Двадесет година архијерејске службе епископа Игнатија

Sat, 27 Dec 2014 09:25:00 +0000

Као што смо учинили и пре десет година, прослављајући претходни јубилеј наше помесне Цркве и нашег првојерарха, и овај пут смо покушали да духовном гозбом представимо различите аспекте живота и рада нашег владике и наше Епархије, а посебно теолошки и пастирски. Зато смо и организовали међународни богословски Симпосион, на тему Црква као икона Свете Тројице. Учесници симпосиона били су: митрополит пергамски, г. Јован (Зизијулас), током нашег вечерњег сабрања, и протојереји-ставрофори проф. др Зоран Крстић и Стаматис Склирис, као и цењени професори др Ненад Милошевић и др Ставрос Јагазоглу, у преподневној сесији.

Отварајући рад Симпосиона, који је одржан у цркви Свете Петке у пожаревачком насељу Бусије, домаћин, владика Игнатије је рекао:

Ваше Високопреосвештенство, драги у Христу брате митрополите пергамски цариградске патријаршије, драги Оци, драга браћо и сестре:

Бог открива себе људима у историји. Бог који нам се открива јесте Света Тројица, зато се Бог открива у историји као Црква, као заједница, и то као заједница посебног типа, заједница љубави и слободе, у којој један не постоји без многих и многи не постоје без једног. И када говорим о откривењу Божијем у Христу и ту, пре свега, под Христом подразумевамо Цркву. Стари завет сведочи о Христу као заједници, као Цркви, која је једна и многи. Тачније, један Христос или Месија се у Старом завету поистовећује са заједницом многих. У Новом завету Црква се пројављује у Литургији, тачније, она јесте Литургија. Педесетница је литургијско сабрање у коме се открива Бог као Света Тројица. Структура Литургије је јерархијска, у њој један не постоји без многих, као што су и многи садржани у једном. На овај начин Литургија, односно Црква, открива у историји Свету Тројицу, тројични начин постојања Бога Оца, Сина и Светог Духа.

Бог Отац је узрок Сину и Духу. Син и Дух не постоје без Бога Оца. Он је Отац Сину и Духу, што ће рећи узрок њиховог вечног постојања, док је Отац незамислив и непостојећи без Сина и Духа, јер, по речима Светог Григорија Богослова: Бог је вечни Отац, зато што вечно има Сина, јер ако нема Сина, коме је Отац. Међутим, Бог не открива своју природу, већ свој начин постојања, постојања у слободи и љубави, нудећи га људима у личности Сина, као њиховог начина постојања, као једини могући основ постојања у коме ће се све у свему преобразити, односно, у коме ће све у свему бити Бог — по речима апостола Павла. У томе и јесте спасење за људе и сву творевину, у њиховом божанском начину постојања у Христу, а то је Црква. Црква је једино место спасења. По речима Светог Кипријана Картагинског: Extra Ecclesiam nulla salus, и то не само узимајући у обзир Цркву као институцију, већ, пре свега, као нови, божански, начин постојања људи и творевине.

Овим скромним мислима, желео бих све да Вас поздравим, посебно наше госте из братске Јеладе и све Вас присутне и да пожелим да овај наш теолошки скуп, теолошки сабор, буде на изградњу Цркве. Црква је незамислива без теологије — нажалост, то данас многи не схватају. Теологија се темељи на историјским догађајима откривења Бога, које тумачи и које чува. Зато је Литургија незамислива без Писма, које описује историју Божјег откривења и догмата, тј. Символа вере.

Још једном, добро сте дошли и нека је благословен овај наш скуп!

Живели на многаја љета!

Затим је модератор сесије, протођакон Златко Матић, додао:

Високопреосвештени и Преосвештени Архијереји, учена господо професори, пречасни оци из презвитеријума епископâ Српске Православне Цркве, најдража у Христу браћо ђакони, преподобни монаси и монахиње, цењене даме и господо, браћо и сестре,

Поздрављам вас у име организатора, Епархије браничевске, Управног одбора и Одбора за просвету и културу наше Епархије и желим срдачну добродошлицу на богословски симпосион на тему Црква као икона Свете Тројице.

Ако је тачно да свако наше сабрање богословског карактера треба да искористимо како бисмо преиспитали сопствени еклисиолошки статус, јер је богословље, као што смо чули, служење Цркви, тим пре је околност једног јубилеја прилика да уочимо конкретне историјске изазове, које пред Цркву поставља нова социополитичка, економска, екуменска и теолошка ситуација. Век за нама је справом назван столећем еклисиологије, али као да се, већ почетком овог века, уочава несклад, несразмера богословских истраживања и закључака и могућности да широко црквено тело те закључке реципира и актуелизује у животу. Данас ћемо се у основним цртама позабавити овом темом, у чему ће нам свесрдну помоћ поружити наши цењени гости и предавачи.

О томе какав је социјални, политички и историјски миље у коме треба објавити или преиспитати поменути став тријадолошке еклисиологије, говориће нам данас протојереј-ставрофор, професор др Зоран Крстић, ванредни професор Православног богословског факултета Београдског универзитета, ректор Крагујевачке богословије. Будући да је отац Зоран пријатељ, учитељ и драги гост нашег града и наше Епархије, нема потребе да га посебно представљамо, па хитамо да му предамо реч.

Драги наш оче ректоре, изволи!

У свом предавању о. Зоран је покушао да одговори на питање, које је и наслов његовог излагања (Могућности хришћанског теолошког мишљења у постмодерности): да ли је данас уопште могуће теолошки промишљати одређене проблеме са хришћанских позиција због врло јаких и често неприметних наноса менталитета постмодернистичке религиозности. После почетног наглашавања тешке позиције хришћанског теолога, даје се увид у европске секуларизацијске и десекуларизацијске процесе и „повратак светога“ у јавну сферу. Тај се увид остварује резултатима истраживања религиозности, како у Европи, тако још детаљније кроз резултате најновијих истраживања религиозности у Србији. О. Зоран сматра да постоје одређени разлози за оптимизам, уколико се пореди садашња ситуација са ситуацијом од пре неколико деценија, али да, генерално, морамо бити врло опрезни у сопственом оптимизму. Постмодернистичка религиозност не значи повратак на традиционалне форме религиозности, па чак не значи ни повратак традиционалним европским црквама. Као карактеристике те религиозности, он наглашава неинституционалност и нарцисоидност, уз постављање питања какав нам се бог вратио. У закључним размишљањима се наглашава да савремена ситуација намеће питање о Богу као основно теолошко питање, али и да теологија не треба да буде само говор о Богу, већ Божији говоррелевантан за конкретну људску егзистенцију.

Након предавања проте Зорана Крстића, модератор је навео:

Као и обично и овај пут нас је прота Зоран Крстић, на методолошки заокружен начин, упутио на истину изузетног искушења теологије у савременом плуралистичком друштву. Његово излагање нас подсећа на ону метафору теолога који има дивни плашт Средњег века — кога сви гледају, али кога нико не слуша, нити чује. Како се снаћи у таквом конгломерату религијских понуда, пред реалношћу празних Цркава, једно је од питања нашег предавача. Закључујемо да то, очигледно, не можемо успети причом о Богу уопште, о божанству уопште него, закључује наш предавач, а и ми са њим, да нам овде треба тријадолошка еклисиологија, да треба понудити тројичног Бога човеку постмодерности.

Пре него што је дао реч следећем предавачу, протођакон Златко Матић је најавио:

Сада, према предвиђеном програму, реч дајемо професору др Ненаду Милошевићу, редовном професору нашег Богословског факултета у Београду, дугогодишњем учитељу многих генерација наших студената, који у њему нису видели само наставника литургијске групе предмета, него и учитеља молитве и богослужења и то све у веку који негира и поклоњење и жртву.

Уважени господине професоре, драги Ненаде, изволи!

Своје речи учесницима симпосиона, након искрених честитки организатору и епископу Игнатију, чији је заједнички јубилеј повод сабрања, проф. Милошевић је конципирао тако да могу одговорити на питање нашег учествовања у Анафори, Евхаристији и животу Бога, Свете Тројице. Смисао, као и значење појмоваузношење (анафора — ἀναφορά) и приношење (просфора — προσφορά), али и других литургијских термина (предложење — πρόθεσις, проскомидија προσκομιδή, па и евхаристија — εὐχαριστία), заступљених у евхаристијским литургијама источне литургијске породице, и даље је вредно истраживања, тврди наш предавач. Циљ његовог предавања је покушај сагледавања различитих аспеката истог догађаја који се дешава у Анафори, без обзира на њену структуру. Иако видно неистакнут моменат који би указивао на Вазнесење (асцендентна епиклеза), у Византијским Литургијама се, истицањем десцендентне епиклезе, не оставља простор за рашчлањавање догађаја из икономије спасења, јер је сада Христос исти и Васкрсли, и који се вазнео на Небо, и којим се верни причешћују. Јасним истицањем да се претварање светих Дарова врши силом и дејством Светога Духа истовремено се означава и Васкрсење и Вазнесење и Педесетница, поучио нас је г. Милошевић.

У виду краће анализе одслушаног предавања, модератор је истакао:

Истраживање рукописа, мукотрпан посао који литургичар чини ради другога и за другога, нудећи материјал за систематску процену, изузетан је израз богослужења, односно богословља као служења. Богословље, надаље, није ништа друго, до у реч преточено искуство општења са Оцем у Духу и истини. Предавање професора Милошевића, које смо управо саслушали, достојан је пример опитног богословствовања. Своју реч на тему Анафора — узношење или приношење, након филолошке историјске анализе, наш професор закључује цитатима који утврђују Евхаристију као благодарење вечној Тројици и потврђује да то сви типови Литургије садрже.

Хвала, још једном, професору и учитељу нашем, у име свих присутних.

Затим је додао:

Настављамо, представљајући цењеног професора Ставроса Јагазоглуа који је, са радошћу то подвлачимо, био наш гост далеке 2004. године. Још увек се сећамо његовог блиставог предавања на тему Отуђеност етоса од вере, оне критике западног усиолошког приступа животу и богословљу, који се пренео и на Исток. Након Ставросовог предавања, митрополит Јован пергамски нас је још тада позвао да речи професора Јагазоглуа постане храна наше самокритике. Очекујући још једно предавање које ће нас поново позитивно испровоцирати у размишљању и реакцији, као што је било пре десет година, а његова данашња тема Криза саборности — бирократско схватање Еклисиологије и проблем заједнице и саборности Цркве данас је заиста таква, молимо професора да узме реч.

У свом блиставом обраћању, проф. Јагазоглу је отворио питање еклисиолошке кризе православља. Тврди да један самокритички осврт на еклисиолошко стање савременог православља, не може да се не бави често приметним недостатком еклисиолошке самосвести, новијим феноменом аутокефалије етничких (националних) Цркава, аутаркијом (самодовољношћу) одређених локалних Цркава, интровертношћу и изолационизмом, фрагментираношћу, а повремено и антагонизмом између православних јурисдикција.

Након овако изазовног прегледа стања наше Цркве, модератор је, захваливши професору и госпођи Јелени Касапис на детаљном преводу, додао:

Ја рекох у уводу да ће бити изазовно и провокативно предавање и, заиста, поменуте су реалности као што су: недостатак црквене или саборне свести, проблем етнофилетизма као самодовољности, губитак екуменског духа, фундаменталистичка настројења, црквени конзумизам, јуридичка квази-црквеност. Заиста, свим овим својим приступима и оваквим анализама, видимо да се много тога непредањског увукло у наше разумевање Цркве и живота, о замени харизма служби једним колективним службеничким организмом, колективом, боље рећи, који нема везе са евхаристијским животом Цркве, зато је професор констатовао да постоји бирократска, административна или институционална еклисиологија која је у сукобу са живом еклисиологијом, која уравнотежује христологију пневматологији.

Сагласност у анализи професора Ставроса и оца Зорана говори о изазовном проблему сведочења теологије данас, што нас поново упућује на православну светоотачку тријадологију и на њене егзистенцијалне последице у дијалошкој пројави у свим круговима разговора данас.

Хвала још једном господину професору.

Затим је најавио последњег предавача преподневног дела нашег рада:

Нашег драгог пријатеља, оца Стаматиса Склириса, заиста не желим посебно да представљам. Све што бих рекао, било би штуро и бледо, посебно у овој Цркви, у којој се он представио и нама и Будућем веку овом фреском изнад нас, која је много испред нас, која нам сведочи његов уметнички и богословски таленат, фрескописом који нас враћа истини да Црква јесте икона и то баш Свете Тројице. Да не бих дужио, оче Стаматисе, изволите, представите нам Око Пантократора, јер тако је предавач насловио предавање које нас очекује.

Отац Стаматис је говорио о иконичном изражавању и описивању неописивог и Неописивог. Развој те општељудске потребе, предавач прати кроз историју и тако долази до хришћанских портрета и икона. Посебну пажњу посвећује икони Сведржитеља, проучава различите приступе и изразе уметничког литургијског доживљаја Господа заједнице и представља примере, који указују на есхатолошки смисао православног иконописа.

На речи похвале наше помесне Цркве, које је о. Стаматис изговорио на почетку свог предавања, протођакон Златко је „узвратио“:

Хвала, оче Стаматисе, хвала на предавању и хвала на оној уводној похвали браничевској Цркви. Тако о другоме и о другој локалној Цркви говори човек који љубављу гледа и који превиђа све наше мане. То је поглед теолога и црквеног уметника, поглед из будућности, из наше вечне заједнице у животу Свете Тројице. Ту неизразиву реалност, како сте говорили у предавању, ми иконолошки представљамо Евхаристијом, Црквом, али и у Евхаристији и у Цркви, зато захваљујемо још једном.

Затим је и закључио преподневну сесију:

Овим ми приводимо крају наше преподневно дружење. Остаје ми само да Вас подсетим да ћемо вечерас, у 17h, овде служити вечерње. Након тога ће нам се обратити митрополит пергамски својим предавањем, а једна завршна, заједничка дискусија предвиђена је, после тог предавања. Тиме ћемо симпосион привести крају, у правом смислу речи, заокружићемо једним малим коктелом испред — надам се да ћемо тамо и продужити дискусију, а сутра, овде, на истом месту, у овој Цркви, служимо Свету Литургију и тиме ћемо, надам се, крунисати наше сабрање и данашње и сутрашње. Ја свима, посебно нашим предавачима, од срца захваљујем што смо били заједно, што су нам донели такву радост и све вас поздрављам и желим пријатан дан до вечерас у 17h.

Након предавања, сви учесници симпосиона уживали су у поставци изложбе уметничких фотографија на тему Десет векова светлости Браничевске епархије, коју је организатор, Одбор за просвету и културу Епархије, приредио у сарадњи са Историјским архивом Пожаревца, чијем руководству овом приликом срдачно захваљујемо.

Вечерња сесија симпосиона, којом је руководио епископ западноамерички, г. Максим (Васиљевић), започела је после вечерње службе. Једини предавач био је митрополит пергамски Јован, који нам је говорио на тему односа Цркве и Свете Тројице.

У свом говору, митрополит је изнео став да у последње време и православнитеолози оспоравају сваку повезаност Тајне Цркве са Тајном Свете Тројице. Велики оци Цркве, као што су Свети Игњатије, Свети Максим, али и целокупно божанствено богослужење наше Цркве, иконички повезују Цркву са Богом. Свети Максим, следујући Светом Дионисију Ареопагиту, посебно наглашава да суштина Божја ни на који начин не може да се иконизује у творевини. Тумачећи ово, Свети Максим налази иконичност те Тајне у триптиху: γέννεσις–κίνησις–στάσις, који карактерише творевину. У личности Христовој, сапостоји цела Света Тројица. Према Светом Максиму, присуство Бога у творевини се не може изразити у оквирима analogia entis, као ни разумским покретом онога који означава ка ономе што се означава, већ само оним што Свети Максим назива σύμβολον, или τύπον. Црква сматра да је Света Тројица свагда присутна у творевини, захваљујући присуству ипостаси Сина у твари. Присуство тројичног Бога у Цркви, кроз символе и иконе, последица је космолошких димензија христологије. Еклисиологију не можемо схватити без тријадологије.

Предавање нашег митрополита изазвало је живу дискусију у коју су се укључили и остали предавачи и учесници сабрања.

Сутрадан, у недељу 19. Октобра 2014, на дан Светог апостола Томе, служили смо свету архијерејску Литургију, такође у Цркви Свете Петке. Началствовао је митрополит Јован (Зизијулас), а саслуживали су му епископи: врањски Пахомије, шумадијски Јован, западно-амерички Максим, стобијски Давид и пожаревачко-браничевски Игнатије, више од тридесет свештеника (међу којима и декан Православног богословског факултета УБ, протојереј-ставрофор проф. др Предраг Пузовић) и ђакона и више стотина лаика. Након прочитаног Јеванђеља, владика Игнатије се обратио сабрању. Његову беседу преносимо у целини:

У име Оца и Сина и Светог Духа.

Ваше Високопресвештенство, љубљени ми у Господу митрополите Јоване,

Ваше преосвештенства, владико врањски Пахомије, шумадијски Јоване, западноамерички Максиме, стобијски Давиде,

драги оци, драга браћо и сестре,

Данас имам посебно задовољство да пред својом браћом и саслужитељима, пред вашим лицем у литургијском слављу, поздравим браћу архијереје, браћу свештенике и све вас поздравом, који у себи носи много наде и све оно што је заиста човеку и читавој творевини једино потребно — поздравом Христос Воскресе!

Господ нам је, дошавши на свет и поставши човек, дао живот, баш као што је и рекао: „Дођох да вам дам живот и то у изобиљу“. Ми обично, јер нас друге бриге муче, заборављамо на тај велики дар, дар живота, дар постојања, који нам Господ дарује кроз крштење и сједињење Духом Светим са Њим. Понекад наш живот буде тако тежак па се жалостимо, јер заборављамо овај велики дар Божји и обећање, које је већ испуњено у Њему, јер је Он васкрсао из мртвих и тако отворио пут сваком телу ка васкрсењу.

Господ нас је створио по лику своме. Као што смо се у ове дане на предавањима осврнули на тему Цркве Божје, која је икона Свете Тројице, подвлачимо зато да свет носи обличје Божје и указује на присуство Божје у њему. Зато желим да вашој љубави данас мало појасним ове речи из Јеванђеља које нам је Господ упутио, говорећи: „Чините добро и непријатељима својим и дајте не чекајући да вам се врати“. Од нас се очекује да чинимо више од осталих, да љубимо и непријатеље своје, јер Господ љуби све нас, да будемо милостиви, јер је Господ наш милостив.

Овиме се показује, драга браћо и сестре, да смо позвани да пројавимо лик Божји у нама, нашим начином постојања и сопственим живот. Управо је пројава Божјег лика у нама када се уздигнемо изнад природних закона и пројавимо нашу слободу коју нам је Господ подарио. Дакле, да слободу своју пројавимо као љубав према другоме. Љубав увек треба да буде израз слободе, као што и слобода треба да буде израз љубави. Природно је, као што каже Господ, да волим онога који воли мене, да чиним добро ономе ко мени чини добро. Али је изнад природе да чиним добро ономе ко мени чини добро, да волим оног ко мене мрзи. То, пак, није ништа против природе parafisi, као што каже велики богослов, већ је iperfisiнатприродно, у смислу да на овај начин показујемо да смо иконе Божје. Те речи Господ упућује и апостолу своме Томи, кога данас славимо, када му каже: „Дођи Томо, види и опипај и не буди неверан, већ буди веран“. Тома заиста, након тога, каже: „Господ мој и Бог мој“. Господ њему, ипак, тада каже: „Блаженији су они који не видеше, а повероваше“. Поново, дакле, Господ тражи слободу, да се уздигнемо изнад природе и таквог начина постојања и да верујемо у нешто што не видимо. Оно што видимо, то нас на неки начин приморава и не можемо да одрекнемо. То није никаква слобода. Када, пак, признамо нешто да постоји што не видимо и упркос свим тим природним законима, тада показујемо лик Божји у себи, оно божанско. Господ нас таквом љубављу љуби, јер је прво Он нас заволео. Ми смо погрешили и одбили његову љубав и заједницу. Упркос томе. Он нас поново воли и, иако га разапињемо, Он нам поново дарује живот. То је љубав.

То се свакако може и у искуству видети, јер се не ради само о теорији, поводом које би се неко питао како је то могуће, зар је могуће. Могуће је, дакле, да волите некога иако он вас не воли. То искуство имамо сви. Не да нас неко воли због нечега што смо му учинили. Ту љубав ми поштујемо, али знамо да је мањкава. Али ми желимо да нас неко воли ни за шта. Да нас воли онако, зато што жели да нас воли, а не зато што смо му нешто учинили. Дакле, видите, у нашем искуству постоји та пројава Божјег начина постојања и ми смо заквашени божанским начином постојања. Оно што нас, и поред свих наших слабости, чини иконама Божјим, јесте улазак у литургијску заједницу, након крштења. Све ово су слике и предокуси, али у литургијској заједници, где се поистовећујемо са самим Сином Божјим, постајемо синови Божји и иконе Иконе, будући да Оци називају Сина Иконом Оца. Ми смо сада иконе Иконе, иконе у Христу.

Зато смо сигурни у наше спасење. Наше спасење је осигурано, јер се у Господу спасавамо, Он нас спасава. Наравно, Он неће без наше дозволе, Он неће без нашег пристанка и слободе, увек нам омогућује да слободно изјавимо да ли хоћемо да нас спасе или не. Свети апостол Павле говори да ће на крају Господ све привести Оцу. Али Свети Максим Исповедник додаје на те речи апостола Павла, још и то да ће се то десити са онима који желе да буду приведени. Све то, опет, потврђује велики дар, по коме смо ми иконе Божје и разликујемо се од свих живих бића — дар слободе. Њу нам Господ никада неће укинути, јер нас она чини иконом Његовом и човеком. Када се слобода пројави као љубав према другоме, као заједница са другоме, схватамо љубав, као предокус вечног живота. Она носи тај залог вечног живота и спасења.

Да сте живи и здрави и благословени!

Хвала вам што сте данас дошли да заједно служимо и да пред лицем Божјим, у Сину Његовом, будемо још једном помиловани у векове векова!

На крају Литургије, сабраној заједници обратио се митрополит пергамски и рекао:

Драга у Христу браћо,

Господ наш, у јеванђељу, упоређује себе са преподобним пастиром и наводи неке карактеристике тога пастира. Каже да се добар пастир стара за храну својих оваца, зна сваку овцу своју и зове је по њеном имену. Тај добри пастир је Господ наш Исус Христос — пастир који душу своју полаже за овце своје. Он нас све познаје по имену. Он се стара за храну нашу, тако да бисмо живели вечно и он је тај који се жртвовао за нас.

Али у Цркви је, драга, љубљена браћо, Господ поставио икону своју — пастире, епископе. То су они пастири и епископи који поштују стадо своје, који речју својом воде паству своју, старају се за храну својих верних и штите их као овце, да не би вук ушао и поклао их. Епископи хране паству своју крвљу и телом Господа нашега Исуса Христа, на Светој Литургији, коју смо и данас служили. Ови добри пастири имају заједницу љубави са сваким од своје пастве и, ако је потребно, жртвују и живот свој за свакога од своје пастве.

Ето, такав добар пастир је, љубљена браћо, и Његово Преосвештенство Епископ браничевски Господин Игнатије. Он је тај који вас већ двадесет година учи и који вас управља речју Божјом — храни вас телом и крвљу Господа нашег Исуса Христа, све вас познаје и зове по имену, утврђује свакога који долази овде. Наиме, очигледно је то колико је ваш епископ лично везан за свакога од вас и да не би пожалио дати живот свој за вас. Сви смо дошли овде да овог доброг епископа и пастира, вашег епископа Игнатија, испоштујемо и почаствујемо, да му захвалимо за сав његов допринос.

Вас, владико, потребује овај паства, али и цела Црква Божја!

Браћо, епископ Игнатије је један врло угледан епископ, јерарх Цркве Божје. Он је стуб Цркве, и то не само ове помесне Цркве, већ је и стуб целе Православне Цркве и веома јој доприноси.

Видим да овог доброг пастира, вашег епископа, којег вам је Господ послао, сви поткриљујете љубављу и поштовањем. Ви сте пример помесне Цркве и молим се да вас Господ сачува свагда уједињене око вашег епископа — да га волите и поштујете као што он вас љуби. А, тада, будите сигурни да ћете имати благослов Божји. Наиме, молитва епископа се стара за то, да вас у тешким моментима вашега живота, благодат Божја чува и закриљује.

Но, љубљена браћо, наша Црква нема само потребу за добрим јерарсима и клирицима који брину о пастви, него има и потребу за добрим учитељима, који уче и поучавају нашу теологију, јер без теологије Црква не може да живи. Јер, љубљени моји, Црква ће само теологијом моћи да нађе прави пут у историји и зато је тако потребује.

Наш љубљени брат Игнатије је један од познатијих теолога наше свете Цркве. Као што знате, он не само да предаје на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, већ и, будући да је у целом свету познат као добар теолог, учествује у теолошком дијалогу са другим, инославним Црквама.

Црвена куга - Антоније Ђурић

Tue, 23 Dec 2014 16:40:00 +0000

Промоција књиге "Црвена куга" Антонија Ђурића. Среда 24. децембар 2014. године, Центар за културу Ваљево, 18. часова.

Каменован храм у Подгајевима у Општини Живинице

Mon, 22 Dec 2014 10:08:00 +0000

По ријечима г. Ненада Бороса, члана Црквеног одбора из Подгајева, који је јутрос као и сваке недјеље и празника отворио цркву да одзвони и помоли се Богу, примјетио је полупане прозоре и избројао двадесетак удубљења на фасади и мноштво каменица који су изазвали оштећења. Послије још једног у низу напада на православне храмове на територији Тузланског кантона, изражавамо своје разочарење али и наду да ће Господ Бог уразумити срца вандала који скрнаве вјерске објекте.

парох живиничко-подгајевски јереј Милош Тришић

Извор: Епархија зворничко-тузланска

Епархијске вести

Уснула у Господу најстарија српска монахиња

Mon, 22 Dec 2014 10:05:00 +0000

Сутрадан, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски г. Јован служио је свету заупокојену Литургију, а у наставку и монашко опело. На дан сахране, 18. децембра, од раног јутра је пристизало свештенство, монаштво и благочестиви народ са свих страна: из Епархије шумадијске, жичке, браничевске, крушевачке… Од врле игуманије Михаиле, у име свих, опростио се надлежни Епископ, који је рекао да је мати Михаилу упознао као манастирски ђак у својој 12 години у манастиру Студеници, када је долазила код свога брата оца Јулијана Студеничког.

Мати Михаила се у својој 18 години, када су се девојке китиле цвећем и одлазиле на игранке и прела, одрекла овога света, узела крст свој и пошла за Христом; њена млада душа је чезнула за вечним и непролазним. Зато је 1935. године оставила родитељски дом и Крушевац, престоницу цара Лазара, и упутила се у манастир Пресвете у Старој Србији код чувене руске игуманије Диодоре, која ју је увела у монашки живот по руском правилу.

Године 1945. Бугари су протерали ово сестринство, руско и српско, где долазе код митрополита Јосифа у Београд, који је и сам био протеран, а који их упућује на владику Валеријана, викарног Епископа будимљанског, задуженог од стране Српске Православне Цркве за протерана свештена и монашка лица. Епископ Валеријан их упућује у манастир Благовештење Рудничко. Овде мати Диодора и њено сестринство долазе на згариште јер је непријатељ запалио манастир. Све је изгорело осим цркве. На пепелу и згаришту, на празној ледини, без игде ичега, сабрало се ово сестринство које је бројало око 26 монахиња, што руских што српских. Живеле се у штали пуних седам година. Али, долази још једна невоља: 1948 године мати Диодора и руске монахиње су протеране јер нису имале држављанство ФНРЈ. Био је то болан растанак са својом матером и руским сестрама. Управу над манастиром Благовештења, по благослову, тада Епископа шумадијског Валеријана, прима сестра Марина, која прима и малу схиму са именом Михаила.

Живот овог сестринства у манастиру Благовештењу био је уистину подвиг. Почело се од ничег, најпре на рашчишћавању згаришта и камен по камен, на обнови манастирских конака. Хлеб се куповао. Аграрном реформом манастиру је одузето на стотине хектара шуме и земље. Живот је, уистину, био подвижнички. Данас је манастир Благовештење уређен манастир Епархије шумадијске.

Говорећи о игуманији Михаили, Преосвећени Владика је рекао да је била велики молитвеник и један од стубова Епархије шумадијске. У монашком подвигу је провела 80 година и уснула у Господу у својој 98 години живота.

Игуманија Михаила је била духовна мајка многој деци која ће је памтити по љубави, јер је свима хтела да помогне и пружи савет и утеху. Многе је привела Христу Богу кроз поуку да се некрштени крсте и невенчани венчају. Била је мисионар у времену од 68 година колико је провела као игуманија благовештењска. Свакога је са љубављу дочекала и са љубављу испратила. У манастиру Благовештењу, после сваке Литургије, за учеснике се поставља трпеза љубави.

Била је најстарија монахиња (80) и игуманија (68) у Српској Православној Цркви.

Игуманија Михаила је сахрањена на монашком гробљу у порти манастира Благовештења.

Нека је блажен покој овој врлој монахињи и игуманији, у Царству Оца Небеског, и да је Господ прослави као што је и она Њега прослављала, приносећи трудове монашког живота.

Извор: Епархија шумадијска

Епархијске вести

Слава храма светог оца Николаја у манастиру Буково

Sat, 20 Dec 2014 14:18:00 +0000

Великим црквено народним сабором обележана је слава буковске светиње, у коју су се данас сабрали верници из целе Епархије тимочке. У својој беседи Епископ Иларион је честитавши храмовну славу игуману са братијом , домаћинима славе и свима присутнима рекао: „Свети Николај је читаво своје биће, читаву своју вољу, ум, срце, и читаву своју телесну снагу усмерио на љубав према Господу. И Господ, који милостиво прима оне који му прилазе, многоструко је узвратио благодатним даровима Свом смиреном слуги, Светом Николају. Свети Николај је још за живота чинио многобројна чудеса и та чудеса су се наставила и после његовог одласка из овог телесног, материјалног и видљивог света“. У наставку беседе, владика је говорио о важности и значају активног учествовања верних у свакодневном богослужењу, нагласивши да је познавање самог богослужења важно за проповедање, Истине Православне вере, на које смо позвани.

Потом је уследило ломљење славског колача, а овогодишњи домаћин славе, заједно са манастиром, био је г-дин Владимир Фрунзареловић са породицом из Неготина.

Манастирска обитељ угостила је за славском трпезом све вернике који су данас били у буковској светињи. Овом приликом Епископ Иларион је похвалио дугогодишње велике донаторе, који су несебично помагали у обнови и изградњи храмова и црквених домова, њиховом уређењу и украшавању, како у Тимочкој тако и другим Епархијама наше Свете Цркве, г-дина Димитрија Стојановића из Кладова и г-дина Најдана Фортунића из Кобишнице. Ови неуморни приложници, који су добитници Ордена Светог Саве другог степена, и даље настављају да помажу наше свете храмове. Такође, Епископ је похвално говорио о вишегодишњем несебичном помагању др Ружице Ристић из Зајечара, добитници Ордена Краљице Милице – преподобне Евгеније – „За делатну љубав према Светој Мајци Цркви“ који јој је додељен за самарјанско милосрђе према свештенству, монаштву и верном народу Епархије тимочке.

фотогалерија: http://eparhija-timocka.org/slava-hrama-svetog-oca-nikolaja-u-manastiru-bukovo/

Молитвено сећање на Епископа жичког Хризостома

Fri, 19 Dec 2014 11:57:00 +0000

Тим поводом у манастиру Рујан, код Ужица, где је Блаженопочивши Владика Хризостом, по својој жељи, сахрањен, служена је Архијерејска Литургија и парастос. Свету Архијерејску Литургију, служио је Његово Преосвештенство Епископ топлички Г. Арсеније, духовно чадо Блаженопочившег Владике Хризостома, уз саслужење свештенства и монаштва жичке епархије. Након Литургије у манастирској цркви Светог Великомученика Георгија је служен парастос Епископу Хризостому, а затим и помен на његовом гробу.

Епископ Хризостом (Столић) је рођен у Руми 1939. године. У свом родном месту завршио је основну и средњу школу, након чега одлази у манастир Дечане, где га је у чин јерођакона и јеромонаха рукоположио тадашњи епископ рашко-призренски, а потоњи патријарх српски Г. Павле (Стојчевић). Убрзо након тога одлази у Америку где је, у руском манастиру Свете Тројице у Џорданвилу, студирао теологију. Једно време служио је као помоћни парох у саборној цркви Светог Васкрсења Христовог у Чикагу и као парохијски свештеник у српској цркви Светог великомученика Георгија у источном Чикагу. Након тога одлази на Свету Гору у манастир Хиландар у коме је провео пуних 20 година. У Хиландару је вршио дужност библиотекара где се неуморно интелектуално усавршавао. Плод његовог рада у библиотеци је била књига Светачник у два тома, коју је написао и објавио на српском језику, а приредио је и Литургију Светог апостола Јакова у преводу на српски језик.

Цариградски патријарх Димитрије рукоположио га је у чин архимандрита, а као запажен монах био је старешина (протос) целе Свете Горе. Свети Архијерејски Сабор СПЦ је, у Београду, маја 1988. године изабрао архимандрита Хризостома за епископа западноамеричког. Епископ Хризостом је управљао том епархијом све до 1992. године, када је изабран за епископа банатског. У банатској епархији, поред обнове епископског двора, више храмова и црквених здања, у непосредној близини Вршца подигао је и манастир Средиште.

За епископа жичког, владика Хризостом, је изабран 2003. године. Одмах по доласку на жичку епархију почео је неуморно да ради на обнови и изградњи цркава и манастира. Владика Хризостом је обновио предратни часопис „Жички благовесник“ и покренуо издаваштво, објављујући издања литургијске, богословске и историјске садржине. Дуго година био је уредник календара Цркве, гласила Светог Архијерејског Синода. Био је члан Комисије Светог Архијерејског Синода за припрему издања Служебника, Србљака, и других богослужбених књига. Као приређивач објавио је на српском језику Свето Јеванђеље, Апостол, Архијерејски чиновник и дванаест томова Минеја.

Сазнавши за рушевине манастира Рујан у Врутцима, где се налазила штампарија у 16. веку, донео је одлуку да се тај манастир обнови и сазида по могућству у непосредној близини. Тиме је иницирао подизање јединог манастира у близини Ужица, а својом жељом да се у том манастиру сахрани после своје смрти, постао је први архијереј који је сахрањен у близини овога града.

Након краће болести упокојио се у раним јутарњим часовима 18. децембра 2012. године, а по својој жељи сахрањен је у манастиру Рујан у Врутцима, чију је обнову сам иницирао, свесрдно помагао и будно надгледао. Нека је вечан спомен Блаженопочившем Епископу Хризостому!

ипођакон Немања Спаловић

Саопштење за јавност протојереја-ставрофора Велибора Џомића поводом новог одбијајућег рјешења за привремени боравак

Thu, 18 Dec 2014 22:01:00 +0000

Подручна јединица МУП-а у Подгорици је прије неколико дана донијела седмо по реду првостепено решење којим је одбијен мој оправдани и на закону засновани захтјев за одобрење привременог боравка у Црној Гори по основу спајања породице. Подсјећања ради, за скоро четири године трајања овог поступка, Подручна јединица МУП-а у Подгорици је донијела седам првостепених одбијајућих решења и један закључак, МУП је донио 8 другостепених решења, а Управни суд три пресуде којим су решења поништавана због незаконитости!?! Слободно се може закључити да се МУП, судећи по броју решења, фигуративно казано, убрзаним корацима приближава фамозном Дантеовом деветом кругу пакла!

Након најновијег решења могу да констатујем да је ово био најнезаконитији поступак од свих досадашњих незаконитих поступака и да је ово најнезаконитије решење од свих досадашњих незаконитих решења МУП-а чију незаконитост нисам само констатовао само ја у својству странке у поступку него Управни суд Црне Горе својим пресудама. Начелница Подручне јединице МУП-а у Подгорици Миланка Баковић није имала храбрости да води поновљени поступак, иако је њено решење поништено због незаконитости. У поступак је, мимо њихове воље, уводила потчињене службенице које, како се у поступку видјело, уопште нису биле упознате са предметом.

И у току овог поновљеног поступка су драстично прекршена моја права, није ми дозвољен увид у доказе и ускраћено ми је законско право да се о њима изјасним. Од доношења пресуде Управног суда до доношења овог решења је прошло пет и по мјесеци што представља скандал своје врсте. Другостепени орган је незаконито преузимао надлежности првостепеног органа и водио дио првостепеног поступка што представља до сада невиђену незаконитост. Умјесто оригиналних исправа служили су се неовјереним фотокопијама, а мој оправдани захтјев за одобрење боравка официјелно, како се види из докумената, прекрстили у ”захтјев за одбијање боравка”!?!

Уложио сам жалбу на 26 страница, али не очекујем да она буде усвојена. Мени је јасно да су се извањи министар унутрашњих послова Рашко Коњевић, његов довијечни и времешни помоћник који треба да је у пензији са 67 година живота Абид Црновршанин и начелница Миланка Баковић договорили да поново, по ко зна који пут, у мом предмету злоупотребљавају јавна овлашћења и урушавају темеље правне државе. Са адвокатима ових дана разматрам могућност да, ради заштите угроженог правног поретка и повреде мојих права, против Коњевића, Црновршанина и Баковићке надлежном тужилаштву поднесем кривичне пријаве због сумње да су починили више кривичних дјела у мом и другим случајевима. Управна инспекција нема храбрости да испита незаконито поступање функционера и службеника МУП-а ако не због нас онда због штете коју већ годинама некажњено праве држави Црној Гори.

Зачуђујуће је ћутање и вишегодишње непоступање Заштитника људских права – националног механизма за заштиту од дискриминације – који годинама затвара очи на сваки примјер кршења људских права и дискриминације православног свештенства и монаштва по основу вјерског увјерења.

Митрополија црногорско-приморска

Хришћанска љубав и пожртвовање на делу

Thu, 18 Dec 2014 10:52:00 +0000

Свештеник Александар Самарџић са члановима Црквеног одброа и благочестивим народом Парохије Светог Георгија у КОпенхагену прикупили су и овох дана упутили вредну хуманитарну помоћ становницима кладовске општине, чије су куће оштећене у септембарским полавама.

У Црквену општину Кладово пристигло је више од 80 различитих кућних апарата, за које су наши верници из далеке Данске прикупили потребна финансијска средства. Свештеник Александар Самарџић је боравио у септембру у Кладову, у време поплава, и лично се уверио у колико тешкој ситуацији су се нашли житељи кладовске општине. Свештеник Александар је тада посетио многобројна постардала домаћинства. По повратрку уДанску орагнизовао је прикупљање добротворне помоћи, која ће, по речима свештеника Дејана Пајића, архијерејског намесника кључког, бити подељена породицама у Грабовици и Подвршки, тако да ће многа домаћинства хладне зимске дане и предстојеће празнике дочекати са новим кућним апаратима.

Извор: Епархија тимочка

Епархијске вести

Да детињство бар на трен безбрижно буде

Mon, 15 Dec 2014 10:54:00 +0000

„Мама се твоја моли за тебе, зато смо ми сада овде. И доћи ћемо опет, а ти слободно кажи шта ти треба“, речи су утехе и наде које је једанаестогодишњој Милици Шугић из Попучака упутио свештеник Игор Илић, духовник Кола српских сестара „Преподобна Мати Евгенија“ при Храму Васкрсења Христовог у Ваљеву. Да несрећа никад не долази сама, мала Милица спознала је у животном добу ком би безбрижје требало да је друго име. Живи са баком имењакињом Милицом Грубор (78), здравља одавно нарушеног. Живот је нимало није штедео. Осморо деце је одгајила. „Олуја“ хрватске армије отерала ју је из родног Книна. У беспућа избеглиштва... Шесторо деце расуто по Србији и свету, двоје упокојених у протеклих осам месеци. Једно од њих и Миличина мама Славица. Вредна и пожртвована за своју јединицу.

- Надничила је сирота где год је стигла. Стажа мало, тек понеки динар у кући. Да се плате рачуни и има за понеки залогај. Није се жалила, имала је снаге за све. Чак је и плац купила. Али, болест тешка (карцином)... није могла... - прича нам кроз сузе бака Милица. Нуди нас кафом, грли и благодари. Има добрих људи, вели она. Комшиница Олга Маринковић увек је ту. Иако нема много, све са њима дели. Власници куће, породица Радојчић из Ваљева, омогућили су им бесплатно становање. Тек да плате режијске трошкове. Али, кад сте без динара сигурног прихода (бака нема пензију), и то је много. Син Зоран Грубор живи у близини. Помаже, али како нема сталан посао, не може много. Милица похађа шести разред Прве основне школе. Добра је ученица, лепо васпитана, скромна и вредна. Похађа веронауку и редовно се моли. Волела би да буде део Светосавске омладинске заједнице. Истакнута чланица СОЗ-а Милица Миливојевић срдачно жели добродошлицу млађој имењакињи и у Господу сестри.

Владика Милутин обезбедио им је огрев за зиму. Милица и бака захваљују на даровима. Ту су одећа, средства за хигијену, храна... Биће још, доћи ће сестре опет. Јер, оне следе Крст Христов и пут љубави. Са њима то чине и сви верни који крај иконе Богородице Тројеручице у Храму Васкрсења остављају прилоге. Времена јесу тешка, али многи од нас могу одвојити од сувишка. Мало, које некоме може бити много. Не заборавимо!

Ј.Ј.

Извор: Епархија ваљевска

Епархијске вести

Литургијско сабрање у Доњем Дубцу код Гуче

Sat, 13 Dec 2014 12:51:00 +0000

служио је Свету aрхијерејску Литургију у храму Свих Светих у Доњем Дубцу код Гуче, Архијерејско намесништво драгачевско. Преосвећеном Епископу саслуживали су Архијерејски намесник драгачевски, четворица презвитера и два ђакона.

На Светој Литургији владика Јустин је правом ношења напрсног крста одликовао високопречасног протојереја Милуна Ивановића, Архијерејског намесника драгачевског, а чином протојереја, пароха каонског, јереја Љубинка Корићанца. Такође, владика се захвалио ктитору храма Свих Светих, хаџи Радимиру Милићу, на досадашњем труду и припремљеној трпези љубави, пожелевши да се градња храма ускоро доврши.

Иако је први снег покрио драгачевска брда, то није спречило да мноштво верног народа узме учешћа у евхаристијском сабрању.

вероучитељ Никола Ивановић

епархија жичка

(ВИДЕО) Митрополит Амфилохије - Тони Блер је веровао да је Православље веће зло од бољшевизма

Fri, 12 Dec 2014 20:21:00 +0000

Одржано предавање "Вера и наука"

Fri, 12 Dec 2014 16:44:00 +0000

Предавачи на ову тему за коју увек постоји велико интересовање, били су презвитер Вукашин Милићевић, асистент за систематску теологију (Догматику) на Православном богословском факултету у Београду и ђакон др Здравко Јовановић доцент на катедри за Патрологију, такође, на Православном богословском факултету у Београду.

Након уводних речи модератора предавања, окупљенима се обратио Епископ тимочки г. Иларион речима добродошлице, поздравивши уважене предаваче, директора Музичке школе г-дина Станоја Јовановића, свештенство и монаштво, као и све присутне. Владика је напоменуо раније успешно остварену сарадњу са Хришћанском културним центром „Др Радован Биговић“ на пољу унапређења права и верских слобода затвореника у Србији.

У уводном делу предавања говорио је презвитер Вукашин Милићевић објаснивши појмове вере и науке. Вера је наш однос са Богом а наука је наш однос са светом – рекао је отац Вукашин и додао да вера и наука нису у сукобу. Проблеми који постоје у односу вере и науке за директан извор имају незнање јер они који су се усуђивали да негативно говоре о вери са позиције науке, често нису много знали о самој вери и обрнуто. У наставку је поменуо неколико познатих случајева у историји када су људи од науке пострадали од оник који су за себе говорили да то чине у име вере. У каснијем периоду разни политички системи су у име науке тлачили и прогонили оне који верују.

Ђакон др Здравко Јовановић је у другом делу предавања говорио о Теорији Еволуције Чарлса Дарвина публикованој 1859. године и на које све начине је злоупотребљена сама теорија у циљу богоборства. Отац Здравко је конципирао своје предавање као одговор на три важна питања и то:

да ли је уопште могуће истовремено веровати у истинитост Теорије еволуције и приповест о стварању света у Књизи постања?
на који начин би требало разумети однос дејствовања Бога Створитеља и евентуалног еволутивног формирања нових врста?
да ли је могуће да човек и даље задржи тај специјални, централни значај у творевини, како то учи теологија имајући у виду приповест остварању свету у Књизи постања, из перспективе Дарвинове теорије по којој је човек настао од нижих бића?

На крају својих излагања предавачи су стрпљиво одговарали на многобројна постављена питања. На радост свих присутних предавање је потрајало пуна два сата у пријатној атмосфери међусобног дијалога. Обојица вечерашњих предавача су поред рада са студентима на Богословском факултету, учествовали на многобројним предавањима и трибинама. Укључени су у рад Хришћанског културног центра (www.hkc.rs) који је основао дугогодишњи редовни професор на Богословском факултету у Београду, блаженопочивши презвитер др Радован Биговић.

Владика Иларион је на крају захвалио предавачима, директору школе на уступљеном амфитеатру и свима присутнима на пажњи додавши да ће и убудуће бити организована оваква предавања широм наше Епархије.

Вјечнаја памјат

Thu, 11 Dec 2014 20:15:00 +0000

Господ Бог, по свом промислу и по својој Премудрости, дијели нам поуке, учи нас Истини, понекад кроз радости, сусретања и земаљске успјехе, – а понекад кроз враћање свега онога што имамо, и што волимо – у прах земаљски. И колико су нам ове прве поуке драге, и колико чезнемо за њима и призивамо их, толико нам ове друге тешко падају и чине да нијемо стојимо у људском болу пред Божијом Вољом.

Наше дијете, наш драги ђак Марко Ивановић, уписао је Цетињску богословију још 2007. године. Одмах се видјело да се не сналази са животом у интернату, а све то највише због свог јако осјетљивог здравља. Тешко је подносио ћудљиву цетињску климу, и врло брзо је добио препоруку љекара да се не задржава на Цетињу, поготово не у зимске, кишне дане. Све га је ово ометало да редовно и на прави начин савладава захтјевно школско градиво у богословији. Па ипак, и поред свега тога, Марко није одустајао од школовања на Цетињу, него је био упоран да оне предмете, које није стигао да савлада редовним путем – полаже у статусу ванредног ђака.

И тако се његов боравак у Цетињској богословији одужио, мимо предвиђеног рока. Најприје је путовао из Ужица на Цетиње, и на тај начин полагао венредне испите, а касније је добио благослов игумана манастира Подмаине у Будви, да тамо живи, да тамо спрема испите, да учи појање и читање, па да одатле долази на Цетиње у вријеме испитних рокова. Ово удаљавање од редовног похађања наставе и од школског интерната, приближило је Марка светињи манастирског општежића, свакодневне молитве, дочекивања гостију и других послушања. Он је у том духовном амбијенту сазријевао и као богослов и као човјек хришћанин.

Иако је био цетињски ђак, Марко је стасавао у сабрата Подмаинског манастира. Није био замонашен нити именован за искушеника, али је више времена свога живота проводио у овој обитељи, него у Ужицу, него на Цетињу. И то је тако трајало годинама. Могли смо се љутити на њега што своје школовање не приводи крају, али смо све више били увјерени да је њему лијепо у манастиру, и да – у свом младалачком трагању за Богом – под сводом монашке обитељи, овај момак налази свој духовни мир, и своје призвање. Призвање које ће се показати посљедњим и коначним у његовом кратком земном вијеку.

И тако, баш на почетку ове школске године, када се спремао да и формално оконча своје богословско школовање изласком на матурски испит; када је требало да се у његову диплому словима упише оно што се већ одавно очима видјело – да је духовно сазрео и да је образован Светињом Божијом, Марко је изашао пред Господа, изненада и прије свих наших очекивања. У једном безазленом момачком излету, у купању са друговима на пустој јесењој плажи, у петак 12. септембра, Јадранско море је узело земаљски живот Марка Ивановића, цетињског богослова, рођеног у Ужицу 03. марта 1992.г.

Нека му Господ остави вјечни спомен, пред садашњим и будућим генерацијама ученика и професора наше школе, пред свим Божијим људима, и пред Својим Премудрим Памћењем, у вјекове векова. Амин.

Ректор Богословије Светог Петра Цетињског

протојереј-ставрофор Гојко Перовић

Живе речи утехе: Живе речи утехе

Нова књига Епархије браничевске: Црква као икона Свете Тројице