На укупно пет дискусија говорили су бројни стручњаци, познаваоци и корисници интернет технологија о примени, побољшању и злоупотреби интернета и друштвених мрежа. Ове године, као предавачи, учествовали су Бранислав Лечић и Миломир Марић.

Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа тимочког г. Илариона Епархију тимочку су представљали теолози Драган Блинџов и Урош Памучар који су говорили на тему: „Примена Интернета у животу Цркве и реализацији Верске наставе“. Том приликом посетиоцима је представљена званична интернет презентација Епархије тимочке и њен значај и допринос у животу Епархије, комуникација и сарадња са другим сајтовима и локалним медијима.

Извор: Епархија тимочка

Пре свега, желим да изразим захвалност вама лично, као и уредништву успешног недељника, на прилици да се обратим читаоцима „Новости“, које нису самоникле: оне расту и развијају се на традицији српског издаваштва у Хрватској, које траје веома дуго. Ако се сетимо „Српског забавника“, „Србобрана“, па и „Привредника“, за који сам и лично везан а који као подлистак издају „Новости“, јасно је да ту велику традицију успешно настављате и у овим измењеним околностима.

У Хрватској, Богу хвала, поред мене су још четири архијереја. Ми сви заједно чинимо духовно вођство православних Срба у Републици Хрватској. Осим владике осечко-пољског и барањског, г. Лукијана, на чије се животно искуство у много чему угледамо, нас петорица смо, не само генерацијски него и по сагледавању места Цркве у друштву, веома слични. И епископи сремски, г. Василије, и херцеговачки, г. Григорије, имају овде делове својих епархија. Дакле ми заједно, у духу саборности која је иманентна Православној Цркви, треба да дамо одговоре на сва важна питања и проблеме које на плану идентитета и духовног живота имају наши верници. Моја улога коју, ex officio, имам као митрополит загребачко-љубљански је да оснажим саборно сагледавање црквених питања на овом простору, с обзиром на то да делујемо у једној држави, јединственом уставно-правном простору у којем наш народ живи у истим или сличним социјалним околностима. И напокон, ми православни хришћани који живимо овде треба да живот сагледавамо и поучавамо се библијским примерима. Поготову после недаћа које сте поменули. Књига о Јову каже да, кад ме Господ искуша, изаћи ћу чист као злато. То значи да сва патња и недаће прочишћују човека који се узда у Бога. Зато је моја порука: уздајте се у Бога, будите христолики и нека, као што се каже у молитви славске свечарске анафоре, Христос буде између нас! Нека Христос буде између нас православних хришћана, али нека буде увек и између православних и браће католика, са којима делимо ове балканске просторе, свакодневни живот, а до 1054. године и богослужбену традицију.

СПЦ има важну улогу у животу православних вјерника у Хрватској, али многи овдашњи Срби одгојени су као атеисти и агностици. Желите ли их окренути Цркви? Познато је да су ваша врата увијек била отворена и онима који нису вјерници…

Животно искуство ме учи да истинских атеиста има врло мало. Сви смо ми призвани да будемо Божја деца. С друге стране, знамо да је Бог дао људима слободну вољу и да сваки човек одговара за свој животни пут. Друштвени систем у коме је атеизам био готово обавезан, нарочито ако сте у државној служби, наследило је доба индивидуализма, конформизма, егоизма. Комуникација је отежана и у оквиру породице, уколико она и постоји. А породица треба да буде домаћа црква. Старији су опхрвани бригама, а млади беже у виртуални свет, виртуално дружење и општење. Због тога је наш задатак да укажемо да јеванђеље Христово упућује на живот у заједници, непрестано давање себе другима, несравњиво тежи. Потребно је, уз лични пример, аутентично сведочење, изградити и нови приступ, нову семантику која ће младима указати да је Христов пут једини који даје смисао животу и гаси метафизичку жеђ. Али све те препреке и искушења, који су код Срба у Хрватској и тежи због недаћа које сте поменули, савладаћемо само уколико ми свештеници будемо слушали тихи глас Христов.

Рат је многе грађане српског поријекла поколебао и уплашио у дефинирању њиховога националног идентитета. Мислите ли да се СПЦ треба активније укључити у заустављање процеса асимилације?

У приступној беседи дао сам обрисе програма свог рада. Будући да сам упознат са тим проблемом, цитирао сам светог владику Николаја, охридског и жичког, који за светог Саву каже да је свет поштовао и заволео њега, па затим и његов народ, не зато што је прослављао Србе него зато што је прослављао Христа. Владика Николај рекао је заправо шта је посао Цркве и свештеника: да служе литургију, да проповедају јеванђеље, да чине добро свим људима. То је највише, најделотворније и, рекао бих, једино шта Црква треба да ради и по питању асимилације, односно очувања идентитета.

Патријарх Иринеј и ви познати сте екуменисти. Недавни сусрет цариградског патријарха Бартоломеја и папе Фрање охрабрио је многе који се надају јачем повезивању православља и католичанства. Мислите ли да екуменизам има будућност у Хрватској?

За поједине је екуменизам зло, издаја православног идентитета. За мене је насушна потреба за сведочењем, братољубивим дијалогом, као суштином Цркве. Христос је рекао: „Да сви једно буду, као Ти, Оче, што си у мени и ја у теби, да и они у нама једно буду, да свет верује да си ме Ти послао.“ Често заборављамо да имамо више година јединства него раздељености. Надам се да ће овај нови миленијум водити јединству. Императив је јеванђеља да радимо на јединству, упркос свим препрекама, уздајући се увек у Божју помоћ и промисао Његову.

Гост на вашем устоличењу био је и сисачки бискуп Владо Кошић, којег сте представили као пријатеља из студентских дана, али који у својим иступима неријетко користи антисрпску реторику и дјелује супротно правилима екуменског дијалога. Како с браћом попут њега градити екуменизам?

Недавно сам провео неколико сати у отвореном и искреном разговору са братом, бискупом Кошићем. Дотакли смо се многих актуелних питања, па и ових која ми постављате. На неке појаве не гледамо исто. Слушао сам га и он је слушао мене. Покушао сам да га разумем, слушајући његове аргументе који су били логични и чврсти, али и ја сам се трудио да моје речи буду братске и благе, а аргументи јаки и јасни. Верујем да искреним дијалогом можемо разумети један другога и постати ближи и да само тако и ми, као црквени пастири, скромно можемо, благодаћу Божјом, допринети да сваки човек, не угрожавајући другог и другачијег, на овим просторима живи потпуно слободно. Ускоро ћемо се опет срести и наставити разговор.

Годинама сте у Србији били на челу Републичке радиодифузне агенције (РРА). Јесте ли задовољни количином програма религијског садржаја у Србији?

Никад доста Божје речи. Човек не живи само о хлебу, него о свакој речи која излази из уста Божјих. Био сам неко време на челу независног регулаторног тела, али тиме нисам имао већи утицај на телевизијске програме. Уосталом, свака медијска кућа, па и јавни сервис, има своју програмску концепцију, своју уређивачку политику.

На ХРТ-у православци немају своју емисију, а своју редакцију немају ни грађани српске националности. Мислите ли да би се то требало промијенити?

На РТС-у постоје емисије, седмична „Верски мозаик Србије“ и свакодневна „Верски календар“, у којима су, по принципу позитивне дискриминације, равномерно заступљене све цркве и верске заједнице које су историјски утемељене у Србији. Према томе, у њима је редовно заступљена и Католичка црква. Није тешко запазити да ХРТ не примењује овакав принцип. Свих ових месеци откада сам устоличен за митрополита загребачко-љубљанског, поред телевизијског преноса мог устоличења (који је, морам да кажем, био одлично реализован) и неколико емисија које се могу набројати на прсте једне руке, није било других програмских садржаја у којима би било речи о Православној цркви. Слично је и са заступљеношћу других цркава и верских заједница на ХРТ-у. Не знам, можда је то резултат и неких објективних околности. Било како било, ту слику треба поправити. Треба применити европске стандарде и свакоме дати исто право да равномерно буде заступљен на јавном сервису. Лично ћу се, по мери својих могућности, за то заузети, а верујем да ћу наићи на разумевање.

Предајете на Богословији и то пасторалну психологију. Можете ли нам рећи нешто о том дијелу вашег рада? Хоћете ли остати професор?

Да, остајем професор. Мислим да је важно бити у додиру са студентима и научницима, имати увиде у достигнућа не само из теологије, него и из психологије, философије, социологије, политикологије, биоетике и других наука. Та сазнања могу да обогате наш пастирски приступ верницима. Битно је разумети антиномије модерног човека. То је немогуће без сазнања, а највиталнији истраживачи на том пољу су студенти. Младост је отворена према вечним питањима. Исусу је млади човек поставио питање: „Учитељу благи, шта да учиним да задобијем живот вечни?“

Пуно сте се бавили младима који болују од различитих овисности и посљедица других штетних активности: мислите ли, у неком облику, с тиме наставити и у Хрватској?

Мислим да је нужно наставити са друштвеним радом. Болести зависности су један од нових облика отуђења. Бити равнодушан значи бити лишен социјалне емпатије, то јест квијетистички и ускогрудо забијати главу у песак и бежати од наше будућности, а то су млади. Разбијене породице и друштво окренуто среброљубљу управо узрокују девијације као што су наркоманија, алкохолизам, зависност од компјутерских технологија. Црква није истинска црква ако не излази у сусрет палом човеку. Ако му не пружи обе руке, она је само реликт прошлости и естетика љубитеља обреда, било које конфесије или деноминације.

СПЦ је прије Другог свјетског рата имао бројна добра и зграде које су национализиране. Је ли вам познато у којој мјери је извршена денационализација?

Показало се да је денационализација веома сложен процес, зато што је у међувремену промењено више титулара имовине. Ради се о неотуђивим правима. Држава је већ доста одузетог вратила. Будући да је Хрватска чланица Европске уније, уверен сам да ће одузето бити враћено колико год је то могуће. Са друге стране, то јесте битно питање за СПЦ, али не и најбитније. Наша служба Христу је суштина нашег постојања. Речено је: „Иштите пре свега царство Божје и правду Његову, а све остало ће вам се придодати.“

Не можемо побјећи од тешких питања. Какав је ваш став о беатификацији Алојзија Степинца, о чему су мишљења католика и православаца често дијаметрално супротна?

Откако живим у Хрватској, увидео сам да браћа римокатолици имају велико поштовање према личности кардинала Степинца. Тема канонизације није нова. Папа Јован Павле II још је 1998. кардинала Степинца прогласио блаженим. Католичка црква има своју процедуру проглашења светитеља, која је различита од праксе Православне Цркве. Ми ту не одлучујемо. Желим само да поновим речи патријарха Иринеја да личност светитеља треба да буде поштована и од других хришћана.

Какав је ваш став о актуалном проблему постављања ћириличних плоча у срединама у којима је трећина становника српске националности?

Нажалост, то је питање у великој мери негативно исполитизовано. Појединци злоупотребљавају бол оних који су у несретним и безумним крвопролићима деведесетих година прошлог века изгубили своје ближње. Тај бол разумем и свакодневно се коленопреклоним и молим Богу да им да утеху онако како само он уме. Исто тако, целим срцем се молим да свакој невиној жртви, без обзира ком народу и којој вери припада, подари царство небеско. Али политизацијом питања као што је ћирилица, ради постизања користољубивих, дневнополитичких циљева, појединци не само да не доприносе ублажавању бола, него га још више продубљују и отварају могућности за нове и теже ране. Да будем јасан: свако ко живи у Хрватској треба да поштује законе ове земље, да развијајући личне и колективне потенцијале доприноси општем добру и развоју државе. А држава и друштво су дужни да штите и афирмишу неговање духовне и националне посебности, лично-саборног идентитета сваког народа и појединца. То важи и за Србију, за Хрвате у Србији, као и за Србе у Хрватској. Изражавам наду да ће и Католичка црква допринети очувању верског и културног идентитета Срба, онако како то настоји да чини Православна црква у Србији. Ћирилица је део српске посебности и идентитета! Ипак, да би се трајно решио проблем ћирилице и други слични проблеми, најважније је да постоји политичка воља. Цркве су ту да, са своје стране, створе позитивну атмосферу. Ћирилицу такође користе Бугари, Руси, Украјинци… Замислите кад би трећину грађана неке хрватске жупаније или града чинио неко од њих. Да ли би локална управа због њих поставила ћириличне натписе или не би? Претпостављам да би. Реч је о људским правима и ништа више од тога. Оно што се данас назива западном цивилизацијом, а ја је без обзира на мане и искушења изједначавам са хришћанском цивилизацијом, створио је Милански едикт, давши пре седамнаест векова слободу савести сваком народу и свакој личности. Ако смо хришћани, то врхунско начело слободе ћемо неговати, а не гушити.

http://www.snv.hr, Саша Косановић, фото: Јовица Дробњак

Извор: Митрополија загребачко-љубљанска

Свештеници СПЦ Саша Јањић и Никола Олић тужили су МУП због одбијања њихове жалбе на рјешење Подручне јединице полиције Пљевља, којим им је одбијен захтјев за одобрење привременог боравка.

– У Министарству унутрашњих послова су свјесни да у садашњем закону нема основа за примјену њиховог става. Иницирају измјену Закона о странцима и предлажу да члан новог закона гласи: Свештено лице странац, које има намјеру да обавља вјерску службу у Црној Гори, ради оправдања свог боравка мора приложити надлежном органу доказ да је вјерска заједница у којој ће обављати вјерску службу регистрована код надлежног државног органа, указао је Мићковић.

Он је на јучерашњој расправи оцијенио да је такав став неутемељен и у Закону о странцима, али и у Закону о вјерским заједницама који је стављен ван снаге 2006. године.

Мићковић је предложио да суд мериторно одлучи, цијенећи да је „извјесно да МУП не жели да промијени своје становиште“.

У тужбама свештеника СПЦ наводи се је МУП игнорисао разлоге из пресуде Управног суда, да је извршио повреду правила поступка и да није цијенио наводе жалбе.

Наведено је да није јасно по основу које одредбе Закона о странцима је одређено да се као доказ о оправданости захтјева о одобрењу боравка мора доставити доказ о пријави вјерске заједнице надлежном органу.

На суђење није приступио заступник МУП-а, иако је уредно позван, а у њиховом одговору на тужбе предложено је да се одбију као неосноване.

Рјешењем Директората за управне унутрашње послове МУП-а потврђено је рјешење Подручне јединице Пљевља којим је одбијен захтјев свештеника, који службу врше у Пљевљима, за одобравање привременог боравка у Црној Гори, иако је због погрешне примјене прописа такво рјешење овог органа Управни суд поништио у јуну 2013. године.

Захтјеви су одбијени Огњену Перковићу, Саши Јањићу, Боривоју Пантићу, Дарку Јањићу, Милану Стоиљковићу, Николи Олићу, игуману манастира Света Тројица архимандриду Леониду и игуманијама Атанасији и Магдалени.

Свештеницима из Пљеваља у јануару 2013. године уручено је рјешење о ускраћивању привременог боравка у Црној Гори, али је Управни суд ту одлуку укинуо. У образложењу пресуде Управног суда тада је наведено да је рјешење поништено због погрешне примјене прописа од стране МУП-а Црне Горе, али је МУП и у поновљеном поступку донио истовјетну одлуку.

Испостава МУП-а у Пљевљима прије двије године отишла је корак даље, па је свештеницима поред забране продужења боравка запријећено да ће бити депортовани уколико сами не напусте Црну Гору.

Радна дозвола није потребна

Адвокат Мићковић је поново указао да су вјерски свештеници по Закону о раду ослобођени прибављања радне дозволе док обављају вјерску службу у Црној Гори.

Подносиоци захтјева у поступку нијесу имали обавезу да доставе неки други доказ, већ је била довољна потврда о томе да ће обављати вјерску службу у СПЦ. Та потврда је доказ о оправданости захтјева за привремени боравак по основу запошљавања, рекао је Мићковић.

На Светој архијерејској Литургији појаће хор Свети Серафим Саровски.

Равни Тополовац налази се у Општини Житиште, а удаљен је 16. километара од Зрењанина. ДОБРОДОШЛИ !!!

слике цркве, погледајте

http://www.banatska.com/

Ближа обавештења ма мејл o.bojankosanin@banatska.com

Уводну реч дао је протођакон Златко Матић. У свом излагању, он је рекао:

Ваше Преосвештенство, пречасни оци, драга браћо ђакони, даме и господо, браћо и сестре у Христу,

Благодаран сам Богу и вама што смо се вечерас сабрали и што желите да чујете реч о неким сегментима живота Браничевске Цркве. У неким ранијим приликама ове године, током које прослављамо две деценије архијерејске службе нашег владике, обраћао сам се заинтересованима у неколико градова наше Епархије у својству лица одговорног за издаваштво наше локалне Цркве. Сматрао сам да је наш епископ – теолог и да је јако важно да покажем које су богословске идеје определиле појаву часописа и књига нашег ОПК. Пошто и даље мислим да је врло важно то што имамо за владику изузетног богослова, кога највећи живи хришћански теолог, митрополит пергамски Јован (Зизијулас) назива највећим, ја бих вечерас вашој пажњи понудио нека своја размишљања о стању Верске наставе у нашој Епархији. Зашто? Прво, стога што је Веронаука, заправо, у животну педагогију преточена теологија. Надаље, желим да вечерас промислимо баш овај свети пројекат наше Цркве, да о томе поразговарамо, управо због тога што је са нама епископ кога је Свети архијерејски сабор одредио да се бави суштинском ознаком Верске наставе – њеним Планом, програмом и уџбеницима. На крају, будући да ово није стручни семинар, ја бих волео да вам укажем само на оне елементе које смо ми, вероучитељи и координатори ове Епархије, сматрали најважнијим, у организацији и реализацији Верске наставе у нашој Епархији.

Наш владика је једном приликом поучио вероучитеље своје епархије: „Наша теологија треба да буде светоотачка, јер су сви светитељи били вероучитељи. Неки су били у школама, неки су предавали у манастирима, други на Литургији, али сви су били на неки начин учитељи. Ја вас уверавам да су они својим поукама представљали слику и визију живота коју нам даје Литургија. Литургија повезује генерације. Чак и ако имамо различите приступе теологији, имаћемо један дух, литургијски дух“¹. Ово је централна идеја православне богословске мисли, православног начина живота, па тиме и Православног катихизиса, Веронауке, чак и као школског предмета.

Поучени живом и писаном речју нашег епископа, кренули смо од истине да се православна вера не може исповедати другачије, осим у црквеној заједници. На то нас подсећају најстарији светоотачки катихизиси и приручници катихизације, који су употребљавани за увођење у веру. Савремена православна Веронаука замишљена је као изразита литургијска катихеза, као увођење у Цркву, а не као информисање младих индивидуа о дефиницијама вере, умножавањем апстрактних појмова. Актуелни план и програм верске наставе, који је методолошки, садржајем и циљевима у потпуној сагласности са изворним, светоотачким визијама катихизације, обавезује предавача да указује на литургијско искуство будућег Царства, као и на циљ да ми и сва твар прерастемо у космичку Литургију Царства небеског. Зато је до данас, дакле, циљ Верске наставе да деца, људи постану чланови Литургије, јер неко само као члан Литургије може да исповеди веру у Тројичног Бога, а мимо литургијске заједнице, мимо заједнице са Богом и са другим човеком, нема православног верника. Бог за нас није религијски субјект, негде горе, већ га налазимо у структурама Цркве.

У наше време постоје и друга искуства која су, нажалост преовладала, како на Западу, тако и код нас. То су такозвана протестантска или католичка искуства, која имају оквир индивидуалног исповедања вере, у смислу да један човек сам учи, сам мисли, сам верује у Бога. Оно што се нама нуди у програму и уџбеницима, јесте пресликано искуство раних отаца. То је заправо понуђен став да веровати у Бога значи ући у личну заједницу и са Њим, али и са онима који верују Бога. То подразумева да треба да постанемо чланови Литургије. Тако је и вера у Цркви увек била повезана са Тајном Крштења.

Зато је таква вера сасвим супротна од оне индивидуалне која се своди на знање, на понављање свега, свих информација, које се науче. У овом контексту постајемо везани за личности, за црквене личности, тј. за чланове Литургије, у којима видимо пројаву самога Господа Исуса Христа. Зато је личност вероучитеља носилац успеха Верске наставе, зато је он уводничар, спона, мост ка Цркви и епископу.

У ових неколико реченица резимирао сам једнодушни став: Верска настава је Православни катихизис само ако је изразито литургијска катихеза. Не треба нам религиозно васпитање (предратна веронаука је остала у сећању углавном по злу, чак и када је под призмом хумора Нушићеве Аутобиографије, и батина које је добијао од катихете), већ православни катихизис. Вредно је помена да се до тих закључака долазило на крају семинара, који се зове „Катихизис некад и сад: Кирилове и Игњатијеве катихезе“².

Такав приступ је почео да даје резултате – приказана је нова слика Цркве, Цркве која је актуелна, баш зато што је предањска и што њена порука није схоластичка, већ светоотачка, тј. евхаристијска, есхатолошка, онтолошка, дубоко личносна.

Дакле, након прве деценије рада, поштапајући се на терену, трпећи подметачине, чак и притајена гоњења разних педагога, директора, који нису чули да је Берлински зид пао, подневши економске проблеме рационализације (пун фонд се добија тако када се насилно деца преведу са Веронауке на Грађанско васпитање, па се тај фонд подели), уз неке наше слабости, стигли смо, ипак, до врло доброг успеха. Шта је у позадини чињенице да се нисмо угасили, или става да данас Веронауку у Браничевској епархији слуша скоро 27.000 ђака?

Прво, истрајни став аутора Веронауке у Србији да она буде слободни избор ученика или родитеља. Веома важан, чак пресудан сегмент у рехабилитацији хришћанског образовања, којом је хришћанима враћено право да учествују у савременим цивилизацијским дијалозима који формирају образовни систем, представљала је чињеница да рехабилитовано хришћанско образовање није било наметнуто (тј. није добило форму обавезног наставног предмета, као нпр. пре рата). Ученик који је желео да слуша веронауку, претходно је морао изразити слободу да чује реч Христову, баш као што и онај који жели да постане члан Цркве крштењем мора изразити слободу да то заиста хоће. На овај начин, Црква је показала свету лице којим се дистанцирала од свега онога што су непријатељи Цркве деценијама њој приписивали, означавајући је узроком средњевековног мрачног доба. Први корак ка разбијању предрасуда и лажи о Цркви, свакако је било то што је Верска настава по својој суштини била истовремено део школског система и, са друге стране, поистовећена са слободом детета. Ученик као учесник једног система у коме све оно што је најбитније подлеже под категорију мора, добио је Христову реч која му се нуди као хоћу и желим, конкретно, добио је Христову реч која му се нуди као слобода и љубав.

Друго, покушали смо да утичемо на вероучитеље, подсећајући их непрекидно на то да је црквена педагогија, заправо, подвиг, да има крсни карактер, да треба да сеју и да не очекују одмах и брзо плодове, према Јеванђељу. Требало је да прихвате став да се њихово постојање и њихова педагогија своде на служење Цркви, на њихово умањење до нестајања, да би вишеструко оживели у Христу који се поистовећује са мноштвом њихових ђака.

Духовност Цркве и њене речи, њено богословље, јесте нови начин живота, есхатолошки начин постојања, већ сада. Такав приступ животу (који нуди Православни катихизис) сусрео се, па одмах и сукобио, баш кроз Верску наставу, са религиозно (индивидуалистичким) – фарисејским (окошталим, моралистичким, мртвим и ритуалистичко-обичајним) стилом живљења. У овој епоси успона и победе индивидуализма, времену које је сведок „антизаједништва по себи“, ова Верска настава хтела је да нагласи сотириолошке последице заједничарског (кинонијског) карактера православне вере, духовности и итоса Цркве. Судариле су се две онтологије: онтологија заједнице и онтологија индивидуализма. Све се сводило у Плану и програму Веронауке на став: Биће је заједница. Ван заједнице можеш бити најбољи, најморалнији, најлепши, најисправнији, апсолутни субјекат, али не бивствујеш – иако одајеш утисак да постојиш, ти, ипак, ниси, немаш живота у себи.

Вероучитељи Браничевске епархије, а са њима и ја, као њихов координатор, стали су иза става да желе Веронауку која износи пред младе људе и пред свет, који ће ти исти њихови ученици колико сутра почети да уређују, поруку и начин живота, утемељене на онтологији заједнице, која се остварује на Евхаристији, у коју се улази и опстаје литургијском катихизацијом. У поменутим трима тачкама (слобода ђака, љубав вероучитеља, заједница свих њих и нас на Литургији) видим суштину нашег досадашњег и будућег рада, о коме се неће судити процентима, анкетама и мртвим математичким рачуном, него, ако Бог да, унутрашњом црквеном променом. И ову наду, упркос или чак и у инат свему, преузели смо од нашег оца, учитеља и прволитурга, владике Игнатија. Док се будемо тога држали, устајаће многи против њега, нас и овако конципиране Веронауке, али ћемо знати да смо на правом путу, путу Богочовека, са којим се сусрећемо и ми и наши ђаци сваке недеље на евхаристијским сабрањима широм епархије, возглављеним у Епископу.

Хвала вам што сте овде и што сте хтели да ми посветите своју пажњу.

Након завршене уводне речи, владика је поздравио присутне и започео своје излагање. Најпре се надовезао на речи протођакона Златка, где је још једном истакао учење о Цркви као основни циљ Верске наставе. Ослањајући се на учење Светих Отаца, наш архијереј је указао на то да је свака ранохришћанска катихизација имала за сврху то да новокрштеног уведе у светајну Цркве - литургијску заједницу. Као основни проблем хришћанског живота садашњице владика управо истиче недостатак црквене свести - свести да наше спасење не зависи од наше учености, већ од наше воље да у љубавном загрљају прихватимо и Бога и људе.

Настављајући, епископ је као основно питање поставио значај литургијске заједнице по наш живот и по нас уопште. Истичући да је Литургија пре свега заједница слободе и љубави која нам доноси вечни живот, владика је указао на потребу неког искуства на основу ког би верни увидели ово. У вези са овим он износи искуство смрти, која је тај последњи човеков непријатељ. У личном искуству смрти, када доживимо смрт ближњих, сваки човек осети потребу за обожењем преминулог сродника, управо због љубави коју осећамо према том човеку. На овом месту је још једном подсетио присутне како ми хришћани љубављу побеђујемо смрт, а то је управо кроз литургијску заједницу, сједињени са Богом и људима. Управо зато први хришћани Евхаристију називају вечером љубави, а Свети Оци за њу кажу да је лек бесмртности.

По завршеном предавању слушаоци су добили прилику да епископу поставе питања. Још једном је отворен проблем теодикеје, који је започео питањем о страдању мале деце. Епископ је на ово одговорио да је наше страдање последица наше слободне воље, коју Бог не жели да нам одузме, јер би тиме одузео битисање нас као људи. Уместо тога, и Он сам страда заједно са нама, како би нам омогућио да постанемо саучесници његовог Васкрсења. Овим одговором нашег епископа је и завршено ово предавање.

¹ Епископ Игнатије, „Реч вероучитељима на годишњем састанку, 3. 11. 2011. године“, на сајту www.sabornost.org

² Свети Кирило Јерусалимски и епископ браничевски Игнатије су, наравно, у питању.

Катарина Соколов

http://kultura.sabornost.org/2014-paracin-promocija

У 8.30 биће дочекан и унесен у храм Часни Крст из Јерусалима, након чега ће бити служена Света литургија, а у наставку ће бити обављен славски обред, литија и помен за 956 српских родољуба са подручја Сарајевско-романијске регије, сахрањених на „Малом Зејтинлику“, који су у посљедњем одбрамбено-отаџбинском рату у БиХ дали своје животе бранећи своју вјеру и отаџбину. Припремљен је и пригодан програм у коме ће учествовати дјеца из Велике Хоче и Ораховца са Косова и Метохије, изворна пјевачка група из Велике Хоче, ученици из београдских школа са вјероучитељима, пјесници из Удружења књижевника Србије и умјетници из Београда.

Извор: Митрополија дабробосанска

• Епархијске вести
  

Будући да Црквена општина Смољана нема никаквих материјалних средстава а село нема имућнијих вјерника који би могли материјално да помогну санирање штете на крову и враћање Крста на храм, позивамо све људе добре воље који било каквим прилозима могну да помогну Црквену општину Смољана како би што пре била извршена санација штете и тиме се храм заштитио од даљег пропадања.

Контак особа је јереј Бојан Митрић, парох Парохије I петровачке и администратор дела парохије смољанско-бравске 065/965-919; е-пошта: bojanmitric@hotmail.com

Извор: Епархија бихаћко-петровачка

• Епархијске вести
  

Владику Јована и седиште Епархије славонске посетили су министар просвете и културе у Влади Републике Српске др Горан Мутабџија, генерални конзул Републике Србије у Републици Српској г. Владимир Николић и директор Секретаријата за вере у Влади Републике Српске г. Драган Давидовић.

Преосвештени Владика је госте упознао са актуелним стањем у којем се Епархија пакрачко-славонска данас налази, а затим их је повео у обилазак Саборног храма и Владичанског двора који су још у фази обнове, и изнео им потребе, могућности и планове реконструкције овог комплекса.

Нарочит нагласак је стављен на неопходност повратка библиотеке Епархије пакрачко-славонске у Владичански двор, као и на посебну улогу коју Епархија има у целини Православне Цркве и наше помесне Цркве, са обзиром да се у њој налази манастир Јасеновац.

Истог дана, владика Јован је имао радни састанак са органима заштите културних добара Пожешке жупаније, с којима је разматран ток даље обнове Саборне цркве Свете Тројице, а посебно израда иконостаса, пошто је у последњем рату већи део изворног иконостаса нестао, а један део је уништен.

Састанку су поред владике Јована присуствовали др Жарко Шпаничек, архитекта инж. Зоран Фумић, конзерватор гђа Данела Вујанић, вајар г. Милан Ракочевић и старешина Саборне цркве протојереј-ставрофор Ђорђе Теодоровић. Закључено је да је израда иконостаса приоритет и договорено је да се сместа приступи његовом пројектовању, а потом и изради.

Извор: Епархија славонска

• Епархијске вести
  

|

У Саборном храму испуњеном верним народом Божјим северозападне Индијане, свету архијерејску Литургију служио је Преосвећени Епископ новограчаничко-средњезападноамерички г. Лонгин, уз саслуживање више свештеника и протођакона Милована Гогића. Овом духовном догађају неизмерно се радовала црквена заједница Светог пророка Илије која је своје духовно испуњење у прослави историјског дана, 50 година сведочења живе вере Христове, пронашла у евхаристијској радости. Многобројна деца и парохијани приступили су светој тајни причешћа и на тај начин осетили радост, саборност и значај литургијске прославе.

Можемо слободно рећи да је мисионарски етос православног живља у овој црквеној заједници одувек био усмерен ка остварењу и испуњењу у живом учешћу верних у евхаристијском сабрању и радовању у залогу бесмртности. Ово евхаристијско славље употпуњено је дивном и поучном беседом епископа Лонгина чија несебична пастирска љубав покрива и чува све верне парохијане ове наше заједнице.

Мисионарска делатност епископа Лонгина испуњена правим духовним мерилима смирења, трпљења, разумевања и очинске поуке, свакодневно умножава и охрабрује верни народ да остане на путу Христовом и на путу живог сведочења Јеванђеља Христовог. На крају свете Литургије, презвитер др Александар Новаковић, старешина храма, захвалио је бираним речима епископу Лонгину, браћи свештеницима и верном народу Божјем и честитао им радосни евхаристијски догађај и сабрање у коме већ педесет година остварујемо јединство са Васкрслим Христом.

Најзаслужним члановима Црквено-школске општине Светог пророка Илије, који су својим радом и сведочењем допринели да овај прелепи црквени комплекс, где лепотом доминира Саборни храм, буде понос нашег народа у Америци, додељена су посебна одликовања. Епископ Лонгин као добар пастир који брине о својим епархиотима препознао је тренутак и највишим црквеним одликовањима које додељује Свети Архијерејски Синод Српске православне Цркве наградио најзаслужније чланове Црквено-школске општине Светог пророка Илије за њихов несебични допринос и љубав према Светој Цркви.

Уз велелепно појање црквене песме „Многаја љета“, грамате је прочитао протојереј-ставрофор др Лука Новаковић, а заслужним појединцима одликовања је уручио епископ Лонгин. Орден Светог Саве другог реда добио је г. Младен Максимовић, а Орден Светог Саве трећег реда г. Милан Ђукић, док је орден Деспота Стефана Лазаревића добио г. Стево Добријевић. Орден Светог цара Константина добили су г. Милорад Стојић и г. Давид Максимовић. Преосвећени епископ Лонгин уручио је и петнаест грамата Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја заслужним парохијанима Црквено-школске општине Светог пророка Илије. Ово велелепно литургијско славље настављено је у црквеној дворани где је припремљен свечани програм уз трпезу љубави.

У богатом програму посебно треба истаћи говоре угледних преставника из духовног и националног живота који су истакли важност и значај Црквено-школске општине Светог пророка Илије на очувању духовних и националних вредности српског народа у Америци. Црквени хор при Саборном храму отпевао је неколико духовних песама које су духовно окрепиле сваког присутног у црквеној сали. Потпуно одушевљене и овог пута изазвао је наступ фолклорне групе која је показала како се негује и чува традиција нашег народа на америчком континенту. Свечани програм употпуњен је видео приказом историјских догађаја који су се догодили у животу и раду Црквено-школске општине Светог пророка Илије.

У трпези љубави учешће је узело око 700 званица, а велику захвалност дугујемо свим оним чланицама Кола српских сестара које су одвојиле своје драгоцено време да се побрину око служења и спремања гала банкета. Посебну захвалност за планирање и организовање овог велелепног догађаја изражавамо г. Давиду и гђи Зори Максимовић, као и свим члановима одбора за припрему прославе 50 година рада и живота Црквено-школске општине Светог пророка Илије. Овај дан беше посебан за све присутне а посебно за утемељиваче Црквено-школске општине Светог пророка Илије који добише посебне захвалнице за њихову одлучност у вери и љубави да остану у загрљају Мајке Цркве и саграде овакво предивно духовно место где ће генерације православних верника налазити своје духовно укрепљене у чаши спасења. Слободно можемо рећи да краја овако једном предивном духовном догађају нема, јер већ данас долази до новог почетка у животу, раду и сведочењу вере православне у нашој светој заједници. Ово заиста беше предиван догађај који нас ојача и охрабри да наставимо да духовно растемо и узрастамо у вери православној.

Извор: Саборни храм Светог пророка Илије у Мервилу

• Епархијске вести
  

|

Током Литургије ријечима бесједе обратио се Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије, пожеливши добродошлицу Преосвећеном Епископу жичком г. Јустину.

"Драга браћо и сестре, имамо велику радост да нам је у госте стигао Преосвећени Владика жички г. Јустин. Са великом радошћу га дочекујемо, благодаримо му што је дошао, а повод његовог доласка је такође значајан. Ове године навршава се 900 година, велики јубилеј, од рођења Светог Стефана Немање - Преподобног Симеона Мироточивог, који је објединио Рибницу, Студеницу, Хиландар и све српске земље, цијело наше отачаство сабрао у једно, цио наш народ објединио, просветио, Богу га приближио, а онда, преко својих синова Светитеља Саве и Светог Стефана Првовјенчаног, још више уздигао свој народ тако да је из њега израсла светородна, света, велика и славна, преславна лоза Немањића“.

"И овај манастир је такође везан за Немањиће, као и манастир Морача и многе друге светиње о чему нам је лијепо синоћ бесједио Високопреосвећени Митрополитм а ми смо имали, поводом тог великог јубилеја, поводом одржавања Међународног научног скупа о Светом Стефану Немањи, ту радост да саслужујемо Преосвећеном владици Јустину, Епископу жичком, у славној, великој светињи нашој Студеници“.

"Ту смо мали лијеп дан, уживали смо гостопримство Преосвећеног Владике, Игумана и братства манастира Студенице, а Преосвећени је даље наставио да подржава овај научни скуп, па је дошао до Берана и до Подгорице. Јуче смо саслуживали Високопреосвећеном Митрополиту, цио дан били у Подгорици и, ево, стигли смо и до Никшића, који је опет везан за Немањиће, јер је познато да је у средњем вијеку у Никшићу био дворац Немањића гдје су они повремено боравили када су обављали своје послове у овим западним крајевима српске земље. То не треба да заборављамо. Био је и немањићки манастир Светог великомученика Димитрија мироточивог гдје је столовао касније Свети Василије и та предања треба да обновимо, а најљепши повод је био управо овај – 900 година од рођења утемељитеља нашег народа и у духовном и у сваком другом смислу Преподобног Симеона Мироточивог“.

"Преосвећени Владико хвала вам на љубави и подршци. Ово је прва Ваша посјета, па ћемо ми учинити, надамо се, једну званичну посјету. Да нам дођете, позваћемо вас кад буду неке наше свечаности епархијске. У овим братским посјетама, непосредним има нечег много приснијег и милијег срцу, али, свакако, и једно и друго је значајно. Овај пут, као и раније увијек кад смо се сретали, срели смо се у братској љубави, заједно се Богу помолили, а од свега је најважније што сте данас овдје служили Свету Архијерејску Литургију, што сте се помолили Богу и за ову свету обитељ и за вјерне у овом мјесту и за сву Цркву Божју“, казао је Преосвећени Епископ Јоаникије.

На ријечима срдачне добродошлице захвалио је Владика жички Г. Јустин, благосиљајући вјерни народ и сестринство свете обитељи Жупског манастира.

"Велика ми је радост Преосвећени Владико и драги у Христу брате Јоаникије што долазим у свету Црну Гору која почива на моштима светитеља Божјих. Духовно правило неписано је да када се дође у један свети, освештани манастир, као што је овај ваш овде, коме сте Ви духови отац, да не треба говорити много духовне поуке, али ја морам да изразим своју огромну радост што вам доносим благослов Свете Горе Атонске у којој сам недавно боравио са Свјатјејшим Патријархом нашим Иринејем у делегацији која је била, поводом 100 година Првог светског рата, где смо посетили наше гробове, наше покојнике на Зејтинлику и свуда су наши војници падали за Крст Часни и слободу златну“.

"Велика је моја радост што се сусрећем са благоверним и благочестивим народом који се надахњује сваког дана светињом Божјом. И ја једино могу да сведочим да је велика радост бити и пребивати стално у светињи Божјој, у цркви Божјој, живети смислом да сваког дана и сваког часа ми себи припремамо на Небу место где ћемо вечно живети, јер овај овде живот је нама дат привремено да њиме задобијемо поново рај Христов. Јер, рај за нас почиње још овде на земљи, почиње тако што, прихвативши науку Христову, причешћујући се Телом и Крвљу Господа Христа ми себи ставарамо залог будућег вечног живота, а у том вечном животу, ако Бог да, сусрећемо и Светог Симеона и Светог Саву и Светог Василија Острошког и све угоднике рода нашег православног“.

"Нека Господ Бог увек зближава нас православне хришћане, да се вечно радујемо у Оцу и Сину и Духу Светом, да нам да снаге да препливамо узбуркано море овог живота зато што је овај живот нама дат привремен, да њиме купимо вечност. Тешко је живети у овом свету без Бога, тешко је и са Богом, велика су искушења, али каже Господ речима апостола Павла: „Јарам је мој благ и бреме је моје лако“ и сви који смо пошли тим путем, знамо да имамо искушења, имамо тешкоће, али без искушења и тешкоћа нико се не може спасити. Нека Господ Бог да снаге да учинимо све оно што је потребно и себи обезбедимо, милошћу Божјом, трудом нашим малим, љубављу Пресвете Богородице и Светог Јована, живот са свима светима“, закључио је на крају свог архипастирског слова Његово Преосвештенство Владика жички г. Јустин.

Извор: Епархија будимљанско-никшићка

• Епархијске вести
  

Парох подгорички и директор Радио „Светигоре” јереј Предраг Шћепановић на питање да ли се литија организује због Параде поноса казао је за „Дан” „да је циљ овогодишње литије да се људи подстакну да се рађају дјеца, да не буде више абортуса и других видова убистава, дроге и других пошасти савременог свијета”.

Литија се организује из разлога што су у савременом свијету угрожене породица као „мала црква“ и традиционалне породичне вриједности. Врши се пропаганда у име наводне слободе, али је у ствари ријеч о насиљу. Нема слободе без одговорности, јер бити слободан не значи чинити што год зажелимо, односно то би водило у анархију. Став цркве је дефинисан Светим писмом гдје је наведено даје Бог створио мушко и женско и дао им заповијест „рађајте се и множите и напуните Земљу“, а у књизи Мојсијевој се каже да је гадно истополно општење, цитирамо „са мушкарцем не лежи као са женом, гадно је“ (Трећа књига Мојсијева, 18 глава, 22 стих). Позивамо све људе да чују глас божији дат у Светом писму и да размисле, јер по ријечи апостола народа, светог апостола Павла, „све ми је слободно, али ми није све на корист“, јер ћемо на Страшном суду божијем дати одговор на своја дјела и поступке каже Шћепановић.

Он подсјећа да је Содому и Гомору Бог сатро са лица Земље са свим њеним житељима, изузев праведног Лота, због гријеха полног општења мушкараца са мушкарцем, жене са женом, и уопште живота мимо божијих заповијести.

Када људи живе разуздано, дешавају се велике катаклизме и природне катастрофе. Содома и Гомора су били поред Мртвог мора и дан данас су опомена људима да не злоупотребљавају слободу дату од Бога. Ово не напомињем да бих неког плашио или одвратио од пута који је кренуо, већ као свештеник који је дужан да људима укаже на опасности живота упркос Богу. Пастирске ријечи опомене понекад звуче грубље, али то не каже овај или онај владика или свештеник, већ Свето писмо која је ријеч божија дата људима, да му буде рефлектор, путоказ у свијету таме и мрака, истакао је Шћепановић. м.с.-ми.н.

Света Петка заштитница породице

Литија ће проћи од Саборног храма улицама Подгорице, Далматинском улицом, преко моста Миленијум, Улицом слободе, Булеваром Светог Петра Цетињског и опет до храма. Шћепановић појашњава да је литија молитвени ход којим се призива божији благослов, а да се ове, као и прошле године, организује догађај у част Свете Петке чији је култ везан за породицу и поштовање божијих заповијести.

Христова дјевица Света Петка, светитељка која је живјела крајем 10. и почетком 11. вијека заштитница је великог броја домова. Сви Бјелопавлићи је славе, дио данашњег подручја Васојевића, Загарача и Грбаваца, и многи други, а и многи храмови су посвећени њеном имену. Њен култ је увијек везан за породицу и поштовање заповијести божијих. Он је живјела у складу са Светим писмом и Светим предањем православне цркве. Овогодишња литија је посвећена одбрани лика божијег и људског образа, иконе божије, светињи брака и рађању дјеце, а у спомен 365 отаца Седмог васељенског сабора. Литија је молитвени ход којим се призива благослов божији са небеса на житеље мјеста у коме се организује литија. У прошлости су литије, нарочито кроз села гдје је живио велики број људи, одржавале за све веће потребе народа суше’, град, поплаве и друге непогоде, када је народу пријетила 6ило каква опасност, народ је тражио од владике и свештеника да светом водицом покропе усјеве и домове, да се помоле за здравље и мир свих житеља. Прије Другог свјетског рата су биле честе литије, али су оне одлуком атеистичких власти забрањене од 1945. па све до 1989. године, каже Шћепановић.

С обзиром на однос државе према Српској православној цркви (СПЦ) и Митрополији црногорско-приморској (МЦП), који се, по Перовићевој оцјени, у битноме разликује од односа са другим вјерским заједницама, чини се да „наша грађанска и демократска секуларна држава има проблеме са придјевом српска који се налази у званичном имену Цркве.“

– Све се то дешава само и искључиво Српској православној цркви; са њом није потписан уговор о сарадњи, само за њене храмове се тражи прелазак у државно власништво, јавни сервис у широком луку заобилази њене скупове… Рекло би се да наша грађанска и демократска секуларна држава има проблеме са придјевом српска који се налази у званичном имену Цркве, или можда са чињеницом што је њено званично сједиште у Београду, односно у Пећкој патријаршији? Можда ни Црква није најсрећнија што данас у православљу доминирају национални предзнаци у именима помјесних цркава, али то је унутрашња тема саме Цркве. Баш је непринципијелно и недемократски када Држава показује амбицију да расправља о тој ствари. Представник наше Владе је одлетио у Рим да потпише уговор који регулише положај црногорских римокатолика, а онда се иста Влада буни зашто је сједиште Православне цркве изван Црне Горе. Некоме у Влади смета назив СПЦ, а не смета му древни и званични назив Барског надбискупа који, између осталог, гласи Примас српски. Тих и таквих непринципијелности има колико хоћете, а на њима се не могу градити здрави и нормални друштвени односи, оцјењује Перовић у разговору за „Дан“.

Он каже да су тежње државе да узме Цркву под своје штетне и анахроне и да више наликују средњем вијеку, а не савременим и напредним демократијама.

– Може неко рећи да је тај назив Српска црква антицрногорски, а ја бих таквог човјека питао да ли је назив државе Црна Гора антисрпски? Наравно да није. И један и други назив, име Цркве и име Државе, представљају наслеђе вјекова и имају своје историјско оправдање, али је суштина и основно настојење рада и постојања, како Цркве, тако, ваљда, и Државе, универзалног. космополитског и грађанског карактара, а не национализам. Нити назив државе приморава грађане да буду Црногорци по нацији, нити овакав назив Цркве било коме од вјерника намеће српски национални идентитет, истиче Перовић.

Он додаје да Црква у Црној Гори у свом унутрашњем духовном животу и мисионарском раду остварује „богомдани напредак на свим могућим пољима“, да се повећава број људи који живе црквено, да се обнављају и граде богомоље, да се умножава број најразличитијих заједница унутар Цркве (кола милосрдних сестара, омладинска братства, школе вјеронауке, народне кухиње…).

– Рекло би се да Црква живи и ради неометано. Па, ипак, убијеђен сам да су за нашу државу и друштво у ком живимо штетне ситуације попут оне на Ивановим Коритима, када испред црквице које је у власништву Митрополије црногорска полиција упорно изједначава власнике и провалнике. Лоше је и када, рецимо, представници Владе више пута одлазе на свечаности које организује медреса у Тузима, а никада не дођу ни на једну свечаност коју приређује Цетињска богословија. Сматрам да је најштетнија она појава када службе безбједности и полиција означе поједине свештенике као неподобне и штетне по друштво, а такав потез ничим не објасне нити докажу, јер свештена лица трпе невиђене тортуре на основу тих њихових процјена, упозорио је Перовић.

Коментаришући састав радне групе која ради на изради Нацрта закона о слободи вјероисповјести, у којој нема представника вјерских заједница и цркава, Перовић каже да такав састав радне групе указује на недостатак политичке воље да тај закон буде квалитетан.

Он указује да држава нема једнак однос према свим вјерским заједницама и црквама.

– Из примјера које сам до сада навео потпуно је јасно да нема тог уједначеног односа. Примјер одсуства те уједначености је и недавни случај, о коме је писао ваш лист, односа Престонице према иницијативи Митрополије да јој буде додијељен плац за изградњу гробљанске капеле на Новом цетињском гробљу. Наша иницијатива је игнорисана и одбијена, а једна слична нашој је одобрена. Људи показују своју непринципијелност, али ипак ће Господ одлучити о свему, поручио је Перовић.

Он упозорава да се у једном дјелу јавности промовише „крајње нездрава и штетна прича” да се нечија имовина може уступаги другоме против воље власника.

– Знам да један мањи дио црногорске јавности поменуту „једнакост пред државом” замишља или види тако да храмове и имовину који су вјековно власништво Митрополије и СПЦ треба уступити на коришћење једној групи грађана, једној НВО, али то је, по мени, потпуно изопачено схватање. Не може се нечија имовина уступати другоме против воље власника. Е, сад. ако неко сматра да та имовина не припада СПЦ, па још ако је такав човјек црногорски патриота, онда је судски систем ове државе једини пут да то своје мишљење провјери и потврди. Каква је то љубав према држави а не вјерујеш њеним институцијама и игноришеш њихов рад, пита Перовић.

Он указује да питање повраћаја црквене имовине до данас није ријешено, уз напомену да се она не враћа, и да се постојећа имовина непрестано доводи у питање медијским спекулацијама и „толерисањем дјеловања провалника“.

– Недавно је правни тим Митрополије пред институцијама ове државе обесмислио Владину иницијативу о томе да један црквени храм постане власништво Владе. Шта ће Влади једне секуларне и грађанске државе храм, тим прије што знамо да тај храм није археолошка руина, нити конзервирани споменик, већ жива, богослужбено активна богомоља, нагласио је Перовић.

Расправљају о Цркви, а не баве се њеним проблемима

Перовић сматра необјашњивим неке јавности објелодањене унутарпартијске активности политичких чинилаца, нпр. то да Демократска партија социјалиста (ДПС) на својим страначким конгресима расправља о питањима Православне цркве, а да се, с друге стране, не бави круцијалним проблемима са којима се она годинама суочава.

– Врло је чудно, готово необјашњиво, то што овдашња владајућа партија на својим страначким конгресима расправља о питањима Цркве, и то искључиво о питањима Православне цркве, а да држава Црна Гора, којом та партија политички управља већ деценијама, просто игнорише неколико крупних питања од велике друштвене важности, као што су повраћај црквене имовине, доношење закона који регулишу однос Државе према Цркви, потписивање међусобног уговора који је црногорска држава потписала са свим могућим вјерским заједницама осим са СПЦ – истакао је протојереј Перовић.

Обиљежили 151 годину постојања

Према Перовићевим ријечима, заинтересованост за школовање на Богословији „Св. Петар Цетињски” је велика, а са аспекта црквених потреба је и више него довољна, у просјеку, годишње дипломира од 15 до 20 свршених богослова.

– Увијек је било и биће оног младог свијета који трага за одговорима на вјечна питања и који хоће да се, до краја и без резереве, стави у службу њиховог одгонетања, увјерен је ректор Цетињске богословије.

Кандидати ову школу уписују по завршеном основном образовзњу, а свршени богословци, са дипломом богословије, могу да упишу богословски факултет.

– Постоји и препорука највиших црквених власти да будући кандидат за свештеника треба да има завршен факултет, а не само средњу школу. Како ми у Црној Гори немамо факултет, наши свршени богослови школовање обично настављају на факултетима широм православних земаља, од Србије и Републике Српске, па до Грчке и Русије, објашњава Перовић.

Он истиче да Цетињска богословија постоји од 1863. и да ове године улазе у 151. годину рада.

– Тај рад је био прекидан, школа је мијењала своје називе и намјене од привремене богословије, преко богословскоучитељске школе, па до данашње савремене православне богословије, која непрекидно ради од 1992. Радимо на Цетињу као насљедници најстарије средње школе у Црној Гори. Немамо адекватан простор за рад. Зграда Биљарде у којој је наша школа радила деценијама претворена је у музеј. Надамо да ће неко из државне управе имати слуха да нам надокнади тај губитак и да нам помогне око изградње савременог школског објекта. Али, то је ваљда тема за онај случај када се комплетан однос црногорске Државе према Цркви поправи и нормализује, сматра Перовић.

Он напомиње да је Цетињска богословија средња школа интернатског типа, у којој школовање траје пет година, гдје су предавачи углавном теолози из Црне Горе са стручним педагошким квалификацијама.

– Имамо и професоре који предају оне предмете који нијесу богословски, који су такође компетентни за обављање свог посла. Примјера ради, информатику предаје универзитетски професор Машинског факултета, а српски језик и књижевност доктор те научне области, истиче Перовић.

Ана Топаловић

Извор: Дан

http://www.mitropolija.com/protojerej-gojko-perovic-za-dan-crnogorskoj-vladi-smeta-ime-srpska-pravoslavna-crkva/