Епископ Атанасије дошао је на поклоњење косововско-метохијским светињама где је посетио царски град Призрен, Призренску богословију, манастира Светих Архангела, цркву Светог Ђорђа, манастира Зочиште и друге светиње. Данас је служио свету Литургију у манастиру Грачаница заједно са Епископом Теодосијем, свештенством и свештеномонаштвом Епархије рашко-призренске и верним народом. Литургији у Грачаници су присуствовали и професори и богословци Призренске богословије.

Након прочитанога Јеванђеља Епископ Атанасије се присутнима обратио беседом.

Велики број верника приступио је причешћу Светим Христовим Тајнама, међу којим је био велики број деце.

Након Свете Литургије у манастирској трпезарији за све присутне послужена је трпеза љубави коју су припремиле грачаничке сестре монахиње са мати игуманијом Ефросинијом.

Епископ Атанасије у оквиру свог боравка на Косову и Метохији ће посетити још и манастир Високе Дечане, Ђаковицу, Пећку патријаршију и друге светиње.

Погледајте слике на сајту Епархије рашко-призренске

Никодим Милаш је свакако један од највећих јерараха Српске цркве деветнаестог и почетка двадесетог века, а можда и највећи међу великим Епископима мученичке Епархије далматинске.

У овом кратком слову о Милашу, великом богослову, кано нисти, историчару, библијском филологу и пастиру, не бих говорио о његовој биографији – житију, јер су о томе многи и то веома успешно писали. Покушао бих радије указати на неке детаље из живота Никодима Милаша, који га осветљавају као Исповедника светога Православља. Све што је Милаш написао, написао је у одбрану Православља. Стога није случајно да већина његових књига у свом наслову садржи реч православље: Православна Далмација; Православно црквено право; Свети Кирило и Методије и истина Православља; Правила (канони) васељенских помесних сабора са тумачењима у којима Милаш посебно наглашава значај канона за васељенско Православље, итд.

Милашево житије и дело су пребогати, али нека ми буде дозвољено да у овом тексту наведем неколико карактеристичних примера, који га недвосмислено потврђују као Исповедника Православља и чувара светог Предања и канона Цркве.

Бонска конференција

Своју приврженост Православљу и светоотачком канонском богословљу, Никодим Милаш је потврдио још као архимандрит својим учешћем на Међународној конференцији у Бону 1875. године. Ова Конференција је била организована са циљем евентуалног уједињења свих „антипапистичких цркава” – старокатолика, англиканаца, традиционалних протестаната и православних. На овој Конференцији учествовали су многи познати богослови како Истока, тако и Запада, а главна тема скупа је било учење о исхођењу Светога Духа. Представник Српске цркве на овом скупу, уз Никодима Милаша, био је и архимандрит Сава из Београда. Уз њих, од православних учествовали су и познати богослови из Цариграда, Грчке, Русије, Румуније, итд. Иако је све учеснике бонске Конференције уједињавао негативан став о папизму, како је он дефинисан на Првом ватиканском концилу 1870. године, учесници се нису могли до краја сложити око православног учења о Светом Духу, нити о евентуалном јединству. Тако, ова Конференција није донела значајнијег богословског плода.

Милаш је у Бону побрао све симпатије, јер је заступао најизворније светоотачко учење и није хтео одступити од Православља ни за јоту. У својој Аутобиографији (стр. 21-22), говорећи о бонској Конференцији, Милаш каже да су западни хришћани и без папизма прожети католичким богословљем и да је то пресудан разлог што није било већег успеха у Бону. Говорећи о овој Конференцији, Милаш је рекао: „Мислим да од овог сједињења неће бити ништа, или веома касно”, при чему је мислио на евентуално сједињење

хришћанских цркава.

После Бона, Милаш постаје велико и познато име широм Православља и то као бритко перо светоотачког богословља. То ће бити основна одлика његовог потоњег писаног дела, које ће по правилу имати апологетско- исповеднички карактер и тон.

Grande munus

Друга ствар коју бих поменуо, а која такође указује на величину Никодима Милаша је следећа. У септембру 1880. године, папа објављује познату енциклику Grande munus, и упућује је свим патријарсима, приматима, надбискупима и бискупима католичког света, који су у милости и општењу са апостолском столицом. Папа у њој наглашава да су римске папе свецима Кирилом и Методијем „област ујединили да по словенству апостолско звање шире.” Милаш у своме Предговору књиге „Кирило и Методије и истина православља”, јасно истиче да папа „својата” Ки- рила и Методија, како би преко њих и и њихове мисије „расколнике поново привео сједињењу са правом црквом”. То присаједињење, папа је намеравао да изведе преко своје „две руке”: пољског бискупа Ледоковског и ђаковачког бискупа Штросмајера. На који начин? Прво, проглашавањем свете браће Кирила и Методија за папске апостоле, а потом у словенским земљама организовањем честих „ходочашћа” у Рим, где ће се они упознати са тајном спасења. Све ово поменуто, подстакло је великог ревнитеља Православља Никодима Милаша да се ухвати пера и напише данас већ класично дело из историје Цркве и упоредног богословља „Свети Кирило и Методије и истина православља” са циљем да „представимо истину Православља и сачувамо га од напада”. Милаш каже да приступајући овом делу, не пише га „non contradicendi studio sed defendendi voluntate”, а уједно наглашава да га је у писању овог дела руководило само служење Истини.

Пропаганда

Борећи се за чистоту и изворност православног учења, Никодим Милаш је као будни пастир пратио сва догађања унутар хришћанског света. Из његове Аутобиографије се види да се он чудом чудио када је, враћајући се из Кијева, као учени богослов, видео како у Лвову и другим местима западне Украјине, православни прелaзе у унију. Борба против уније и у то време отвореног католичког прозелитизма, пратиће Милаша све до краја живота. Најзначајније дело које је Милаш написао са циљем заштите Православља од тада нескривеног римокатоличког прозелитизма је „Пропаганда”. Ово апологетско дело, Милаш је написао још као архимандрит у Задру. Желео је да заштити Цркву у Далмацији, која је често кроз историју била на удару разних облика унијаћења и прозелитизма. Због тога није чудно што су Милашеву „Пропаганду”, заговорници римокатоличког прозелитизма сакупљали и палили, како би на тај начин умањили њен утицај и значај у народу. Почињући „Пропаганду”, Милаш каже да је свако хришћанско мисионарство добро, али да се оно мора одвијати међу „паганским тј. незнабожачким народима, ни- како међу другим хришћанима”. То је основни јеванђељски принцип, који је чуван у Цркви кроз читаву историју. Та апостолска традиција и правило чувана је све до једанаестог века, до тзв. Западне шизме 1054. године. По Милашу, Западна црква од тога доба постаје специфично Римском црквом са јасно истакнутим правилом да: „ехtrа Romanum ecclesia non est salus” (ван Римске цркве нема спасења), па због тога почиње и мисионарење (прозелитизам) међу хришћанима, који тада не припадају Римској цркви.

Папска идеја свој врхунац доживљава у шеснаестом веку, настанком језуитског реда, када долази до централизације институције за римско мисионарство. Тада и настаје Congregatio de propaganda fide (Збор за ширење вере или Пропаганда). Поред средишњег завода у Риму за образовање мисионара, 1862. године, папа Пије оснива нову Средишњу управу за унијаћење. Дакле, већ од Средњег века, православље се третира као „шизматичка” вера, којује једино могуће привести заједници са Римом наметањем уније. У том смислу, врло је карактеристичан став папе Пија IX, који у својој були 1869. јасно каже: „Екскомуникацији подлежу сви шизматици, који не признају и не слушају римског свештеника.

Од шеснаестог па све до деветнаестог века, у Римској цркви ничу разни колегијуми за мисију, по читавом свету и у свим државама. У тим колегијумима владало је познато језуитско правило, да „циљ оправдава средство”, што се ниуком смислу не може довести у везу са јеванђелском апостолском проповеђу. Јеванђелска, апостолска проповед (не Пропаганда) је увек мотивисана искључиво хришћанском љубављу и увек оставља слободу слушаоцу, па „ко има уши да чује, нека чује”. (Мт. 11,15) Пропаганда је на жалост имала своја сопствена правила.

Милаш на крају своје књиге „Пропаганда” јасно открива шта га је подстакло да је напише. То је, како он сам каже, „потреба будности тадашњег свештенства на сејање идеје папаства међу православним народом, која пропагира унију или латинство. Због тога пастири православне Цркве треба да буду на опрезу како не би римска пропаганда отргла поједине верне и од православне цркве.”

Свети Василије Острошки

Да је Милаш увек био ту када је требало чувати и бранити свету православну веру и њене светитеље, види се из његовог списа о светом Василију Острошком чудотворцу (Слава му и милост!). Милаш почиње овај агиографско-апологетски спис наглашавајући да је сам свети Василије, поред аскетизма и чудотворства, био и велики заштитник православне вере. То се види из Службе њему написане, где се наглашава да је он „одгонио од Цркве горку јеретичку плеву”. Међутим, Милаш је као велики научник открио да се у појединим списима поменуте Конгрегације за веру – Пропаганде, и свети Василије наводно одрекао пра- вославне вере и прихватио римокатолицизам, и као такав се и упокојио.

Јакоб Колети у шестом тому дела „Illyricum sacrum” на 315. страни тврди да је за време латинско-требињског Епископа Савина (1647-1661), калуђери требињског (тврдошког) манастира примили римокатоличку веру и признали власт римског папе. Наводно је настојатељ тврдошки Кирил дошао у Рим лично и посведочио покорност своју и своје братије римском папи, и том приликом донео писмо тадашњег Епископа херцеговачког или црногорског Василија и његовог брата, који такође обећавају послушност римском првосвештенику.

Милаш даље говори како о том писму (писмима) папи, које је наводно слао и свети Василије, говоре и Иларион Руварац; острошки игуман Леонтије (Нинковић), па и др. Владимир Ђоровић, међутим, такве тврдње о писмима папи од стране светог Василија, Милаш не налази код Вука Караџића, Никифора Дучића, ни Филипа Радичевића, па ни код руских аутора: Филарета, Глубинског, ни Мартинова.

Фрањевци су, наравно, тврдили супротно. Милаш помиње фра Мију Вјенцеслава Батинића, који у своме тексту о деловању фрањеваца у Босни и Херцеговини, наводно помиње постојање таквог писма о признању и покорности римском папи. Милаш у овом бриљантном апологетском и научном спису о светом Василију Острошком, са великим стилом и документовано доказује да су та писма фалсификати, и да су она била у пројекту прозелитизма римокатоличке цркве међу православнима у Херцеговини и Црној Гори, а све руководећи се начелом Пропаганде да „циљ оправдава средство”.

Блажена кончина

Поред до сада поменутог, вредно је да се сетимо и начина како је Милаш скончао свој земаљски живот. Никодим Милаш 1911. године даје оставку на катедру Епископа далматинског, због тога што је утврђена нека неправилност у финансијским пословима Епархије. Те послове је водио Доситеј Јовић, потоњи Епископ бококоторски, који је на крају и неславно скончао. Милаш, будући да се увек и првенствено бавио књигом и борбом за Православље, као и националним питањима Срба у његовом Црквеном праву, о Православној Далмацији, Канонима, о његовом исповедничком и мученичком животу. Милаш је као велики борац за Православље за живота био нападан од стране представника и заговорника Пропаганде, али на жалост и од многих Срба, који су из разних разлога завидели Милашу. Због тога је често и сам говорио да је најтеже борити се против завидљиваца. Наше скромно мишљење, као Епископа далматинског, а ево већ смо милошћу Божијом петнаест година на овој мученичкој катедри, да у Далмацији „ни камен на камену не би остао”, да овде није било Епископа Никодима Милаша. То не значи да други Епископи далматински нису били значајни и велики. Напротив, али Милаш је оставио тако велико и бога то богословско дело, које „ни врата адова не могу надвладати” (Мт. 16,18).

Синаксарско житије

Завршио бих ово невешто срицање о великом владики Никодиму Милашу, подсећањем да смо ми у Епархији далматинској већ 2006. године, поднели предлог Комисији светог сабора СПЦ за канонизацију светих, да Никодим Милаш буде уврштен у ред светитеља Српске цркве. Да ли ће тако бити, то првенствено зависи од воље Божије и воље Цркве Његове. Наше мишљење у Далмацији, како код клира, тако и код нашег распетог народа је да би Милаш требао бити раме уз раме светом владики Николају Охридском и Жичком и светом ави Јустину Ћелијском, како због свога богословља и христоподобног пастирства, тако и због свог светога живота. Али, прва и последња је Далмацији, није стизао да се посвети питањима материјалног пословања Епархије. Међутим, он на себе преузима одговорност и повлачи се. Милаш од 1911. до 1915. године, тј. до своје кончине, живи скромно у једном стану у Дубровнику, који је тада припадао далматинској Епархији.

Међутим, поменуте финансије нису биле крај његових страдања. Године 1914. Аустро- Угарска објављује рат Србији, а Милаш, као велики национални радник и пријатељ Русије, бива проглашен велеиздајником. Због тога у његов стан у Дубровнику упадају аустријски шпијуни и односе све његове рукописе, које је он чувао и припремао за објављивање. То ће га као човека и научника додатно сломити, те тако Милаш у прогону скончава свој земаљски живот, управо на Велики петак, 02. априла 1915. године, што свакако има своју дубоку символику.

О Милашу, његовом животу и делу ће се тек писати, о његовом богословљу, Али прва и последња је Божија, па нека тако буде и по овом питању. На крају овога текста доносимо тропар и кондак из Службе коју смо, благодаћу Божијом, написали у предлогу за канонизацију, као и синаксарско житије, после шесте песме канона на јутрењу Епископу далматинском Никодиму Исповеднику:

Тропар, гл. 8:

Златогласна трубо Православља, мачем вере сакрушио си по-дле јереси;

винувши се у несагледиве висине богословља, одбранио си веру истиниту.

Медоточни проповедниче нераздељне Тројице, богоглаголиви Никодиме, моли Христа Бога да спасе душе наше.

Кондак, гл. 2:

Наслађујући се, богомудри, на извору вере Православне, и медоточно изливши у списима својим истине вере, као рајско дрво живота, процветао си оче Никодиме.

Овај преблажени и богоносни отац наш и учитељ Цркве, Никодим живљаше на древним православним просторима свештене Далмације. Он столоваше у граду Задру који у то време беше под влашћу Аустроугарске, а и поверна му паства бивствоваше под тешком туђинском владавином.

Родитељи овог благог пастира беху благочестиви вером и велики у хришћанском трпљењу. Они живљаху веома скромно, чак и оскудно. Отац му Тривун, потомак веома побожне српске породице у Далмацији, бављаше се трговачким занатом у аустро-угарском граду Шибенику. Мати му Марија, пореклом Италијанка, свим срцем прими веру Православну; и касније како и сам свети владика Никодим сведочаше, постаде таква православка, да беше боља од многих, које се у тој вери родише, те таква остаде и до своје блажене кончине.

Овај велики бранитељ вере Православне, отац наш Нико- дим, упркос свим невољама и тешкоћама успе да заврши високе школе, како световне тако и духовне. По повратку из Русије, након школовања на Кијевској духовној академији, верно послужи Цркви Христовој као учитељ и духовни отац православне школе у Далмацији.

Када је аустроугарска власт покушала да наруши црквено- канонски поредак свете Цркве Христове, овај богонадахнути јерарх устаде јеванђелски и пером да брани Ону коју ни врата ада неће надвладати, те у том подвигу истрајаше све до своје блажене кончине. А каква све гоњења, клевете, лукавства и насртаје достојанствено поднесе овај Светитељ Божији у једном од својих, за веру отачку и Цркву Христову, дела непобитних и сам детаљно приповеда.

И будући Промислом Божијим уздигнут на трон Епископа далматинских, смиреномудри отац наш Никодим благодушно још већа страдања, не само од безбожне власти, већ и од оних који стадо Христово хоћаше да поунијате, претрпе. Али, као што од давнина велики наши Оци устајаху у одбрану вере Православне, тако ни праведни Никодим не устукну пред новим учењем Латина, већ огњено и са великим усрђем учаше свеосвећена чеда своја и верни православни род српски љубави Христовој и хођењу уским путем ка горњем Јерусалиму.

Апостолски ревноваши у винограду Господњем, непоколебиво се држећи Невидљивога као да Га види, овај богомудри пастир и проповедник науке Христове удостоји се да на дан великих страдања Христових преда своју трудољубиву душу у руке Оца Небеског.

Али и сада, као миомирисни изданак лозе светосавске, овај богоносни Светитељ, делима и подвигом својим силно крепи и утврђује душе наше. Амин.

Свети оче Никодиме моли Бога за нас!

Епархија далматинска/Стање ствари

(Часопис епархије далматинске Крка, бр. 68, о Аранђеловдану 2014)

Молећи јој од Господа, коме је храбро и искрено служила читавог свог живота, упокојење у Царству Небеском, обавјештавамо да ће јутрење и опијело за покој њене душе бити служено у суботу 24. јануара 2015. у Манастиру Дужи са почетком у 8 часова, заупокојена Литургија у 9 часова, а испраћај и сахрана истог дана у 12 часова. 23. јануара 2015. године, након дуже болести, престало је да куца христољубиво срце игуманије манастира Дужи код Требиња, монахиње Теодоре.

Игуманија Теодора, на крштењу Иванка , рођена је 1938. године од родитеља Миленка и Томке Делић у селу Пељаве код Бијељине. Веома рано, са непуних 20 година одлази у манастир Тавну у епархији зворничко-тузланској. Након годину дана боравка тамо дошла је у Херцеговину, у којој ће проживјети све потоње вријеме живота, најприје једно кратко вријеме у манастиру Добрићеву а потом од 1959.године у манастиру Дужи, у коме исте године прима постриг и бива постављена за настојатељицу.

Сам долазак мати Теодоре у манастир Дужи је подвиг вриједан дивљења, имајући у виду да је манастир био запуштен и девастиран, једно вријеме у поратном периоду служио је и као касарна. Руски монаси који су се након бољшевичке револуције као избјеглице скрасили у Дужима, били су од стране комуниста мучки моткама побијени у току рата. Манастир, без прозора и врата, избушеног крова, цркве која је личила на магацин, ишаран недоличним натписима које су иза себе оставили војници – то је слика коју је при свом доласку затекла млада монахиња Теодора. Њен подвиг могао би се описивати на десетинама страница. Плодови тога подвига јасно су видљиви свакоме ко данас дође на поклоњење у Свету обитељ манастира Дужи, који личи на рајску башту, блиставу и мирисну, са прелијепом живописаном црквом, сестринством. Оно што стоји иза тога јесу молитве и трудови мати Теодоре. Довољно ће бити, илустрације ради, поменути како је, немајући обућу, од два изношена пара ципела упарила један, са обе лијеве ципеле, јер су само лијеве у оба пара биле иоле цијеле. Са те двије лијеве ципеле на ногама, мати Теодора је ишла да продаје сир на дубровачкој пијаци, како би сестрама и себи зарадила за основне намирнице…

Изузетно је љубила монаштво и у њему је непретворно пронашла себе, свој смисао и призив. Увијек је о монаштву говорила са одушевљењем својственим младим монасима, или онима који се за монаштво спремају. Њу то одушевљење никада није напуштало, и није риједак случај да би тај начин живота предлагала другима, некада са дозом хумора, али увијек једнако одушевљена тиме што јој је Бог дао да буде. Била је изузетна домаћица, гостопримна и широке руке. Понекад би знала да грди због неких ситница, одјеће, накита, боје косе, док је за оне са крупним и дубоким животним проблемима имала саосјећајну јеванђељску љубав. Милосрђе, гостопримство за болесне и сиромашне, који су неријетко мјесецима боравили у манастиру, било је и остаће споменик за хришћане обавезујуће дјелатне љубави према ближњем. Манастир Дужи, врт Мајке Божије како га је звала, био је њен дом и није вољела да га напушта. На прсте би се могло пребројати колико пута би у току године отишла негдје ван манастира, а на прсте би се исто тако могло пребројати колико је пута, за све вријеме педесетшестогодишњег служења у Дужима, заноћила негдје ван свога манастира. Венула је када је због непријатељског бомбардовања ратне 1993. морала да са сестрама напусти манастир и пресели у манастир Добрићево. Вратила се након само пар мјесеци и остала све вријеме рата, иако је њен манастир практично био на првој линији фронта. Са поносом је говорила како унаточ стотинама граната, које су биле усмјерене ка манастиру и због војне касарне у непосредној близини, ниједна није пала чак ни у порту, а камоли на неки од манастирских објеката. Имала је поред велике љубави према Пресветој Богородици изузетну љубав и поштовање према св. Василију Острошком. Говорила би како осјећа његово присуство и благослов. Говорила је и како би некада, када ујутру након молитве отвори прозор на својој келији, осјетила мирис из острошке стијене.

Њен осмијех био је карактеристичан, гласан и искрен, од срца, урезивао се у памћење. Свако глуматање и лицемјерје били су јој страни.

Уснула је непостиђено и мирно и отишла у загрљај Сина Божијег, коме је поклонила сав свој живот од младости до часне старости, све у побожности и честитости.

Да јој Он дарује наслеђе живота вјечнога и удио у васкрсењу мртвих.

Извор: Епархија захумско-херцеговачка

• Епархијске вести
  

Грађанима окупљеним на платоу испред споменика “Породица” на новосадском Кеју жртава рације, обратио се Милош Вучевић, градоначелник Новог Сада.

- Читаве генерације новосађана нестале су у граду под ледом. Сећањем на невине жртве полажемо испит о животу и правди, а будућим нараштајима усађујемо идеје о миру - рекао је Вучевић.

Уз саслужење новосадских свештеника и ђакона помен жртвама рације служио је Епископ бачки Иринеј, док је комеморативни помен Јеврејске заједнице одржао Врховни рабин Србије Исак Асиел.

У име Владе Србије венац на споменик положио је Министар правде Никола Селаковић.

Током комеморације председник Скупштине града Синиша Севић и представници Јеврејске општине и Матице Ромске, Емилиа Шефер и Марко Калдараш са брода „Шабац“ Речне флотиле, уз почасни поздрав бродске страже под командом потпоручника Александра Калабића и звуке бродских сирена, спустили су венац у Дунав.

Мађарска војска, жандармерија и Државна краљевска полиција су са рацијом отпочели у рано јутро 21. јануара 1942. године претресима и хапшењима грађана и читавих породица. Поједине невине жртве окупатор је убијао одмах на улици, део је одводио до новосадског купалишта “Штранд” и тамо их убијао и бацао у Дунав, док је део људи једноставно изводио до обале и тамо их убијао или их живе бацао под лед. Рација је трајала три дана, а поред житеља Новог Сада у рацији страдали су и житељи околних места, па се рачуна да је убијено око 4500 људи.

МОРС

Овом литургијском сабрању саслуживали су архимандрит Козма (Радовић),игуман манастира Буково, свештеници и свештеномонаси Епархије тимочке, уз молитвено учешће сестара манастира свете Тројице са игуманијом Михаилом и сестара манастира Вратна.

Архимадрит Козма је благословио и преломио славски колач са владиком Иларионом.

Честитајући Крсну славу своме Архипастиру и многобројним верницима који су се сабрали на данашњи велики празник архимадрит Козма је рекао: „Благодарим Преосвећеном владики што нас је позвао на данашњи празник, а мени је велика част што сам по први пут као Епископу тимочком, свом дојучерашњем сабрату у ман. Буково, преломио слависки колач. Желим владики Илариону многаја љета да буде учитељ и водитељ, као што је био св. Јован Претеча, Пророк и Крститељ Господњи, претеча монаштва и највећи рођени од жене међу људима. Да нам Преосвећени будете узор, да призивате нас и верни народ на покајање, да бисмо милошћу Божијом и ми достигли тамо где је св. Јован Претеча и Крститељ Господњи. Свима вама нека је срећна слава, а Вама владико на многаја љета“.

Након литургије приређено је послужење за вернике у просторијама ЦО Зајечар, као и пријем за званице у владичанском двору.

У каснијим поподневним сатима гости владике Илариона били су Епископ жички г. Јустин и Епископ рашко-призренски г. Теодосије.

форогалерија: http://eparhija-timocka.org/vladika-ilarion-proslavio-krsnu-slavu/

Верујемо да смо добили молитвеника пред Престолом Господњим, за све наше немоћи и слабости, за сва добра и поуздања која треба да испуне наша срца у животу који смо сви од Господа добили на дар.

Молимо се сви, браћо и сестре у Христу, за Ђорђа, вечна му слава и хвала што је био и биће део свих нас.

“И приступивши Исус рече им:

– Даде ми се свака власт на небу и на земљи. Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа, учећи их да држе све што сам вам заповедио; и, ево, ја сам с вама у све дане до свршетка века. Амин.”

Свето Јеванђеље по Матеју, 28, 18-20

Свете Литургије служиће се у свим храмовима, а пливање за Часни крст и ове године организоваће се у Беранама и Бијелом Пољу. Богојављенску Литургију у манастиру Ђурђеви Ступови, у понедјељак 19. јануара 2015, у 9 часова, служиће Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије са свештенством беранског намјесништва и монаштвом Манастира. Послије Литургије обавиће се велико водоосвећење.

Воду ријеке Лима, испод главног моста у Беранама, у 12 часова, освештаће Преосвећени Епископ Јоаникије, са свештенством, након чега ће услиједити пливање за Часни крст. Према ријечима протојереја-ставрофора Драгана Ристића, архијерејског намјесника беранског, очекује се учешће десетак кандидата.

У храмовима Светих апостола Петра и Павла и Светог Николаја у Бијелом Пољу, на празник Богојављење, са почетком у 8 часова, биће служене Литургије, уз велико водоосвећење.

У 10 часова, на плажи Сињавац, обавиће се освећење воде Лима, када ће 15-ак најодважнијих Бјелопољаца запливати за крстом, послије чега почиње традиционална Богојављенска регата, од Сињавца до манастира Куманица.

Водоосвећење на ријеци Лиму обавиће протојереј ставрофор Мираш Богавац, протојереј Дарко Пејић и јереј Никола Скопљак. Организатор такмичења у погружавању за крстом и регате су Српска православна црквена општина Бијело Поље и удружење „Кнез Мирослав“, на челу са предсједницима Ранком Дамјановићем и Звонком Јеврићем, уз свесрдну помоћ удружења Братства православна омладине на челу са Хаџи Драгишом Јеремић.

Извор: Епархија будимљанско-никшићка

• Најаве
  

Митрополиту Порфирију су саслуживали четири презвитера и четири ђакона, а благовјерни народ је испунио Светопреображенски храм. Након причешћа вјерних, митрополит Порфирије је осветио воду у храму, а потом се сабрању обратио бесједом тумачећи прочитано јеванђелско штиво и указујући на Светог Јована Крститеља који живи у пустињи и објављује људима долазак Спаситеља свијета и позива на покајање ријечима покајте се јер се приближило Царство небеско!

- Свако време има неке своје идеале. Свако време има своја ишчекивања и циљеве. Проповед и идеал на који позива Свети Јован Претеча није било шта што је од овога света, било да је то правда овога света, једнакост у овоме свету или различите хумане активности овога света, што све само по себи може бити добро, али итекако може бити и злоупотребљено, како најчешће и бива од оних који знајући да имамо потребу за идеалом себе намећу и себе проповедају. Свети Јован Крститељ нам показује да треба истицати апсолутно Добро, апсолутну Истину која јесте Господ Исус Христос. Треба, дакле, имати истинско и право смирење јер тада тек може у нама да се појави истинска љубав и међусобно разумевање, а не међусобно трвење и надметање ко ће се приказати бољим.

Овонедељно сабрање настављено је у Музеју Српске Православне Цркве и разговору са Митрополитом о прослављању предстојећих празника и заједничком учешћу у животу Цркве.

Извор: Митрополија загребачко-љубљанска

• Епархијске вести
  

Поздрављајући окупљено свештенство, Преосвећени Владика г. Хризостом је рекао:

[/url]

Високопречасни оци протојереји,

Часни оци протонамјесници, јереји и ђакони,

Уважене госпође протинице, попадије и ђаконице,

Прије свега желим свима срећну и благословену Нову 2015. годину!

Желим срећне предстојеће празнике Богојављења и српску нам славу Светога Саву!

„Гле, како је лијепо и како је красно,

Када се браћа заједно радују у Христу Господу!“

Господ Исус Христос основао је и утврдио своју Цркву прво као Заједницу Светих апостола, које је изабрао из свијета и од свијета. Ту првобитну заједницу благословио је Божанском Љубављу, Слогом и Једнодушношћу. И они даноноћно биваху заједно са својим Учитељем, трудећи се око браће и сестара. Дакле, око те мале апостолске Заједнице окупило се велико мноштво народа. О њима окупљенима бринули су Свети апостоли. То видимо из случаја храњења пет хиљада људи!

Полазећи од овог примјера самог Господа Исуса Христа и Светих апостола ево и ми се, света Епархија зворничко-тузланска, окуписмо на овогодишњи пријем и заједништво за овом вечером љубави, да се прије свега обрадујемо међусобним сусретом, да се међусобно поздравимо са Мир Божији – Христос се роди, да једни другима пожелимо срећну и благословену Нову 2015. годину.

Истински се радујем и исспуњава ме задовољство видећи вас овако сабране у име Богомладенца Христа. Ја знам, као и сви ви, да нисмо овдје ради ове вечере. Сигуран сам да сви ових дана имамо боље и више у нашим домовима, али оно што ово вече чини посебним јесте наше заједништво, наш сусрет, наш поздрав.

Истина, наша Епархија је велика. Из тог разлога претпостављам да има свештеника који се можда и не познају. Вјерујем да је још више госпођа протиница и попадија које се никад нису нити среле, а камоли упознале. Нека овај божићно-новогодишњи пријем и ова трпеза љубави у вашу част, послужи да се што више и боље упознате, измјените коју ријеч, да се провеселите и зарадујете.

Претходних дана и седмица имали сте великих послова и обавеза, а већ за који дан пред вама су још веће и теже обавезе, а то је богојављенски благослов домова. Зато искористите прилику да се вечерас барем за кратко опустите и дружите.

Користим прилику да се захвалим свима код којих смо протекле 2014. године били у канонским посјетама на срдачном и домаћинском гостопримству. Хвала вам пуно. Ми ћемо и у Новој 2015. години наставити да посјећујемо сваку парохију, да служимо у парохијама по програму који ће вам наша канцеларија увијек мјесец или два дана раније најавити. Нека и ова скрома трпеза нашег заједништва буде знак наше пажње и захвалности за све оно што ви чините за нас приликом наших долазака у ваше парохије и ваше парохијске домове. Хвала Вам пуно.

Молим се Богу да нам свима дода што више љубави и ревности за Цркву Божију, за нашу Епархију, за сваку парохију и Црквену општину. Искрено, ја сам презадовољан радом и залагањем свих вас без изузетака. Ако негдје и има било какав проблемчић, то се може благом ријечју и поправити. Једно од вас тражим, а то је да све што радите радите као слободни људи у славу Божију, на корист и понос Српског народа, на част и достојанство свакога од вас.

Све Вас срдачно поздрављам и желим Вам срећне прошле и предстојеће празнике и благословену Нову 2015. годину.

[url=http://derventanovihram.blogspot.com/2015/01/blog-post_17.html?m=1]http://derventanovihram.blogspot.com/2015/01/blog-post_17.html?m=1

У беседи након Литургије Епископ Фотије пожелео је новом јеромонаху да буде духовни ученик светитеља који се на овај дан слави, великога богослова Цркве Христове, кога празнујемо и као једног од заштитника богословије Света Три Јерарха. Свети Василије Велики препородио је себе кроз монашки подвиг и због тога био благословен многим даровима. Ти дарови такође су и одговорност, јер је сваки свештенослужитељ пред Господом одговоран не само са себе, него и за своју паству и дужан да народ који му је поверен препорађа кроз Свете Тајне и да га припрема за Царство Божије, рекао је Епископ Фотије. Он је истакао да на овај дан празнујемо и новог светитеља, Светога старца Пајсија Светогорца, који је недавно канонизован, а који је био подвижник од ране младости и заиста се у њему могла видети благодат Духа Светога. Подвиге оваквих светитеља треба узети за пример и по угледу на њих свако од нас треба да показује труд и љубав према Господу, закључио је Епископ Фотије.

Након Свете Литургије за све присутне припремљена је трпеза љубави у трпезарији манастира.

https://dl.dropboxusercontent.com/u/88163561/beseda140115.mp3

Извор: http://www.eparhija-dalmatinska.hr/Frames-c.htm

Епископ Теоодосије је дочекао у Грачаници, заједно са српским политичким представницима са Косова и Метохије и више хиљада Срба, премијера Србије г. Александра Вучића са сарадницима. Премијер Вучић је јуче посетио Косову и Метохији. Обилазећи Косовско Поморавље премијер Вучић је у Пасјану отворио породилиште. Премијер је у Грачаници најпре посетио манастир где га дочекао владика Теодосије, да би затим открио споменик Светом краљу Милутину пред грачаничком школом која носи име овог великог српског владара и светитеља. Премијер је такође у Грачаници одржао митинг у коме је охрабио Србе са југа Косова рекавши да ће једино чувањем својих кућа и имања сачувати Косово и Метохију и да ће Влада Србије улагати у српске општине и неће напустити Косово и Метохију. Премијер је истовремено апеловао на Србе да не продају своје куће и имања и позвао све "уместо великих речи" на велики рад.

Срби су у српским срединама у Пасјану, Штрпцима, Грачаници, премијера Вучића дочекали овацијама, аплаузима, заставама Србије и, традиционално, сољу и хлебом. - Имаћете значајнију подршку Владе и државе Србије, како бисмо вам обезбедили услове за сигуран и нормалан живот. Нећемо заборавити нити оставити српски народ на Косову и Метохији, понављао је премијер Вучић у свим сусретима окупљеном народу.

Вучић је први премијер од 1999. године који је дошао у Косовско Поморавље. Ту, у Пасјану, где је отворио ново, модерно породилиште, премијер је рекао да је Србија увек имала храбрости да се брани и сачува своје, али да је највише напредовала у миру и када је одлуке доносила "хладне главе". - И ми ћемо успети да тај мир сачувамо. Не желимо никакве сукобе, ни са ким, али хоћемо да будемо своји на своме! Најлакше је на Косово доћи и држати ватрене говоре, али ја то нећу чинити. Ко то ради, не мисли вам добро, истакао је премијер Вучић.

Премијер је јуче посетио и Штрпце где га је дочекало много деце. Многа од њих била су одевена у српску народну ношњу. - И ова дечица доказују да овде постоји будућност и да вреди улагати. Српским представницима у косовској влади поручујем да за ову децу морају да се боре, а ако неће, нека изађу напоље! Уколико се не боре за ове људе, никоме нису ни потребни!

Премијер је нагласио да са Албанцима, нашим комшијама, желимо да живимо лепо и у миру: - На нама је да вам обезбедимо путеве, да вам обезбедимо посао. Управо на Косову рађа се највише деце у Србији. Ово је наша колевка и нико нас неће спречити у томе да се деца овде и даље рађају.

Обраћајући се Србима окупљеним у Грачаници премијер Вучић је рекао: - Чувањем својих огњишта чувате Косово и Метохију, показујете нама колико волите Србију. Молим вас да опстанете. Чинимо што је могуће више, а ви нам само покажите исту постојаност и исту снагу као и до сада. Сачувајте оно што је ваше.

Премијер је нагласио да је задужио не само Канцеларију за Косово и Метохију, већ и сва министарства у Влади да воде рачуна не само о Лепосавићу, Лешку, Косовској Митровици, Зубином Потоку, Звечану, већ и о Грачаници, Пасјану, Клокоту, Ранилугу, Партешу, Новом Брду, Штрпцу. - То ће се осетити већ у току ове године. Ја знам да ви и данас осећате већу снагу Србије. Иако тешко живите и једва крпите крај са крајем, осећате да мудријом, озбиљнијом и одговорнијом политиком и вашу позицију чинимо чвршћом, јачом и бољом. Та позиција значи живот, значи опстанак, значи будућност за нашу децу!

Пред спомеником краљу Милутину, премијер је рекао: - После седам векова од смрти краља Милутина нама остаје да видимо шта је и колико урадио и колико смо тога сачували од онога што нам је у аманет оставио. Дошло је време да и ми будемо паметнији и мудрији него што смо били. Дошло је време да, као кнез Милош, покажемо храброст, али да чувамо нашу децу.

Премијер је посетио Косово и Метохију заједно са министрима Братиславом Гашићем, Николом Селаковићем, Небојшом Стефановићем, Златибором Лончаром и Александром Вулином, као и са директором Канцеларије за Косово и Метохију Марком Ђурићем. Државна делегација разговарала је и са српским политичким лидерима.

Извор: Епархија рашко-призренска

Косово и Метохија

Посетите:

• Епархијске вести