Епископ нишки г. Јован са свештеницима ове епархије посетио је епархију тимочку и том приликом, уручио је хуманитарну помоћ становницима села Грабовица код Кладова, коју су прикупили верници Нишке епархије.

У Епископском двору у Зајечару, владику Јована примио је епископ тимочки Иларион који се срдачно захвалио владики Јовану и верном народу нишке епархије на допремљеној помоћи, као и на новчаној помоћи од 500.000,оо динара коју је Епархија нишка наменила за помоћ најугроженијем становништву.

http://eparhija-timocka.org/episkop-jovan-niski-urucio-humanitarnu-pomoc/

На почетку вечери публици се обратио протојереј ставрофор Драги Вешковац, који је и секретар епархије крушевачке. Он је захвалио Дому војске што им је вечерас отворио своја врата, као и министру одбране Братиславу Гашићу, који им пружа сталну и свесрдну подршку.

- На крају да захвалим и свима вама који сте вечерас дошли. Користим прилику и да вас позовем у Крушевац, бели град, да нас слушате у матичној цркви – рекао је протојереј Вешковац.

Хор је предводила диригент Катарина Божић, а публика је могла да ужива у композицијама „Тебе Бога хвалим“, „Васкршњи антифони“, „Скажи ми Господи“, „Покајничка молитва“ и другим. За крај су оставили веселу мелодију „Рум, дум, дум“ Шуплевског.

Свечани звук црквене музике био је утолико узвишенији јер су уз хор наступили солисти: тенор Јереј Александар Николић, баритони Ђорђе Томић и Милош Зарић, бас Милош Гашић и сопрани Лидија Јевремовић и Биљана Васиљевић.

МОРС

још слика на теми https://www.pouke.org/forum/topic/36066-%D0%BA%D0%BE%D0%BD%D1%86%D0%B5%D1%80%D1%82-%D0%BC%D0%B5%D1%88%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%82%D0%BE%D0%B3-%D1%85%D0%BE%D1%80%D0%B0-%E2%80%9E%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B8-%D0%BA%D0%BD%D0%B5%D0%B7-%D0%BB%D0%B0%D0%B7%D0%B0%D1%80%E2%80%9C/

Рад сабрања је започет тропаром Крстовдана, што је био одличан увод у разговор о тешком положају вероучитеља Епархије браничевске, како у школском систему, тако и у Цркви. Састанак је предводио секретар Одбора за просвету и културу и епархијски координатор, протођакон Златко Матић, заједно са осталим координаторима. На самом утврђено је да одређени број вероучитеља (њих деветоро од 97) није био у могућности да дође на овај састанак због болести или због превоза, што је епархијски координатор одмах искористио како би упутио на важност заједнице међу вероучитељима, јер „ако нисмо у могућности да се организујемо као заједница за тако нешто једноставно, тешко ћемо решавати веће проблеме“.

Протођакон Златко је рекао да ћемо се трудити да састанке одржавамо не само у централним градским срединама, већ и у свим деловима Епархије где за то постоје технички услови, како бисмо извршили благу децентрализацију, да као Црква покажемо да су нам све заједнице битне на територији наше Епархије.

Већ на самом почетку рада било је јасно да се овај састанак неће бавити само техничким стварима, већ да је суштински разлог много дубље природе. Зато је председавајући дао реч вероучитељу Бранку Тодоровићу, који је свим присутним колегама поднео исцрпан извештај са радног састанка у вези побољшања плана и програма Верске наставе, који је предводио митрополит Амфилохије Радовић у Београду, на Богословском факултету, 15.9.2014. Извештај је износио вероучитељ Бранко у име тројице наших представника, Владимира Несторовића, Горана Кордића и у своје име. Видно потрешен, млади вероучитељ је одмах показао да је проблем који је уочио на том састанку веома озбиљан, и да се не тиче само (не)организације таквог скупа, јер сви чланови тимова који треба да учествују на том састанку нису могли да присуствују будући да се радило о радном дану (у понедељак, у 10 часова), тако да су Епархију браничевску представљали само по један члан за сваки тим. Овакав вид лоше организације је пратио учеснике тог састанка цео дан, али наравно, то није ни изблиза проблем колико садржај или идеја одређених људи за побољшање плана и програма због којих су били окупљени. Како би се план и програм разрађивао, чланови су подељени у три групе, 1) од првог до четвртог разреда, 2) од петог до осмог, 3) и средња школа. Начелни договор са уводног дела састанка је био да вероучитељи свих епархија направе костур око којег ће градити и разрађивати могући план и програм. Оно што су чланови Епархије браничевске јасно осетили у овим посебним тимовима јесте конфузија око тога да ли је примарни циљ веронауке литургијска катихизација. Главна замерка коју су чланови тимова Епархије браничевске изнели јесте да је предлог за побољшање плана и програма, који подржава већина вероучитеља других епархија, води у правцу пуког схоластицизма, који неће суштински допрети до ученика који су нам поверени. Закључак вероучитеља Бранка јесте да се на том састанку говорило о стварима који нису имали за циљ литургијску катихизацију, и да су због тога изабрали да не учествују у даљим радним састанцима, првенствено из разлога што су игнорисани од стране других чланова што свакако није у духу Цркве, и свакако због тога што треба да се кристалишу циљеви на основу којих ће се даљи ради развијати.

У наставку је протођакон Златко покушао да појасни проблем око плана и програма, јер је конкретно он као епархијски координатор укључен у развијање плана и програма већ дужи низ година, из којег се повукао због неозбиљног приступа одговорних људи овом проблему. Дакле, увиђамо да је проблем неорганизованост, неажурност али оно што нас у темељу потреса јесте суштински проблем, који одређени људи имају са самим богословским садржајем постојећег програма. План и програм свакако има своје мањкавости и треба га унапредити, али жељени циљеви морају бити јасни. Уколико нашу веронауку сведемо на библиографску историју, огромни проблеми ће настати јер то није литургијска катихеза.

Сви присутни су се сложили са ставом вероучитеља Бранка Тодоровића који је на том састанку представљао све вероучитеље Епархије браничевске.

Други део састанка је био техничке природе. Протођакон Златко је обавестио све присутне које су могућности и какви проблеми могу задесити оне вероучитеље који су завршили основне академске студије по болоњском начину школовања и упутио на потребу да сви поседују диплому мастер студија.

Трећа тачка дневног реда била су обавештења везана за семинаре, такмичења и фестивале током ове школске године. Такмичења и фестивали ће се ове године на епархијском нивоу одржавати у мају, како је и била пракса ранијих година, осим прошле јер је цела Епархија била погођена поплавама.

Протођакон је искористио прилику и обавестио све вероучитеље да је Одбор за просвету и културу Епархије браничевске у сарадњи са издавачком кућом Каленић објавио књигу Црква у друштву, аутора професора Зорана Крстића. Сваки вероучитељ је добио на дар по један примерак ове важне књиге.

Упућен је позив свим вероучитељима да, према могућностима, дођу на теолошки симпосион 18. октобра у цркви у Бусију, у част двадесетогодишњице службе владике Игнатија, која ће свој врхунац имати у недељу 19. октобра на Литургији.

Последње техничко питање за овај састанак је везано за методичко усавршавање вероучитеља, и прикупљању бодова о којима су вероучитељи на претходном заједничком састанку већ обавештени.

На крају је уследило темељно промишљени закључак епархијског координатора, протођакона Златка Матића, који је, између осталог, рекао:

У сутон овог великог недељног дана Васкрсења, а истовремено у попразништву Крстовдана, у периоду литургијске године када молитвено прослављамо победу живота над смрћу која је ишла преко Крста, сабрали смо се да преиспитамо сопствени статус вероучитеља и катихета, баш у атмосфери крсто-васкрсне дијалектике на историјским раскршћима конкретног тренутка.

Подсетимо се речи савремених теолога: „Живот у Цркви без Крста показује се узалудним, јер се секуларизује и лишава свог есхатолошког динамизма… Ако данас хришћански живот не утиче ни на кога и није убедљив, то је зато што пројављује веру без жртве и што је живот без Крста“ (М. Кардамакис).

Пре десетак година у нашем друштву се појавила реалност, која је, супротно претходном цитату, почела да „утиче на некога“. То је била веронаука, као Православни катихизис, дакле у свом облику литургијске катихизације. Верска настава је постала „камен спотицања и стена саблазни“. То је логично, с обзиром да јој је задати циљ био тај да одведе до Онога,тачније, да уведе у Онога, који је и сам пре више од 2000 година био дефинисан баш тим синтагмама. Кроз све оно кроз шта је Христос пролазио, пролази данас пројекат Верске наставе у школама Србије: оспоравања, неверовања, негодовања, изругивања, претње, осуде, изгнанство…

Верска настава, у форми важећег плана и програма, требало је да се, као трн, забоде у тело овога света. То смо донекле и успели, јер прогонства која доживљавамо од света (државе, школе) то потврђују.

Међутим, десило се још нешто, неочекивано и стидно. Реч о Христу који је литургијска корпоративна (саборна) есхатолошка Личност забила се као клин Великог Петка у свест великог броја најодговорнијих црквених личности, од којих су многи, не доказујући то, износили ставове о „непредањском карактеру“ Веронауке!?

Зашто се то десило? Чини нам се да је један од разлога тај што се православље (Црква) претворило у идеолошку институцију која увелико сраста са светом (државом). „Удобно се сместивши у расцепу богочовечанства“ (Евдокимов), престали смо да будемо со овоме свету.

Ипак, Јеванђеље „не говори о етосу удобности и сигурности, него о опасностима и ризицима“ (Кардамакис), јер знамо да „тамо где је Дух Свети, тамо као сенка следе прогон и борба“ (Макарије Египатски).

Духовност Цркве и њене речи, њено богословље, јесте нови начин живота, есхатолошки начин постојања, већ сада. Такав приступ животу (који нуди Православни катихизис) сусрео се, па одмах и сукобио, баш кроз Верску наставу, са религиозно (индивидуалистичким) – фарисејским (окошталим, моралистичким, мртвим и ритуалистичко-обичајним) стилом живљења. У овој епоси успона и победе индивидуализма, времену које је сведок „антизаједништва по себи“, ова Верска настава хтела је да нагласи сотириолошке последице заједничарског (кинонијског) карактера православне вере, духовности и итоса Цркве. Судариле су се две онтологије: онтологија заједнице и онтологија индивидуализма. Све се сводило у Плану и програму Веронауке на став: Биће је заједница. Ван заједнице можеш бити најбољи, најморалнији, најлепши, најисправнији, апсолутни субјекат, али не бивствујеш – иако одајеш утисак да постојиш, ти, ипак, ниси, немаш живота у себи.

Ви сте, као вероучитељи Браничевске епархије, и вечерас стали иза става да желимо Веронауку која износи пред младе људе и пред свет који ће они уређивати поменуту поруку и начин живота, утемељене на онтологији заједнице, која се остварује на Евхаристији, у коју се улази литургијском катихизацијом.

На самом крају састанка, анализирајући статистику, епархијски координатор није крио радост због повећања броја ученика на територији Епархије браничевске, али је и упозорио оне вероучитеље који тргују са Црквом како би задовољили своје фондове часова или своје личне потребе, да то неће бити ни најмање толерисано.

Састанак је завршен конструктивним дијалогом вероучитеља са епархијским координатором, уз обилно послужење које су припремили о. Срђан и рабровска црквена заједница, на чему им још једном изражавамо захвалност.

http://veronauka.sabornost.org/2014-9-godisnji-sastanak

ФОТОГАЛЕРИЈА

Његовој Светости саслуживали су Високопреосвећена господа митрополити камерунски Григорије, (Александријска Патријаршија), сафитски Димитрије (Антиохијска Патријаршија), катарски Макарије (Јерусалимска Патријаршија), лариски Игнатије (Атинска Архиепископија), илионски Атинагора (Атинска Архиепикопија), китроски Георгије (Атинска Архиепископија), загребачко – љубљански Порфирије, Преосвећена господа епископи бачки Иринеј, британско – скандинавски Доситеј, осечкопољски и барањски Лукијан, врањски Пахомије, шумадијски Јован, браничевски Игнатије, далматински Фотије, горњокарловачки Герасим, крушевачки Давид, брегалнички Марко, стобијски Давид, тимочки Иларион, средњоевропски Сергије, моравички Антоније, аустријско-швајцарски Андреј, архимандрит Јероним, новоизабрани Епископ јегарски. Саслуживали су и високопреподобни архимандрити Јован (Радосављевић), Методије, игуман Царске Лавре Хиландара са више архимандрита из свих помесних православних Цркава заједно са девет ђакона.

Појао је хор Саборне цркве Свети Георгије, а од херувимске песме хор Светоархангелске обитељи из Ковиља заједно са полазницима Школе црквеног појања, под управом јерођаконa Јеротејa.

Мноштво народа Божјег дошло је у Саборни храм, да својим молитвама саучествује у овом, за читаву Цркву Христову, великом и значајном догађају. Поред родбине и пријатеља Епископа Јеронима, многобројног свештенства, монаштва и верног народа Епархије бачке, богослужењу су прусуствовали изасланик апостолског нунција у Београду Орландо Антонини, надбискуп београдски г. Станислав Хочевар, директор Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама др Милета Радојевић, представници Републике Србије, угледне личности јавног и културног живота, представници медија.

Предајући жезал у руке новоустоличеног Епископа јегарског, Патријарх српски г. Иринеј пожелео је свако добро од Господа новом Епископу и да с љубављу и вером напаја поверено му стадо Христово.

Данас се обновила и поновила Света Педесетница. Дух Свети који је на дан Свете Педесетнице сишао на Апостоле, данас преко Цркве Његове богато се излио и сишао на нашега новога брата Епископа Јеронима. То је велика радост и дар Божји не само нашем драгом брату, то је дар Божји Цркви. Данас је наша Црква захвална Господу што је у лицу нашег новог, драгог Епископа, Господ изабрао слугу свога, апостола свога. Сведока Христа и Христовог Јеванђеља. Онога који ће наставити службу и дело апостолско. У Цркви Христовој ништа се не дешава случајно. Све што се дешава бива по благодаћу и промислу Божјем. И ово је промисао Божји. Сви ми понављамо речи великога Апостола Павла: „Када је Господ са нама, када је Христос са нама – ко ће против нас! “ Заиста нико. Сила Божја је већа и моћнија и показује се преко нас слабих и немоћних.

Ми се надамо да ће нови Владика који је прикупио доста искуства у свету, у свету науке и богословља, да ће ту истину, своју веру и љубав према Цркви показати вернима којима га је Господ наменио. Ово је данас екуменски дан, браћо и сестре! И као што се на Светој Педесетници скупио народ са свих страна тадашње моћне и велике Римске империје, и данас, на овој малој Светој Песедетници, скупили су се представници свих наших Цркава. Свих аутокефалних и аутономних Цркава и народа са свих крајева данашњега света. И заиста је ово Света Педесетница, у којој је драги Владика примио дар и благодат Духа Светога. Ми му желимо, и молимо се Господу, да успешно чини дело Божје, води народ Божји и све оне који су жељни речи Божје. Да их храни и поји храном не овога света, већ храном вечном и бесмртном. Са тим жељама и молитвама свих нас, Владику Јеронима уводимо у дужност Епископа јегарског, у службу свету и апостолску.

Драги Владико, прими жезал овај, да напасаш поверено ти стадо Христово. Послушнима нека буде за ослонац и укрепљење, а непослушне и непокорне упућуј карањем и кротким васпитавањем у Христу Исусу Господу нашем, казао је у беседи Његова Светост.

https://soundcloud.com/beseda/beseda-patrijarh-irinej-28-09-2014

Уследило је обраћање новоустоличеног Епископа јегарског, Његовог Преосвештенства г. Јеронима, којe преносимо у целини:

Страх и трепет ме обузима данас док стојим са поштовањем и славословљем пред свештеним и страшним жртвеником и оним што се чудесно нада мном збило у овој Светињи над светињама. Тешко је освестити и поверовати да је благодат Светога Духа довела кораке моје до овога свештенога тренутка и да је, Ваша Светости, преко Ваших часних и светих руку, и часних руку осталих овде сабраних архијереја, мене недостојног и од свих последњег узвела на степен епископа. Иако су моје речи оскудне, а језик немоћан да опише оно што им срце заповеда усудићу се да у овом најсвештенијеми непоновивом тренутку мога живота произнесем реч благодарности и славословља.

Благодарим најпре Тросунчаном Божанству, Оцу и Сину и Светоме Духу што ме је саздао и увео у овај живот показавши пут ка спасењу и што ми је од најраније младости даровао радост уласка у клир и кроз свештено служење удостојио степена епископства.

Са синовском оданошћу и послушношћу осврћем се у овом свештеном тренутку, помињући Вашу Светост и благодарим из дубине срца што сте ме, ни по каквој заслузи, предложили за епископа јегарског по жељи мога духовнога Оца, а часно тело Светог Архијерејског Сабора цркве наше оваплотило Вашу вољу, те се тако и зби, те данас стадох међу Вас и усрдном молитвом вашом изли се на мене сила Владалачког Духа Божијега, дарованога у давнини светим апостолима, па тако и мени данас, најмањем од свих и недостојном назвати се наследником апостолским. Нека даде Бог да на многа и блага лета украшавате трон Светога Саве и водите брод цркве наше ка тихом пристаништу славе Његове.

Благодарим Богу који ме је својим неисказаним и непојмивим промислом пре више од четврт века привео моме духовном Оцу, Архипастиру и Учитељу, тада јеромонаху, сада епископу бачком господину Иринеју.

Благодарим, дакле Вама, епископе новосадски и бачки Господине Иринеје, који сте ме у мојој најранијој младости примили на духовно старање и одушевили монашким етосом а потом га са огромном љубављу и трпљењем изграђивали и развијали у мојој личности! Одушевљење Вашим преподобничким ликом и животом није никада престало, напротив увећавало се до данашњег дана.

Благодарим Вама, моме учитељу и професору богословља, што сте ми били пример како се негује сопствени језик и уче страни језици, нарочито што сте ме упутили у тајне и развили љубав према старогрчком језику, језику древних философа, језику Свештеног Јеванђеља и великих Отаца Цркве наше без чијег познавања није могућно удубити се у најдубље тајна богословља.

Ви сте распламсали у мени жељу за усвајањем ромејског духа и културеи од Вас сам се учио исправној и здравој еклисиологији и црквеној дипломатији;

Са Вашим благословом повремено сам обитавао и живео на Светој Гори, где сам се учио, молитви, светогорском монашком богослужбеном поретку и подвигу. Печат монашког Светогорског духа и етоса који је, у мојој најранијој младости, утиснут у моју душу и у васцело моје биће, остаће неизбрисив до последњег мога даха.

Све што јесам данас, што имам и поседујем дугујем Вама, јер је Духом светим преко Вас, кроз Вас и од Вас!

Нека се помене љубав и доброта Ваша пред престолом Свете Тројице, сада и увек и у векове векова. Амин.

Примивши ме код себе на духовно старање, увели сте ме у своју духовну породицу! Са садашњим митрополитом – загребачким Господином Порфиријем, далматинским Господином Фотијем и аустријско швајцарским Господином Андрејем, вашом духовном децом, а мојом браћом провео сам више година у заједничком подвигу. Сваком од њих благодарим понаособ за сву њихову братску љубав и пажњу коју су показивали мени најмлађем међу њима и последњем од свих.

Нарочито благодарим моме брату митрополиту загребачко-љубљанском Порфирију доскора игуману Светоархангелског општежића у Ковиљу и манастирском братству, мојој милој и драгој братији, који се труде да својим монашким животом и анђелским живљењем, буду светлост овоме свету који у злу лежи. Хвала им за њихове свете молитве, љубав и подршку нарочито током мога странствовања.

Нека је Благословен, и нека је хвала и моме брату Епископу далматинском Фотију што постоји са својом црквом и светлост Његовог живота и подвига светли пред народом Божјим у древној и апостолској Далмацији!

Нека је благословен и мој брат Андреј први епископ аустријско-швајцарски, који првосвештеснтвује стаду православнх Срба у реченој епархији ван њихове отаџбину, но ипак, будући хришћани, знају да им је свака отаџбина туђина, и туђина отаџбина, јер је њихова отаџбина небески Јерусалим.

Сви Ви сте мој тврди, град, стуб и тврђава истине, слава и похвала. Долгоденствујте, у здрављу и радости, правилно управљајући речју истине Божје многе године!

Благодарим данас и овде својој мојој браћи монасима и сестрама монахињама који су овде присутни и радују се заједно са свима нама у овај велики дан Педесетнице за њихову пламену молитву и љубав којом су ме обасипали током мога живота до сада.

Такође захваљујем свему часном клиру епархије новосадске и бачке, свој браћи свештеницима и монасима из других епархија који су овде данас са нама.

Захваљујем римокатоличком Комитету за јединство хришћана у Ватикану који су ми доделили стипендију за последипломске студије у Риму на Понтификалном Источном Институту, где сам провео две године на специјалистичким студијама из литургичког богословља и имао прилику да осетим хришћански дух Старога Рима и упознам дивни хришћански богобојажљиви народ Италије.

Сећам се данас с дужним поштовањем и љубављу свих мојих досадашњих професора богословља у земљи и иностранству и поздрављам данaс овде присутне, јер нам тако заповеда и апостол Павле да се сећамо наставника својих који нам казиваше реч Божју и да се угледамо на веру њихову (Јеврејима 13,7). Помињем са љубављу и блаодарношћусву моју у Христу браћу, сестре, кумове и пријатеље из Отаџбине и расејања који су својом љубављу и подршком допринели да моје богословско образовање буде што квалитетније!

Вечну благодарност и љубав овога и онога века дугујем братском јелинском народу, народу који је према Србима у свим временима и у свим прилика показивао своју великодушност, братску љубав и доброту, код којих сам духом већ више од четврт века, а телом и душом провео последњих 8 година у Атини.

Стога посебно данас изражавам своју благодарност и оданост Преосвештеном Митрополиту илионском Г. Атинагори који је показао сву своју очинску и братску љубав према мени и његовом архијерејском заменику Протојереју ставрофору Г. Емануилу Сервосу са његовом породицом, свему народу митрополије илионске и свештенству и народу цркве свете Варваре у реченој митрополији.

Потом благодарим Митрополиту камерунском господину Григорију из Александријске патријаршије ,брату, пријатељу и саподвижнику из периода проведеног у Старом Риму, и оцима ставропигијалног манастира Свете Параскеве Ромејске у Мегари одакле је и сам потекао и верном народу из Мегаре од који су неки данас овде као и нашим заједничким пријатељима овде из рима дошавпим Јелени и Франку Гвидоти.

Насрдачније благодарим брату и пријатељу из студентских дана митрополиту катарском г. Макарију из јерусалимске патријаршије за љубав, оданост и пријатељство према мени.

Особиту благодарност дугујем Оцу Кирилу Сикису, сада пароху у мученичкој апокалиптичкој Смирни који је овде дошао са својом бројном духовном децом из Митилине са свештеног и благословеног острва Лезвоса.

Благодарим и митрополитима сафитском Димитрију, дошавшем из мученичке, и већ више од хиљаду година крвљу заливене Сирије, лариском г. Игнатију, и китроском Георгију који су овде и данас су положили своје часне и свете руке на моју главу.

Благодарим и свима вама, моја драга и вазљубљена браћо у епископству, из часне јерархије Цркве наше који сте данас дошли на моју хиротонију и положили своје свете руке на мене недостојног.

И свима вама благочестивим хришћанима који сте из своје превелике љубави према мени и моме духовноме Оцу и Архипастиру цркве бачке дошли из далека и из близа, да ме својим присуством и молитвом данас укрепите.

На крају благодарим мојим родитељима преко којих ме је Бог привео из небића у биће, племенитој и доброј мајци Даници, која ме је донела на овај свет пре тачно 45 година у граду Сарајеву, и које се срце данас радује овде са нама, јер је њено једино дете, њен једини син постао данас епископ цркве Христове. Хвала јој за сву љубав и бригу коју ми је поклонила до данашњег дана. Нека јој Господ да здравље и мирну старост!

Бог да прости мога, по телу оца Неђа честитог српског домаћина, који већ шеснаест година није овде са нама, али сам сигуран да се налази у небеским обитељима где саборује сабор побожних и у којима су они који гледају славу Христову. И он се радује данас с нама због ове велике тајне која се нада мном зби. Да имам његову молитву! Нека му је вечан спомен!

Хвала и мојој дивној патријархалној и честитој хришћанској и страха Божјег испуњеној фамилији која ме је одувек волела и љубављу обасипала и од којих су многи данас из далека овде стигли.

Нека Господ Саваот, уснуле претке моје, господу хришћанску, чија крв тече кроз моје жиле и чији је благослов почива на мени, како оне са очеве стране из Сарајева, у старини поклонике гроба Господњег у Јерусалиму, који су у најтежа времена турске и аустријске власти поносно очували лик Христов у себи, и печат дара Духа Светога неповређеним, тако и оне по мајци из окрвављеног и страдалног Јадра из Западне Србије, и све моје сроднике по телу и духу који су своје животе положили за Крст Часни, упокоји у недрима Авраама, Исаака и Јакова, и нека се њихових праведних душа не дотакне мука, него нека их Господ упокоји са светима тамо где је живот бесконачни!

Ова слава и ово достојанство данас припада свима вама који сте се данас овде окупили који ме љубите.

И на концу Ваша Светости, примивши жезал из ваших свештених руку, опет и много пута, благодарим Вама и Преосвештеним Архијерејима, што сте ме у овај дан Господњи, силом Духа Светога, поставили на ову службу и даровали ми Духа животоворнога, Духа управљања, Духа благодати и савета, Духа благодати и ревности, Духа утешитеља и Духа истине.

Рукополажући ме у епископа помолисте се Ваша Светости, са свештеним Сабором архијереја да Бог:

покаже моје архијерејство светим и украшеним сваком честитошћу,

да бих био достојан да молим од Бога све што је за спасење народа који ми буде поверен,

да будем путовођа слепима,

светлост оним у тами,

васпитач неразумнима,

учитељ младима,

да будем светионик свету

и да у овоме животу усавршавам душе које ми буду поверене.

Истина Цркве неодвојиво је повезана са благодаћу свештенства, због тога је и сачувана од стране епископâ као што чусмо пред самом светом Литургијом у исцрпном исповедању вере и заветовању епископском, па се стога благодат свештенства дарује само унутар Евхаристије.

Благодат није нека ствар коју један преноси другоме, и епископ није власник ризнице благодати да би могао да је дели онима којима жели, јер, по речима светог Дионисија Ареопагита, епископ је, као богољубиви свештеносавршитељ само онај који обзнањује вољу Божју; он не узводи властитом благодаћу кандидате на степене свештенства, него га Бог покреће на сва јерархијска освећења. (Псеудо Дионисије Ареопагит 5,3,5).

Благодат је, дакле, живи дар Духа Светога који живи у Цркви. С једне стране Свети Дух превазилази све земаљске институције, али са друге стране ствара себи обиталиште, које у земаљским пределима има овакве или онакве црте, и које представља спољашњи израз Духа, сасуд у коме се чувају Његови дарови. Ово чудесно станиште Светога Духа јесте Црква која је кроз векове испуњена потресима пронела драгоцену ризницу богооткривене Истине. Црква је духовни центар нашега света, који обухвата целокупну историју, од стварања првог човека до последњег рођеног од жене. Епископ се обраћа читавој Цркви окупљеној на евхаристијском сабрању да се помоли за ниспослање благодати Духа Светога на онога кога је сам Дух рукопроизвео односно изабрао и упутио на црквено служење, а изабраност од стране локалне Цркве представља један од критеријума препознавања воље Божје, јер се не изабира неко ко је народу по вољи, него ко је већ унапред изабран од Бога за служење.

Тако изабран и рукоположен епископ је по учењу Свештеномученика Игнатија антиохијског слика Очева (Тралијанцима III, 1), у Цркви предстојатељ на месту Божјем (Магнежанима VI, 1) . У руци епископа се сажима свака духовна власт. Сви треба да следују вољи епископа као што је све свештенство које је сагласно са епископом сагласно као струне са гитаром. А ко тајно од епископа нешто у Цркви ради тај служи ђаволу. Јер, ни Христос будући са Оцем сједињен, не учини ништа без Оца, тако не треба да чини ни народ Божјиништа без епископа, вели у посланици Магнежанима свети Игантије (Магнежанима VII, 1). Тамо где се појави епископ, тамо нека буде и мноштво народа, као што тамо где је Христос, тамо је и саборна Црква. И то је сав програм епсикопског служења!

Ваистину се много тражи и много очекује од једног епископа. А ја, ништи и од свих последњи, знам да су снаге моје слабе и плећа моја нејака да понесем терет ове примљене благодати и одговорности , али знам и то да ће ме божанска благодат која болести исцељује и недостатке допуњује укрепити на овом путу епископског служења, управљања и поучавања и да ћу се по својим силама трудити да се приносим за све и сва и да служим свима.

И на концу молитвом пророка Давида завршавам ово моје слово:

Блажен је човек коме је Име Господње нада његова. Учинио си многа чудеса Твоја, Ти Господ Боже мој, и по замислима Твојим нема ко би се уподобио Теби; Жртву и принос ниси хтео, а тело си ми припремио; свеспаљенице и жртве за грехе ниси тражио. Тада рекох ево долазим, у почетку књиге написано је за мене, да учиним вољу Твоју, Боже мој. Благовестих правду у Цркви великој. Правду Твоју не сакрих у срцу моме, иситну Твоју и спасење рекох; А Ти Господе не удаљи милосрђе Твоје од мене; милост Твоја и истина Твоја нека ме увек заштићују. Да се постиде и посраме који траже душу моју да ишчупају, да се врате натраг и да се посраме који ми хоће зала. Помоћник мој и избавитељ мој јеси Ти. Боже мој немој каснити!

Нека је благословено име Господње од сада и до века. Амин!

https://soundcloud.com/beseda/beseda-episkop-jeronim-mocevic-28-09-2014

Визбаден - У суботу, 20. септембра 2014. године, епископа Сергија су дочекали парохијски свештеник протојереј Братислав Божовић, многобројни свештеници из Епархије средњоевропске, као и верни народ. Епископ средњоевропски г. Сергије је служио свету архијерејску Литургију уз саслуживање више свештеника Епархије средњоевропске.

По завршетку Свете архијерејске Литургије, Владика Сергије је осветио славски колач и жито у сали где је била припремљена трпеза љубави.

Штутгарт - У суботу, 20. септембра. 2014. године, по завршетку канонске посете у Визбадену, Његово Преосвештенство је кренуо пут Штудгарта на вечерњу службу која се служила уочи Рођења Пресвете Богородице и храмовне славе Сабора Срба Светитеља. Епископа Сергија су испред храма дочекали протонамесник Предраг Гајић, старешина храма, протонамесник Станко Ракић, архијерејски намесник за јужну Немачку, прота Слободан Миљевић као и протојереј Маринко Радмило (Нирнберг), ђакон Драгослав Ћорковић и верни народ штутгартске парохије. Вечерњу службу је служио протојереј Маринко Радмило и ђакон Драгослав Ћорковић, док су за певницом певали владика Сергије, протојереј Братислав Божовић и студент Марко Радмило.

Његово Преосвештенство Епископ средњоевропски г. Сергије служио је у недељу, 21. септембра. 2014 године, свету архијерејску Литургијуу храму Сабор Срба Светитеља у Штутгарту. Његовом Преосвештенству су саслуживали протојереј Маринко Радмило (Нирнберг), прота Слободан Миљевић, протонамесник Предраг Гајић, старешина храма, протонамесник Станко Ракић, архијерејски намесник за јужну Немачку као и парохијски ђакон Драгослав Ћорковић. За певницом је певао хор штудгартске парохије.

У беседи изговореној након читања светог Јеванђеља, владика Сергије је поучавао верни народ колико је важно да волимо ближње своје, да би живели у хришћанској љубави. Владика Сергије је народу напоменуо да је данашња храмовна слава посебна јер се прослављају Сви Српски Светитељи. Своју беседу је Владика завршио уз малу молбу да сви што чешће по могућности приђу Светој Чаши спасења, јер сваки човек који се причешћује прима Свето Тело и Крв Христову.

Његовом Преосвештенству се обратио старешина храма протонамесник Предраг Гајић који се срдачно захвалио Владици за велики Благослов и присуство. По завршетку свете архијерејске Литургије, Његово Преосвештенство Епископ средњоевропски г. Сергије је осветио и благословио славски колач и жито, захвалио се и честитао кумство чланицама Кола српских сестара које су трпезу љубави припремиле од срца за све госте.

На северном делу територије наше Епархије велики број домова је поплављен и оштећен у бујицама. Житељима тих крајева је хитно потребна наша помоћ у циљу стварања основних услова за живот пре почетка надолазеће зиме.

Комерцијална банка, број рачуна 205 – 68288 – 88

• Прималац: Е. У. О. Тимочке епархије
  
• Сврха уплате: помоћ за угрожене у поплавама
  

Свету Архијерејску Литургију служиће Његова Светост Патријарх српски господин Иринеј, уз саслужење више епископа и свештеника.

Новоизабрани Епископ јегарски г. Јероним (Мочевић) је рођен у Сарајеву 26. септембра 1969. године, где је завршио основну школу и гимназију. Монашки постриг је примио на празник Сабора светог архангела Михаила, 8/21. новембра 1990. године, у Светоархангелском манастиру у Ковиљу. На празник Светога Саве првога архиепископа српскога, 14/27. јануара 1991. године, рукоположен је у чин јерођакона руком Eпископа бачког господина Иринеја. Од почетка обнове манастира Ковиља и духовне обнове братства, јерођакон Јероним је дао немерљив допринос обнови богослужења и његовом благољепију, по чему је овај манастир убрзо постао надалеко познат. Једно време боравио је у манастиру Григоријату на Светој Гори где се учио светогорском монашком етосу и древном богослужбеном поретку. У чин архиђакона је рукопроизведен на манастирску славу, на дан Сабора светог архангела Гаврила 13/26. јула 1999. године. Дипломирао је на Богословском факултету Српске Православне Цркве у Београду 2002. године. У Недељу Свих светих, 9/22. јуна 2003. године, Епископ бачки га је рукоположио у чин презвитера у манастиру Ковиљу. По завршеном факултету, уписао се на постдипломске студије на Папском оријенталном институту (Pontifical Oriental Institute) у Риму, где је 2005. године стекао звање магистра. Бавио се специјалистичким студијама у области литургике. У току постдипломских студија усавршавао је своје знање францускога језика у Центру за учење француског језика (CLA – Centre de Linguistique Apliquée de Besançon) у Безансону, Француска. У чин архимандрита је рукопроизведен руком Митрополита митилинског господина Јакова на празник светог апостола Филипа 2008. године у цркви свете Филотеје, у Смирни (Мала Азија, Турска). У манастиру светог пророка Илије у Митилини, на острву Лезвосу у Грчкој, о празнику светог пророка Илије, Митрополит иконијски господин Теолипт рукопроизвео га је у духовника. Исте године је завршио напредни ниво немачког језика (Oberstufe) на Универзитету у Бечу. Бави се израдом докторске дисертације из области литургичког богословља. Говори грчки, италијански, француски, руски, немачки, и енглески језик.

На редовном пролећном заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве 23. маја 2014. године, изабран је за Епископа јегарског, викара Епископа бачког.

Беседа

Послије тога су архијереји посјетили храм Светог Јована Лествичника у Варшави поред којег се налази централно православно гробље у Варшави, које се простире на 18 хектара. Митрополита Амфилохија је за обједом који је приређен у знак добродошлице поздравио митрофорни протојереј Миколај Ленчевски, старјешина овог храма.

У вечерњим сатима, Митрополит Амфилохије је даривао Митрополиту Сави икону Пресвете Богородице са Христом, рад монахиња манастира Жупа Никшићка, руски превод своје књиге ”Љетопис новог косовског распећа”, као и нова рускојезична издања водича и монографије Ризнице Цетињског манастира.

Данас су Митрополити посјетили женски манастир Светих мироносица Марте и Марије на Светој гори Грабарки, најважније поклоничко мјесто међу православнима у Пољској, гдје су их угостили игуманија Ермиона и њених 13 сестара монахиња.

Овај манастир се налази преко стотину километара источно од Варшаве, близу границе са Бјелорусијом, у дијелу Пољске гдје има много православних, а у неким дијеловима чине чак и већину.

Манастир је изграђен 1947. године, али само мјесто на којем се налази има дугачку традицију поштовања, будући да су се на њему многи чудесно излијечили од колере која је храла тим крајем 1710. године. У самом манастиру постоји посебан простор у којем се остављају крстови које поклоници донесе. Ове године је само из Варшаве већ било 11 поклоничких омладинских група које су пјешке походиле ово светилиште.

На дан када је највећи празник у манастиру – Преображење Господње, сабере се и до тридесет хиљада људи. Ове године је празничној Литургији и прослави Преображења присуствовао и предсједник Пољске Бронислав Коморовски.

1990. године манастирски храм је након намјерног подметања пожара потпуно изгорио. Нова црква је освећена 1998. године.

Нови конак је на Преображење 2010. године освештао Његова Свесветост Васељенски Патријарх Вартоломеј.

Митрополит Амфилохије је пожелио игуманији и сестрама да се свагда моле за све нас и продуже свето дјело чувања грабаровске светиње и уписао се у љетопис манастира ријечима: ”Благословом Блажењејшег Митрополита варшавског и све Пољске Сава поклонисмо се светињама Православља а посебно на Грабарки, мјесту преображења и исцјељења људских душа. Господе просвети таму моју. 20. септ. 2014. +АЕМ Црногорско-приморски Амфилохије”.

Након посјете Светој гори Грабарки, Митрополит је посјетио град Хајновку и три храма у њему: Светог великомученика Димитрија, Рођења Светог Јована Крститеља и Саборни храм Пресвете Тројице. Као и на свим другим мјестима, Митрополити су и овдје били дочекани од свеукупног братства сваког храма којег су посјетили, а Митрополит Амфилохије је, по познатом обичају, у сваком храму оставио запис о својој посјети и поклон – икону или неку од књига у издању Митрополије црногорско-приморске.

Послије овог града, посјетили су познати туристички крај овог дијела Пољске – градић Бјеловјеж, који се налази у истоименом Националном парку (пространој шуми) који се простире кроз Пољску и Бјелорусију. Овдје су посјетили храм Светог Николаја Чудотворца, који је тренутно у обнови. Овај храм је у другој половини деватнеастог и почетком давдесетог вијека био посјећен и помогнут од чак три руска цара, будући да је тај крај припадао Царској Русији неколико вијекова. И даље постоје веома жива сјећања на царско вријеме код локалног становништва. На напуштеној локалној жељезничкој станици је основан ресторан у којем је све у знаку царске породице Романових, а на оближњим преосталим шинама постоје и вагони којима се цар Николај довозио у Бјеловјеж. Данас су у њима апартмани за госте.

У непосредној близини Бјеловјежа, окружен густом шумом, налази се гранични прелаз између Пољске и Бјелорусије, отворен искључиво за пјешаке и бициклисте. Митрополити су са својом пратњом обишли и ово мјесто.

На путовању од Варшаве Митрополит Сава је показао свом госту и друге храмове у мјестима Дрохичи, Шемјатиче, Милејчице, Клешчеле и другим…

Већина поменутих храмова има и такозване ”нижње” храмове – крипте. Посебно је интересантан неуобичајен изглед и пројекат Саборног храма Пресвете Тројице у Хајновки.

У пратњи Високопреосвећеног Митрополита Амфилохија налађе се протосинђел др Евстатије Аздејковић, сабрат Цетињског манастира и протођакон Игор Балабан.

У овој већински римокатоличкој земљи од укупно четрдесетак милиона становника има око пет стотина хиљада православних. Православна Црква Пољске има шест Епархија у Пољској и једну у Бразилу. Тренутно има шест епархијских епископа у Пољској и три викарна епископа, од којих је један Православни ординариј Војске Пољске. У Бразилу су један епархијски архијереј и један викарни епископ.

Црква Пољске има своју семинарију у Варшави, а високо образовање се стиче на посебној Хришћанској богословској академији на којој постоји одсјек за православно богословље. Такође постоји катедра православне теологије на Универзитету у Бјалистоку. Прије Другог свјетског рата православна теологија је имала своје мјесто и на Универзитету у Варшави.

Црква је добила аутокефалност од Васељенске Патријаршије још 1924. године, а 1948. године је добила признање аутокефалности и од Московске Патријаршије у чијој је јурисдикцији била раније. Налази се на 13. мјесту у диптиху Православне Цркве.

Црква је јако пуно страдала кроз историју. Најприје због насилног наметања уније, али и у Другом свјетском рату под Хитлером и касније под стаљинизмом.

У богослужењима се користи црквенословенски језик, а проповиједи се говоре на пољском, бјелоруском, украјинском и руском, зависно од парохије и потребе. Прошле године Свети Сабор ове Цркве је донио одлуку да се званично врати у употребу јулијански календар, будући да се већина парохија и руководила тим календаром, иако је службени календар био грегоријански. Данас је у цијелој Пољској остало свега неколико парохија који користе грегоријански календар и то са благословом Светог Сабора.

Митрополит Сава је провјерарх Православне Цркве Пољске од 1998. године. Као млади монах је био студент Богословског факултета Српске православне Цркве у Београду.

Законодавни оквир је врло повољан за Цркву. Постоји вјеронаука у школама и душебрижништво у свим државним институцијама од војске, преко полиције, до болница и казнених завода. Црква има и широку добротворну дјелатност, међу којима су и домови за старе и немоћне, као и мноштво активности са дјецом и омладином.

Митрополити ће, у недељу, на празник Рођења Пресвете Богородице служити у цркви посвћеној том празнику у Бјелу Подласком, а у понедељак, када се у Цркви Пољске прославља Свети мученик младенец Гаврил, рођен 1684. године у породици која је остала православна у тешко вријеме наметања уније и који је убијен као дјечак од шест година, служиће Свету Литургију у Саборном храму Светог Николаја Мирликијског у Бјалистоку, гдје почивају његове мошти.

И.Б.

http://www.mitropolija.com/mitropolit-amfilohije-u-posjeti-pravoslavnoj-crkvi-poljske/

Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски Теодосије, чијим молитвама и благословом се гради овај храм, заједно са парохом новопазарским протојерејем Радославом Јанковићем посетио је темеље храма и благословио почетак градње.

Храм Преноса моштију светога Саве у Дежеви гради се прилозима верника и људи добре воље. Сходно томе моле се сви који имају жељу и могућности да помогну да то учине тако што ће свој добровољни прилог уплатити на рачун Црквене општине за Рашку област, отвореног код Комерцијалне банке, број: 205-64772-63, са назнаком „за изградњу храма Светог Саве у Дежеви“.

СПЦ

Свечаност поводом обележавања храмовне славе Саборног храма Рођења Пресвете Богородице у Зајечару, отпочела је уочи празника, 20. септембра, празничним бденијем са литијом.

Празновање је настављено сутрадан, 21. септембра, св. архијерејском Литургијом коју је служио Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион уз саслужење свештеника и свештеномонаха Епархије тимочке и појање хора Саборног храма.

Град Зајечар овај велики Богородичин празник прославља као градску славу и тим поводом св. Литургији присуствовао је градоначелник Зајечара г. Велимир Огњеновић са сарадницима.

Велики број верника испунио је зајечарски Саборни храм где су се сабрали сви у заједничкој молитви нашој небеској Заштитници са молбом да и у будуће штити град Зајечар и његове житеље као што је то и у прошлости чинила.

Највећу радост приредили су најмлађи својим учешћем у св. Литургији и причешћем Телом и Крвљу Спаситеља нашег Господа Исуса Христа и тако су били најрадоснији носиоци данашњег славља.

Након благосиљања и ломљења славског колача Епископ тимочки Иларион честитао је празник верном народу Зајечара и подсетио да не смемо заборавити на житеље Текије и других места која су страдала у недавним поплавама и којима је сада помоћ најпотребнија.

У порти Саборног храма приређен је културно-уметнички програм а прослава је настављена у вечерњим сатима концертом Београдског мушког хора у зајечарском позоришту.

Иѕвор: епархија тимочка

У манастиру Високи Дечани госте је дочекао Преосвећени Епископ рашко-призренски г. Теодосије са дечанском братијом. Након доксологије у манастирском храму Преосвећени Архијереји задржали су се на ручку и разговору у манастирском конаку. Епископ Теодосије је, обраћајући се митрополиту Аристарху, посебно нагласио благодарност Руској Православној Цркви и њеном верном народу који су у најтежим историјским тренуцима увек несебично помагали своју браћу у Србији и показивали солидарност посебно са њеним народом на Косову и Метохији.

СПЦ