• Арх. нам. бољевачко (Бољевац) – јереј Младен Јовановић 066/8000 698
  

• Арх. нам. борско-поречко (Бор) – Протојереј-ставрофор Душан Ћирић 066/8000 480
  

• Арх. нам. зајечарско (Зајечар) – Протојереј-ставрофор Сретен Митровић 066/8000 256
  

• Арх. нам. кључко (Кладово) – Протонамесник Дејан Пајић 066/8000 420
  

• Арх. нам. књажевачко (Књажевац) – Протонамесник Перица Божуновић 066/8000 540
  

• Арх. нам. неготинско (Неготин) – Протојереј Зоран Јовић 066/ 8000 530
  

• Арх. нам. сокобањско (Сокобања) – Протојереј Илија Чупић 066/8000 570
  

Бог је створио најсавршенији инструмент - глас, који извире из дубине бића човековог. Душа треба да буде резонатор, а срце орган који даје праву интонацију. Псалмопевац Давид каже „срце скрушено и смирено Бог неће одбацити...“. Благодат Светог Духа једина је права инспирација и ово вече је вече праве уметности која слави Господа. Оно је продужетак богослужења и у књигу вечности биће уписано - поручио је протонамесник Бранко Чолић, духовник Мешовитог црквеног хора „Хаџи Рувим“ из Ваљева.

У истински празник духовне музике, под слоганом „Певаћу Богу моме док постојим“, поклонике хорског певања увео је ђакон Душан Новаковић. Од најмлађих учесника - Дечјег хора „Хаџи Рувим“, ређале су се песме које славе Господа. Добро познате литургијске напеве, модерне духовне композиције, понеку изворну песму и, у част стогодишњице упокојења Стевана Стојановића Мокрањца, руковети знаменитог српског композитора, извели су Дечји и Мешовити црквени хор „Хаџи Рувим“ Ваљево са диригенткињама Вањом Драгојловић и Милицом Степановић-Бабамилкић, затим Црквени хор“ Свети цар Константин и царица Јелена“ из Сомбора под управом Милана Радишића и хор „Сабора српских светитеља“ из Бање Ковиљаче, којим диригује протођакон Зоран Кокановић.

На крају сабрања, додељене су Архипастирске грамате за 20 година чланства у хору „Хаџи Рувим“ Милици Степановић-Бабамилкић, Гордани Колџић и Владимиру Флорјанчићу. Такође, Црквена општина Ваљево при Храму Покрова Пресвете Богородице за десетогодишње чланство наградила је граматама Миру Благојевић, Милену Илић, Стану Ђекић и Златка Нинића. Дипломе и пригодни поклони уручени су свим учесницима Госпојинских сусрета црквених хорова.

Извор: Епархија ваљевска

• Догађаји (концерти, изложбе)
  
• Епархијске вести
  

A празник обновљења, Ваша Светости, браћо архијереји и браћо свештеници, би зачет заиста у зиму, у вријеме Макавеја, када у Светом Граду бjеше подигнут ”олтар прави на камен крвави”: када свештеник Елазар који је ”раније испред народа приносно жртве и молио се, принесе себе као најсавршенију жртву Богу, очиститељну за сав народ,”[2] Он тада приведе Саломонију и дјецу њену да ”за отачку вјеру и Закон”[3] по цијену живота одбију идолску жртву на коју их присиљаваху незнабошци који бјеху и јерусалимски храм тада заузели и оскврнили, и да својом мученичком крвљу освештају Име – השם קידוש - које је изнад сваког Имена.

А за спомен остаде да је о обновљењу храма у Јерусалиму, након што он би повраћен и обновљен и посвећен од Макавеја, осам дана кандило чудесно горило од уља које се само обнављало, на број oних које је свештеник Елеазар повео у мучеништво које до дан данас свједочи, по ријечима Великога Григорија да ”ниједан од оних који су пре Христова доласка скончали, није то савршенство постигао без вјере у Христа Месију”.[4]

A да би ту љубав према подвижничким страдалницима имали и у овој Панонији у којој смо се окупили данас, браћо и сестре, то учини онај народ и узраст, који у младим вијековима хришћанства бјеше у Сопиани и Сирмиуму ”јавно нападан и потајно изложен засједама” оних који порицаху пуноћу божанства Христова слиједећи свога учитеља, безумногa Арија, као што ће и сваки крвомутник у Цркви до дана данашњега да своје злосторство започне порицањем пуноће и једносуштности божанске и људске природе Христове.

Била је то у Панонији ”зима духовна у којој непријатељи Божији изазиваше буре и немире злочинства против општег Спаситеља,”[5] када је Амвросије, епископ Милана, преко свога престоног града и краја из Рима пренио славу мученика у Илирик, да би у мученицимама као у најсавршенијим иконама Христовим, ми у Панонији и Илирику, од Печуја до Бешке и од Сардике до Солуна увидјели и у дјелима руку хришћана разасутим по древним некрополама посвједочили ”страдања Господња за нас, крст, гроб, ад умртвљен и побјеђен васкрсењем, само спасење које је наш Први Подвигоположник и Вјенцедавац извршио посред земље,”[6] што ће рећи у Светом Граду - הקודש עיר – за који и Никон Јерусалимац свједочи да је око васељене.

А када су на почетку Часног Поста 863. године Света Браћа, заштитници Европе, предводећи Петочисленике, са западне капије Цариграда, кренула ка Великој Моравској носећи са собом богословље иконе потврђено у њиховом покољењу и пред њиховим очима Побједом иконопоштовања и Синодиком Православља, ромејску културу и на глагољицу преведена Свештена Писма, почевши од светајних ријечи да ”Искони бје Слово”, преводећи успут и ”тајну службу” Тајне Вечере обрела је Панонију у каролиншком умовању у коме је поштовање икона ”представљало саблазан за оне који обожавају или поштују само оно што виде”.[7]

Распете између adoratio, veneratio и decoratio, не схватавши ”љубовное почитание” иконе које прелази на прволик, Libri Carolini су се умјесто на ”царском путу” о коме су казивале, обреле на ничијој земљи у коме је незнабожачка умјетност сачувала своју паганску душу, преобразивши се у, како је умјетник рекао, ”oltar laži ki oblike množi”, кога “razbiti mogoče oltarja ni”.[8]

И као што Аврам добровољно приношаше једнога, мада јединца и обећанога, Јицха’ака, ”онога који ће се смејати”, онога на кога се односило обећање, тако су и Света Браћа принијела себе на жртву Истини, проповједајући и у Славонији, по предању, освештавши место на коме данас молитве узноси манастир Света Ана, и страдањем свједочећи и потврђујући своје ријечи, и учећи нас да се помажемо старозавјетним повијестима, али и новозавјетним, и ”одасвуд, као пчела, да сабирамо оно најкорисније за фино прављење и заслађивање јединствене свијеће, да би и Старим и Новим Заветом био добро поштован у нама Бог.”[9]

А тај Бог у нама, односно образ и подобије његово уписано у човјека, никада није засјао у славонским и панонским равницама и брдима, као у наше вријеме и пред нашим очима. Прво када је Вукашин Мандрапа, сељак из Клепаца у Херцеговини, дошавши у Јасеновцу под нож мучитеља, с миром и праштањем Богочовека распетога на крсту поручио своме џелату ”Само ти, синко, ради свој посао!” И други пут, када је из Славонији на свијет дошао и из ње у свијет кренуо Патријарх Српски Павле, позивајући нас и васколику васељену да будемо људи, људи по образу и подобију Божијем, који своју богоподобност не дају ни по цијену страдања, смрти и нестанка са земаљског шара.

И ево нас, Ваша Светости и браћо и сестре, у обновљеном и обнављаном дому Тројице у Пакрацу, престоном дому Пожешке, Пакрачке и Славонске Епископије, призивајући прамученике Макавеје, питајући се исконским Словом Свете Браће, и стојећи под крстом Вукашина и Павла, и видјећи у њима тек првине и коријен жртава које нам предстоје, понављамо ријечи нашега предшасника, једнога од многих великих који су украсили Славонију, да ”морамо да горимо у жељи да се сви спасу кроз Цркву - као богочовјечански организам коме је глава једино сам Господ Исус Христос, а ми сви удови тога тела,”[10] али понављајући и да нам је ”процвјетало рано прољеће благодати Божијих, у којима смо се окупили да чинимо молитве благодарења Богу за добре жетве, да бисмо још више псаламски рекли: ’Љето и прољеће ти си створио, сјети се овога’.”[11]

[1] Синодик у Недељу Православља

[2] Свети Григорије Богослов, Похвала Макавејима

[3] Ibid.

[4] Ibid.

[5] Синодик у Недељу Православља

[6] Ibid.

[7] Libri Carolini

[8] Laibach, Apologija Laibach

[9] Свети Григорије Богослов, Похвала Макавејима

[10] Епископ Славонски Лукијан, Беседа на устоличењу, Гласник СПЦ, 7. јули 1985, стр. 167

[11] Синодик у Недељу Православља

Беседа на устоличењу у трон Епископа пакрачко-славонских

у Саборном храму у Пакрацу, 13. септембар 2014. године

• Вера
  

• Епархијске вести
  

Након прочитаног Јеванђеља на светој Литургији, митрополит Амфилохије је беседио присутнима о два велика и страшна догађаја која су се збила у историји човечанства: Великом петку и Усековању главе Светог Јована. Митрополит је такође говорио и о личности патријарха Павла, а на заупокојеној јектенији поменуо је и његове родитеље Стевана и Ану.

Након свете Литургије у литијском ходу стигло се до родне куће патријарха Павла где је у дворишту засађен храст којег су из Београда послали верници који су редовно учествовали на Литургијама које је служио патријарх Павле.

Митрополит Амфилохије са Епископом Атанасијем благословио је и засадио младо дрво и пожелео да оно буде симбол духовнога раста српског народа.

На имању патријархове родне куће у плану је изградња свеправославног духовног центра које ће бити сабиралиште Божје љубави и свих људи добре воље широм васељене.

Извор: Епархија бихаћко-петровачка

• Епархијске вести
  

Tакође, молитве Господу су приносили и главни секретар Светог Архијерејског Синода протојереј-ставрофор др Саво Јовић, старешина београдске Саборне цркве прота Петар Лукић, свештенство епархија Славонске, Шумадијске, Бачке и Рашко-призренске, архиђакон Силуан, протођакони Радош Младеновић и Игор Давидовић, као и ђакони Владимир Руменић и Александар Секулић.

Свечаном богослужењу присуствовали су изасланик Председника Републике Србије гђа Јасмина Митровић-Марић и министар спољних послова г. Ивица Дачић.

Верни народ је пристигао из свих околних места, али и Београда захваљујући пожртвованој организацији г. Зорана Вучића.

Предајући жезал у руке новоустоличеног Епископа славонског, Патријарх српски г. Иринеј је истакао да владика Јован познаје историју страдалног народа тог краја. Патријарх је подсетио да је паства Епархије славонске малена и раштркана по целом свету, и нагласио да је дужност сваког свештенослужитеља да брине о свакој души хришћанској, а тим више надлежног Архијереја. Отуда је Патријарх српски поручио новом брату у Христу и саслужитељу да брине о својој пастви и чува светиње за које многи пострадаше.

извор: СПЦ

Први потпредседник Владе и министар спољних послова Републике Србије Ивица Дачић присуствовао је устоличењу Његовог Преосвештенства Епископа средњоевропског господина Сергија у манастиру Химелстир у Хилдесхајму.

Свечаној литургији, присуствовали су још и потпредседник Парламента Доње Саксоније Клаус-Петер Бахман, те црквени великодостојници католичке и евангелистичке цркве.

Говор првог потпредседника Владе и министра спољних послова Републике Србије Ивице Дачића на устоличењу епископа средњоевропског Сергија које је одржано у манастиру Химелстир у Хилдесхајму:

„Ваша светости, Ваша црквена Преосвештенства, поштована господо градоначелници, поштовани црквени великодостојници, даме и господо,

Велика ми је част да Вам се, у име Владе Републике Србије, обратим овим изузетним поводом, свечаним устоличењем Његовог Преосвештенства Епископа средњоевропског господина Сергија.

Овај чин има посебан значај за Српску православну цркву и српске грађане у Савезној Републици Немачкој, јер је Српска православна црква један од најзначајнијих стожера и центара окупљања наше дијаспоре у Немачкој. Немерљив је допринос и значај Српске православне цркве за очување националног и духовног идентитета наших грађана у Немачкој. Подсетићу вас да је дијаспора важан фактор и за унапређење и развој билатералних односа између Републике Србије и Савезне Републике Немачке.

Познато је да је Намачка један од наших најзначајнијих политичких и економских партнера. Наши односи су унапређени, карактерише их интензивна сарадња на свим пољима и дијалог на високом нивоу, и крећу се узлазном линијом.

Савезна Република Немачка је и једна од најважнијих чланица Европске уније, са значајним утицајем на наше европске интеграције – и на том плану видим позитивне помаке. Земља у којој живите гарантује поштовање свих људских права, међу њима и право на слободу вероисповести, што је за Српску православну цркву и њене вернике од великог значаја. Присуство овом свечаном чину бискупа Католичке цркве, представника Евангелистичке цркве, митрополита Грчке православне цркве Августинуса, видим управо као знак те слободе и слоге, која постаје све значајнија за будућност људи.

Желео бих посебно да укажем на један растући проблем – губљење националног идентитета наше дијаспоре. С једне стране, наши грађани су добро интегрисани у немачко друштво и, несумњиво, заједница су која доприноси развоју друштва и земље у којој живе.

Са друге стране, постоји бојазан од губитка нашег националног идентитета. Управо у овој области видим и улогу Српске православне цркве, која, поред званичних институција Републике Србије, доприноси очувању националног идентитета и његовој манифестацији на добробит и матице и земље у којој наши грађани живе.

Дозволите ми, Ваше црквено Преосвештенство господине Сергије, да Вам, у име Владе Републике Србије и у своје лично име, пожелим да, уз божју помоћ, остварите све планове које имате као епископ Српске православне цркве у Немачкој и да, са вером у Бога, предводите вернике на добробит Цркве и њих самих.“

Говор Његовог Преосвештенства Епископа средњоевропског господина Сергија на немачком језику можете прочитати овде

Епископ средњоевропски г. Сергије

извор: СПЦ

Уметници из разних крајева наше земље ствараће дела у дому „Србијашума“ на Јастрепцу, чиме ће обогатити нашу културну баштину. Насеобина „Молитве на језеру“ биће завршена 11. септембра, а претходног дана одржаће се и округли сто из области духовноси и екологије, а председаваће Владика крушевачки г. Давид, који је о значају ове манифестације говорио и на отварању изложбе у Галерији Милића од Мачве.

Организатори су атеље-галерија „Маки“, мултимедијално удружење уметника „Цар Константин“ Ниш подружница Крушевац и Асоцијација „ЕКОЛИНА“ уз помоћ Града и Епархије крушевачке, Културног центра Крушевац и шумског газдинства „Расина“.

Извор: Епархија крушевачка, РТК Крушевац

• Епархијске вести
  
• Култура
  

У другом делу састанка следио је договор око предстојеће редовне ревизије црквених општина и парохија подручног намесништва и подсећање на предстојеће дужности и обавезе за текућу годину. Као што је и уобичајено за сам крај састанка остала су актуелна питања, запажања, предлози и сугестије. Уз пригодно послужење архијерејски намеснијк протојереј-ставрофор Гавро Милановић се захвалио сабраћи и вероучитељима на ревносном одзиву, колегијалном и конструктивном сабрању.

Извор: Епархија сремска

• Веронаука
  
• Епархијске вести
  

Молитвено а затим и народним весељем у главном граду Аустралије просијала је молитва за целу православну српску заједницу у нашој просторно тако широкој Митрополији аустралијско-новозеландској. Молитвено и свечано је прослављен Дан Митрополије и монашка слава епископа Иринеја, Свети Иринеј Лионски.

На самом почетку свете архијерејске Литургије у храму Светог Саве у престоничком насељу Фарер епископ Иринеј рукопроизвео је у чин чтеца двојицу младих парохијана ове цркве, Мрада Ел-Сијуфија и Данила Јанковића, те их пастирским речима поучио их да се старају да се глас добре Јеванађелске речи увек чује са њихових усана, када вернима у цркви буду објављивали речи Светих Апостола.

Заједно са епископом Иринејем богослужили су протојереј-ставрофор Илија Драгосављевић, протојереји Јаков Јовић и Саша Стојановић из Перта и старешина храма протонамесник Горан Ћећез, као и протођакон Петар Мракић из Сиднеја који је био у пратњи Епископа а који је предивним појањем посебно улепшао Литургију. Највећи део појања понео је црквени хор под диригентском палицом матјушке Јелене Ћећез. Поред великог броја верника из Канбере присутан је био и амбасадор Србије, Његова Екселенција Мирољуб Петровић, са супругом Зденком и сарадницима, као и гости из Сиднеја и Мелбурна.

Присутан је био и протомајстор Милован Аранђеловић из Ђилонга који је изузетно заслужан за недавну обнову овдашњег храма Светог Саве дивним црквеним намештајем од махагонија, међу којим је иконостас и свети престо са читавим олтарним намештајем и стасидијама.

Духовно окрепљени архијерејском Литургијом и обогаћени архипастирском јеванђелском беседом Епископа уз спомињање чудесних мисли Светог Николаја Жичког на дневно јеванђеље, сви присутни провели су изузетно недељно поподне у слави празника Дана Митрополије и заједничком славском ручку са својим Владиком. Велики дан и весеље присутних обогатила је фолклорна група која је наступила у три различите узрасне групе, а након тога се и Владика придружио народу у Краљевом колу. Садржајем верских тема, тема културе и традиције испунили су програм ученици Српске школе кроз драмско извођење, песму, игру и рецитацију. Такође, изражена је захвалност многобројним ктиторима и приложницима храма у последњих неколико година.

Председница Кола српских сестара ”Косовка Девојка” гђа Весна Стојановић припремила је за овај посебни дан и част, једну изузетну торту. Наравно, традиционални специјалитети и овога пута нису изостали са изобилно богате трпезе коју су сестре припремиле и за ову прилику.

На крају богатог програма млади хармоникаш Данијел Радовановић подигао је на ноге и старо и младо да заиграју коло, којима ће овај дан у Канбери засигурно остати да се памти.

Извор: Митрополија аустралијско-новозеландкса

Епархијске вести

Манастир је, по предању, подигао краљ Драгутин Немањић, који је управљао Сремом. Сместио га је на једном од главних изворишта воде која су напајала стари Сирмијум, данас Сремску Митровицу. Крст манастира Бешеново помиње се још 1292. године, дакле управо у доба Драгутиново.

Писани трагови о манастиру потичу из XV века и он је, у културном и духовном животу православног народа, био веома значајан. Турци су га, у више наврата, пљачкали и растеривали монахе, а није му наклоњена била ни Хабзбуршка монархија. У ондашњој обнови је велику улогу имао мудри митрополит Павле Ненадовић који је добро знао његов изузетан духовни и национални значај.

У манастиру од 1773. почива пуковник Александар Рашковић, последњи кнез из лозе Рашковића која, директно, порекло од свете лозе Немањића. Његов отац Атанасије је, непосредно пре Друге сеобе Срба у Панонију, у Старом Влаху подигао устанак против Турака, а ујак му је био предводник те сеобе, Патријарх Арсеније IV Јовановић Шакабента. Гробница Александра Рашковића откривена је случајно, приликом откопавања закоровљених темеља манастира, и у оквиру његове обнове биће реастаурирана.

У Бешеново су, рачунајући да је оно скрајнуто од путева, монаси из Сремске Раванице и Јаска, не би ли их спасили од дивљања усташа који су запосели Срем, на почетку Другог светског рата склонили мошти Светог кнеза Лазара и Светог цара Уроша. Одатле су 1942. године, захваљујући напору и храбрости свештеника Радослава Грујића, пребачене у Саборну цркву у Београду. На љуту невољу и жалост нашег народа, усташе су, по налогу поглавништва НДХ, похарале Бешеново, а 1944. године немачка авијација га је бомбардовала и, као и цео манастирски Прњавор, сравнила са земљом.

Послератне власти су, прећутно, одобриле развлачење цигле и другог грађевинског материјала, а манастиру је одузет земљишни посед, да би, после жалбе игумана Никодима због тога, остао и без земљишног минимума. После тога, од манастира је остала само опустела рушевина Цркве и конака.

На нама је да сада, дајући колико можемо, исправимо деценијску неправду и манастир поново уздигнемо ка небу наше Свете Фрушке Горе.

Новчани прилози за помоћ обнови манастира Бешеново могу да се уплате на следеће рачуне:

1. динарски рачун број 340-11007646-60 отворен код Ерсте банке.

2. Девизни рачун манастира Бешеново и банкарска инструкција за уплате из иностранства је:

CORRESPONDENT BANK FOR (EUR, USD, JPY, AUD, DKK, CAD) INCOMING PAYMENTS:

SWIFT CODE: GIBAATWG ERSTE GROUP BANK AG WIEN, AUSTRIA

ACCOUNT OF THE BENEFICIARY WITH:

SWIFT CODE: GIBARS22

ERSTE BANK A.D. NOVI SAD

BENEFICIARY:

IBAN: RS35340000001101007936

NAME: SRPSKI PRAVOSLAVNI MANASTIR BEŠENOVO

ADDRESS: ŽIKE BEGANOVIĆA BB, BEŠENOVO, SERBIA

За помоћ у грађевинском и другим неопходним материјалима можете се обратити директно игуману манастира Бешеново архимандриту Арсенију Матићу на следеће бројеве: 063/366-213 и 065/803-23-27. Фиксни телефон манастира Бешеново је 022/ 666 442

Са жељом да се Богу молимо у овбновљеном манастиру Бешеново, поздрављам Вас и желим мир и здравље од Бога!

Извор: http://manastirbesenovo.org/

http://www.spc.rs/sr/obnovimo_najstariji_frushkogorski_manastir

У славу хероја чувене Колубарске битке, чије је војевање започело баш у овим крајевима, група ентузијаста окупљена у Грађевинском одбору Црквене општине Славковица, јуна ове године, отпочела је градњу храма посвећеног ранохришћанским светитељкама. У корак са временом, израђен је и веб сајт http://www.nasa-nada.rs/, да се верни широм света са богоугодним делом упознају. Аутор пројекта овог монументалног сакралног здања је угледни архитекта Предраг Ристић. Темељ ће крајем септембра осветити Епископ ваљевски Милутин. Тим свечаним чином Епархија ваљевска прославиће стогодишњицу Колубарске битке.

„Да ли ће слобода умети да пева онако како су сужњи певали о њој?“, записао је велики српски поета Бранко Миљковић. Записао у своје доба. А питање и одговор свевремени су аманет. У освит двадесетог века, цвет српске младости усни слободу као најузвишенији идеал пред којим и сопствен живот беше мален. Домови постадоше згаришта. Загрљај најмилијих у збеговима чежња. Радост у ишчекивању... Мајке, сестре, драгане, чељад неодњихана... Тек молитва у магновењу куршума, да се на Литургији, венчању и крштењу поново саберу. Струганички див мудро их и храбро поведе хладног новембра Лета Господњег 1914., од Сувобора диљем Западне Србије. Победе над моћним завојевачем низаше се као перле на девојачким ђерданима. Беше нестварно солдатским зналцима. Белу заставу разви аустроугарска армија, а српски ратници уђоше у светске анале и уџбенике војних школа. Име Војводе Живојина Мишића и данас се скинуте капе изговара где год се о командовању прозбори. Његови јунаци достојни су наследници храбрих предака. На нама, који уживамо благодати слободе, јесте да им подаримо вечни спомен. Јер заборав је грех! Храм на рову - гробу њиховом најлепша им је почаст. Да се у њему збију сва славља, која су прижељкивали правити и походити.

Верни народ Црквене општине Славковица, са својим парохом свештеником Александром Васиљевићем, сабрао се око Грађевинског одбора за градњу Цркве спомен- костурнице посвећене Светим мученицама Вери, Нади и Љубави и мајци им Софији у засеоку Грађеник, у селу Кадина Лука. Владика Милутин благословио је ово богоугодно дело и са радошћу ће крајем овог месеца осветити темеље храма. Живимо у времену материјалне оскудице, али ваља нам овај храм саградити зарад прошлости и будућности, поручује председник Грађевинског одбора Младен Драшкић. Да на северним падинама сувоборског Рајца засветли пред очима свију нас и наше деце, чија ће будућност чврсте темеље имати управо на јунаштву оних који су им земљу у наслеђе предали.

Извор: Епархија ваљевска

• Епархијске вести
  

А управо задатак школе јесте да потпомогне тај пут према вјечности, да школа својим програмима, својим плановима, а професори и родитељи својим немаром и острашћеношћу не покваре и не затамне пут који је Христос, који је Бог Створитељ, усадио у човјеку онда кад га је створио од праха земног и „дуну му дах и поста човјек душа жива“. За ту живу душу се треба борити и, ево, ми се вечерас молимо да Господ опамети нас старије да на дјецу гледамо као на непоновљиве личности Божје. Иако су они сада мали они ће, ако Бог да, порасти; да не порасту са комплексима, да не порасту са лошим карактером у комплексима стицања, каријере или нечега што је пролазно и што нема вјечну вриједност.

Погледајте, драга браћо и сестре, драга дјецо, како је Свети Сава осмислио нашу просвету, нашу школу, нашу медицину. Све је било натопљено благодаћу и зато је одисало лакоћом и водило човјека према том спасоносном циљу. И сви генијални умови, ма којој цивилизацији припадали, били су религиозни, били су везани за вјечност, јер та везаност стално човјека покреће напријед. А човјек кад је везан за пролазну ствар, кад ту ствар достигне постаје уморан, резигниран и не зна куда би даље. Али, кад се човјек бори за вјечност и иде путем вјечности онда се отварју нова поља, нове радости и нове перспективе. Зато, с помоћу Божјом, вечерас се молимо да наши домови буду радост за дјецу, да наше школе буду ликоливнице нових личности гдје ће наша дјеца ићи са радошћу, а не са морањем, гдје ће оно што уче бити највећих естетских, моралних, интелектуалних вриједности, да у њима то оштри ум, да срце у њима омекшава и постаје питомије, а да душа буде што богочежњивија. Свака школа и свако васпитање се познају по својим даровима.

• Епархијске вести