У Тузли, сједишту Епархије зворничко-тузланске од 1852. године, уприличен је значајан културни догађај 16. октобра 2014. године.

Архив Српске Православне Цркве је у сарадњи са Црквеном општином тузланском, а са благословом епископа Хризостома и Светог Архијерејског Синода организовао изложбу архивских докумената и фотографија на тему „Митрополија зворничко-тузланска уочи и за вријеме Првог свјетског рата 1891-1918. године“. Свечана сала у здању Епархијског двора је дочекала званице које су имале прилику да погледају 16 паноа са 110 брижљиво изабраних докумената који се односе на црквени живот Митрополије зворничко-тузланске прије избијања Првог свјетског рата, затим живот и прошлост српских православних епархија у Босни и Херцеговини у вријеме рата, као и опште прилике у Српској православној цркви у освит њеног уједињења и проглашења обновљене Патријаршије.

Окупљене званице је у име Црквене општине тузланске поздравио јереј Милош Тришић који је предочио намјере и жеље православних Срба Тузле и њихове живе цркве да учине корак даље на успостављању историјског памћења и сјећања на српску црквену прошлост града. Отварању изложбе су присуствовали фра Марио Дивковић, гвардијан самостана Св. Петра и Павла у Тузли заједно са представницима Конзулата Републике Хрватске у Тузли. Директор Архива Српске Православне Цркве господин Радован Пилиповић је у свом обраћању објаснио концепцију историјско-архивистичке изложбе, поздравивши госте из Крајине, заправо из Бихаћа, Ратка Кнежевића, директора Јавне Установе Кантоналне и Универзитетске Библиотеке – Бихаћ са сарадницима, као и игумана Светобогородичиног манастира Крупа код Обровца оца Гаврила Стевановића, рођеног Тузлака, који је превалио пут из православне Далмације да би посјетио и присуствовао овој културној манифестацији, у граду у коме је одрастао. Специфично еснафско повезивање архивиста унаприједило је и присуство запослених из Кантоналног Архива у Тузли, господина Зурића и госпође Исић, са којима су ангажовани у Архиву СПЦ измијенили професионална искуства. На изложби је било очитовано присуство архијерејских намјесника Епархије зворничко-тузланске који су изразили жељу да у својим мјестима дочекају и угосте изложбу „Митрополија зворничко-тузланска уочи и за вријеме Првог свјетског рата 1891-1918. године“. Архијерејски намјесник тузлански протојереј-ставрофор Стево Јовић је у име Преосвећеног владике Хризостома поздравио окупљене, пренијевши његове архијерејске благослове и благожеланије да се историјска истина шири „ко смо били и ко јесмо“. Значају ове историјско-архивистичке изложбе су допринијели својим присуством и игумани историјских манастира, Озрена отац Данило Радојичић и Папраће, отац Игнатије Илић.

Аутори изложбе су Радован Пилиповић, директор Архива СПЦ и Милош Матијевић, архивиста у истом Архиву. Саставни део поставке је штампани каталог који је водич кроз изложбени простор, али и мали наративни историјски подсјетник. Архив Српске Православне Цркве је успоставио традицију да сваке године у октобру постави по једну изложбу која је ретроспектива његовог рада, а са Епархијом зворничко-тузланском је имао итекако плодотворну сарадњу. Идеја је и замисао да изложба обиђе и друге градове сједишта архијерејских намјесништава Епархије. Овом изложбом се подсјећа на историјски значај Тузле у црквеној прошлости српског народа, али и вриједност и могућност даљих историјских истраживања, како у централном црквеном архиву, тако и у епархијском архиву у Бијељини.

Јереј Милош Тришић

http://www.rtrs.tv/av/pusti.php?id=42011

http://eparhijazvornickotuzlanska.info/index.php/2013-06-17-20-33-21/eparhijske-novosti/1017-otvorena-izlozba-u-dvoru-u-tuzli

Заповест Господња јасно налаже да оно што не желимо да нама чине други, не чинимо ни ми њима, и свако ко себе сматра хришћанином обавезан је да испуњава вољу Божју. Наши суграђани муслиманске вероисповести нису и не могу бити одговорни за провокативне иступе својих сународника из Албаније и свако угрожавање њихових живота и имовине је за осуду. Држава је дужна да заштити све своје грађане, а оне који чине безакоње да изведе пред лице правде.

У наставку доносимо саопштење Исламске заједнице Србије, које можете преузети у ПДФ формату .

Извор: Епархија бачка

• Епархијска саопштења
  

|

Више пута је обнављан а скромна грађевина сведочи о скромним могућностима ктитора и обновитеља јер се

обнова вршила на старим темељима. Вероватно је подигнут у време Деспота Стефана Лазаревића, у време

Српске деспотовине, када се формирао нови слој властеле (стара је погинула на Косову).

Први пут се помиње 1467. године у "Тефтеру браничевског субашилука", под именом "Идин", уписан заједно сa

селом Војска. Из "Тефтера" се може видети да манастир плаћа турцима порез у износу од 20 акчи што указује

да је у то време манастир био сиромашан. Старо име манастира "Идин" је вероватно грешка турског писара који

је, претпоставља се, "Ваведење" скратио у "Идин" али то је нерешена претпоставка.

Турски попис из 1572. помиње манастир код села Гранчар али се не може рећи са сигурношћу да је то "Томић".

Највероватније се ради о манастиру "Јаковић" јер се он налази ближе тој локацији. У време владавине султана

Мурата III 1574-1595 године, манастир је постојао и у њему живи један монах. Касније се губе помени о њему.

Манастир поседује више хектара шуме што се види из "Повеље" књаза Србског Александра Карађорђевића из

1887. године. Наиме, то је тапија(гаранција) у којој, између осталог, пише "...да калуђерима нико не смета...".

Поменута повеља се данас налази у библиотеци Црквене општинe Војска, у лошем је стању због раније небриге,

а пронашао ју је и архивирао свештеник Теодоровић Зоран.

Манастир је одувек био мушки, а због скромних могућности и положаја увек је био манастир пустињског типа са

једним монахом или малобројним братством. Пошто је манастир био парохијска црква селима Војска и Рајкинац,

мештани су га поправљали и обнављали али не довољно.

Духовно оживљавање манастира је започело за време Игумана оца Јакова. Тада је у склопу старог конака саграђена

сала за госте уз помоћ приложника. Акцију скупљања средстава је водио парохијанин из села Војска Душан Милојевић.

Озбиљнији радови на обнови светиње почињу када је Игуман манастира био отац Серафим Тошић. Неколико дана

након избијања пожара 3. марта 2004. године у манастиру Хиландар, када је цео српски народ задесила та велика

несрећа, изгорео је и стари конак манастира Томић. Гостинска сала је спашена захваљујући брзој интервенцији

ватрогасне јединице. Тај исти пожар је уједно био почетак изградње новог конака о којој се старао отац Серафим.

Саграђена је и помоћна зграда која је предвиђена за продавницу и горионик за свеће.

Након одласка оца Серафима, по Благослову Епископа Браничевског Господина Игнатија, у манастир крајем 2005. год.

долази сестринство а настојатељ манастира постаје отац Николај. Конак манастира се комплетно преуређује и добија

потпуно нову физиономију. Све помоћне просторије и келије су до детаља сређене а зидови живописани.

Упоредо са тим се ради и потпуна рестаурација Цркве у порти манастира. Кров је промењен и урађен је плафон са

полукружним сводом.Испред улаза у цркву су постављена два стуба од млевеног камена и изнад самог улаза је

мозаик са ликом Св. Ап. Томе. Фрескописан је олтар и добар део храма. Олтар је одвојен од брода цркве прелепим

ниским иконостасом. Под је урађен од гранитних плочица са два полукружна мозаика. Стари звоник је срушен и подигнут

је нови. Изграђен је нови конак на месту некадашње мале куће који је предвиђен за гостопримницу. Урађена је нова зидна

ограда од камена, два летњиковца, чесма, бунар и мост комплетно рестауриран, потпорни зид и још један нови мост,

гаража, подрумске просторије и прелепа фонтана у порти. Има пуно разноврсног цвећа и растиња. Фасаде свих

манастирских објеката се у бордо боји у коју се уклапа црвена боја камена зидне ограде, моста, бунара и чесме.

Манастир је сада женски а настојатељ манастира је мати Текла.

Такође, само природно окружење манастира је прелепо. Налази се на платоу изнад саме реке Велике Мораве и опасан

са две стране брдима.

Историјат написао:

Драган Б. Милић - Војска

Извор: Поуке.орг

Акција је посвећена обиљежавању стогодишњице од почетка Првог свјетског рата и успомени на 16 припадника овог братства, који су своје животе дали за слободу отаџбине у Првом свјетком рату. Филип, Ђорђије, Трипко, Теодор и Живко су погинули на Гласинцу, Драгоје на Мојковцу, Јефто на Сувој Гори. 1916. године стријељани су: Марко, Милица, Милош, Илија, Ђурђа, Радован и Илија, а погинули су још и Никша и Симеун.

У исто вријеме, братство, на овај начин, жели да од заборава жели да отргне и јубилеј – 220 година од додјеле барјака братству Чворовића, које датира из времена династије Петровића.

Акцији, која је спроведена у Служби трансфузије крви никшићког Дома здравља претходио је помен припадницима братства Чворовића који су страдали у Првом свјетском рату, а који је, на михољске Задушнице у манастиру Жупа, служио надлежни парох протојереј Василије Брборић.

Несвакидашњој хуманитарној акцији прикупљања крви одазвало се 65 припадника братства од којих је 44 дало крв. У црквеној гостионици Пасха уприличено је пригодно послужење, гдје је сабране поздравио свештеник Василије Брборић, истичући да је давање крви за ближње благословено дјело.

"Лијеп је повод што сте се сјетили стогодишњице Првог свјетског рата у којем су наши преци положили своје животе за Крст часни и слободу златну. Ваше братство је данас, хвала Богу, вас 44 дали крв, угледајући се на наше претке, јер је братство Чворовића, како чујем, положило 16 живота у Првом свјетском рату за слободу наше отаџбине. Ваша намјера је да сваке године уочи Светог Луке, пошто је то ваша крсна слава, дајете крв. То је велико и благословено дјело, то је угледање на Господа Који је на голготској жртви за све нас положио живот, страдао и васкрсао“.

"Нека сте благословени и да тако лијепа и племенита дјела радите и у будуће. Свака врлина долази од Господа, зато све треба да везујемо за Цркву Божју, да долазимо у храм, да се окупљамо на светој служби Божјој, да се Богу молимо, да држимо постове, па ће Бог дати да урадимо и цркву коју смо почели, да обновимо и брвнару Марка Чвора и све што сте зацртали како доликује нашим прецима и вама као потомцима“, рекао је свештеник Брборић.

У име братства обратио се Илија Чворовић. Он је нагласио да су њихови преци животе своје положили, од Жупе до Мојковца, преко Суве горе и Гласинца, за слободу отаџбине, за част и углед братства, и тиме сачували барјак Чворовића који датира из времена династије Петровића.

"Ми њихови потомци у знак пажње и поштовања, те да би их сачували од заборава организујемо ову акцију добровољног давалаштва крви под слоганом "Наша кап крви нечији живот“. Захваљујем вам што овим хуманим гестом данас показасте да је братство Чворовића спремно дати крв како за слободу своје отаџбине тако и у временима мира како би сачували нечији живот. Дај Боже да за овакве врсте помоћи буде што мање потребе. Ова акција ће, надамо се, постати традиционална и спроводиће се сваке године, у октобру уочи Светог Луке, крсне славе братства“, поручио је Илија Чворовић.

Наш првенствени циљ, према ријечима Драгољуба Чворовића, секретара Удружења "Никшићи, Потомци братства Чворовића“ јесте обнављање идентитета братства и локалитета на Заграду гдје су први Чворовићи дошли 1504.

"Идеја је обнављање цркве нашег братства која је порушена, обнављање савардака и колибе Марка Чвора који је 1504. доселио ту по очевој смрти. Наш план је да се направи спомен-дом свим погинулим Чворовићима, да се обнови кула Чворовића, која ће служити за културна окупљања, да се направи библиотека и гувно по угледу на старо које се ту налазило. Жеља нам је да, заправо, направимо један комплекс који би служио како за само братство, тако и свим нашим пријатељима и цијелој Црној Гори, да људи имају гдје доћи, окупити се, гдје би могли да чују и виде више о нашој историји и о историји Црне Горе“.

"Наш план је широкообухватан како би се подстакла и остала братства и племена да се дружимо, да вратимо наш морал на мјесто које му приличи, да се повратимо духовно из посрнућа. Не сматрамо да је све то превише амбициозно, сигурни смо да ћемо уз помоћ братственика и људи добре воље остварити наше циљеве, а све са жељом да нашим потомцима оставимо нешто на шта ће бити поносни и да се не застиде наши часни преци потомака у оном времену кад се будемо срели“, истиче Драгољуб Чворовић.

Извор: Епархија будимљанско-никшићка

• Епархијске вести
  

Освећење храма и свету архијерејску Литургију служио је Преосвећени Епископ захумско-хецеговачки г. Григорије са свештенством Епархије. Многобројном окупљеном вјерном народу бесједио је епископ Григорије, који је захвалио на великом труду око подизања храма сестри Христини и бројним људима добре воље који су јој у томе помогали.

Извор: eparhija-zahumskohercegovacka.com

Епархијске вести

Манастир Буково прославио је, 14. октобра, празник Покрова Пресвете Богородице, славу манастирског Параклиса посвећеног овом чудесном догађају, великим црквено-народним сабором који је окупио свештенослужитеље и вернике из Тимочке и других епархија.

Светом архијерејском Литургијом началствовао је Његово Преосвештенство Епископ жички г. Јустин уз саслужење Преосвећеног Епископа тимочког г. Илариона, Епископа брегалничког г. Марка из Охридске архиепископије, Епископа јегарског г. Јеронима, игумана студеничког Тихона, игумана ковиљског Исихија и протојереја Милана Радовића.

Обнављајући своје духовне темеље последњих деценија, манастир Буково узраста у сигурну тврђаву монаштва и благо уточиште верних душа, па тако и на данашњи празник, настављајући духовне радости манастирска обитељ је благодаћу Божијом добила новог игумана.

У току св литургије уз једногласно и радосно „Аксиос“ у чин архимандрита рукопроизведен је јеромонах Козма (Радовић), досадашњи настојатељ манастира Буково, а потом, на крају евхаристијског богослужења Епископ жички г. Јустин и Епископ тимочки г. Иларион увели су у игумански трон архимандрита Козму и уз давање игуманског жезла поверили му духовно старање над светом обитељи манастира Буково.

Празнична свечаност , заједно са домаћинима данашње славе настављена је благосиљањем и ломљењем славског колача.

Владика Јустин обратио се беседом рекавши: „Данас је велика радост у овоме светом храму који је посвећен Покрову Пресвете Богородице. Ви који сте годинама са нама знате са каквом муком и тешкоћом је изграђиван овај храм и овај конак. И сада после толико времена ми славимо прву славу ове капеле посвећену Покрову. И видите благодат Божију да су овде, поред надлежног Епископ вашег Илариона, присутна још тројица Епископа. То је доказ да смо ми овде заиста усрдно узносили молитве Пресветој Богородици. А зашто осећамо толику благодат? Зато што је Пресвета Богородица лествица којом је сишао сам Господ наш Исус Христос. Уселио се у утробу Њену која је шира од небеса и она је примила Господа славе, Спаситеља нашег…“

Заједничка прослава са верним народом поводом данашњих празничних догађања приређена је у новом манастирском конаку, у коме се окупило више стотина гостију, пријатеља и поштовалаца овог духовног центра Тимочке епархије. Честитајући новом игуману, архимандриту Козми, и пожелевши му пуно успеха у вођењу манастира, уз благодарност Пресветој Богородици и молитве да заштити манастир и све верне Својим светим Омофором, беседио је владика брегалнички г. Марко. Поздравним говором обратили су се и Епископ тимочки г. Иларион и Епископ јегарски г. Јероним . Новоизабрани игуман, архимандрит Козма, захвалио је свима на искреним честиткама, а посебно свом духовном оцу владики Јустину, као и садшњем владики Илариону на његовим молитвама и разумевању.

Прослава Покрова Пресвете Богородице већ годинама сабира велики број верника у манастир Буково, који долазе да се на овај велики празник помоле и затраже помоћ и заступништво Пресвете Богомајке, крепећи се духовним утешенијем као и исцелитељском водом са извора посвећеног Живоносном Источнику – Пресветој Богородици, који се налази поред манастирске цркве св. Николаја чудотворца.

извор: епархија тимочка

По благослову Епископа источноамеричког др Митрофана манастир су посјетили: Његово Високопреосвештенство Архиепископ берлински и њемачки Марко, Епископ маифилдски Георгије и Епископ менхетнски Николај. У њиховој пратњи су били aрхимандрит Макарије Веретењиков из Русије, свештеник Димитрије из Сан Франциска као и мјесни руски свештеници.

Владике и остали гости су се најприје поклонили светињама које се чувају у манастирском храму: икони Архангела Гаврила која је чудом Божијим остала неоштећена у пожару 2002. год., чудотворној икони Светитеља Нектарија Егинског и мноштву дијелова светих моштију међу којима Светог Кнеза Лазара, Светитеља Николаја Жичког и Преподобне Анастасије Српске. По традицији наше Цркве епископи су се потписали у напрестоно јеванђеље.

Након упознавања са историјатом и светињама манастирског храма гости су обишли новоосновано гробље и манастирску територију. У конаку су разгледали дио ризнице манастира Марче који, кроз богослужбене предмете и иконе, упечатљиво представља живот наше Цркве у Америци. Затим је услиједило послужење у вријеме којега се Владика Марко са великом љубављу присјећао свог духовног и животног искуства са Србима.

Послије вишечасовног и веома срдачног разговора гости су обишли: манастирску библиотеку, радионицу за израду свијећа, капелу и собу у којој су постављене фотографије и макете наших историјских манастира.

Извор: Епархија источноамеричка

• Епархијске вести
  

Догађај који црква данас спомиње и празнује, доказује постојано покровитељство Пресвете Богородице над родом хришћанским. Одувек је црква прослављала Пресвету Богородицу као покровитељку и заштитницу рода хришћанскога, која својим ходатајственим молитвама умилостивљава Бога према нама грешнима. Безброј пута показала се очигледно помоћ Пресвете Богородице како појединцима тако и народима, како у миру тако и у рату, како у монашким пустињама тако и у многољудним градовима. У време цара Лава Мудрога (или Философа) 1. октобра 911. године, служено је свеноћно бдење у Богородичној цркви Влахерне у Цариграду. Народа је била пуна црква.

У позадини цркве стајао је свети Андреј Јуродиви са својим учеником Епифанијем. У четврти сат ноћи појави се Пресвета Богородица изнад народа са распростртим омофором на рукама, као да том одећом покриваше народ. Беше обучена у златокрасну порфиру и сва блисташе у неисказаном сјају, окружена апостолима, светитељима, мученицима и девицама. Свети Андреј видећи то јављање, показа руком Епифанију блаженом, и упита га: „Видиш ли, брате, Царицу и госпођу над свим, како се моли за сав свет?” Одговори Епифаније: „Видим, оче, и ужасавам се!” Због тога се установи ово празновање, да нас подсети како на тај догађај, тако и на стално покровитељство Пресвете Богородице, кад год ми то покровитељство, тај покров њен молитвено иштемо у невољама.

http://www.eparhija-gornjokarlovacka.hr/index.php?option=com_content&view=article&id=917%3Apokrov-presvete-bogorodice&catid=17%3Anovosti&Itemid=13&lang=sr

Богословски симпосион ће бити одржан у суботу, 18. октобра 2014. године у Цркви у пожаревачком насељу Бусије. Предавања ће бити организована у две сесије.

Преподневна сесија предавања ће почети у 10 часова у оквиру које ће учествовати:

• протојереј-ставрофор проф. др Зоран Крстић (Православни богословски факултет, Београдски универзитет)
  
• проф. др Ставрос Јагазоглу (Богословски факултет, Атински универзитет)
  
• проф. др Ненад Милошевић (Православни богословски факултет, Београдски универзитет)
  
• протојереј-стварофор Стаматис Склирис (Атина)
  

Послеподневна сесија ће почети у 18 часова:

• митрополит пергамски др Јован (Зизијулас)
  

Богословски симпосион ће бити одржан у суботу, 18. октобра 2014. године у Цркви у пожаревачком насељу Бусије. Предавања ће бити организована у две сесије.

Преподневна сесија предавања ће почети у 10 часова у оквиру које ће учествовати:

• протојереј-ставрофор проф. др Зоран Крстић (Православни богословски факултет, Београдски универзитет)
  
• проф. др Ставрос Јагазоглу (Богословски факултет, Атински универзитет)
  
• проф. др Ненад Милошевић (Православни богословски факултет, Београдски универзитет)
  
• протојереј-стварофор Стаматис Склирис (Атина)
  

Послеподневна сесија ће почети у 18 часова:

• митрополит пергамски др Јован (Зизијулас)
  

Види локацију на Google мапама

преузми GPS координате на Google мапама

Извор: http://bogoslovlje.sabornost.org/simposion-2014-najava

По заамвоној молитви служен је парастос поводом михољских задушница за покој душа уснулих у православној вери.

Епископ јегарски Господин Јероним исказао је своју велику радост и благодарност Дародавцу свих добара што га је удостојио да принесе данашњу бескрвну жртву у Саборном храму у Новом Саду и у Епархији свога покајања и монашког пострига.

Фотогалерија:http://beseda.rs/?p=13167#.VDoXrb2uHiA.facebook

И самурај се поклонио моштима Василија Острошког

Старо и младо, здраво и болесно, корача у дугој колони ка пећини са страхом божјим прилазећи светитељу и исцелитељу, примајући од њега благослов. Многи проводе ноћи и дане под ведрим или кишним небом, испод камених громада, у шаторима поред манастира. Тако је током целе године. Ових дана пажњу монаха, свештеника и верника привукао је гост из Јапана, обучен у одору древних ратника самураја са заденутим „чокуто“ мачем за појасом, који је одложио пре уласка у острошку пећину.

- Приступио је свецу и поклонио се онако како су то чинили самураји. Осмотрио сам тог необичног човека и у себи помислио: „Боже, овај ми личи на самураја“. Наравно да су се ти давнашњи ратници преселили у памћење људи, али долазак човека у ношњи коју су носили његови сународници био је заиста необичан – каже свештеник Миодраг Тодоровић, старешина Саборне цркве Светог Василија Острошког у Никшићу, који је удостојен велике божје милости да буде поред моштију чудотворца. – Ко год овде дошао и приступио светим моштима искрено, са љубављу и поштовањем, свети отац Василије га је истински утешио и помогао. И овај млади Јапанац обучен у одежду неустрашивих ратника показао је да поштује своју традицију и земљу из које долази.

Отац Миодраг подсећа да су благослов од светог Василија примали и католици и муслимани.

Својим чудесима св. Василије спасава људе свих вера, нација и боја коже од видљивих и невидљивих бољки и мука, тражећи лека њиховим душама.

ПОЗИРАЊЕ

Долазак „самураја“ у Острог био је занимљив за вернике који су се у том тренутку затекли испред манастира. Многи су, попут Митка Гомилановића из Никшића, искористили прилику да снимком овековече сусрет (фотографија изнад).

- Само да не потегне мач – добаци Гомилановић, који је за „две главе“ виши од Јапанца.

Извор: Вечерње новости