Под образложењем „чувања јавног реда и мира“, полиција је физички онемогућила улазак у храм цетињском свештенству, иако је храм власништво Цетињске Митрополије, и упркос томе што се на Преображење у црквици на Ивановим Коритима увјек служило са благословом Митрополита Црногорско-приморског, и што се, иначе током цијеле године, мимо овог празника, у њој редовно обавља служба свештеника цетињске парохије и Цетињског манастира.

Оправдање полиције за ово кршење правног поретка, већ четврту годину за редом је формулисано као „спрјечавање нарушавања јавног реда и мира“, а спроводи се тако што се у исту раван стављају законске власници, при том -канонски свештеници, на једној страни и група грађана који отворено промовишу непоштовање закона, на другој страни.

Ово објашњење полиције имало би свој смисао у изненадним и непредвиђеним ситуацијама које пријете да прерасту у сукобе, међутим како се оно понавља већ четврту годину за редом, у јасном и предвидљивом термину, сматрамо да је по сриједи урушавање правног система и кршење демократских норми од стране саме државе.

Зашто је то тако, можда ће знати да одговоре релевантне међународне институције за заштиту људских и грађанских права, као и представници помјесних православних цркава ( наши гости са освећења Храма у Подгорици од јесенас ), када их о свему овоме будемо обавијестили у најскоријем времену.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

• Епархијске вести
  

Након тога испред цркве, освештано је грожђе, које је подијељено грађанима. Присутним вјерницма обратио се епископ захумско херцеговачки и приморски, владика Григорије. Позвавши на љубав и пријатељство, владика је рекао да је овај храм отворен за све, без обзира на партијску припадност.

„Ово је диван град, ово је дивна земља божија Херцеговина и њена Света Црква је њен Тавор на који се пењемо и на коме Христа Бога гледамо. Зато у цркви има мјеста за свакога и за болесног и за жалосног и за угледног и за неугледног, за онога који је важан и онога који је неважан. Никад нисмо гледали нити Господ гледа на то ко је припадник које партије. Напротив, увијек грлимо свакога који дође. Грлимо више оне који нас мрзе него оне који нас воле“, поручио је Григорије, честитајући окупљеним грађанима крсну славу.

Културно – умјетнички програм обиљежили су наступи дјечјег ансамбла „Бамби“ из Чачка, те КУД „Јован Дучић“ и “Алат – Сwисслион” из Требиња.

Након полагања цвијећа на споменик браниоцима Требиња, настављена је свечаност у градској администрацији Града Требиња.

Атмосферу са данашњег прослављања Преображења Господњег у Требињу, преносимо вам у великој фото-галерији кроз објектив нашег фотографа Радована Дангубића.

Како се наводи, полиција је, под образложењем „чувања јавног реда и мира“, физички онемогућила улазак у храм цетињском свештенству, иако је храм власништво Цетињске Митрополије, и упркос томе што се на Преображење у црквици на Ивановим Коритима увијек служило са благословом митрополита црногорско-приморског Амфилохија, и што се, иначе током цијеле године, мимо овог празника, у њој редовно обавља служба свештеника цетињске парохије и Цетињског манастира.

Оправдање полиције за ово кршење правног поретка, већ четврту годину за редом је формулисано као „спрјечавање нарушавања јавног реда и мира“, а спроводи се тако што се у исту раван стављају законске власници, при том – канонски свештеници, на једној страни и група грађана који отворено промовишу непоштовање закона, на другој страни.

Ово објашњење полиције имало би свој смисао у изненадним и непредвиђеним ситуацијама које пријете да прерасту у сукобе, међутим како се оно понавља већ четврту годину за редом, у јасном и предвидљивом термину, сматрамо да је по сриједи урушавање правног система и кршење демократских норми од стране саме државе.

Зашто је то тако, можда ће знати да одговоре релевантне међународне институције за заштиту људских и грађанских права, као и представници помјесних православних цркава ( наши гости са освећења Храма у Подгорици од јесенас ), када их о свему овоме будемо обавијестили у најскоријем времену, саопштила је Митрополија црногорско-приморска.

Извор: http://www.in4s.net/index.php/novo-nasilje-nad-mitropolijom-policija-blokirala-ulaz-u-crkvu-na-ivanovim-koritima/

У Десету Недељу по Духовима и на празних Св. седам мученика Ефеских, Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион служио је Свету архијерејску Литургију у храму Св. оца Николаја у манастиру Буково, уз саслужење братства ман. Буково и свештенства Тимочке епархије.

Велика духовна радост, због причешћа верног народа у првој недељи Великогоспојинског поста, употпуњена је Светом Тајном Свештенства, коју је обавио Владика Иларион, рукоположивши, чтеца Богдана Томића, теолога из Вишеграда, у чин ђакона. У беседи, Епископ Иларион је честитавши ђакону Богдану на рукоположењу, пожелео добродошлицу у Тимочку епархију и изразио истинско задовољство јер је ово прво рукоположење након Његове хиротоније. Владика је још истакао наду да ће духовни живот у нашој Епархији, уз помоћ Божју и молитвама Владике Јустина који столује на трону Светог Саве, непрестано напредовати и узрастати.

Духовна радост је настављена у манастирској гостопримници.

http://eparhija-timocka.org/rukopolozenje-u-manastiru-bukovo/

Као и вековима унатраг, Српска Православна Црква и овога пута чврст је ослонац свом народу. Духовни отац верних у Епархији ваљевској, Владика Милутин учествује у пролећном заседању Светог Архијерејског Сабора и упоредо покреће хуманитарну акцију за помоћ пострадалој му пастви. Рука подршке стиже са свих страна. Поклона у изобиљу из матице и дијаспоре. О многима већ прозборисмо. У овим редовима, част нам је и радост да заблагодаримо браћи и сестрама Митрополије аустралијско-новозеландске на челу са Епископом Иринејем (Добријевићем), чији дарови (новчани, у вредности од 170 хиљада аустралијских долара) недавно озарише лица домаћина из Обреновца, Ваљева, Великог Поља, Веселиновића насеља, Кадине Луке и Ребеља. Њих 170, свакоме по 1000 долара, током јуна Лета Господњег 2014., уручивали су секретар Епископа ваљевског Г. Милутина архиђакон мр Силуан (Мракић), каткад и Владика Милутин лично и Епископ аустралијско-новозеландски Г. Иринеј са својим свештеником о. Сашом Радоичићем. Помоћ, недовољна да се губици у потпуности надокнаде, али да се нешто од покућства обнови и те како драгоцена.

Међутим, од сваког долара вреднији су љубав и милосрђе хришћанско, које је верни народ из најудаљеније тачке света исказао према браћи и сестрама у отаџбини предака. Да стара крилатица о даљини ока и срца не важи баш увек, аустралијски Срби потврдили су у време ратних страхота, у којима је наш народ страдао деведесетих година прошлог века и више пута до данашњих дана. Иако безбрижни у својим домовима у земљи овоземаљског изобиља, Срби из Аустралије пажљиво прате збивања у матици и свесрдно саосећају са својим сународницима. За трен се око богоугодног дела саберу и рука подршке пружена је. Чврста и сигурна. И то је оно што сузама радосницама испуњава очи пострадале браће. Љубав у Христу Господу, а са њом нада и вера у лепша свитања. Љубав која дарује увек и несебично, налик јеванђељској удовици и њеним лептама. Љубав, коју и најглагољивији тешко у речи сместе. Баш као и благодарје наше у тешким данима који су, слава Господу, за нама.

Извор: Епархија ваљевска

• Епархијске вести
  

Ивaнa Груjић, aрхeoлoг из Mузeja Хeрцeгoвинe у Tрeбињу, кoja сa кoлeгицoм Љиљaнoм Пaрeжaнин из Зaвoдa зa зaштиту културнo-истoриjскoг и прирoднoг нaсљeђa Рeпубликe Српскe рукoвoди aрхeoлoшким искoпaвaњимa, eксклузивнo зa читaoцe пoртaлa “Moja Хeрцeгoвинa” гoвoри o прeлиминaрним рeзултaтимa истрaживaњa:

„Видитe, рaди сe o зaистa извaнрeднoм aрхeoлoшкoм лoкaлитeту. Moj нeки први утисaк, пoслe сaмo дeвeт дaнa истрaживaњa je дa су нa мeсту дaнaшњe црквe пoстojaлe joш бaрeм двe грaђeвинe. Зa jeдну oд њих мoжeмo рeћи дa сe рaдилo o цркви чиje смo oстaткe oткрили крaj сeвeрнoг зидa. Рaди сe o брижљивo зидaнoj структури oд кoje дaнaс видимo дeo aпсидe кao и дeo jужнoг зидa. Moгућe je дa сe рaди o цркви спoмeнутoj у турским дeфтeримa 1585. гoдинe или пaк дeлу нeкe другe сaкрaлнe грaђeвинe, мoждa трoбрoднe бaзиликe из из кaснoaнтичкoг пeриoдa. Зa сaдa нeмaмo дoвoљнo пoкрeтнoг aрхeoлoшкoг мaтeриjaлa дa би извeли нeки прeцизниjи зaкључaк. A дa je нa oвoм мeсту пoстojaлa грaђeвинa и у врeмe стaрoг Римa, свeдoчи нaм oткрићe римскe кeрaмикe, oд кojих су нajинтeрeсaнтниjи дeлoви aмфoрe, тe мнoштвo пaрчићa римскe пoкрoвнe циглe тeгулe, кoje прoнaлaзимo и унутaр и oкo сaврeмeнoг oбeктa. Штo сe тичe oстaтaкa другe грaђeвинe лoцирaнe испрeд oлтaрскe прeгрaдe, o њимa ћeмo мoћи гoвoрити тeк пoштo их дeтaљниje испитaмo. Врлo су интeрeсaнтни и oктaгoнaлни стубoви искoриштeни у дaнaшњoj, сaврeмeнoj цркви кojимa je oвo вeрoвaтнo сeкундaрнa упoтрeбa, штo би знaчилo дa су oни првoбитнo припaдaли нeкoj стaриjoj структури. Jaкo су слични стубoвимa прoнaђeним у Зaвaли и имajу срeдњeвeкoвнe кaрaктeристикe. Зaхвaљуjући oвaквим стубoвимa нaмeћe сe зaкључaк дa je нeкaдa у срeдњeм вeку, oвдe у Љубињу живeлa дoвљнo мaтeриjaлнo jaкa зajeдницa, кoja je мoглa изгрaдити oзбиљну сaкрaлну грaђeвину, мoждa и сa купoлoм. Унутaр црквe прoнaшли смo грoбoвe из рaзних истoриjских пeриoдa. Хрoнoлoшки нajстaриjи грoбoви припaдajу римскoм пeриoду, oриjeнтисaни су у прaвцу сeвeр-jуг и нaлaзe сe у нajдубљeм слojу. Имaмo oвдe у oлтaру сaврeмeнe црквe бaш кaрaктeристичaн нaлaз, гдe изнaд римскoг грoбa имaмo срeдњeвeкoвни грoб кojи je oриjeнтисaн сa блaгим oтклoнoм прeмa сeвeру у прaвцу истoк-зaпaд. Истрaживaњa сe нaстaвљajу и вeруjeм дa ћeмo у нaрeдним дaнимa дoбити jaсниjу слику oвoг вeoмa знaчajнoг aрхeoлoшкoг лoкaлитeтa.“

Инaчe, aрхeoлoшки рaдoви извoдe сe у склoпу oбнoвe црквe Рoђeњa прeсвeтe Бoгoрoдицe, пoкрeнути прoшлe гoдинe, a иницирaни су oткрићeм aрхeoлoшких aртeфaкaтa приликoм изрaдe дрeнaжнoг систeмa oкo црквe. Toм приликoм прoнaђeни су oстaци oбjeктa нeпoзнaтe нaмjeнe уз jужни зид црквe, кao и дjeлићи римскe и срeдњeвjeкoвнe кeрaмикe.

Црквa Рoђeњa прeсвeтe Бoгoрoдицe сaгрaђeнa je 1867. гoдинe и нeмa писaних пoдaтaкa нити усмeних прeдaњa дa je сaзидaнa нa стaриjoj грaђeвини.

Извор: Епархија захумско-херцеговачка

• Епархијске вести
  

|

На божанственој Литургији, Патријарху Иринеју саслуживали су Високопреосвећени Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и Преосвећена господа Епископи жички Јустин, белоградчишки Поликарп (Бугарска Патријаршија), рашко-призренски Теодосије, брегалнички Марко и моравички Антоније, затим, архимандрити, изабрана господа Епископи топлички Арсеније и јегарски Јероним, као и протојереј-ставрфор Анастасије Коропулу, старешина храма Светог апостола Томе у Атини. Такође, саслуживали су и свештеномонаси и свештеници из других сестринских Цркава. Молитвено учешће узели су Преосвећена господа Епископи бачки Иринеј, врањски Пахомије, крушевачки Давид и изабрани славонски Јован.

Овом евхаристијском сабрању присуствовали су Директор канцеларије за сарадњу са црквама и верским заједницама г. Милета Радојевић, Градоначелник Зајечара г. Велимир Огњеновић, председник скупштине града Зајечара г. Саша Мирковић као и представници војске, полиције, јавних установа, привредног и културног живота Тимочке епархије.

На крају свете Евхаристије одлуку Светог Архијерејског Сабора прочитао је Његово Преосвештенство Епископ жички г. Јустин а у трон Епископа тимочких Владику Илариона увели су Високопреосвећени Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и Преосвећени Епископ жички г. Јустин.

Владици Илариону, свим Архијерејима и верном народу обратио се Патријарх Иринеј, подсетивши на све досадашње Епископе тимочке, на великог државника овога краја, Николу Пашића, на јунака Првог српског устанка, Хајдук Вељка Петровића и на изузетно значајног, за наше црквено појање, композитора Стевана Мокрањца. Патријарх Иринеј је још бираним речима очинске љубави и поуке пожелео Владици Илариону да настави дело које је започео његов претходник, Владика Јустин а то је дело љубави и заједништва свих који живе у Цркви Христовој на овим просторима. Такође, Патријарх Иринеј је изразио радост и задовољство што се хиротонија изабраног Епископа тимочког по први пут обавила у Тимочкој епархији и граду Зајечару.

Потом се Његовој Светости, браћи Архијерејима и свима присутнима обратио Епископ тимочки г. Иларион:

Ваша Светости, Високопреосвећена и преосвећена браћо архијереји, часно свештенство и богољубиво монаштво, поштовани изасланиче Председника Републикe Србије, уважени директоре Управе за односе са црквама и верским заједницама, уважени градоначелниче града Зајечара, поштовани представници локалних самоуправа са територије Тимочке Крајине, уважени представници војске и просвете, јавних установа и организација, драга браћо и сестре…

Вођени саборним духом и бригом за поверену Вам Цркву Божију, свештено сословије богоносних Архијереја Српске православне Цркве, на челу са Вама, Ваша Светости, на овогодишњем редовном заседању Св. Архијерејског Сабора донело је одлуку о избору моје недостојности за Епископа ове богоспасаване Епархије тимочке, да би се тако, уз Божију помоћ, наставило са трудољубивим и богоугодним радом који је досадашњи Епископ тимочки, а однедавно Епископ жички г. Јустин спроводио и оставио нам за даље духовно делање чврст ослонац на Крајеугаоном Камену који је сам Господ и Бог наш Исус Христос (1.Пт. 2,6).

Свестан својих људских немоћи да достојно одговорим узвишеном чину, звању, положају, одговорности и служењу у Цркви Божијој пред очима душе појављују ми се речи дате нам у Светом Јеванђељу: „Нигде није пророк без части до у постојбини својој и међу родбином и у дому своме.“ (Мк. 6,4), посебно због чињенице што ме воља Божија поставља да будем управо на епископској катедри у граду у коме сам се родио, одрастао, учио и стасавао, али који сам и напустио кренувши за Христом путем покајања, који ме је одвео преко Црне Реке и других манастира светог и многострадалног Косова и Метохије управо у манастир Буково, у моју монашку колевку. Кад је ове јеванђелске речи изговорио и својим животом, али и страдањем посведочио ради нашега спасења оваплоћени Бог и Логос, Господ наш Исус Христос, шта преостаје мени, најмањем и последњем од свију, Ваша Светости, господо Архијереји – а сада браћо и саслужитељи, и благочестиви народе, осим да завапим ка свима вама и заиштем од свих искрене молитве Богу за мене слабог и немоћног, да ми се благи и лаки јарам Христов (уп. Мт. 11,30) не нађе претежак за ношење и служење под њим. Све вас молим за помоћ, да бих по милости Божијој испунио духовни савет упућен младим Архијерејима од стране освештаног у подвизима Св. Никодима Светогорца који каже: „Који су у достојанству Архијерејском треба да буду чистијег живота од оних у пустињама, јер ови брину и управљају народом, а они брину само о себи“. (Св. Никодим Светогорац, Књига духовних савета)

Стога, пред свима вама, стојећи као пред самим Богом молим и вапијем: помози Господе „да се не збуњује срце моје и да у Тебе Бога и Господа верујем“ (уп. Јн, 14,1)… помози ми благодаћу Духа Твога Свесветога, призване на моју недостојност, која „свагда немоћи исцељује и недостатке допуњује“ (Молитва на рукоположењу), како би данас изречену заклетву и примљену божанску благодат одржао и уз помоћ Божију умножио, на прослављање Имена Господњег – јединог имена на земљи достојног славословља, јединог имена под небом којим се спасавамо, на радост наше Цркве, а уједно и на спасење повереног ми пред Богом благоверног, али и свеколиког народа на подручју богомчуване Епархије тимочке, древне, страдалне, али и обнављане благословом Божијим и трудом наших претходника и духовних прегалаца.

Снагу за узвишено и одговорно служење Цркви Христовој у својој постојбини у роду и дому своме, налазим у утешним речима којима је Господ бодрио Своје ученике пред Своје страдање, али и пред Своје светло Васкрсење и Вазнесење, обећавајући им обиље дарова Духа Светога рекавши им: „Нећу вас оставити сиротне; доћи ћу к вама“ (Јн. 14,18). И ја данас, смирено се покоравајући вољи Божијој, очекујем дарове Утешитеља, „кога свет не може примити, јер Га не види, нити Га познаје…“ (Јн. 14,17), а који са нама борави вавек века.

Такође, храброст и чврстину вере на свом архијерејском служењу молитвено ћу црпети из примера и поука духовног родоначелника народа српског – Светога Саве, затим читаве светородне лозе Немањића, Светог кнеза Лазара Косовског као и свих Светих из рода нашега, који су сви до једнога служили у роду своме и послужили му безрезервно служећи и љубећи најпре Господа Бога, Дивног и прослављеног у Светима својим (Прокимен, гл. 4.).

Угледаћу се на ревносно служење Богу и ближњима и на примеру других знаменитих људи из историје поверене ми епархије, да бих био храбар и одважан до саме смрти као Хајдук Вељко у одбрани Крајине од непријатеља и вековних поробљивача… Нека би, слично слуху и великом труду знаменитог Мокрањца и слух моје душе и савести био довољно истанчан Духом Светим и осетљив да чујем глас Божији кроз глас повереног ми народа, да чујем и осетим њихове духовне потребе, те да им уз Божију помоћ и лични труд будем истински отац духовни и добри пастир, по угледу на Пастиреначалника Христа.

Примивши из руку Ваше Светости архијерејски жезал, а са њим и духовну власт поучавања, богослужења и управљања и ступајући на трон тимочких Епископа са дубоким поштовањем и молитвом сећам се својих претходника, десеторице епископа, који су до ове јубиларне 180-годишњице од оснивања Епархије 1834. године радили и обделавали виноград Господњи. За време њиховог служења догодиле су се крупне историјске промене, које су у тешким временима за народ и Цркву храбро изнели до дана данашњег. Имајући поштовање према свима, желим да посебно истакнем неке од њих: првог Епископа тимочког Доситеја Новаковића, неуморног духовног делатника и оснивача библиотеке у Неготину која данас носи његово име достојно сваке похвале. Помињем Епископа Мелентија, строгог, али праведног и доследног, чије свете мошти почивају на Светој Гори у Хиландару, а чији дух, како верујемо, стоји пред Господом у трезвеној молитви за све нас, не би ли нас Господ удостојио „духовног блага којим се Небо купује“… Затим и блажене успомене достојног Епископа Емилијана, у своје време једног од најеминентнијих епископа Српске цркве, који је готово пола века управљао, много тога унапредио, али и оставио иза себе Споменицу Тимочке епархије из 1934., којом се и данас многи користе као извором за упознавање са црквеним приликама оног времена… Помињем још и Епископа Методија, чије гробно место је поред светог олтара у манастиру Буково код Неготина, где сам стасавао као монах, баш као што су уз њега стасавали и многобројни млади свештеници које је примио, рукоположио и духовно руководио након доласка на трон ове Епархије. Благодарећи новом таласу младих свештеника, надахнутих владикиним задивљујућим познавањем Светога Писма, сачувана је, по милости Божијој, жива вера у народу, а Црква Христова од великих искушења у време јавног и општег безверја и верске неслободе. Таквих продуховљених и богоносних пастира сам и ја, недостојни и смирени, „ушавши у њихов духовни труд“ (уп. Јн. 4,38) постао наследник и настављач божанског делања по вољи Духа Светога, те их молитвено призивам у помоћ, уз свагдашњу молитву за све њих, да би нас Господ сјединио све у Царству Своме вечном и непролазном.

Преосвећени владико Јустине! Драги родитељу духовни, руководитељу моје душе на путу спасења, а од данас брате и саслужитељу: Вашим светим молитвама уздигнут на ову духовну висину архијерејског трона немам довољно прикладних речи да Вам изразим сву своју неизмерну благодарност. Све што имам, све што сам примио и што сам научио, примио сам од Ваше смерности, а кроз Вас од самог Господа. Знам колико Вам је било тешко да на сировом дрвету моје душе и личности радите свој богонадахнути дуборез обнављајући Дрво Живота и лик Божији у мени. Tакође, знам и многе од тешкоћа које сте затекли у Тимочкој епархији и искушења кроз које сте трпељиво, али храбро пролазили носећи Крст Христов на трновитом путу Вашег служења. Видевши Ваш труд и страх Божији, Господ који се гордима противи, а смиренима даје благодат (1.Пт. 5,5; Јк. 4,6), обдарио Вас је даром Своје благодати и указаним поверењем привео Вас на још узвишеније место служења Богу и роду нашем. Узвео Вас је на трон нашег родоначелника и оснивача Српске цркве, да на том месту још више и још јасније, као права светиљка на свећњаку (Мт. 5,15) сијате свима у нашем отачаству, али да будете и светионик онима у расејању по свету, а нама, из заувек Ваше Тимочке епархије, да будете усрдни молитвеник пред Господом и често драги гост-домаћин. На својеврсни лични начин осећам и схватам да је воља Божија била и јесте да нас овим просторним удаљавањем још више духовно приближи, да нас раздвајањем сједини, а да нас духовним уздизањем још више научи смирењу, које је мајка свих врлина. Данас, са овог узвишеног места, искрено Вам желим сваки мир, радост и благослов Божији на даљем јеванђелском путу св. Саве и св. Николаја – српских и свеправославних светитеља, имајући оправдану наду утемељену на узајамној љубави Христовој, да ће обиље благодати и духовних дарова из, сада Ваше, пребогате Епархије жичке бити изливано и на ове просторе и људе међу којима сте 22 године били прави апостолски проповедник Васкрслог Христа.

Моја благодарност Вама, као духовном родитељу и оцу, прелази и на сва Ваша духовна чеда, јер „онај ко љуби родитеља, љуби и рођеног од њега“ (1.Јн. 5,1). Искрено благодарим мојој сабраћи, монасима манастира Буково на премногом стрпљењу пројављеном кроз дуги заједнички и трудољубиви живот, али и на искреном послушању. Заједно смо много тога проживели у борби и труду на испуњавању заповести Господњих. Било је толико тешких дана, препуних искушења, да сам се тада са зебњом питао у дубини душе: Хоће ли нам Господ, по милости Својој, подарити следећи дан живота и хоћемо ли имати довољно вере, наде и љубави Божије у себи да наставимо живот у богољубљу и братољубљу. Без вас, најдража братијо, сигурно не би било ни мене, вашег сабрата и игумана, на овом светом и узвишеном месту, у новој служби и достојанству. Молим све вас, као и сво богољубиво монаштво Епархије тимочке, не бројем, већ јединством достојно похвале, за искрену помоћ и молитвену подршку у предстојећем христоподобном делању и заједничком животу.

Уз не мању благодарност за показану љубав, коју сте потврдили и сада својим доласком, данас и овде, захваљујем свима вама, браћо монаси и сестре монахиње, окупљеним са свих страна наше Свете Цркве, окупљеним око нашег предстојатеља и поглавара, Патријарха српског Господина Иринеја и свих Архијереја. Такође, поздрављам овде присутне госте из Грчке, Македоније и Бугарске и Сирије. Поздрављам и благодарим и свему свештенству и благоверном народу, окупљеним у Христовој љубави, призивајући милост, мир и благослов Божији на све вас.

По Божијем благовољењу приведен сам из небића у биће кроз своје телесне родитеље, Луку и Лазарку. Знајући да ми нећете замерити што вас помињем при крају овог обраћања, упућујем и вама, драги родитељи, речи искрене благодарности, веома скромне у односу на оно што сте за мене учинили. Првих 20 година о мени сте бринули потпуно, старајући се да од мене изградите врлинског и поштеног човека, док је ових других 20 година протекло у вашим, за мој напредак и опстанак, усрдним и сузним молитвама, а које сте прилично вешто сакривали од мене. Уз вас, моја благодарност простире се и на ваше родитеље, претке и све сроднике, који су, имајући дубоко усађен етос хришћанских и јеванђелских врлина и без много речи и спољне пројаве вршили благодатан утицај на моје узрастање и васпитање.

По речима св. ап. Павла како нас је Господ призвао да ходимо истим Духом и истим стопама…“, (уп 2.Кор. 12,18) тако ће и план мога делања као новог Архијереја бити истоветан свим јеванђелским и предањским принципима како је то и до сада било у Тимочкој епархији, и како је то утврдио препородитељ духовног живота ове епархије, Епископ Јустин. Наравно, свима нам предстоји да се много започетог посла доврши, да се оно што је планирано започне, и да се много тога до сада непланираног осмисли и реализује кроз активни црквено-литургијски живот. Такође се надам и верујем да ће се уз активну јеванђелску проповед и садржајнији и свеобухватнији литургијски живот, уз Божији помоћ и благослов Св. Симеона Мироточивог, учинити помак у наталитету овог већ прилично запустелог краја, да ће се пробудити и одушевити, од житејских брига уморни народ хришћански.

По апостолском предању и назначењу, трудићу се да многобројни народ из овог краја, који живи свуда по белом свету, по својој моћи и милости Божијој, ујединим око Цркве Христове, која је стуб и тврђава истине (1.Тим. 3,15), и да сви они, када дођу поново у свој завичај осете да су на својој земљи, да осете традиционални хришћански дух и добродошлицу. Најпре њима, биће усмерено деловање и проповед о чување своје вере православне и светосавске, своје културе, ћириличног писма, уметности и музике, и многих других вредности које је наш народ толико векова неговао и сачувао. Уз боље познавање своје вере, историје и традиције надам се да ће се са више поштовања односити према народима међу којима живе и раде, али и да ће са више здравог поноса представљати своју земљу из које потичу.

Како ћу се у свом предстојећем архипастирском служењу трудити да у духу Јеванђеља благовестим мир Божији међу људима и браћом на овим просторима, тако ће молитва читаве помесне Цркве бити усмерена за мир и јединство, за саборност и благочестивост у целој васељени, молитвено се сећајући многострадалног Архиепископа Јована, али и многих страдалих и прогнаних хришћана у Сирији, Палестини, Африци, Азији, Украјини и другде по свету.

На крају ових речи, налазећи се пред новим почетком, упућујем своју благодарност Вама, Ваша Светости, што се донели одлуку да се овај чин епископске хиротоније по први пут у историји Тимочке епархије изврши у граду Зајечару, највише због изобиља благодати Божије која се данас кроз Вас и сву браћу архијереје излива на овај народ, јер често је кроз историју Тимочка Крајина безразложно била запостављана. Сунце Правде и Витлејемски Богомладенац, Господ наш Исус Христос обитава и јавља се на источној страни духовности. Вашим присуством у овом крају и међу овим народом, жељним благослова Божијег и Ваше близине, надамо се да ће од сада бити ближа духовном Сунцу Правде и да ће зраци милости Божије још изобилније грејати и сваким благословом бити на овом делу наше Србије, на овом народу, благодарећи Вашим светим и саборним молитвама Господу Богу нашему, у Тројици слављеном, Оцу и Сину и Светоме Духу, коме нека је вечна слава, хвала, благодарност, част и поклоњење сада и увек и у све векове векова. Амин !!!

Радост овог свечаног и значајног дана, поводом хиротоније и устоличења Епископа тимочког г. Илариона, била је присутна код свих верника Тимочке епархије, који су поносни што је Владика Иларион рођен и одрастао у Зајечару, уз молитвене жеље свега монаштва, свештенства и верног народа да правилно управља речју Истине Божије.

Долгоденствуј, Преосвећени Владико!

http://eparhija-timocka.org/hirotonija-ustolicenje-episkopa-timockog-g-ilariona/

У Саборном храму Рођења Пресвете Богородице у Зајечару, Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј началствовао је чином наречења изабраног Епископа тимочког, високодостојног архимандрита Илариона, досадашњег настојатеља манастира Буково.

Његовој Светости су саслуживали Преосвећена Господа Епископи жички Јустин, белоградчишки Поликарп (Бугарска Патријаршија), бачки Иринеј, врањски Пахомије, брегалнички Марко, рашко-призренски Теодоси, изабрани средњоевропски Сергије и моравички Антоније.

Пред сабраним Архијерејима наше свете Цркве и молитвеним учешћем многобројних верника Епархије тимочке, архимандрит Иларион је изјавио да прихвата и саглашава се са вољом Светог Архијерејског Сабора, који га је, на овогодишњем мајском заседању, избарао за Епископа Богом чуване Тимочке епархије.

У наставку свештеног чина наречења, архимандрит Иларион је началствовао вечерњим богослужењем Свете Педесетнице, на којем су му саслуживали архимандрити, изабрани Епископи топлички Арсеније и јегарски Јероним. Певницу су водили свештеници Тимочке епархије.

http://eparhija-timocka.org/narecen-izabrani-episkop-timocki-arhimandrit-ilarion/

• беседа Епископа шумадијског г. Јована
  
• беседа Епископа шумадијског г. Јована на гробу блаженопочившег епископа жичког Г. Хризостома
  

На овој Литургији је правом ношења напрсног крста одликовао протојереја Милорада Ђорема, свештеника у пензији, а чином протонамесника јереја Радоју Санда, пароха прељинског.

Извор: Епархија шумадијска

• Епархијске вести
  

Свечано отварање и молебан за успјешан почетак рада обавио је Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Хризостом, који се том приликом присутнима обратио надахнутом бесједом у којој је истакао значај и улогу поклоничких путовања у животу Цркве. Поводом отварања уприличен је свечани програм у ком су учествовали хор Србадија и ансамбл Бисерница из Бијељине, а за све госте уприличен је коктел у прелијепом амбијенту амфитеатра у Етно-селу Станишићи.

Многобројним званицама из области туризма и угоститељства, саобраћаја, јавног живота града и свештенства, поред Епископа, обратили су се и директор агенције архимандрит Јефрем Савин, као и шеф оОјељења за туризам у влади Брчко дистрикта г. Александар Ђурић.

Подршку отварању дали су градоначелник Бијељине г. Мићо Мићић са сарадницима, медијске куће из Бијељине и многобројни спонзори.

Извор: Епархија зворничко-тузланска

• Епархијске вести
  

|

Дана 09. и 10. августа 2014. године обавиће се наречење, хиротонија и устоличење високодостојног архимандрита Илариона (Голубовића), изабраног Епископа тимочког.

Чин наречења обавиће се у суботу 09. августа 2014. године у 18.00 часова у храму Рођења Пресвете Богородице у Зајечару, а сутрадан, у недељу 10. августа на Светој Литургији, у овом храму, обавиће се хиротонија и устоличење, са почетком у 09.00 часова.

Наречење, хиротонију и увођење у трон и предавање пуноће епископске власти једанаестом Епископу Епархије тимочке извршиће Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј.

Његовој Светости Патријарху српском Г. Иринеју, уз устоличеног Епископа Јустина, саслуживали су Митрополити црногорско-приморски Г. Амфилохије и загребачко-љубљански Г. Порфирије, Преосвећена Господа Епископи: бачки Иринеј, врањски Пахомије, шумадијски Јован, браничевски Игњатије, бихаћко-петровачки Атанасије, будимљанско-никшићки Јоаникије, рашко-призренски Теодосије, крушевачки Давид, изабрани славонски Јован и умировљени захумско-херцеговачки Атанасије. Такође, саслуживали су и високодостојни архимандрити изабрани Епископи: тимочки Иларион, топлички Арсеније и јегарски Јероним. Молитвено учешће у овој Светој Литургији узели су Господа Архијереји: сремски Василије, банатски Никанор, ваљевски Милутин, моравички Антоније и умировљени зворничко-тузлански Василије.

Овом торжественом евхаристијском сабрању саслуживао је велики број свештенослужитеља из жичке, шумадијске, тимочке и других епархија наше свете Цркве, а лепоти богослужења допринео је хор храма Свете Тројице у Краљеву „Свети архиђакон Стефан“ уз помоћ хорова из Чачка и Лучана. Присуствовали су и изасланица председника Републике Србије г-ђа Јасмина Митровић-Марић, директор канцеларије за сарадњу са црквама и верским заједницама г-дин Милета Радојевић, градоначелник Краљева г-дин Томислав Илић, представници војске и полиције, начелници управних округа, градоначелници, председници општина и представници привредног и културног живота Жичке епархије.

На крају Свете Евхаристије одлуку Светог Архијерејског Сабора прочитао је Епископ шумадијски Г. Јован, досадашњи администратор Епархије жичке а у трон Епископа жичких Владику Јустина увели су Високопреосвећена Господа Митрополити, црногорско-приморски Амфилохије и загребачко-љубљански Порфирије.

Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј обратио се надахнутом беседом Епископу Јустину рекавши:

Драги брате и Владико Јустине,

изабрани и устоличени Епископе жички, Свети Архијерејски Сабор СПЦ, као што смо чули у грамати ове године, након упражњења катедре Епископа жичких, изабрао Вас је на ту свету и славну Епархију жичку, да наставите дело Ваших великих и славних предака. Да наставите мисију наше Цркве, и мисију Епархије жичке, једне од најстаријих, највећих и најславнијих наших епархија од свога почетка до дана данашпњег. Ви улазите у трон славних својих предака Богу и нашој Цркви познате. Да поменемо само две личности, Св. Саву првог архиепископа жичког и српског, и другога, њему сличног и равног, Св. Владику Николаја.

На ту свету и часну катедру долазите Ви. У нашој Цркви, нашој вери и откровењу нема ништа случајно и Ваш избор је део воље Божије изражену кроз чланове Светог Архијерејског Сабора. Зато је данас велики дан за Епархију жичку, Цркву нашу и за Вас лично.

Ви долазите, драги Владико, на трон једне славне Епархије. Долазите народу који је чувао и сачувао своју веру у добрим данима и у данима невоље, патње и искушења. Овај народ је светосавски, светонемањићки, и других великих и славних светила наше свете Цркве.

Ви, поред благослова Божијег имате и молитве свих њих да наставите дело њихово а то дело јесте дело Божије, дело Христово и Његове Цркве и дело светих који су били Ваши претходници. То ће бити велика морална и духовна снага у Вашем труду и раду на пољу Епархије жичке – рекао је патријарх Иринеј.

Патријарх Иринеј је у наставку беседе речима очинске поуке, подршке и љубави још подсетио на значај Жичке епархије не само у нашој отаџбини већ и у свим крајевима и на свим континентима где живи наш народ. Епархија има велики број манастира међу којима су и светиње Жича, Студеница, затим овчарско-кабларски и други манастири у којима живи најбројније монаштво у нашој светој Цркви.

Потом се Његовој Светости, браћи Архијерејима и свима присутнима обратио Епископ жички Г. Јустин:

Ваша Светости, Високопреосвећена и Преосвећена браћо Архијереји, уважена госпођо изасланиче Председника Србије, поштовани Г. Директоре канцеларије за сарадњу са црквама и верским заједницама, Г. Градоначелниче града Краљева, градоначелници и председници општина и локалних самоуправа, часно свештенство, богољубиво монаштво, браћо и сестре.

Сабрани на Светој Литургији, предвођени поглаваром Цркве свјатјеишим Патријархом и оцем нашим Г. Иринејем, окружени архијерејима, свештенством и верним народом, у храму на чијем страшном Престолу Господа Славе лежи Јагње Божије од века жртвовано за живот и спасење света, стојим и ја данас са трепетом, знајући да је свака изговорена реч завет и обавеза да по тим речима живим и поступам. Размисливши ћутке у дубини душе схватих какве се обавезе прихватам и исповедам да нисам достојан ове велике части. Али, уздајући се у речи Светодуховске молитве да ,,Божанска благодат немоћи људске исцељује и недостатке допуњује“, спреман сам свим својим бићем да се прихватим узвишене свештене дужности архијереја и духовног пастира тако славне и значајне Епархије на чијем трону је први столовао духовни вођа свију нас Срба и свих осталих православних, Први Архиепископ жички, Учитељ, Просветитељ и Отац нашег рода – Свети Сава, а за њим и многи његови наследници, све до најновијих времена када је на овом престолу просијао Свети Епископ Николај Жички. Молитвено се сећам блажене успомене Епископа жичког потоњег Патријарха Германа, затим Епископâ Василија, Стефана и Хризостома. Посебну благодарност исказујем досадашњем администратору трудољубивом и енергичном Епископу шумадијском г. Јовану на свему што је учинио да обезбеди услове за овај догађај и велелепно припреми данашње славље.

Оцењујем и процењујем своје досадашње служење и пре него што преузмем духовно старање за поверену ми Цркву и народ Свете Жиче ,,старе српске приче“, дужан сам да над собом извршим својеврсну духовну смотру. Увек са истим одушевљењем се присећам како ме је Господ призвао да оставим рибарску мрежу и родитељски дом и пођем за Њим. Одушевљен личношћу Богочовека Христа, одлучио сам да свој хришћански живот осмислим у светој обитељи пустињског манастира Црна Река, у предворју свето – лазаревског Косова и Метохије, крај кивота светитеља и исцелитеља, преподобног Петра коришког, где сам духовно стасавао читаву деценију покоравајући се старцу и свој у Христу браћи, да би кроз послушање задобио смирење које је мајка свих врлина.

Мислима се враћам и на сам почетак свога архијерејског служења у Богом чуваној Епархији тимочкој, где сам са својим народом, на размеђи двадесетог и двадесетпрвог века, провео 22 године. То је време које обухвата период бурних историјских догађаја, супротних идеја, планова и људских амбиција, време великих друштвених превирања код нас и у свету, време распада државе и нових граница, али и успостављање нових вредности и духовног процвата, које је оставило дубок траг на друштвени и црквени живот. Извесно је да сва ова искушења, нису поколебала верне хришћане, нити угасила запретану искру живе вере Христове која је тињала у души народа, него је још више утврдила и створила једну здраву црквену заједницу, а то је живо тело Христа распетога и васкрслога.

Покоравајући се вољи Светог Сабора, мирну Крајину, којој сам посветио највећи део свог живота, остављам своме духовном чеду, изабраном и нареченом Епископу Илариону и свој у Христу браћи свештеницима и монасима. Вечно благодарим свима који су са мном духовно и материјално изграђивали и утврђивали Тимочку епархију. Посебно благодарим браћи православним Власима, који су небројено пута потврдили на делу да су достојни чувари вредности наше Крајине, свога идентитета и своје традиције, несметано чуване кроз векове. Део мога бића остаће заувек у небеским лепотама и пределима Источне Србије уз чудесне реке Дунав и Тимок, где се налази постојбина многих цивилизација. Ко једном упозна лепоте и вредности Тимочке крајине и окуси виноградарске плодове од Неготина до Књажевца, уз предивне звуке Мокрањчевих руковети, куда год да крене, не може а да не понесе у срцу свом обиље дарова. Обдаривши ме и обогативши ме овим искуством, Господ ме призива и враћа у ове крајеве, постојбину мојих предака и моју духовну колевку.

Као рођени Чачанин познајем врлине житеља мога краја који има силну националну свест, осећање националне државотворне мисије, велику духовну, моралну и патриотску смелост и способност да изражава и храбро остварује спасоносне хришћанске идеје. Упркос овим дивним врлинама и борбеном духу, понекада се влада по својој силној и прекој нарави, а без уравнотежења смиравањем и себепознањем, те је потребно да увек будемо људи вере и поверења, љубави и наде, живећи по заповестима Христовим и покоравајући се једној Светој, Саборној и Апостолској Цркви. Јер само она даје суштински смисао живота и одговор на животна егзистенцијална питања, и у овом и у оном свету и животу. А потребно је, као што нас учи Свети Сава у својој жичкој беседи: ,,свагда љубити покајање и исповедање грехова својих и плакање над њима; умиљење, смирење, праведност, поучење, исправљање живота свог, мржњу на грех; не опијање, не блудничење, него напротив, чист живот какав је Божијим очима угодно гледати“. Да одбацимо, дакле, нашег ,,старог човека,, и да постанемо ,,нова твар у Христу,, (2.кор. 5,17) ,,нови човек у Христу“. Да бисмо то постигли и били у заједници и општењу са Богом, живим и истинитим, треба да неподељено учествујемо у обоженој човечанској природи Христа Богочовека, да постанемо сутелесници Његови, да постанемо живи удови Тела Његовог, Цркве Његове, у којој су сва благодатна средства за духовно лечење и узрастање, за обожење. У њој је миомирис и пуноћа славе Божије у заједници са свима светима, са свима људима по правој вери и једномислију, где осећамо срећу и задовољство, испуњени вечном радошћу што припадамо једној Светој Саборној и Апостолској Цркви која је дом Бога живога, заједница Духа Светога, ,,стуб и тврђава истине“. (1.Тим. 3,15).

Ово све не изговарам само данас, обузет радошћу која превазилази границе људског поимања, јер личне слабости своје ја знам, али се уздам у живо искуство Светог Апостола Павла који исповеда велику истину духовног живота ,,када сам слаб онда сам силан“ (2.Кор. 12,10) јер је благодат Божија са мном и са нама у Цркви. То јест, када сам исцрпео све своје силе и видим да ништа без помоћи Божије не могу, тада сазнајем да се ,,сила Божија у немоћи показује савршеном“ (2.Кор. 12,9).

Стога и ја свестан велике одговорности за себе и народ поверене ми Епархије жичке на путу Божијем, призивам помоћ и окриље светог Архангела Михаила, Светог Саве, Светог Николаја жичког и свих Светих небеске и земаљске Србије. Призивам сву пуноћу Цркве: свештенство, монаштво, верни народ и молитве мојих покојних и помена достојних родитеља, црноризаца, Нектарија и Христине. Духовну и моралну помоћ и подршку очекујем од Вас Ваша Светости из чијих светих руку примам архијерејски жезал као символ духовне власти у управљању поверене ми Епархије жичке. Очекујем и иштем молитве и од вас Христољубива браћо Архијереји и благодарим Вам што сте мојој недостојности указали ово поверење. Трудићу се да заједно са својом паством, средствима која нам је Христос у Цркви подарио, узрастамо у меру раста висине Христове (Еф. 4,13), савлађујући препреке и тешкоће које нам на путу до обећаног Царства Божијег буду стајале. То нимало неће бити лако, јер се узвишене ствари муком задобијају. Зато је потребно да се обучемо у свеоружије Божије да бисмо се могли одупрети у зли дан, и одолевши свему одржати се (Еф. 6,13).

У овом свечаном тренутку молитвено се сећам нашег брата и саслужитеља у Христу Блажењејшег Архиепископа охридског г. Јована заточеног, али духом слободног. Сећам се и наше браће и саотечественика страдалника на Светом Косову и Метохији и свим српским и приморским крајевима молим се Господу распетом и васкрслом и Светом Лазару и осталим мученицима и новомученицима да им дају снаге да могу на страшноме месту постојати и опстајати.

Поздрављам са овог светог места благочестиви и христољубиви род српски који живи и сведочи своју веру расејан по белом свету.

Топло благодарим мојој родбини, свима вама браћо и сестре што нисте жалили труда да ме својим присуством и молитвеним жељама ободрите.

На крају шта да обећам данас што већ нисам обећао дајући монашки завет и благодатном силом проходећи све свештене чинове. Молим се свагда Дародавцу свих добара Богу живом у Тројици слављеном да нам подари мир, спокојство, јединство вере и заједништво Светога Духа, слогу и напредак, благорастворење ваздуха, изобиље плодова земаљских и све што нам је потребно за времени и вечни живот.

Господ и Спаситељ Христос, Бог мира и сваке утехе нека буде са свима вама. Амин.

http://eparhija-timocka.org/ustolicen-episkop-zicki-g-justin/