...

Н.ЈОВАНОВИЋ: Да ли одлука Млетака из 17 века којом се православнима са подручја Млетачке државе забрањује да опште са православнима из Турске (Србије) и Русије, и ограничавање боравак свештенства на територији Далмације говори да су важност одржавања везе епархије Далматинске са матицом, и Русијом, препознали још Млеци? Колико су ове везе битне?

Вл. ФОТИЈЕ: То је један феномен, који прати нашу мученичку Епархију далматинску кроз читаву досадашњу историју. Није чудо што су нашом епархијом управљали митрополити из других области: митрополити дабробосански из манастира Рмња или карловачки митрополити из Сремских Карловаца, а дуго времена и Епископи филаделфијски из Млетака. Тек 1702. године Епископ Никодим (Бусовић) добија титулу далматински тј. далматинско-крчки. Он је такође имао седиште на територији Епархије далматинске.

Разним светским и црквеним силама просто није одговарало да Срби имају свога далматинског Епископа, свога пастира који ће их духовно руководити и чувати у православној вери, а који ће истовремено и живети ту са њима.

Поред тога, епископима далматинским би се често замерало то ако су они у добрим, јаким везама са матицом Србијом и православном Русијом. То је заиста тешко разумети, јер шта има логичније и природније од тога? Да то, међутим, многи нису видели тако, показује и пример великог Епископа далматинског Никодима Милаша (1845-1915), који почетком Првог светског рата од стране Аустро-угарске бива проглашен велеиздајником, наводно због добрих односа са Србијом, а посебно са Русијом. Аустро-угарски шпијуни су опљачкали његов стан у Дубровнику, а многобројне необјављене списе однели. То ће допринети његовом брзом упокојењу.

Наравно, било је и многих сличних примера. Једноставно, циљ је био да православни Срби у Далмацији буду и остану без својих пастира, како би лакше постали жртве разних пројеката, који су ишли у правцу њиховог покрштавања и промене националног идентитета.

-

Н.ЈОВАНОВИЋ: Шта значи Црква без народа?

Вл. ФОТИЈЕ: Црква без народа не постоји, боље речено, Црква и постоји као Народ Божији. Тако је било у време Старог Завета, тако је и данас у Новом Завету. Нови Завет је основао Господ Исус Христос својом крсном жртвом на Голготи, али и својим Васкрсењем из мртвих и у ту заједницу Новог Завета – Цркву, позвани су да уђу сви народи на земљи. Не више само један народ, како је то било у Старом Завету, већ сви народи.

Ми Срби смо постали чланови Цркве у време свете браће Кирила и Методија (9. век), а њихово дело је коначно довршено у време светога Саве (12-13 век). Већ од светога Саве бити Србин, значило је бити православан, тј. крштен човек, хришћанин. Црква, дакле, није била никаква надинституција – елита, већ заједница крштеног народа, која се сабира око своје Цркве и богослужења. То заједништво Цркве и народа нас је очувало у време турског ропства, али и у време богоборног комунизма. Оно нас чува и данас.

-

Н.ЈОВАНОВИЋ: Одлуку о забрани служења помена на месту цркве у Глини донело је мјешовото веће. Да ли ова одлука показује у којој мери је могућ суживот?

Вл. ФОТИЈЕ: Да, сви смо изненађени том одлуком, али се надамо да она није коначна. Где уосталом обележавати помене пострадалима, ако не на месту њиховог мучеништва? И код нас у Далмацији има пуно места где су Срби страдали од Другог светског рата, па све до данас, али ми не можемо та места достојанствено обележити. На многим од тих места није могуће ни крст, нити плочу са именима пострадалих поставити.

Пример за то су недавни догађаји на Пагу, где су плоче са именима пострадалих биле разбијене одмах након што су постављене. Да не помињемо руднике око Дрниша и разне Голубњаче, где ни до дана данашњега нема никаквих хришћанских обележја.

Сви ови поменути примери показују да су слобода и демократија нешто што се остварује и да су то идеали који често измичу људској свакодневници, иако се о њима непрестано говори.

-

Н.ЈОВАНОВИЋ: Да ли је епархију подједнако битан верски и национални рад, јер чини се да Црква једина у оваквим околностима може очувати биће српског народа?

Вл. ФОТИЈЕ: То је нешто неодвојиво. Првенствена мисија Цркве је да један народ учини народом Божијим, тј. да га приведе Богу и Царству небеском, а то се дешава кроз Свете тајне Цркве и кроз служење Свете Литургије. Неко од Светих отаца је рекао да је онај човек који није недељом у цркви, још увек далеко од Бога. Ко је далеко од Бога, он је истовремено удаљен и од другог човека – ближњег. То је просто духовни закон.

Ми Срби би требало поново да постанемо литургијски, црквени народ и да живимо у богослужењу. Тада би задобили, вратили и унутрашње и национално јединство. Другачије смо у искушењу да се потпуно удаљимо једни од других до те мере, да нас чак и заједничке реке и планине могу поделити. Отуда приче о прекодринским Србима, црногорцима, итд.

Без богослужења, сусједи у једном селу постану странци, као и станари у једној градској четврти. Једноставно, народ који се удаљи од богослужења и заједнице са Богом, неминовно креће путем индивидуализма и самодовољности. То је трагичнии пут који води у национално разједињавање и унутрашњу деструкцију.

-

Н.ЈОВАНОВИЋ: Чини се да је кроз сва искушења кроз која је прошао српски народ у Хрватској, почев од Другог светског рата, Олује, брисања идентитета, преварених нада, било тешко сачувати га од националног и верског преобраћења. Да ли је и данас видљив прелазак православних у католике?

Вл. ФОТИЈЕ: Све што сте поменули чини део голготе нашег народа и у Далмацији - у Другом светском рату безбројне жртве, поготово у време тзв. НДХ, а у новије време прогони и затирања сваке врсте. Из периода Другог светског рата позната су масовна насилна покрштавања, а у новије време она су била појединачна, највише у великим градовима, поготово у тзв. мешаним браковима.

Колико нам је познато, данас тога више нема, или је покрштавање сведено на минимум. Тешко је говорити о тајнама вере, јер су оне увек повезане са слободом и жртвом. Ми смо као Црква првенствено позвани да васпитавамо и чувамо народ у Православљу, али је то доста тешко са онима који су се из овог или оног разлога, од Другог светског рата већ удаљили од Цркве, а Срби су по националности. Њих просто не налазимо начина да ословимо и поново их приведемо и вратимо Цркви. Ти људи због тога веома често постају жртве и у искушењу су да изгубе свој духовни и национални идентитет, а да тога често нису ни свесни.

-

Н.ЈОВАНОВИЋ: Реците нам више о значају Далмације као ранохришћанске епархије? Да ли је бити владика у епархији каква је Далматинска изазов или тешкоћа?

Вл. ФОТИЈЕ: И једно и друго. Епископи имају апостолску службу, њихова служба је била да сведоче свету да је Исус Христос Син Божији, Који је васкрсао из мртвих и даровао нам живот вечни. То треба и ми данас да чинимо. Првенствено то. Наравно, постоји и земаљска димензија нашег служења, а то је „ношење крста“, тј. борба са реалним животним проблемима. Код нас у Далмацији то су: обнова цркава и манастира, брига о свештенству, о народу, о нашој деци која треба да уче православну веронауку, о ћирилици, итд.

Овде се на сваком кораку још увек осећају последице рата у многим сферама живота. Све је то потребно лечити и исцељивати. То није лако, али је благословено. Као Епископ у Далмацији имао сам и имам прилику да се сусретнем са „библијском сиротињом“ – нашим људима повратницима, који живе веома, веома скромно. Треба и њихов крст носити и помагати им у невољи, а то није могуће без вере и помоћи Божије. Наравно, и помоћи матичне државе Србије, а ако неће звучати утопијски, и помоћи велике православне Русије. Све нам је то потребно да бисмо опстали у Далмацији.

-

Н.ЈОВАНОВИЋ: Када позивате Србе да се врате на своја огњишта које аргументе потежете, и са којим се све искушењима носе повратници?

Вл. ФОТИЈЕ: Ми се као Црква првенствено бринемо да сачувамо наш народ у вери и обновимо православне светиње у Далмацији. Наравно, да се и молимо за повратак и трајни опстанак нашег народа на просторима Епархије далматинске. Овде је до рата 1991-1995. године, живело преко сто хиљада Срба, а данас их је, по последњем попису из 2011. године, око 25 хиљада. Значи, то је једна четвртина предратног становништва и то су већином старији људи.

Преко лета је, хвала Богу, другачије, јер и млађи људи са ових простора дођу у посету својим родитељима и тако обиђу своје куће и земљу. Треба доћи на Преображење у манастир Крку и видети на хиљаде људи окупљених на овај највећи далматински сабор. Многи кажу да толико народа око Преображења ни пре рата није долазило у манастир Крку. Наравно, ми бисмо се радовали када би они остали и да живе овде у Хрватској, али су за то потребни политички и економски предуслови.

-

Н.ЈОВАНОВИЋ: Покушаји ретуширања историје дошли су дотле да је хрватска историографија почела да присваја наше светиње и обичаје. Какав одговор са наше стране треба да уследи?

Вл. ФОТИЈЕ: То је једна мучна тема. Просто се има осећај да све треба да постане старохрватско и несрпско, а реалност каже другачије. Због те опасности, ми у нашим црквеним општинама и манастирима чувамо документе, како из катастра тако и из суда, који потврђују да су црквени објекти и наше власништво. Има, на жалост, случајева да се и то покушава негирати.

Поред документације, најбољи чувар далматинских светиња је наш мученички народ. У многим селима у Далмацији православне цркве су биле проваљене и девастиране. Нисмо их могли ни затворити, ни сачувати, све док се неко од људи није вратио у то село и почео даноноћно чувати ту светињу. И то је доказ да су Црква и наш народ једно. Ми се заиста надамо и молимо Богу да ће православни Срби у Далмацији опстати, јер смо дали тако велике људе, као што су Епископ Никодим (Милаш), писац чувене „Православне Далмације“, књижевници Симо Матавуљ и Владан Десница, национални радник Саво Бјелановић, песник Мирко Королија, као и писац „Голубњаче“ Јован Радуловић. Ако не заборавимо те своје великане и њихово дело, имамо шансе да опстанемо и сачувамо свој духовни и национални идентитет у Далмацији, јер се све вредно чува љубављу и жртвом. То је за нас Србе Косовски завет. Тако је било и тако ће бити и убудуће.

-

Извор: Печат бр.344. стр. 22-24. - http://www.pecat.co.rs/ , ФБ страница Теолошки фрагмени

– Поред редовних активности и сталне бриге о свима, трудећи се да олакшамо живот нашег народа, вјерника и суграђана, овог пута смо, у сарадњи с манастиром Острог, прикупили помоћ за затворску јединицу у Бијелом Пољу, која се састоји од 200 ћебади. На тај начин ћемо помоћи запосленима да успјешније спроводе своје радне задатке, а онима који се налазе у притвору или затвору омогућити да им зимус буде топлије у ћелијама – истакао је Пејић.

Он је додао да су ове године организовали неколико хуманитарних акција.

– Помогли смо приликом изградње куће изнад Кисјелих вода за вишечлану породицу која се налази у веома тешкој социјално-економској ситуацији. Помогли смо и у прикупљању средстава за лијечење дјеце из двије породице, од којих је једна из Стројтанице, а друга из Никољца. Уз велику помоћ манастира Острог, помогли смо и Општој болници донацијом која се састојала од ћебади, чарапа, уља, пешкира и намирница. Помагаћемо и убудуће и трудити се да, уз бригу о духовном животу наших суграђана, учинимо што је у нашој могућности и тиме покажемо да црква заиста јесте мајка овог народа – казао је Пејић.

Милован Нововић

Извор: Дан

http://radiosvetigora.wordpress.com/2014/11/12/%D1%86%D1%80%D0%BA%D0%B2%D0%B5%D0%BD%D0%B0-%D0%BE%D0%BF%D1%88%D1%82%D0%B8%D0%BD%D0%B0-%D0%B1%D0%B8%D1%98%D0%B5%D0%BB%D0%BE-%D0%BF%D0%BE%D1%99%D0%B5-%D0%B8-%D0%BC%D0%B0%D0%BD%D0%B0%D1%81%D1%82%D0%B8/#more-22090

Повод за њихову посјету Црној Гори, тачније граду Никшићу јесте имплементација пројекта „Руска школа у Никшићу“, који се организује под покровитељством Министарства културе тверске области.

Активности ове школе, која је трајаће до петка 14. овог мјесеца, одвијају се у Црквено-народном дому Светог Василија Острошког.

Гостима из древног руског града Твера предавање о српском идентитету у Црној Гори и народној епској поезији, као носиоицу нашег културног идентитета, одржао је, у уторак 11. новембра, професор Веселин Матовић, главни уредник часописа „Слово“.

Програм ће бити испуњен предавањима о језику, историји, култури, традицији и обичајима два братска православна словенска народа, те радионицама фолклора, народне пјесме и домаће радиности.

Рад Школе крунисаће заједнички концерт, који ће се одржати у четвртак 13. новембра у 19 часова, у Црквено-народном дому у Никшићу. Чланови руске групе представиће се својим народним играма, пјесмама и инструментима, док ће нашу културу представити црквени хорови из Никшића, талентовани појединци: музичари, гуслари и соло пјевачи.

Пројекат „Руска школа у Никшићу“ са циљем обнављања културног и духовног заједништва између руског и српског народа, конкретно, између Русије и Црне Горе, осмислила је Фондација „Словенски лик“, чије је сједиште у Тверу. Прошле године у октобру „Руска школа“ са групом студената, професора и директором Тверског колеџа културе проф. др Барановим, први пут је одржана у Никшићу, а наша узвратна посјета Тверској области услиједила је неколико мјесеци касније.

Извор: Епархија будимљанско-никшићка

Топлу и срдачну добродошлицу приредили су поред свештенства, вероучитеља, верног народа и велики број ученика основних и средњих школа са територије општине Свилајнац, показајући том приликом да је биће заједница, сједињени са Богом и људима, јер поштујући и волети човека, поштујемо и волимо Бога. Свесни да наше спасење не зависи од наше учености, већ од наше воље да слободном љубави прихватимо Бога и људе, утемељени на онтологији заједнице, која се остварује на Евхаристији, у којој се улази и остварује литургијском катихизацијом. Зато први хришћани Евхаристију називају вечером љубави, а Свети оци нам то и потврђују поручујући нам да је то лек бесмртности.

У црквеној сали у Свилајнцу је након вечерње службе, одржано књижевно вече, љубав коју добијамо од нашег владике Игнатија, као осврт на збирку беседа „Да нам брзо дође Господ“, у издању Одбора за просвету и културу Епархије пожаревачко-браничевске.

Књижевно вече отворио је архијерејски намесник, протојереј Дејан Мидић, пожелевши добродошлицу нашем владики и присутнима. Затим се присутнима уводним излагањем обратио протођакон Златко Матић, у коме је истакао:

Све је очигледнија чињеница да се ставови богослова и одговори Цркве све ређе узимају у обзир. Свет унапред претпоставља наше одговоре па их послуша тек из поштовања. Сећам се упозоравајућих речи савремених теолога, да смо ми богослови дивни проповедници који људи више гледају него слушају. Наше одоре, одежде, пракса, средњовековни призвук, привлачи пажњу неколико минута или само први пут када нешто излажемо, али након тога све то као да људима досади или као да им досадимо. Констатујемо да је „Утицај Цркве и њеног богословља је видно смањен“.

Даме и господо, Црква, наше црквено издаваштво креће од овога тренутка, од става да се хришћани разликују од других људи зато што се не мире са смрћу, зато што носе и објављују победу живота у Христу, али у Христу који нам долази. Теологија је искуство литургијског доживљаја преточено у реч без обзира да ли је усмена или писана. Човек који је додирнут Духом Светим, духом заједнице, који је потакнут Црквом не може искуства спасења да чува за себе. Љубав је та која га нагони да искуства подели са другима и да другога позове у ту вечност у којој је он закорачио одлазећи на Литургију.

Овим позивом на Литургију, јер само тамо беседа јесте и реч од Бога и реч о Богу и реч ка Богу, зато што је Реч у Богу, потврђујемо веру да је богословље – служење Цркви и да је свако наше издање подсетник и позивница на славословље Богу, на сједињење са Њим, на вечни живот са Њим кроз Литургију до вечности у Христу са свима светима. А док се то не збуде, остаје да се интензивно молимо „Да нам брзо дође Господ“! Хвала вам лепо!

Врхунац ове књижевне вечери дао је наш Владика својим предавањем. Владика браничевски Игнатије присутнима је говорио о теологији, о апостолима, о литургијском сабрању, литургијском искуству, о љубави као решењу проблема смрти на основу личног искуства и искуства Светих отаца, што је још више одушевило присутне.

Предавање владике преносимо:

Драги оци, драга браћо и сестре, наша вера је богословље, теологија, реч о Богу заснована на историјским догађајима. То је у ствари опис и искуство јављања Бога људима, јављања Бога човеку и то пре свега јављања Бога у Сину његовом, који је постао човек. Дакле, наша теологија није нити философска спекулација, нити академска размишљања, већ сведочење тога догађаја. Зато и кажу апостоли да нам преносе оно што су њихове очи виделе, што су уши њихове слушале и што су руке њихове опипале. Не преносе нам никакве спекулације, као што је то случај са философима, старим Грчким, уопште са свим философима, који мање–више овако размишљају, имају неке идеје о свету и развијају их. Наша реч о Богу, такође треба да описује тај догађај сусрета Бога и човека у Христу. Да се у црквеној заједници не говори о политичким и културолошким збивањима, већ да то превасходно буде реч о искуству сусрета и заједнице Бога и човека. Бог се открива човеку у Христу.

Ми, такође, преносимо оно што су наше руке опипале, што су наше очи виделе, јављамо тај сусрет Бога и човека у Христу, јер се искуство Цркве наставља кроз крштење и Литургију. Литургијско искуство је основа личног односа, основа личне заједнице љубави према Богу као једној личности. Бог није нека виша сила, нека енергија. Апостолско и опште литургијско искуство не оперише таквим стварима, нити неким идејама, већ говори о Богу као Оцу. Бог нам може бити Отац и можемо га познати истински у Христу, јер је Он заиста Отац, ако имамо један однос љубави према Њему.

Ми зовемо Бога Оцем, зато што је Он Отац Исуса Христа, кога је родио, што нам је открио сам Исус Христос. Међутим, то што ми зовемо Бога Оцем није само због тога што Он има Сина, већ зато што га и ми волимо и желимо да и нама буде Отац. Исус Христос, такође, зове Бога Оцем не само зато што му је Он Отац по природи, већ и због тога што он њега највише воли. Ми не зовемо наше родитеље очевима само због тога што су нас родили, него, пре свега, зато што их волимо. Слично томе и ми у Цркви зовемо Бога Оцем зато што га волимо и што желимо да нам је Отац. То значи да ми живимо у заједници у којој је Бог наш Отац, а ми његови синови. Ту своју заједницу с Богом ми остварујемо на Литургији. То нам је омогућио Исус Христос. Кад недељом и празницима пожуримо сви у Цркву, тиме показујемо љубав према Богу и жељу да се с њим сретнемо и видимо, као са најдражим пријатељем кога дуго нисмо видели и са којим смо заказали састанак на једном одређеном месту, у одређено време. И зато гледамо да не закаснимо на Литургију. Слобода да некога волимо јача је од природних веза. За нас је наш отац – отац зато што њега највише волимо. И Бог Отац може да буде наш Отац само ако га волимо и желимо да нам буде Отац. Ту везу с Богом Оцем остварујемо у Цркви на Литургији. Кроз Крштење, човек остварује заједницу слободе и љубави с Богом. Захваљујући тој заједници љубави са Христом, Богом Оцем и са другим људима и ми постајемо вољена бића за Бога Оца и за остале људе, као и они за нас. У тој заједници слободе и љубави с Богом Он постаје за нас наш Бог Отац, а ми постајемо за Бога личности, односно синови Божији.

На значај онтолошке везе Господа Христа са Оцем указује и Апостол Павле. Свети апостол Павле у Посланици Галатима каже: „А када дође пуноћа времена посла Бог Сина својега, који се роди од жене, који би под законом, да искупи оне који су под законом, да примимо усиновљење. А пошто сте синови, посла Бог Духа Сина својега у срца ваша, који виче: Ава, Оче! Тако ниси више роб, него син; ако ли си син, и наследник си Божији кроз Христа“ (Гал 4, 4–7). Ова посланица, коју читамо на Божић, није само испразна реч. Када кажемо „Отац“, то је искуство, Бог је заиста Отац, али само ако имамо заједницу љубави са Њим коју остварујемо у Литургији. С друге стране тај лични однос са Богом имамо кроз Литургију, литургијском искуству, носећи димензију не само да је Бог Отац, зато што га ми волимо, што желимо да будемо ми његови синови, већ зато што ми од сада не можемо без Њега. Он је толико битан за нас. Своје постојање не можемо да замислимо без бића које волимо, смрт тога бића постаје и наша трагедија. У том тренутку као да и ми умиремо. Бића, са којима нисмо остварили никакву заједницу и контакт, за нас као да не постоје. Због тога њихова смрт за нас ништа не значи. Биће које нисмо познавали, за нас је само део природе, једно од многих. Није јединствено и непоновљиво.

Апостол Павле каже: „Љубав дуго трпи, благотворна је, љубав не завиди, љубав се не горди, не надима се, не чини што не пристоји, не тражи своје, не раздражује се, не мисли о злу, не радује се неправди, а радује се истини, Све сноси, све вјерује, свему се нада, све трпи. Љубав никад не престаје, док ће пророштва нестати, језици ће замукнути, знање ће престати“, али љубав ће остати вечно, јер ако љубав не остане вечно то није љубав. Љубав је истина код Светих отаца.

Свет постоји само тада када уђе у литургијску љубавну заједницу са Господом и са другим човеком. Изнад Господа нема постојања. Литургија је сам Христос. Дух Свети ствара заједницу многих људи и целокупне природе с Христом, конституише Литургију као Тело Христово. Једном речју, Христос и Свети Дух су неодвојиви један од другог. То се показује тиме што сви једемо од хлеба и пијемо из чаше вина као од „Тела и Крви Христове“. У литургијском сабрању свет који уносимо постаје Тело Христово, постаје Христос. Ми кроз Њега гледамо свет и Бога, а нас Бог гледа кроз Христа, гледа нас као своје Синове и гледа читав свет као Христа и зато на Крштењу кад се јавља Бог Отац каже: „Ово је Син мој љубљени, који је по Мојој вољи“, у њему нас све види.

Многе ствари око нас се збивају и одвлаче наш живот и мање више се наш живот тако и завршава, али само једно је важно, а то је вечни живот. Речи које је Господ казао Марти: „Марта, Марта, бринеш се и трудиш за много, а само је једно потребно“ (Лк 10, 41–42), изречене су у ствари као укор и као опомена целом човечанству. А то једно потребно јесте Царство Божје (Мт 6, 33). Све што је Господ рекао и све што је учинио управљено је ка тој једној тачки, и том једном циљу. Христос и Свети оци су се увек освртали на актуелне догађаје, које су упућивали и упућују на живот вечни, ради спасења тог света. Црква је Тело Христово, носећи у себи истину!

Присутни су по завршеном предавању добили прилику да епископу поставе питања. Одговорима нашег владике је завршено предавање.

Речи нашег владике Игнатија су љубав којом призивамо и молимо „Да нам брзо дође Господ“.

Момир Дамjановић, координатор верске наставе

Извор: http://kultura.sabornost.org/2014-svilajnac-promocija

Житељи овог града овом приликом прославили су славу свој општине. После свете Литургије, улицама Шипова прошла је свечана литија. Многоброји верни народ кренуо је од храма до спомен обележја где су положени венци и служен помен за покој душа пострадалих бораца Војске и МУП-а Републике Српске и цивилних жртава Одбрамбено-отаџбинског рата. Такође, преломљен је и славски колач испред Борачке организације Шипова.

Славско кољиво и колач освештани су и у просторијама новоизграђеног административног центра Општине Шипово, а затим су се за време славског ручка присутнима обратили Епископ Атанасије, г. Дуле Пиљић и директор Секретаријата за вере Р. Српске г. Драган Давидовић.

Свети великомученик Димитрије као слава Општине Шипово слави се од 1998. год. када је одлуком Скупштине Општине донета одлука о прослављању крсне славе. Овоме је, наиме, претходио догађај који је од великог значаја за град Шипово и околину. Према сведочењу ратног команданта шиповске јединице г. Милорада Ћирка, 1994. године отпочела је офанзива на српске положаје југоисточне области Јања од стране муслиманских снага из правца Доњег Вакуфа и Бугојна и то три дана пред Митровдан. На дан Светог великомученика Димитрија борба се одвијала на бити или не бити. По схватању многих, уз Божју помоћ и молитвама Светог Димитрија, српски положаји су успешно одбрањени као и град Шипово у целини. Истога дана многи су се заветовали на спомињање Светог Димитрија као свога заштитника.

• беседа епсикопа Атанасија
  

Учествују:

Митрополит загребачко-љубљански Прорфирије

Дечији хор "Хаџи Рувим"

Вокално - инструментална група Лира

Студенти Правног факултета Универзитета у Београду

Студенти Православног Богословског факултета Универзитета у Београду

Ученици Ваљевске Гимназије

КУД "Ђердан", Ваљево

Бора Дугић,

Бошко Обрадовић,професор српског језика и књижевности

Изградња Храма у Равном Тополовцу започета је 2001. Црква се налази на адреси Светог Василија Острошког 31, 23212 Равни Тополовац. Црква је посвећена је Светом Василију Острошком а у склопу исте налази се црквена продавница. Одмах поред налази се звоник са канцеларијом, салом и кухињом а испред је великим простор за паркинг.Иза Цркве налази се Парохијски дом.

Поред великог броја верних овога села и околине, освећењу је присуствовао је и председник општине Житиште Г. Митар Вучуревић, као и свештеници Румунске православне Цркве из Торка-Бегејаца.

После св. Литургије беседио је Преосвећени Владика Никанор, који је истакао љубав, залагање и слогу житеља села Равни Тополовац, Општине Житиште и ктитора Храма Г. Јове Новчића која је изражена кроз подизање овога светога храма. Владика је уручио два Ордена Светог Теодора Вршачог и 7. признања Добротвора ктиторима и приложницима заслужним за подизање овог храма а доделио је протојерејски чин Бојану Кошанину, пароху у Равном Тополовцу и администратору Парохије у Торку Бегејцима.

Преосвећеном Владики Никанору Грамату благодарности у име општине Житиште, месне заједнице Равни Тополовац и Српске православне Црквене Општине Равни Тополовац уручио је Председник општине Житиште Г. Митар Вучуревић.

Још пуно прелепих слика на линку: http://ravnitopolovac.banatska.com/osvecena-crkva-u-ravnom-topolovcu/

На празника, 8. новембра 2014. године, епископ Атанасије ће служити свету архијерејску Литургију са свештенством. Позивамо верни народ да у што већем броју узме учешћаеу овим духовним свечаностима.

• Најаве
  

|

Храм је отворен 24 часа дневно, а ужичко свештенство сваког дана служи Литургију, молебане, акатист Светим Врачима и свету тајну јелеосвећења на које нарочито долази велики број људи. Свештенство чита и молитве за здравље, проналажење брачног друга и за родитеље без деце. Мошти Светих бесребреника и чудотвораца Козме и Дамјана остаће у Ужицу све до петка у 12 часова када ће бити свечано испраћене за манастир Сопоћани.

Извор: Епархија жичка

• Епархијске вести
  

|

Без предрасуда и осуђивања, но свесни озбиљности преступа који се десио као резултат лошег управљања црквеном имовином од стране оних којима је то поверено, у овом случају парохијског свештеника, протојереј-ставрофор Чедомир Видеканић суспендован је са свих богослужбених и административних функција у парохији Светог архиђакона Стефана у Кизбороу и Мелбурнском намесништву Митрополије аустралијско-новозеландске. Суспензија ће трајати док се кроз темељну истрагу не утврди шта је и како довело до тога да се овако нешто уопште деси. У међувремену ће пречасни јереј Дејан Милошевић преузети све административне и богослужбене дужности.

Уз дужно поштовање за све вере и њихове вернике, подразумева се да је по Светим Канонима Православне Цркве забрањено обављање верских обреда других верских традиција у нашим црквеним и са црквом повезаним просторима. Осим тога, православни хришћани су канонски обавезни поново освештати таква места. Тога ради сутра, 6. новембра у 13:00 часова, доле потписани, заједно са присутним свештенством и верним народом, обавиће обред освештавања сале у Црквеној општини Свети архиђакон Стефан.

Свака инсинуација или тврдња да су више инстанце, било ми лично, или било који свештеник или члан Митрополијског Управног Одбора, знали за овај догађај или га одобрили, је потпуно лажна.

у Сиднеју, 5. новембрa 2014.

Свети апостол Јаков брат Господњи

Након објаве те изјаве у „Дану”, судије Уставног суда упутиле су допис у којем су захтијевале провјеру тачности тих Џомићевих навода. У циљу очувања принципа независности и самосталности судова и судија, Судски савјет је од Секретаријата Владе Црне Горе тражио достављање информација са сједнице на којој је донијета одлука о провјери судија.

– Провјера тачности информација тражена је поводом текста „Коњевић притиска судије да суде по Кривокапићевој вољи” казала је за „Дан” Весна Аћимић, директор Секретеријата Судског савјета.

Она је додала да ће тај савјет одлуку у овом поступку донијети када добије тражене информације.

Коментаришући Коњевићеву изјаву да, без обзира на све пресуде Управног суда којима су поништене одлуке МУП-а о одбијању захтјева православних свештеника за одобравање привременог боравка у Црној Гори, тај ресор не може донијети другачију одлуку, с обзиром на „негативно мишљење АНБ-а” о тим лицима, Џомић је оцијенио да се „извањи министар унутрашњих послова” као економиста не разумије у право.

Он прича причу која није правно утемељена. У супротном, његов ресор би доносио законита рјешења, а не незаконита. Може Коњевић да прича шта му год падне на памет, и баш ме брига шта он прича, али је дужан да поступа по закону, а то још увијек није схватио. Недавно је тражио да се врше безбједносне провјере судија Управног суда како би их дисциплиновао да не доносе пресуде по закону, како то иначе раде и служе на понос правди и правосуђу Црне Горе, него да суде по вољи његовог партијског шефа Ранка Кривокапића. Наравно, тај предлог није прошао. Сачекаћемо да видимо да ли ће МУП и даље да игнорише пресуде Управног суда, а нама није тешко да поново идемо пред Управни суд. Умјесто да људски признају грешку и поступе по закону, Коњевић и његови сарадници и даље траже начин да свештеницима крше људска права, што се уредно евидентира у извјештају Стејт департмента о стању људских права у Црној Гори. У тим извјештајима се мој случај, као и случајеви других свештеника, веђ трећу годину третира као примјер кршења људских права, изјавио је раније Џомић.

Влада је на иницијативу МУП-а усвојила предлог закона о странцима, којим је предвиђено и одобравање привременог боравка по основу обављања вјерске службе. Такве одредбе досад нијесу постојале у актима који регилишу ту област. Џомић је рекао да се због тога тај предлог закона у стручним правним круговима већ назива „свештенички и монашки закон”, јер је првенствено уперен против тих лица.

– Сада су као услов за одобрење привременог боравка свештенику поставили питање евидентираности Цркве или вјерске заједнице код Рашка Коњевића. Наравно, директор Директората МУП-а Абид Црновршанин, који је, судећи према години његовог рођења која је доступна на званичном сајту МУП-а, испунио услове и за старосну пензију, а и даље ради у МУП-у и заузима мјесто млађима, прећутао је ту новину на конференцији за штампу и јавност забавио причом о боравишним олакшицама за власнике некретнина у Црној Гори. А то до сада није било проблематично у тој мјери као питање покушаја прогона свештенства, изјавио је Џомић за „Дан”.

Он наводи да је МУП тај услов до сада постављао као кључни за свештенство и монаштво, иако није постојао у закону, што је констатовао и Управни суд у више десетина пресуда.

Ноторна гпупост

Џомић није желио да коментарише одредбу информације о потреби доношења предлога закона о слободи вјероисповијести, коју је усвојила Влада, у којој је наведено да би требало дефинисати посебну прекршајну одговорност због „присутних злоупотреба у раду вјерских заједница”. Он је кратко оцијенио да се ради о ноторној глупости.

Не би ме чудило да су предложили оснивање инспектората за дјеловање цркава и вјерских заједница, као и постављење инспектора за те послове. Велика би трка била за та намјештења. Мислим да би се Рашко Коњевић ту посебно прославио, а могао би да позове и неког рођака да му помогне, рекао је Џомић.

До сада је Саборни храм, који се иначе налази у строгом центру града, небројено пута био каменован и нападан од ''непознатих починиоца'', а овога пута вандали су исписали проусташке графите на зидовима храма и крајње гнусним натписима позивали на ново страдање напаћеног народа ових крајева.

Нажалост, овај храм је перманентно мета нецивилизованих вандала већ неколико година уназад, који својим потезима желе да сруше све мостове који воде ка суживоту. О овом злодјелу обавjештена је полиција. Надамо се да ће починиоци бити ухваћени и према њима примијенити се адекватне законске мјере и да овај случај неће остати само један од многих неријешених у последњих неколико година.

Извор: Епархија горњокарловачка

Дочеку је присуствовало ужичко свештенство, представници градских власти и многобројни верни народ. У свечаној литији мошти су, после дочека на градском тргу, пренете у Саборни храм Светог великомученика Георгија где ће остати до 7. новембра. Саборна црква ће наредних дана бити отворена 24 часа дневно како би верни народ Ужица и околине могао да се поклони и целива мошти Светих врача. Током боравка моштију Светих бесребреника и чудотвораца Козме и Дамјана у храму Светог великомученика Георгија сваког дана биће служене свете Литургије, акатисти, молебани и свете тајне јелеосвећења.

Извор: Епархија жичка

• Епархијске вести