У недељу пред Богојављење, 3/16. јануара 2022. године, Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Дамаскин началствовао је на светој архијерејској Литургији у Саборном храму у Новом Саду. Преосвећеном епископу Дамаскину су саслуживали свештеници Саборног храма и новосадски ђакони.

После прочитаног одељка из Јеванђеља, Епископ мохачки Дамаскин је у беседи поучио верни народ и подсетио да нас недеља пред Богојављење, као и недеља пред Божић, припрема за прославу великог празника који следи. Осврнувши се на личност светог Јована, Пророка, Претече и Крститеља Господњег, Преосвећени владика Дамаскин је, поред осталог, рекао: „Оно што видимо у појави светога Јована Крститеља јесте, пре свега, послушање вољи Божјој, а са друге стране видимо његово смирење кроз речи када он каже: Долази за мном јачи од мене, пред ким ја нисам достојан сагнути се и одрешити ремена на обући Његовој. Иако га је народ много поштовао, он је имао такво смирење и скромност у срцу своме да је управо и рекао ове речи. То нам говори какви и ми треба да будемо – управо такви какав је био и свети Јован Крститељ; да се не преузносимо пред другим људима и да не мислимо да смо бољи од другога човека него да смиравамо себе пред Богом и пред другим људима, као што је то чинио и велики Пророк и Претеча, свети Јован Крститељ. Зато, драга браћо и сестре, апостол Павле у Посланици Тимотеју каже: Добар рат ратовах, трку заврших, веру одржах, да би добио венац правде. Такав рат и такву трку водио је и свети Јован Крститељ. Са великом вером и поверењем и поуздањем у вољу Божју такав рат је ратовао и свети апостол Павле. Такав рат треба да водимо и ми у овоме нашем животу, нарочито сада у ово време ових великих искушења везаних за ову пандемију вируса. Свако наше дело јесте сведочење наше вере. Као што је свети Јован Крститељ сведочио своју веру на реци Јордану, тако и ми сведочимо нашу веру и нашим речима и нашим делима и нашим мислима.”

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Свечаност проглашења Новог Сада за Европску престоницу културе 2022. године одржана је 31. децембра / 13. јануара у Српском народном позоришту у Новом Саду. На дан грађанске нове године по јулијанском календару, 1/14. јануара, културни догађаји у оквиру представљања Новог Сада као Европске престонице културе протекли су у знаку крсне славе, коју је Међународни комитет за заштиту нематеријалног културног наслеђа 2014. године уврстио на светску листу нематеријалне баштине човечанства и ставио под заштиту УНЕСКО-а.

У културним станицама „Свилара”, „Еђшег”, „Буковац”, „Млин”, „Лиман”, „Руменка” и „Барка”, у 19 часова, извршен је чин благосиљања славских дарова. Чин благосиљања славских дарова у Културној станици „Барка” на Клиси извршио је Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Дамаскин, уз саслужење новосадских свештеника и ђакона, а у присуству градоначелника Новог Сада г. Милоша Вучевића и г. Дејана Шијака, председника Месне заједнице „Слана бара”.  

Обраћајући се сабранима после извршеног чина благосиљања славских дарова, Преосвећени владика Дамаскин је рекао: „Синоћ сам имао прилику да присуствујем величанственом догађају у Српском народном позоришту и могу да кажем да сам поносан и на Нови Сад и на Србију. Сваки човек има неку своју тајну; сваки народ има неке своје тајне. Једна од тајни нашег народа, која нас је одржала током векова, јесте управо слава или крсно име. Племићке породице у Европи, па и код нас, имале су своје грбове и штитове на којима су се налазила обележја по којима су се препознавали, како у боју тако и у парламенту. Српски народ, односно српски домаћин, имао је своју крсну славу и своју славску икону, са којом је ишао и у бој, али, нажалост, често и у сеобе и у избеглиштва. Слава нас је одржала – то је била најважнија служба у нашој домаћој Цркви. Некада није било лако отићи ни до храма – или је било исувише далеко или храмова није ни било, или смо били под турском или другим окупацијама – али као домаћа црква, свака породица је имала своју славу, своје крсно име и тиме је показивала своје порекло, а то јесте да смо Христови, да смо Божји људи, да смо поштоваоци патрона који нас штити пред Богом. Тако смо се окупљали и сабирали управо испред колача, жита, вина и свеће, који сви имају литургијску символику; не да замене Литургију него да нам говоре о томе да породица јесте наша мала Црква у којој се сабирамо и у којој показујемо и богољубље кроз славу и крсно име, али исто тако и човекољубље, односно гостољубље.”

* * *

У Културној станици „Свилара” чин благосиљања славских дарова извршио је протопрезвитер Бранко Вујиновић, парох при Алмашком храму. Господин Немања Миленковић, директор Фондације „Нови Сад – Европска престоница културе” је преузео кумство за наредну годину.

У свим наведеним културним станицама, после извршеног чина благосиљања славских дарова, приређен је богат културни програм у којем су учествовали локални фолклорни и тамбурашки састави, оркестри и певачке групе.

Новосадски црквени хорови такође су узели учешћа у манифестацији, те је хор Саборног храма „Свети Георгије” наступио у Културним станицама „Еђшег” и „Млин”; хор Школе црквеног појања „Свети Јован Дамаскин” у Културној станици „Свилара”; хор Алмашког храма „Свети Стефан Дечански” у Културној станици „Лиман”; хор Успенског храма „Антифон” у Културној станици „Руменка” и хор Вазнесенског храма на Клиси у Културној станици „Барка”. 

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован, осетивши благе симптоме прехладе, подвргнуо се тестирању на вирус SARS-CоV2. Резултат теста је био позитиван, те ће у складу са саветима лекара, Епископ шумадијски наредне дане провести на кућном лечењу узимајући одговарајућу терапију. Епископ је у самоизолацији, има благе симптоме и добро се осећа.

Имајући ово у виду, Епископ са жаљењем одлаже раније заказана богослужења, пријеме и друге јавне активности у периоду до Светог Саве, али ће се свесрдно молити за исцељење оболелих и успех медицинских радника.

Позивамо верни народ, нашу браћу и сестре, да се са вером и љубављу моле за брзо оздрављење Владике Јована и здравље и опоравак свих који су болесни.

Извор: Епархија шумадијска

У навечерје празника Обрезања Господњег и спомена на светог Василија Великог, архиепископа Кесарије Кападокијске, у четвртак, 31. децембра / 13. јануара, почела је прослава престоног празника параклиса у Владичанском двору у Новом Саду. Празнично вечерње је служио протопрезвитер Владан Симић, секретар Епархије бачке, а саслуживао је ђакон Мирослав Николић, управник Ризнице Епархије бачке.

Молитвено учешће у празничном вечерњем богослужењу су узели Преосвећена господа епископи бачки Иринеј и мохачки Дамаскин.

На дан празника, 1/14. јануара, празнично јутрење је служио протопрезвитер Владан Симић. У наставку јутрења, Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Дамаскин је началствовао на светој архијерејској Литургији, а саслуживали су: протопрезвитер Владан Симић и ђакони Мирослав Николић и Мирослав Стојановић. На светој архијерејској Литургији је молитвено присуствовао Преосвећени Епископ бачки др Иринеј.

Беседећи по прочитаним јеванђелским одељцима, Преосвећени владика Дамаскин је рекао да данас славимо празник Обрезања Господњег, спомен на светог Василија Великог и почетак грађанске нове године по јулијанском календару. Нагласио је да је Господ Исус Христос, подвргнувши се обрезању по јудејским обичајима, показао Своје смирење, Своју љубав према људском роду и показао да је заиста истинити Човек. Епископ мохачки је у наставку рекао да је Црква на свом првом сабору одредила да обрезање није обавезно за хришћане већ да је на првом месту вера, те је објаснио да је свети Василије Велики управо пример чврсте вере. „Он је спојио оно што је по многима неспојиво – спојио је академску ученост са подвижничким начином живота, тојест имао је и универзитет академски и универзитет пустиње. Био је заиста велики подвижник, али имао је и оно треће што је често немогуће да буде у једноме човеку, а то јесте велика љубав, коју је претворио у добротворни рад, јер је он први оснивао болнице у које су се смештали људи који нису имали могућност старања од својих ближњих, бескућници и сви они којима је била помоћ потребна. Зато је свети Василије у свему био велики: велики је био и као јерарх Цркве, велики је био и као богослов, велики је био и као подвижник, велики је био и као молитвеник и велики је био и као чудотворац”, нагласио је Преосвећени епископ Дамаскин.

По заамвоној молитви, владика Дамаскин је извршио чин благосиљања славских дарова.

Параклис Светог Василија Великог у Владичанском двору, током двадесетих и тридесетих година прошлога века, био је храм руске избегличке заједнице у Новом Саду, где су вршена свакодневна богослужења са учешћем верног народа. Владика Иринеј (Ћирић), који се школовао и у Русији, заволевши руски народ, одобрио је да се богослужења за избегличку руску заједницу врше управо у придворном параклису.

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

 

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је 9. јануара 2022. године, на празник Светог првомученика и архиђакона Стефана, крсну славу Републике Српске, светом архијерејском Литургијом у Саборној цркви Христа Спаситеља у Бања Луци.

-ФОТОГАЛЕРИЈА-

Повезане вести:

Патријарх Порфирије: Моји су корени овде и знам добро своју ђедовину

Патријарх Порфирије на свечаној академији у Бањалуци: Православни идентитет се заснива на богољубљу и човекољубљу

Саслуживали су Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије и Његово Преосвештенство Епископ бањалучки г. Јефрем у молитвеном присуству преосвећене господе епископа врањског Пахомија, зворничко-тузланског Фотија, славонског Јована, бихаћко-петровачког Сергија и многобројних верних међу којијма су били председница Републике Српске Жељка Цвијановић, премијер Радован Вишковић, српски члан Председништва БиХ Милорад Додик, градоначелник Бањалуке Драшко Станивуковић.

На крају свете Литургије епископ Јефрем је заблагодарио патријарху Порфирија на указаној љубави и доласку у Бања Луку да заједно прославе Светог архиђакона Стефана и да се помоле за српски народ и Републику Српску.

-Не можеш волети никога и ништа,ако не волиш своје родитеље, ако муж не воли жену, жена мужа. О каквој онда љубави према било коме или било чему говоримо ако не можемо волети оног који је ту поред нас и дат нам да њему посведочимо да смо верни Христу. И моји су корени овде и знам добро своју ђедовину и знам да је ту на том месту дубоки корен вере православне, вере хришћанске, а исто тако и на сваком центиметру ове дивне, благословене земље, а најпре благословене вама људима који сте положили веру у Христа на почетку сваког вашег дана, на почетку сваке ваше мисли, на почетку свих ваших трудова и међусобних односа. Ако је љубав оно што нас везује, љубав према Христу и мир који добијамо од Њега, сигурно је онда да ћемо ту љубав и тај мир сведочити и свима другима који се на другачији начин моле Богу и имају другачије презиме, беседио је патријарх Порфирије.

Након беседе Патријарх Порфирије је благословио славске дарове које је принела председница Републике Српске.

Извор: Инфо-служба СПЦ

Поред централног помена у знак сећања на невино страдале у злогласном јануарском Погрому (,,Рацији”) у јужној Бачкој, који је одржан у уторак, 4. јануара 2022. године, у Мошорину, служењем помена невиним жртвама Погрома ("Рације"),  молитве за душе невино пострадалих узнесене су широм Епархије бачке. 

Документарни филм "Деца бесмртности"

* * * 

Парастос жртвама Погрома („Рације”) у Чуругу

У оквиру обележавања осамдесетогодишњице Погрома у Чуругу, 6. јануара 2022. године, служен је парастос у Музеју жртава Рације (Топалов магацин), где је у једном маху излива злочиначке мржње побијено више од пет стотина Чуружана. Парастос новомученицима чурушким и свима који су пострадaли 1942. године, у походу Хортијевих нациста, служили су: протонамесник Милорад Мировић, парох новосадски, протојереј Милан Ђурић, и јереј Милоје Ђорђевић, пароси чурушки, уз молитвено учешће вероучитељâ, студената и богословаца. Присутнима су се обратили протонамесник Милорад Мировић и Божидар Војиновић, председник Меморијалног друштва „Рација 1942.”

После парастоса у Музеју жртава Рације служен је помен на месту страдања на Трећој рампи на Тиси, а потом су представници општине Жабаљ, Меморијалног друштва „Рација 1942”, Националног савета ромске националне мањине, Јеврејске општине Нови Сад, Националног савета мађарске националне мањине и Савеза војвођанских Мађара положили венце крај споменика жртава Погрома.

Погром („Рација”) је назив за незапамћене злочине мађарске војске и жандармерије, која је у црно завила житеље Чуруга, Жабља, Ђурђева, Госпођинаца, Гардиноваца, Вилова, Лока, Титела, Мошорина, Шајкаша, Кисача, Србобрана, Темерина, Новог Сада и Бечеја. Хортијева „Рација”, која је почела 4. јануара у Чуругу, представља један од најстрашнијих злочина у светској историји, а по суровости надмашује многа нечовечна дела. Чуружани који су хапшени по налогу локалног Одбора за рацију, на чијем челу је био председник чурушке општине Ђула Варга, убијани су одмах, углавном у згради Општине, или су затварани у неколико житних магацина у самом месту. Највећи од тих магацина био је Топалов магацин, у којем се данас налази Музеј жртава рације 1942. Површина магацина је сто педесет метара квадратних, а 5. и 6. јануара 1942. године у тај простор било је натискано више од четристо мушкараца, жена и деце. Пошто су џелати за њих већ били донели смртне пресуде, а појединачно убијање је, како је сведочио један од егзекутора – Петер Телеки, било исувише споро и заморно, они су у том магацину, кроз врата и прозоре, побијени митраљеском ватром. Рафали и крици жртава су се мешали у језиве звуке, који су се, како сведоче преживели мештани, чули у свим деловима села. На зидовима магацина се и данас виде трагови крви и рупе од метака. Топалов магацин (чији је власник, Бранислав Новаков, убијен још 18. априла 1941. године, приликом уласка мађарских окупационих снага у Чуруг) није био једино место заточења и егзекуције невиних Чуружана. На исти начин, део њих је убијен и у нешто мањим магацинима двеју породица: Лемпел и Шегуљев. У драгоценом зборнику докумената под насловом Рација – III група масовних злочина, који је приредио историчар др Драго Његован, као једно од места мучења и убијања наводи се и основна школа у Чуругу.

Обележавање осамдесет година од Погрома у Жабљу

На Бадњи дан, 6. јануара 2022. године, светом Литургијом у храму Преноса моштију светог оца Николаја Мирликијског началствовао је протојереј-ставрофор Ђорђе Ђурђев, настојатељ Саборног храма у Новом Саду, уз саслужење свештеног братства овог храма. 

После свете Литургије, поводом осамдесет година од Погрома („Рације”), злочиначке војно-цивилно-полицијске акције под руководством мађарских окупационих снага, служен је помен код места страдања жабаљских свештеника, као и великог броја житеља Жабља и Госпођинаца.

Такође, на месту прозваном Црна ћуприја, служен је помен невино пострадалим жртвама у Погрому о Божићу 1942. године. У беседи после помена, прота Ђорђе је истакао да овакви скупови никада нису организовани да би се на било кога упирало прстом, нити да би било ко био осуђен, већ да се свагда сећамо жртве коју су наши преци поднели само зато што су били православци и Срби. На Бадњи дан 1942. године, мађарске окупационе снаге су, уз помоћ једног броја локалног мађарског живља, отпочеле хапшења и масовна убиства цивилног становништва у Жабљу. Међу првима је у подруму парохијског дома убијен протојереј-ставрофор Милош Катић, а потом и јереј Георгије Живанов, у дворишту зграде Општине Жабаљ, заједно са осталим недужним цивилима. Трећи парох жабаљски, јереј Чедомир Еремић, стрељан је на Црној ћуприји. Сва тројица су у једном дану, ишчекујући Божић, доспели са својим парохијанима под лед реке Тисе.

Обележавање осамдесетогодишњице Погрома у Шајкашу

На празник Сабора Пресвете Богородице, 26. децембра/8. јануара, у Шајкашу је молитвено обележена осамдесетогодишњица Погрома у Шајкашкој. Светом Литургијом началствовао је протојереј Миладин Бокорац, архијерејски намесник жабаљски, уз саслужење свештенства и ђаконства Епархије бачке.

У надахнутој беседи прота Миладин је подсетио верни народ на догађаје који су се догодили пре осам деценија и позвао све присутне да не заборављамо мученике шајкашке, чија је једина кривица била та што су били православни Срби.

После свете Литургије, уз присуство представникâ локалне самоуправе, служен је помен код крста, на месту страдања протојереја-ставрофора Светозара Влашкалића.

Помен Госпођинчанима невино страдалим у Погрому 1942. гoдине

Већ осамдесет година се при храму Светог апостола и првомученика Стефана, на други дан Рождества Христовог, одржава помен мештанима Госпођинаца, невино страдалим у Погрому 1942. године. Ове године, на осамдесетогодишњицу, свету Литургију је служио протојереј-ставрофор Славко Пајовић, надлежни парох, уз саслужење протојереја Милана Ђурића, пароха чурушког, и протонамесника Горана Димића, пароха при Саборном храму у Новом Саду. После Литургије служен је помен Госпођинчанима невино страдалим у Погрому. Надлежни парох се, пре тога, пригодним говором обратио присутном верном народу.

Помену је присуствовао и господин Борис Страживук, председник Савета Месне заједнице Госпођинци и члан Општинског већа Општине Жабаљ, који је положио венац испред крста у порти храма.

Парастос жртвама Погрома у Локу и Вилову

На празник Сабора Пресвете Богородице, 8. јануара 2022. године, служена је света Литургија и помени невино пострадалим жртвама у Локу и Вилову, у оквиру обележавања осамдесет година од Погрома.

Литургију у Локу је служио протонамесник Радоје Марковић, парох у Ђурђеву, уз саслужење протонамесника Стојана Марића, пароха у Локу и Вилову. После Литургије је служен парастос пострадалим жртвама из Лока. Помен у Вилову су служили протонамесник Радоје и протонамесник Стојан, као и јереј Бранко Милосављев, парох у Будисави.

Молитвеним сабрањима су, поред сабраног народа, присуствовали представници Месне заједнице и локалне самоуправе.

Парастос жртвама Погрома у Гардиновцима

На празник Сабора Пресвете Богородице, 8. јануара 2022. године, служена је света Литургија и помен невино пострадалим жртвама у Гардиновцима, у оквиру обележавања осамдесет година од Погрома. Свету Литургију је служио протојереј Прадраг Толимир, парох при храму Светих Кирила и Методија у Новом Саду, уз саслужење протојереја Ивана Вачика, пароха гардиновачког. После свете Литургије, у порти храма, испред споменика невино пострадалима на Божић у Погрому 1942. године, служен је помен. По завршеном помену делегације Месне заједнице и Црквеноопштинског управног одбора отишле су на само место страдања на обали Дунава, звано „Бадаш”, где су у воду Дунава спустили венац и погачу, као видљиви знак и подсећање да је хришћански праштати, али да невино страдали неће бити заборављени.

Парастос жртвама Погрома у Ђурђеву

На празник Светог првомученика и архиђакона Стефана, у храму Вазнесења Господњег у Ђурђеву, на светој Литургији је началствовао протонамесник Никола Темеринац, парох жабаљски, уз саслуживање парохâ ђурђевачких, протонамесника Петра Ђукића и протонамесника Радоја Марковића. После свете Литургије служен је помен жртвама Погрома 1942. године у Ђурђеву. Помену су присуствовали и представници Месне заједнице Ђурђево. Протонамесник Никола Темеринац је произнео надахнуту беседу о праштању и изразио наду да се такав злочин више никада неће поновити.

Парастос жртвама Погрома у Тителу

На празник Светог првомученика и архиђакона Стефана, 27. децембра / 9. јануара, у Тителу је молитвено обележена осамдесетогодишњица Погрома у Шајкашкој. Светом Литургијом началствовао је протонамесник Ранко Милојевић, парох жабаљски, уз саслужење протојереја Милоша Јевросимова, пароха тителског. Протонамесник Ранко Милојевић је у надахнутој беседи подсетио верни народ на догађаје који су се догодили пре осам деценија и позвао све присутне да не заборављамо мученике тителске, чија је једина кривица била та што су били православни Срби. После заамвоне молитве, уз присуство представникâ локалне самоуправе, служен је помен невино пострадалима у Погрому 1942. године, после којег је протојереј Милош Јевросимов подсетио све присутне да је у Погрому страдало на хиљаде и хиљаде људи разних узраста, од новорођене деце до људи дубоке старости. Сви они – нагласио је прота Милош – жртвовали су себе за правду, мир и истину, после чега је уследило њихово пред Богом васкрсење, прослављење и победа над смрћу. По завршеном помену, испред спомен-плоче која се налази код јужних врата храма, венац је положила госпођа Весна Кнежевић, представник Општине Тител.

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Издавачка установа Епархије бачке Беседа, у периоду од 4. до 14. јануара  2022. године, нуди попуст од 20% за сва издања издавачких установа Беседа, Бернар и Чувари. Поводом предстојећег празновања Христовог Рођења, књиге по попусту је могуће купити у Бесединим књижарама у Новом Саду, Сомбору и Суботици.

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија изговорена 9. јануара 2022. године, на празник Светог првомученика и архиђакона Стефана, крсне славе Републике Српске, на светој Литургији у Саборној цркви Христа Спаситеља у Бања Луци

Драги Владико, браћо и сестре, хвала вам на топлом дочеку, на дочеку отвореног срца, на дочеку са љубављу овде у Бања Луци, у центру Републике Српске, овде где се слави име Божје, где се слави име Христово. И отуда и није могло бити другачије него да ме овде дочека ширина ваших срца и ваше душе. Ја сам дошао на други дан Божића. Данас је трећи дан Божића и истовремено празник Светог архиђакона и првомученика Стефана, који је заштитник Републике Српске. Када кажемо Република Српска то није апстрактан појам. Република Српска је презиме за многе људе који имају своје име, за многе православне хришћане који живе на овим просторима и зато када говоримо о слави Републике Српске, ми говоримо о вашој слави, о изражавању ваше вере у Живога Бога, у светост Цркве Његове и светитеље Божје.

Дошао сам овде заједно са браћом архијерејима када још увек осећамо радост празника Рођења Христовог, кад се још увек поздрављамо речима: Мир Божји! Христос се роди!. Заиста се роди Господ, браћо и сестре, и у том Рођењу живога Бога, у Његовом доласку међу нас, Он открива и показује и доказује ко је као живи Бог, али у исто време показује и открива какви ми  људи требамо да будемо. Показује нам да је Он љубав по својој суштини и да је увек са нама и на нашој страни независно од тога колико ми по својим немоћима и слабостима понекад посрћемо, падамо или бирамо путеве који нас воде од Њега, који је смисао нашега постојања. Христос је дошао да покаже да је Он смисао нашег постојања и у том контексту открива шта је наш циљ. Открива нам да је узалуд човеку ако задобије и читав свет, а души својој науди, изгуби своју душу. Узалуд му је и ако стекне сва богаства овог света. Узалуд му је ако буде најславнији у овом свету уколико изгуби Христа који је смисао постојања читавог људског рода, а и свакога од нас понаособ, јер шта год да јесмо, шта год да имамо, ако мислимо да нам то може обезбедити суштинску и дубинску сигурност - варамо се. Најбољи могући доказ су они који много имају и који су веома славни, који употребљавају безбројна обезбеђења да би сачували то што имају и да им неко не би узео или поткрао од тога што имају. И не само то, него и умножавају све више и више то што имају, јер иако имају толико да не знају шта ће од тога, да им се врти у глави и уму од лудила у правом смислу те речи, они непрестано имају потребу да имају све више и више. Имају све дубљу и дубљу глад , јер то што је материјално и пролазно није могло да задовољи кратер дубински који има жеђ, ево опет, за смислом.

Није циљ пре свега имати него бити, како су многи говорили. Потреба је наша да имамо смисао и онда када нам иде од руке и онда када нам не иде баш како смо замислили.  Да ли имамо смисао у своме животу зависи од разлога и циља који смо поставили себи као тачке које нас воде кроз Сциле и Харибде овога света. Господ је, браћо и сестре, дошао међу нас да буде наш смисао, да покаже да без Њега ништа нисмо и да ништа немамо. Шта ми поседујемо? Па ни свој живот не поседујемо, наиђе једна прехлада, најблажа, па све до епидемије и сви смо изгубљени. Страх почиње да управља нашим животима, други су нам сметња, бежимо од њих. Зар је то лепота и радост живота?

Господ је, дакле, дошао да нас умири, да нам донесе мир, али да покаже да је тај мир могућ једино онако, браћо и сестре, како ви данас сведочите вашом вером овде у Републици Српској, изабравши да Дан Републике Српске посветите једном светитељу Божјем и то не ма којем него архиђакону и првомученику Стефану, ономе чији је живот био служење другима. Ви сте се, дакле, определили да Христос буде ваш смисао, да Он буде ваш живот, да Он буде ваш мир, а Он нам је показао да је истински и прави мир. У времену у којем се родио било је, као и данас, мноштво сукоба, непријатељстава, погибија, убистава, наметања силом модела живота који не одговарају многим појединачним људима и заједницама. У то време када су цареви мислили да одлучују о добру света и о људима, у пећини далеко изван сваке метрополе, у тишини, рађа се Господ наш и показује шта је центар света. Центар света је тамо где је Господ живи. Та Витлејемска пећина постала је  центар универзума, читаве историје и вечности и Господ је ту показао да је Он мир, а да ми мир можемо имати само уколико смо љубављу везани за Њега. Тај мир нам долази онда од Њега уколико знамо да нема те силе света која нас може покорити ако смо са Христом.

Сетимо се само Вукашина из Клепаца. Злотвор му одсеца један по један део тела у злогласном Јасеновцу, а он без бунта, без незадовољства у односу на Бога, са миром у односу на злотвора изговара речи: Само ти дијете ради свој посао. Зар је то могло доћи од човека, од његове силе и снаге? Наравно да није. Та сила и снага управо је сила благодати Божје, сила Витлејемске пећине, и зато је, браћо и сестре, апостол Павле могао да каже: Онда кад смо слаби тада смо јаки. Да, онда кад смо свесни да ма колико смо моћни, заправо смо најслабији људи ако немамо заједницу са Богом, веру у Њега и Његову помоћ. Онда када смо и најмањи, мали у односу на огромне и велике, ако знамо ко смо, ако знамо своје име, ако знамо своје презиме, као што га зна и Република Српска, а то је Свети архиђакон и првомученик Стефан, ма колико мали и слаби - тада смо јаки. Јаки смо благодаћу Божјом, јаки смо заједницом са Богом, јаки смо љубављу пре свега међусобно, у породици. Не можеш волети никога и ништа ако не волиш своје родитеље, своје претке; не можеш волети никога и ништа ако не волиш своју децу, ако муж не воли жену или жена не воли мужа. О каквој онда  љубави према било коме и о било чему говоримо ако не волимо онога који је ту поред нас и који нам је дат да њему посведочимо да смо верни Христу.

Браћо и сестре, И моји су корени овде и знам добро своју ђедовину и знам да је ту на том месту дубоки корен вере православне, вере хришћанске, а исто тако и на сваком центиметру ове дивне, благословене земље, а најпре благословене вама људима који сте положили веру у Христа на почетку сваког вашег дана, на почетку сваке ваше мисли, на почетку свих ваших трудова и међусобних односа. Ако је љубав оно што нас везује, љубав према Христу и мир који добијамо од Њега, сигурно је онда да ћемо ту љубав и тај мир сведочити и свима другима који се на другачији начин моле Богу, који имају другачије презиме и који имају друге и другачије празнике. Овај народ као народ Христов јесте народ мира у истинском и правом смислу, а не као они који реч мир употребљавају више него било коју другу реч - рекао сам и синоћ - а у исто време више него ико производе оруђа смрти. Замислимо се! Са једне стране нам причате о миру, а са друге не само да производите оруђа смрти, него их продајете за веома веома велике паре и од тога градите своје империје, градите своје палате, али оруђе љубави у вама је угашено! Срце вам је скучено, јер није Витлејемска пећина, није место где се рађа Господ наш Исус Христос!

Браћо и сестре, мир наш је Господ и ми не чекамо боље време, као што је говорио Свети владика Николај, ми чекамо Христа. Његов мир хоћемо!

Нека би Господ дао нама - данас овде сабраним у овом светом храму љубављу нашег владике Јефрема и молитвама отачаствених архијереја - чврсту свест о томе да смо Христови, да је Он наше име и презиме, почетак и крај. Нека би Господ дао да се Његова љубав усели у срца наша као што се уселила у срце Светога Стефана Првомученика, па је том љубављу и онда кад му је неко наносио зло могао да каже: Немој им Господе то урачунати у грех. Нека би Господ дао да наше срце постане Витлејемска пећина, а онда ће постати центар света, постаће палата која може да смести у себе све људе без обзира ко су и шта су, палата која ће бити спремна да тражи опроштај и свима све опрости, али да буде своја. Нека Господ да нама овде сабранима тај мир Христов, али исто тако, браћо и сестре, свим вашим сродницама, свој нашој браћи и сестрама који живе овде у Републици Срској, који живе у Босни и Херцеговини, који живе и у Црној Гори, и у Хрватској, и у Србији и на свим просторима где нас има и на свим континентима где нас има. Нека нам да Господ свој мир, али нека да и свим другим људима и своју љубав и своју радост да бисмо онда ми заједно са Светим Стефаном, Архиђаконом и Првомучеником, којег данас славимо по тридесети пут овде у Републици Српској као славу Републике Српске, славили и Име Божје, Једнога у Тројици Бога, Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова. Срећна слава и нека вас Господ благослови!

Извор: Инфо-служба СПЦ

Патријарх српски г. Порфирије са архијерејима на великој свечаности поводом тридесете прославе крсне славе Републике Српске и тридесете годишњице њеног постојања.

Поводом обележавања Дана Републике Српске, у суботу 8. јануара 2022. године, у Бањалуци је одржана свечана академија. Поред представника власти Републике Србије и Републике Српске, академији је присуствовао Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, у чијој пратињи је био Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије, као и преосвећена господа архијереји:  бањалучки Јефрем, врањски Пахомије, зворничко-тузлански Фотије, пакрачко-славонски Јован и бихаћко-петровачки Сергије. 

Високом сабору сабраном на овој академији која је уприличена двоједним поводом, сабранима се очинским и љубављу испуњеним речима обратио предстојатељ Српске Православне Цркве. Дошао сам у Републику Српску да охрабрим српски народ у чувању и изграђивању јединства, без обзира на све разлике, у настојању изградње свега што је добро и корисно свима, рекао је Патријарх Порфирије, и додао: Људи и народи, упућени су једни на друге, повезани су економски, културолошки, духовно, чак и породично. Не можемо једни без других, прво међусобно у једном народу, а потом и са другима. 

Поздрављајући сабране речима радости и љубави у духу празника Рождества Христова, Патријарх српски је истакао да се у Бањалуци осећа као свој на своме и да сабране поздравља онако како брат поздравља рођеног брата: Истим поздравом који објављује долазак Богомладенца Христа у свет, упућујем поздраве за разумевање свима који живе на овим просторима, без обзира на верску и националну припадност. У Бања Луку доносим поздраве и честитке за 30. крсну славу Републике Српске и 30. година њеног постојања, из храма Светог Саве на Врачару, Пећке Патријаршије, Острога, Савине, Крушедола и древних далматинских светиња.

Извор: Телевизија Храм 

Ваше Преосвештенство, Владико Херувиме, благословите. Хвала што сте нам указали част и дали прилику за овај Божићни интервју. Манастир Успења Пресвете Богородице добија контуре једног духовног центра, из њега се непрекидно шаље порука о преображавању и стремљењу ка Господу, зато и јесмо овде.

Богомладенац нам долази и још једном чекамо топлину и сјај витлејемске пећине, реците нам молим Вас, да ли је данашњи човек свестан колико је Оваплоћење Божије спасоносно за њега?

- Желим све да вас поздравим и да вам се захвалим на вашем доласку и интересовању да у духу Празника који нам предстоји кажемо нешто што ће бити спасоносно за наше вернике, а и сам увод у овај разговор је био искључиво у преображењском карактеру, о каквом непрестано и причамо. Не само манастир, као центар духовности једне Епархије, треба и свака парохија бити место где ће се народ преображавати и где ће осетити пуноћу витлејемске пећине и пуноћу Тајне Рођења Христовог.

То је донекле и одговор на ваше питање. Оваплоћење има велики значај за човека, оно даје димензију да човек може приступити Тајни спасења, да може да је осети, не онако паушално, и што би рекли на људски начин и у оквирима људског схватања, већ да осети божанску благодат као пуноћу смисла у овом свету. Доласком Бога у свет отвара се могућност да човек може бити обожен, односно охристовљен и да може постати Бог по благодати. Ово нам сведочи и Свети Атанасије Велики у својој књизи ”О очовечењу Бога Логоса” да све што је Христос узео на себе то је и спасио, а то је целокупна људска и створена природа. Често пута ми то пренебрегавамо, следимо путеве који су нам у духу времена и у духу људског разума далеко ближи у односу на божанске тајне које нам откривају дубину и бољи смисао остваривања вечног живота овде на земљи. По слабости нашој Бог и долази да би нам открио ту Тајну, да би Црква постала место витлејемске пећине у којој ће човек као у радионици спасења испунити свој циљ и смисао у овом свету.

Хвала Владико. У нашем народу се каже да највише учимо пролазећи кроз искушења и неприлике. Преосвећени Владико, да ли бисте хтели са нама да поделите мисли и размишљања о великом тесту, искушењу на којем је хришћане а и целокупни свет у последње две године?

- Лепа је констатација да је то заиста био тест за све нас хришћане, односно за целокупно човечанство. То нас упућује да требамо бринути једни о другима, да требамо имати више љубави и исто тако више љубави према природи коју је Бог створио. Нажалост, данас се сусрећемо са небројено много проблема који се тичу природе где човек не схвата да у тој природи он треба да буде господар. Не господар који нарушава поредак природе, већ Икона Божија која треба да буде круна те природе. Односно, да творевину упућује и приноси Богу и на тај начин учествује у Тајни спасења. Другим речима, човек се спасава заједно са природом и целокупном творевином. Тако нам је и овај вирус који је нажалост задесио човечанство дао пример како ми као људи треба да се односимо према природи, како треба да се односимо једни према другима и на који начин треба да схватимо то искушење које је неминовност данашњег човека. Где год се крећемо непрестано се прича о вирусу, о последицама вируса, безброј људи је нажалост умрло и преселило се у наручје нашег небеског Оца. То нас упућује да у свему овоме треба да нас изграђује љубав Божија, она треба надопунити све недостатке и различитости које постоје међу људима. Ово треба да нам буде упозорење да будемо бољи људи; да једни међу другима имамо више љубави и више разумевања и да празник Рођења Христовог прославимо достојанствено, у радости, али опет као и прошле године у оквирима епидемиолошких мера које прописују надлежни органи, односно стожер и цивилна заштита.

Занимљиво је да сте одговарајући на претходно питање делимично одговорили на следеће, а које се везује за речи Христове ”охладнеће љубави многих”. Да ли већ сада понестаје љубави и слободе у личним односима, односно нашим међусобним односима. Где Владико, да нађемо храброст која нам је потребна за очување традиционалних институција као што је породица, кумство, пријатељство?

- Питање је свакако у духу Празника и у духу поруке коју сам Празник носи, а то је да је Божић празник породице, празник породичног дома. Породица треба бити Црква у малом из које ће се изграђивати и уграђивати у велики организам, а то је Црква као заједница Тела и Крви Господње. Нажалост, сусрећемо се са многим изазовима као људи и као хришћани у овом свету и времену у којем се налазимо где заиста понестаје љубави. Понестаје љубави на првом месту међу супружницима, онда у односу родитеља према деци, што даље иде ланчано – однос према кумовима и друштву и према свему ономе што је вековно била непресушна традиција нашега народа. Породица је у духу празника заиста била једна витлејемска пећина. Ту се изграђивала љубав, а породица је добијала свој пун и прави смисао. Нажалост бројни изазови и искушења времена довели су до тога да породица постаје један парадокс и не добија свој смисао у времену у којем постоји као таква. Све се индивидуализовало, сви данас постојимо као индивидуе, као појединци у овом свету. То је супротно од онога што нас учи Црква Божија, што нам Црква Божија кроз богато искуство и Предање сведочи, а то је да као људи морамо бити људи мира, људи љубави и слоге. Сам празник Рођења Господа Бога и Спаситеља нашега Исуса Христа доноси нам ту поруку и благослов који у свом животу требамо да негујемо. На првом месту требамо да имамо породичну љубав, љубав супружника која се рефлектује на децу, а онда свакако и на друге факторе у друштву као што су кумови, пријатељи и сви остали. Црква Божија нас је кроз историју увек учила томе, учила нас је да будемо народ светосавски што подразумева етику светосавља у духу празника Оваплоћења, јер се апсолутна љубав Божија оваплотила да би човек могао да је осети, без обзира на сва искушења која неминовно као људи пролазимо. Искушења не треба да нас воде у супротност животу, него ка Животу и Царству Небеском и испуњавању суштине празника Рођења Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа.

Рекли сте нам да је породица најважнија као једна ћелија из које треба да извире наша љубав према другим особама. Свака душа тражи Бога и свој пут до Царства Божијег, а то се посебно односи на младе људе. Често смо сведоци чињенице да су млади људи изгубљени и да лутају тражећи испуњење, односно тражећи љубав. Та њихова потрага често је бесмислена и води у беспуће. Шта ми као Црква можемо да поручимо младима да би они лакше пронашли смисао и открили Бога?

- Оно што данас можемо да констатујемо јесте да је породица као таква доживела један крах. Породица треба да буде нуклеус самога друштва. Међутим, ако се вратимо мало кроз историју било је многих искушења, можда и већих него је то данас случај. Увек је неко био позван да руководи том породицом и да децу васпита у хришћанском духу. У овим нашим крајевима то су биле мȃјке, наше баке које су децу без обзира на обавезе родитеља и на све оно што је наравно потребно за један достојанствен живот породице, а то је материјална сигурност која утиче на живот свакога члана, биле задужене за духовне вредности и васпитање деце у једном црквеном духу. Данас је све то нестало. Не постоје ни мȃјке ни мајке да би децу упућивале у том правцу и руководиле их у правцу Цркве као заједнице Тела и Крви Господње. На који начин Црква сведочи младима веру? На много начина, само што нажалост наша деца су кроз породицу заслепљена идеалом светског поретка, идеалом једног дигиталног света који је супротан црквеном начину размишљања и који руководи децу у једном другом смеру. Он децу васпитава у духу савремених вредности које су супротстављене једном традиционалном начину размишљања. Не бих ту говорио само о црквеном, него о традиционалном народном начину и односу међу људима. Много пута слушам од млађих људи ”упознао сам овога, упознао сам онога” преко неких платформи на интернету где се људи не познају, а постоји нека комуникација и дружење. Ми смо васпитавани да дружење подразумева да се видимо и разговарамо и да то дружење има димензију једног пријатељског односа које је засновано лицем к лицу. У свету се пропагира другачији смисао живота, деца су данас усредсређена искључиво на дигитални вид комуникације. Црква проповеда један другачији начин односа као што ми комуницирамо са Богом, лицем к лицу, исто тако у односу хришћана треба да буде лицем к лицу. Тај личносни однос је суштина црквеног начина живота, односно међусобног односа човека према човеку и човека према Цркви. Нажалост, данас је у свету тај однос поремећен и Црква позива све младе људе да смисао свог живота пронађу у Цркви, да Црква буде место живог сусрета и место где ће осмислити свој живот на прави и аутентичан начин како је кроз векове то и било. Хвала Богу и Црква прати токове времена у којем живимо и проповеда Христа где год може да се врши мисија. Црква данас учествује у том свету, али искључиво проповедајући повратак човека, а не да интернет замени црквену заједницу као место сабрања, већ да шаље поруку људима који су у том свету, да сви буду позвани и призвани благодаћу Духа Светога.

Епархија осечкопољска и барањска дише новим духом, Ваше вођство и Ваше проповеди темеље се на љубави, зборе о преображењу, односно о преображавању сваког човека. Неки од духовних плодова се већ назиру. Како коментаришете Вашу везу са народом на овим просторима и коју бисте им поруку послали за овај Божић?

- Наш народ на овим просторима заиста је мученички, народ који је имао велика искушења која су задесиле ове просторе. Дубоко верујем, кроз ове године које сам овде провео као архијереј, да у овом народу постоји жива вера у Христа. То је оно што храбри човека, што га подиже и улива наду да ови крајеви нису заборављени. На првом месту нису заборављени од Бога као Доброг Пастира, Оца који осмишљава целокуопну творевину и чини да све има свој смисао, да нас руководи у свим искушењима кроз која смо пролазили и кроз која ћемо пролазити. Исто тако, наш народ на овим просторима је народ вере у ону праву, истинску светосавску и предањску Цркву. Народ који поштује те тековине и вредности. Многа су искушења, нажалост, кроз стварање одређених бројних организација, парацркава и томе слично, неке хрватске православне цркве и свих осталих да тако назовем секташких организација. Црква је кроз своју мисију у овом периоду показала да је човек на првом месту, да човек заслужује поштовање наше Цркве, нашега свештенства и Епископа који оприсутњује Цркву на овим просторима. Трудимо се да заиста вршимо пастирске делатности које подразумевају и харитативне делатности којима се манифестује брига о сваком појединцу у нашој заједници, и према маломе и према великоме. Све то је на првом месту кроз оваплоћену љубав, љубав која се оваплотила да би човек осећао Тајну витлејемске пећине. Улазимо у период прослављања Тајне Рођења Господа Бога и Спаситеља нашега Исуса Христа и радујем се јер сам могао да видим како су наши свештеници обилазили своје парохијане и помагали. Показала се једна хришћанска солидарност где су они који имају вишка помагали потребитима. То заиста буди наду да ми као људи требамо на такав начин да живимо, да сведочимо своју веру на прави начин, у духу Празника који је пред нама.

Нека радост Рођења Господа Бога и Спаситеља нашега Исуса Христа заиста буде нада нашем народу на овим просторима, да останемо и опстанемо, да се не бојимо ни једнога искушења и да уз своју Цркву можемо да изнесемо Крст који нам је дат. Празник Рођења и Васкрсења као темељни празници наше вере уливају нам пуноћу живота, откривају нам да је вера омеђена неисцрпном љубављу Божјом према човеку. Свакако то треба да буде обострано, односно да човек осетивши љубав Божију такође пројављује љубав према Богу и према својој Светој Цркви.

Извор: Епархија осечкопољска и барањска

На празник Сабора Пресвете Богородице, 26. децембра / 8. јануара, у храму Успенија Пресвете Богородице у Новом Саду, светом архијерејском Литургијом је началствовао Његово Преосвештенство Епископ мохачки господин Дамаскин, уз саслужење свештеног братства Успенског храма и новосадских ђакона.

Беседећи после прочитаног одељка из светог Јеванђеља, Преосвећени Епископ мохачки Дамаскин је честитао празник и рекао: „Данас, на други дан Божића, управо у овом вашем храму, посвећеном Успенију Пресвете Богородице, прослављамо Мајку Божју, јер је такав црквени обичај – да после Рождества Христовога прослављамо Мајку Божју, као што после Рождества Мајке Божје, Мале Госпојине, прослављамо светога Јоакима и Ану, и после Рождества светога Јована Крститеља прослављамо његове родитеље Захарију и Јелисавету. Овај празник се назива Сабор Пресвете Богородице и један је од најстаријих Богородичиних празника. Оно што је најважније – а чули смо у синоћној стихири на вечерњој служби – јесте да је свако принео неки дар Богу: Шта да ти принесемо Христе за све што си нам дао? Анђели су принели песму, пастири су принели чудо, земља је принела пештеру или вертеп, пустиња је принела јасле, а шта смо ми, људски род, принели Богу? Оно што је било најлепше и што је било најдивније, а то је Мајка Божја. Зато свети Владика Николај каже и пише: Ја сам муцав, авај мени, мутав када треба да говорим о Пресветој Богородици. Како ја нечист да говорим о Њој Пречистој? Како ја порочан да говорим о Њој Непорочној? Како ја грешан да говорим о Њој Безгрешној? Како било шта да ми кажемо о оној која је часнија од херувимâ и неупоредиво славнија од серафимâ? Како да се не дивимо њеном смирењу када је чула речи Божје и када је рекла овај стих који смо чули у прокимену данашњега Апостола: Велича душа моја Господа и обрадова се дух мој Богу, Спасу моме, јер погледа на смирење слушкиње Своје. Свети Оци су, по угледу на апостола Павла, Пресвету Богородицу назвали другом Евом, јер је апостол Павле Христа назвао другим Адамом. Заиста, она која је родила Бога – и због тога је зовемо Богородицом – јесте наша прва Посредница и Заступница.”

Током свете Литургије је појао Дечји хор Црквене општине новосадске, под уметничким вођењем диригента Милице Грубишић. 

После свете Литургије, Епископ мохачки Дамаскин је похвалио чланове Дечјег хора, рекавши да ће Господ као уздарје примити њихов труд.

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

На празник Рођења Господа Исуса Христа – Божић, 25. децембра / 7. јануара, у Саборном храму у Новом Саду повечерје са јутрењем је служио презвитер Александар Шарчански. У наставку јутрења, Његово Преосвештенство Епископ мохачки господин Дамаскин је началствовао на светој архијерејској Литургији. Преосвећеном владици Дамаскину је саслуживало свештено братство Саборног храма. Божићну посланицу Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског господина Порфирија и свих архијереја Српске Православне Цркве, упућену свештенству, монаштву и свима синовима и кћерима наше свете Цркве прочитао је презвитер др Милан Бандобрански.

Током свете Литургије појао је хор Саборног храма „Свети Георгије”. 

По завршетку свете Литургије Преосвећени владика Дамаскин је честитао Божић верном народу и рекао: „Мир Божји – Христос се роди! Отац наш Јустин Ћелијски каже: Када кажемо ’Христос се роди!’, онда говоримо да се управо вечна доброта роди, вечна радост нам се роди, вечна љубав нам се роди. Заиста, велики Његош каже: Нема дана без очињег вида нити праве славе без Божића. Имамо ми у нашем народу, у нашој Цркви много празника, али је један Божић. Имамо много обичаја за разне празнике, али су јединствени обичаји за Божић. Славимо много рођендана, али је само један рођендан Сина Божјег. Зато, драга браћо и сестре, мир који призивамо један другоме јесте не земаљски мир него Божји мир, онај мир који је најавио пророк Исаија говорећи да ће нам доћи Кнез мира, а управо то нам је потребно: мир, доброта, радост, љубав, како бисмо се изборили са свим искушењима која нас опхрвававају са свих страна, а пре свега са нашом унутрашњом борбом, са нашим очајањем и оним што кажу да је анксиозност и депресија. Управо нам је зато потребан мир и љубав. Када осетимо мир и љубав у срцу своме, онда ћемо и ми заједно запевати као и анђели: Слава на висини Богу, а на земљи мир, међу људима добра воља. Преносим вам благослов Његовог Преосвештенства Епископа бачког господина Иринеја, који данас није био овде са нама, али је у мислима и својим молитвама са нама. Мир Божји – Христос се роди!”

Светој Литургији је присуствовао многобројни верни народ, међу којима и господин Милош Вучевић, градоначелник Новог Сада.

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

У Загребу је вечерас Његова Светост Патријарх српски Порфирије, началствовао вечерњим богослужењем. Са званичне интернет странице Митрополије загребачко-љубљанске доносимо видео снимак беседе коју је изговорио по завршетку вечерње.

Традиционални Божићни пријем који, на Бадњи дан, 6. јануара, организује Српско народно веће ове године је одржан у атријуму Православне гимназије Кантакузина Катарина Бранковић на Светом Духу у Загребу.

На пријему су говорили Андреј Пленковић, председник Владе Републике Хрватске; Горан Јандроковић, председник Хрватског Сабора; Томислав Томашевић, градоначелник Загреба; Веран Матић, специјални изасланик председника Републике Србије; као и Милорад Пуповац, председник СНВ и домаћин Божићног пријема. Присутнима се обратио Његова Светост Патријарх г. Порфирије: -Налазимо се између два Божића, оног који се слави по Грегоријанском, и Божића који се слави по Јулијанском календару. Уоквирени смо на овим просторима, али, и на широм европском континенту, смислом поруком и садржајем Божића, а то је Рођење Христово”.

Патријарх је истакао важност мира као основне поруке Божића и рекао да ”мир међу људима значи давање простора и места другоме, другачијем, да буде поред мене, да буде у мојој души и у моме срцу. Давањем места другачијем, а у исто време истом, јер више смо једно него што смо различито”.

”Различитост која постоји међу људима дар је од Бога”, према Патријарховим речима, постоји да би се ”разрасло оно што је једно и што је јединствено. Да бисмо расли, како каже апостол Павле, у меру раста висине Христове, а то значи у меру свечовека. Човека који јесте потпуно утемељен у себи, у свом идентитету, али у исто време који је апсолутно и до бескраја обогаћен другим и другачијим“, казао је Његова Светост.

Предстојатељ Српске Православне Цркве поручио је да је време у ком живимо време немира и страхова и истакао да немири нису оно што долази споља и да страх није оно што долази изван нас. ”Страх и немир су нешто што је у нама и што излази из нас. Шта то значи? То не значи да не постоје немири, невоље, проблеми који су изван нас, али да у исто време ако мислимо да ми у себи, немирни, располућени, распарчани, у сукобу са самим собом, можемо решити и најмањи проблем, можемо успоставити и најмањи мир који нам долази споља и који је изван нас, у најмању руку смо у заблуди. Ми морамо, свако са собом и у себи, пре свега, стећи мир, а из тог мира и истинску и праву храброст, како бисмо могли, хватајући се у коштац са свим оним што је изван нас, једно по једно решавати”, казао је Патријарх.

”Управо данашњи дан, прослављање Рођења Сина Божјег као Онога који нам доноси мир, доноси и формулу за постизање мира у себи, а онда и реализовање и рефлектовање тог мира изван себе, тј. око нас. Најпре је важно да се помиримо са Богом, а за нас хришћане то значи да усвојимо систем вредности на који нас Јеванђеље позива. Тај систем вредности је једноставан: Љуби ближњега као самога себе и притом не постављај питање ко је теби ближњи, него се питај коме си ти ближњи. А ближњи си, и испуњаваш тада Јеванђеље Христово и заповест Његову, сваком оном коме је потребан мир, коме је било шта потребно, када показујеш љубав према другоме, не питајући себе шта је он, тај други, учинио теби, него шта ти чиниш њему. На тај начин, и у разним другим димензијама, утемељен на Јеванђељу, човек стиче мир у себи и, не само да чује реч Христову: Не бој се!, него и стиче истинску храброст да ограничи свој егоизам, да ограничи своју похлепу, да дâ простора другоме, да и он ма колико мали био и где год био на основу својих дарова допринесе општем добру”м истакао је патријарх Порфирије.

”Са ових неколико речи и са молитвом Богу да свако, погледавши у себе, стекне  мир у себи, а онда и у својој породици, у свом окружењу, свом граду и у својој земљи, желим да честитам Божић. У овом тренутку пре свега онима који славе Рођење Христово по Јулијанском календару, Божић православним Хришћанима, али исто тако и post festum, иако сам то учинио у своје време, и онима који су славили Божић према Грегоријанском календару. Нека нам Божић свима да мира, одсуство страха и храбрости да загрлимо једни друге душом и срцем. Мир Божји – Христос се роди!”, казао је Његова Светост у Загребу.

Извор: Митрополија загребачко-љубљанска