Први досељеници српског порекла у Шведску долазе непосредно после Другог светског рата. Било их је две врсте. Једни су дошли као заробљеници који су ратним вихором доспели у Норвешку. Доведени су због изградње путева и пруга кроз норвешке врлети ради планираног немачког удара на Совјетски Савез са севера. Други су пребачени из разних логора по Европи непосредно после рата. Касније емиграције долазе из економских разлога и трају до данашњих дана.

Црквена општина у Стокхолму датира свој почетак од 1975. године, а садашњи храм Светог Саве је започет 1990. године, када је освећен камен темељац од стране новоизабраног Епископа британско-скандинавског г. Доситеја и Епископа славонског г. Лукијана. Уз нови храм планира се и духовно-културни центар, Светосавски центар. Но, све што се дешавало у Отаџбини и те како се одражавало на живот, рад, и опште осећање и расположење Срба у дијаспори. Из тих разлога, започети радови су успорени, како би се помоголо својој угроженој Цркви и народу у Отаxбини.

И благодарећи Богу, дошла је пуноћа времена да се на најсвечанији начин обележи историјски тренутак освећења храма Светог Саве и комплетног живописа. У суботу, 4. октобра 2014. године, многобројни верни народ са свештенством дочекао је свог Архипастира и Поглавара, Његову Светост Патријараха српског г. Иринеја. После одслужене доксологије, дијецезан Епархије британско-скандинавске г. Доситеј је топло заблагодарио Патријарху на његовој љубави и бризи, коју је исказао својим доласком у Шведску да би освештао најсевернији храм наше Цркве у Европи.

У недељу, 5. октобра 2014. године, величанствени храм је освештао Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј уз саслужење Високопреосвећене и Преосвећене господе архијереја: Митрополита Клеопе из Васељенске Патријаршије, Епископа Макарија из Румунске Православне Цркве, Митрополита загребачко-љубљанског Порфирија, Епископа канадског Георгија, Епископа бачког Иринеја, Епископа јегарског Јеронима и домаћина, Епископа британско-скандинавског Доситеја, као и преко 40 свештеника и двојице ђакона.

Овом великом догађају за нашу Цркву у Скандинавији и Епархији британско-скандинавској присуствовао је многобројни верни народ, као и Њихова Краљевска Величанства престолонаследник Александар Карађорђевић и принцеза Катарина, представници других цркава у Шведској, Архиепископ сиријске Јаковитске цркве г. Јулије Абдулахал Гало Шабо, Епископ дохалкидонске Сиријске цркве г. Диоскор Бењамин Атал, који су и одликовани орденом Светог Саве за несебичну братску љубав коју су показивали минулих година према нашој Цркви и народу, представници Римокатоличке цркве и Протестантске цркве Краљевине Шведске, као и амбасадор Републике Србије у Краљевини Шведској, Његова Екселенција др Душан Црногорчевић, и амабасадори православних земаља у Шевдској.

После освећења и свете архијерејске Литургије уприличен је свечани ручак у великој сали Сиријске цркве у Стокхолму. Овом приликом одликован је велики број ктитора и добротвора храма Светог Саве у Стокхолму. Током своје званичне архипастирске посете, Његова Светост посетио је поменуте сиријске Епископе. Патријарх је у поздравној беседи заблагодарио на великој љубави и подршци коју су у временима наших страдња показивали нашем угроженом народу и Цркви у свим угроженим подручјима, од Книна до Косова и Метохије. Свјатјеши Патријарх је исказао велику забринутост због страдања хришћана у Сирији и уопште на Блиском истоку, и подсетио на слична страдања нашег народа током читаве своје историје, а нарочито последњих година на Косову и Метохији због верског и националног идентитета.

Задњег дана посете, Његова Екселенција Душан Црногорчевић, амбасадор Републике Србије у Краљевини Шведској, приредио је је у част Његове Светости и делегације свечани пријем и коктел у Амабасади Републике Србије у Шведској.

Пре једног века, аустроугарска војска, код Куртовића Аде, прешла је Дрину и одмах по уласку у Прњавор почела да убија становнике тог села. У Основној школи, Милутиновића кући и на железничкој станици, живот је изгубило око 700 цивила.

Према речима Ђорђа Живковића, у Прњавору је тада убијено више од половине становника, деце, жена, трудница, стараца.

Због великих жртава мештана Прњавора и отпора аустроуагарској војци, краљ Александар Карађорђевић је 1934. године одликовао цело село.

"То је једино село у Србији које носи ово највише одликовање", наглашава Душан Радосављевић из Прњавора. "Само три места у Србији носе Карађорђеву звезду - Београд, Шабац или Српски Верден и Мачвански Прњавор.

Парастос и помен, који је служио епископ шабачки Лаврентије са свештенством шабачке епархије, одржан је на месту где се, пре 80 година краљ Александар обратио мештанима Прњавора.

"Овај споменик подигнут је у време владавине мог деде, краља Александра, чију осамдесету годишњицу смрти данас обележавамо. Мој отац, краљ Петар Други, овде је одавао почаст сенима храбрих Мачвана. ", рекао је Њ. к. в. Александар Други Карађорђевић. "Србија има много тога да научи из своје прошлости, гледајући у будућност, тежећи ка бољем животу свих својих грађана."

У оквиру духовне свечаности, у Прњавору су положени и венци на споменик краљу Александру и Арчибалду Рајсу, који је обавестио свет о страдању становника овог села.

Посетиоци су могли да виде и коњанике са барјацима и беле голубове, симбол мира. Приликом посете Прњавору, породица Карађорђевић уручила је и хуманитарне пакете за четрдесет социјално угрожених породица.

РТС

Грађанин Јовановић је овом приликом на себи својствен начин оптужио Српску Православну Цркву да је злонамерно уклонила таблу са натписом Пролаз Срђана Алексића и да нема намеру да је врати на старо место.

Грађанин Јовановић је злоупотребио медије како би обмануо јавност и, користећи се неистинама и говором мржње, исконструисао причу тако да је Цркву поставио насупрот лика и дела Срђана Алексића, што је апсолутна бесмислица. Јер, Црква дело љубави које је показао Срђан Алексић поштује као остварење хришћанског идеала записаног у Јеванђељу: ,,Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје (Јов.15, 13)“.

Грађанин Јовановић је намерно прећутао чињеницу да је улична табла привремено склоњена ради обнове фасаде и да ће после завршетка радова бити враћена. Наравно, грађанину Јовановићу није пало на памет да похвали напор Црквене општине да уреди овај пролаз када то већ нису урадиле градске власти док је именовани председавао градском скупштином, а ништа боље нису поступили ни они који су дошли после њега.

Црквена општина новосадска са индигнацијом осуђује нецивилизовано понашање грађанина Јовановића и позива јавност, посебно невладин сектор, да учини исто и стане у одбрану имена и дела Срђана Алексића од злоупотребе минорних политичких — боље рећи политикантских — фигура које својим неистинама и нападима на Српску Православну Цркву покушавају да изиђу из политичке анонимности, посебно сада када нас ускоро очекују покрајински избори.

Беседа

Донација у одећи, обући, средствима за хигијену, као и новчана помоћ уручена је у просторијама ЦО Грабовица протонамеснику Мирољубу Павловићу, који је овом приликом у име парохијана Грабовице, захвалио дародавцима из Шведске, као и превознику фирми „Есперганде“, подсетивши да су се житељи Грабовице најдуже борили са поплавама, јер се водена стихија најдуже задржала на овом подручју.

Извор: Епархија тимочка

• Епархијске вести
  

У току свете Литургије, владика Сергије је рукоположио у свештени ђаконски чин ипођакона Бојана Симића. Такође, за показану ревност према својој Цркви, Владика је одликовао парохијског ђакона Златибора Којадиновића у достојанство протођакона, док је архијерејску захвалницу уручио предсједнику ЦО Нирнберг г. Ђорђу Вученовићу и гђи попадији Зори Радмило, за труд око храма и парохије нирнбершке.

У својој бесједи након прочитаног Јеванђеља, владика Сергије је истакао значај вјере за хришћански живот у примјеру жене Хананејке према Богу, односно према Христу од кога је несумњиво тражила помоћ за своју кћер коју је мучио нечастиви.

Након свете Литургије, свештенство је благословило славски колач и жито у спомен Светог Сергија Радоњешког, имендана владике Сергија.

Извор: Епархија средњоевропска

• Епархијске вести
  

Зачеће Светог Јована Крститеља је крсна слава Пјешиваца, па се овај празник у народу ових крајева зове и Свети Јован Пјешивачки. У литургијској проповиједи након Светог причешћа Владика Јоаникије је рекао да је сав живот Светог Јована благовијест, од његовог зачећа до рођења, до живота у пустињи и проповиједи, до крштавања народа и припремања пута Господњега, а нарочито до славног и спасоносног догађаја када је срео Господа на ријеци Јордану и крстио га, и све остало што се са њим догодило, и његова мученичка смрт.

„Све се то претворило у благовијест и пјесму Господу Богу, спаситељу свијета, у славу Христа Господа. А његово зачеће и његово рођење били су преднајава Христовога зачећа и Христовога рођења“, казао је Владика.

Владика је казао да је проповијед Светог Јована била почетак јеванђелске проповиједи.

„Он је, заправо, проповиједао име Божје, али почевши са покајањем. Покајте се, јер се приближи царство Божје. Са истим тим ријечима и Господ Исус Христос је почео своју проповијед. И види се да је то, заправо, једна те иста проповијед. Живот Светог Јована Крститеља ушао је у Христову земаљску биографију“, рекао је Епископ будимљанско-никшићки.

Потом су благосиљани славски колачи данашњих свечара. Владика је са протојерејем-ставрофором Радомиром Никчевићем, који такође данас слави своју крсну славу, преломио славски колач.

Отац Радомир је заблагодарио Владици Јоаникију, свештенству и вјерном народу на присуству овом славском сабрању.

На крају Све службе Владика Јоаникије је на манастирском гробљу са свештенством служио помен ктитору овога скита блаженопочившем игуману острошком архимандриту Лазару Аџићу, Радовану и Стоји Никчевићима и монасима чији земни остаци овдје почивају.

Празнично саборовање завршено је славском трпезом хришћанске љубави у Црквено-народном дому Светог Василија Острошког у Никшићу.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

• Епархијске вести
  

У среду, 1. октобра 2014., благословом владике Јустина, презвитери и ђакони таковског, качерског и гружанског намесништва састали су се са својим Владиком у Парохијском дому крај Цркве Свете Тројице у Горњем Милановцу. Владика је од свештенства свечано дочекан у порти, где су свештеници и ђакони, неко од њих по први пут, узели благослов од Првосвештеника жртвеника Господњег Богоспасаване Епархије жичке.

Владика је прво обишао Цркву Свете Тројице у пратњи свих сабраних свештеника и ђакона, а затим је уследио радни део у сали Парохијског дома. Намесник таковски, као домаћин, протојереј-ставрофор Аранђел Даниловић поздравио је Епископа, а потом се Владика обратио свештеницима и ђаконима три намесништва. Нагласио је да долази као свој своме, као пастир своме стаду, учитељ и отац својој духовној деци, као изабрани од Свештеног Сабора Цркве Српске, Епископ Цркве Божје, са надом да свештенике и ђаконе затиче као добре и послушне синове, а верне као своју најмилију децу. После Његовог обраћања свештеници и ђакони, почевши од таковског намесништа, су се представљали своме Епископу, после чега је владика одговарао на питања својих духовних синова. По завршетку радног дела уследила је трпеза љубави.

Извор: Епархија жичка

Епархијске вести

Када бисмо се могли вратити две хиљаде година уназад и ходити крај Господа Христа Светом земљом, слушајући последњи царски завет који даје нама људима, видели бисмо га кротког, смерног и незлобивог. Тек строгог у тренуцима жигосања речи фарисеја. У дружењу са пријатељима - Лазаром и сестрама му Мартом и Маријом, проповедао је тихо, а међ' народом на Гори блаженства Његов је глас снажно одјекивао са жељом да до свих људи допру упутства за Царство небеско, беседио је Епископ ваљевски Г. Милутин на Светој Архијерејској Литургији у убском Храму Васкрсења Христовог, на празник Светог Свештеномученика Фоке и Пророка Јоне, 5.10/22. 9. Лета Господњег 2014. Господ Христос позивао је и позива нас да га следимо. Позива, али не намеће нам ништа јер уважава нашу слободу. Данашња јеванђељска прича о чврстој и непоколебљивој вери жене Хананејке, која, иако незнабошкиња, моли за милост и Реч Спаситељеву, сведочи нам да Господ Христос није послат само Израиљцима, већ свим народима у векове.

Овај дан оставиће неизбрисив траг у сећању верног народа Тамнаве јер управо у њему збио се опроштај од парохијске службе угледног протојереја-ставрофора Митра Миловановића, који је безмало пола века (43 године) био врли сејач на њиви Господњој. Неуморан у настојању да његова варош добије леп храм, неустрашив у проповедима у доба комунистичких прогона Цркве и увек испуњен ватреном вером у Васкрслог Христа, прота Митар Миловановић за узор је новим генерацијама свештенослужитеља.

- Отац Митар са својом браћом подигао је најлепши храм у Епархији ваљевској, који ће надживети све нас и остати у векове, да својом лепотом окити Царство небеско. Данас, он се повлачи са парохије, а ја га молим да остане на дужностима намесника тамнавског и црквено-судског тужиоца у епархији. Као млад монах, дивио сам се његовој ватреној вери и проповедима у којима је неретко критиковао ондашњи безбожнички систем. Огромне су његове заслуге за Уб, Епархију шабачку, данас Епархију ваљевску... Зато ми је велика радост да га данас одликујем Орденом Светог Владике Николаја, да га носи на својим грудима. Наравно, да и даље служи и проповеда Васкрслог Господа у овом светом храму. Јер, за свештеника одлазак у пензију никако не значи престанак мисије - свечано је слово Владике Милутина упућено проти Митру Миловановићу приликом уручења највишег признања Ваљевске епархије.

Храм Васкрсења Христовог у Убу од данас је богатији за честице моштију Светог Владике Николаја. Братство манастира Лелић, уз благослов Владике Милутина, даривало их је верницима тамнавског краја да их целивају, узносећи молитве Лелићком Златоусту и благодарја за дивна дела која нам је оставио.

Дирнут указаном му чашћу, прота Митар Миловановић заблагодарио је Господу, Мати Божјој, свима светима, родитељима Живораду и Софији, који су га први упутили у истине хришћанске вере, Епископима Јовану, Лаврентију и Милутину, за чијих је ваката службовао, браћи свештеницима и свештеномонасима, Црквеној општини, Богомољачком братству и свим вернима који су са њим носили бреме тешких времена. На заслуге протинице Десанке указао је Владика Милутин. Јер, да њене ревности и подвига није било, ни прегалаштво протино не би дало овакве плодове. На предлог о. Митра Миловановића, за његовог наследника на парохији Владика Милутин поставио је протојереја Душана Бабића.

Ревност проте Митра Миловановића неисцрпан је извор инспирације, рекао је за трпезом љубави у парохијском дому Световазнесењског храма свештеник из Прељине Мирослав Милетић, кога је живот са о. Митром спојио пре педесет година у београдској Богословији "Свети Сава". Сличне импресије има и нишки свештеник протојереј-ставрофор Вељко Грабеж.

- Данашњи догађај вредан је сваког дивљења. Убски храм, у коме су представљене старозаветна и новозаветна историја, велика је светиња и најлепше грађевинско дело у Српској Православној Цркви за последњих 200 година. У њему се данас драги ми школски друг поклонио Богу и своме народу, следећи речи Светог Владике Николаја "све што имам дао ми је Бог и дао ми је народ". Јер, да није верног народа, ни ми свештеници не би ништа могли учинити. Отац Митар истицао се као ђак у богословији и велика је част за ове просторе да су изродили тако богољубивог и неустрашивог човека - поручио је прота Вељко Грабеж, изразивши велику захвалност и мати Гликерији, игуманији манастира Ћелије, која му је уз о. Митра притекла у помоћ када је дошао из Дрвара.

Ректор Богословије "Свети Сава" из Београда проф. др Драган Протић истакао је да је Епархија ваљевска одувек била позната по сјајним ученицима ове школе, најстарије у Србији (основана 1810. год.). Такође, Епископ ваљевски Г. Милутин велики је пријатељ београдске богословије, чију љубав и благост њени наставници и ђаци увек осећају. Архимандрит Михаило (Биковић), игуман манастира Јовања, од доласка у Епархију ваљевску 2008. године, наишао је на дивну родитељску љубав Владике Милутина, проте Митра и свих убских свештеника. У знак захвалности и љубави према умировљеном проти, архимандрит Михаило са архиђаконом Силуаном отпевао му је Руску царску химну.

- Тамнаво, радуј се данас! Добили смо мошти Светог Владике Николаја, да уз њих напајамо душе своје. Благодаримо Владики Милутину, лелићком братству и донатору Зорану Мишићу - ускликнуо је протојереј-ставрофор Драган Алимпијевић, старешина Световазнесењског храма, дарујући о. Митра Миловановића за 43 године пастирске службе крстом од сребра, у име намесништва тамнавског.

Даривала је високопречасног проту Митра и Црквена општина Уб, "Прологом" Владике Николаја... Високопреподобна мати Гликерија поделила је са сабранима сећања на тешке године за ћелијско сестринство у "вуненим временима" и свесрдну помоћ коју су пружали прота Митар и претходник му о. Милорад Миливојевић. У знак незаборава хришћанске љубави, мати Гликерија уручила је проти Миловановићу дело Светог Аве Јустина "Сетвe и жетвe".

Архимандрит Авакум (Ђукановић), старешина манастира Лелић, пожелео је о. Митру да му Господ да снаге, воље и љубави да, по узору на ваљевског проту Љубисава Аџића, и у мировини настави да чини богоугодна дела.

Као добри домаћин, прота Митар Миловановић славље у сопствену част заокружио је даривањем Владике Милутина књигом најлепших српских пејзажа "Србија од злата јабука."

СПЦ

Ко сруши тај храм, Бог га срушио, и њега и његово потомство и часни крст му судио!

Барски парох Јован Пламенац каже, за „Новости“, да претње о рушењу храма на Румији, као и лажи које се просипају од његове обнове, није ствар Цркве него Државе.

Проблем станује у Подгорици, а не у Бару. Гнусна је лаж да је обнова цркве Свете Тројице 2005. године учинила да у румијској литији више не учествују муслимани и римокатолици. Пропагатори оптужбе лажу да је обновом Румијске цркве нарушен међуверски склад у Бару.

Отац Јован шаље јасну поруку сејачима мржње:

Сву моју дедовину у Бољевићима, у Црмници, која је моме деди Крсту остала од његовог оца, командира црногорске артиљерије и првог цивилног намесника Метохије након њеног ослобођења од Турака (чије су име мени дали), а њему од његовог оца Николе и стрица свештеника и војводе Илије (који није имао деце), преписаћу ономе ко докаже да је у румијској литији било више муслимана, или римокатолика, годину, две, пет, десет пре него је обновљена црква Свете Тројице на Румији, него годину, две, пет, осам након њеног обновљења 2005. године! Црногорске комунистичке власти педесетих година прошлог века забраниле су румијску литију. Претходно су барском свештенику, једином у то време, Павлу Радуновићу (чија је жена Босиљдка ћерка мога прадеде Јована, тетка мога оца Митра) узели црквене печате и црквени грб на њима ножем изрезали у петокраку. И такве му их вратили.

Епископ нишки г. Јован са свештеницима ове епархије посетио је епархију тимочку и том приликом, уручио је хуманитарну помоћ становницима села Грабовица код Кладова, коју су прикупили верници Нишке епархије.

У Епископском двору у Зајечару, владику Јована примио је епископ тимочки Иларион који се срдачно захвалио владики Јовану и верном народу нишке епархије на допремљеној помоћи, као и на новчаној помоћи од 500.000,оо динара коју је Епархија нишка наменила за помоћ најугроженијем становништву.

http://eparhija-timocka.org/episkop-jovan-niski-urucio-humanitarnu-pomoc/

На почетку вечери публици се обратио протојереј ставрофор Драги Вешковац, који је и секретар епархије крушевачке. Он је захвалио Дому војске што им је вечерас отворио своја врата, као и министру одбране Братиславу Гашићу, који им пружа сталну и свесрдну подршку.

- На крају да захвалим и свима вама који сте вечерас дошли. Користим прилику и да вас позовем у Крушевац, бели град, да нас слушате у матичној цркви – рекао је протојереј Вешковац.

Хор је предводила диригент Катарина Божић, а публика је могла да ужива у композицијама „Тебе Бога хвалим“, „Васкршњи антифони“, „Скажи ми Господи“, „Покајничка молитва“ и другим. За крај су оставили веселу мелодију „Рум, дум, дум“ Шуплевског.

Свечани звук црквене музике био је утолико узвишенији јер су уз хор наступили солисти: тенор Јереј Александар Николић, баритони Ђорђе Томић и Милош Зарић, бас Милош Гашић и сопрани Лидија Јевремовић и Биљана Васиљевић.

МОРС

још слика на теми https://www.pouke.org/forum/topic/36066-%D0%BA%D0%BE%D0%BD%D1%86%D0%B5%D1%80%D1%82-%D0%BC%D0%B5%D1%88%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%82%D0%BE%D0%B3-%D1%85%D0%BE%D1%80%D0%B0-%E2%80%9E%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B8-%D0%BA%D0%BD%D0%B5%D0%B7-%D0%BB%D0%B0%D0%B7%D0%B0%D1%80%E2%80%9C/

Рад сабрања је започет тропаром Крстовдана, што је био одличан увод у разговор о тешком положају вероучитеља Епархије браничевске, како у школском систему, тако и у Цркви. Састанак је предводио секретар Одбора за просвету и културу и епархијски координатор, протођакон Златко Матић, заједно са осталим координаторима. На самом утврђено је да одређени број вероучитеља (њих деветоро од 97) није био у могућности да дође на овај састанак због болести или због превоза, што је епархијски координатор одмах искористио како би упутио на важност заједнице међу вероучитељима, јер „ако нисмо у могућности да се организујемо као заједница за тако нешто једноставно, тешко ћемо решавати веће проблеме“.

Протођакон Златко је рекао да ћемо се трудити да састанке одржавамо не само у централним градским срединама, већ и у свим деловима Епархије где за то постоје технички услови, како бисмо извршили благу децентрализацију, да као Црква покажемо да су нам све заједнице битне на територији наше Епархије.

Већ на самом почетку рада било је јасно да се овај састанак неће бавити само техничким стварима, већ да је суштински разлог много дубље природе. Зато је председавајући дао реч вероучитељу Бранку Тодоровићу, који је свим присутним колегама поднео исцрпан извештај са радног састанка у вези побољшања плана и програма Верске наставе, који је предводио митрополит Амфилохије Радовић у Београду, на Богословском факултету, 15.9.2014. Извештај је износио вероучитељ Бранко у име тројице наших представника, Владимира Несторовића, Горана Кордића и у своје име. Видно потрешен, млади вероучитељ је одмах показао да је проблем који је уочио на том састанку веома озбиљан, и да се не тиче само (не)организације таквог скупа, јер сви чланови тимова који треба да учествују на том састанку нису могли да присуствују будући да се радило о радном дану (у понедељак, у 10 часова), тако да су Епархију браничевску представљали само по један члан за сваки тим. Овакав вид лоше организације је пратио учеснике тог састанка цео дан, али наравно, то није ни изблиза проблем колико садржај или идеја одређених људи за побољшање плана и програма због којих су били окупљени. Како би се план и програм разрађивао, чланови су подељени у три групе, 1) од првог до четвртог разреда, 2) од петог до осмог, 3) и средња школа. Начелни договор са уводног дела састанка је био да вероучитељи свих епархија направе костур око којег ће градити и разрађивати могући план и програм. Оно што су чланови Епархије браничевске јасно осетили у овим посебним тимовима јесте конфузија око тога да ли је примарни циљ веронауке литургијска катихизација. Главна замерка коју су чланови тимова Епархије браничевске изнели јесте да је предлог за побољшање плана и програма, који подржава већина вероучитеља других епархија, води у правцу пуког схоластицизма, који неће суштински допрети до ученика који су нам поверени. Закључак вероучитеља Бранка јесте да се на том састанку говорило о стварима који нису имали за циљ литургијску катихизацију, и да су због тога изабрали да не учествују у даљим радним састанцима, првенствено из разлога што су игнорисани од стране других чланова што свакако није у духу Цркве, и свакако због тога што треба да се кристалишу циљеви на основу којих ће се даљи ради развијати.

У наставку је протођакон Златко покушао да појасни проблем око плана и програма, јер је конкретно он као епархијски координатор укључен у развијање плана и програма већ дужи низ година, из којег се повукао због неозбиљног приступа одговорних људи овом проблему. Дакле, увиђамо да је проблем неорганизованост, неажурност али оно што нас у темељу потреса јесте суштински проблем, који одређени људи имају са самим богословским садржајем постојећег програма. План и програм свакако има своје мањкавости и треба га унапредити, али жељени циљеви морају бити јасни. Уколико нашу веронауку сведемо на библиографску историју, огромни проблеми ће настати јер то није литургијска катихеза.

Сви присутни су се сложили са ставом вероучитеља Бранка Тодоровића који је на том састанку представљао све вероучитеље Епархије браничевске.

Други део састанка је био техничке природе. Протођакон Златко је обавестио све присутне које су могућности и какви проблеми могу задесити оне вероучитеље који су завршили основне академске студије по болоњском начину школовања и упутио на потребу да сви поседују диплому мастер студија.

Трећа тачка дневног реда била су обавештења везана за семинаре, такмичења и фестивале током ове школске године. Такмичења и фестивали ће се ове године на епархијском нивоу одржавати у мају, како је и била пракса ранијих година, осим прошле јер је цела Епархија била погођена поплавама.

Протођакон је искористио прилику и обавестио све вероучитеље да је Одбор за просвету и културу Епархије браничевске у сарадњи са издавачком кућом Каленић објавио књигу Црква у друштву, аутора професора Зорана Крстића. Сваки вероучитељ је добио на дар по један примерак ове важне књиге.

Упућен је позив свим вероучитељима да, према могућностима, дођу на теолошки симпосион 18. октобра у цркви у Бусију, у част двадесетогодишњице службе владике Игнатија, која ће свој врхунац имати у недељу 19. октобра на Литургији.

Последње техничко питање за овај састанак је везано за методичко усавршавање вероучитеља, и прикупљању бодова о којима су вероучитељи на претходном заједничком састанку већ обавештени.

На крају је уследило темељно промишљени закључак епархијског координатора, протођакона Златка Матића, који је, између осталог, рекао:

У сутон овог великог недељног дана Васкрсења, а истовремено у попразништву Крстовдана, у периоду литургијске године када молитвено прослављамо победу живота над смрћу која је ишла преко Крста, сабрали смо се да преиспитамо сопствени статус вероучитеља и катихета, баш у атмосфери крсто-васкрсне дијалектике на историјским раскршћима конкретног тренутка.

Подсетимо се речи савремених теолога: „Живот у Цркви без Крста показује се узалудним, јер се секуларизује и лишава свог есхатолошког динамизма… Ако данас хришћански живот не утиче ни на кога и није убедљив, то је зато што пројављује веру без жртве и што је живот без Крста“ (М. Кардамакис).

Пре десетак година у нашем друштву се појавила реалност, која је, супротно претходном цитату, почела да „утиче на некога“. То је била веронаука, као Православни катихизис, дакле у свом облику литургијске катихизације. Верска настава је постала „камен спотицања и стена саблазни“. То је логично, с обзиром да јој је задати циљ био тај да одведе до Онога,тачније, да уведе у Онога, који је и сам пре више од 2000 година био дефинисан баш тим синтагмама. Кроз све оно кроз шта је Христос пролазио, пролази данас пројекат Верске наставе у школама Србије: оспоравања, неверовања, негодовања, изругивања, претње, осуде, изгнанство…

Верска настава, у форми важећег плана и програма, требало је да се, као трн, забоде у тело овога света. То смо донекле и успели, јер прогонства која доживљавамо од света (државе, школе) то потврђују.

Међутим, десило се још нешто, неочекивано и стидно. Реч о Христу који је литургијска корпоративна (саборна) есхатолошка Личност забила се као клин Великог Петка у свест великог броја најодговорнијих црквених личности, од којих су многи, не доказујући то, износили ставове о „непредањском карактеру“ Веронауке!?

Зашто се то десило? Чини нам се да је један од разлога тај што се православље (Црква) претворило у идеолошку институцију која увелико сраста са светом (државом). „Удобно се сместивши у расцепу богочовечанства“ (Евдокимов), престали смо да будемо со овоме свету.

Ипак, Јеванђеље „не говори о етосу удобности и сигурности, него о опасностима и ризицима“ (Кардамакис), јер знамо да „тамо где је Дух Свети, тамо као сенка следе прогон и борба“ (Макарије Египатски).

Духовност Цркве и њене речи, њено богословље, јесте нови начин живота, есхатолошки начин постојања, већ сада. Такав приступ животу (који нуди Православни катихизис) сусрео се, па одмах и сукобио, баш кроз Верску наставу, са религиозно (индивидуалистичким) – фарисејским (окошталим, моралистичким, мртвим и ритуалистичко-обичајним) стилом живљења. У овој епоси успона и победе индивидуализма, времену које је сведок „антизаједништва по себи“, ова Верска настава хтела је да нагласи сотириолошке последице заједничарског (кинонијског) карактера православне вере, духовности и итоса Цркве. Судариле су се две онтологије: онтологија заједнице и онтологија индивидуализма. Све се сводило у Плану и програму Веронауке на став: Биће је заједница. Ван заједнице можеш бити најбољи, најморалнији, најлепши, најисправнији, апсолутни субјекат, али не бивствујеш – иако одајеш утисак да постојиш, ти, ипак, ниси, немаш живота у себи.

Ви сте, као вероучитељи Браничевске епархије, и вечерас стали иза става да желимо Веронауку која износи пред младе људе и пред свет који ће они уређивати поменуту поруку и начин живота, утемељене на онтологији заједнице, која се остварује на Евхаристији, у коју се улази литургијском катихизацијом.

На самом крају састанка, анализирајући статистику, епархијски координатор није крио радост због повећања броја ученика на територији Епархије браничевске, али је и упозорио оне вероучитеље који тргују са Црквом како би задовољили своје фондове часова или своје личне потребе, да то неће бити ни најмање толерисано.

Састанак је завршен конструктивним дијалогом вероучитеља са епархијским координатором, уз обилно послужење које су припремили о. Срђан и рабровска црквена заједница, на чему им још једном изражавамо захвалност.

http://veronauka.sabornost.org/2014-9-godisnji-sastanak