Свечаност поводом обележавања храмовне славе Саборног храма Рођења Пресвете Богородице у Зајечару, отпочела је уочи празника, 20. септембра, празничним бденијем са литијом.

Празновање је настављено сутрадан, 21. септембра, св. архијерејском Литургијом коју је служио Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион уз саслужење свештеника и свештеномонаха Епархије тимочке и појање хора Саборног храма.

Град Зајечар овај велики Богородичин празник прославља као градску славу и тим поводом св. Литургији присуствовао је градоначелник Зајечара г. Велимир Огњеновић са сарадницима.

Велики број верника испунио је зајечарски Саборни храм где су се сабрали сви у заједничкој молитви нашој небеској Заштитници са молбом да и у будуће штити град Зајечар и његове житеље као што је то и у прошлости чинила.

Највећу радост приредили су најмлађи својим учешћем у св. Литургији и причешћем Телом и Крвљу Спаситеља нашег Господа Исуса Христа и тако су били најрадоснији носиоци данашњег славља.

Након благосиљања и ломљења славског колача Епископ тимочки Иларион честитао је празник верном народу Зајечара и подсетио да не смемо заборавити на житеље Текије и других места која су страдала у недавним поплавама и којима је сада помоћ најпотребнија.

У порти Саборног храма приређен је културно-уметнички програм а прослава је настављена у вечерњим сатима концертом Београдског мушког хора у зајечарском позоришту.

Иѕвор: епархија тимочка

У манастиру Високи Дечани госте је дочекао Преосвећени Епископ рашко-призренски г. Теодосије са дечанском братијом. Након доксологије у манастирском храму Преосвећени Архијереји задржали су се на ручку и разговору у манастирском конаку. Епископ Теодосије је, обраћајући се митрополиту Аристарху, посебно нагласио благодарност Руској Православној Цркви и њеном верном народу који су у најтежим историјским тренуцима увек несебично помагали своју браћу у Србији и показивали солидарност посебно са њеним народом на Косову и Метохији.

СПЦ

свему свештенству, монаштву, верном народу и свим људима добре воље, за учествовање у прикупљању хуманитарне помоћи за угрожено становништво, наше Епархије, пострадало у поплавама. Од данас 17. септембра 2014. године па до даљњег, сви који желе да покажу солидарност могу то учинити у свим Црквеним општинама Епархије тимочке. Прикупљаће се помоћ у лековима, средствима за хигијену, конзервираној храни и флашираној води. За детаљније информације позвати:

• Архијерејско намесништво бољевачко (Бољевац) – јереј Младен Јовановић066/8000698
  
• Архијерејско намесништво борско-поречко (Бор) – протојереј-ставрофор Душан Ћирић 066/8000480
  
• Архијерејско намесништво зајечарско (Зајечар) – протојереј-ставрофор Сретен Митровић 066/8000256
  
• Архијерејско намесништво кључко (Кладово) – протонамесник Дејан Пајић066/8000420
  
• Архијерејско намесништво књажевачко (Књажевац) – протонамесник Перица Божуновић 066/8000540
  
• Архијерејско намесништво неготинско (Неготин) – протојереј Зоран Јовић066/ 8000530
  
• Архијерејско намесништво сокобањско (Сокобања) – протојереј Илија Чупић 066/8000570
  

Повезане вести:

• Поплаве у Тимочкој епархији
  
• Поплављен храм Светог Николаја у Текији
  

|

Јутрос је почело рашчишћавање терена око храма и избацивање воде и муља који су оштетили унутрашњост храма.

Недеља је равна Васкрсу. Данас славимо све српске светитеље, на челу са Светим Савом, који стоје пред престолом Божјим и гледају страдања српског народа. Свети Владика Николај говорио је да „Бог кога воли, онога и кара“. И на нас попушта невоље да бисмо били бољи. Славимо и Светог Симеона Столпника, подвижника из петог века, који се на високом стубу подвизавао, исцељивао болесне и грешне преобраћао. Требало би да се у њему огледамо. Да видимо докле смо ми стигли у свом духовном животу... Јеванђељска прича о царевој гозби нас позива да се запитамо: шта ће бити са нама? Позива и опомиње на казну која злочинце чека у тами пакла, где је плач и шкргут зуба - део је прекрасног пастирског слова Владике Милутина верном народу у мионичком Храму Вазнесења Господњег.

Цар је поставио трпезу - овај свет. У њему је најсветија храна - Тело и Крв Христова, али и сви овоземаљски плодови којима се хранимо, а које лабораторије не могу произвести. Зато би требало да пре сваког оброка заблагодаримо Творцу за све што нам је на трпези, као и за топлоту сунца и ваздух без којих не бисмо могли живети, поручио је ваљевски архијереј својој духовној деци.

Свети Симеон Столпник крсна је слава Православне народне хришћанске заједнице Мионице те је, овом приликом, Владика Милутин пререзао славски колач и осветио жито и вино. Свечаност у цркви лепе "Војводине вароши" улепшана је рукоположењем у чин ђакона Николе Петровића, ипођакона из Ваљева, вероучитеља у Основној школи „Војвода Живојин Мишић“ у Рајковићу и члана музичке групе „Лира поетика“, која се бави ауторском духовном музиком. Архипастирску грамату, којом се ова радосна вест објављује верном народу, прочитао је секретар Епископа ваљевског архиђакон мр Силуан (Мракић). Претходно, исповедно писмо обнародовао је архимандрит др Никодим (Богосављевић), старешина манастира Рибница, који је извршио Свету тајну исповести ђакона Николе Петровића.

За трпезом љубави, у парохијском дому мионичког Световазнесењског храма, архијерејски намесник колубарски протојереј Саша Тимотић изразио је велику радост увећањем клира Епархије ваљевске за још једног ђакона, до сада познатог по веома добром вероучитељском раду. Прота Саша Тимотић посебно је заблагодарио свештенику Николи Стефановићу, који је из далеког Бризбејна (Аустралија) дошао са породицом и поделио радост овог свечаног часа.

Извор: Епархија ваљевска

• Епархијске вести
  

|

Наиме, руководство Јавног предузећа „Стубо-Ровни“ предложило је да се, услед опасности од уништавања изградњом хидроакумулације на реци Јабланици, манастирска црква Грачаница „заштити“ конзервацијом. Тај поступак подразумева да се свод цркве после скидања крова ојача израдом армирано-бетонске љуске, да се изврши насип или засип храма зрном туцаника, да се зидови храма одвоје од насипа или обавију геотекстилом, да се тако обложи под као и унутрашња и спољна страна зидова. Такав начин „чувања“ светиње за нека будућа времена, када брана више не буде у функцији, неприкладан је и, као епархијски Архијереј, никада тако нешто нећемо прихватити! Јер то би била својеврсна сахрана ове средњовековне богомоље и споменика културе.

Храм манастира Грачанице је дом Божји у коме су вековима наши преци молитве узносили, крштавали се, венчавали и у живот вечни испраћали своје покојнике. У молитвама Господу које Архијереј узноси у чину освећења храма стоји „Царство је Твоје царство свих векова и владавина Твоја на сва колена... Ти си благоизволео да се овај храм сазида у име Светога (име светитеља коме је посвећен), а у славу Твоју и јединороднога Сина Твога и свесветога Твог Духа“ (Велики требник). Дакле, како вековно светотајинско Предање сведочи, Тројични Бог бди над нама и у часима молитвених сабрања и богоугодног делања своју благодат излива на нас и оне које у молитвама помињемо. Храм Светог Архангела Михаила зидан је у славу Господа Христа, уз молитвено заступништво „војводе небеске војске“, а за све оне који ће се под његовим сводовима на богослужењима сабирати. Имајући све ово у виду, не бисмо смели да га скрнавимо било каквом “конзервацијом” - затрпавањем. Оваквој нечијој чудној одлуци апсолутно се противимо и надамо се да се, уз Божју помоћ, ова одлука никада неће спровести у дело. Говоримо ово, вођени искључиво пастирском бригом и љубављу како за оне које тај чин збуњује и саблажњава, тако и за оне који понесени тежњом ка овоземаљским добрима могу сагрешити „подизањем руке на светињу“.

Према информацијама које смо добили од доскорашњег в. д. директора Завода за заштиту споменика културе г. Немање Радојчића, овакве конзервације на просторима Србије нису забележене. Пре четири године, Митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије Радовић, поводом опасности од потапања која је претила манастиру Морача због планиране изградње хидроцентрале у непосредној близини немањићке Лавре, подсетио је на речи Светог Владике Николаја изговорене у предратно време као контрааргумент за потапање манастира Преображења у Овчарско-кабларској клисури, такође због подизања хидроелектрана. „Лењирска мудрост уништава светиње и не може бити срећна и благословена економија државе која на њој почива“, расуђивао је новопросијавши Српски Златоуст пре више од седам деценија.

Овом приликом подсећамо да је ЈП „Ровни“ 11. марта 2014. године, без консултације са Епархијом ваљевском и сагласности Завода за заштиту споменика културе Ваљево, извршило дислокацију петнаестак споменика облика орнаментисаних стећка са двоводним кровом, лежећих монолитних плоча, као и усадника са и без натписа, са некрополе у непосредној близини Храма Св. Архангела Михала надомак новоизграђене цркве на Бакића брду, у селу Брезовице. Према сазнањима која смо добили од г. Немање Радојчића, овај поступак ЈП „Ровни“ је кршење Закона о културним добрима, будући да је предузеће било у обавези, према решењу Републичког завода за заштиту споменика културе, да за премештање споменика прибави сагласност од надлежне установе у Ваљеву. Сагласност ваљевског Завода није добијена, нити су његови стручњаци присуствовали радовима. Услед нестручног премештања, неки од споменика знатно су оштећени. Епархија ваљевска изражава негодовање због овог самовољног поступка инвеститора, на коме је донекле утемељена и забринутост верног народа да би се у сличном маниру (тајности) и конзервација храма могла извршити.

Такође, од памтивека духовно и телесно здравље људи представљало је бригу Цркве Божје. Господ наш Исус Христос, казује нам Свето Јеванђеље, проповедима и делањем исцељивао је „целог човека“ (Јов. 7, 23). Стога, као надлежни Архијереј, дужни смо да поново упозоримо на могуће штетне утицаје на животну средину, микроклиматске и друге еколошке промене које узрокује акумулација „Стубо-Ровни. Истраживања геолога и хидролога утврдила су везе воде из акумулације „Ровни“ са подземним водама „Лелићког карста“. Њихово мешање покварило би квалитет воде природних извора Пакље и Градац, захваљујући којима становништво ваљевског краја има најздравију пијаћу воду у Србији. С тим у вези, упућујемо још један у низу апела да ниво бране коначно остане на коти 333 мнв, која се налази испод цркве Грачанице. Божјим промислом, кота 333 мнв истовремено представља и одбрамбену границу изнад које започиње порозни и кречњачки терен, кроз који би отицање воде из језера угрозило природне изворе. Такође, виђење је стручњака, висина бране на коти од 333 мнв може да заустави воду приликом великих киша, односно спречи поплављивање града. Сувишно је говорити колико би то овдашњем становништву било драгоцено, имајући у виду страховите последице мајских поплава. Још једном, као Епископ богоспасаване Епархије ваљевске, апелујемо, заједно са свештенством, монаштвом и верним народом, да се сачува од скрнављења и разарања ова велика светиња и културни споменик немањичке Србије.

Делећи бригу верног народа за судбину манастирског храма Ваљевске Грачанице, као и здравље људи у богомчуваној Епархији ваљевској, усрдно се молимо Господу за све поборнике и противнике изградње бране да се, зарад општег добра, сложе и изнађу договор. Да богомољу грачаничку и светињу здравља сачувамо, не изневеривши завете предака и у аманет потомцима остављајући одговорност према свему што нам је Господ, као иконама Својим, подарио.

„Тврђаво оних који се у Тебе надају, утврди Господе Цркву, коју си стекао часном Крвљу својом“ (Песма 3 – Велики Требник).

Епископ ваљевски Милутин

• Епархијска саопштења
  

|

• Арх. нам. бољевачко (Бољевац) – јереј Младен Јовановић 066/8000 698
  

• Арх. нам. борско-поречко (Бор) – Протојереј-ставрофор Душан Ћирић 066/8000 480
  

• Арх. нам. зајечарско (Зајечар) – Протојереј-ставрофор Сретен Митровић 066/8000 256
  

• Арх. нам. кључко (Кладово) – Протонамесник Дејан Пајић 066/8000 420
  

• Арх. нам. књажевачко (Књажевац) – Протонамесник Перица Божуновић 066/8000 540
  

• Арх. нам. неготинско (Неготин) – Протојереј Зоран Јовић 066/ 8000 530
  

• Арх. нам. сокобањско (Сокобања) – Протојереј Илија Чупић 066/8000 570
  

Бог је створио најсавршенији инструмент - глас, који извире из дубине бића човековог. Душа треба да буде резонатор, а срце орган који даје праву интонацију. Псалмопевац Давид каже „срце скрушено и смирено Бог неће одбацити...“. Благодат Светог Духа једина је права инспирација и ово вече је вече праве уметности која слави Господа. Оно је продужетак богослужења и у књигу вечности биће уписано - поручио је протонамесник Бранко Чолић, духовник Мешовитог црквеног хора „Хаџи Рувим“ из Ваљева.

У истински празник духовне музике, под слоганом „Певаћу Богу моме док постојим“, поклонике хорског певања увео је ђакон Душан Новаковић. Од најмлађих учесника - Дечјег хора „Хаџи Рувим“, ређале су се песме које славе Господа. Добро познате литургијске напеве, модерне духовне композиције, понеку изворну песму и, у част стогодишњице упокојења Стевана Стојановића Мокрањца, руковети знаменитог српског композитора, извели су Дечји и Мешовити црквени хор „Хаџи Рувим“ Ваљево са диригенткињама Вањом Драгојловић и Милицом Степановић-Бабамилкић, затим Црквени хор“ Свети цар Константин и царица Јелена“ из Сомбора под управом Милана Радишића и хор „Сабора српских светитеља“ из Бање Ковиљаче, којим диригује протођакон Зоран Кокановић.

На крају сабрања, додељене су Архипастирске грамате за 20 година чланства у хору „Хаџи Рувим“ Милици Степановић-Бабамилкић, Гордани Колџић и Владимиру Флорјанчићу. Такође, Црквена општина Ваљево при Храму Покрова Пресвете Богородице за десетогодишње чланство наградила је граматама Миру Благојевић, Милену Илић, Стану Ђекић и Златка Нинића. Дипломе и пригодни поклони уручени су свим учесницима Госпојинских сусрета црквених хорова.

Извор: Епархија ваљевска

• Догађаји (концерти, изложбе)
  
• Епархијске вести
  

A празник обновљења, Ваша Светости, браћо архијереји и браћо свештеници, би зачет заиста у зиму, у вријеме Макавеја, када у Светом Граду бjеше подигнут ”олтар прави на камен крвави”: када свештеник Елазар који је ”раније испред народа приносно жртве и молио се, принесе себе као најсавршенију жртву Богу, очиститељну за сав народ,”[2] Он тада приведе Саломонију и дјецу њену да ”за отачку вјеру и Закон”[3] по цијену живота одбију идолску жртву на коју их присиљаваху незнабошци који бјеху и јерусалимски храм тада заузели и оскврнили, и да својом мученичком крвљу освештају Име – השם קידוש - које је изнад сваког Имена.

А за спомен остаде да је о обновљењу храма у Јерусалиму, након што он би повраћен и обновљен и посвећен од Макавеја, осам дана кандило чудесно горило од уља које се само обнављало, на број oних које је свештеник Елеазар повео у мучеништво које до дан данас свједочи, по ријечима Великога Григорија да ”ниједан од оних који су пре Христова доласка скончали, није то савршенство постигао без вјере у Христа Месију”.[4]

A да би ту љубав према подвижничким страдалницима имали и у овој Панонији у којој смо се окупили данас, браћо и сестре, то учини онај народ и узраст, који у младим вијековима хришћанства бјеше у Сопиани и Сирмиуму ”јавно нападан и потајно изложен засједама” оних који порицаху пуноћу божанства Христова слиједећи свога учитеља, безумногa Арија, као што ће и сваки крвомутник у Цркви до дана данашњега да своје злосторство започне порицањем пуноће и једносуштности божанске и људске природе Христове.

Била је то у Панонији ”зима духовна у којој непријатељи Божији изазиваше буре и немире злочинства против општег Спаситеља,”[5] када је Амвросије, епископ Милана, преко свога престоног града и краја из Рима пренио славу мученика у Илирик, да би у мученицимама као у најсавршенијим иконама Христовим, ми у Панонији и Илирику, од Печуја до Бешке и од Сардике до Солуна увидјели и у дјелима руку хришћана разасутим по древним некрополама посвједочили ”страдања Господња за нас, крст, гроб, ад умртвљен и побјеђен васкрсењем, само спасење које је наш Први Подвигоположник и Вјенцедавац извршио посред земље,”[6] што ће рећи у Светом Граду - הקודש עיר – за који и Никон Јерусалимац свједочи да је око васељене.

А када су на почетку Часног Поста 863. године Света Браћа, заштитници Европе, предводећи Петочисленике, са западне капије Цариграда, кренула ка Великој Моравској носећи са собом богословље иконе потврђено у њиховом покољењу и пред њиховим очима Побједом иконопоштовања и Синодиком Православља, ромејску културу и на глагољицу преведена Свештена Писма, почевши од светајних ријечи да ”Искони бје Слово”, преводећи успут и ”тајну службу” Тајне Вечере обрела је Панонију у каролиншком умовању у коме је поштовање икона ”представљало саблазан за оне који обожавају или поштују само оно што виде”.[7]

Распете између adoratio, veneratio и decoratio, не схватавши ”љубовное почитание” иконе које прелази на прволик, Libri Carolini су се умјесто на ”царском путу” о коме су казивале, обреле на ничијој земљи у коме је незнабожачка умјетност сачувала своју паганску душу, преобразивши се у, како је умјетник рекао, ”oltar laži ki oblike množi”, кога “razbiti mogoče oltarja ni”.[8]

И као што Аврам добровољно приношаше једнога, мада јединца и обећанога, Јицха’ака, ”онога који ће се смејати”, онога на кога се односило обећање, тако су и Света Браћа принијела себе на жртву Истини, проповједајући и у Славонији, по предању, освештавши место на коме данас молитве узноси манастир Света Ана, и страдањем свједочећи и потврђујући своје ријечи, и учећи нас да се помажемо старозавјетним повијестима, али и новозавјетним, и ”одасвуд, као пчела, да сабирамо оно најкорисније за фино прављење и заслађивање јединствене свијеће, да би и Старим и Новим Заветом био добро поштован у нама Бог.”[9]

А тај Бог у нама, односно образ и подобије његово уписано у човјека, никада није засјао у славонским и панонским равницама и брдима, као у наше вријеме и пред нашим очима. Прво када је Вукашин Мандрапа, сељак из Клепаца у Херцеговини, дошавши у Јасеновцу под нож мучитеља, с миром и праштањем Богочовека распетога на крсту поручио своме џелату ”Само ти, синко, ради свој посао!” И други пут, када је из Славонији на свијет дошао и из ње у свијет кренуо Патријарх Српски Павле, позивајући нас и васколику васељену да будемо људи, људи по образу и подобију Божијем, који своју богоподобност не дају ни по цијену страдања, смрти и нестанка са земаљског шара.

И ево нас, Ваша Светости и браћо и сестре, у обновљеном и обнављаном дому Тројице у Пакрацу, престоном дому Пожешке, Пакрачке и Славонске Епископије, призивајући прамученике Макавеје, питајући се исконским Словом Свете Браће, и стојећи под крстом Вукашина и Павла, и видјећи у њима тек првине и коријен жртава које нам предстоје, понављамо ријечи нашега предшасника, једнога од многих великих који су украсили Славонију, да ”морамо да горимо у жељи да се сви спасу кроз Цркву - као богочовјечански организам коме је глава једино сам Господ Исус Христос, а ми сви удови тога тела,”[10] али понављајући и да нам је ”процвјетало рано прољеће благодати Божијих, у којима смо се окупили да чинимо молитве благодарења Богу за добре жетве, да бисмо још више псаламски рекли: ’Љето и прољеће ти си створио, сјети се овога’.”[11]

[1] Синодик у Недељу Православља

[2] Свети Григорије Богослов, Похвала Макавејима

[3] Ibid.

[4] Ibid.

[5] Синодик у Недељу Православља

[6] Ibid.

[7] Libri Carolini

[8] Laibach, Apologija Laibach

[9] Свети Григорије Богослов, Похвала Макавејима

[10] Епископ Славонски Лукијан, Беседа на устоличењу, Гласник СПЦ, 7. јули 1985, стр. 167

[11] Синодик у Недељу Православља

Беседа на устоличењу у трон Епископа пакрачко-славонских

у Саборном храму у Пакрацу, 13. септембар 2014. године

• Вера
  

• Епархијске вести
  

Након прочитаног Јеванђеља на светој Литургији, митрополит Амфилохије је беседио присутнима о два велика и страшна догађаја која су се збила у историји човечанства: Великом петку и Усековању главе Светог Јована. Митрополит је такође говорио и о личности патријарха Павла, а на заупокојеној јектенији поменуо је и његове родитеље Стевана и Ану.

Након свете Литургије у литијском ходу стигло се до родне куће патријарха Павла где је у дворишту засађен храст којег су из Београда послали верници који су редовно учествовали на Литургијама које је служио патријарх Павле.

Митрополит Амфилохије са Епископом Атанасијем благословио је и засадио младо дрво и пожелео да оно буде симбол духовнога раста српског народа.

На имању патријархове родне куће у плану је изградња свеправославног духовног центра које ће бити сабиралиште Божје љубави и свих људи добре воље широм васељене.

Извор: Епархија бихаћко-петровачка

• Епархијске вести
  

Tакође, молитве Господу су приносили и главни секретар Светог Архијерејског Синода протојереј-ставрофор др Саво Јовић, старешина београдске Саборне цркве прота Петар Лукић, свештенство епархија Славонске, Шумадијске, Бачке и Рашко-призренске, архиђакон Силуан, протођакони Радош Младеновић и Игор Давидовић, као и ђакони Владимир Руменић и Александар Секулић.

Свечаном богослужењу присуствовали су изасланик Председника Републике Србије гђа Јасмина Митровић-Марић и министар спољних послова г. Ивица Дачић.

Верни народ је пристигао из свих околних места, али и Београда захваљујући пожртвованој организацији г. Зорана Вучића.

Предајући жезал у руке новоустоличеног Епископа славонског, Патријарх српски г. Иринеј је истакао да владика Јован познаје историју страдалног народа тог краја. Патријарх је подсетио да је паства Епархије славонске малена и раштркана по целом свету, и нагласио да је дужност сваког свештенослужитеља да брине о свакој души хришћанској, а тим више надлежног Архијереја. Отуда је Патријарх српски поручио новом брату у Христу и саслужитељу да брине о својој пастви и чува светиње за које многи пострадаше.