Сутрадан, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски г. Јован служио је свету заупокојену Литургију, а у наставку и монашко опело. На дан сахране, 18. децембра, од раног јутра је пристизало свештенство, монаштво и благочестиви народ са свих страна: из Епархије шумадијске, жичке, браничевске, крушевачке… Од врле игуманије Михаиле, у име свих, опростио се надлежни Епископ, који је рекао да је мати Михаилу упознао као манастирски ђак у својој 12 години у манастиру Студеници, када је долазила код свога брата оца Јулијана Студеничког.

Мати Михаила се у својој 18 години, када су се девојке китиле цвећем и одлазиле на игранке и прела, одрекла овога света, узела крст свој и пошла за Христом; њена млада душа је чезнула за вечним и непролазним. Зато је 1935. године оставила родитељски дом и Крушевац, престоницу цара Лазара, и упутила се у манастир Пресвете у Старој Србији код чувене руске игуманије Диодоре, која ју је увела у монашки живот по руском правилу.

Године 1945. Бугари су протерали ово сестринство, руско и српско, где долазе код митрополита Јосифа у Београд, који је и сам био протеран, а који их упућује на владику Валеријана, викарног Епископа будимљанског, задуженог од стране Српске Православне Цркве за протерана свештена и монашка лица. Епископ Валеријан их упућује у манастир Благовештење Рудничко. Овде мати Диодора и њено сестринство долазе на згариште јер је непријатељ запалио манастир. Све је изгорело осим цркве. На пепелу и згаришту, на празној ледини, без игде ичега, сабрало се ово сестринство које је бројало око 26 монахиња, што руских што српских. Живеле се у штали пуних седам година. Али, долази још једна невоља: 1948 године мати Диодора и руске монахиње су протеране јер нису имале држављанство ФНРЈ. Био је то болан растанак са својом матером и руским сестрама. Управу над манастиром Благовештења, по благослову, тада Епископа шумадијског Валеријана, прима сестра Марина, која прима и малу схиму са именом Михаила.

Живот овог сестринства у манастиру Благовештењу био је уистину подвиг. Почело се од ничег, најпре на рашчишћавању згаришта и камен по камен, на обнови манастирских конака. Хлеб се куповао. Аграрном реформом манастиру је одузето на стотине хектара шуме и земље. Живот је, уистину, био подвижнички. Данас је манастир Благовештење уређен манастир Епархије шумадијске.

Говорећи о игуманији Михаили, Преосвећени Владика је рекао да је била велики молитвеник и један од стубова Епархије шумадијске. У монашком подвигу је провела 80 година и уснула у Господу у својој 98 години живота.

Игуманија Михаила је била духовна мајка многој деци која ће је памтити по љубави, јер је свима хтела да помогне и пружи савет и утеху. Многе је привела Христу Богу кроз поуку да се некрштени крсте и невенчани венчају. Била је мисионар у времену од 68 година колико је провела као игуманија благовештењска. Свакога је са љубављу дочекала и са љубављу испратила. У манастиру Благовештењу, после сваке Литургије, за учеснике се поставља трпеза љубави.

Била је најстарија монахиња (80) и игуманија (68) у Српској Православној Цркви.

Игуманија Михаила је сахрањена на монашком гробљу у порти манастира Благовештења.

Нека је блажен покој овој врлој монахињи и игуманији, у Царству Оца Небеског, и да је Господ прослави као што је и она Њега прослављала, приносећи трудове монашког живота.

Извор: Епархија шумадијска

• Епархијске вести
  

|

Великим црквено народним сабором обележана је слава буковске светиње, у коју су се данас сабрали верници из целе Епархије тимочке. У својој беседи Епископ Иларион је честитавши храмовну славу игуману са братијом , домаћинима славе и свима присутнима рекао: „Свети Николај је читаво своје биће, читаву своју вољу, ум, срце, и читаву своју телесну снагу усмерио на љубав према Господу. И Господ, који милостиво прима оне који му прилазе, многоструко је узвратио благодатним даровима Свом смиреном слуги, Светом Николају. Свети Николај је још за живота чинио многобројна чудеса и та чудеса су се наставила и после његовог одласка из овог телесног, материјалног и видљивог света“. У наставку беседе, владика је говорио о важности и значају активног учествовања верних у свакодневном богослужењу, нагласивши да је познавање самог богослужења важно за проповедање, Истине Православне вере, на које смо позвани.

Потом је уследило ломљење славског колача, а овогодишњи домаћин славе, заједно са манастиром, био је г-дин Владимир Фрунзареловић са породицом из Неготина.

Манастирска обитељ угостила је за славском трпезом све вернике који су данас били у буковској светињи. Овом приликом Епископ Иларион је похвалио дугогодишње велике донаторе, који су несебично помагали у обнови и изградњи храмова и црквених домова, њиховом уређењу и украшавању, како у Тимочкој тако и другим Епархијама наше Свете Цркве, г-дина Димитрија Стојановића из Кладова и г-дина Најдана Фортунића из Кобишнице. Ови неуморни приложници, који су добитници Ордена Светог Саве другог степена, и даље настављају да помажу наше свете храмове. Такође, Епископ је похвално говорио о вишегодишњем несебичном помагању др Ружице Ристић из Зајечара, добитници Ордена Краљице Милице – преподобне Евгеније – „За делатну љубав према Светој Мајци Цркви“ који јој је додељен за самарјанско милосрђе према свештенству, монаштву и верном народу Епархије тимочке.

фотогалерија: http://eparhija-timocka.org/slava-hrama-svetog-oca-nikolaja-u-manastiru-bukovo/

Тим поводом у манастиру Рујан, код Ужица, где је Блаженопочивши Владика Хризостом, по својој жељи, сахрањен, служена је Архијерејска Литургија и парастос. Свету Архијерејску Литургију, служио је Његово Преосвештенство Епископ топлички Г. Арсеније, духовно чадо Блаженопочившег Владике Хризостома, уз саслужење свештенства и монаштва жичке епархије. Након Литургије у манастирској цркви Светог Великомученика Георгија је служен парастос Епископу Хризостому, а затим и помен на његовом гробу.

Епископ Хризостом (Столић) је рођен у Руми 1939. године. У свом родном месту завршио је основну и средњу школу, након чега одлази у манастир Дечане, где га је у чин јерођакона и јеромонаха рукоположио тадашњи епископ рашко-призренски, а потоњи патријарх српски Г. Павле (Стојчевић). Убрзо након тога одлази у Америку где је, у руском манастиру Свете Тројице у Џорданвилу, студирао теологију. Једно време служио је као помоћни парох у саборној цркви Светог Васкрсења Христовог у Чикагу и као парохијски свештеник у српској цркви Светог великомученика Георгија у источном Чикагу. Након тога одлази на Свету Гору у манастир Хиландар у коме је провео пуних 20 година. У Хиландару је вршио дужност библиотекара где се неуморно интелектуално усавршавао. Плод његовог рада у библиотеци је била књига Светачник у два тома, коју је написао и објавио на српском језику, а приредио је и Литургију Светог апостола Јакова у преводу на српски језик.

Цариградски патријарх Димитрије рукоположио га је у чин архимандрита, а као запажен монах био је старешина (протос) целе Свете Горе. Свети Архијерејски Сабор СПЦ је, у Београду, маја 1988. године изабрао архимандрита Хризостома за епископа западноамеричког. Епископ Хризостом је управљао том епархијом све до 1992. године, када је изабран за епископа банатског. У банатској епархији, поред обнове епископског двора, више храмова и црквених здања, у непосредној близини Вршца подигао је и манастир Средиште.

За епископа жичког, владика Хризостом, је изабран 2003. године. Одмах по доласку на жичку епархију почео је неуморно да ради на обнови и изградњи цркава и манастира. Владика Хризостом је обновио предратни часопис „Жички благовесник“ и покренуо издаваштво, објављујући издања литургијске, богословске и историјске садржине. Дуго година био је уредник календара Цркве, гласила Светог Архијерејског Синода. Био је члан Комисије Светог Архијерејског Синода за припрему издања Служебника, Србљака, и других богослужбених књига. Као приређивач објавио је на српском језику Свето Јеванђеље, Апостол, Архијерејски чиновник и дванаест томова Минеја.

Сазнавши за рушевине манастира Рујан у Врутцима, где се налазила штампарија у 16. веку, донео је одлуку да се тај манастир обнови и сазида по могућству у непосредној близини. Тиме је иницирао подизање јединог манастира у близини Ужица, а својом жељом да се у том манастиру сахрани после своје смрти, постао је први архијереј који је сахрањен у близини овога града.

Након краће болести упокојио се у раним јутарњим часовима 18. децембра 2012. године, а по својој жељи сахрањен је у манастиру Рујан у Врутцима, чију је обнову сам иницирао, свесрдно помагао и будно надгледао. Нека је вечан спомен Блаженопочившем Епископу Хризостому!

Подручна јединица МУП-а у Подгорици је прије неколико дана донијела седмо по реду првостепено решење којим је одбијен мој оправдани и на закону засновани захтјев за одобрење привременог боравка у Црној Гори по основу спајања породице. Подсјећања ради, за скоро четири године трајања овог поступка, Подручна јединица МУП-а у Подгорици је донијела седам првостепених одбијајућих решења и један закључак, МУП је донио 8 другостепених решења, а Управни суд три пресуде којим су решења поништавана због незаконитости!?! Слободно се може закључити да се МУП, судећи по броју решења, фигуративно казано, убрзаним корацима приближава фамозном Дантеовом деветом кругу пакла!

Након најновијег решења могу да констатујем да је ово био најнезаконитији поступак од свих досадашњих незаконитих поступака и да је ово најнезаконитије решење од свих досадашњих незаконитих решења МУП-а чију незаконитост нисам само констатовао само ја у својству странке у поступку него Управни суд Црне Горе својим пресудама. Начелница Подручне јединице МУП-а у Подгорици Миланка Баковић није имала храбрости да води поновљени поступак, иако је њено решење поништено због незаконитости. У поступак је, мимо њихове воље, уводила потчињене службенице које, како се у поступку видјело, уопште нису биле упознате са предметом.

И у току овог поновљеног поступка су драстично прекршена моја права, није ми дозвољен увид у доказе и ускраћено ми је законско право да се о њима изјасним. Од доношења пресуде Управног суда до доношења овог решења је прошло пет и по мјесеци што представља скандал своје врсте. Другостепени орган је незаконито преузимао надлежности првостепеног органа и водио дио првостепеног поступка што представља до сада невиђену незаконитост. Умјесто оригиналних исправа служили су се неовјереним фотокопијама, а мој оправдани захтјев за одобрење боравка официјелно, како се види из докумената, прекрстили у ”захтјев за одбијање боравка”!?!

Уложио сам жалбу на 26 страница, али не очекујем да она буде усвојена. Мени је јасно да су се извањи министар унутрашњих послова Рашко Коњевић, његов довијечни и времешни помоћник који треба да је у пензији са 67 година живота Абид Црновршанин и начелница Миланка Баковић договорили да поново, по ко зна који пут, у мом предмету злоупотребљавају јавна овлашћења и урушавају темеље правне државе. Са адвокатима ових дана разматрам могућност да, ради заштите угроженог правног поретка и повреде мојих права, против Коњевића, Црновршанина и Баковићке надлежном тужилаштву поднесем кривичне пријаве због сумње да су починили више кривичних дјела у мом и другим случајевима. Управна инспекција нема храбрости да испита незаконито поступање функционера и службеника МУП-а ако не због нас онда због штете коју већ годинама некажњено праве држави Црној Гори.

Зачуђујуће је ћутање и вишегодишње непоступање Заштитника људских права – националног механизма за заштиту од дискриминације – који годинама затвара очи на сваки примјер кршења људских права и дискриминације православног свештенства и монаштва по основу вјерског увјерења.

Митрополија црногорско-приморска

Свештеник Александар Самарџић са члановима Црквеног одброа и благочестивим народом Парохије Светог Георгија у КОпенхагену прикупили су и овох дана упутили вредну хуманитарну помоћ становницима кладовске општине, чије су куће оштећене у септембарским полавама.

У Црквену општину Кладово пристигло је више од 80 различитих кућних апарата, за које су наши верници из далеке Данске прикупили потребна финансијска средства. Свештеник Александар Самарџић је боравио у септембру у Кладову, у време поплава, и лично се уверио у колико тешкој ситуацији су се нашли житељи кладовске општине. Свештеник Александар је тада посетио многобројна постардала домаћинства. По повратрку уДанску орагнизовао је прикупљање добротворне помоћи, која ће, по речима свештеника Дејана Пајића, архијерејског намесника кључког, бити подељена породицама у Грабовици и Подвршки, тако да ће многа домаћинства хладне зимске дане и предстојеће празнике дочекати са новим кућним апаратима.

Извор: Епархија тимочка

• Епархијске вести
  

„Мама се твоја моли за тебе, зато смо ми сада овде. И доћи ћемо опет, а ти слободно кажи шта ти треба“, речи су утехе и наде које је једанаестогодишњој Милици Шугић из Попучака упутио свештеник Игор Илић, духовник Кола српских сестара „Преподобна Мати Евгенија“ при Храму Васкрсења Христовог у Ваљеву. Да несрећа никад не долази сама, мала Милица спознала је у животном добу ком би безбрижје требало да је друго име. Живи са баком имењакињом Милицом Грубор (78), здравља одавно нарушеног. Живот је нимало није штедео. Осморо деце је одгајила. „Олуја“ хрватске армије отерала ју је из родног Книна. У беспућа избеглиштва... Шесторо деце расуто по Србији и свету, двоје упокојених у протеклих осам месеци. Једно од њих и Миличина мама Славица. Вредна и пожртвована за своју јединицу.

- Надничила је сирота где год је стигла. Стажа мало, тек понеки динар у кући. Да се плате рачуни и има за понеки залогај. Није се жалила, имала је снаге за све. Чак је и плац купила. Али, болест тешка (карцином)... није могла... - прича нам кроз сузе бака Милица. Нуди нас кафом, грли и благодари. Има добрих људи, вели она. Комшиница Олга Маринковић увек је ту. Иако нема много, све са њима дели. Власници куће, породица Радојчић из Ваљева, омогућили су им бесплатно становање. Тек да плате режијске трошкове. Али, кад сте без динара сигурног прихода (бака нема пензију), и то је много. Син Зоран Грубор живи у близини. Помаже, али како нема сталан посао, не може много. Милица похађа шести разред Прве основне школе. Добра је ученица, лепо васпитана, скромна и вредна. Похађа веронауку и редовно се моли. Волела би да буде део Светосавске омладинске заједнице. Истакнута чланица СОЗ-а Милица Миливојевић срдачно жели добродошлицу млађој имењакињи и у Господу сестри.

Владика Милутин обезбедио им је огрев за зиму. Милица и бака захваљују на даровима. Ту су одећа, средства за хигијену, храна... Биће још, доћи ће сестре опет. Јер, оне следе Крст Христов и пут љубави. Са њима то чине и сви верни који крај иконе Богородице Тројеручице у Храму Васкрсења остављају прилоге. Времена јесу тешка, али многи од нас могу одвојити од сувишка. Мало, које некоме може бити много. Не заборавимо!

Извор: Епархија ваљевска

• Епархијске вести
  

служио је Свету aрхијерејску Литургију у храму Свих Светих у Доњем Дубцу код Гуче, Архијерејско намесништво драгачевско. Преосвећеном Епископу саслуживали су Архијерејски намесник драгачевски, четворица презвитера и два ђакона.

На Светој Литургији владика Јустин је правом ношења напрсног крста одликовао високопречасног протојереја Милуна Ивановића, Архијерејског намесника драгачевског, а чином протојереја, пароха каонског, јереја Љубинка Корићанца. Такође, владика се захвалио ктитору храма Свих Светих, хаџи Радимиру Милићу, на досадашњем труду и припремљеној трпези љубави, пожелевши да се градња храма ускоро доврши.

Иако је први снег покрио драгачевска брда, то није спречило да мноштво верног народа узме учешћа у евхаристијском сабрању.

вероучитељ Никола Ивановић

епархија жичка

Предавачи на ову тему за коју увек постоји велико интересовање, били су презвитер Вукашин Милићевић, асистент за систематску теологију (Догматику) на Православном богословском факултету у Београду и ђакон др Здравко Јовановић доцент на катедри за Патрологију, такође, на Православном богословском факултету у Београду.

Након уводних речи модератора предавања, окупљенима се обратио Епископ тимочки г. Иларион речима добродошлице, поздравивши уважене предаваче, директора Музичке школе г-дина Станоја Јовановића, свештенство и монаштво, као и све присутне. Владика је напоменуо раније успешно остварену сарадњу са Хришћанском културним центром „Др Радован Биговић“ на пољу унапређења права и верских слобода затвореника у Србији.

У уводном делу предавања говорио је презвитер Вукашин Милићевић објаснивши појмове вере и науке. Вера је наш однос са Богом а наука је наш однос са светом – рекао је отац Вукашин и додао да вера и наука нису у сукобу. Проблеми који постоје у односу вере и науке за директан извор имају незнање јер они који су се усуђивали да негативно говоре о вери са позиције науке, често нису много знали о самој вери и обрнуто. У наставку је поменуо неколико познатих случајева у историји када су људи од науке пострадали од оник који су за себе говорили да то чине у име вере. У каснијем периоду разни политички системи су у име науке тлачили и прогонили оне који верују.

Ђакон др Здравко Јовановић је у другом делу предавања говорио о Теорији Еволуције Чарлса Дарвина публикованој 1859. године и на које све начине је злоупотребљена сама теорија у циљу богоборства. Отац Здравко је конципирао своје предавање као одговор на три важна питања и то:

• да ли је уопште могуће истовремено веровати у истинитост Теорије еволуције и приповест о стварању света у Књизи постања?
  
• на који начин би требало разумети однос дејствовања Бога Створитеља и евентуалног еволутивног формирања нових врста?
  
• да ли је могуће да човек и даље задржи тај специјални, централни значај у творевини, како то учи теологија имајући у виду приповест остварању свету у Књизи постања, из перспективе Дарвинове теорије по којој је човек настао од нижих бића?
  

На крају својих излагања предавачи су стрпљиво одговарали на многобројна постављена питања. На радост свих присутних предавање је потрајало пуна два сата у пријатној атмосфери међусобног дијалога. Обојица вечерашњих предавача су поред рада са студентима на Богословском факултету, учествовали на многобројним предавањима и трибинама. Укључени су у рад Хришћанског културног центра (www.hkc.rs) који је основао дугогодишњи редовни професор на Богословском факултету у Београду, блаженопочивши презвитер др Радован Биговић.

Владика Иларион је на крају захвалио предавачима, директору школе на уступљеном амфитеатру и свима присутнима на пажњи додавши да ће и убудуће бити организована оваква предавања широм наше Епархије.

Господ Бог, по свом промислу и по својој Премудрости, дијели нам поуке, учи нас Истини, понекад кроз радости, сусретања и земаљске успјехе, – а понекад кроз враћање свега онога што имамо, и што волимо – у прах земаљски. И колико су нам ове прве поуке драге, и колико чезнемо за њима и призивамо их, толико нам ове друге тешко падају и чине да нијемо стојимо у људском болу пред Божијом Вољом.

Наше дијете, наш драги ђак Марко Ивановић, уписао је Цетињску богословију још 2007. године. Одмах се видјело да се не сналази са животом у интернату, а све то највише због свог јако осјетљивог здравља. Тешко је подносио ћудљиву цетињску климу, и врло брзо је добио препоруку љекара да се не задржава на Цетињу, поготово не у зимске, кишне дане. Све га је ово ометало да редовно и на прави начин савладава захтјевно школско градиво у богословији. Па ипак, и поред свега тога, Марко није одустајао од школовања на Цетињу, него је био упоран да оне предмете, које није стигао да савлада редовним путем – полаже у статусу ванредног ђака.

И тако се његов боравак у Цетињској богословији одужио, мимо предвиђеног рока. Најприје је путовао из Ужица на Цетиње, и на тај начин полагао венредне испите, а касније је добио благослов игумана манастира Подмаине у Будви, да тамо живи, да тамо спрема испите, да учи појање и читање, па да одатле долази на Цетиње у вријеме испитних рокова. Ово удаљавање од редовног похађања наставе и од школског интерната, приближило је Марка светињи манастирског општежића, свакодневне молитве, дочекивања гостију и других послушања. Он је у том духовном амбијенту сазријевао и као богослов и као човјек хришћанин.

Иако је био цетињски ђак, Марко је стасавао у сабрата Подмаинског манастира. Није био замонашен нити именован за искушеника, али је више времена свога живота проводио у овој обитељи, него у Ужицу, него на Цетињу. И то је тако трајало годинама. Могли смо се љутити на њега што своје школовање не приводи крају, али смо све више били увјерени да је њему лијепо у манастиру, и да – у свом младалачком трагању за Богом – под сводом монашке обитељи, овај момак налази свој духовни мир, и своје призвање. Призвање које ће се показати посљедњим и коначним у његовом кратком земном вијеку.

И тако, баш на почетку ове школске године, када се спремао да и формално оконча своје богословско школовање изласком на матурски испит; када је требало да се у његову диплому словима упише оно што се већ одавно очима видјело – да је духовно сазрео и да је образован Светињом Божијом, Марко је изашао пред Господа, изненада и прије свих наших очекивања. У једном безазленом момачком излету, у купању са друговима на пустој јесењој плажи, у петак 12. септембра, Јадранско море је узело земаљски живот Марка Ивановића, цетињског богослова, рођеног у Ужицу 03. марта 1992.г.

Нека му Господ остави вјечни спомен, пред садашњим и будућим генерацијама ученика и професора наше школе, пред свим Божијим људима, и пред Својим Премудрим Памћењем, у вјекове векова. Амин.

Ректор Богословије Светог Петра Цетињског

протојереј-ставрофор Гојко Перовић

Наиме ,,градски оци" су на својој шестој сједници одржаној 21. октобра 2014. године донијели ,,одлуку о мјесту полагања вијенаца и паљења свијећа на територији града Глине". Том одлуком су забранили православном српском народу вршење парастоса, помена и полагања цвијећа на мјесту гдје је до 1941. године стајао храм Рођења Пресвете Богородице. Те године у њему је почињен звјерски злочин у којем је страдало преко 1500 православних Срба из Глине, Топуског, Вргинмоста и околине, а храм је срушен до темеља. Комунистичка власт није дала дозволу за градњу храма на истом мјесту, него су исту катастарску честицу одузели Цркви и национализовали без икакве накнаде, те на њеном мјесту 1967. године подигли Спомен дом. Исти тај дом 1995. године градске власти су преименовале у Хрватски дом.

Тим поводом, 10. децембра 2014. године ,,Антифашистичка лига" одржала је сједницу испред Спомен дома на којој је осуђена одлука градских власти града Глине. Мирном протесту је присуствовао мањи број вјерника глинске парохије (већина је изостала због страха) заједно са парохом костајничким протојерем Далибором Танасићем и протојерејем глинским Слободаном Дракулићем. Своје слово на протесту изрекао је и предсједник Српског националног вијећа г. Милорад Пуповац.

Поменути учесници овог скупа су вербално нападнути и вријеђани од стране појединих суграђана. који су помињали су "тракторијаду", Шешеља..., а чули су се и повици ,,Цигани". За то вријеме локална полиција је стајала по страни не чинећи ништа да атак на учеснике скупа спријечи.

Након тридесетоминутног скупа сви смо се мирно разишли, док су они који су изрицали увреде на рачун жртава и присутних развили велику државну заставу испред дома и наставили са увредама на рачун православних Срба.

У Глини, 10. децембра 2014. године

протојереј Слободан Дракулић, парох глински

Извор: Епархија горњокарловачка

Путовање је започето саборном молитвом Богу и Његовим светим на платоу Храма Светог Марка у Београду, а пропраћено је кропљењем аутобуса и путника освећеном водицом. Може се слободно рећи да је овај молитвени почетак одредио даљи ток и карактер путовања, чији садржај је био молитва, богомислије и богословљење.

Преноћили смо у Солуну, а сутрадан присуствовали светој Литургији у древном византијском манастиру Свете Анастасије Фармаколитријске, у близини Солуна.

Након свете Литургије, поклоници су имали прилику и велики благослов да се поклоне честици животворног Крста Господњег и моштима Светог Теоне, као и другим светим реликвијама. Овде су се и прве сузе благодарности излиле, а и уверење да светиње реагују на молитвени вапај и веру људску. Ово се манифестовало на једној малој икони са изображеним ликовима Светог Рафаила, Николаја и Ирине. Наиме, један од поклоника, целивајући икону, приметио је да је лик мале девојчице светитељке Ирине необично топао, док је остатак иконе укључујући и позадину и друге ликове био хладан. Бојећи се да је то само његово субјективно осећање и плод уобразиље, он се обратио присутним оцима који су му исто потврдили.

Група се потом упутила на поклоњење гробу старца Пајсија, а затим предивном древном византијском Храму Светог Димитрија у Солуну, где су се поклонили мироточивим моштима Светог Великомученика Димитрија. Духовна сила која се изливала у овој светињи није могла да се не одрази на већ распламсала срца поклоника, који су прилазили великомученику у сузној молитви и уздасима.

Одредиште наредног дана била је Камариза поред Атине, Света Литургија и сусрет се са живим светитељем – старцем архимандритом Нектаријем (Виталисом), духовним чедом Светог Нектарија Егинског.

Атмосфера у храму препуном верника са дивним појањем псалтиса (појца који руководи певницом, нап. аут.), а нарочито пророчким јектенијама и возгласима старца Виталиса оживљавала је пред очима и у срцима присутних ранохришћанску атмосферу харизматичне цркве.

Након свете Литургије, старац се обратио поучним словом, у коме су сви могли да препознају себе и открију одговоре на своја питања. Старац би у току беседе певао стихове на које би верни народ грчки одговарао са "Амин! Жив је Господ!", "Пресвета Богородице спаси нас!", "Свети Нектарије помози!" и томе слично.

Окупавши се у сузама и нахранивши се благодаћу која је избијала из овога старца, група се молитвено припремила за полазак на Егину и поклоњење моштима Светог Нектарија Пентапољског и Егинског.

Након путовања трајектом до острва Егине, на коме је вођа пута архимандрит Михаило надахнуто поучавао поклонике и одговарао на њихова питања, група је стигла у манастир Светог Нектарија, где се и сместила да би се припремила за свету Литургију и причешће.

На светој Литургији, верни су се поклонили моштима Светог Нектарија, уверивши се у њихово чудотворно дејство, окружени са свих страна даровима исцељених од најтежих болести, као и оних који су молитвама егинског чудотворца добили дугоочекивану децу.

Боравак на Егини заокружен је поклоњењем гробу Светог Нектарија и посетом келији - месту његовог подвизавања и светих молитава.

Повратком на копно, уследило је поклоњење манастиру Светог Пантократора код Атине.

У овој светињи, како нам казује Свети Порфирије, нема ниједан педаљ земље који не зрачи светошћу. Примивши обиље благослова, поделили смо уверења чувеног духовника. Наиме, овај свети манастир из једанаестог века, саграђен у прелепом византијском стилу, био је место великог исповедничког страдања. У 17. веку, уочи Васкрса, у светињу су упали турски гусари и свирепо посекли сто шездесет монаха за време свете Литургије. На крају и игумана Нила, у олтару након што се причестио Светим Тајнама.

У манастиру, како су нам објасниле сестре, света Литургија је служена двадесет и четири сата дневно, а за остварење тог величанственог богослужбеног чина храм је био окићен олтарима, укупно осам њих, што је број есхатолошког – непролазног дана Божијег, у који су ушли ови свети мученици монаси својим страдањем за Христа.

Након поклоњења светим моштима, сестре манастира су објасниле да је игуманија Стилијана тренутно ван манастира у исихастрији, где се повукла ради молитвеног тиховања те је из тог разлога немогуће уприличити сусрет са њом.

Сестре манастира су ипак учиниле велику љубав и пажњу, послуживши нас освежавајућим напицима и слаткишима. Поред тога, уприличиле су и мали концерт добродошлице, отпојавши неколико духовних песама.

Равноанђелско појање ових земаљских анђела није могло да остави никога равнодушним, те су се сви такорећи купали у својим сузама. Интензитет духовног доживљаја појачан је и тиме што је текстове песама преводила сестра Наталија Ковачевић, која је допутовала из Београда, да би дочекала групу и била на располагању за превођење где се указивала потреба. Благодаримо јој целим срцем за њен труд и љубав.

Када су сви већ помислили да лепота овог доживљаја не може бити већа, јављено је да је мати Стилијана напустила исихастрију и да се упутила ка манастиру. Ова вест је изнова покренула обиље суза код свих у групи.

Игуманија Стилијана, дубоко просвећена подвижница Христова и чадо новопросијавшег старца Порфирија, упутила је свима добродошлицу и благослове обитељи.

Након исцрпног и врло живог казивања о Светом Порфирију и блаженопочившем Патријарху српском Павлу, група је изнова доживела велики духовни "потрес" када је игуманија изнела пред њих реликвије – два ручна крста старца Порфирија и епитрахиљ.

Она их је затим уручила архимандриту Михаилу и јеромонаху Силуану, који су све присутне њима благословили.

При целиву крста многи су осетили благодатну силу, пропраћену сузама радости. Заиста, све се одигравало по промислу Божијем, уочи празника Светог Порфирија.

После благодатне бање и духовног препорођења у Пантократору и тешког растанка са игуманијом и сестрама манастира, група се упутила у Евију ка манастиру Светог Давида.

У манастиру су сутрадан присуствовали светој Литургији, на којој су се сви причестили. Овде су имали прилику да се поклоне светим моштима првомученика Стефана, старца Силуана и многим другим светим.

У поподневним часовима, уследило је поклоњење моштима Светог Јована Руса, уз читање акатиста светитељу.

У завршници путовања, стижемо у Каламбаку, село у подножју чувених Метеора. Сутрадан ујутро, обишли смо манастир Светог Стефана и поклонили се глави Светог Харалампија, затим манастир Варлаам, где је уследило поклоњење моштима Светог Пантелејмона и Светог Прокопија, а на крају Великим Метеорима.

Завршивши свој молитвени хаџилук јужним и централним деловима Грчке, поклоници су се упутили кроз кањон Темпи према Србији, где су свратили до Цркве Свете Петке Римљанке. Овде су имали прилике да приме помазање светим јелејем и да се помоле у уникатном храму у утроби стене, посвећеном овој светитељки. Подигли су га железничари у знак благодарности Светој Петки за чудесно избављење од одрона.

Путовање се завршило како је и започето - у Славу Божију, а на спасење свих. Боже дај!

Извор: Епархија ваљевска

• Епархијске вести
  

Исписивање графита је још једна провокација, вероватно са циљем да унесе немир међу братијом и радницима у манастиру. Није ово први пут да се исписују графити на зидовима манастира, али сваки пут је то ново упозорење братији да мора бити на опрезу, да се не опушта превише, јер Бог зна како све може бити. Осим вербалних провокација уназад десет година од почетка обнове манастира, које су ишле од псовки упућених братији и узвика,, Идите у Србију“, братији и народу у околини су познате чињенице да је братство манастира 1998. киднаповано од стране УЧК и да је ослобођено тек на интервенцију Међународног црвеног крста. Манастир је миниран и спаљен 1999. године и додатно оштећен у нередима 2004. године. Садашње братство вратило се у манастир након обнове, која је почела 2005. године.

Манастир је од 2010. године под заштитом косовске полиције, али очигледно, присуство полиције није сметало изгредницима да уђу у манастир, као што не смета ни онима који редовно провоцирају и вређају монахе пролазећи поред манастира.

Извор: Епархија рашко-призренска

• Косово и Метохија
  

Драга нам у Христу браћо и сестре! Као Епископ рашко-призренски и архипастир православног верног народа на древним просторима Раса, Косова и Метохије упућујемо овај јавни позив свим верним чадима наше Цркве да својим прилозима помогну изградњу храма Светог Саве у његовом родном селу Дежеви код Новог Пазара.

Изградња овог храма важна је не само за нас који живимо на овим просторима, сведочећи веру православну којој су нас својим животом и делима учили Свети Сава и свети Немањићи, већ и за све Србе широм српских земаља и у дијаспори. Док у Београду наша Црква и верни народ подижу велелепни храм Светог Саве на Врачару, у његовој родној Дежеви подижемо скромнији храм на месту где је највећи међу Србима светитељима угледао светлост овога света давне 1174. године, и први пут осетио топлину загрљаја својих благоверних и светих родитеља Стефана Немање и Ане, у монаштву - Симеона и Анастасије. Зато, с правом можемо да кажемо да животни пут Светог Саве почиње у Дежеви која је тада била у срцу српских земаља, недалеко од престоног Раса и древне и најстарије српске Петро-Павловске цркве, уз које ће касније бити подигнуте велелепне немањићке задужбине -Ђурђеви Ступови и Сопоћани, као сведоци колико је овај крај био и остао важан за српски народ и то не само за његову духовност и културу, већ и за његову државност.

Надомак Дежеве, у Петровој цркви, крштен је и отац Светог Саве, Свети Симеон Немања. Ту су одржавани народни српски сабори и доношене најсудбоносније одлуке које су утрле пут српској историји наредних векова. У српском двору у Дежеви живели су први српски владари, почев од жупана Немање и Светог краља Милутина коме је брат Свети краљ Драгутин управо на сабору Дежеви предао престо 1282. године.

С тога је изградња храма Светог Саве у Дежеви изградња заветне цркве, којом изражавамо благодарност за све оно што смо примили од Светог Саве и благородне лозе Немањића. Истовремено, ово је прилика за све Србе, где год они живели широм света, да уграде макар једну циглу у овај заветни храм, како би се дежевском долином поново зачула црквена звона у славу Бога коме су благочестиви Немањићи тако предано служили оставивши нам у завештање све оно што чини темељ нашег духовног и народног идентитета.

Остајемо у молитвеној нади да ће се на овај наш скромни позив одазвати сви они којима је стало да учврстимо наше постојање на овим историјским српским просторима и заједно покажемо да своју будућност можемо да градимо једино на темељу оних вредности које нам је оставио Свети Сава, први Архиепископ српски.

С благословом Божјим

SWIFT – BIC: DEUTDEFF

Name: DEUTSCHE BANK AG

City, Country: FRANKFURT AM MAIN, GERMANY

SWIFT – BIC: KOBBRSBG

Name: KOMERCIJALNA BANKA AD BEOGRAD

Street: Svetog Save 14

City, Country: 11000 Belgrade, Republic of Serbia

IBAN/ Account Number: RS35205007390001724039

Company name: EPARHIJA RAŠKOPRIZ.I KOSOVSKOMET.

Street: GRAČANICA

City, Country: GRAČANICA, REPUBLIC OF SERBIA

• Епархијске вести
  

|