Имам обичај да моју епархију поредим са Месопотамијом, онако смештену између река Саве и Дунава са Фрушком гором, необичном планином, јединственом у свету, јер је најгушће насељена светињама. Држећи пред собом управо објављену „Споменицу владичанства сремског” на 1.200 страна, владика сремски Василије кроз опис географског положаја Епархије сремске уводи нас у дуги ход историје која датира од првих векова хришћанства, древних сирмијумских епископа, преко славних карловачких митрополита и патријараха до сремских владика и данашњих дана. У разговору за „Политику”, владика Василије напомиње да издавачки подухват није имао циљ само историјски преглед живота Српске цркве на овим просторима, већ и сећање на обнову, физичку и духовну, која и данас траје.

– Када сам дошао у епархију 1986. године затекао сам 35 монаха и монахиња у свим фрушкогорским манастирима и рушевине које се могу видети и на страницама ове књиге. Умолио сам његову светост патријарха блаженопочившег Германа са неколицином архијереја да први пут после Другог светског рата дође на Фрушку гору и да као поглавар Српске цркве прогласи обнову фрушкогорских манастира. То је и учињено у разрушеном Шишатовцу. Обнова и данас траје, иако за ових више од тридесет година нема ниједног фрушкогорског манастира у којем бар нешто није урађено. Жеља ми је била да оставимо и неки писани траг о свим тим збитијима и свему ономе што смо сви заједно, не само владика, него и житељи ових простора, па и шире, урадили. Епархија данас има 186 парохија, 120 црквених општина, 142 активна свештеника, 20 манастира и 154 монашких лица. У свим нашим манастирима, окупљена чељад даноноћно се моли Богу – напомиње владика Василије.

„Месопотамски” положај епархије условио је да и она тешко пострада у мајским поплавама. Тих најцрњих дана са патријархом и неколицином архијереја и владика Василије је свакодневно био на терену. Са кризним штабовима и поплављеним, али куражним народом, остајало се и до дубоко у ноћ, прича сремски епископ. И није то био први пут да се владика Василије среће са људском несрећом и онима који су у трену остали без ичега. Епархија сремска била је деведесетих година прошлог века прва станица таласа избеглица из Хрватске, Славоније, БиХ. Више од 35 свештеника са породицама примио је владика Василије, дајући им парохије. Са народом су тада у Епархију сремску склањане и иконе и светиње из српских храмова у Далмацији и Славонији. Оне се данас чувају у ризници у Патријаршијском двору у Сремским Карловцима, где се налази и седиште владике сремског. Хрватска страна затражила је у априлу пред Европским парламентом у Стразбуру да повратак „опљачканог хрватског културног блага” буде део преговарачког пакета за улазак Србије у Европску унију. Добар део „хрватског културног блага” чине управо светиње из цркава и манастира Српске православне цркве од којих су неке сравњене са земљом.

– Ми знамо чије је то благо, а и они то јако добро знају. Ја сам члан комисије Светог архијерејског сабора која се бави управо том проблематиком. Наш је услов да се неке сачуване драгоцености врате у обновљене и адекватно обезбеђене богомоље, око којих је сабран и наш народ. Дакле, праведно је да вредна уметничка остварења поново украсе православне светиње на територији Хрватске, након што се наш српски народ врати на просторе својих дедова и прадедова – каже владика Василије.

Епархија сремска, иначе, наследила је бројна раскошна здања која су градили карловачки митрополити и патријарси. У свом поседу Карловачка митрополија, богата и моћна, некада је имала 25.000 хектара земље и шума. Данас сремски епископ покушава да кроз процес реституције поврати оно што им је одузето после Другог светског рата: 6.000 хектара шуме, углавном на Фрушкој гори, и отприлике исто толико зиратне земље.

– Враћено нам је до сада мало више од половине онога што потражујемо. Не знам због чега се одуговлачи. Када су одузимали био је довољан један потез пера. Сада када треба да врате, стотину папира нам траже да докажемо да је то било наше – каже владика Василије.

Тај период после Другог светског рата био је доба великих искушења за Сремску епархију и њене предстојатеље. У рату разрушени фрушкогорски манастири трпели су даља разарања, а владике су своју архијерејску дужност обављале под будним оком полиције.

– Овде је пострадао и свети владика Варнава Настић, иначе рођен у Герију, у Индијани, али Сарајлија пореклом. У својим проповедима говорио је против комунизма и против неправде, па су га одмахзатворили у Зеници, а потом и у Сремској Митровици. Касније је стављен у кућни притвор у манастир Беочин, где је боравио заједно са секретаром патријарха Гаврила Дожића, његовим синовцем Душком Дожићем. Полиција га је пратила и даноноћно чувала, не би ли спречила неправедно утамниченог архијереја да сведочи о својим патњама, обраћа заблуделе и стиче следбенике. Владика Варнава је био амерички грађанин, између осталог, први је на овим просторима имао „пежо” који је добио из САД, док су га његови чувари пратили „фићом”, па су га молили да не вози пребрзо, јер га не могу стићи–прича владика Василије.

Варнава Настић умро је насилном смрћу, напомиње наш домаћин у карловачком Патријаршијском двору: после интервенције зубара, који му је ставио отров у зуб, Варнава је исте вечери умро. Тешка искушења за цркву наставила су се и касније, али је тадашњи сремски епископ Макарије срећном околношћу имао моћног заштитника.

– Он је био духовник у митровичком затвору пре Другог светског рата. У то време у затвору је био Моша Пијаде и они су се ту спријатељили. И кад год би локални комунисти вршили притисак на владику запиткујући га шта ћемо са манастирима, хајде да то претворимо у кафане, он би одмах звао Мошу, па би им он мало загрмео. Тако је владика Макарије, као на каквој клацкалици, читавог живота покушавао да очува наше светиње. Па и кад сам ја дошао у епархију, питали су ме шта ћемо с манастирима. Морао сам да им објашњавам да су освећени да буду богомоље, место сабрања, подвига и молитве и да то мора да буде тако. Хвала богу да су ме пустили на миру, а после су ме чак и помагали ти исти – каже владика Василије.

Јелена Чалија

Фото: З. Анастасијевић

Извор: Политика/Светигора

Вечерњу службу је служио настојатељ храма, отац Јован Алимпић, са бечким свештенством и гостима из околних парохија. На крају службе, епископ Андреј је поздравио црквено сабрање изразивши велико задовољство што се народ сабира у црквену заједницу чиме се Црква изграђује и учвршћује. Затим је Владика обавестио верни народ да је постигнут договор са београдским архитектом г. Драганом Бобићем о изради идејног пројекта реконструкције овога храма позвавши вернике да својим прилозима помогну обнову и преуређење храма који ће бити један од најзначајних у историји Срба у Аустрији.

У овом храму ће се окупљати сви слојеви нашега народа, а посебно омладина. У својој беседи, Владика је изразио наду да ће се у њему прославаљати значајни догађаји из наше народне и црквене историје, храм треба да постане средиште окупљања и наших значајних уметника, писаца, академика, историчара, педагога, духовника и теолога. Зато сви треба да учинимо да се храм украси и служи духовном и моралном препороду народа у аустријској престоници. Од Срба у Аустрији и Бечу очекује се доста јер је то народ који је у овој земљи веома поштован. Неће бити важно колико је ко даровао, већ је важно да смо сви укључени и да све чинимо од срца, нека висина прилога буде према народним могућностима.

После вечерње службе настојатељ храма је позвао сав народ на послужење у великој сали. За ову прилику, вредне жене Кола српских сестара из Беча припремиле су закуску. После молитве и свечаног обраћања Преосвећеног Владике, народ је заједно са својим Архипастиром отпевао неколико завичајних песама. Благодарећи епископу Андреју на великој подршци и бризи око реконструкције храма, отац Јован је изнео детаље о планираној реконструкцији храма и указао на израду идејног пројекта, у контексту усаглашавања са правним нормама и добијања грађевинске дозволе. На крају овог незаборавног народног збора, свим присутнима су подељене уплатнице којима се могу уплатити прилози на црквени жиро рачун за обнову и преуређење храма.

Извор: Епархија аустријаско-швајцарска

• Епархијске вести
  

Делегацију Човекољубља представљали су гђа Марија Вранешевић и г. Дејан Опрић, а комисију за помоћ поплављенима Епархије средњоевропске епископ Сергије, протопрезвитер-ставрофор Милан Пејић, протопрезвитер Драган Јовановић и г. Драган Митровски.

У току састанка одлучено је да се одмах крене у реализацију израде пројеката, односно реализовања истих везано за помоћ око обнове кућа на простору поплављеног становништва. Комисија је размортила извјештај фондације Човекољубље о тренутно најугроженихим породицама, која је усвојила одлуку да је неопходна брза интервенција око реализовања пројеката обнове или изградње стамбених објеката на простору Србије и БиХ. Средства која су прикупљена од благочестивог народа Епархије средњоевропске и људи добре воље у Немачкој биће и утрошена у те сврхе.

Истовремено позивамо све људе добро воље да и даље помогну обнову оштећених и порушених објеката у последњим поплавама у Србији и БиХ. Средства се могу и даље уплаћивати преко црквених Општина или директно на рачун Епархије среедњоевропске који је и отворен у сврху помоћи поплављеном становништву. Рачун за помоћ поплављенима:

IBAN DE74 2595 0130 0034 7432 07

BIC NOLADE21HIK

Извор: епархија средњоевропска

• Епархијске вести
  

Свету литургију служио је парох метковачки јереј Борис Чоловић уз саслужење јереја Немање Лакића, јереја Александра Шмање батаљонског свештеника из Билеће и бригадног свештеника Марка Гојачића.

Након Свете литургије преломљен је славски колач и уприличено пригодно послужење.

Епархија ЗХП

Важно је истаћи да је то први часопис ове врсте у нашој помесној цркви, те да до сада лица са оштећеним видом нијесу била у могућности да на овај начин, у виду мјесечног часописа, прате дешавања и актуелне теме из хришћанског живота.

Часопис се снима у мп3 формату на компактим дисковима. Сви аудио фајлови који се налазе на диску су засебно означени, тако да корисници могу да одаберу шта желе и у ком тренутку да слушају.

Садржај звучног часописа представља комплетан садржај часописа у црном тиску који је прожет звуцима квалитетне духовне музике. Припрема цд-ова са снимањем и монтажом снимљеног материјала обавља се у студију Радија „Светигоре“.

Планирано је да уз помоћ Божију звучни часопис излази упоредо са часописом у црном тиску, дакле 10-11 пута годишње. Претходни, лучиндански број, стигавши на адресе наших корисника, како смо сазнали, донео је пуно радости. Осмочасовни духовни садржај, колико је временски трајао наш први број, значајно је обогатио акатист Светом пророку Јоилу, који су са јерођаконом Рафаилом сабратом Цетињског манастира пјевали ђаци Цетињске богословије. Ово је ново написани акатист приређен од стране братства и сестринства свете Богородичине и Кирило-Методијевске обитељи из Речина код Колашина.

Будући да смо у контакту са Библиотеком савеза слијепих Црне Горе у Подгорици, која нам пружа логистичку подршку на почетку нашег рада и за нас преко свог часописа прикупља податке о свима онима који желе да „Светигора“ у аудио формату стигне до њих, примећујемо да број заинтересованих из дана у дан расте, тако да ће већ ваведењски, наш други по реду број, бити одштампан у нешто више од 200 примерака, што нам представља велику духовну радост.

Звучни часопис за слијепа и слабовида лица „Светигора“ на адресу наших корисника стиже бесплатно. Поред Црне Горе шаље се у Србију и Републику Српску.

Сви они који потребују овакав вид часописа а нијесу у могућности да нам се преко Савеза слијепих обрате , могу се обратити путем телефона у редакцију Светигоре на Цетињу, на број +382-41-234-222; или путем мејла, на адресу: olivera.balaban@svetigora.com ради остављања својих података.

Драга браћо и сестре, чланови Светигорине редакције ће се потрудити да из броја у број буду ваше друге очи!

http://www.mitropolija.com/pokrenut-zvucni-casopis-za-slijepa-i-slabovida-lica-svetigora/

И као човјек, и као теолог, и као епископ Цркве Христове више пута до сада сам посвједочио свој однос према исламу и Исламској заједници и то не само у Црној Гори него и мало шире. Подсјетићу уваженог реиса Фејзића да сам средином седамдесетих година прошлога вијека учествовао на отварању Исламског факултета у Сарајеву и да сам том приликом, позвавши се на Светог Макарија, говорио пред препуним амфитеатром професора и студената на тему: ”Видио си брата свога видио си Бога свога”, обративши им се као браћи по Богу и вјечној сабраћи. Безброј пута до сада сам свој однос према исламској вјери посвједочио и на сусретима са поглаварима и великодостојницима Исламских заједница широм свијета, па и са реисом Фејзићем, али и његовим часним и честитим претходником Идризом Демировићем.

Реис Фејзић, очевидно, није добро схватио садржај моје проповиједи на литији на Митровдан у Колашину, као и на Илиндан код Цркве Ружице на Сињавини. Жао ми је што се реис није потрудио да прочита цјелокупан текст него је дио, истргнут из контекста, прихватио као цјелину. Надам се да његове реакције нијесу срачунате на то да их употребљава у решавању нагомиланих проблема које има у Рожају и на сјеверу Црне Горе. Не улазећи у мотив и не сумњајући у добру намјеру овом приликом му саопштавам да када говорим о потурицама и турчењу словенског становништва говорим о вјековној османској окупацији ових простора, а не о данашњим припадницима исламске вјере. Говорим, дакле, о појави која је обиљежила вјекове на овим просторима, а не о конкретним људима данашњице.

Зачуђују ме олаки судови реиса Фејзића као првог човјека Исламске заједнице која је имала и има своје мјесто у Црној Гори још од времена Краља и Господара Николе Петровића до данас. Више је него забрињавајућа реисова амбиција да митрополиту црногорско-приморском забрани да говори о потурицама и потурчењаштву, али тај принцип не жели да примијени на себе и то годинама уназад када итекако говори и саучествује на скуповима, чак и партијским, о покрштавањима, геноциду и злочинима у Плаву, Гусињу и Томашеву. Надам се да је вријеме да схватимо, на првом мјесту ми који имамо страха од Бога и од Судњег дана, да је много и премного сложена ова наша прича. И да би сви ми морали и требали да се макар замислимо, себе ради и заједничке наше будућности ради, над Његошевим криком: ”Крст и луна, два страшна символа, њихово је на гробнице царство”. Не бих овом приликом детаљније образлагао реисове тврдње да се ислам на овим просторима није ширио мачем и силом, јер знам да је страдање и памћење народа много дубље од површних дневно-политичких неоосманских опсервација. Шта би било када би црногорски митрополит чињеницу да је на почетку 21. вијека медреса у Миљешу названа по турском султану Мехмеду Фатиху – освајачу ових простора, тумачио као што реис Фејзић тумачи дјелове истргнуте из контекста мојих бесједа? Или, да га због тога питам да ли му је познато да је давно прошло вријеме османских освајања ових простора?

У једно, поштовани г. Фејзић, може бити сигуран, призивам Бога за свједока: Оно што желим себи и своме вјерном народу и свакоме људском бићу, то исто желим, како њему, тако и свакоме његовоме миломе и драгоме!

Извор: Митрополија.ме

...

Н.ЈОВАНОВИЋ: Да ли одлука Млетака из 17 века којом се православнима са подручја Млетачке државе забрањује да опште са православнима из Турске (Србије) и Русије, и ограничавање боравак свештенства на територији Далмације говори да су важност одржавања везе епархије Далматинске са матицом, и Русијом, препознали још Млеци? Колико су ове везе битне?

Вл. ФОТИЈЕ: То је један феномен, који прати нашу мученичку Епархију далматинску кроз читаву досадашњу историју. Није чудо што су нашом епархијом управљали митрополити из других области: митрополити дабробосански из манастира Рмња или карловачки митрополити из Сремских Карловаца, а дуго времена и Епископи филаделфијски из Млетака. Тек 1702. године Епископ Никодим (Бусовић) добија титулу далматински тј. далматинско-крчки. Он је такође имао седиште на територији Епархије далматинске.

Разним светским и црквеним силама просто није одговарало да Срби имају свога далматинског Епископа, свога пастира који ће их духовно руководити и чувати у православној вери, а који ће истовремено и живети ту са њима.

Поред тога, епископима далматинским би се често замерало то ако су они у добрим, јаким везама са матицом Србијом и православном Русијом. То је заиста тешко разумети, јер шта има логичније и природније од тога? Да то, међутим, многи нису видели тако, показује и пример великог Епископа далматинског Никодима Милаша (1845-1915), који почетком Првог светског рата од стране Аустро-угарске бива проглашен велеиздајником, наводно због добрих односа са Србијом, а посебно са Русијом. Аустро-угарски шпијуни су опљачкали његов стан у Дубровнику, а многобројне необјављене списе однели. То ће допринети његовом брзом упокојењу.

Наравно, било је и многих сличних примера. Једноставно, циљ је био да православни Срби у Далмацији буду и остану без својих пастира, како би лакше постали жртве разних пројеката, који су ишли у правцу њиховог покрштавања и промене националног идентитета.

-

Н.ЈОВАНОВИЋ: Шта значи Црква без народа?

Вл. ФОТИЈЕ: Црква без народа не постоји, боље речено, Црква и постоји као Народ Божији. Тако је било у време Старог Завета, тако је и данас у Новом Завету. Нови Завет је основао Господ Исус Христос својом крсном жртвом на Голготи, али и својим Васкрсењем из мртвих и у ту заједницу Новог Завета – Цркву, позвани су да уђу сви народи на земљи. Не више само један народ, како је то било у Старом Завету, већ сви народи.

Ми Срби смо постали чланови Цркве у време свете браће Кирила и Методија (9. век), а њихово дело је коначно довршено у време светога Саве (12-13 век). Већ од светога Саве бити Србин, значило је бити православан, тј. крштен човек, хришћанин. Црква, дакле, није била никаква надинституција – елита, већ заједница крштеног народа, која се сабира око своје Цркве и богослужења. То заједништво Цркве и народа нас је очувало у време турског ропства, али и у време богоборног комунизма. Оно нас чува и данас.

-

Н.ЈОВАНОВИЋ: Одлуку о забрани служења помена на месту цркве у Глини донело је мјешовото веће. Да ли ова одлука показује у којој мери је могућ суживот?

Вл. ФОТИЈЕ: Да, сви смо изненађени том одлуком, али се надамо да она није коначна. Где уосталом обележавати помене пострадалима, ако не на месту њиховог мучеништва? И код нас у Далмацији има пуно места где су Срби страдали од Другог светског рата, па све до данас, али ми не можемо та места достојанствено обележити. На многим од тих места није могуће ни крст, нити плочу са именима пострадалих поставити.

Пример за то су недавни догађаји на Пагу, где су плоче са именима пострадалих биле разбијене одмах након што су постављене. Да не помињемо руднике око Дрниша и разне Голубњаче, где ни до дана данашњега нема никаквих хришћанских обележја.

Сви ови поменути примери показују да су слобода и демократија нешто што се остварује и да су то идеали који често измичу људској свакодневници, иако се о њима непрестано говори.

-

Н.ЈОВАНОВИЋ: Да ли је епархију подједнако битан верски и национални рад, јер чини се да Црква једина у оваквим околностима може очувати биће српског народа?

Вл. ФОТИЈЕ: То је нешто неодвојиво. Првенствена мисија Цркве је да један народ учини народом Божијим, тј. да га приведе Богу и Царству небеском, а то се дешава кроз Свете тајне Цркве и кроз служење Свете Литургије. Неко од Светих отаца је рекао да је онај човек који није недељом у цркви, још увек далеко од Бога. Ко је далеко од Бога, он је истовремено удаљен и од другог човека – ближњег. То је просто духовни закон.

Ми Срби би требало поново да постанемо литургијски, црквени народ и да живимо у богослужењу. Тада би задобили, вратили и унутрашње и национално јединство. Другачије смо у искушењу да се потпуно удаљимо једни од других до те мере, да нас чак и заједничке реке и планине могу поделити. Отуда приче о прекодринским Србима, црногорцима, итд.

Без богослужења, сусједи у једном селу постану странци, као и станари у једној градској четврти. Једноставно, народ који се удаљи од богослужења и заједнице са Богом, неминовно креће путем индивидуализма и самодовољности. То је трагичнии пут који води у национално разједињавање и унутрашњу деструкцију.

-

Н.ЈОВАНОВИЋ: Чини се да је кроз сва искушења кроз која је прошао српски народ у Хрватској, почев од Другог светског рата, Олује, брисања идентитета, преварених нада, било тешко сачувати га од националног и верског преобраћења. Да ли је и данас видљив прелазак православних у католике?

Вл. ФОТИЈЕ: Све што сте поменули чини део голготе нашег народа и у Далмацији - у Другом светском рату безбројне жртве, поготово у време тзв. НДХ, а у новије време прогони и затирања сваке врсте. Из периода Другог светског рата позната су масовна насилна покрштавања, а у новије време она су била појединачна, највише у великим градовима, поготово у тзв. мешаним браковима.

Колико нам је познато, данас тога више нема, или је покрштавање сведено на минимум. Тешко је говорити о тајнама вере, јер су оне увек повезане са слободом и жртвом. Ми смо као Црква првенствено позвани да васпитавамо и чувамо народ у Православљу, али је то доста тешко са онима који су се из овог или оног разлога, од Другог светског рата већ удаљили од Цркве, а Срби су по националности. Њих просто не налазимо начина да ословимо и поново их приведемо и вратимо Цркви. Ти људи због тога веома често постају жртве и у искушењу су да изгубе свој духовни и национални идентитет, а да тога често нису ни свесни.

-

Н.ЈОВАНОВИЋ: Реците нам више о значају Далмације као ранохришћанске епархије? Да ли је бити владика у епархији каква је Далматинска изазов или тешкоћа?

Вл. ФОТИЈЕ: И једно и друго. Епископи имају апостолску службу, њихова служба је била да сведоче свету да је Исус Христос Син Божији, Који је васкрсао из мртвих и даровао нам живот вечни. То треба и ми данас да чинимо. Првенствено то. Наравно, постоји и земаљска димензија нашег служења, а то је „ношење крста“, тј. борба са реалним животним проблемима. Код нас у Далмацији то су: обнова цркава и манастира, брига о свештенству, о народу, о нашој деци која треба да уче православну веронауку, о ћирилици, итд.

Овде се на сваком кораку још увек осећају последице рата у многим сферама живота. Све је то потребно лечити и исцељивати. То није лако, али је благословено. Као Епископ у Далмацији имао сам и имам прилику да се сусретнем са „библијском сиротињом“ – нашим људима повратницима, који живе веома, веома скромно. Треба и њихов крст носити и помагати им у невољи, а то није могуће без вере и помоћи Божије. Наравно, и помоћи матичне државе Србије, а ако неће звучати утопијски, и помоћи велике православне Русије. Све нам је то потребно да бисмо опстали у Далмацији.

-

Н.ЈОВАНОВИЋ: Када позивате Србе да се врате на своја огњишта које аргументе потежете, и са којим се све искушењима носе повратници?

Вл. ФОТИЈЕ: Ми се као Црква првенствено бринемо да сачувамо наш народ у вери и обновимо православне светиње у Далмацији. Наравно, да се и молимо за повратак и трајни опстанак нашег народа на просторима Епархије далматинске. Овде је до рата 1991-1995. године, живело преко сто хиљада Срба, а данас их је, по последњем попису из 2011. године, око 25 хиљада. Значи, то је једна четвртина предратног становништва и то су већином старији људи.

Преко лета је, хвала Богу, другачије, јер и млађи људи са ових простора дођу у посету својим родитељима и тако обиђу своје куће и земљу. Треба доћи на Преображење у манастир Крку и видети на хиљаде људи окупљених на овај највећи далматински сабор. Многи кажу да толико народа око Преображења ни пре рата није долазило у манастир Крку. Наравно, ми бисмо се радовали када би они остали и да живе овде у Хрватској, али су за то потребни политички и економски предуслови.

-

Н.ЈОВАНОВИЋ: Покушаји ретуширања историје дошли су дотле да је хрватска историографија почела да присваја наше светиње и обичаје. Какав одговор са наше стране треба да уследи?

Вл. ФОТИЈЕ: То је једна мучна тема. Просто се има осећај да све треба да постане старохрватско и несрпско, а реалност каже другачије. Због те опасности, ми у нашим црквеним општинама и манастирима чувамо документе, како из катастра тако и из суда, који потврђују да су црквени објекти и наше власништво. Има, на жалост, случајева да се и то покушава негирати.

Поред документације, најбољи чувар далматинских светиња је наш мученички народ. У многим селима у Далмацији православне цркве су биле проваљене и девастиране. Нисмо их могли ни затворити, ни сачувати, све док се неко од људи није вратио у то село и почео даноноћно чувати ту светињу. И то је доказ да су Црква и наш народ једно. Ми се заиста надамо и молимо Богу да ће православни Срби у Далмацији опстати, јер смо дали тако велике људе, као што су Епископ Никодим (Милаш), писац чувене „Православне Далмације“, књижевници Симо Матавуљ и Владан Десница, национални радник Саво Бјелановић, песник Мирко Королија, као и писац „Голубњаче“ Јован Радуловић. Ако не заборавимо те своје великане и њихово дело, имамо шансе да опстанемо и сачувамо свој духовни и национални идентитет у Далмацији, јер се све вредно чува љубављу и жртвом. То је за нас Србе Косовски завет. Тако је било и тако ће бити и убудуће.

-

Извор: Печат бр.344. стр. 22-24. - http://www.pecat.co.rs/ , ФБ страница Теолошки фрагмени

– Поред редовних активности и сталне бриге о свима, трудећи се да олакшамо живот нашег народа, вјерника и суграђана, овог пута смо, у сарадњи с манастиром Острог, прикупили помоћ за затворску јединицу у Бијелом Пољу, која се састоји од 200 ћебади. На тај начин ћемо помоћи запосленима да успјешније спроводе своје радне задатке, а онима који се налазе у притвору или затвору омогућити да им зимус буде топлије у ћелијама – истакао је Пејић.

Он је додао да су ове године организовали неколико хуманитарних акција.

– Помогли смо приликом изградње куће изнад Кисјелих вода за вишечлану породицу која се налази у веома тешкој социјално-економској ситуацији. Помогли смо и у прикупљању средстава за лијечење дјеце из двије породице, од којих је једна из Стројтанице, а друга из Никољца. Уз велику помоћ манастира Острог, помогли смо и Општој болници донацијом која се састојала од ћебади, чарапа, уља, пешкира и намирница. Помагаћемо и убудуће и трудити се да, уз бригу о духовном животу наших суграђана, учинимо што је у нашој могућности и тиме покажемо да црква заиста јесте мајка овог народа – казао је Пејић.

Милован Нововић

Извор: Дан

http://radiosvetigora.wordpress.com/2014/11/12/%D1%86%D1%80%D0%BA%D0%B2%D0%B5%D0%BD%D0%B0-%D0%BE%D0%BF%D1%88%D1%82%D0%B8%D0%BD%D0%B0-%D0%B1%D0%B8%D1%98%D0%B5%D0%BB%D0%BE-%D0%BF%D0%BE%D1%99%D0%B5-%D0%B8-%D0%BC%D0%B0%D0%BD%D0%B0%D1%81%D1%82%D0%B8/#more-22090

Повод за њихову посјету Црној Гори, тачније граду Никшићу јесте имплементација пројекта „Руска школа у Никшићу“, који се организује под покровитељством Министарства културе тверске области.

Активности ове школе, која је трајаће до петка 14. овог мјесеца, одвијају се у Црквено-народном дому Светог Василија Острошког.

Гостима из древног руског града Твера предавање о српском идентитету у Црној Гори и народној епској поезији, као носиоицу нашег културног идентитета, одржао је, у уторак 11. новембра, професор Веселин Матовић, главни уредник часописа „Слово“.

Програм ће бити испуњен предавањима о језику, историји, култури, традицији и обичајима два братска православна словенска народа, те радионицама фолклора, народне пјесме и домаће радиности.

Рад Школе крунисаће заједнички концерт, који ће се одржати у четвртак 13. новембра у 19 часова, у Црквено-народном дому у Никшићу. Чланови руске групе представиће се својим народним играма, пјесмама и инструментима, док ће нашу културу представити црквени хорови из Никшића, талентовани појединци: музичари, гуслари и соло пјевачи.

Пројекат „Руска школа у Никшићу“ са циљем обнављања културног и духовног заједништва између руског и српског народа, конкретно, између Русије и Црне Горе, осмислила је Фондација „Словенски лик“, чије је сједиште у Тверу. Прошле године у октобру „Руска школа“ са групом студената, професора и директором Тверског колеџа културе проф. др Барановим, први пут је одржана у Никшићу, а наша узвратна посјета Тверској области услиједила је неколико мјесеци касније.

Извор: Епархија будимљанско-никшићка

Топлу и срдачну добродошлицу приредили су поред свештенства, вероучитеља, верног народа и велики број ученика основних и средњих школа са територије општине Свилајнац, показајући том приликом да је биће заједница, сједињени са Богом и људима, јер поштујући и волети човека, поштујемо и волимо Бога. Свесни да наше спасење не зависи од наше учености, већ од наше воље да слободном љубави прихватимо Бога и људе, утемељени на онтологији заједнице, која се остварује на Евхаристији, у којој се улази и остварује литургијском катихизацијом. Зато први хришћани Евхаристију називају вечером љубави, а Свети оци нам то и потврђују поручујући нам да је то лек бесмртности.

У црквеној сали у Свилајнцу је након вечерње службе, одржано књижевно вече, љубав коју добијамо од нашег владике Игнатија, као осврт на збирку беседа „Да нам брзо дође Господ“, у издању Одбора за просвету и културу Епархије пожаревачко-браничевске.

Књижевно вече отворио је архијерејски намесник, протојереј Дејан Мидић, пожелевши добродошлицу нашем владики и присутнима. Затим се присутнима уводним излагањем обратио протођакон Златко Матић, у коме је истакао:

Све је очигледнија чињеница да се ставови богослова и одговори Цркве све ређе узимају у обзир. Свет унапред претпоставља наше одговоре па их послуша тек из поштовања. Сећам се упозоравајућих речи савремених теолога, да смо ми богослови дивни проповедници који људи више гледају него слушају. Наше одоре, одежде, пракса, средњовековни призвук, привлачи пажњу неколико минута или само први пут када нешто излажемо, али након тога све то као да људима досади или као да им досадимо. Констатујемо да је „Утицај Цркве и њеног богословља је видно смањен“.

Даме и господо, Црква, наше црквено издаваштво креће од овога тренутка, од става да се хришћани разликују од других људи зато што се не мире са смрћу, зато што носе и објављују победу живота у Христу, али у Христу који нам долази. Теологија је искуство литургијског доживљаја преточено у реч без обзира да ли је усмена или писана. Човек који је додирнут Духом Светим, духом заједнице, који је потакнут Црквом не може искуства спасења да чува за себе. Љубав је та која га нагони да искуства подели са другима и да другога позове у ту вечност у којој је он закорачио одлазећи на Литургију.

Овим позивом на Литургију, јер само тамо беседа јесте и реч од Бога и реч о Богу и реч ка Богу, зато што је Реч у Богу, потврђујемо веру да је богословље – служење Цркви и да је свако наше издање подсетник и позивница на славословље Богу, на сједињење са Њим, на вечни живот са Њим кроз Литургију до вечности у Христу са свима светима. А док се то не збуде, остаје да се интензивно молимо „Да нам брзо дође Господ“! Хвала вам лепо!

Врхунац ове књижевне вечери дао је наш Владика својим предавањем. Владика браничевски Игнатије присутнима је говорио о теологији, о апостолима, о литургијском сабрању, литургијском искуству, о љубави као решењу проблема смрти на основу личног искуства и искуства Светих отаца, што је још више одушевило присутне.

Предавање владике преносимо:

Драги оци, драга браћо и сестре, наша вера је богословље, теологија, реч о Богу заснована на историјским догађајима. То је у ствари опис и искуство јављања Бога људима, јављања Бога човеку и то пре свега јављања Бога у Сину његовом, који је постао човек. Дакле, наша теологија није нити философска спекулација, нити академска размишљања, већ сведочење тога догађаја. Зато и кажу апостоли да нам преносе оно што су њихове очи виделе, што су уши њихове слушале и што су руке њихове опипале. Не преносе нам никакве спекулације, као што је то случај са философима, старим Грчким, уопште са свим философима, који мање–више овако размишљају, имају неке идеје о свету и развијају их. Наша реч о Богу, такође треба да описује тај догађај сусрета Бога и човека у Христу. Да се у црквеној заједници не говори о политичким и културолошким збивањима, већ да то превасходно буде реч о искуству сусрета и заједнице Бога и човека. Бог се открива човеку у Христу.

Ми, такође, преносимо оно што су наше руке опипале, што су наше очи виделе, јављамо тај сусрет Бога и човека у Христу, јер се искуство Цркве наставља кроз крштење и Литургију. Литургијско искуство је основа личног односа, основа личне заједнице љубави према Богу као једној личности. Бог није нека виша сила, нека енергија. Апостолско и опште литургијско искуство не оперише таквим стварима, нити неким идејама, већ говори о Богу као Оцу. Бог нам може бити Отац и можемо га познати истински у Христу, јер је Он заиста Отац, ако имамо један однос љубави према Њему.

Ми зовемо Бога Оцем, зато што је Он Отац Исуса Христа, кога је родио, што нам је открио сам Исус Христос. Међутим, то што ми зовемо Бога Оцем није само због тога што Он има Сина, већ зато што га и ми волимо и желимо да и нама буде Отац. Исус Христос, такође, зове Бога Оцем не само зато што му је Он Отац по природи, већ и због тога што он њега највише воли. Ми не зовемо наше родитеље очевима само због тога што су нас родили, него, пре свега, зато што их волимо. Слично томе и ми у Цркви зовемо Бога Оцем зато што га волимо и што желимо да нам је Отац. То значи да ми живимо у заједници у којој је Бог наш Отац, а ми његови синови. Ту своју заједницу с Богом ми остварујемо на Литургији. То нам је омогућио Исус Христос. Кад недељом и празницима пожуримо сви у Цркву, тиме показујемо љубав према Богу и жељу да се с њим сретнемо и видимо, као са најдражим пријатељем кога дуго нисмо видели и са којим смо заказали састанак на једном одређеном месту, у одређено време. И зато гледамо да не закаснимо на Литургију. Слобода да некога волимо јача је од природних веза. За нас је наш отац – отац зато што њега највише волимо. И Бог Отац може да буде наш Отац само ако га волимо и желимо да нам буде Отац. Ту везу с Богом Оцем остварујемо у Цркви на Литургији. Кроз Крштење, човек остварује заједницу слободе и љубави с Богом. Захваљујући тој заједници љубави са Христом, Богом Оцем и са другим људима и ми постајемо вољена бића за Бога Оца и за остале људе, као и они за нас. У тој заједници слободе и љубави с Богом Он постаје за нас наш Бог Отац, а ми постајемо за Бога личности, односно синови Божији.

На значај онтолошке везе Господа Христа са Оцем указује и Апостол Павле. Свети апостол Павле у Посланици Галатима каже: „А када дође пуноћа времена посла Бог Сина својега, који се роди од жене, који би под законом, да искупи оне који су под законом, да примимо усиновљење. А пошто сте синови, посла Бог Духа Сина својега у срца ваша, који виче: Ава, Оче! Тако ниси више роб, него син; ако ли си син, и наследник си Божији кроз Христа“ (Гал 4, 4–7). Ова посланица, коју читамо на Божић, није само испразна реч. Када кажемо „Отац“, то је искуство, Бог је заиста Отац, али само ако имамо заједницу љубави са Њим коју остварујемо у Литургији. С друге стране тај лични однос са Богом имамо кроз Литургију, литургијском искуству, носећи димензију не само да је Бог Отац, зато што га ми волимо, што желимо да будемо ми његови синови, већ зато што ми од сада не можемо без Њега. Он је толико битан за нас. Своје постојање не можемо да замислимо без бића које волимо, смрт тога бића постаје и наша трагедија. У том тренутку као да и ми умиремо. Бића, са којима нисмо остварили никакву заједницу и контакт, за нас као да не постоје. Због тога њихова смрт за нас ништа не значи. Биће које нисмо познавали, за нас је само део природе, једно од многих. Није јединствено и непоновљиво.

Апостол Павле каже: „Љубав дуго трпи, благотворна је, љубав не завиди, љубав се не горди, не надима се, не чини што не пристоји, не тражи своје, не раздражује се, не мисли о злу, не радује се неправди, а радује се истини, Све сноси, све вјерује, свему се нада, све трпи. Љубав никад не престаје, док ће пророштва нестати, језици ће замукнути, знање ће престати“, али љубав ће остати вечно, јер ако љубав не остане вечно то није љубав. Љубав је истина код Светих отаца.

Свет постоји само тада када уђе у литургијску љубавну заједницу са Господом и са другим човеком. Изнад Господа нема постојања. Литургија је сам Христос. Дух Свети ствара заједницу многих људи и целокупне природе с Христом, конституише Литургију као Тело Христово. Једном речју, Христос и Свети Дух су неодвојиви један од другог. То се показује тиме што сви једемо од хлеба и пијемо из чаше вина као од „Тела и Крви Христове“. У литургијском сабрању свет који уносимо постаје Тело Христово, постаје Христос. Ми кроз Њега гледамо свет и Бога, а нас Бог гледа кроз Христа, гледа нас као своје Синове и гледа читав свет као Христа и зато на Крштењу кад се јавља Бог Отац каже: „Ово је Син мој љубљени, који је по Мојој вољи“, у њему нас све види.

Многе ствари око нас се збивају и одвлаче наш живот и мање више се наш живот тако и завршава, али само једно је важно, а то је вечни живот. Речи које је Господ казао Марти: „Марта, Марта, бринеш се и трудиш за много, а само је једно потребно“ (Лк 10, 41–42), изречене су у ствари као укор и као опомена целом човечанству. А то једно потребно јесте Царство Божје (Мт 6, 33). Све што је Господ рекао и све што је учинио управљено је ка тој једној тачки, и том једном циљу. Христос и Свети оци су се увек освртали на актуелне догађаје, које су упућивали и упућују на живот вечни, ради спасења тог света. Црква је Тело Христово, носећи у себи истину!

Присутни су по завршеном предавању добили прилику да епископу поставе питања. Одговорима нашег владике је завршено предавање.

Речи нашег владике Игнатија су љубав којом призивамо и молимо „Да нам брзо дође Господ“.

Момир Дамjановић, координатор верске наставе

Извор: http://kultura.sabornost.org/2014-svilajnac-promocija

Житељи овог града овом приликом прославили су славу свој општине. После свете Литургије, улицама Шипова прошла је свечана литија. Многоброји верни народ кренуо је од храма до спомен обележја где су положени венци и служен помен за покој душа пострадалих бораца Војске и МУП-а Републике Српске и цивилних жртава Одбрамбено-отаџбинског рата. Такође, преломљен је и славски колач испред Борачке организације Шипова.

Славско кољиво и колач освештани су и у просторијама новоизграђеног административног центра Општине Шипово, а затим су се за време славског ручка присутнима обратили Епископ Атанасије, г. Дуле Пиљић и директор Секретаријата за вере Р. Српске г. Драган Давидовић.

Свети великомученик Димитрије као слава Општине Шипово слави се од 1998. год. када је одлуком Скупштине Општине донета одлука о прослављању крсне славе. Овоме је, наиме, претходио догађај који је од великог значаја за град Шипово и околину. Према сведочењу ратног команданта шиповске јединице г. Милорада Ћирка, 1994. године отпочела је офанзива на српске положаје југоисточне области Јања од стране муслиманских снага из правца Доњег Вакуфа и Бугојна и то три дана пред Митровдан. На дан Светог великомученика Димитрија борба се одвијала на бити или не бити. По схватању многих, уз Божју помоћ и молитвама Светог Димитрија, српски положаји су успешно одбрањени као и град Шипово у целини. Истога дана многи су се заветовали на спомињање Светог Димитрија као свога заштитника.

• беседа епсикопа Атанасија
  

Учествују:

Митрополит загребачко-љубљански Прорфирије

Дечији хор "Хаџи Рувим"

Вокално - инструментална група Лира

Студенти Правног факултета Универзитета у Београду

Студенти Православног Богословског факултета Универзитета у Београду

Ученици Ваљевске Гимназије

КУД "Ђердан", Ваљево

Бора Дугић,

Бошко Обрадовић,професор српског језика и књижевности

Изградња Храма у Равном Тополовцу започета је 2001. Црква се налази на адреси Светог Василија Острошког 31, 23212 Равни Тополовац. Црква је посвећена је Светом Василију Острошком а у склопу исте налази се црквена продавница. Одмах поред налази се звоник са канцеларијом, салом и кухињом а испред је великим простор за паркинг.Иза Цркве налази се Парохијски дом.

Поред великог броја верних овога села и околине, освећењу је присуствовао је и председник општине Житиште Г. Митар Вучуревић, као и свештеници Румунске православне Цркве из Торка-Бегејаца.

После св. Литургије беседио је Преосвећени Владика Никанор, који је истакао љубав, залагање и слогу житеља села Равни Тополовац, Општине Житиште и ктитора Храма Г. Јове Новчића која је изражена кроз подизање овога светога храма. Владика је уручио два Ордена Светог Теодора Вршачог и 7. признања Добротвора ктиторима и приложницима заслужним за подизање овог храма а доделио је протојерејски чин Бојану Кошанину, пароху у Равном Тополовцу и администратору Парохије у Торку Бегејцима.

Преосвећеном Владики Никанору Грамату благодарности у име општине Житиште, месне заједнице Равни Тополовац и Српске православне Црквене Општине Равни Тополовац уручио је Председник општине Житиште Г. Митар Вучуревић.

Још пуно прелепих слика на линку: http://ravnitopolovac.banatska.com/osvecena-crkva-u-ravnom-topolovcu/