Животопис Епископа жичког г. Јустина

Његово Преосвештенство новоизабрани Епископ жички Јустин (Стефановић) рођен је 26. маја 1955. године у Чачку, од оца Станислава (у монаштву Нектарије) и мајке Данице (у монаштву Христина), добивши на крштењу име Мирослав. Основну и средњу школу, као и Економски факултет студирао у Београду. Монашки живот започиње 1980. године у манастиру Црна Река, где прима монашки постриг 1983. године од Епископа рашко–призренског Павла, потоњег Патријарха српског.

Упоредо са манастирским послушањима уписује Богословски факултет у Београду и дипломира на њему 1987. године. У Атини завршава постдипломске студије на Богословском факултету Атинског универзитета. Године 1991. постаје игуман манастира Црна Река.

На редовном заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве изабран је 27. маја 1992. године за викарног Епископа хвостанског и постављен за заменика оболелом Епископу тимочком Милутину са свим правима и дужностима епархијског архијереја. Хиротонија је обављена у манастиру Сопоћанима на дан светих врачева Козме и Дамјана 14. јула 1992. године. Хиротонију је извршио Патријарх српски Павле уз саслужење великог броја архијереја.

Неуморно ради на обнови црквеног и монашког живота у Тимочкој епархији. Два пута је биран за члана Светог Архијерејског Синода. Учесник је многих домаћих и међународних богословских и научних скупова, конгреса и симпосиона. Преводи и објављује са грчког језика богословске текстове и научне радове.

Више од три деценије бави се уметношћу – израдом дуборезних крстова и дрворезбарењем. Своја уметничка дела излагао је на више колективних и самосталних изложби. Једна од њих је изложба Савремена православна уметност у галерији Примењене уметности 1995. године у Београду. Поводом прославе јубилеја – двадесет година његовог архипастирског служења у Тимочкој епархији - своја уметничка дела Епископ Јустин представио је и на самосталној изложби под називом “Сила Часног Крста“ у Народном Музеју у Зајечару 29. септембра 2012. године. Иста изложбена поставка приказана је и у галерији “Стеван Мокрањац“, 27. јануара 2012. године у Неготину.

Епископ Јустин је 25. марта 2014. године одбранио магистарску дисертацију на тему Покајање по учењу апостолских Отаца.

За свој дугогодишњи рад као епархијског Архијереја добио је многа црквена и друштвена признања, међу којима и звање почасног грађанина града Зајечара, додељено 2006. године.

• Епархијске вести
  

- До сада смо објавили велики број ћириличних књига духовног и других садржаја, па и у томе почива разлог што смо се прихватили митрополитове идеје и благослова да повод манифестације, која ће постати традиционална буде штампање „Октоиха“ – рекао је прота Никчевић. Једна од покретачких идеја за организовање „Трга од ћирилице“, каже Никчевић, била је и митрополитова изјава да „онај ко прекида и затире своје памћење и живу стваралачку везаност за претке, тај се као сасушена грана лишава њиховог животног сока и соја и на крају откида од племенитог коријена њиховог“.

Предсједник УИКЦГ Радомир Уљаревић рекао је да су радо подржали иницијативу „Светигоре“ за одржавање „Трга од ћирилице“. Тим прије, јер је ријеч о манифестацији која афирмише ћирилично писмо, а с овим пројектом конкурисаће и у оквиру Креативне Европе. Уљаревић је нагласио да је Удружење већ имало сличан ИПА пројекат који се односио на одржавање мини сајмова књига „Књигом преко границе“, а који су се такође односили на очување ћирилице, као писма које је угрожено у свим земљама у којима би она требала да постоји као основно писмо.

- Потрудићемо са да програм „Трга од ћирилице“ буде што богатији и садржајнији. На изложбеном простору од око 100 квадратних метара изложићемо дио књига на ћириличном писму, и дио на латиничном, јер не фаворизујемо само једно писмо – каже Уљаревић.. Додао је и да ће бити организоване бројне промоције књига, као и наступи црквених хорова.

Желидраг Никчевић, књижевни критичар, оцијенио је да ћирилица није само азбука, нити само наше писмо и књига, већ да је ријеч о знаку идентитета, знаку укупне културе и духовности.

- Пошто је наша култура и духовнст производ вишевјековног напора, труда и подвига анонимних мученика, наших великана, онда смо ми дужни да будемо на нивоу те њихове баснословне баштине да угрожену ћирилицу очувамо. Наш митрополит је недавно написао „Све што је честито, драгоцјено и просвјетитељско у Црној Гори, написано је Ћириловим писмом“. То не би требало заборавити и због потомака који су у обавези да чувају оно најбоље предачко. Да би заштитили ћирилицу нису довољна никаква Уставна рјешења, већ је потребан, актуелни, садашњи напор говорника српског језика и људи који пишу ћирилицом. Нарочито је наша црква у овоме одиграла епохалну улогу у очувању наше културе и духовности, па би овај програм морао показати да смо свјесни богатства које посједујемо и да смо способни да то богатстгво очувамо бар у оном облику који су нам оставили преци – поручио је Никчевић.К.М.

Косовско распеће

Прве вечери биће организована промоција књиге митрополита црногорско приморског Амфилохија „Љетопис новог косовског распећа“, саопштено је на конференцији за новинаре. Очекује се да ће промоцији присуствовати Андреј Нестеренко, амбасадор Руске Федерације у Црној Гори и Оксана Сљусаренко, амбасадорка Украјине у Црној Гори. Биће представљена издања ових књига на срспком, руском и енглеском језику.

Његовом преосвештенству Епископу будимљанско-никшићком Г. Јоаникију на ријечима добродошлице заблагодарио је Патријарх српски Г. Г. Иринеј, поучивши сабрани народ својом благом архипастирском ријечју.

Археолошка открића и друга истраживања Манасије, изложена су у Завичајном музеју у Јагодини, а изложба је отворена до септембра.

Вођа археолога и један од аутора изложбе Марин Брмболић истиче да је место деспотове сахране представљало вековну дилему.

Од 16. века изнето је мноштво претпоставки. Недоумице о месту деспотове сахране често су продубљивале и грешке које су се поткрадале у преписима, а и преносом народних предања.

„На основу резултата до којих се дошло археолошким ископавањима у манастирском храму и чињенице да су они у апсолутном сагласју са историјским подацима, те према нашим сазнањима о ктиторским гробницама у средњовековној Србији, можемо недвосмислено закључити да је у западном травеју цркве манастира, у гробној конструкцији уз јужни зид откривена гробница са земним остацима ктитора - деспота Стефана Лазаревића“, истиче Брмболић.

Ово мишљење потврђују и резултати обављене антрополошке, и у нашој науци први пут примењене ДНК анализе. Тиме без сваке сумње можемо констатовати да је разрешена вишевековна недоумица о месту деспотове сахране, тврди Брмболић.

Прва систематска археолошка истраживања манастира Манасије почела су 2005. године, а гробница са моштима деспота Стефана откривена је у јесен 2006. године. Археолози тврде да је гробно место у југоисточном углу цркве последњих деценија уносило велику забуну у настојању да се дефинише где је деспот сахрањен.

Откривене су и истражене две зидане гробнице из 15. и 18. века. Према историјским изворима, реално је претпоставити да је у старијој сахрањен Колојан Русота, личност са значајним утицајем на двору деспота Стефана али и Ђурђа Бранковића, истичу археолози Завода за заштиту споменика.

„Енигма гроба деспота Стефана Лазаревића је дефинитивно решена“, рекла је раније Танјугу Гордана Симић, која је испред Завода више од 20 година била ангажована на обнови Манасије.

„Деспот Стефан је сахрањен у Цркви Свете Тројице у манастиру Манасији и то је црква признала“, рекла је Симић.

„Ми смо и очекивали да је деспот овде сахрањен. Истраживања су вршена у унутрашњости цркве и када се дошло до првобитног пода откривена је гробница деспота Стефана, управо на месту које је описао Константин Филозоф“, рекла је Симићева.

И када су нађене мошти у манастиру Копорин, црква је и тада рекла: „Нека се то сматра да је можда деспот Стефан Лазаревић, док се не буде показало друкчије“, додала је Симићева.

Место у Цркви Свете Тројице манастира Манасије, где су откривене мошти деспота Стефана, прекривено је мермерном плочом, на којој је аранжиран букет цвећа, на зиду цркве постављена је плочица, израђена највероватније од неке легуре, на којој је ћирилицом и латиницом исписано име деспота Стефана.

Уз цркву, за девет година, археолози су истражили и здање средњовековне трпезарије, већи део манастирског дворишта и започели радове на откривању скривеног пута.

Извор: РТС

Епископ Јован је преносећи благослове Патријарха српског Господина Иринеја и Митрополита црногорско-приморског Господина Амфилохија у свом обраћању нагласио духовне везе између благодати Божије мученика у Јасеновцу и мученика Превлачких.

„Да би Бог заувијек повезао Превлачке мученике са мученицима Јасеновачким, Глинским, Јадовинским, свим оним бројним мученицима који су поновили Косовско страдање и Христово страдање током Другог свјетског рата. Не заборавите да су то наши дједови, баке, стричеви и да их није било лако препознати као свете, као мученике, као оне које поредимо са Светим Димитријем, Георгијем, Теодором. Преносећи њихов благослов желим вам сваку радост“, истакао је Владика Јован.

Званице и учеснике академије поздравио је предсједник Братства православне омладине, јереј Мијајло Бацковић истичући да је ово удружење чије је сједиште на Михољској Превлаци за 21. годину реализовало бројне хуманитарне активности међу којима и санирање посљедица поплава у Србији и Републици Српској.

„Скупили смо 200 добровољаца који су учествовали у грађењу насипа у Обреновцу и Шапцу. Јавило се преко 500 наших чланова, али су из Србије тражили да иду само квалификовани“, рекао је предсједник Братства православне омладине.

Владика Јован је са учесницима Сабора подијелио причу о једном од чланова Младе Босне, атентатора на Франца Фердинанда, преносећи сјећања из дјетињства које је провео у Босанској Градишци.

„Као мали брали смо трешње око неке старе куће у коју је са времена на вријеме долазио неки старији човјек. Један од нас, неки мудрац ћопићевски каже – „Знате шта, ми би се требали припазити. Чуо сам да је овај чича једном убио неког човјека“. Чича је био Васа Чубриловић, а тај човјек кога је убио био је Франц Фердинанд“, испричао је Владика Јован поручујући „гдје је некад лило, капље још и капаће довијека“. „Ни српску душу више неће угушити“, рекао је епископ славонски.

На свечаној академији на Михољској Превлаци говорио је предсједник Мировног покрета „Не у рат, не у НАТО“, Гојко Раичевић.

„Има нас упркос отвореном прогону и затирању свих трагова нашег народа у „држави“ која за себе каже да је настављач традиција некадашње славне Црне Горе. То каже „држава“ чији је темељ у пољу Косову, а кров у крсташ барјаку Бошка Југовића… „Држава“ која је пљунула у сопствени извор признањем разбојничке творевине разбојничког НАТО пакта! Директно признавање парадржаве, или овјенчавање звјездицама у бриселском споразуму – исто је! Ми као народ дијелимо судбину наше прогоњене мајке Цркве православне, коју у овој „држави“ прогоне и налазе јој двојнике у циркуској клапи – ЦПЦ- црногорског путујућег циркуса – грешног Мираша Дедеића. Шта се спрема овом народу, коначно се јасно види на стогодишњицу Великог рата, кроз координисани пројекат поражених сила из Првог, али и Другог свјетског рата, да се ревидира историја. Поражени, али и њихови данашњи савезници, планирали су да јубилеј дочекамо постиђени, тумачењем да смо изазвали тај крвави светски рат и милионске жртве. Покушај новог распећа народа, који је у том рату изгубио више него четвртину становништва, кренуо је стављањем Гаврила Принципа у ранг терористе“, рекао је Раичевић.

На скупу говорили и Немања Девић, представник „Наше Србије“ и портала „Српски код“, предсједник УО Матице Боке, Жељко Комненовић, а на тему „Српски добровољци из Боке у Првом свјетском рату“ бесједио је члан Братства православне омладине из Грбља, Стефан Спасојевић.

Стихове Матије Бећковића и дјелове есеја о Младој Босни, Ива Андрића казивао је глумац Небојша Миловановић, а музичком дијелу програма наступили су Даница Никић, Иван Рашовић и Асим Сарван.

Сабору су присуствовали и ветерани из 63. падобранске бригаде из Ниша.

Након академије приређена је и славска трпеза хришчанске љубави.

Р.В.

http://www.mitropolija.com/u-manastiru-miholjskoj-prevlaci-kod-tivta-26-jula-odrzan-21-sabor-pravoslavne-omladine-crne-gore/

Погледајте још слика

Мноштво народа Божјег дошло је у Саборни храм, да својим молитвама саучествује у овом за читаву Цркву Христову великом и значајном догађају. Владика Сергије, очигледно је сејао семе љубави где год га је промисао Божија водила у животу, од Бачке Паланке где је као младић стасавао, до намучене и страдалне Босанске Крајине, где је обучен у ангелски образ, и где је заиста био онај еванђелски „град који на гори стоји“, преко сестринске Грчке, где се усавршавао у науци Господњој и убирао нектар побожности у тамошњим светињама. Овај дан је прави празник Педесетнице, како због саме Службе која се у цркви служи, тако и због чина хиротоније новога Епископа, који се полагањем руку Предстојатеља Цркве и свештеног Сабора Архијереја, узводи у највиши степен служења у Цркви и постаје прејемник апостолске благодати.

Свету Литургију служио је Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј, уз саслужење Високопреосвећеног Митрополита загребачко-љубљанског г. Порфирија и Преосвећене господе Архијереја: сремског Василија, бачког Иринеја, сафитског Димитрија, осечко-пољског Лукијана, зворничко-тузланског Хризостома, врањског Пахомија, бихаћко-петровачког Атанасија, брегалничког Марка, крушевачког Давида, стобијског Давида, умировљеног средњоевропског Константина, и Архимандрита Илариона (Голубовића) – новоизабраног Епископа тимочког, Архимандрита Арсенија (Главчића) – новоизабраног Епископа топличког, Архимандрита Јеронима (Мочевића) новоизабраног Епископа јегарског. Молитвеног учешћа на овој свечаности узели су и Епископи западноамерички Г. Максим и умировљени зворничко-тузлански Василије. Саслуживали су свештенослужитељи из више Епархија наше свете Цркве. На свечаној Литургији присуствовали су и представници државних и градских власти, међу њима г. Милета Радивојевић, директор управе за сарадњу са црквама и верским заједницама, председник Владе Р. Српске г. Игор Радојчић, министар вера Р. Српске, г. Драган Давидовић, директор секретеријата за Вере Р. Српске, Аташе Немачке Амбасаде из Београда. Папски нунције Његова Преузвишеност Надбискуп Орландо Антонини, и представници римокатоличке цркве из Немачке.

Како је освештаним поретком епископске хиротоније предвиђено, наречени Владика Сергије, исповедио је своју православну веру у Тројичнога Бога, пред Патријархом, Архијерејима и свом Црквом Божијом. У току свете Литургије, а по појању Трисвете песме, Високодостојни Архимандрит Сергије хиротонисан је у чин Епископа. Читав храм јечао је од клицања речи Аксиос и Достојан, којим смо сви једнодушно посведочили о достојности новога Архијереја. На крају божанствене Литургије, новохиротонисаном Епископу Сергију обратио се Свјатјејши Патријарх српски Г. Иринеј, и очински поучио и пожелео многолетно архипастирствовање Црквом Христовом у Епархији за коју је изабран. Да са Божијим благословом буде на корист Цркви и роду нашему, а на спасење и напредак у врлинском животу и служењу. Епископ Сергије, овом приликом, обратио се пуноћи црквеној својом првом архијерејском беседом:

У име Оца, Сина и Светога Духа. У име Оца,Сина и Светога Духа, ми Хришћани у свом животу започињемо све. У име Оца, Сина и Светога Духа смо се крстили, и започели свој живот у Цркви. Тим најсветијим именом ми почињемо сваку молитву, свако дјело, мисао и ријеч. Све дакле почињемо и започињемо, призивајући најсветије име Свете Тројице, да нам као Бог истинити,живи и силни, буде свједок, утјеха, нада и благослов. Тако и ми грјeшни, на овом нашем почетку свештене службе архијерејске, призивамо Име изнад сваког имена: Оца, Сина и Светога Духа, начело над начелима, силу над силама, Господара над Господарима (Пс.136) како бисмо нашли милост и крјепост пред Њим, не би ли нам дао добар и праведан почетак, управо онако како је по свом предвјечном љубавном науму, из савршене љубави своје, даровао почетак свему што постоји. Па је тако створио овај свијет у којем живимо, створио је човјека, ангеле са свим силама небеским, и све свјетове нама знане и незнане. По истом том предвјечном плану, Бог из љубави своје, а како би другачије јер је и сам Љубав (1Јн 4,8) како рече син грома и отац богословља, апостол Јован, устројио је Цркву са њеним службама ,,за живот свијета'' еда ли би овај наш свијет и сви свијетови дакле, у Цркви Божјој нашли не само смисао свог постојања, мир, духовност, хармонију, већ да би коначно у Њој довијека налазили самога Бога: Оца, Сина и Светога Духа, и спознали ко је истински почетак свих почетака.

Свети Максим Исповједник, један од великих отаца наше Цркве, једном је рекао да је Црква икона Божја. Други пут је рекао да је Црква икона свијета, а онда трећи пут је рекао да је Црква икона човјека. Испада по светом Максиму да све што постоји носи слику Цркве у себи, или још боље Црква је по св. Максиму све и све треба да постане Црква. Нама људима данашњег времена, па чак и савременим хришћанима, св. Максим звучи неубједљиво. Има људи, па чак и хришћана који исповиједају вјеру у Свету Тројицу, вјерују у Богочовјека Христа и Његово Васкрсење, поштују Богородицу и неког од светитеља, но немају никакву потребу нити љубави према Цркви, нити увиђају икакву везу између Бога и Цркве. А то је због тога, што је савремени човјек заборавио на свој почетак, сметнуо је с ума ко је почетак свих почетака, опрелестивши се у срцу своме изгубио је потребу и вољу да служи. А Црква као тијело Христово које се у Божанској Литургији огледа, сва је у служби. Ван ње, вјерујемо, нема спасења. Ван службе Богу и ближњем, нема ни обожења ни спасења. Зарад такве службе, Бог нас је и створио.

Један велики архијереј наше Цркве и један од највећих теолога наших дана, не тако давно, на рукоположењу једног младог свештеника је рекао: ,,Сине, ради ове службе коју данас примаш, ти си се родио''. Страшна је ово тајна! Бог живи даје нам шансу да Му служимо, и ту нашу службу нам је намјерио прије стварања свијета и дао нам удијела да нашом службом учествујемо у Његовом предвјечном плану о свијету и његовом спасењу. Даје нам дакле, благослов да служимо Цркви Његовој која је одговорна за спасење овога свијета и свих свијетова. Отуда, моја маленкост дубоко свијесна какве се службе данас примам.

Ваша Светости, Високопреосвештена и Преосвештена господо Архијереји, браћо свештеници, часни оци, ђакони, вјерни народе Цркве Христове, дрхтим пред Богом Живим и Његовом Црквом, знајући о каквој ,,страшној служби'' се ради, па као прво исповиједам своју недостојност и људску немоћ, знајући да епископ као икона Христова, провојерарх у коме се Црква возглављује, треба да је без мане, поштен, кротак, мирољубив, не самовољан, не гневљив, него доброљубив, праведан, побожан и уздржљив, кадар да поучава у здравој науци (1Тим.3, 2-3; Тит 1,7-9), како рече богомудри Павле.

Но, тјешим се али и не оправдавам љубављу Господњом која каже ,,не изабрасте ви мене, него ја вас изабрах'' (Јн 15,16). Отуда, у вјечност сам Вам благодаран Ваша Светости, Вама и светим архијерејима наше Цркве, што сте се и овај пут осмјелили да учествујете у божанској икономији и благословили моју недостојност на служење Цркви Божијој, како би од почетка до краја свједочио Христа васкрслога у свијету, старајући се изнад свега о Цркви Његовој. То отприлике и значи бити епископ. У књизи Закона, у Старом Завјету по грчком преводу Седамдесеторице, можда се први пут спомиње епископство. Тамо се каже да Бог епископствује, тј. да надгледа и пази на земљу када и нема никог од људи да то посвједочи. Таква је дакле епископска служба наша, ако би се и цијели свијет одрекао Христа и Цркве његове, ми ћемо да свједочимо од почетка до краја живота, Бога живога и старамо се о Цркви Његовој.

Када већ помињемо почетак, осјећам дужност да са овога светог мјеста заблагодарим Божјим угодницима чијим посредништвом сам и направио своје прве духовне кораке, и започео живот у Цркви.

Благодарећи Богу на првом мјесту за своје постојање у љубави његовој и бићу моме које ми је подарио да постојим, желим да благодарим мојим рано преминулим родитељима оцу Петру и мајци Мики, који су својојм љубаљу родили моју маленкост. Благодарим им што су ме дали својој светој Цркви да јој у потпуности послужим. Њима нека је вјечно блаженство у царству небеском, и они се данаса радују горе са анђелима.

Моја савијест ми налаже да се сјетим свих оних који су ме на било који начин упућивали, савјетовали и помагали на путу моје вјере и живота у Цркви. Благодарим својој блажене усомене баки Јованки, која ми је уливала прве зраке молитве и вјере у срце у она не толико слобода времена за вјеру.

Благодарим много, мојим драгим свештеницима, оцу Радославу Живанов и оцу Славку Обрадов, који су ме примили као своје духовно чадо у Цркви нашој у Бачкој Паланци гдје сам се и родио и духовно започео свој живот.

Благодарим највише, моме у Христу оцу и владици бачком г. Иринеју што ме примио у окриље клира Епархије бачке и послао по мојој жељи у Богословију у манстир Крку.

Благодарим, епископима сремском г. Василију и осечко-пољском и барањском г. Лукијану, који су ме очински поучавали и увијек примали у своје манастире учећи ме путу монашком.

Благодарим, својим драги професорима и учитељима, божанске науке, вјери и неизмејрне њихове љубави којом су ме учили током мога школовања у манастиру Крки.

Благодарим, на свакој подршци и благословима, такође за вријеме док сам боравио у манастиру Крки моме драгом владици средњезападно америчком господину Лонгину.

Благодарим много своме у Христу оцу тадашњем бихаћко-петровачком а сада зворничко-тузланског Епископу г. Хризостому, што ме је примио у Бихаћко-петровачку епархију и манастир Рмањ, мјесто мога пострига. Хлава Вам владико, на томе што сте ме замонашили, рукоположили и дали ми могућност духовног изграђивања како у цијелој Епархији бихаћко-петровачкој тако и у Обитељи рмањској.

Благодарим и своме садашњем Епикопу бихаћко-петровачком г. Атанасију на моитвеној подршци и разумјевању.

Благодарим и мојим драгим учитељима и професорима са богословског факултета у Солуну, који су ми улили много уља вјере и љубави у кандило моје вјере.

Благодарим народу Бачке Паланке у којој сам се родио, која ме је дала својим прецима да послужим на славу Божју а на корист рода српскога.

Благодарим народу Крајине, Дрвара, Грахова, Гламоча, Бихаћа и Петровца, којима сам вјрно служио и храбрио их у обнови живота и повратка на своја огњишта.

Благодарим свима својим у Христу духовним чадима, пријатељима и родбини,која ме је увијек подржавана на путу мога подвига и позива у Цркви Христовој.

Благодарим и вама, народе Божији, који сте ме недостојног прогласили достојним чина који сам примио.

Благодарим Вама Ваша Светости, светим Оцима помјесне свете и католичанске Цркве српске, што сте изабрали најмњег међу браћом Христовом, да ме поставите за пастиреначалника Цркве српске у Њемачкој.

У све минуле дане живота свога, свједочим и исповједам милост Божју, промисао и програм односно запис небеског Јерусалима, према коме управљамо своје кораке, од почетка до краја, као сви наши свети преци до сад.

А што се тиче програма наше архијерејске службе, он је исти као и код свих светих епископа наше Цркве, који су поставили јеванђеље за програм своје пастирске службе и ка томе програму досљедно ревновали. Отуда и ми кажемо да осим јеванђеља, другог програма и плана немамо. При том, осјећамо потребу да кажемо да јеванђеље није само једно од књига или некакав поучни текст, који тумачимо овако или онако избјегавајући оптужбе за митологију. Јеванђеље је живот. Живот у стварности, у Христу, у сили Духа Светога. Јеванђеље које ми себи постављамо за пастирски програм значи ,,узети крст свој и ходити за Христом'' (Мт 16, 24-26)

Одавнина, од самог почетка хришћанске ере, за епископа је речено да он икона Христова. Ни мало случајно баш икона Христова, јер Христос као предвјечни Логос, друга личност Свете Тројице, дошао је у овај свијет, испуњавајући вољу Очеву. Унизивши самога себе, како су говорили свети оци Цркве, примио је на себе људску природу, иако без гријеха и мане, претрпио је добровољно у свом људском тијелу понижење, пљување, крсно страдање и смрт. Али и на крају васкрсење! Е баш таква је служба епископска, које се данас благословом Божјим примам. Епископски жезал није палица власти овога свијета, већ је то жезал службе, вјере, крста, љубави и васкрсења. Христос је рекао ,,онај који жели да буде већи међу вама, да вам служи'' (Мк 10, 42-44). Онај дакле, који жели да буде епископ, нека служи. Не дакле да њему служе, него он да свима служи. То значи, да епископ сљедујући пут светих, дужан је да први служи службу Божију, да први кољенопреклоно завапи Господу, да први опрости и да први затражи опроштај од своје браће и сестара, и да први, кад затреба, положи живот свој за Цркву, како би Црква света васкрсавала у свом Православљу и била од почетка до краја васељене довијека мјесто свједочанства васкрсења Христово, те благе и преблаге вијести која је истинско јеванђеље Цркве. То је јеванђеље у које ми вјерујемо и које као епископ Цркве Христове исповједам у име Оца, Сина и Светога Духа, сада и увијек и у све вијекове вјекова. Амин.

Ова торжествена литургијска свечаност, завршена је многољетијем које су ђакони произнели Свјатјејшем Патријарху и новохиротонисаном Епископу Сергију.

На крају свете службе, Владика Сергије делио је антидор и примао честитке од својих доброжелатеља, сведока овога великог догађаја, свештенослужитеља свете цркве Православне, клирика Богом спасаване Епархије средњоевропске, монаха и монахиња, и нашега дивног народа.

Још слика на линку

Чин наречења обавиће се у суботу 09. августа 2014. године у 18.00 часова у храму Рођења Пресвете Богородице у Зајечару, а сутрадан, у недељу 10. августа на Светој Литургији, у овом храму, обавиће се хиротонија и устоличење, са почетком у 09.00 часова.

Наречење, хиротонију и увођење у трон и предавање пуноће епископске власти једанаестом Епископу Епархије тимочке извршиће Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј.

Свечани чин устоличења у трон епископа средњоевропских обавиће се 7. септембра исте године у манастиру Успења Пресвете Богородице у Химелстиру.

Новоизабрани Епископ средњoевропски Aрхимандрит Сергије (Карановић) рођен је 4. јула 1975. године од родитеља, оца Петра и мајке Мике, рођене Бенић, у Бачкој Паланци, добивши на крштењу име Зоран. Према породичном поријеклу и родитељском завичају потиче из мјеста Бобољусци, које се налази у непосредној близини Мартин Брода. Основну школу завршио је у родном мјесту, одакле 1990. године, по благослову Његовог Преосвештенства Епископа бачког г. Иринеја, одлази у Богословију Света Три Јерарха, у манастиру Крка. Школовање у овом богословском училишту завршава са успјехом, у времену највећег распламсавања рата у Републици Хрватској 1995. године, а уочи самог егзодуса и страдања крајишких Срба. Исте године добија благослов и канонски отпуст од Епископа бачког Г. Иринеја и пријем у Епархију бихаћко-петровачку, која је такође трпјела ратна страдања у јесен 1995. године и уподобила се библијској слици „мерзости запушченија“. Било је неке симболике да у години највеће опустјелости, материјалног разарања и људске муке, будући отац Сергије од стране црквених власти буде одређен да служи Богу Живом и Истинитом, управо у Босанској Крајини, у постојбини свога племена и свога презимена.

Услијед ратних дешавања Зоран Карановић замонашен је 12. августа 1995. године у манастиру Гомионица, добивши на монашењу име Сергије. Нови монах, положивши завјет послушности, безбрачности и сиромаштва, долази на чудесан начин до мјеста својих предака, поставши причислен братији историјског манастира Рмањ, који се налази у Мартин Броду. Недуго прије завршетка рата у Босни и Херцеговини, заједно са братијом манастира Рмањ, бива прогнан у Србију, гдје га прима блажене успомене тадашњи Епископ банатски Хризостом (Столић) и распоређује на службу у манастиру Војловица код Панчева. У поменутом манастиру рукоположен је у чин ђакона, 31. октобра 1995. године, а исте године уписује, као редовни студент, Богословски факултет у Београду.

По благослову Његовог Преосвештенства Епископа бихаћко-петровачког Г. Хризостома (Јевића), прекида редовне студије и 1996. године одлази у Њемачку, да као ђакон буде на испомоћи тамошњем Епископу средњоевропском Г. Константину, у манастиру Пресвете Богородице у Химелстиру. Школске 1997./1998. године одлази на усавршавање њемачког језика у Регенсбург.

По завршетку овог послушања, вратио се у свој матични манастир Рмањ у Мартин Брод. Повратак манастирског братства пратио је и српски народ. У манастиру Рмањ добија послушање и обавља дужност економа. Рукоположен је у чин презвитера 5. априла 1998. године у Шипову од стране Његовог Преосвештенства Епископа бихаћко-петровачког Г. Хризостома. Исте године бива постављен за администратора парохија у Дрвару, Прекаји и Великом Цвијетнићу.

Од 1998. до 2002. године, предавао је вјеронауку у Дрвару, Мартин Броду и Прекаји, а 2000. године бива постављен за архијерејског замјеника у дјелу Епархије бихаћко-петровачке на територији Федерације Босне и Херцеговине, што је у послијератним годинама био изазов прожет неповјерењем и искушењима порушених међуљудских и међувјерских односа. Такође је обављао дужност архијерејског намјесника у намјесништвима граховско-дрварском, петровачко-бихаћком и лијевљанско-гламочком, гдје је био обавезан да унапријеђује духовни живот, организује богослужења, црквене саборе, и на тај начин охрабрује народ на повратак и успостављање редовног стања.

Године 2001. положио је стручни испит за вјероучитеља на Православном богословском факултету у Београду.

Због показане ревности у обнови духовног живота на парохији дрварској, бива одликован чином синђела на празник Вазнесења Господњег, 13. јуна 2002. године у Дрвару.

На Благовијести, 7. априла 2004. године у манастиру Рмањ, произведен је у чин протосинђела.

По благослову Епископа бихаћко-петровачког Г. Хризостома, 2005. године одлази у Грчку, гдје на Аристотеловом Универзитету у Солуну уписује студије православне теологије, које 2010. године, као редован студент окончава са врло добрим успјехом.

Услијед труда у обнови манастира Рмањ, прије свега изградње новог манастирског конака, одликован је правом ношења напрсног крста 2. октобра 2005. године.

Дана 5. октобра 2008. године, због показане свештеничке ревности и пастирске бриге, одликован је чином игумана у манастиру Рмањ.

У чин архимандрита, произведен је благословом Његовог Преосвештенства Епископа бихаћко-петровачког Г. Атанасија (Раките), а руком Његовог Преосвештенства Епископа далматинског Г. Фотија (Сладојевића), на Благовијести 7. априла 2014. године у своме манастиру, светониколајевској обитељи у Рмњу, гдје га је затекао и избор за Епископа богомчуване Епархије средњоевропске, а на редовном прољетном засједању Светог Архијерејског Сабора СПЦ-е у Београду, 23. маја 2014. године.

СПЦ

Манастир Високи Дечани

Стигли смо у Дечане. На самом улазу дочекани смо срдачно од војника Италијана, који ревносно чувају манастир, а многи су постали и пријатељи са братијом манастира. Светом Литургијом, уз милозвучно појање монаха, началствовао је прота Будимр уз саслужење о. Петра, о. Александра, о. Ивана и о. Арсенија из Руске Заграничне Цркве, који је по пореклу Мексиканац али одлично говори српски и служи на црквенословеским у Новом Мексику. Многи су се причестили Светим Христовим Тајнама, а након завршетка Литургије сви смо се поклонили моштима Светог краља Стефана Дечанског и преподобне Јелене Дечанске. Свети краљ је неуморни заступник пред Христом и исцелитељ свих који му приступе са вером и молитвим. Уверљиви доказ тога је и сам манастир, који нетакнут стоји вековима. Остао је аутентичан до данас, а међу онима који долазе на молитвену помоћ код Светог Стефана Дечанског има и римокатолика и муслимана. Примио нас је и игуман Сава (Јањић), са којим смо причали након Литургије и сви смо послужени уз препознатљиво дечанско гостопримство. Време је било одлично тако да се манастир купао у сунчевој светлости, а беспрекорна уређеност порте, конака и свега што монаси са љубављу одржавају, бива нам за пример како се треба односити према светињи и колико ова светиња значи, не само у културном већ и у духовном погледу свих православних хришћана. Након што смо се задржали колико нам је то организација дозвољавала упутили смо се даље...

Пећка Патријаршија

Пролазећи кроз град Пећ и руговску клисуру, стигли смо у Пећку Патријаршију, која се налази недалеко од Дечана. Први утисак био је да, иако је манастир окружен често и непријатељски расположеним Албанцима, када уђете унутар зидина осећате неописив спокој и слободу. Томе доприноси највише вера монахиња које ту живе. Управо таква вера монахиња држи их ту на окупу, где се оне на челу са мати Февронијом моле за читав свет. Монахиње су нас срдачно примиле, показале нам цркву, мошти наших многобројних светитеља Архијереја и пастира, значајне фреске и чудотворну икону Пресвете Богородице тзв. „Пећку Красницу“ коју је донео Свети Сава са Истока. Монахиња која нам је показивала унутрашњост храма била је изузетно ревносна да нам дочара вредност, значај и посебност овог нашег славног манастира. Манастир посећују људи из целог света. Овде долазе професори и студенти историје уметности да виде бројне сачуване фреске из више различитих епоха, што је уједно јединствен пример у свету. Након тога нас је примила и игуманија мати Февронија уз велику љубав и топлину. Ова мати је зрачила великим смирењем и саосећајношћу, те нам је било јако драго да је слушамо и гледамо док прича са оцем Иваном. Сви смо били у хладу, поседали у порти на клупицама као у неком малом али заиста посебним парку, који нам се због своје перфектне уређености чинио као рајски врт уз тихо протицање Бистрице. Ту је и огромни разгранати дуд стар преко 800 година, за кога се каже да га је засадио Свети Сава. Мати Февронија има 92 године и у Пећкој Патријаршији је од 1957. године тако да је доживела да угости четири српска Патријарха, од којих су за њено време тројица устоличени. Направили смо заједничку фотографију са Игуманијом за успомену, надајући се да ћемо је ускоро поново посетити.

Манастир Грачаница

У Грачаницу смо стигли у касно послеподне. Најпре смо отишли на ручак у ресторан „Хајдук Вељко“, који се налази недалеко од манастира. Са нама је био и отац Бранислав Секулић који служи у Грачаници. Отац Бранислав је служио вечерње богослужење док је отац Иван водио певницу уз помоћ тројице богословаца и једног студента теологије. Монахињама је било јако драго као и оцу Браниславу што смо на овакав начин учествовали у молитви и што смо посетили овај значајан манастир Светог краља Милутина. Као по обичају и овде смо начинили заједничку фтоградфију за лепу успомену и за дуго сећање.

Препуни среће и лепих утисака, вратили смо се у Крушевац око 23.ч. Многима од нас ово сигурно неће бити последња посета овим светињама, а многима је ово био први пут да кроче на свету српску земљу натопљену мученичком крвљу многих светих Срба кроз векове. Благодарни смо пре свега Господу Богу за овакву милост, молитвама светих и нашег Пастира владике Давида, као и оцу Ивану на сјајној организацији и непрекидној будности.

Слава Богу за све!

(Далибор Ђорђевић, студент IV године Православног Богословског Факултета у Београду)

Извор: Епархија крушевачка

Од раног јутра пристизали су гости и благочестиви народ да испред цркве Васкрсења Христовог дочекају Његову Светост Патријарха српског Иринеја са Високопреосвећеним Митрополитима и Преосвећеним Епископима из Отаџбине. И свештенослужитељи, и монаштво, сабрани сви у једном Духу, данас заузеше порту и храм Христовог Васкрсења.

Памтимо оно време када је Епископ Андреј као викар Његове Светости Патријарха српског Иринеја мисионарио својим делима, али и предавањима, а једна од честих тема је била Васкрсење Христово. На славу Господњу, ето, и у цркви Васкрсења Христовог устоличен је први Епископ аустријско-швајцарски Андреј.

Погледајте галерију слика, кликните на линк

Необично славље, па су ведра и насмејана лица поздрављала Патријарха Иринеја с високом пратњом. Домаћини развише бело платно од улаза у цркву до целивајуће иконе и целиваше десницу Патријарха Иринеја који је све у радости поздрављао и благосиљао.

Светом Литургијом је началствовао Његова Светост Патријарх српски Иринеј, а саслуживали су: Митрополит аустријски и егзарх угарски Арсеније (Цариградска Патријаршија), Митрополит китруски и катарински Георгије (Јеладска Православна Црква); Митрополити црногорско-приморски Амфилохије и загребачко-љубљански Порфирије, и господа Архијереји: бачки Иринеј, врањски Пахомије, браничевски Игњатије, рашко-призренски Теодосије, брегалнички Марко, горњокарловачки Герасим, крушевачки Давид, стобијски Давид и, наравно, новоустоличени Андреј.

Светој Литургији су такође саслуживали: архимандрит Сергије (Карановић), новоизабрани Епископ средњоевропски; архимандрит Арсеније (Главчић), новоизабрани Епископ топлички; и архимандрит студенички Тихон (Ракићевић) са сасвештенослужитељима из бечких цркава и Архиепископије београдско-карловачке: протојереј-ставрофор Петар Лукић, старешина Саборне цркве у Београду, протођакони Радомир Перчевић, Стеван Рапајић и Ненад Радаковић (Епархија браничевска). За певницом су се налазили појци из бечких и београдских храмова, под управом Обрада Симулова.

Апостол је данас прочитао академик Димитрије Стефановић.

Верни народ су причешћивали светим Тајнама Патријарх Иринеј и Епископ аустријско-швајцарски Андреј.

Светој Литургији и чину устоличења Епископа аустријско-швајцарског присуствовали су и Епископ будимљански Лукијан и умировљени зворничко-тузлански Василије.

* * *

Беседа Његове Светости патријарха српског Иринеја у храму Васкрсења Христовог

У својем обраћању Патријарх Иринеј је честитао устоличење Епископу аустријско-швајцарском Андреју:

„Вископреосвећени митрополити, браћо Архијереји, уважени представници овога града, представници ове државе, представници других хришћанских заједница,

Данас је за нас, за ову Цркву и ову Епархију велики историјски догађај. Свети Архијерејски Сабор је пре неколико година основао нову Епархију са именом Епархија за Аустрију, Швајцарску и Италију, и вољом Божјом и промишљањем нашег Сабора, за првог Епископа ове Епархије изабран је Преосвећени Епископ Андреј са досадашњом титулом Епископа ремезијанског, познатог града Ремезијане из доба цара Константина.

Изабрао га је Архијерејски Сабор за првог Епископа и велика је част; част је пружена Вама, Преосвећени Владико, да будете тај први Епископ на просторима овог дела Европе. Архијерејски Сабор је имао у виду да сте Ви рођени на овим просторима, да сте овде физички и духовно узрастали када сте у свом духовном узрастању пратили и усвојили позитивне вредности Европе. Али, у том узрастању придодали сте и светосавско и светогорско васпитање и културу...

Архијерејски Сабор је Вас изабрао да началствујете, да руководите, водите ову Епархију. На овом великом и важном месту очекује Вас дело организовања њеног црквеног живота и рада, очекује се да уредите црквени живот, да окупите наш православни народ који је силом прилика и неприлика постао Европљанином овде... Да народ не би остао сам, он подиже своје цркве. А Црква, као што је и до сада то чинила, и данас чини, брине о свом народу и иде заједно са својим народом.

Ваш је велики задатак да устројите живот духовни, живот црквени, да окупите народ око себе, око Цркве и да га упутите на стазу и путеве нашег првог оца Светога Саве. Господ је тај који подржава наше трудове и подвиге, а на нама је да се молимо Господу и Светитељу Сави и другим Божјим угодницима и да се надамо да ће помоћи да ту мисију наше Цркве успешно обављате.

Имате и један други задатак, а то је да постојеће односе нашега народа са овом државом и њеним представницима и њеном највећом верском заједницом – Римокатоличком Црквом успоставите ближе, пријатељске односе, као и са другим Црквама и другим верским заједницама. Задатак је велики, али се надамо да ћете Ви и знати и умети да учините оно што од Вас наша Црква очекује...

Са таквим жељама, ми Вам честитамо избор и устоличење на трон Епископа Ваше Епархије аустријско-швајцарске. Предајемо Вам жезал, симбол власти, учења и управљања, на славу Цркве и ползу народа, да будете средиште њиховог духовног напредовања и да у Вама народ види свога Архипастира, пастира, духовног вођу...“

Патријарх Иринеј је пожелео Епископу аустријско-швајцарском Андреју да ходи путем Божјим и путем Светога Саве и свих наших светитеља и предака, а затим му је предао жезал, симбол апостолске власти.

Црквом Васкрсења Христовог одјекнуо је усклик одобравања „Достојан“.

После беседе Патријарха Иринеја, први је заблагодарио Епископ аустријско-швајцарски Андреј на свакој подршци коју је имао у свом узрастању, стасавању. Захвалио је браћи Архијерејима, свештенослужитељима, сестринству манастира Жиче, братству манастира Ковиља, свима представницима власти, личностима из јавног и културног живота, благочестивом народу…

* * *

Беседа Епископа аустријско-швајцарског Андреја на дан устоличења у храму Христовог Васкрсења у Бечу

"У име Оца и Сина и Светога Духа. На овогодишњем редовном мајском заседању, Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве поверио ми је на духовно старање да, после Епископа бачког Иринеја, администратора ове Епархије, будем слуга Олтара Господњег и пастир свештенству и благочестивом народу поверене ми Епархије, вернима Цркве Христове на просторима хришћанских држава Аустрије, Швајцарске, Италије и Малте.

Уводећи ме у трон Епископâ аустријско-швајцарског, примих данас из руку Ваше Светости у присуству браће Архијереја, свештенства и народа Божјег, пуноће Цркве Христове, архијерејски жезал „да напасам поверено ми стадо Христово. Послушнима да будем ослонац и укрепљење. Непослушне да упућујем благом речју и васпитањем у Христу Исусу, Господу нашем”.

Призван од Господа, попут Светих Апостола и свих Светих Цркве Његове, на овај изузетно узвишен степен Апостолског служења Богу, Господу Исусу Христу, првом Архијереју Цркве Његове, народу Божјем, преиспитујем своје духовне и телесне способности, да ли могу да одговорим изазову времена и околностима у којима се данас нађох. Сећајући се данас речи Светог апостола Павла „да све могу у Христу, који ми моћ даје“ (Филипљанима, 4, 13), а првенствено уздајући се у Божју благодат и помоћ, са надом да ћете Ви, Ваша Светости, браћо Архијереји, преподобни оци монаси и сестре, часни свештеници и Ви, браћо и сестре, молити се Господу Христу, да ме укрепи, оснажи, упути; да моје епископско служење прихватим као жртву и Крст, према нашој Цркви и науци Христовој, увек умајући пред собом речи Христове „да ко хоће да буде први, нека буде свима слуга“, и мудрог савета апостола Павла „да је наша способност од Бога“ (2 Кор 3, 5). Овим речима и овим сазнањима сам окрепљен, оснажен, ојачан, без страха.

У Њега, Господа Свемогућег, и у Ваше молитве се уздам да ћу у поверену ми Епархију засејати добро семе, семе Јеванђеља дато нам од Христа, семе које је међу нама Србима посадио наш духовни родоначелник Свети Сава, први архиепископ, учитељ и непрестани молитељ за свој српски род пред престолом Свевишњег. Ово семе Христове науке, Свети из рода нашег вековима су преносили и донели до дана данашњег нама, њиховим потомцима, а ми смо дужни и пред Богом и пред Његовим Светима и обавезни смо да семе науке Христове предамо у наслеђе својим потомцима до краја века и света.

Верујем и надам се да ћемо сви заједно, саборно уз Божју помоћ „донети род достојан славе Имена Божјег, а на спасење свих нас у Царству Божјем”.

Иако је ова Епархија нова, духовни живот у њој није нов. Срби живе већ вековима на многим просторима наше Епархије где су стекли нову домовину. Беч, царствујућа Вијена, некадашња моћна престоница вишенародне Хабзбуршке царевине, непосредно је и битно утицала на формирање националне свести код Срба. Беч је утицао на културу српског народа уопште. Од Велике Сеобе траје код Срба процес усвајања тековина западноевропске културе коју примају посредством Аустрије. Године 1890. у трећем бецирку у Фајтгасе број 3, пошто је цар Фрањо Јосиф приложио свој велики новчани дар, започето је зидање храма посвећеног Светом Сави. Храм је могао да прими око 300 душа. Освештан је 19. новембра 1893. године у присуству цара Фрање Јосифа.

Нажалост међу нама није данас овде присутан Преосвећени Епископ шабачки Господин Лаврентије, некадашњи Епископ западноевропски и први организатор живота Српске Цркве на овим просторима дијаспоре. Неизмерива му захвалност, а од Бога милост и дар, за све што је учинио Владика Лаврентије за ову новоосновану Епархију.

Такође, велику благодарност дугујемо Његовом Преосвештенству Епископу бачку Господину др Иринеју, који је као администратор верно служио у овој новоустановљеној Епархији. Неуморно је радио на духовном назидању ових простора. Захвалан сам му што могу да кренем његовим Јеванђелским путем, а нарочито за његово духовно укрепљење које ми је пружао дуги низ година. Од њега сам, заиста, много научио. Трудићу се да следујем његове пастирске методе.

Захваљујем свештеницима наше Цркве, не само у Бечу, који су се заједно са Владиком Иринејем неуморно залагали за углед наше новоосноване Епархије. Желим да сви заједно у радости наше вере успешно изграђујемо нашу заједничку будућност.

Наше сведочење доживљене вере красиће одговорност, заједништво и дисциплина, али пре свега, међусобна љубав у Христу Господу Нашем, као и љубав показана према свима људима добре воље: у заједништву са браћом римокатолицима и другим хришћанима и припадницима других вера и религија.

Налазимо се у години у којој свет обележава стогодишњицу страдања многих народа. Таква страдања не би смела никада више да се понове. Позвани смо да учествујемо у општем дијалогу о миру у свету, по речима апостола Павла „старајући се да сачувамо јединство духа свезом мира” (Еф 4, 3). „Блажени су миротворци, јер ће се синови Божији назвати“, речи су Христове који је наш Мир. Европи није довољна само политичка воља за помирење и солидарност. Веома су неопходни духовни и морални услови који проистичу из Јеванђеља и његових поука.

Хришћанство је суштински изграђивало поднебље Европе, па и нашу културу. Наша Црква са својим свештенством и народом треба да је увек предводница у свему што је добро и корисно. Владика Лаврентије, Епископ Иринеј и многи други архијереји и свештеници Цркве Христове, међу којима је мој покојни отац прота Добривоје, својим личним примером најбоље су показали шта је добро и корисно за наше људе у дијаспори и како се може у миру и љубави живети у заједништву са свима.

Као и у нашој матици, хришћанске Цркве у Европи не заобилазе актуелна политичка, социјална, економска и еколошка питања која се тичу свакодневног живота. Верници наше Епархије треба такође да знају да наша Црква није за то незаинтересована. Зато свакодневни живот и жива вера по Јеванђељу не смеју бити одвојени. Морамо се навикавати да својим радом и животом сведочимо Јеванђеље. Угледајмо се на Господа Исуса Христа који је „будући богат, нас ради осиромаши, да бисмо се ми његовим сиромаштвом обогатили“ (2. Кор 8, 9). Угледајмо се на Њега који је уочи предстојеће радости (силаска у Ад и Васкрсења) претрпео крсну смрт, не марећи за срамоту (Јев 12, 2), јер крштени смо у име Исуса Христа, Његове смрти и Васкрсења, али смо удостојени да носимо Његово Име и да сведочимо Њега пред људима.

Покушајмо да у духу предања Цркве, у духу одговорности за Јеванђеље и ради божанског дара који крштењем примисмо и ради јединства Цркве све подсећамо на њене мудре одлуке захваљујући којима је Црква кроз историју решавала најзамршенија питања. Љубав и јединство нису могући без коренитог покајања и истинског духовног препорода како на личном, тако и на свеопштем плану.

Моје срце и моју душу онеспокојава наша небрига за омладину, за децу, која се стално осећају издатим и превареним због наше недоследности између дела и речи. Црква нас све позива да дођемо у храмове на богослужења без предуслова и предрасуда и без оклевања. Уверавам овде омладину да је Црква наше очинско огњиште; увек је бивала а биће и у будуће. Ми, свештеници, треба први да изађемо на раскршћа, да се вама младима приближимо и да од вас чујемо ваше мисли, ваше жеље, сазнамо за ваше проблеме... Позвани смо да се заједно боримо и да изградимо срећнију будућност коју сте ви заслужили. Познато ми је да се међу вама налазе многи који пажљиво чекају, жељни да чују и послушају реч својих пастира. Знам да има много младих сломљена срца; да су у потрази за собом и да траже излазе из лажног раја и од сумњивих култова који им се свакодневно нуде. Треба им у том трагању обавезно помоћи!

Трудићу се да служим и двојезично, ако треба, у нашим храмовима, међу нашим младим члановима Цркве, желећи да млади знају да припадају једној великој Цркви, желећи да се и они укључе у заједничко делање и живот у тој Цркви, по речима Христовим: „Пустите децу Мени, јер таквих је Царство небеско“ (Мт 19, 14).

Желим да изразим захвалност свештенослужитељима наше Епархије који су савесно обављали своје пастирске задатке у времену када Епископ није био у њиховој близини. Посебно похваљујем њихове супруге за подршку коју су пружале њима док су били на служби. Супруге наших свештеника су, између осталог, у једном веома тешком времену за све, сведочиле пред својом децом да њихови очеви као православни пастири и свештеници обављају узвишену Божанску службу.

Примајући на духовно старање Епархију аустријско-швајцарску, трудићу се да будем истински достојан моје нове дужности. Највећа радост биће ми ако у овом новом достојанству доживим и видим да мој труд и рад доносе плод достојан покајања. Молим и призивам Господа да наш народ живи у слози и љубави, делајући према Јеванђелским заповестима, увек служећи Богу, Цркви, породици, друштву, отаџбини, своме роду и држави у којој раде и бораве. Као вашархипастир уложићу своје умеће да заједно са браћом свештеницима и благоверним народом нашу љубав усмерим на добро наше Цркве међу драгим домаћинима у Аустрији, Швајцарској, Италији и на Малти.

Све вас, браћо и сестре, молим, да нам у овим настојањима помогнете, свакако према вашим могућностима, а нарочито својим молитвама.

Ваша Светости,

Благодарим Вам на свему што сам од Вас као Ваш викарни Епископ научио. Истински сте ме пригрлили Вашим поверењем и љубављу. Из Ваших руку сам примио благодат епископства. И сада, када ме устоличавате, Ви мени дарујете превелико благо новоосноване Епархије аустријско-швајцарске, чиме оличавате вољу Божју у мом животу. Ову Божију вољу нећу предати забораву, него ћу се убудуће трудити да свагда поштујем високи степен свештеничке службе и одајем захвалност Вама и Вашем светом лику.

Молим се Богу да не посустанем под притиском обавеза, већ да у ношењу сопственог крста молитвено сагледам могућности и изазове нашег црквеног живота. Нарочито молим моју драгу мајку, овде присутну протиницу Маријану, да настави да пали старо кандило нашег породичног дома, да и даље узноси молитве Мајци Божјој, која је Мајка свега света, да се моли, не само за мене недостојног, него и за све нас.

Са љубављу и благодарношћу на Вашем учешћу у овом молитвеном сабрању, све вас сабране овде из целе Европе поздрављам. Такође поздрављам све наше отачаствене архијереје, новоизабране архијереје, високопреподобног оца архимандрита Методија, игумана Свете лавре Хиландара са Свете Горе, оца Игумана Тихона из лавре Студенице, све представнике Цркава Божјих, домаћег Митрополита Господина Арсенија, и драгог ми Митрополита Господина Георгија из братске Грчке. Ваше присуство, оци и братијо, и Ваше учешће у овом свечаном чину наше помесне Цркве сведочи о јединству и заједништву наше намучене и напаћене Српске Цркве са свим православним Црквама Васељене.

Исто тако изражавам велико поштовање према блаженопочившем кардиналу Францу Кенигу, носиоцу Ордена Светог Саве првог степена. Из солидарности, такође, желим да поменем страдалног сиријског Надбискупа Мар Евстатија Мата Рохама са Еуфрата код Хасаке са североистока Сирије који овде у Бечу живи у егзилу, да не би тамо у Сирији био отет. Такође се у овом тренутку сећам блажењејшега Архиепископа охридског Господина Јована који мученички чами у затвору.

Нарочито и са великом радошћу поздрављам у овом храму Васкрсења Христова братско присуство високих делагација већинске Римокатоличке Цркве и других хришћанских Цркава из читаве Европе, његову узвишеност Апосотлског Нунција Петера Штефана Цурбригена, особито уважене представнике власти, образовних и културних институција, како Републике Аустрије, тако и из Минхена и широм Европе: професора Атанасија Влециса и не последњег, драгог ми пријатеља др Јована Марте-а из Фондације Про оријенте.

Поздрављам овде и високе представнике државе Србије, Потпредседника Владе Србије и Министра спољних послова нашег драгох и уваженог г. Ивицу Дачића, директора Управее за односе са Црквама и верским заједницама г. Милету Радојевића, као и представнике дипломатије на челу са г. Јанковићем, представнике међународне заједнице и дипломатског кора. Свима Вама благодарим на жртви Вашег радосног учешћа данас овде и на Вашој показаној љубави.

Стога, сада, стојећи пред Лицем свевидећег Бога и Господа Нашега Исуса Христа и пред свима Вама, свечано изјављујем понављајући оно што сам рекао пре три године на хиротонији: искрено желим да народу Божјем будем смерни Епископ и пастир словеснога стада; свештенству – свештеноначалник и духовни отац, а Господу да будем само Његов слуга.

Њему нека је слава и моћ у векове векова. Амин!"

* * *

Устоличењу Епископа аустријско-швајцарског присуствовали су: потпредседник Владе Србије и министар спољних послова Ивица Дачић, директор Управе за односе са Црквама и верским заједницама др Милета Радојевић, представници града Беча, суседних земаља у региону, угледни представници културног и јавног живота у Аустрији.

У име Кардинала Кростофа Шенборна устоличењу је присуствовао његов лични изасланик, док је свечаности дао значај својим присуством Апостолски нунције Петер Штефан Цурбриген.

У наставку је Епископ аустријско-швајцарски Андреј благословио свакога у цркви и подарио му иконицу Господа нашег Исуса Христа. За свакога је Преосвећени Владика имао осмех и лепу реч.

Након тога Патријарх Иринеј је, са Архијерејима и свештенослужитељима и монаштвом, окупио све госте око Трпезе љубави. Том приликом беседио је досадашњи администратор ове Епархије Преосвећени Владика бачки Иринеј, а затим ау говорили: Митрополит аустријски Арсеније, потпредседник Владе Србије и министар спољних послова Ивица Дачић, Апостолски нунције Петер Штефан Цурбриген и архијерејски намесник отац Крстан Кнежевић (црква Светог Саве). Том приликом су Његовом Преосвештенству Епископу аустријско-швајцарском уручени дарови.

Сви који су стигли данас на устоличење, донели су према својим могућностима дарове новом Епископу и Цркви Христовог Васкрсења.

Епископ аустријско-швајцарски, који ће управљати и паством Италији и Малти, још једном је заблагодарио Господу, посебно мајци Маријани, Његовој Светости Патријарху српском Иринеју и свим Архијерејима, свој братији и сестрама у Христу.

Зорица Зец

Извор: СПЦ

Литургији је присуствовао председник Градске општине Лазаревац г. Драган Алимпијевић, диретор Колубара услуга г. Драган Јевтић, као и многи представници друштвеног и културног живота града Лазаревца. Благословом владике Јована, ова заједница се налази под духовним старањем протојереја-ставрофора Александра Новаковића, чијим трудом и залагањем је много тога изграђено и урађено у овој обитељи. Најважније је свакако исцељење личности, које се чудесно збива љубављу Господњом, и повратак „блудних синова“ на исправан пут.

У својој богонадахнутој беседи владика Јован је, осврћући се на недавне поплаве у нашем крају, рекао да поред воденог потопа постоји још гори потоп, а то је потоп страсти. У случају оба потопа човек неће много постићи ако се ослања само на своје моћи. Као и случају старозаветног патријарха Ноја, који није настрадао у воденом потопу, тако и онај ко се бори са потопом страсти ослањајући се на Господа, на може пропасти.

Владика шумадијски г. Јован одликовао је г. Драгана Јевтића граматом признања за љубав и помоћ коју је указао заједници „Земља живих“. Потом је уследила Трпеза Љубави коју су за присутне припремили штићеници заједнице са својим старешином протојерејем-ставрофором Александром Новаковићем.

Извор: Епархија шумадијска

• Епархијске вести
  

|

Ова планина својом висином свједочи царско достојанство и носи у себи царско име. Није случајно да је на врху њеном у древна времена Светога Јована Владимира била подигнута црква Свете Тројице и да је кроз вјекове до данас изношен крст Светога Јована Владимира на коме је пострадао у 11. вијеку. Планина Румија данас страда због храма. Људски није схватљива опака и отровна мржња против малога храма Свете Тројице на Румији, на коме звбне три звона донијета на поклон из Москве. То је иста она мржња која је убила царску породицу, која је прогонила Светога Сергија Радоњешког, која је распела Господа на крсту. Ова планина Румија и храм на њој пролазе своје распеће, управо зато што је то храм који свједочи и открива свим људима и народима велику светотројичину љубав казао је митрополит Амфилохије.

Амфилохије је у бесједи поручио да је та мржња „против Божанске љубави, мржња зла, зависти и злобе” која, како је казао, трује људску душу и људска бића.

Та светиња, Света Тројица, као и ова лавра у њеном подножју, имају за смисао да савладају и преодоле управо мржњу и злобу, да обједине људе у јединство вјере, Оца, Сина и Духа Светога, вјечне љубави и то је оно што демонска сила не може да трпи казао је Митрополит.

Он је казао да је „јачи онај који је у нама него све демонске силе које су око нас”.

Ипак је жив Господ Бог и жива је душа народа његовог. То свједочи и ово наше данашње сабрање, којим ова мала обитељ полако прераста у свеправославну лавру поручио је Митрополит.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

• Епархијске вести