Крст се износи у дјеловима и склапа на лицу мјеста. Струјом га напаја агрегат који активисти донесу и који је тежак бар двадесетак килограма.

Подсјетимо, которска Комуналне полиције је у јануару 2012. године уклонила метални крст са четири осцила, који је био постављен на Градини изнад Рисна и био освијетљен уз помоћ агрегата.

Упркос опструкцијама локалне власти у Котору, крст ипак свијетли и овог Божића.

Њен старешина, прота Ђокан Мајсторовић, каже да су често снимани филмови у црквеном дворишту, подруму цркве, па чак и његовој канцеларији. О њој је писао и „Њујорк тајмс” и „Вол стрит џорнал”, додаје прота Ђокан. О Божићу под сводовима здања, где пуних 70 година верници и свештенство Српске православне цркве прослављају Бога, окупиће се више од хиљаду људи. Највише верника СПЦ, али и српских пријатеља и браће и сестара у Христу из других православних цркава. Као и у матици, и у њујоршкој црквеној порти палиће се бадњаци.

– На Бадњи дан ујутру се служи света литургија, а увече вечерња служба која се зове бденије. На крају те службе у цркву се церемонијално уноси бадњак, храстово дрво украшено српском тробојком и другим прикладним украсима које је свештеник с неколико верника церемонијално посекао и донео из шуме око 50 километара од Њујорка. Свештеник у цркви благослови бадњак пред присутним народом, а у цркви их те вечери буде преко хиљаду, а још и више око цркве. Затим се благословени бадњак износи у двориште где се пали. Народ по изласку из цркве прима благослов од свештеника с поздравом „Христос се роди”, затим добија већ припремљен и благословен снопић бадњака и излази у двориште где се служи кувана ракија, а у црквеној сали посна вечера. Народ се око цркве дружи до касно у вече. На дан Божића се служи света литургија на коју дође неколико стотина верних, а после службе се пређе у црквену салу где се служи божићни ручак. Пре ручка верни народ са свештеником окреће и ломи чесницу и тражи сакривени новчић у њој. Прошле године сам ја био један од срећних проналазача новчића. Све службе у нашој цркви се служе на енглеском и српском језику а нарочито божићне и васкршње када у нашу цркву дође много других православаца, а и других српских пријатеља – описује празничну атмосферу прота Ђокан.

Мала српска колонија откупила је здање у стилу енглеске готике од Епископалне протестантске цркве 1942. године за 30.000 долара. Прву литургију служио је епископ Дионисије 11. јуна 1944. године и тада је за заштитника цркве одредио Светог Саву. Храму су временом додавани византијски елементи, а његова обнова и данас траје.

– Будући да су епископални протестанти саградили цркву 1855. године а зграду поред, коју ми зовемо црквена сала 1868. године, оба здања су трошна. Годинама се покушавало да се бар кров промени, али нажалост пројекат је био прескуп. Крајем деведесетих година урађена је најосновнија реконструкција, учвршћени зидови, да се кров не би срушио у цркву. Пројекат је коштао око 600.000 долара. Мојим доласком 1999. године започета је велика кампања за промену преко 150 година старог каменог крова на цркви. Будући да су обе зграде историјски споменици високог ранга града Њујорка и САД све смо морали радити под руководством Завода за заштиту историјских споменика што нас је више коштало. Божјом помоћи и највише жртвом наше заједнице и наших пријатеља 2001. године смо започели и успели поставити нов кров на цркви и опрати спољне зидове цркве – каже прота Ђокан Мајсторовић.

Тај посао био је вредан 2,5 милиона долара, док је замена крова на црквеној сали коштала близу милион долара. Прота нам се хвали и да су заслугом верних парохијана свештеникова канцеларија и учионица Српске недељне школе модерно опремљене. Куриозитет је и да је при цркви, четрдесетих година прошлог века деловао бејзбол тим „Свети Сава”, али старешина цркве напомиње да је данас, због недостатка простора, тешко организовати спортске активности.

– Имамо Српску недељну школу где деца уче веронауку, српски језик, ћирилицу, српску културу и традицију. Уписано је педесетак деце и они организују програме за Детињце, Светог Саву, Врбицу... Преко године имамо пуно културно-образовних активности, предавања, изложби, промоција, приредби, концерата. Последњих година гостовали су нам академик и песник Матија Бећковић, примадона Јадранка Јовановић, пијаниста, професор Никола Рацков, глумац Петар Божовић и позориште из Ужица – наводи прота Мајсторовић.

Богослужења је у овом храму својевремено држао владика Николај Велимировић, који је осам година живео у Њујорку, а редовно је посећивао и краљ Петар Други Карађорђевић. Данас су чести гости његов син Александар са породицом, али и други Карађорђевићи. Српског патријарха први пут је дочекала 1992. године – био је то патријарх Павле. За српску заједницу у Њујорку, црква Светог Саве увек је била сабориште и место окупљања. Од дана када су међу собом скупљали новац да је купе, у време Другог светског рата када је била уточиште и сигурна лука бројним избеглицама из окупиране Југославије, до бомбардовања 1999. године и прошлогодишњих катастрофалних поплава када се у њој прикупљала хуманитарна помоћ за матицу.

----------------------------------

Како је купљена њујоршка црква

Храм посвећен српском светитељу претходно је био црква Свете Тројице. Прва православна литургија служена је у овом храму још 1865. године и тај догађај „Њујорк Тајмс” назвао је инаугурацијом руско-грчке цркве у Америци. Како је опадао број протестантских верника у овом делу града, ова црквена заједница одлучила је да храм прода, а за куповину, осим српске, биле су заинтересоване и друге православне цркве, нарочито руска. Верује се да су кључну улогу у томе да црква ипак припадне Србима, осим чињенице да нису имали цркву на Источној обали, имала и двојица знаменитих Срба: краљ Петар Други Карађорђевић, који је подржао куповину цркве, и владика Николај Велимировић, који је имао дуготрајне и блиске везе са епископалним протестантима још из Енглеске.

Јелена Чалија

објављено: 07.01.2015.

Politika.rs

Оче Стефане, ви сте игуман ове велике православне светиње, манастира Зочиште. Кажите нам нешто више о његовој даљој и ближој историји.

-Манастир Светих Врача у Зочишту је светиња која је позната по својим моштима Св. Козме и Дамјана. Старином датира ( по најновијим археолошким истраживањима) из 6.века и трипут је била стара црква већа од ове садашње. Али, величина манастира се не мери по грађевинама, већ по значају за оне који долазе ту, као што имамо у манастиру долазак због светих моштију и по томе је познат у новијој историји надалеко. Први писани подаци сачувани су из прве половине 14.века када је у време Стефана Дечанског црква која је вероватно у време краља Милутина као данас, обновљена, била поклоњена манастиру Хиландару као метох. Иначе, Петар Костић ректор Призренске богословије у 19. веку, је записао предање породице Корочевић, старе племићке породице из Призрена, која се временом потурчила, да су они били ктитори те цркве из 14. века. Манастир је постојао, по записима из турског периода, и у 16. веку да би негде, вероватно после велике сеобе запустео, јер немамо неких података из 18. и 19. века да је био манастир као активан, већ као парохијска црква. У манастиру је изграђен конак у којем је 1871. године прорадила српска школа за децу из села и околине. Негде непосредно пред Други светски рат манастир је поново оживео као женски манастир, да би од 1979. поново био мушки манастир до данас. То је што се зна о манастиру. Још и податак да је један Минеј из 15. века из манастира Зочишта постојао док није изгорео у Народној библиотеци у Београду услед бомбардовања 1941. године. Других података немамо, сем археолошких налаза, који могу да потврде, заједно са неким иконама и са неким ситним предметима, о историји манастира.

А шта се дешавало са манастиром у новијој историји од 1999. године наовамо?

На манастир су ударили припадници такозване УЧК у лето 1998. године када су из манастира одвели игумана и братију, са још 35-оро старијих људи из Зочишта, Оптеруше и Ретимља, који су тих дана у манастиру нашли уточиште. Посредством Међународног црвеног крста они су ослобођени после два дана, а братија се вратила у манастир. Манастир је поново порушен као и некада у давној историји, у септембру 1999.године. 13. септембра је у једној експлозији порушена црква, миниран је и звоник, док су конаци опљачкани и попаљени. Тако је, у рушевинама, дочекао Свету Петку у октобру 2004. када је по благослову претходног епископа Артемија, почела обнова манастира и материјално, кад су отац Петар, Серафим и Спиридон дошли под шатор, да почну обнову ове светиње. Иначе, духовна обнова светиње је почела већ 2001.и 2002.године са служењем првих литургија на темељима тада порушеног манастира. Да би, ето, манастирска црква 2007. била освештана и поново враћене мошти које су монаси 1999.понели са собом када су морали да избегну са народом из овога краја.

У којој фази обнове је манастир сада, видимо да је завршена и звонара?

Манастир се већ десет година обнавља и мало по мало добија своју физиономију, надамо се и лепшу и бољу него ли што су непријатељи Христовог имена хтели да учине, да поруше светињу. Осликана је ове године, живописана црква, још један део конака је обновљен. Звонара је недавно завршена, постављена су звона и крст и чека се освећење.

Како се Ви, као игуман, осећате када се заврши још једна етапа обнове?

Сваки човек, хтео не хтео, а нарочито ако живи у светињи, не може, а да се не радује када једна светиња васкрсава, на првом месту духовно, а онда ето, и материјално обновом својих зидина који се вековима на такав начин обнављају.

У манастиру се чува и икона Светих Врача која је преживела минирање. Шта је са том иконом, да ли је обављена рестаурација иконе или је очувана онако како је пронађена испод рушевина?

Да, ту је икона Светих Врача која је нађена испод рушевина, мало је била оштећена, па је била потребна и њена конзервација, која је извршена пре пар година, стручно од људи из Завода, иначе постављена је ту поред моштију. Али и то је једно чудо Светих Врача да се она распукла на средину и раздвојила Светог Козму од Дамјана на половину и пошто су они нераздвојни, онда је светиња чудом хтела да се поново споје и да манастирска икона буде поново цела и да се и пред њом моле као пред чудотворном.

Кажите нам, оче, нешто о народу који долази у манастир. Знамо да у селу Зочишту данас нема Срба. Да ли долазе Срби са стране и одакле најчешће долазе на литургије, за празнике, али и да траже помоћ од Светих Врача?

Иако је манастир сада у окружењу албанском, народ долази са свих страна због светиње моштију Светих Врача да затражи исцелитељску помоћ. Долазе наши Срби са стране, из околних места из Ораховца и Хоче и шире, било са Косова и Метохије, било из централне Србије, Црне Горе, Македоније, а редовно нам тако долазе из околине непосредне на свете литургије недељом и празником, док су за велике празнике са свих страна. Имамо летњи сабор Светих Врача 14. јула који окупи у задњих неколико година и око 2000 верника који по традицији, која сада већ постоји вековима, долазе тада. Долазе и за зимску славу 14. новембра, али и за Васкрс и неки други већи празник, углавном. А одакле највише долазе? Па никад не можемо рећи одакле највише долазе из једног разлога, што нас они пријатно изненаде и долазе са свих страна, долазе из Београда аутобусима, Новог Сада, Митровице Косовске, из Приштине односно из Грачанице и околине и наравно увек највише и најчешће су ту наши појци и верници из Ораховца па и Велике Хоче који су нам најближи и који нас посећују најчешће од свих да би нашли утеху. Долазе и са других страна да се исповеде и потраже савет, не само због свог душевног и телесног здравља, већ и због својих потреба као хришћани.

Постоје правила по којима помажете православнима који долазе у манастир. Долазе ли у манастир и они који нису православни? Да ли њима пружате помоћ и на који начин?

Светиња Светих Врача пружа помоћ исцелитељску. Моштима приступају често Албанци муслимани, пуно пута неколико породица дневно. Долази, понекад, и неки католик, а наши су најчешће присутни. Тамо их ставимо испод моштију да легну и по традицији, ако заспу онда је довољан само тај један долазак. Некад дођу два три пута, имају исцељења од Светих Врача, ако Бог хоће, како хоће и колико хоће даје им ту помоћ. За сада другу врсту помоћи нису тражили, углавном, сем ту због које и манастир постоји да би духовно помагали сав народ који долази.

А долазе ли Албанци из села Зочишта?

Дођу и они понекад. Траже помоћ за исцељење, а понекад донесу неки дар, дођу деца- послали их родитељи. Вероватно млади не познају никог овде, а ни ми њих да би дошли нешто друго да затраже.

А када се деси исцељење, да ли људи долазе да се захвале, водите ли евиденцију тих исцељења која се дешавају у последње време?

У задњих четири године редовно уписујемо кад сазнамо и о исцељењу које се десило тада, у том периоду, или нешто раније, које нам верници по свом сведочанству или сведочанству својих ближњих, који су их послали ту да траже помоћ од Светих Врача, ми записујемо. Тако да има доста тих чудеса, чудесних исцељења од Светих Врача, од најмањих до највећих и тиме сведочи светиња своје постојање и тако се она брани од оних који јој не желе добро.

Да ли неко од световних власти данас чува манастир?

До пре пар година је била војска КФОР-а аустријског, а од пре 4 године КПС (Косовска полиција) у којој су углавном Албанци, који тамо стоје и они су задужени од Међународне заједнице да нешто учине и чувају. Али, пуно пута када нешто пријављујемо тој полицији они нису ништа видели, ништа нису чули, вероватно да ту само тако по потреби странаца стоје.

Да ли се дешавају провокације од стране Албанаца из села и неких других људи према монасима, братији или радницима који раде на манастирском имању?

Да, дешавало се да буде тих вербалних провокација да се нешто добаци ,, Идите у Србију!“, или се опсују. Једном је летела каменица према нашем монаху оцу Дионисију и тако се некад добаци и радницима. Недавно су на зиду улазне порте исписани графити ,,Косова“ и ,,УЧК“. Манастирску њиву су узурпирали, ору и сеју, пуштају стоку. Ништа више од тога озбиљније, хвала Богу, али смо и то пријављивали да би се видело шта Албанци мисле о нама, без обзира да ли су они били из села овог или суседног, или са неких других места, који су ту пролазили, да бисмо ми били на опрезу, да се не опуштамо превише, Бог зна како све може бити.

Како манастир и братија упркос свим тим провокацијама и нападима опстаје и можете ли га сачувати живећи у оваквим условима?

Опстајемо, уздајући се у милост Божју и молитву Светих Врача Козме и Дамјана, којима свакодневно приносимо молитве, заједно са народом који долази. И знамо да само тако, уз милост и помоћ Божју и Светих Врача, манастир можемо сачувати и за поколења која долазе после нас.

Извор: Епархија зворничко-тузланска

• Косово и Метохија
  

|

Захваљујући техничкој служби Дома културе у Грачаници и господину Горану Андрејевићу, Информативна служба Епархије рашко-призренске преноси предавање у целости.

У суботу 3. јануара 2014. у селу Јамена извршено је освећење и предаја двеју кућа домаћинствима која су у мајским поплавама 2014. остала без крова над главом и даљих услова за живот. Породице Стојановић и Ђукановић, са непроцењивим даром Српске Православне Цркве, дочекаће радосни хришћански празник Рождество Христово окупљени око огњишта и заједничке трпезе.

По благослову Епископа сремског Василија, новчана средства из Фондације Патријарх Павле, чији је председавајући Његова Светост Патријарх српски Иринеј, утрошена су за подизање нових домова у страдалном местуЈамена, код Шида.

Од раног јутра породице Стојановић и Ђукановић припремале су се да дочекају Епископа сремског Василија. који је стигао око поднева у пратњи архијерејског намесника шидског протојереја-ставрофора Радомира Мишића.

У дому породице Стојановића Преосвећеном Владици Василију у чину освећења саслуживали су протојереј Гвозден Арамбашић из Сремске Митровице и протојереј Милорад Душанић, парох у самој Јамени.

После чина освећења Преосвећени Владика Василије је пожелео породицама да у својим домовима живе јеванђељским животом, да не забораве да их је наша Црква помогла, да не забораве све дародавце, као ни великог блаженопочившег патријарха Павла и садашњег Патријарха српског Иринеја чијим благословом су средства упућена Епархији сремској за обнову ових домова:

„Данас, уочи великог празника Рођење Господа нашег Исуса Христа, учинили смо радост породици која се удостојила да прими дар Божји и дар наше Цркве која је смогла снаге да помогне овој деци и овоме народу.

У програму Српске Православне Цркве увек је била и биће харитативна делатност – помоћ људима у свакоме времену и невремену, којег увек бива не само у нашем народу српском, него у читавом свету када видимо поплаве, пожаре, земљотресе и када је страдање људи непрестано, и то широм света...

Васцели српски народ се према својим могућностима одазвао и помогао. Морамо да запамтимо да се и у овој нашој несрећи увелико огледала активности свих институција у овој земљи, а поготову омладине. Када је било потребно да се спасавају наши градови, и овде Сремска Митровица и ова села, омладина се, поред старијих који су били искуснији и снажнији, одазвала у великом броју и дала свој допринос. Сваки млади човек је доприносио у спасавању наших људи.

Црква је овим скромним доприносом испоштовала Христову заповест о помагању ближњих. Даром Фондације Патријарха Павла и благословом Његове Светости Патријарха српског Иринеја, уз многе епископе наше Цркве у земљи и из света, стизала је помоћ у Јамену за све ово време.“

Епископ Василије посебно је заблагодарио Преосвећеном Владици источноамеричком Митрофану, док је за општину Линц, која је дала помоћ у разним потребама у висини од тридесет хиљада евра, припремио грамату коју ће уручити посебном приликом.

Бранислав Стојановић, самохрани отац троје деце из Јамене, заблагодарио је свима који су током ових месеци помагали мештане села Јамене, а посебно на неизмеривој милости Господњој да као највећи дар за Божић добије нову кућу у којој ће живети са породицом:

„Захваљујем Српској Православној Цркви што је изашла у сусрет у овако тешкој ситуацији и учинила све да имамо нови дом и кров над главом. Поплава нас је тешко погодила: остали смо без свега. Стара кућа је срушена и ми смо, ето, после неколико месеци од поплаве, средствима из Фондације Патријарх Павле упућених Епархији сремској и милошћу нашег владике Епископа сремског Господина Василија данас у нашој кући коју освештава управо Преосвећени Владика Василије“. Нови дом породице Стојановић данас има 60 квадрата.

Епископ је затим у пратњи свештенства и народа пошао до породице Ђукановић да изврши освећење нове куће од 86 квадрата, у којој ће Божић радосно дочекати седмочлана породица. Преосвећеном Василију саслуживали су архијерејски намесник румски протојереј-ставрофор Сретен Лазаревић и парох јаменски протојереј Милорад Душанић, ђакон Слободан Вујасиновић, док је посебни домаћин овог сабрања био архијерејски намесник шидски протојереј-ставрофор Радомир Мишић.

Неимари ових кућа са великом екипом зидара и мајстора су у изузетно кратком временском периоду током новембра започели радове на изградњи ових кућа. Извођач радова је занатска радња Врекић из Манђелоса, која се својим радом већ показала на подручју Епархије сремске. Епископ Василије је заблагодарио свима градитељима и г. Душану Врекићу на њиховом свакодневном раду од јутра до мрака, када су се екипе градитеља и мајстора смењивале како би се породице могле до зиме уселити у своје куће.

Са домаћинима породице Стојановић и Ђукановић Епископ сремски Василије потписао је уговор, а затим поделио божићне пакете најмлађима.

Заједничка трпеза је припремљена у дому породице Ђукановић.

Данашњем чину освећења и примопредаје кућа присуствовао је и председник Скупштине општине Шид г. Бранислав Мауковић.

• Епархијске вести
  

|

хвала је Његова у цркви преподобних.

2. Нека се узвесели Израиљ Створитељу своме,

и синови Сионови обрадоваће се Цару своме.

3. Нека хвале Име Његово у хору,

уз бубањ и псалтир нека Му псалмопоју.

(Псалам 149)

Сама по себи ова вест, иначе објављена и на званичном сајту наше Цркве и није необична. Нови делатници у Винограду Господњем се уводе у дужност веома често, а сходно потребама наше Цркве. Некако је и логичан след ствари да један теолог и вероучитељ, чтец и ипођакон земунског манастира Светог архангела Гаврила буде и хиротонисан у ђаконски чин. Ипак, оно што је занимљиво у причи о новопроизведеном ђакону је то, да је Буца, по којем га надимку знају љубитељи рок музике-бубњар. И то један од најбољих у нашој земљи.

За протеклих 20 и коју годину више како се бави музиком свирајући овај инструмент, како сам каже ни сам не зна са колико је музичара и група наступао, односно у колико је пројеката и снимања албума учествовао. О концертним и наступима у клубовима, излишно је и говорити....

Ипак, Буцу многи знају као бубњара многих реномираних бендова. Свирао је (а понегде и певао ) са "Дисциплином кичме", "Електричним оргазмом", "Олд Спајсима", "357", "Саншајном", "Партибрејкерсима",... Такође, учествовао је у више заједничких пројеката сарадње наших познатих музичара и "Друштва пријатеља манастира Ђурђеви Ступови", односно "Радио Светигоре".

На првом месту, то је може се рећи сада већ култни албум "Песме изнад истока и запада" (ПГП РТС/Радио Светигора, 2001) где су познате рок-групе и извођачи спевали песме на стихове Светог владике Николаја Велимировића. Буца је на том албуму "ударао" у песмама "Партибрејкерса" и "357", те нумерама које су на тој плочи отпевали Горан Марић (Бјесови), Драго Сенић (Лутке, QRVE) и Светлана Спајић.

Такође на албумима у издању "Друштва пријатеља манастира Ђурђеви Ступови": "Подигнимо Ступове" (2005) "Деца деци за Божић" (два издања 2006 и 2007) и "Христос Воскресе Радост Донесе" (2008), ђакон је свирао све удараљке и певао у песмама "Божић, Божић Благи Дан", "Подигнимо Ступове", "Све што дише нека хвали Господа! Алилуја!" и "О Христе Вечни, Источниче Рујни"...

Када се све "сабере", ђакон је снимио преко 20 албума са нашим најпопуларнијим извођачима рок-музике, где се посебно ипак издваја сарадња са Душаном Којићем Којом и "Дисциплином кичме", са којима је снимио неколико албума...

У интервју објављеном пре неколико година на "Радио Светигори", Милош је причао о музици, рокенролу, православљу...

На констатацију да се чини да он не прави разлику између филозофије рокенрола и Православља, Милош је одговорио:

- Све је на употребу или злоупотребу. Људи погрешно капирају рокенрол. Мисле да су то секс, дрога, алкохол и остало. По мом мишљењу, рокенрол уопште није то. Музички, он је све што није фолк, етно, хеви метал, панк… Али он исто тако нема везе с анархијом или деструкцијом и насиљем. То је један културни, уметнички израз, једно поимање света. Ми смо својом уметношћу, рокенролом, позвани да утичемо на све што нам се дешава. Позвани смо да пренесемо поруку, да сведочимо истину, да сведочимо Христа. Кроз љубав, кроз веру и наду, кроз милост и радост… Кроз човекољубље које сама наша правоверност казује. За мене, рокенрол је нешто сасвим супротно од онога што људи доживљавају, ако рокенрол доживљавају онако како Јан Дјури сабира у својој песми: "Sex & drugs & rock n roll…"

Тако је овај вероучитељ новобеоградске основне школе "Радоје Домановић" и од пре неки дан ђакон наше Цркве, на један симболичан начин могло би се рећи служио и служи Господу. Бубањ, као најстарији музички инструмент у историји људске цивилизације, којег и псалмописац помиње као средство којим се прославља Господ, као да је наговештавао да ће један виртуоз на њему у једном тренутку своје палице заменити ђаконским ораром...

На многаја лета оче ђаконе!

Навршило се 530 година од када је 1484. господар Зете Иван Црнојевић подигао манастир Рођења Пресвете Богородице на Цетињу, као сједиште Зетске митрополије и 520 година Ободско-цетињске штампарије. Његово оснивање дешава се у епохи пада Цариграда (1453), проналаска штампе (штампање Гутенбергове Библије, 1455.) и открића Америке (1492), када се мала Зетска држава, нападнута од моћне Османлијске империје, повлачила из равнице око Скадарског језера у теже приступачне предјеле, тражећи спас за свој опстанак. Тај историјски и по много чему преломни догађај, један је од најзначајнијих датума историје Митрополије црногорско-приморске и Црне Горе и зато заслужују краћи осврт у години јубилеја.

Историјат

Једна међу првим епархијама које је основао наш просветитељ Свети Сава била је Зетска епископија. Основао ју је 1219. године, на раскрсници свјетова и култура, на мјесту гдје се сукобљавају Исток и Запад вјековима. Од свог настанка 1484. године, Манастир је био сједиште ове Епископије, тада већ Митрополије. Био је и остао духовни стуб, средиште и огњиште Православне Цркве Христове у Црној Гори, у којем није прекидан континуитет дјеловања, иако је кроз историју био на великим искушењима, паљен и рушен. Од тог времена, па до данас, ова епископска столица потврдила је своју апостолску мисију.

У Црној Гори теократија је била присутна дуже од три стољећа; у том раздобљу су њоме владали православни архијереји. Митрополија црногорско-приморска и њени митрополити, као егзарси Светога трона пећкога, вјековима су чували не само душу народа који је овдје живио, него и његов физички опстанак, будући да су они били не само црквени поглавари него и народне вође – етнарси.

Од оснивања Цетињског манастира као сједишта Зетске митрополије, цетињски митрополити су истовремено и његове старјешине. Међу њима било је светитеља, исповједника, мученика, великих пјесника, књижевника, историчара, философа, преводилаца, црквених организатора и великих државника. Према досад познатим подацима, данашњи Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски Амфилохије Радовић је четрдесети старјешина Цетињског манастира од његовог оснивања.

Цетињски манастир је јединствен у читавој православној Васељени, јер је у најтежим историјским превирањима заправо био и манастир, и град, и држава. Међу зидинама Цетињског манастира, поред духовне, налазила се и цјелокупна законодавна, судска и извршна власт Црне Горе. Оно по чему се Цетињски манастир уврстио у културну баштину, првенствено је појава Ободско-цетињска штампарија, прве ћирилске јужнословенске штампарије у XV вијеку. На њеном ћирило-методијевском језику србуљске (српске) рецензије утемељена је сва данашња просвјета, писмо, језик, књижевност, богословље Црне Горе, коју данас угрожава најновија дукљанско-монтенегринска идеологија, која пориче и свеукупно историјско духовно-морално и просвјетно биће Црне Горе.

При Цетињском манастиру од настанка, поготово као митрополитског сједишта, радила је манастирска школа. Цетињски манастир са својим старјешином – митрополитом и монасима и у најтежим временима борбе за опстанак и очување светиње био је главни духовно-просветни стожер и чувар народне душе, свијести и савјести. О томе довољно говори чињеница да су у XIX вијеку основане и радиле под окриљем Цетињског манастира: Основна школа, Богословија, Гимназија, Богословско-учитељска школа и Дјевојачки институт.

Три велике светиње

Цетињски манастир данас чува светиње од којих су три здружене баш у вријеме оснивања Цетињског манастира, 1484: дио Часнога Крста, на којем је Христос био распет, десна рука Светог Јована Крститеља која је крстила Господа у Јордану и икона Пресвете Богородице Филеримске, коју је насликао Свети апостол Лука. Ове светиње су живи свједоци историјског догађаја који се десио прије нешто више од 2.000 година. Оне, прошавши од Севастије и Ефеса до Цариграда и Родоса, од Јерусалима и Малте до Петрограда и Београда, Промислом Божјим скрасиле су се на Цетињу, у граду гдје су сви храмови посвећени Рођењу Пресвете Богородице. Света Рука са дијелом Часног Крста похрањена је у манастирском храму Рођења Пресвете Богородице, у кивоту Св. Петра Цетињског, а чудотворна икона Мајке Божије, зване Филеримос је привремено утамничена у цетињском Народном музеју. Рука Светог Јована Крститеља, која је крстила Христа у Јордану, и данас благосиља оне који се пред њом крштавају и све оне који, поклањајући јој се, напајају душе своје живоносним водама благочешћа у Цетињском манастиру.

Цетињска обитељ има и друге небеске заступнике, чије се мошти налазе под манастирским сводовима. Међу њима је на првом мјесту Свети Петар Цетињски, Светилник Православља и у своје и у наше вријеме, који је овдје, као пастир добри неуморно бринући о свом стаду, узрастао „у мјеру раста висине Христове“ и задобио неувенљиви вијенац славе.

Ризница

Бурна и богата историја ових простора завјештала је кроз вјекове будућим покољењима црквено благо непроцјењиве вриједности. Дио тог блага се чува у ризници Цетињског манастира, која је настала кад и сам манастир, 1484. године. Стварана и чувана вјековима, ризница је живо свједочанство тешких времена мукотрпног битисања некадашње древне Зетске митрополије, а затим Митрополије црногорско-приморске. Ризницу Цетињског манастира по богатству, културно-историјским и умјетничким вриједностима сматрају једном од најзначајнијих не само у Црној Гори већ и на ширим просторима.

Збирка рукописа, као цјелина, у умјетничком смислу је највреднији дио ризнице Цетињског манастира. У њој се налазе примјерци рукописа који су настајали од краја XIII па све до почетка XIX вијека. Најстарији рукопис ове збирке писан на пергаменту је Изборно јеванђеље (Апракос), писано у вријеме „краља нашег Стефана Уроша“ (краља Милутина), највјероватније са краја XIII вијека. Својим изузетним умјетничким вриједностима истиче се и ликовни украс „Дивошевог јеванђеља“, пергаментног рукописа с почетка XIV вијека. Драгоцјена рукописна књига је и Цетињски љетопис, чији је највећи дио писао владика Василије Петровић Његош, који чува многе историјске податке.

Ризница Цетињског манастира посједује изузетно драгоцјену збирку старих штампаних књига, међу којима су примјерци Октоиха првогласника из 1494, из штампарије Црнојевића, која је радила под сводовима Цетињског манастира (1493-1496). Збирка садржи примјерак прве ћирилске штампане књиге из 1491. године, Краковски часослов из штампарије Швајполта Фиола, затим књиге из венецијанских штампарија Божидара и Вићенца Вуковића, Јеролима Зигуровића, Стефана Мариновића Скадранина, Мркшине цркве и других. Бројна збирка окованих Јеванђеља у ризници Цетињског манастира садржи репрезентативне примјерке домаћег и руског златарства. Ризница Цетињског манастира посједује и бројну збирку икона. Највећи број њих потиче из XVII, XVIII и XIX вијека. Поред књига и икона, у ризници се чувају збирке обредних предмета, црквеног веза, владичанских одежди, грамата, печата, одликовања, умјетничких слика и другог. У овој богатој збирци истичу се предмети који се одликују љепотом умјетничке и занатске израде као што је изузетни дуборезни и оковани крст владике Руфима, рад мајстора Ђура Чајничанина из 1634. године. У збирци драгоцјености од текстила значајем и љепотом умјетничке и занатске израде издваја се круна Светог краља Стефана Дечанског из XIV вијека, док су у збирци црквеног веза посебно значајни и лијепи примјерци: епитрахиљ Светог Саве из XII вијека и аер (воздух) манастира Милешеве, рад дијака Георгија из 1660. године. Богата је и врло репрезентативна збирка одежди црногорских владика из династије Петровића, рађена од финог броката са златовезом. Веома је занимљива збирка одликовања црногорских владика као и вјенчане круне престолонасљедника из владарских кућа Петровић Његош и Карађорђевић.

Архив

Поред ризнице Цетињски манастир посједује и изузетно богат архив у коме су похрањена разна историјска документа. Међу њима су посебно значајна она која потврђују непрекинуто трајање и важност Оснивачке повеље господара Ивана Црнојевића Цетињском манастиру током претходних 530 година, што не посједује ни једна свјетовна установа у Црној Гори. Истовремено, овај континуитет је природан, ако имамо у виду да је Цетињски манастир темељ на којем су саздани Цетиње и Црна Гора. Поводом обиљежавања 530. годишњице оснивања Цетињског манастира и 520. годишњице Ободско-цетињске штампарије Митрополија црногорско-приморска са својим Цетињским манастиром припремила је монографију о Цетињском манастиру (која је у штампи) прву такве врсте у његовој вјековној историји. Такође, Митрополија је са другим саиздавачима припремила, износећи на свјетлост дана, репринт издање сачуваног и засад јединог пронађеног непотпуног примјерка другог петогласног (од петог до осмог гласа) дијела Октоиха (Осмогласника), штампаног у овој знаменитој штампарији. На овај начин дат је прворазредни допринос обиљежавању важних годишњица.

Једно од најпосјећенијих ходочасничких мјеста

У Манастиру се чувају и друге велике светиње хришћанске васељене. Манастир Рођења Пресвете Богородице, под вјечним покровитељством Приснодјеве, исклесао је на камену подвижничког живљења још једног светитеља: Светог Василија Острошког, који је својевремено био ђакон у Цетињском манастиру и чије су и мошти једно вријеме боравиле у њему. Свечаним литургијским уношењем иконе 19. маја 2013, на нивоу Митрополије црногорско-приморске, установљен је датум празновања митрополита Петра II Петровића Његоша као светитеља Цркве Божје. Стопама Светог Петра Ловћенског, као и његовог светог стрица освећена је свака стопа манастира. Данас, велике хришћанске светиње које се налазе у цркви Рођења Пресвете Богородице око себе сабирају хришћане из цијелог свијета, тако да је Цетињски манастир постао и једно од најпосјећенијих ходочасничких мјеста.

„У историји нашега народа Православна вера сачувана је кроз веома богату обичајну традицију, која је и данас присутна, али у новије време сачувани остаци традиције неретко иду и на уштрб истинске вере Православља. Предавање на тему „Божић између традиције и Православља“ разјасниће нам историју и хронологију настанка овог великог хришћанског празника, где наша традиција нарушава истинитост вере а у којим сегментима чува веру и са истом се преплиће и како се на исправан начин дочекује и прославља најрадоснији хришћански празник“.

Извор: Епархија рашко-призренска

У навечерје празника светих српских мученика игумана Пајсија и ђакона Авакума, примивши храну вечног живота и лек бесмртности – Тело и Крв Господа Исуса Христа, предала је душу Господу.

Игуманија Евдокија је рођена 1931. године у селу Паковраћи, од оца Стевана и мајке Јегдине, као 11 дете. Замонашила се 1951. г. и цео монашки живот је провела у манастиру Враћешници, где се и упокојила. Игуманија је од 1996. године. Трудила се колико је могла у реконструцији конака и манастирских здања. Уз молитву и рад провела је свој монашки живот са сестрама. Након тешке и дуге болести уснула је мирним сном и предала душу Богу на истину.

Данас, 31. децембра 2014. г. у манастиру Враћевшница одслужена је заупокојена литургију у којој је началствовао Преосвећени владика Јустин уз саслужење многобројног свештенства, монаштва и верног народа. Преосвећени владика је у беседи дао реч утехе уплаканим монахињама рекавши да иако плачемо и тугујемо, то чинимо с вером и надом у Онога ,,који је једном за свагда приковао на крст све наше страхоте и страдања“ од којих је смрт највећи непријатељ.

Потом се господин Б. Радунковић захвалио игуманији Евдокији у име манастира Враћевшница за све добро које је учинила за манастир и Цркву Христову.

Знамо да нема веће милости за хришћанина него да за свој ,,последњи“ оброк има храну вечног живота – Св. Причешће, зато можемо са дубоком вером и радосном тугом да осетимо близину рајског насеља њеној души. Нема човека који не греши, а благодат и милост Божија за коју се молимо целог живота, покривају наше грехе и надопуњују наше слабости и немоћи. „Много је станова у дому Оца Мојега“, верујемо да ће се у један од њих, уселити душа игуманије Евдокије која је кроз трпљење и болест, ношењем животног крста испунила монашки завет и Христове заповести.

епархија жичка

Уочили смо да су напади увек учестали уз велике православне празнике и када треба да се решавају ствари битне за српски народ. Напади трају деценијама тако што нашег Епископа, без икавих аргумената, сатанизују поједини новинари и други појединци ниских моралних квалитета. До сада нисмо видели да је јавно изнето шта је све Преосвећени епископ милешевски господин Филарет урадио за добробит и уздизање Епархије милешевске. Овом приликом наводимо само мали део позитвних дела која несумњиво припадају њему.

1. Још од доба Немањића на територији Епархије милешевске није обновљено и наново саграђено толико манастира, цркава и парохијских домова као од доласка Преосвећеног епископа милешевског господина Филарета.

2. Да ли је игде поменуто колико је гладних српских, муслиманских, бошњачких и црногорских уста нахрањено из епархијске касе?

3. Колико је угледних државника, амбасадора, министара, људи из науке и културе, по први пут дошло у Епархију милешевску захваљујући нашем Преосвећеном епископу, господину Филарету?

4. Колико је болесних људи добило шансу да се лечи и излечи залагањем и ангажовањем Преосвећеног епископа милешевског господина Филарета?

5. Како се лако заборавља да су болесници одвожени одавде на даље лечење хеликоптерима које је Преосвећени епископ милешевски господин Филарет обезбедио не гледајући ко је које вере!

6. Колико је младих вратио Цркви кроз дечји и мешовити хор, кроз светосавске академије, историјско-научне скупове, разне промоције културног и историјског значаја?

7. Колико људи је запослио, такође не гледајући ко је које вере и тако обезбедио егзистенцију многим породицама?

8. Колико је обогатио монашка сестринства и братства и колико је младих свештеника поставио да раде на образовању и просвећивању православног српског народа да би он остао на светосавском путу?

9. Замера му се на политичким говорима, а он је једини који је покушавао да пробуди српску свест и да јавно каже шта се дешава српском народу у Епархији милешевској или у Рашкој области.

10. Прича се о новцу који се „узима“ из епархијске касе, а не каже се да новац не иде у приватне џепове нега да манастири и цркве широм Епархије милешевске сјаје пуним сјајем после вишевековне запуштености.

Пробуди се српски народе, не гази по својој вери и поштуј своје архипастире! Ако верујеш у Бога, знаш да је наша судбина у Његовим рукама и да нас он избавља од искушења, а ово је једно од њих.

Читава наша Епархија и верујући народ овим је увучен у немилу ситуацију. Ми који деценијама долазимо у цркву и молимо се Богу заједно са својим свештенством, монаштвом и Преосвећеним епископом милешевским господином Филаретом, овим желимо да дамо мали допринос објективном сагледавању ситуације у Епархији милешевској. Недопустиво је да људи злих намера на овакав начин, упорно, покушавају да оспоре, понизе и умање очигледна дела која би морали поштовати.

Верујућа браћо и сестре, молимо вас да овакве или сличне нападе на Епархију милешевску и на Преосвећеног епископа милешевског господина Филарета примите са великом резервом и дубоким размишљањем о томе чему они служе.

Посебно се чудимо иступању једног монаха у време Божићног поста. То можемо тумачити само као подлегање ђавољем искушењу којем није могао да се одупре.

Са вером у Бога и бригом за српство, од Бога молимо дуг живот и добро здравље нашем Преосвећеном епископау милешевском господину Филарету.

Чланови Црквеног хора „Свети Краљ Владислав“

У Пријепољу, дана 30. децембра 2014. године

Присутни свештеници изнијели су извјештаје о црквеном животу у својим парохијама, а такођер разматрани су и проблеми који у току године задесе сваку парохију понаособ, након чега је услиједио динамичан и отворен разговор о бројним питањима црквеног живота: пастирским, практичним, као и административним, да би кроз примљене поуке од надлежног епископа и сами свештеници унапредили свој рад на свим пољима дјеловања.

С уздањем у Бога чији се Јединородни Син оваплоти Духом Светим међу нама грешним људима, поздрављамо све наше вјернике и све људе добре воље, желећи им свако добро од Господа за предстојеће празнике, заједничка је порука свештенства и монаштва епархије горњокарловачке.

Извор: http://www.eparhija-gornjokarlovacka.hr/index.php?option=com_content&view=article&id=944%3Abratski-sastanak-svetenstva-i-monatva-eparhije-gornjokarlovake&catid=17%3Anovosti&Itemid=13&lang=sr

Како је јавност већ информисана, Основни суд у Подгорици je својом првом пресудом ослободио Мираша Дедеића, Драгана Павловића и Јована Томовића приватне тужбе Православне Митрополије Црногорско приморске за насилни улазак у Храм Светога Архангела Михаила у Рогамима 25.августа 2011. године. Након тога је Виши суд у Подгорици, укинуо такву одлуку Основног суда у Подгорици да би Основни суд у Подгорици поново ослободио именоване на наведени противправни упад у поменуту Цркву. Поступак је поново водио Судија Основног суда у Подгорици Ненад Вујановић.

Првом ослобађајућом пресудом Судија Ненад Вујановић је ослободио оптужене Мираша Дедеића, Драгана Павловића и Јована Томовића приватне тужбе, из разлога што је Судија Вујановић сматрао да Црква није објекат радње који се штити наведеном законском инкриминацијом, већ је то по мишљењу суда „туђи стан или туђа затворена просторија“, па по мишљењу Судије, а како се то наводи у првој пресуди: „дјела која се окривљенима стављају на терет, по закону нису кривична дјела, са којих разлога их је „ослободио од оптужбе“ налазећи да радње оптужених које су представљене приватном тужбом не садрже све неопходне елементе за постојање кривичних дјела нарушавање неповредивости стана из члана 169 ст. 1 у стицају са кривичним дјелом уништење и оштећење туђе ствари из члана 253 ст. 1 Кривичног законика Црне Горе.

Након што је Виши суд указао Судији Вујановићу да приватна тужба и радње наведене у њој имају довољно основа за постојање кривичних дјела за које се окривљени терете, Судија Вујановић је нашао други разлог да ослободи оптужене Мираша Дедеића, Драгана Павловића и Јована Томовића од приватне тужбе. Овога пута су то, по наводима Судије, разлози недоказаности у поступку, односно да није доказано да су Дедеић, Павловић и Томовић обили браву на Цркви, при чему се на фотографијама, осим окривљених види још једно лице, а окривљени нису жељели да кажу ко им је помогао у „отварању врата“. Посебно истичемо да ниједан од окривљених у току поступка није спорио да су спорном приликом ушли у Цркву, као и да су то учинили неовлашћено, тј. без знања и одобрења власника. Чак шта више окривљени Дедеић је више пута поновио да јесте ушао и да ће поново ући у ову и сваку другу Цркву у Црној Гори. Међутим Суд овакве његове изјаве није сматрао инкриминушићим и значајним за поступак па их је ослободио од оптужбе.

У поступку је од стране Црквених заступника узалуд истицано (како то стоји и у закону) да за кривично дјело нарушавање неповредивости стана из члана 169 ст. 1 није неопходно да је до уласка у Цркву дошло употребом силе већ је довољно да је до уласка дошло без овлашћења од стране власника.

Ни чињеница да је Храм Светога Архангела Михаила у Рогамима својина приватног тужиоца – Православне Митрополије црногорско-приморске и то како фактичка тако и књижна (јер је Храм уписан код надлежне Управе за некретнине у листу непокретности бр. 171 КО Рогами) и да су окривљени у својим изјавама несумљиво признали да су у наведени Храм ушли неовлашћено без знања и одобрења власника, није била довољна за Суд да утврди кривицу која је и за правне лаике била толико очигледна.

Постављамо питање носиоцима правосудне и извршне власти, Судијама, Тужиоцима и другима, да ли овакво правно резоновање Основнога суда у Подгорици, важи само за Православну Цркву или важи и за Банке, привредна друштва и друга приватно-правна и грађанско-правна лица, институције законодавне, извршне и судске власти. Односно да ли су сви наведени субјекти попут Цркве лишени кривично-правне заштите ако би рецимо неко неовлашћено ушао у банку, у нечију фирму, у службене просторије суда, тужилаштва, владе, полиције, и тамо се мало послужио постојећим мобилијаром, позивајући се нпр. на то да се ради о имовини свих грађана, при чему не би ништа отуђио и не би били испуњени елементи бића неког другог кривичног дјела???

У августу 2015. године наступиће апсолутна застарјелост кривичног гоњења

Поставља се питање сврсисходности оваквих поступака и ефикасности судске заштите с обзиром да се противправно дјело десило 25. августа 2011. године, па уједно указујемо Основном суду у Подгорици, али и вишим судским инстанцама које би требале контролисати ажурност и законитост рада нижих судова да за наведене дјела у августу, следеће – 2015. године – наступа апсолутна застарјелост кривичног гоњења што у коначном води ослобађању окривљених усљед застарјелости кривичног гоњења, што свакако подрива повјерење у ажурност, законитост и ефикасност правног система на заштити права и интереса оштећених у кривично-правним поступцима.

Из Митрополије црногорско-приморске

Правни заступници

Далибор Каварић, адвокат

Југослав Крповић, адвокат

Митрополит Порфирије са ђацима (Фото Раде Крстинић)

Загреб – Огњен је председник одељенске заједнице у којој седе Далматинац, Београђанка, четири Загрепчанина, ученици из Подгорице, Книна, Љига. За себе каже да је српско-српски мешанац и тиме ставља до знања шта мисли о питању ко је у њиховом одељењу Србин, а ко Хрват, ко православац, а ко католик.

Огњен и његови другови ђаци су првог разреда Српске православне опште гимназије „Кантакузина Катарина Бранковић” у Загребу. И доста им је верско-националних пребројавања. Иако баш такве прозивке неретко трпе на путу до школе од појединих ђака оближњих средњих школа, који изгледа мисле да ће припадност свом народу јаче доказати нетрпељивошћу према „оним другима”.

Образовна установа у власништву Српске православне цркве, Митрополије загребачко-љубљанске, слави ове школске године десет година постојања. Са одредницама српска и православна у наслову, то, међутим, није никаква богословска школа, већ гимназија општег типа која ради по државном наставном плану и програму.

Директор Слободан Лалић

И то „опћа” стоји у називу школе, али често измакне пажњи. Гимназија, да будемо прецизни, ради по моделу школа националних мањина, што подразумева да уз предмете које уче и сви остали гимназијалци у Хрватској има у наставном плану и српску историју и књижевност, а настава је на српском језику и ћириличном писму.

Вршилац дужности директора школе Слободан Лалић каже да се за веру и нацију при упису, а ни касније током школовања, не пита. Мада то није ни нешто што се крије. Већина ученика су Срби, а расте број ђака других националности. Међу њима је и син једног загребачког лекара, Албанка католичке вероисповести, Мађар, Молдавац...

Уз репрезентативну зграду и добре резултате са државне матуре, управа школе хвали се и овим подацима. Школовање је, иначе, бесплатно, плаћа га српска црква која обезбеђује стипендије, уџбенике и смештај у ђачким домовима за оне који долазе са стране. Једна од њих је и Петра, ученица првог разреда, Београђанка која пред последње школско звоно у првом полугодишту сумира утиске.

– У Загребу је никад боље, боље него код куће, али ми је градиво катастрофално тешко – искрено признаје Петра.

Школа која је, симболично, смештена у Улици Свети Дух, на брду са којег се пружа леп поглед на центар града, саграђена је 2011. године на имању које је цркви својевремено даровао трговац Ђуро Авировић.

Модерна зграда гимназије у Улици Светог духа у Загребу

У том делу Загреба су, како прича Слободан Лалић, до седамдесетих година прошлог века били воћњаци. Митрополит загребачко-љубљански Порфирије каже да се садашње здање може мерити са најелитнијим гимназијама у Европи. Простире се на 6.000 квадратних метара, а црквена општина Загреб уложила је у њега више од седам милиона евра.

Помогла је и градска управа. Гимназија има три спрата, велику спортску халу коју у поподневним часовима изнајмљује подмладак Кошаркашког клуба Цедевита, тима који је постао раван Цибони, свечану салу са преко сто места, опремљене кабинете за стручне предмете, библиотеку са више од 4.100 наслова, кантину, капелу Свете Петке, и пространу, сву у прозорима зборницу са погледом на шуму која је такође у власништву СПЦ.

Ђаци једном недељно похађају веронауку, а Лалић напомиње да до сада није било приговора савести. Осим новинарске, драмске, историјске, школа има и библијску секцију, а сваког четвртка у школској капели Свете Петке служи се литургија.

За своје боравиште одабрао је и нови загребачки митрополит који је стан у строгом центру хрватске престонице оставио на коришћење свештеницима, а за себе одредио просторије у згради гимназије. Шали се да није могао да одоли да не изабере за своју адресу Свети Дух.

Осим што планира да у великим канцеларијама и свечаним салама приређује пријеме и радне састанке, митрополит Порфирије открива да је у плану и прављење два тениска терена тик уз гимназију.

Земљиште се већ рашчишћава, а да ли ће жеља ђака да их свечано отвори прослављени Новак Ђоковић бити испуњена, још није извесно. Сала у приземљу школе користи се за приредбе, концерте, али и биоскопске пројекције.

– Желели бисмо да ту приказујемо српске филмове, организујемо концерте, представе, да гимназија постане место окупљања и културних дешавања, место сусрета – каже митрополит Порфирије.

У овој сали је, на пример, приказан филм „Монтевидео, бог те видео” и као и на свакој правој премијери, ђацима су се после пројекције поклонили глумци филма са редитељем Драганом Бјелогрлићем на челу. Касније истог дана „Монтевидео” је имао премијеру и у центру града, али је права загребачка премијера била, уствари, у згради гимназије, где је филм млада публика гледала пре подне.

Прва генерација ђака школе која носи име ћерке деспота Ђурђа Бранковића, удате за цељског грофа Улриха Другог, који је имао велике поседе у Штајерској и Хрватској, имала је десет ученика. Од тада, укупно 68 ученика завршило је ову школу, у којој тренутно учи 71 гимназијалац.

– Задовољни смо нашим резултатима. Пре две-три године били смо пети у Хрватској и други од приватних гимназија по резултатима са државне матуре. Родитеље привлачи и то што су ђаци унутар школе прилично безбедни, нема опасности да до нашег школског дворишта стигне дрога, а нисмо имали до сада ни инцидената међу ђацима – каже Слободан Лалић.

Прва генерација ученика гимназије „Кантакузина Катарина Бранковић” завршава факултете. Осим Хрватске, студирају и у Србији, али и у Руској федерацији и Турској.

Јелена Чалија, Александар Апостоловски

објављено: 28/12/2014

Politika.rs

Данас смо се на Светој архијерејској Литургији помолили и за мир међу свом нашом браћом и сестрама који страдају свуда по свијету, нарочито у Сирији, Ираку и Украјини. У тим земљама се воде братоубилачки ратови чија нам је суровост, нажалост, добро позната из недавног искуства са наших простора. Ови сукоби су углавном вјерски, али у Украјини се чак сукобљавају и браћа исте вјере, и то наша православна браћа, што нас додатно жалости и брине и обавезује да све тамошње сукобљене стране позовемо на мир и узајамно праштање и помирење, које је могуће само у истини и љубави Богомладенца Христа.

На данашњем сабрању су размотрена бројна питања и изазови из духовног и пастирског живота наше Митрополије. Као и више пута до сада, позивамо све Хришћане да свој хришћански идентитет посвједоче и својим дјелима, те да у својој околини буду управо примјер чојства и јунаштва. Ни ове године не можемо да не споменемо биоетичка питања која све више оптерећују савременог човјека, а узимају или су узела маха и у нашој земљи. Нагласићемо овога пута гријехове утробног чедоморства и истополног блуда. Чедоморство погађа оне најбезазленије и најнемоћније од нас – нашу нерођену дјецу ускраћену основног људског права – права на живот. Као они који се сваког дана сусрећу са женама, али и мушкарцима, који су доносили одлуке о тзв. абортусима, позната су нам сва оправдања за те поступке, као што нам је врло добро познато да је чедоморство, као уосталом и свако друго убиство, најгоре рјешење за егзистенцијалне, брачне, емоционалне и друге проблеме мајке или оца нерођеног дјетета – да не говоримо да је управо чедоморство врло често узрок различитих психофизичких тегоба данашњих жена. О истополном блуду је већ много речено и став Цркве о овом гријеху је потпуно јасан. Он је условљен дубоким еванђелским истинама и учењима хришћанске антропологије, а не некаквим једноумним конзервативизмом и заосталошћу. Такав блуд је, као и сваки блуд и прељуба, негација највећег људског дара – дара рађања. Негација и самог оваплоћења Христовог којег прослављамо о Божићу. Свјесним уласком у дјело истополног – противприродног блуда, као сваким блудом, човјек се препушта најнижим нагонима своје пале природе и ускраћује себе могућности духовног узрастања . Црква због тога не може и неће мијењати свој став о овом важном питању и неће о њему ћутати нити га игнорисати. Најоштрије се противимо свакој афирмацији тог гријеха и позивамо Скупштину, Владу, све државне институције и све појединце у њима да учине све што је до њих да престане агресивна пропаганда хомосексуализма у Црној Гори, као и проституције било које врсте. Такође, обраћамо се свим Хришћанима у Црној Гори да слободно изразе свој хришћански идентитет и увијек и на сваком мјесту стану у заштиту своје вјере и морала.

Благодаримо Богу да мноштво народа редовно посјећује богослужења и, још важније, живи у складу са својом вјером. Ипак, будући да се у неким дијеловима наше Митрополије један број бракова не благосиља у Цркви, нити се држе опијела упокојенима, позивамо вјерне да се врате овим благословима, јер су важни за живот и духовно узрастање сваког Хришћанина. Треба се отрести страхова и предрасуда накупљених протеклих деценија, који су довели до тога да, нажалост, има људи који и данас вјерују да се у њиховој породици никад није вјенчавало у храму нити сахрањивало са опијелом.

Радује нас и слово нашег Митрополита којим нас је упознао са повећањем броја свештеника, монаха и монахиња, те подизањем нових и обнављањем старих храмова. Благодарни смо свима који се труде за љепоту дома Господњега и призивамо Божији благослов на све њих. Подржавамо и молимо се Богу за јужноамеричку мисију наше Цркве, коју предводи наш Митрополит.

Будући да Црква пребива у свијету, иако не остајући, као Тијело Христа Богочовјека, подложна законима пропадљивости творевине, и овога пута је било неопходно размотрити питања из области односа Цркве и друштва, односно државе, која по својој природи има другачији идентитет од црквеног – идентитет који се исцрпљује у ововременом и људском. Није необично да у судару црквеног богочовјечанског идентитета и државног утемељења на људској снази и памети долази до напетости и неразумијевања. У том погледу смо данас саслушали слово протојереја-ставрофора Велибора Џомића, пароха подгоричког и координатора Правног савјета наше Митрополије, који нас је упознао са правним положајем Српске Православне Цркве у Црној Гори. У том смислу, изражавамо своју забринутост за будућност Црне Горе уколико државни органи не обезбједе Православној Цркви сва права која тренутно имају све традиционалне Цркве и вјерске заједнице осим најбројније. У име свих вјерника наше Митрополије, који воле и поштују своју земљу више од многих којима је она само на устима, тражимо да се у потпуности и без остатка поштује канонско устројство Православне Цркве, баш онако како се поштује код других, да надлежни Цркву искрено укључе у доношење новог Закона о правном положају Цркава и вјерских заједница, који се првенствено ње тиче, да се поштују имовинска и својинска права Цркве, да се покрене озбиљан дијалог о потреби и жељи великог броја грађана Црне Горе да њихова дјеца остваре право на вјерску наставу у просвјетном систему Црне Горе, те да се обезбједи равноправно учешће представника Цркве и у другим питањима од јавног значаја. Оно што тражимо већ постоји у многим земљама, па и у чланицама Европске уније, којој тежи наша државна администрација.

Сабору нашег свештенства и монаштва је несхватљиво да се Митрополија и остале православне епархије у Црној Гори суочавају са проблемима у односима са државом, за које смо мислили да су прошла са падом комунистичког режима, који се институционално залагао за атеизам. Нажалост, и данас смо свједоци небивалих (ни у вријеме комунизма) поступака неких државних органа, који оспоравају идентитет, име, достојанство, имовину и насљеђе Православне Цркве, прогоне свештенство, а из својих идеолошких интереса афирмишу, промовишу и чак, као прије неки мјесец на Цетињу, а прије два дана у Никшићу, уступају државну имовину маргиналним псеудовјерским организацијама које смућују народ и уносе немире, повампирујући дух братоубилаштва у нашој земљи. Но, јасно нам је да Црква никад у историји није живјела без изазова, па и овај данас прихватамо као подстицај Божији ради нашег подвига и будности. Искушење које имамо са дијелом државног апарата је привремено и оно, без икакве сумње, јача нашу везаност за Господа, а не, како псалам каже, за ”кнезове људске”. Узносимо наше молитве Тројичном Богу Љубави да Божић у Црној Гори не буде прилика за отварање медијске позорнице онима који шире подјеле и мржњу по Црној Гори. Оне који држе ”логорске ватре” пред Дворцем Краља Николе и на другим мјестима, с братском љубављу и у духу праштања позивамо да се врате Цетињском манастиру и другим храмовима и мјестиме гдје се налаже Бадњак, символ Дрвета Живота, Христа Бога нашега.

Нарочити благослов за данашње сабрање било је присуство Преосвећеног Епископа полошко-кумановског Јоакима из распете Православне Охридске Архиепископије, коју власти Републике Македоније веома агресивно прогањају због њеног опредјељења за поредак и јединство Православне Цркве. Изражавамо своју пуну подршку напорима Охридске Архиепископије да васпостави јединство Цркве у Републици Македонији са васљенском Православном Црквом. Позивамо тамошње власти да без одлагања пусте на слободу заточеног Архиепископа охридоског Јована, чија је, то је већ сасвим јасно, једина кривица, то што се опредијелио за поштовање црквеног поретка и црквено јединство, и тиме одбио да се повинује идеолошким и политичким интересима власти Републике Македоније.

Нека би нам Господ Милостиви свима дао братске љубави, праштања и милосрђа, а прије свега и изнад свега вјере и снаге да наставимо хришћанским путем покајања (=преумљења) како би васкрслим умом и срцем дочекали свијетли и велики празник Рођења Христовога, којим нам се открива велика тајна доласка Свемогућега Бога међу нас смртнике, а због васпостављања нашег богочовјечанског достојанства, звања и призвања.

МИР БОЖИЈИ! ХРИСТОС СЕ РОДИ!

БЛАГОСЛОВЕН ВИЈЕНАЦ НОВОГ ЉЕТА БЛАГОСТИ ГОСПОДЊЕ!

Извор