманима, показујући тиме да су нам ближњи сви људи без обзира на то како се зову и на који начин се Боу моле, да са онима са којима делимо парче неба над нама и парче земље под нама треба да живимо у љубави и миру, не једни поред других него једни са другима.

Нека би свемилостиви Господ дао нашем Владики добро здравље, воље и снаге да још дуго буде предстојатељ Епархије милешевске. Молитвама Светог Јована Крститеља, Светог Саве, Светог Григорија Куманичког и свих светих долгоденствуј, свети Владико, на многаја љета!“

Епископ милешевски Филарет се обратио свештенству и монаштву, побожном народу Епархије милешевске и захвалио на свакој лепти којом су помогли обнову храмова и манастира и учинили да се црквени, духовни живот Епархије милешевске одвија у непрестаном успону.

Орден Белог анђела за доброделатну службу на Њиви Господњој Епископу банатском Никанору уручио је овом приликом Епископ милешевски Филарет.

Обновљено је 14 манастира, 34 нове цркве, 12 парохијских домова. Нема општине у којој није подигнута нова светиња и где се не служи света Литургија на новом олтару.

Манастири Давидовица, Куманица, Пустиња, црква Св. Пророка Илије у манастиру Бањи, храм Христовог Васкрсења у Прибоју. У истој општини је подигнута и црква Светог цара Константина и Јелене у Херцеговачким Голешима. Нове богомоље су никле и у осталим општинама: у Новој Вароши (на Воденој Пољани, најлепшем делу планине Златара, манастир Св. Козме и Дамјана - метох манастира Милешеве, манастир Св. Јање у Рутољима, на планини Златару црква посвећена Рождеству Христовом, црква Св. Петра Дабробосанског у Саставцима, црква посвећена Преображењу у Радоињи), у Пријепољу (храм Св. ПророкаИлије - манастир на Јабуци, Светог владике Николаја Охридског и Жичког на Коловрату, Св. цара Константина и Јелене у Сељашници, цркве Светог Саве у Сопотници, Св. Мученице Параскеве /Трнове Петке/ у Бабинама), Сјеници (Свете Тројице у Брњици, Светог кнеза Лазара у Барама), Пљевљима (Св. Великомученика Прокопија у Шулима, црква Св. Великомученика Георгија у Гукама код Пљеваља, где је почела изградња Српске националне куће, Св. Великомученице Марине у Буковици), Бродареву (Св. првомученика и архиђакона Стефана на Ђуровом брду, црква Сретења Господњег на Ранч пољу). Ових дана освештано је земљиште за храм на Јавору, спомен-костурница јаворским јунацима, почиње градња цркве у Дрмановићима.

На крају овог кратког прегледа црквено-градитељске делатности у Милешевској епархији вреди споменути и велике обнове: манастира Милешеве, где ускоро треба да почне изградња Светосавског дома, у пријепољским црквама Св. Василија Острошког и Успења Пресвете Богородице (Ивање), затим пљеваљске Свете Петке и цркве Светог кнеза Лазара у Бродареву. Што је најважније, обновљен је духовни живот са свештенством и монаштвом. Велики градитељски подухват је реконструкција и изградња Прибојске Бање.

Зорица Зец

Поред директора Народне библиотеке у Смедереву,господина Драгана Мрдаковића, који је уводним словом поздравио и присутне подсетио на живот и дело аутора, о богословском делу владике Игнатија говорио је и протонамесник др Жељко Ђурић и протођакон мр Златко Матић, секретар Одбора за просвету и културу Епархије браничевске. Присутнима се, такође, пригодним речима љубави и богословском поуком обратио и сам аутор.

Отац Жељко Ђурић је у своме обраћању навео да богословска дела која су нам дата од Владике не представљају само дела писца, она превазилазе писану реч. Ради се о Епископу Цркве Божије, човеку који је свој живот потпуно усагласио са оним што говори и пише.

Издања коју су нам дата представљају тек делић онога што јесте личност владике Игнатија, а то знају најпре они са којима он живи, богослужи, радује се и састрадава. Посебна је радост, подсећа отац Жељко, да у јубилеју двадесетогодишњице служења нашег Првојерарха, имамо, поред већ објављених његових књига у издању наше Епархије: Сећање на будућност (која је доживела и друго издање), Биће као есхатолошка заједница,Проблем смрти у хришћанској онтологији, као и бројних чланака, и књигу изабраних беседа нашег Епископа под називом Да нам брзо дође Господ.Читањем ове књиге може се стећи увид у Владикину теологију, пошто је сам текст богат искуством, настао спонтано, најчешће на Литургији, изговорен из срца. Могу се уверити колика је брига њиховог Првојерарха за поверену му паству и Цркву уопште. А брига је разумљива, јер је жеља да се народ врати Цркви на истински начин, да у Цркви као заједници види свој живот и свoје спасење и то само кроз другога – кроз ближњега. Епископ Игнатије увек говори о Цркви, чак и када помиње савремени свет, његову философију и културу, његову уметност и политику, увек има у виду темеље Цркве и њено деловање у свету.

Протођакон Златко Матић је подсетио присутне на почетке свеобухватне обнове наше Епархије која лежи на живој литургијској обнови која је настала доласком епископа Игнатија на њен трон. Овакву евхаристијску обнову у корак је пратила и богословска обнова, а све то је помно и стрпљиво пратио и наш часопис Саборност, чији је зачетник управо наш Владика.Часопис који издајемо, наглашава протођакон Златко, књиге које објављује наш Одбор, у основи имају ту борбу за живот, и то за живот вечни. Аутори чија дела ми објављујемо, пре свега нашег оца и учитеља, Владике браничевског, затим, његов учитеља Јована, митрополита пергамског, не баве се богословљем ради самог богословствовања, нити пишу да би опстали у „теолошкој моди“, нити бирају наручене теме, које пријају већини. Они пишу истину, ма колико она болна била, ма колико их она у животу коштала, јер је она једини пут ка слободи, ка превазилажењу људског крика пред чељустима смрти. На оваквим богословским ставовима темељи се и богословље нашег Владике и проблеме са којима се он бори, можемо видети на бројним примерима у његовим делима, а навешћемо само неке из наше библиотеке: Савремено богословље.

У својој студији Проблем смрти у хришћанској онтологији, он каже: „Хришћанство полази од проблема смрти у природи и спасење о коме говори хришћанство, јесте спасење од смрти. Нема истинског постојања Цркве ако њени чланови умиру.“ Или: „Централни проблем хришћанства јесте смрт и превазилажење смрти за читаву творевину. Смрт је претња бићу небићем, последњи и најгори непријатељ свих створених бића. Једно је бити или не бити, а сасвим друго је бити добар или лош у етичком смислу.“Оштро подвлачећи дијалектику тварног и нетварног, наводи ђ. Златко, Владика управо циља на дијалог са свим својим савременицима: научницима, уметницима, философима... са свима којима је макар једна ствар заједничка: а то је да макар назиру, буду свесни проблема смрти. Владика управо гаји наду да ће новије генерације теолога успети да промене перспективу посматрања истинског постојања и да ће упутити свет на Цркву, на Литургију која је једина нада свету.Све Владикине идеје изражене омилитичким речником налазимо у збирци беседа Да нам брзо дође Господ, где аутор једноставно, пастирски, још директније поставља иста круцијална питања и одговоре нуди у простору одговора на сва питања, дакле на Литургији.

Протођакон је завршио речима да онај богослов који ипак успе да доживи дубину свог аутентичног хришћанског предања, а затим то и пренесе заинтересованима, својим порукама ће се приближити својим савременицима који, оковани владарком ужаса, траже лек бесмртности.

После излагања протођакона Златка, присутнима се обратио и аутор, епископ Игнатије. Његово излагање преносимо у већем делу.Захваљујем се господину Директору, о. Жељку и ђакону Златку који су говорили, али тешко је када неко треба да говори о себи. Зато немојте то да очекујете од мене. Јер ко смо ми? Ко сам ја? Оно што мислимо о себи или оно што други кажу о нама? Мислим да је важније оно шта говоре други о нама, него оно што ми мислимо о себи. Да би вам то било јасније, радије бих да отворим једну тему о којој треба говорити и разговарати.У свом ужем богословском опусу бавио сам се Црквом, еклисиологијом. Дакле, темом шта је то Црква. Видео сам да постоји проблем код хришћана, а то је проблем идентитета. Када и сами хришћани говоре о хришћанству, говоре све, само не да је оно Црква. Хришћанство је постало за једне слично идеологији или, за неке друге скуп неких закона и норми којих се треба придржавати, или опет неки сматрају да је хришћанство једна вера где верујете, тј. слажете се са оним што кажу људи из Цркве или св. оци. Међутим, врло мало се говори о томе да је хришћанство Црква, да је то једна заједница. Хришћани су себе доживљавали као друштво, као један Нови Израиљ, као једну породицу. Зато су се и звали браћом међу собом. Дакле, то је била и најважнија ствар код хришћана – да буду заједно. Зато, ако пратимо Св. Оце, Црква је поистовећена са литургијским сабрањем. Не са самом вером и ученошћу или сагласношћу са оним што неко говори или само са неким моралним животом. Све је то у реду, али све је то у ствари надилазила идеја да сви ми треба да будемо заједно. Зато је у ствари хришћанство пре свега Црква, а Црква је једна конкретна литургијска заједница где човек зна другог човека, где заједно живите, где једете од истог хлеба и из исте чаше пијете, као што каже апостол Павле. Дакле, делите живот! Код Светих Отаца сам наишао на то да су они управо ту заједницу карактерисали леком против смрти. Зато је и прво моје питање било: како је могуће и на који начин Литургија може да буде та заједница, како она може да буде лек против смрти? Како она може да излечи природу и човека од смрти? Када узмемо у корелацију тему Цркве као заједнице, и узмемо наш живот (савремени), видимо да је проблем наше савремене цивилизације, у ствари, индивидуализам. Човек не жели заједницу! Нико више неће да живи за другога, свако хоће да живи за себе, другога поштује само уколико може да га искористи. И не само да га одбацује уколико нема користи, већ показује да му тај други смета. Савремена егзистенцијалистичка философија говори о томе отворено: други је мој пакао. Погледајмо само наше животе, му увек за своје неуспехе кривимо друге. За све је други крив!Тада долазимо до оне, пре свега јеванђелске, а затим и светоотачке мисли, да је живот, да је васкрсење – плод заједнице, сједињење са Богом. Само у том заједништву Бога и човека се рађа живот. На тој основи је постављена читава наша теологија и светоотачка мисао. То у ствари и изражава Литургија, док читав наш подвижнички живот, у свом искону и аутентичности је, у ствари, жеђ за заједницом, он је пут у заједницу. И само монаштво се темељи на одрицању човека од своје воље. Не моја воља да буде, него твоја. Без тога немате заједништва. Можемо бити у суживоту, можемо да будемо толерантни, да сапостојимо, али ту заједнице нема. То изгледа парадоксално, и о томе често и не размишљамо. Наши бракови, као и друге заједнице, се распадају, а често се одржавају тако да неко силом успева да наметне своје мишљење и силом га одржава. Али то није заједница, уверавам Вас. То је лаж, то је лицемерје, то је само скривање. Јеванђелској мисли која је почела одатле да се живот рађа као заједница љубави Бога и човека, а затим и човека и другог човека и природе је у ствари нешто што је наука на добром путу да потврди. Не говоримо о друштвеним наукама које су идеолошке пре свега, већ о егзактној науци, о физици, о биологији. Узмите нпр. Ајнштајнову физику, или код квантних физичара, код Хајнзенберга и других, они говоре о томе да ништа не може да постоји само, без релације у односу на другога, без заједнице са другим. И сам Господ нас упућује на љубав према другом човеку. Он не каже: „Ко не воли мене...“, већ: „Ко не воли ближњег, не познаје Бога, јер Бог је љубав“. Уверио сам се у току своје свештеничке службе да је горући проблем у Цркви помањкање заједнице, помањкање свести код човека да без другога не може да постоји. Ако се то не обнови, тешко да можемо рачунати на неки успех, јер ће се сваки успех показати као нечији неуспех. А данас се у сваком сегменту живота успеси граде на тим основама – на несрећи другога. Чак се и деца у школама томе уче; више их нико не учи да се жртвују за другога, већ се уче да манипулишу другим.

Оно што би требала Црква да учини јесте да измери наш живот и наше понашање из перспективе заједништва и да на основу тога каже да ли једна цивилизација, једни друштво, напредује или не. Данас, нпр. сви користе мобилне телефоне, компјутере, телевизоре, чак и људи Цркве, свештенство. Међутим, нико се не пита да ли је то добро. Када се погледа из перспективе заједништва, све је то „продавање магле“ и уништавање заједништва. Користећи овакве видове комуникације, губимо потребу да се видимо са живим човеком. Зато је Црква Литургију ставила у центар. Она се не може заменити никаквим знањем нити ТВ преносом, јер ништа не може да замени лични однос. Све остало је, са дистанце заједништва, сурогат. Не треба заборавити да на тај начин чинимо и на штету природе израбљујући и уништавајући је, црпећи енергију којом оживљавамо апарате, само да би смо имали играчке којима се играмо, а које нам замењују живог човека.

Посебно је битно да знамо шта за нас значи тo што ми верујемо у Бога који је Света Тројица. Има ли то неке консеквенце у нашем животу? Нажалост, та тема је дуго била заборављена, још од Отаца 6–7. века, па све до 19–20. века када се јављају велики богослови, то да је Бог у кога верујемо Један живи, јединопостојећи, због тога што је заједница личности Оца и Сина и Светога Духа. Ако смо иконе Божје, ако смо створени по лику Божјем, то значи да смо и бића заједнице, да не можемо постојати сами. Зато сам и почео вечерас речима: Ко сам ја? Оно што мислим о себи или оно што други каже? Јер други чини да јесам. Може да ми се не свиди шта други кажу у смислу описа, али то је најмање важно. Битно је да други стоји као извор мога живота. Док је он – постојим и ја. То је много важније него шта неко мисли о вама, јер прво је онтологија, а друго психологија. Када неко има заједницу са вама, то вам даје живот. Нажалост, ми то сада не видимо, јер смо пала бића и још увек смо у свету смрти, док нам опет, природа даје утисак да смо независни, да нам други не треба, да нам сметa.

Уџбенике које сам писао за децу, писао сам са жељом да их покренем на љубав према другима, и да се свет може разумети на други начин ако имамо заједницу љубави са неким. А тада можемо да схватимо и сву трагедију овог света. Без заједнице љубави не може се разумети ни трагедија смрти. Хришћани су донели једну нову димензију тог личног односа и на њему засновали постојање, зато што Бог у кога верујемо, а кога нам је открио Христос, постоји управо на личном односу. На томе се и развила и ова теологија, и ја вам је преносим. Друго је када посматрате свет кроз једну личност коју волите, за коју сте везани, јер тада се и живот другачије схвата, али и смрт. Смрт није обична природна промена или природни процес. Не може мати која изгуби дете да каже: ово је природни процес; као што би то могли рећи физичари: ту нема проблема, јер се материја врти у круг. Е то неће бити! То су потпуно различита искуства на којима градимо нешто.

Многима се ово моје искуство, моја жеља да покажем да је основ живота лична заједница, не свиђа. Чак и онима који су у Цркви. Многи би да свој однос са другим заснују на природи или на бесмртности душе. Неће бити да су тако св. оци говорили. Душа је бесмртна само зато што је Христос узима у своју заједницу, али у том контексту је и тело. Св. оци никад нису одвајали душу од тела. Св. Максим је изричит када каже да душа без тела не може да постоји као што не може да постоји ни тело без душе. Или како каже о. Георгије Флоровски: душа без тела је фантазија (привиђење), а тело без душе је леш. Човек је и једно и друго. Бесмртност коју нам је Христос обећао није нешто што се темељи на својој природи, већ на заједници, на љубави коју Он има према нама и тражи од нас да и ми имамо љубави према њему. А зашто тражи? Зато што без нашег пристанка нема заједнице, нема љубави без слободног пристанка. Често кажем у својим проповедима да Бог може све да учини за нас, он је свемогућ. Али једно не може. Не може да нас натера да га волимо ако нећемо. О томе виси сав закон и пророци. св. оци кажу: Христос је исцелио природу и учинио да она неће умрети својим рођењем, оваплоћењем, али воља људска се не може тако исцелити. Она тражи да ви сами то желите.

Лепо је било што смо се видели вечерас, захваљујем се свима присутнима, и као што имам обичај да кажем на крају Литургије: хвала вам што сте били! Без вас не бих могао да будем то што јесам, јер ми зависимо један од другог. Поздрављам вас и да вам Господ да свако добро.

Испуњена сала Центра за културу у Смедереву показала је велику заинтересованост и потребу да се што чешће виђамо, пре свега на литургијским сабрањима са нашим Владиком, а затим и на оваквим скуповима, са жељом и надом: Да нам брзо дође Господ!

Презвитер Иван Весић

Саборност.орг

Очекује се да ће на устоличењу присуствовати представници највиших власти Хрватске, Словеније, Републике Српске и Србије, великодостојника Католичке Цркве, као и других Цркава и верских заједница, културних установа, личности из јавног живота наведених држава.

Извор: Митрополија загребачко-љубљанска