На празника, 8. новембра 2014. године, епископ Атанасије ће служити свету архијерејску Литургију са свештенством. Позивамо верни народ да у што већем броју узме учешћаеу овим духовним свечаностима.

• Најаве
  

|

Храм је отворен 24 часа дневно, а ужичко свештенство сваког дана служи Литургију, молебане, акатист Светим Врачима и свету тајну јелеосвећења на које нарочито долази велики број људи. Свештенство чита и молитве за здравље, проналажење брачног друга и за родитеље без деце. Мошти Светих бесребреника и чудотвораца Козме и Дамјана остаће у Ужицу све до петка у 12 часова када ће бити свечано испраћене за манастир Сопоћани.

Извор: Епархија жичка

• Епархијске вести
  

|

Без предрасуда и осуђивања, но свесни озбиљности преступа који се десио као резултат лошег управљања црквеном имовином од стране оних којима је то поверено, у овом случају парохијског свештеника, протојереј-ставрофор Чедомир Видеканић суспендован је са свих богослужбених и административних функција у парохији Светог архиђакона Стефана у Кизбороу и Мелбурнском намесништву Митрополије аустралијско-новозеландске. Суспензија ће трајати док се кроз темељну истрагу не утврди шта је и како довело до тога да се овако нешто уопште деси. У међувремену ће пречасни јереј Дејан Милошевић преузети све административне и богослужбене дужности.

Уз дужно поштовање за све вере и њихове вернике, подразумева се да је по Светим Канонима Православне Цркве забрањено обављање верских обреда других верских традиција у нашим црквеним и са црквом повезаним просторима. Осим тога, православни хришћани су канонски обавезни поново освештати таква места. Тога ради сутра, 6. новембра у 13:00 часова, доле потписани, заједно са присутним свештенством и верним народом, обавиће обред освештавања сале у Црквеној општини Свети архиђакон Стефан.

Свака инсинуација или тврдња да су више инстанце, било ми лично, или било који свештеник или члан Митрополијског Управног Одбора, знали за овај догађај или га одобрили, је потпуно лажна.

у Сиднеју, 5. новембрa 2014.

Свети апостол Јаков брат Господњи

Након објаве те изјаве у „Дану”, судије Уставног суда упутиле су допис у којем су захтијевале провјеру тачности тих Џомићевих навода. У циљу очувања принципа независности и самосталности судова и судија, Судски савјет је од Секретаријата Владе Црне Горе тражио достављање информација са сједнице на којој је донијета одлука о провјери судија.

– Провјера тачности информација тражена је поводом текста „Коњевић притиска судије да суде по Кривокапићевој вољи” казала је за „Дан” Весна Аћимић, директор Секретеријата Судског савјета.

Она је додала да ће тај савјет одлуку у овом поступку донијети када добије тражене информације.

Коментаришући Коњевићеву изјаву да, без обзира на све пресуде Управног суда којима су поништене одлуке МУП-а о одбијању захтјева православних свештеника за одобравање привременог боравка у Црној Гори, тај ресор не може донијети другачију одлуку, с обзиром на „негативно мишљење АНБ-а” о тим лицима, Џомић је оцијенио да се „извањи министар унутрашњих послова” као економиста не разумије у право.

Он прича причу која није правно утемељена. У супротном, његов ресор би доносио законита рјешења, а не незаконита. Може Коњевић да прича шта му год падне на памет, и баш ме брига шта он прича, али је дужан да поступа по закону, а то још увијек није схватио. Недавно је тражио да се врше безбједносне провјере судија Управног суда како би их дисциплиновао да не доносе пресуде по закону, како то иначе раде и служе на понос правди и правосуђу Црне Горе, него да суде по вољи његовог партијског шефа Ранка Кривокапића. Наравно, тај предлог није прошао. Сачекаћемо да видимо да ли ће МУП и даље да игнорише пресуде Управног суда, а нама није тешко да поново идемо пред Управни суд. Умјесто да људски признају грешку и поступе по закону, Коњевић и његови сарадници и даље траже начин да свештеницима крше људска права, што се уредно евидентира у извјештају Стејт департмента о стању људских права у Црној Гори. У тим извјештајима се мој случај, као и случајеви других свештеника, веђ трећу годину третира као примјер кршења људских права, изјавио је раније Џомић.

Влада је на иницијативу МУП-а усвојила предлог закона о странцима, којим је предвиђено и одобравање привременог боравка по основу обављања вјерске службе. Такве одредбе досад нијесу постојале у актима који регилишу ту област. Џомић је рекао да се због тога тај предлог закона у стручним правним круговима већ назива „свештенички и монашки закон”, јер је првенствено уперен против тих лица.

– Сада су као услов за одобрење привременог боравка свештенику поставили питање евидентираности Цркве или вјерске заједнице код Рашка Коњевића. Наравно, директор Директората МУП-а Абид Црновршанин, који је, судећи према години његовог рођења која је доступна на званичном сајту МУП-а, испунио услове и за старосну пензију, а и даље ради у МУП-у и заузима мјесто млађима, прећутао је ту новину на конференцији за штампу и јавност забавио причом о боравишним олакшицама за власнике некретнина у Црној Гори. А то до сада није било проблематично у тој мјери као питање покушаја прогона свештенства, изјавио је Џомић за „Дан”.

Он наводи да је МУП тај услов до сада постављао као кључни за свештенство и монаштво, иако није постојао у закону, што је констатовао и Управни суд у више десетина пресуда.

Ноторна гпупост

Џомић није желио да коментарише одредбу информације о потреби доношења предлога закона о слободи вјероисповијести, коју је усвојила Влада, у којој је наведено да би требало дефинисати посебну прекршајну одговорност због „присутних злоупотреба у раду вјерских заједница”. Он је кратко оцијенио да се ради о ноторној глупости.

Не би ме чудило да су предложили оснивање инспектората за дјеловање цркава и вјерских заједница, као и постављење инспектора за те послове. Велика би трка била за та намјештења. Мислим да би се Рашко Коњевић ту посебно прославио, а могао би да позове и неког рођака да му помогне, рекао је Џомић.

До сада је Саборни храм, који се иначе налази у строгом центру града, небројено пута био каменован и нападан од ''непознатих починиоца'', а овога пута вандали су исписали проусташке графите на зидовима храма и крајње гнусним натписима позивали на ново страдање напаћеног народа ових крајева.

Нажалост, овај храм је перманентно мета нецивилизованих вандала већ неколико година уназад, који својим потезима желе да сруше све мостове који воде ка суживоту. О овом злодјелу обавjештена је полиција. Надамо се да ће починиоци бити ухваћени и према њима примијенити се адекватне законске мјере и да овај случај неће остати само један од многих неријешених у последњих неколико година.

Извор: Епархија горњокарловачка

Дочеку је присуствовало ужичко свештенство, представници градских власти и многобројни верни народ. У свечаној литији мошти су, после дочека на градском тргу, пренете у Саборни храм Светог великомученика Георгија где ће остати до 7. новембра. Саборна црква ће наредних дана бити отворена 24 часа дневно како би верни народ Ужица и околине могао да се поклони и целива мошти Светих врача. Током боравка моштију Светих бесребреника и чудотвораца Козме и Дамјана у храму Светог великомученика Георгија сваког дана биће служене свете Литургије, акатисти, молебани и свете тајне јелеосвећења.

Извор: Епархија жичка

• Епархијске вести
  

На укупно пет дискусија говорили су бројни стручњаци, познаваоци и корисници интернет технологија о примени, побољшању и злоупотреби интернета и друштвених мрежа. Ове године, као предавачи, учествовали су Бранислав Лечић и Миломир Марић.

Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа тимочког г. Илариона Епархију тимочку су представљали теолози Драган Блинџов и Урош Памучар који су говорили на тему: „Примена Интернета у животу Цркве и реализацији Верске наставе“. Том приликом посетиоцима је представљена званична интернет презентација Епархије тимочке и њен значај и допринос у животу Епархије, комуникација и сарадња са другим сајтовима и локалним медијима.

Извор: Епархија тимочка

Пре свега, желим да изразим захвалност вама лично, као и уредништву успешног недељника, на прилици да се обратим читаоцима „Новости“, које нису самоникле: оне расту и развијају се на традицији српског издаваштва у Хрватској, које траје веома дуго. Ако се сетимо „Српског забавника“, „Србобрана“, па и „Привредника“, за који сам и лично везан а који као подлистак издају „Новости“, јасно је да ту велику традицију успешно настављате и у овим измењеним околностима.

У Хрватској, Богу хвала, поред мене су још четири архијереја. Ми сви заједно чинимо духовно вођство православних Срба у Републици Хрватској. Осим владике осечко-пољског и барањског, г. Лукијана, на чије се животно искуство у много чему угледамо, нас петорица смо, не само генерацијски него и по сагледавању места Цркве у друштву, веома слични. И епископи сремски, г. Василије, и херцеговачки, г. Григорије, имају овде делове својих епархија. Дакле ми заједно, у духу саборности која је иманентна Православној Цркви, треба да дамо одговоре на сва важна питања и проблеме које на плану идентитета и духовног живота имају наши верници. Моја улога коју, ex officio, имам као митрополит загребачко-љубљански је да оснажим саборно сагледавање црквених питања на овом простору, с обзиром на то да делујемо у једној држави, јединственом уставно-правном простору у којем наш народ живи у истим или сличним социјалним околностима. И напокон, ми православни хришћани који живимо овде треба да живот сагледавамо и поучавамо се библијским примерима. Поготову после недаћа које сте поменули. Књига о Јову каже да, кад ме Господ искуша, изаћи ћу чист као злато. То значи да сва патња и недаће прочишћују човека који се узда у Бога. Зато је моја порука: уздајте се у Бога, будите христолики и нека, као што се каже у молитви славске свечарске анафоре, Христос буде између нас! Нека Христос буде између нас православних хришћана, али нека буде увек и између православних и браће католика, са којима делимо ове балканске просторе, свакодневни живот, а до 1054. године и богослужбену традицију.

СПЦ има важну улогу у животу православних вјерника у Хрватској, али многи овдашњи Срби одгојени су као атеисти и агностици. Желите ли их окренути Цркви? Познато је да су ваша врата увијек била отворена и онима који нису вјерници…

Животно искуство ме учи да истинских атеиста има врло мало. Сви смо ми призвани да будемо Божја деца. С друге стране, знамо да је Бог дао људима слободну вољу и да сваки човек одговара за свој животни пут. Друштвени систем у коме је атеизам био готово обавезан, нарочито ако сте у државној служби, наследило је доба индивидуализма, конформизма, егоизма. Комуникација је отежана и у оквиру породице, уколико она и постоји. А породица треба да буде домаћа црква. Старији су опхрвани бригама, а млади беже у виртуални свет, виртуално дружење и општење. Због тога је наш задатак да укажемо да јеванђеље Христово упућује на живот у заједници, непрестано давање себе другима, несравњиво тежи. Потребно је, уз лични пример, аутентично сведочење, изградити и нови приступ, нову семантику која ће младима указати да је Христов пут једини који даје смисао животу и гаси метафизичку жеђ. Али све те препреке и искушења, који су код Срба у Хрватској и тежи због недаћа које сте поменули, савладаћемо само уколико ми свештеници будемо слушали тихи глас Христов.

Рат је многе грађане српског поријекла поколебао и уплашио у дефинирању њиховога националног идентитета. Мислите ли да се СПЦ треба активније укључити у заустављање процеса асимилације?

У приступној беседи дао сам обрисе програма свог рада. Будући да сам упознат са тим проблемом, цитирао сам светог владику Николаја, охридског и жичког, који за светог Саву каже да је свет поштовао и заволео њега, па затим и његов народ, не зато што је прослављао Србе него зато што је прослављао Христа. Владика Николај рекао је заправо шта је посао Цркве и свештеника: да служе литургију, да проповедају јеванђеље, да чине добро свим људима. То је највише, најделотворније и, рекао бих, једино шта Црква треба да ради и по питању асимилације, односно очувања идентитета.

Патријарх Иринеј и ви познати сте екуменисти. Недавни сусрет цариградског патријарха Бартоломеја и папе Фрање охрабрио је многе који се надају јачем повезивању православља и католичанства. Мислите ли да екуменизам има будућност у Хрватској?

За поједине је екуменизам зло, издаја православног идентитета. За мене је насушна потреба за сведочењем, братољубивим дијалогом, као суштином Цркве. Христос је рекао: „Да сви једно буду, као Ти, Оче, што си у мени и ја у теби, да и они у нама једно буду, да свет верује да си ме Ти послао.“ Често заборављамо да имамо више година јединства него раздељености. Надам се да ће овај нови миленијум водити јединству. Императив је јеванђеља да радимо на јединству, упркос свим препрекама, уздајући се увек у Божју помоћ и промисао Његову.

Гост на вашем устоличењу био је и сисачки бискуп Владо Кошић, којег сте представили као пријатеља из студентских дана, али који у својим иступима неријетко користи антисрпску реторику и дјелује супротно правилима екуменског дијалога. Како с браћом попут њега градити екуменизам?

Недавно сам провео неколико сати у отвореном и искреном разговору са братом, бискупом Кошићем. Дотакли смо се многих актуелних питања, па и ових која ми постављате. На неке појаве не гледамо исто. Слушао сам га и он је слушао мене. Покушао сам да га разумем, слушајући његове аргументе који су били логични и чврсти, али и ја сам се трудио да моје речи буду братске и благе, а аргументи јаки и јасни. Верујем да искреним дијалогом можемо разумети један другога и постати ближи и да само тако и ми, као црквени пастири, скромно можемо, благодаћу Божјом, допринети да сваки човек, не угрожавајући другог и другачијег, на овим просторима живи потпуно слободно. Ускоро ћемо се опет срести и наставити разговор.

Годинама сте у Србији били на челу Републичке радиодифузне агенције (РРА). Јесте ли задовољни количином програма религијског садржаја у Србији?

Никад доста Божје речи. Човек не живи само о хлебу, него о свакој речи која излази из уста Божјих. Био сам неко време на челу независног регулаторног тела, али тиме нисам имао већи утицај на телевизијске програме. Уосталом, свака медијска кућа, па и јавни сервис, има своју програмску концепцију, своју уређивачку политику.

На ХРТ-у православци немају своју емисију, а своју редакцију немају ни грађани српске националности. Мислите ли да би се то требало промијенити?

На РТС-у постоје емисије, седмична „Верски мозаик Србије“ и свакодневна „Верски календар“, у којима су, по принципу позитивне дискриминације, равномерно заступљене све цркве и верске заједнице које су историјски утемељене у Србији. Према томе, у њима је редовно заступљена и Католичка црква. Није тешко запазити да ХРТ не примењује овакав принцип. Свих ових месеци откада сам устоличен за митрополита загребачко-љубљанског, поред телевизијског преноса мог устоличења (који је, морам да кажем, био одлично реализован) и неколико емисија које се могу набројати на прсте једне руке, није било других програмских садржаја у којима би било речи о Православној цркви. Слично је и са заступљеношћу других цркава и верских заједница на ХРТ-у. Не знам, можда је то резултат и неких објективних околности. Било како било, ту слику треба поправити. Треба применити европске стандарде и свакоме дати исто право да равномерно буде заступљен на јавном сервису. Лично ћу се, по мери својих могућности, за то заузети, а верујем да ћу наићи на разумевање.

Предајете на Богословији и то пасторалну психологију. Можете ли нам рећи нешто о том дијелу вашег рада? Хоћете ли остати професор?

Да, остајем професор. Мислим да је важно бити у додиру са студентима и научницима, имати увиде у достигнућа не само из теологије, него и из психологије, философије, социологије, политикологије, биоетике и других наука. Та сазнања могу да обогате наш пастирски приступ верницима. Битно је разумети антиномије модерног човека. То је немогуће без сазнања, а највиталнији истраживачи на том пољу су студенти. Младост је отворена према вечним питањима. Исусу је млади човек поставио питање: „Учитељу благи, шта да учиним да задобијем живот вечни?“

Пуно сте се бавили младима који болују од различитих овисности и посљедица других штетних активности: мислите ли, у неком облику, с тиме наставити и у Хрватској?

Мислим да је нужно наставити са друштвеним радом. Болести зависности су један од нових облика отуђења. Бити равнодушан значи бити лишен социјалне емпатије, то јест квијетистички и ускогрудо забијати главу у песак и бежати од наше будућности, а то су млади. Разбијене породице и друштво окренуто среброљубљу управо узрокују девијације као што су наркоманија, алкохолизам, зависност од компјутерских технологија. Црква није истинска црква ако не излази у сусрет палом човеку. Ако му не пружи обе руке, она је само реликт прошлости и естетика љубитеља обреда, било које конфесије или деноминације.

СПЦ је прије Другог свјетског рата имао бројна добра и зграде које су национализиране. Је ли вам познато у којој мјери је извршена денационализација?

Показало се да је денационализација веома сложен процес, зато што је у међувремену промењено више титулара имовине. Ради се о неотуђивим правима. Држава је већ доста одузетог вратила. Будући да је Хрватска чланица Европске уније, уверен сам да ће одузето бити враћено колико год је то могуће. Са друге стране, то јесте битно питање за СПЦ, али не и најбитније. Наша служба Христу је суштина нашег постојања. Речено је: „Иштите пре свега царство Божје и правду Његову, а све остало ће вам се придодати.“

Не можемо побјећи од тешких питања. Какав је ваш став о беатификацији Алојзија Степинца, о чему су мишљења католика и православаца често дијаметрално супротна?

Откако живим у Хрватској, увидео сам да браћа римокатолици имају велико поштовање према личности кардинала Степинца. Тема канонизације није нова. Папа Јован Павле II још је 1998. кардинала Степинца прогласио блаженим. Католичка црква има своју процедуру проглашења светитеља, која је различита од праксе Православне Цркве. Ми ту не одлучујемо. Желим само да поновим речи патријарха Иринеја да личност светитеља треба да буде поштована и од других хришћана.

Какав је ваш став о актуалном проблему постављања ћириличних плоча у срединама у којима је трећина становника српске националности?

Нажалост, то је питање у великој мери негативно исполитизовано. Појединци злоупотребљавају бол оних који су у несретним и безумним крвопролићима деведесетих година прошлог века изгубили своје ближње. Тај бол разумем и свакодневно се коленопреклоним и молим Богу да им да утеху онако како само он уме. Исто тако, целим срцем се молим да свакој невиној жртви, без обзира ком народу и којој вери припада, подари царство небеско. Али политизацијом питања као што је ћирилица, ради постизања користољубивих, дневнополитичких циљева, појединци не само да не доприносе ублажавању бола, него га још више продубљују и отварају могућности за нове и теже ране. Да будем јасан: свако ко живи у Хрватској треба да поштује законе ове земље, да развијајући личне и колективне потенцијале доприноси општем добру и развоју државе. А држава и друштво су дужни да штите и афирмишу неговање духовне и националне посебности, лично-саборног идентитета сваког народа и појединца. То важи и за Србију, за Хрвате у Србији, као и за Србе у Хрватској. Изражавам наду да ће и Католичка црква допринети очувању верског и културног идентитета Срба, онако како то настоји да чини Православна црква у Србији. Ћирилица је део српске посебности и идентитета! Ипак, да би се трајно решио проблем ћирилице и други слични проблеми, најважније је да постоји политичка воља. Цркве су ту да, са своје стране, створе позитивну атмосферу. Ћирилицу такође користе Бугари, Руси, Украјинци… Замислите кад би трећину грађана неке хрватске жупаније или града чинио неко од њих. Да ли би локална управа због њих поставила ћириличне натписе или не би? Претпостављам да би. Реч је о људским правима и ништа више од тога. Оно што се данас назива западном цивилизацијом, а ја је без обзира на мане и искушења изједначавам са хришћанском цивилизацијом, створио је Милански едикт, давши пре седамнаест векова слободу савести сваком народу и свакој личности. Ако смо хришћани, то врхунско начело слободе ћемо неговати, а не гушити.

http://www.snv.hr, Саша Косановић, фото: Јовица Дробњак

Извор: Митрополија загребачко-љубљанска

Свештеници СПЦ Саша Јањић и Никола Олић тужили су МУП због одбијања њихове жалбе на рјешење Подручне јединице полиције Пљевља, којим им је одбијен захтјев за одобрење привременог боравка.

– У Министарству унутрашњих послова су свјесни да у садашњем закону нема основа за примјену њиховог става. Иницирају измјену Закона о странцима и предлажу да члан новог закона гласи: Свештено лице странац, које има намјеру да обавља вјерску службу у Црној Гори, ради оправдања свог боравка мора приложити надлежном органу доказ да је вјерска заједница у којој ће обављати вјерску службу регистрована код надлежног државног органа, указао је Мићковић.

Он је на јучерашњој расправи оцијенио да је такав став неутемељен и у Закону о странцима, али и у Закону о вјерским заједницама који је стављен ван снаге 2006. године.

Мићковић је предложио да суд мериторно одлучи, цијенећи да је „извјесно да МУП не жели да промијени своје становиште“.

У тужбама свештеника СПЦ наводи се је МУП игнорисао разлоге из пресуде Управног суда, да је извршио повреду правила поступка и да није цијенио наводе жалбе.

Наведено је да није јасно по основу које одредбе Закона о странцима је одређено да се као доказ о оправданости захтјева о одобрењу боравка мора доставити доказ о пријави вјерске заједнице надлежном органу.

На суђење није приступио заступник МУП-а, иако је уредно позван, а у њиховом одговору на тужбе предложено је да се одбију као неосноване.

Рјешењем Директората за управне унутрашње послове МУП-а потврђено је рјешење Подручне јединице Пљевља којим је одбијен захтјев свештеника, који службу врше у Пљевљима, за одобравање привременог боравка у Црној Гори, иако је због погрешне примјене прописа такво рјешење овог органа Управни суд поништио у јуну 2013. године.

Захтјеви су одбијени Огњену Перковићу, Саши Јањићу, Боривоју Пантићу, Дарку Јањићу, Милану Стоиљковићу, Николи Олићу, игуману манастира Света Тројица архимандриду Леониду и игуманијама Атанасији и Магдалени.

Свештеницима из Пљеваља у јануару 2013. године уручено је рјешење о ускраћивању привременог боравка у Црној Гори, али је Управни суд ту одлуку укинуо. У образложењу пресуде Управног суда тада је наведено да је рјешење поништено због погрешне примјене прописа од стране МУП-а Црне Горе, али је МУП и у поновљеном поступку донио истовјетну одлуку.

Испостава МУП-а у Пљевљима прије двије године отишла је корак даље, па је свештеницима поред забране продужења боравка запријећено да ће бити депортовани уколико сами не напусте Црну Гору.

Радна дозвола није потребна

Адвокат Мићковић је поново указао да су вјерски свештеници по Закону о раду ослобођени прибављања радне дозволе док обављају вјерску службу у Црној Гори.

Подносиоци захтјева у поступку нијесу имали обавезу да доставе неки други доказ, већ је била довољна потврда о томе да ће обављати вјерску службу у СПЦ. Та потврда је доказ о оправданости захтјева за привремени боравак по основу запошљавања, рекао је Мићковић.

На Светој архијерејској Литургији појаће хор Свети Серафим Саровски.

Равни Тополовац налази се у Општини Житиште, а удаљен је 16. километара од Зрењанина. ДОБРОДОШЛИ !!!

слике цркве, погледајте

http://www.banatska.com/

Ближа обавештења ма мејл o.bojankosanin@banatska.com

Уводну реч дао је протођакон Златко Матић. У свом излагању, он је рекао:

Ваше Преосвештенство, пречасни оци, драга браћо ђакони, даме и господо, браћо и сестре у Христу,

Благодаран сам Богу и вама што смо се вечерас сабрали и што желите да чујете реч о неким сегментима живота Браничевске Цркве. У неким ранијим приликама ове године, током које прослављамо две деценије архијерејске службе нашег владике, обраћао сам се заинтересованима у неколико градова наше Епархије у својству лица одговорног за издаваштво наше локалне Цркве. Сматрао сам да је наш епископ – теолог и да је јако важно да покажем које су богословске идеје определиле појаву часописа и књига нашег ОПК. Пошто и даље мислим да је врло важно то што имамо за владику изузетног богослова, кога највећи живи хришћански теолог, митрополит пергамски Јован (Зизијулас) назива највећим, ја бих вечерас вашој пажњи понудио нека своја размишљања о стању Верске наставе у нашој Епархији. Зашто? Прво, стога што је Веронаука, заправо, у животну педагогију преточена теологија. Надаље, желим да вечерас промислимо баш овај свети пројекат наше Цркве, да о томе поразговарамо, управо због тога што је са нама епископ кога је Свети архијерејски сабор одредио да се бави суштинском ознаком Верске наставе – њеним Планом, програмом и уџбеницима. На крају, будући да ово није стручни семинар, ја бих волео да вам укажем само на оне елементе које смо ми, вероучитељи и координатори ове Епархије, сматрали најважнијим, у организацији и реализацији Верске наставе у нашој Епархији.

Наш владика је једном приликом поучио вероучитеље своје епархије: „Наша теологија треба да буде светоотачка, јер су сви светитељи били вероучитељи. Неки су били у школама, неки су предавали у манастирима, други на Литургији, али сви су били на неки начин учитељи. Ја вас уверавам да су они својим поукама представљали слику и визију живота коју нам даје Литургија. Литургија повезује генерације. Чак и ако имамо различите приступе теологији, имаћемо један дух, литургијски дух“¹. Ово је централна идеја православне богословске мисли, православног начина живота, па тиме и Православног катихизиса, Веронауке, чак и као школског предмета.

Поучени живом и писаном речју нашег епископа, кренули смо од истине да се православна вера не може исповедати другачије, осим у црквеној заједници. На то нас подсећају најстарији светоотачки катихизиси и приручници катихизације, који су употребљавани за увођење у веру. Савремена православна Веронаука замишљена је као изразита литургијска катихеза, као увођење у Цркву, а не као информисање младих индивидуа о дефиницијама вере, умножавањем апстрактних појмова. Актуелни план и програм верске наставе, који је методолошки, садржајем и циљевима у потпуној сагласности са изворним, светоотачким визијама катихизације, обавезује предавача да указује на литургијско искуство будућег Царства, као и на циљ да ми и сва твар прерастемо у космичку Литургију Царства небеског. Зато је до данас, дакле, циљ Верске наставе да деца, људи постану чланови Литургије, јер неко само као члан Литургије може да исповеди веру у Тројичног Бога, а мимо литургијске заједнице, мимо заједнице са Богом и са другим човеком, нема православног верника. Бог за нас није религијски субјект, негде горе, већ га налазимо у структурама Цркве.

У наше време постоје и друга искуства која су, нажалост преовладала, како на Западу, тако и код нас. То су такозвана протестантска или католичка искуства, која имају оквир индивидуалног исповедања вере, у смислу да један човек сам учи, сам мисли, сам верује у Бога. Оно што се нама нуди у програму и уџбеницима, јесте пресликано искуство раних отаца. То је заправо понуђен став да веровати у Бога значи ући у личну заједницу и са Њим, али и са онима који верују Бога. То подразумева да треба да постанемо чланови Литургије. Тако је и вера у Цркви увек била повезана са Тајном Крштења.

Зато је таква вера сасвим супротна од оне индивидуалне која се своди на знање, на понављање свега, свих информација, које се науче. У овом контексту постајемо везани за личности, за црквене личности, тј. за чланове Литургије, у којима видимо пројаву самога Господа Исуса Христа. Зато је личност вероучитеља носилац успеха Верске наставе, зато је он уводничар, спона, мост ка Цркви и епископу.

У ових неколико реченица резимирао сам једнодушни став: Верска настава је Православни катихизис само ако је изразито литургијска катихеза. Не треба нам религиозно васпитање (предратна веронаука је остала у сећању углавном по злу, чак и када је под призмом хумора Нушићеве Аутобиографије, и батина које је добијао од катихете), већ православни катихизис. Вредно је помена да се до тих закључака долазило на крају семинара, који се зове „Катихизис некад и сад: Кирилове и Игњатијеве катихезе“².

Такав приступ је почео да даје резултате – приказана је нова слика Цркве, Цркве која је актуелна, баш зато што је предањска и што њена порука није схоластичка, већ светоотачка, тј. евхаристијска, есхатолошка, онтолошка, дубоко личносна.

Дакле, након прве деценије рада, поштапајући се на терену, трпећи подметачине, чак и притајена гоњења разних педагога, директора, који нису чули да је Берлински зид пао, подневши економске проблеме рационализације (пун фонд се добија тако када се насилно деца преведу са Веронауке на Грађанско васпитање, па се тај фонд подели), уз неке наше слабости, стигли смо, ипак, до врло доброг успеха. Шта је у позадини чињенице да се нисмо угасили, или става да данас Веронауку у Браничевској епархији слуша скоро 27.000 ђака?

Прво, истрајни став аутора Веронауке у Србији да она буде слободни избор ученика или родитеља. Веома важан, чак пресудан сегмент у рехабилитацији хришћанског образовања, којом је хришћанима враћено право да учествују у савременим цивилизацијским дијалозима који формирају образовни систем, представљала је чињеница да рехабилитовано хришћанско образовање није било наметнуто (тј. није добило форму обавезног наставног предмета, као нпр. пре рата). Ученик који је желео да слуша веронауку, претходно је морао изразити слободу да чује реч Христову, баш као што и онај који жели да постане члан Цркве крштењем мора изразити слободу да то заиста хоће. На овај начин, Црква је показала свету лице којим се дистанцирала од свега онога што су непријатељи Цркве деценијама њој приписивали, означавајући је узроком средњевековног мрачног доба. Први корак ка разбијању предрасуда и лажи о Цркви, свакако је било то што је Верска настава по својој суштини била истовремено део школског система и, са друге стране, поистовећена са слободом детета. Ученик као учесник једног система у коме све оно што је најбитније подлеже под категорију мора, добио је Христову реч која му се нуди као хоћу и желим, конкретно, добио је Христову реч која му се нуди као слобода и љубав.

Друго, покушали смо да утичемо на вероучитеље, подсећајући их непрекидно на то да је црквена педагогија, заправо, подвиг, да има крсни карактер, да треба да сеју и да не очекују одмах и брзо плодове, према Јеванђељу. Требало је да прихвате став да се њихово постојање и њихова педагогија своде на служење Цркви, на њихово умањење до нестајања, да би вишеструко оживели у Христу који се поистовећује са мноштвом њихових ђака.

Духовност Цркве и њене речи, њено богословље, јесте нови начин живота, есхатолошки начин постојања, већ сада. Такав приступ животу (који нуди Православни катихизис) сусрео се, па одмах и сукобио, баш кроз Верску наставу, са религиозно (индивидуалистичким) – фарисејским (окошталим, моралистичким, мртвим и ритуалистичко-обичајним) стилом живљења. У овој епоси успона и победе индивидуализма, времену које је сведок „антизаједништва по себи“, ова Верска настава хтела је да нагласи сотириолошке последице заједничарског (кинонијског) карактера православне вере, духовности и итоса Цркве. Судариле су се две онтологије: онтологија заједнице и онтологија индивидуализма. Све се сводило у Плану и програму Веронауке на став: Биће је заједница. Ван заједнице можеш бити најбољи, најморалнији, најлепши, најисправнији, апсолутни субјекат, али не бивствујеш – иако одајеш утисак да постојиш, ти, ипак, ниси, немаш живота у себи.

Вероучитељи Браничевске епархије, а са њима и ја, као њихов координатор, стали су иза става да желе Веронауку која износи пред младе људе и пред свет, који ће ти исти њихови ученици колико сутра почети да уређују, поруку и начин живота, утемељене на онтологији заједнице, која се остварује на Евхаристији, у коју се улази и опстаје литургијском катихизацијом. У поменутим трима тачкама (слобода ђака, љубав вероучитеља, заједница свих њих и нас на Литургији) видим суштину нашег досадашњег и будућег рада, о коме се неће судити процентима, анкетама и мртвим математичким рачуном, него, ако Бог да, унутрашњом црквеном променом. И ову наду, упркос или чак и у инат свему, преузели смо од нашег оца, учитеља и прволитурга, владике Игнатија. Док се будемо тога држали, устајаће многи против њега, нас и овако конципиране Веронауке, али ћемо знати да смо на правом путу, путу Богочовека, са којим се сусрећемо и ми и наши ђаци сваке недеље на евхаристијским сабрањима широм епархије, возглављеним у Епископу.

Хвала вам што сте овде и што сте хтели да ми посветите своју пажњу.

Након завршене уводне речи, владика је поздравио присутне и започео своје излагање. Најпре се надовезао на речи протођакона Златка, где је још једном истакао учење о Цркви као основни циљ Верске наставе. Ослањајући се на учење Светих Отаца, наш архијереј је указао на то да је свака ранохришћанска катихизација имала за сврху то да новокрштеног уведе у светајну Цркве - литургијску заједницу. Као основни проблем хришћанског живота садашњице владика управо истиче недостатак црквене свести - свести да наше спасење не зависи од наше учености, већ од наше воље да у љубавном загрљају прихватимо и Бога и људе.

Настављајући, епископ је као основно питање поставио значај литургијске заједнице по наш живот и по нас уопште. Истичући да је Литургија пре свега заједница слободе и љубави која нам доноси вечни живот, владика је указао на потребу неког искуства на основу ког би верни увидели ово. У вези са овим он износи искуство смрти, која је тај последњи човеков непријатељ. У личном искуству смрти, када доживимо смрт ближњих, сваки човек осети потребу за обожењем преминулог сродника, управо због љубави коју осећамо према том човеку. На овом месту је још једном подсетио присутне како ми хришћани љубављу побеђујемо смрт, а то је управо кроз литургијску заједницу, сједињени са Богом и људима. Управо зато први хришћани Евхаристију називају вечером љубави, а Свети Оци за њу кажу да је лек бесмртности.

По завршеном предавању слушаоци су добили прилику да епископу поставе питања. Још једном је отворен проблем теодикеје, који је започео питањем о страдању мале деце. Епископ је на ово одговорио да је наше страдање последица наше слободне воље, коју Бог не жели да нам одузме, јер би тиме одузео битисање нас као људи. Уместо тога, и Он сам страда заједно са нама, како би нам омогућио да постанемо саучесници његовог Васкрсења. Овим одговором нашег епископа је и завршено ово предавање.

¹ Епископ Игнатије, „Реч вероучитељима на годишњем састанку, 3. 11. 2011. године“, на сајту www.sabornost.org

² Свети Кирило Јерусалимски и епископ браничевски Игнатије су, наравно, у питању.

Катарина Соколов

http://kultura.sabornost.org/2014-paracin-promocija

У 8.30 биће дочекан и унесен у храм Часни Крст из Јерусалима, након чега ће бити служена Света литургија, а у наставку ће бити обављен славски обред, литија и помен за 956 српских родољуба са подручја Сарајевско-романијске регије, сахрањених на „Малом Зејтинлику“, који су у посљедњем одбрамбено-отаџбинском рату у БиХ дали своје животе бранећи своју вјеру и отаџбину. Припремљен је и пригодан програм у коме ће учествовати дјеца из Велике Хоче и Ораховца са Косова и Метохије, изворна пјевачка група из Велике Хоче, ученици из београдских школа са вјероучитељима, пјесници из Удружења књижевника Србије и умјетници из Београда.

Извор: Митрополија дабробосанска

• Епархијске вести