У суботу 3. јануара 2014. у селу Јамена извршено је освећење и предаја двеју кућа домаћинствима која су у мајским поплавама 2014. остала без крова над главом и даљих услова за живот. Породице Стојановић и Ђукановић, са непроцењивим даром Српске Православне Цркве, дочекаће радосни хришћански празник Рождество Христово окупљени око огњишта и заједничке трпезе.

По благослову Епископа сремског Василија, новчана средства из Фондације Патријарх Павле, чији је председавајући Његова Светост Патријарх српски Иринеј, утрошена су за подизање нових домова у страдалном местуЈамена, код Шида.

Од раног јутра породице Стојановић и Ђукановић припремале су се да дочекају Епископа сремског Василија. који је стигао око поднева у пратњи архијерејског намесника шидског протојереја-ставрофора Радомира Мишића.

У дому породице Стојановића Преосвећеном Владици Василију у чину освећења саслуживали су протојереј Гвозден Арамбашић из Сремске Митровице и протојереј Милорад Душанић, парох у самој Јамени.

После чина освећења Преосвећени Владика Василије је пожелео породицама да у својим домовима живе јеванђељским животом, да не забораве да их је наша Црква помогла, да не забораве све дародавце, као ни великог блаженопочившег патријарха Павла и садашњег Патријарха српског Иринеја чијим благословом су средства упућена Епархији сремској за обнову ових домова:

„Данас, уочи великог празника Рођење Господа нашег Исуса Христа, учинили смо радост породици која се удостојила да прими дар Божји и дар наше Цркве која је смогла снаге да помогне овој деци и овоме народу.

У програму Српске Православне Цркве увек је била и биће харитативна делатност – помоћ људима у свакоме времену и невремену, којег увек бива не само у нашем народу српском, него у читавом свету када видимо поплаве, пожаре, земљотресе и када је страдање људи непрестано, и то широм света...

Васцели српски народ се према својим могућностима одазвао и помогао. Морамо да запамтимо да се и у овој нашој несрећи увелико огледала активности свих институција у овој земљи, а поготову омладине. Када је било потребно да се спасавају наши градови, и овде Сремска Митровица и ова села, омладина се, поред старијих који су били искуснији и снажнији, одазвала у великом броју и дала свој допринос. Сваки млади човек је доприносио у спасавању наших људи.

Црква је овим скромним доприносом испоштовала Христову заповест о помагању ближњих. Даром Фондације Патријарха Павла и благословом Његове Светости Патријарха српског Иринеја, уз многе епископе наше Цркве у земљи и из света, стизала је помоћ у Јамену за све ово време.“

Епископ Василије посебно је заблагодарио Преосвећеном Владици источноамеричком Митрофану, док је за општину Линц, која је дала помоћ у разним потребама у висини од тридесет хиљада евра, припремио грамату коју ће уручити посебном приликом.

Бранислав Стојановић, самохрани отац троје деце из Јамене, заблагодарио је свима који су током ових месеци помагали мештане села Јамене, а посебно на неизмеривој милости Господњој да као највећи дар за Божић добије нову кућу у којој ће живети са породицом:

„Захваљујем Српској Православној Цркви што је изашла у сусрет у овако тешкој ситуацији и учинила све да имамо нови дом и кров над главом. Поплава нас је тешко погодила: остали смо без свега. Стара кућа је срушена и ми смо, ето, после неколико месеци од поплаве, средствима из Фондације Патријарх Павле упућених Епархији сремској и милошћу нашег владике Епископа сремског Господина Василија данас у нашој кући коју освештава управо Преосвећени Владика Василије“. Нови дом породице Стојановић данас има 60 квадрата.

Епископ је затим у пратњи свештенства и народа пошао до породице Ђукановић да изврши освећење нове куће од 86 квадрата, у којој ће Божић радосно дочекати седмочлана породица. Преосвећеном Василију саслуживали су архијерејски намесник румски протојереј-ставрофор Сретен Лазаревић и парох јаменски протојереј Милорад Душанић, ђакон Слободан Вујасиновић, док је посебни домаћин овог сабрања био архијерејски намесник шидски протојереј-ставрофор Радомир Мишић.

Неимари ових кућа са великом екипом зидара и мајстора су у изузетно кратком временском периоду током новембра започели радове на изградњи ових кућа. Извођач радова је занатска радња Врекић из Манђелоса, која се својим радом већ показала на подручју Епархије сремске. Епископ Василије је заблагодарио свима градитељима и г. Душану Врекићу на њиховом свакодневном раду од јутра до мрака, када су се екипе градитеља и мајстора смењивале како би се породице могле до зиме уселити у своје куће.

Са домаћинима породице Стојановић и Ђукановић Епископ сремски Василије потписао је уговор, а затим поделио божићне пакете најмлађима.

Заједничка трпеза је припремљена у дому породице Ђукановић.

Данашњем чину освећења и примопредаје кућа присуствовао је и председник Скупштине општине Шид г. Бранислав Мауковић.

• Епархијске вести
  

|

хвала је Његова у цркви преподобних.

2. Нека се узвесели Израиљ Створитељу своме,

и синови Сионови обрадоваће се Цару своме.

3. Нека хвале Име Његово у хору,

уз бубањ и псалтир нека Му псалмопоју.

(Псалам 149)

Сама по себи ова вест, иначе објављена и на званичном сајту наше Цркве и није необична. Нови делатници у Винограду Господњем се уводе у дужност веома често, а сходно потребама наше Цркве. Некако је и логичан след ствари да један теолог и вероучитељ, чтец и ипођакон земунског манастира Светог архангела Гаврила буде и хиротонисан у ђаконски чин. Ипак, оно што је занимљиво у причи о новопроизведеном ђакону је то, да је Буца, по којем га надимку знају љубитељи рок музике-бубњар. И то један од најбољих у нашој земљи.

За протеклих 20 и коју годину више како се бави музиком свирајући овај инструмент, како сам каже ни сам не зна са колико је музичара и група наступао, односно у колико је пројеката и снимања албума учествовао. О концертним и наступима у клубовима, излишно је и говорити....

Ипак, Буцу многи знају као бубњара многих реномираних бендова. Свирао је (а понегде и певао ) са "Дисциплином кичме", "Електричним оргазмом", "Олд Спајсима", "357", "Саншајном", "Партибрејкерсима",... Такође, учествовао је у више заједничких пројеката сарадње наших познатих музичара и "Друштва пријатеља манастира Ђурђеви Ступови", односно "Радио Светигоре".

На првом месту, то је може се рећи сада већ култни албум "Песме изнад истока и запада" (ПГП РТС/Радио Светигора, 2001) где су познате рок-групе и извођачи спевали песме на стихове Светог владике Николаја Велимировића. Буца је на том албуму "ударао" у песмама "Партибрејкерса" и "357", те нумерама које су на тој плочи отпевали Горан Марић (Бјесови), Драго Сенић (Лутке, QRVE) и Светлана Спајић.

Такође на албумима у издању "Друштва пријатеља манастира Ђурђеви Ступови": "Подигнимо Ступове" (2005) "Деца деци за Божић" (два издања 2006 и 2007) и "Христос Воскресе Радост Донесе" (2008), ђакон је свирао све удараљке и певао у песмама "Божић, Божић Благи Дан", "Подигнимо Ступове", "Све што дише нека хвали Господа! Алилуја!" и "О Христе Вечни, Источниче Рујни"...

Када се све "сабере", ђакон је снимио преко 20 албума са нашим најпопуларнијим извођачима рок-музике, где се посебно ипак издваја сарадња са Душаном Којићем Којом и "Дисциплином кичме", са којима је снимио неколико албума...

У интервју објављеном пре неколико година на "Радио Светигори", Милош је причао о музици, рокенролу, православљу...

На констатацију да се чини да он не прави разлику између филозофије рокенрола и Православља, Милош је одговорио:

- Све је на употребу или злоупотребу. Људи погрешно капирају рокенрол. Мисле да су то секс, дрога, алкохол и остало. По мом мишљењу, рокенрол уопште није то. Музички, он је све што није фолк, етно, хеви метал, панк… Али он исто тако нема везе с анархијом или деструкцијом и насиљем. То је један културни, уметнички израз, једно поимање света. Ми смо својом уметношћу, рокенролом, позвани да утичемо на све што нам се дешава. Позвани смо да пренесемо поруку, да сведочимо истину, да сведочимо Христа. Кроз љубав, кроз веру и наду, кроз милост и радост… Кроз човекољубље које сама наша правоверност казује. За мене, рокенрол је нешто сасвим супротно од онога што људи доживљавају, ако рокенрол доживљавају онако како Јан Дјури сабира у својој песми: "Sex & drugs & rock n roll…"

Тако је овај вероучитељ новобеоградске основне школе "Радоје Домановић" и од пре неки дан ђакон наше Цркве, на један симболичан начин могло би се рећи служио и служи Господу. Бубањ, као најстарији музички инструмент у историји људске цивилизације, којег и псалмописац помиње као средство којим се прославља Господ, као да је наговештавао да ће један виртуоз на њему у једном тренутку своје палице заменити ђаконским ораром...

На многаја лета оче ђаконе!

Навршило се 530 година од када је 1484. господар Зете Иван Црнојевић подигао манастир Рођења Пресвете Богородице на Цетињу, као сједиште Зетске митрополије и 520 година Ободско-цетињске штампарије. Његово оснивање дешава се у епохи пада Цариграда (1453), проналаска штампе (штампање Гутенбергове Библије, 1455.) и открића Америке (1492), када се мала Зетска држава, нападнута од моћне Османлијске империје, повлачила из равнице око Скадарског језера у теже приступачне предјеле, тражећи спас за свој опстанак. Тај историјски и по много чему преломни догађај, један је од најзначајнијих датума историје Митрополије црногорско-приморске и Црне Горе и зато заслужују краћи осврт у години јубилеја.

Историјат

Једна међу првим епархијама које је основао наш просветитељ Свети Сава била је Зетска епископија. Основао ју је 1219. године, на раскрсници свјетова и култура, на мјесту гдје се сукобљавају Исток и Запад вјековима. Од свог настанка 1484. године, Манастир је био сједиште ове Епископије, тада већ Митрополије. Био је и остао духовни стуб, средиште и огњиште Православне Цркве Христове у Црној Гори, у којем није прекидан континуитет дјеловања, иако је кроз историју био на великим искушењима, паљен и рушен. Од тог времена, па до данас, ова епископска столица потврдила је своју апостолску мисију.

У Црној Гори теократија је била присутна дуже од три стољећа; у том раздобљу су њоме владали православни архијереји. Митрополија црногорско-приморска и њени митрополити, као егзарси Светога трона пећкога, вјековима су чували не само душу народа који је овдје живио, него и његов физички опстанак, будући да су они били не само црквени поглавари него и народне вође – етнарси.

Од оснивања Цетињског манастира као сједишта Зетске митрополије, цетињски митрополити су истовремено и његове старјешине. Међу њима било је светитеља, исповједника, мученика, великих пјесника, књижевника, историчара, философа, преводилаца, црквених организатора и великих државника. Према досад познатим подацима, данашњи Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски Амфилохије Радовић је четрдесети старјешина Цетињског манастира од његовог оснивања.

Цетињски манастир је јединствен у читавој православној Васељени, јер је у најтежим историјским превирањима заправо био и манастир, и град, и држава. Међу зидинама Цетињског манастира, поред духовне, налазила се и цјелокупна законодавна, судска и извршна власт Црне Горе. Оно по чему се Цетињски манастир уврстио у културну баштину, првенствено је појава Ободско-цетињска штампарија, прве ћирилске јужнословенске штампарије у XV вијеку. На њеном ћирило-методијевском језику србуљске (српске) рецензије утемељена је сва данашња просвјета, писмо, језик, књижевност, богословље Црне Горе, коју данас угрожава најновија дукљанско-монтенегринска идеологија, која пориче и свеукупно историјско духовно-морално и просвјетно биће Црне Горе.

При Цетињском манастиру од настанка, поготово као митрополитског сједишта, радила је манастирска школа. Цетињски манастир са својим старјешином – митрополитом и монасима и у најтежим временима борбе за опстанак и очување светиње био је главни духовно-просветни стожер и чувар народне душе, свијести и савјести. О томе довољно говори чињеница да су у XIX вијеку основане и радиле под окриљем Цетињског манастира: Основна школа, Богословија, Гимназија, Богословско-учитељска школа и Дјевојачки институт.

Три велике светиње

Цетињски манастир данас чува светиње од којих су три здружене баш у вријеме оснивања Цетињског манастира, 1484: дио Часнога Крста, на којем је Христос био распет, десна рука Светог Јована Крститеља која је крстила Господа у Јордану и икона Пресвете Богородице Филеримске, коју је насликао Свети апостол Лука. Ове светиње су живи свједоци историјског догађаја који се десио прије нешто више од 2.000 година. Оне, прошавши од Севастије и Ефеса до Цариграда и Родоса, од Јерусалима и Малте до Петрограда и Београда, Промислом Божјим скрасиле су се на Цетињу, у граду гдје су сви храмови посвећени Рођењу Пресвете Богородице. Света Рука са дијелом Часног Крста похрањена је у манастирском храму Рођења Пресвете Богородице, у кивоту Св. Петра Цетињског, а чудотворна икона Мајке Божије, зване Филеримос је привремено утамничена у цетињском Народном музеју. Рука Светог Јована Крститеља, која је крстила Христа у Јордану, и данас благосиља оне који се пред њом крштавају и све оне који, поклањајући јој се, напајају душе своје живоносним водама благочешћа у Цетињском манастиру.

Цетињска обитељ има и друге небеске заступнике, чије се мошти налазе под манастирским сводовима. Међу њима је на првом мјесту Свети Петар Цетињски, Светилник Православља и у своје и у наше вријеме, који је овдје, као пастир добри неуморно бринући о свом стаду, узрастао „у мјеру раста висине Христове“ и задобио неувенљиви вијенац славе.

Ризница

Бурна и богата историја ових простора завјештала је кроз вјекове будућим покољењима црквено благо непроцјењиве вриједности. Дио тог блага се чува у ризници Цетињског манастира, која је настала кад и сам манастир, 1484. године. Стварана и чувана вјековима, ризница је живо свједочанство тешких времена мукотрпног битисања некадашње древне Зетске митрополије, а затим Митрополије црногорско-приморске. Ризницу Цетињског манастира по богатству, културно-историјским и умјетничким вриједностима сматрају једном од најзначајнијих не само у Црној Гори већ и на ширим просторима.

Збирка рукописа, као цјелина, у умјетничком смислу је највреднији дио ризнице Цетињског манастира. У њој се налазе примјерци рукописа који су настајали од краја XIII па све до почетка XIX вијека. Најстарији рукопис ове збирке писан на пергаменту је Изборно јеванђеље (Апракос), писано у вријеме „краља нашег Стефана Уроша“ (краља Милутина), највјероватније са краја XIII вијека. Својим изузетним умјетничким вриједностима истиче се и ликовни украс „Дивошевог јеванђеља“, пергаментног рукописа с почетка XIV вијека. Драгоцјена рукописна књига је и Цетињски љетопис, чији је највећи дио писао владика Василије Петровић Његош, који чува многе историјске податке.

Ризница Цетињског манастира посједује изузетно драгоцјену збирку старих штампаних књига, међу којима су примјерци Октоиха првогласника из 1494, из штампарије Црнојевића, која је радила под сводовима Цетињског манастира (1493-1496). Збирка садржи примјерак прве ћирилске штампане књиге из 1491. године, Краковски часослов из штампарије Швајполта Фиола, затим књиге из венецијанских штампарија Божидара и Вићенца Вуковића, Јеролима Зигуровића, Стефана Мариновића Скадранина, Мркшине цркве и других. Бројна збирка окованих Јеванђеља у ризници Цетињског манастира садржи репрезентативне примјерке домаћег и руског златарства. Ризница Цетињског манастира посједује и бројну збирку икона. Највећи број њих потиче из XVII, XVIII и XIX вијека. Поред књига и икона, у ризници се чувају збирке обредних предмета, црквеног веза, владичанских одежди, грамата, печата, одликовања, умјетничких слика и другог. У овој богатој збирци истичу се предмети који се одликују љепотом умјетничке и занатске израде као што је изузетни дуборезни и оковани крст владике Руфима, рад мајстора Ђура Чајничанина из 1634. године. У збирци драгоцјености од текстила значајем и љепотом умјетничке и занатске израде издваја се круна Светог краља Стефана Дечанског из XIV вијека, док су у збирци црквеног веза посебно значајни и лијепи примјерци: епитрахиљ Светог Саве из XII вијека и аер (воздух) манастира Милешеве, рад дијака Георгија из 1660. године. Богата је и врло репрезентативна збирка одежди црногорских владика из династије Петровића, рађена од финог броката са златовезом. Веома је занимљива збирка одликовања црногорских владика као и вјенчане круне престолонасљедника из владарских кућа Петровић Његош и Карађорђевић.

Архив

Поред ризнице Цетињски манастир посједује и изузетно богат архив у коме су похрањена разна историјска документа. Међу њима су посебно значајна она која потврђују непрекинуто трајање и важност Оснивачке повеље господара Ивана Црнојевића Цетињском манастиру током претходних 530 година, што не посједује ни једна свјетовна установа у Црној Гори. Истовремено, овај континуитет је природан, ако имамо у виду да је Цетињски манастир темељ на којем су саздани Цетиње и Црна Гора. Поводом обиљежавања 530. годишњице оснивања Цетињског манастира и 520. годишњице Ободско-цетињске штампарије Митрополија црногорско-приморска са својим Цетињским манастиром припремила је монографију о Цетињском манастиру (која је у штампи) прву такве врсте у његовој вјековној историји. Такође, Митрополија је са другим саиздавачима припремила, износећи на свјетлост дана, репринт издање сачуваног и засад јединог пронађеног непотпуног примјерка другог петогласног (од петог до осмог гласа) дијела Октоиха (Осмогласника), штампаног у овој знаменитој штампарији. На овај начин дат је прворазредни допринос обиљежавању важних годишњица.

Једно од најпосјећенијих ходочасничких мјеста

У Манастиру се чувају и друге велике светиње хришћанске васељене. Манастир Рођења Пресвете Богородице, под вјечним покровитељством Приснодјеве, исклесао је на камену подвижничког живљења још једног светитеља: Светог Василија Острошког, који је својевремено био ђакон у Цетињском манастиру и чије су и мошти једно вријеме боравиле у њему. Свечаним литургијским уношењем иконе 19. маја 2013, на нивоу Митрополије црногорско-приморске, установљен је датум празновања митрополита Петра II Петровића Његоша као светитеља Цркве Божје. Стопама Светог Петра Ловћенског, као и његовог светог стрица освећена је свака стопа манастира. Данас, велике хришћанске светиње које се налазе у цркви Рођења Пресвете Богородице око себе сабирају хришћане из цијелог свијета, тако да је Цетињски манастир постао и једно од најпосјећенијих ходочасничких мјеста.

„У историји нашега народа Православна вера сачувана је кроз веома богату обичајну традицију, која је и данас присутна, али у новије време сачувани остаци традиције неретко иду и на уштрб истинске вере Православља. Предавање на тему „Божић између традиције и Православља“ разјасниће нам историју и хронологију настанка овог великог хришћанског празника, где наша традиција нарушава истинитост вере а у којим сегментима чува веру и са истом се преплиће и како се на исправан начин дочекује и прославља најрадоснији хришћански празник“.

Извор: Епархија рашко-призренска

У навечерје празника светих српских мученика игумана Пајсија и ђакона Авакума, примивши храну вечног живота и лек бесмртности – Тело и Крв Господа Исуса Христа, предала је душу Господу.

Игуманија Евдокија је рођена 1931. године у селу Паковраћи, од оца Стевана и мајке Јегдине, као 11 дете. Замонашила се 1951. г. и цео монашки живот је провела у манастиру Враћешници, где се и упокојила. Игуманија је од 1996. године. Трудила се колико је могла у реконструцији конака и манастирских здања. Уз молитву и рад провела је свој монашки живот са сестрама. Након тешке и дуге болести уснула је мирним сном и предала душу Богу на истину.

Данас, 31. децембра 2014. г. у манастиру Враћевшница одслужена је заупокојена литургију у којој је началствовао Преосвећени владика Јустин уз саслужење многобројног свештенства, монаштва и верног народа. Преосвећени владика је у беседи дао реч утехе уплаканим монахињама рекавши да иако плачемо и тугујемо, то чинимо с вером и надом у Онога ,,који је једном за свагда приковао на крст све наше страхоте и страдања“ од којих је смрт највећи непријатељ.

Потом се господин Б. Радунковић захвалио игуманији Евдокији у име манастира Враћевшница за све добро које је учинила за манастир и Цркву Христову.

Знамо да нема веће милости за хришћанина него да за свој ,,последњи“ оброк има храну вечног живота – Св. Причешће, зато можемо са дубоком вером и радосном тугом да осетимо близину рајског насеља њеној души. Нема човека који не греши, а благодат и милост Божија за коју се молимо целог живота, покривају наше грехе и надопуњују наше слабости и немоћи. „Много је станова у дому Оца Мојега“, верујемо да ће се у један од њих, уселити душа игуманије Евдокије која је кроз трпљење и болест, ношењем животног крста испунила монашки завет и Христове заповести.

епархија жичка

Уочили смо да су напади увек учестали уз велике православне празнике и када треба да се решавају ствари битне за српски народ. Напади трају деценијама тако што нашег Епископа, без икавих аргумената, сатанизују поједини новинари и други појединци ниских моралних квалитета. До сада нисмо видели да је јавно изнето шта је све Преосвећени епископ милешевски господин Филарет урадио за добробит и уздизање Епархије милешевске. Овом приликом наводимо само мали део позитвних дела која несумњиво припадају њему.

1. Још од доба Немањића на територији Епархије милешевске није обновљено и наново саграђено толико манастира, цркава и парохијских домова као од доласка Преосвећеног епископа милешевског господина Филарета.

2. Да ли је игде поменуто колико је гладних српских, муслиманских, бошњачких и црногорских уста нахрањено из епархијске касе?

3. Колико је угледних државника, амбасадора, министара, људи из науке и културе, по први пут дошло у Епархију милешевску захваљујући нашем Преосвећеном епископу, господину Филарету?

4. Колико је болесних људи добило шансу да се лечи и излечи залагањем и ангажовањем Преосвећеног епископа милешевског господина Филарета?

5. Како се лако заборавља да су болесници одвожени одавде на даље лечење хеликоптерима које је Преосвећени епископ милешевски господин Филарет обезбедио не гледајући ко је које вере!

6. Колико је младих вратио Цркви кроз дечји и мешовити хор, кроз светосавске академије, историјско-научне скупове, разне промоције културног и историјског значаја?

7. Колико људи је запослио, такође не гледајући ко је које вере и тако обезбедио егзистенцију многим породицама?

8. Колико је обогатио монашка сестринства и братства и колико је младих свештеника поставио да раде на образовању и просвећивању православног српског народа да би он остао на светосавском путу?

9. Замера му се на политичким говорима, а он је једини који је покушавао да пробуди српску свест и да јавно каже шта се дешава српском народу у Епархији милешевској или у Рашкој области.

10. Прича се о новцу који се „узима“ из епархијске касе, а не каже се да новац не иде у приватне џепове нега да манастири и цркве широм Епархије милешевске сјаје пуним сјајем после вишевековне запуштености.

Пробуди се српски народе, не гази по својој вери и поштуј своје архипастире! Ако верујеш у Бога, знаш да је наша судбина у Његовим рукама и да нас он избавља од искушења, а ово је једно од њих.

Читава наша Епархија и верујући народ овим је увучен у немилу ситуацију. Ми који деценијама долазимо у цркву и молимо се Богу заједно са својим свештенством, монаштвом и Преосвећеним епископом милешевским господином Филаретом, овим желимо да дамо мали допринос објективном сагледавању ситуације у Епархији милешевској. Недопустиво је да људи злих намера на овакав начин, упорно, покушавају да оспоре, понизе и умање очигледна дела која би морали поштовати.

Верујућа браћо и сестре, молимо вас да овакве или сличне нападе на Епархију милешевску и на Преосвећеног епископа милешевског господина Филарета примите са великом резервом и дубоким размишљањем о томе чему они служе.

Посебно се чудимо иступању једног монаха у време Божићног поста. То можемо тумачити само као подлегање ђавољем искушењу којем није могао да се одупре.

Са вером у Бога и бригом за српство, од Бога молимо дуг живот и добро здравље нашем Преосвећеном епископау милешевском господину Филарету.

Чланови Црквеног хора „Свети Краљ Владислав“

У Пријепољу, дана 30. децембра 2014. године

Присутни свештеници изнијели су извјештаје о црквеном животу у својим парохијама, а такођер разматрани су и проблеми који у току године задесе сваку парохију понаособ, након чега је услиједио динамичан и отворен разговор о бројним питањима црквеног живота: пастирским, практичним, као и административним, да би кроз примљене поуке од надлежног епископа и сами свештеници унапредили свој рад на свим пољима дјеловања.

С уздањем у Бога чији се Јединородни Син оваплоти Духом Светим међу нама грешним људима, поздрављамо све наше вјернике и све људе добре воље, желећи им свако добро од Господа за предстојеће празнике, заједничка је порука свештенства и монаштва епархије горњокарловачке.

Извор: http://www.eparhija-gornjokarlovacka.hr/index.php?option=com_content&view=article&id=944%3Abratski-sastanak-svetenstva-i-monatva-eparhije-gornjokarlovake&catid=17%3Anovosti&Itemid=13&lang=sr

Како је јавност већ информисана, Основни суд у Подгорици je својом првом пресудом ослободио Мираша Дедеића, Драгана Павловића и Јована Томовића приватне тужбе Православне Митрополије Црногорско приморске за насилни улазак у Храм Светога Архангела Михаила у Рогамима 25.августа 2011. године. Након тога је Виши суд у Подгорици, укинуо такву одлуку Основног суда у Подгорици да би Основни суд у Подгорици поново ослободио именоване на наведени противправни упад у поменуту Цркву. Поступак је поново водио Судија Основног суда у Подгорици Ненад Вујановић.

Првом ослобађајућом пресудом Судија Ненад Вујановић је ослободио оптужене Мираша Дедеића, Драгана Павловића и Јована Томовића приватне тужбе, из разлога што је Судија Вујановић сматрао да Црква није објекат радње који се штити наведеном законском инкриминацијом, већ је то по мишљењу суда „туђи стан или туђа затворена просторија“, па по мишљењу Судије, а како се то наводи у првој пресуди: „дјела која се окривљенима стављају на терет, по закону нису кривична дјела, са којих разлога их је „ослободио од оптужбе“ налазећи да радње оптужених које су представљене приватном тужбом не садрже све неопходне елементе за постојање кривичних дјела нарушавање неповредивости стана из члана 169 ст. 1 у стицају са кривичним дјелом уништење и оштећење туђе ствари из члана 253 ст. 1 Кривичног законика Црне Горе.

Након што је Виши суд указао Судији Вујановићу да приватна тужба и радње наведене у њој имају довољно основа за постојање кривичних дјела за које се окривљени терете, Судија Вујановић је нашао други разлог да ослободи оптужене Мираша Дедеића, Драгана Павловића и Јована Томовића од приватне тужбе. Овога пута су то, по наводима Судије, разлози недоказаности у поступку, односно да није доказано да су Дедеић, Павловић и Томовић обили браву на Цркви, при чему се на фотографијама, осим окривљених види још једно лице, а окривљени нису жељели да кажу ко им је помогао у „отварању врата“. Посебно истичемо да ниједан од окривљених у току поступка није спорио да су спорном приликом ушли у Цркву, као и да су то учинили неовлашћено, тј. без знања и одобрења власника. Чак шта више окривљени Дедеић је више пута поновио да јесте ушао и да ће поново ући у ову и сваку другу Цркву у Црној Гори. Међутим Суд овакве његове изјаве није сматрао инкриминушићим и значајним за поступак па их је ослободио од оптужбе.

У поступку је од стране Црквених заступника узалуд истицано (како то стоји и у закону) да за кривично дјело нарушавање неповредивости стана из члана 169 ст. 1 није неопходно да је до уласка у Цркву дошло употребом силе већ је довољно да је до уласка дошло без овлашћења од стране власника.

Ни чињеница да је Храм Светога Архангела Михаила у Рогамима својина приватног тужиоца – Православне Митрополије црногорско-приморске и то како фактичка тако и књижна (јер је Храм уписан код надлежне Управе за некретнине у листу непокретности бр. 171 КО Рогами) и да су окривљени у својим изјавама несумљиво признали да су у наведени Храм ушли неовлашћено без знања и одобрења власника, није била довољна за Суд да утврди кривицу која је и за правне лаике била толико очигледна.

Постављамо питање носиоцима правосудне и извршне власти, Судијама, Тужиоцима и другима, да ли овакво правно резоновање Основнога суда у Подгорици, важи само за Православну Цркву или важи и за Банке, привредна друштва и друга приватно-правна и грађанско-правна лица, институције законодавне, извршне и судске власти. Односно да ли су сви наведени субјекти попут Цркве лишени кривично-правне заштите ако би рецимо неко неовлашћено ушао у банку, у нечију фирму, у службене просторије суда, тужилаштва, владе, полиције, и тамо се мало послужио постојећим мобилијаром, позивајући се нпр. на то да се ради о имовини свих грађана, при чему не би ништа отуђио и не би били испуњени елементи бића неког другог кривичног дјела???

У августу 2015. године наступиће апсолутна застарјелост кривичног гоњења

Поставља се питање сврсисходности оваквих поступака и ефикасности судске заштите с обзиром да се противправно дјело десило 25. августа 2011. године, па уједно указујемо Основном суду у Подгорици, али и вишим судским инстанцама које би требале контролисати ажурност и законитост рада нижих судова да за наведене дјела у августу, следеће – 2015. године – наступа апсолутна застарјелост кривичног гоњења што у коначном води ослобађању окривљених усљед застарјелости кривичног гоњења, што свакако подрива повјерење у ажурност, законитост и ефикасност правног система на заштити права и интереса оштећених у кривично-правним поступцима.

Из Митрополије црногорско-приморске

Правни заступници

Далибор Каварић, адвокат

Југослав Крповић, адвокат

Митрополит Порфирије са ђацима (Фото Раде Крстинић)

Загреб – Огњен је председник одељенске заједнице у којој седе Далматинац, Београђанка, четири Загрепчанина, ученици из Подгорице, Книна, Љига. За себе каже да је српско-српски мешанац и тиме ставља до знања шта мисли о питању ко је у њиховом одељењу Србин, а ко Хрват, ко православац, а ко католик.

Огњен и његови другови ђаци су првог разреда Српске православне опште гимназије „Кантакузина Катарина Бранковић” у Загребу. И доста им је верско-националних пребројавања. Иако баш такве прозивке неретко трпе на путу до школе од појединих ђака оближњих средњих школа, који изгледа мисле да ће припадност свом народу јаче доказати нетрпељивошћу према „оним другима”.

Образовна установа у власништву Српске православне цркве, Митрополије загребачко-љубљанске, слави ове школске године десет година постојања. Са одредницама српска и православна у наслову, то, међутим, није никаква богословска школа, већ гимназија општег типа која ради по државном наставном плану и програму.

Директор Слободан Лалић

И то „опћа” стоји у називу школе, али често измакне пажњи. Гимназија, да будемо прецизни, ради по моделу школа националних мањина, што подразумева да уз предмете које уче и сви остали гимназијалци у Хрватској има у наставном плану и српску историју и књижевност, а настава је на српском језику и ћириличном писму.

Вршилац дужности директора школе Слободан Лалић каже да се за веру и нацију при упису, а ни касније током школовања, не пита. Мада то није ни нешто што се крије. Већина ученика су Срби, а расте број ђака других националности. Међу њима је и син једног загребачког лекара, Албанка католичке вероисповести, Мађар, Молдавац...

Уз репрезентативну зграду и добре резултате са државне матуре, управа школе хвали се и овим подацима. Школовање је, иначе, бесплатно, плаћа га српска црква која обезбеђује стипендије, уџбенике и смештај у ђачким домовима за оне који долазе са стране. Једна од њих је и Петра, ученица првог разреда, Београђанка која пред последње школско звоно у првом полугодишту сумира утиске.

– У Загребу је никад боље, боље него код куће, али ми је градиво катастрофално тешко – искрено признаје Петра.

Школа која је, симболично, смештена у Улици Свети Дух, на брду са којег се пружа леп поглед на центар града, саграђена је 2011. године на имању које је цркви својевремено даровао трговац Ђуро Авировић.

Модерна зграда гимназије у Улици Светог духа у Загребу

У том делу Загреба су, како прича Слободан Лалић, до седамдесетих година прошлог века били воћњаци. Митрополит загребачко-љубљански Порфирије каже да се садашње здање може мерити са најелитнијим гимназијама у Европи. Простире се на 6.000 квадратних метара, а црквена општина Загреб уложила је у њега више од седам милиона евра.

Помогла је и градска управа. Гимназија има три спрата, велику спортску халу коју у поподневним часовима изнајмљује подмладак Кошаркашког клуба Цедевита, тима који је постао раван Цибони, свечану салу са преко сто места, опремљене кабинете за стручне предмете, библиотеку са више од 4.100 наслова, кантину, капелу Свете Петке, и пространу, сву у прозорима зборницу са погледом на шуму која је такође у власништву СПЦ.

Ђаци једном недељно похађају веронауку, а Лалић напомиње да до сада није било приговора савести. Осим новинарске, драмске, историјске, школа има и библијску секцију, а сваког четвртка у школској капели Свете Петке служи се литургија.

За своје боравиште одабрао је и нови загребачки митрополит који је стан у строгом центру хрватске престонице оставио на коришћење свештеницима, а за себе одредио просторије у згради гимназије. Шали се да није могао да одоли да не изабере за своју адресу Свети Дух.

Осим што планира да у великим канцеларијама и свечаним салама приређује пријеме и радне састанке, митрополит Порфирије открива да је у плану и прављење два тениска терена тик уз гимназију.

Земљиште се већ рашчишћава, а да ли ће жеља ђака да их свечано отвори прослављени Новак Ђоковић бити испуњена, још није извесно. Сала у приземљу школе користи се за приредбе, концерте, али и биоскопске пројекције.

– Желели бисмо да ту приказујемо српске филмове, организујемо концерте, представе, да гимназија постане место окупљања и културних дешавања, место сусрета – каже митрополит Порфирије.

У овој сали је, на пример, приказан филм „Монтевидео, бог те видео” и као и на свакој правој премијери, ђацима су се после пројекције поклонили глумци филма са редитељем Драганом Бјелогрлићем на челу. Касније истог дана „Монтевидео” је имао премијеру и у центру града, али је права загребачка премијера била, уствари, у згради гимназије, где је филм млада публика гледала пре подне.

Прва генерација ђака школе која носи име ћерке деспота Ђурђа Бранковића, удате за цељског грофа Улриха Другог, који је имао велике поседе у Штајерској и Хрватској, имала је десет ученика. Од тада, укупно 68 ученика завршило је ову школу, у којој тренутно учи 71 гимназијалац.

– Задовољни смо нашим резултатима. Пре две-три године били смо пети у Хрватској и други од приватних гимназија по резултатима са државне матуре. Родитеље привлачи и то што су ђаци унутар школе прилично безбедни, нема опасности да до нашег школског дворишта стигне дрога, а нисмо имали до сада ни инцидената међу ђацима – каже Слободан Лалић.

Прва генерација ученика гимназије „Кантакузина Катарина Бранковић” завршава факултете. Осим Хрватске, студирају и у Србији, али и у Руској федерацији и Турској.

Јелена Чалија, Александар Апостоловски

објављено: 28/12/2014

Politika.rs

Данас смо се на Светој архијерејској Литургији помолили и за мир међу свом нашом браћом и сестрама који страдају свуда по свијету, нарочито у Сирији, Ираку и Украјини. У тим земљама се воде братоубилачки ратови чија нам је суровост, нажалост, добро позната из недавног искуства са наших простора. Ови сукоби су углавном вјерски, али у Украјини се чак сукобљавају и браћа исте вјере, и то наша православна браћа, што нас додатно жалости и брине и обавезује да све тамошње сукобљене стране позовемо на мир и узајамно праштање и помирење, које је могуће само у истини и љубави Богомладенца Христа.

На данашњем сабрању су размотрена бројна питања и изазови из духовног и пастирског живота наше Митрополије. Као и више пута до сада, позивамо све Хришћане да свој хришћански идентитет посвједоче и својим дјелима, те да у својој околини буду управо примјер чојства и јунаштва. Ни ове године не можемо да не споменемо биоетичка питања која све више оптерећују савременог човјека, а узимају или су узела маха и у нашој земљи. Нагласићемо овога пута гријехове утробног чедоморства и истополног блуда. Чедоморство погађа оне најбезазленије и најнемоћније од нас – нашу нерођену дјецу ускраћену основног људског права – права на живот. Као они који се сваког дана сусрећу са женама, али и мушкарцима, који су доносили одлуке о тзв. абортусима, позната су нам сва оправдања за те поступке, као што нам је врло добро познато да је чедоморство, као уосталом и свако друго убиство, најгоре рјешење за егзистенцијалне, брачне, емоционалне и друге проблеме мајке или оца нерођеног дјетета – да не говоримо да је управо чедоморство врло често узрок различитих психофизичких тегоба данашњих жена. О истополном блуду је већ много речено и став Цркве о овом гријеху је потпуно јасан. Он је условљен дубоким еванђелским истинама и учењима хришћанске антропологије, а не некаквим једноумним конзервативизмом и заосталошћу. Такав блуд је, као и сваки блуд и прељуба, негација највећег људског дара – дара рађања. Негација и самог оваплоћења Христовог којег прослављамо о Божићу. Свјесним уласком у дјело истополног – противприродног блуда, као сваким блудом, човјек се препушта најнижим нагонима своје пале природе и ускраћује себе могућности духовног узрастања . Црква због тога не може и неће мијењати свој став о овом важном питању и неће о њему ћутати нити га игнорисати. Најоштрије се противимо свакој афирмацији тог гријеха и позивамо Скупштину, Владу, све државне институције и све појединце у њима да учине све што је до њих да престане агресивна пропаганда хомосексуализма у Црној Гори, као и проституције било које врсте. Такође, обраћамо се свим Хришћанима у Црној Гори да слободно изразе свој хришћански идентитет и увијек и на сваком мјесту стану у заштиту своје вјере и морала.

Благодаримо Богу да мноштво народа редовно посјећује богослужења и, још важније, живи у складу са својом вјером. Ипак, будући да се у неким дијеловима наше Митрополије један број бракова не благосиља у Цркви, нити се држе опијела упокојенима, позивамо вјерне да се врате овим благословима, јер су важни за живот и духовно узрастање сваког Хришћанина. Треба се отрести страхова и предрасуда накупљених протеклих деценија, који су довели до тога да, нажалост, има људи који и данас вјерују да се у њиховој породици никад није вјенчавало у храму нити сахрањивало са опијелом.

Радује нас и слово нашег Митрополита којим нас је упознао са повећањем броја свештеника, монаха и монахиња, те подизањем нових и обнављањем старих храмова. Благодарни смо свима који се труде за љепоту дома Господњега и призивамо Божији благослов на све њих. Подржавамо и молимо се Богу за јужноамеричку мисију наше Цркве, коју предводи наш Митрополит.

Будући да Црква пребива у свијету, иако не остајући, као Тијело Христа Богочовјека, подложна законима пропадљивости творевине, и овога пута је било неопходно размотрити питања из области односа Цркве и друштва, односно државе, која по својој природи има другачији идентитет од црквеног – идентитет који се исцрпљује у ововременом и људском. Није необично да у судару црквеног богочовјечанског идентитета и државног утемељења на људској снази и памети долази до напетости и неразумијевања. У том погледу смо данас саслушали слово протојереја-ставрофора Велибора Џомића, пароха подгоричког и координатора Правног савјета наше Митрополије, који нас је упознао са правним положајем Српске Православне Цркве у Црној Гори. У том смислу, изражавамо своју забринутост за будућност Црне Горе уколико државни органи не обезбједе Православној Цркви сва права која тренутно имају све традиционалне Цркве и вјерске заједнице осим најбројније. У име свих вјерника наше Митрополије, који воле и поштују своју земљу више од многих којима је она само на устима, тражимо да се у потпуности и без остатка поштује канонско устројство Православне Цркве, баш онако како се поштује код других, да надлежни Цркву искрено укључе у доношење новог Закона о правном положају Цркава и вјерских заједница, који се првенствено ње тиче, да се поштују имовинска и својинска права Цркве, да се покрене озбиљан дијалог о потреби и жељи великог броја грађана Црне Горе да њихова дјеца остваре право на вјерску наставу у просвјетном систему Црне Горе, те да се обезбједи равноправно учешће представника Цркве и у другим питањима од јавног значаја. Оно што тражимо већ постоји у многим земљама, па и у чланицама Европске уније, којој тежи наша државна администрација.

Сабору нашег свештенства и монаштва је несхватљиво да се Митрополија и остале православне епархије у Црној Гори суочавају са проблемима у односима са државом, за које смо мислили да су прошла са падом комунистичког режима, који се институционално залагао за атеизам. Нажалост, и данас смо свједоци небивалих (ни у вријеме комунизма) поступака неких државних органа, који оспоравају идентитет, име, достојанство, имовину и насљеђе Православне Цркве, прогоне свештенство, а из својих идеолошких интереса афирмишу, промовишу и чак, као прије неки мјесец на Цетињу, а прије два дана у Никшићу, уступају државну имовину маргиналним псеудовјерским организацијама које смућују народ и уносе немире, повампирујући дух братоубилаштва у нашој земљи. Но, јасно нам је да Црква никад у историји није живјела без изазова, па и овај данас прихватамо као подстицај Божији ради нашег подвига и будности. Искушење које имамо са дијелом државног апарата је привремено и оно, без икакве сумње, јача нашу везаност за Господа, а не, како псалам каже, за ”кнезове људске”. Узносимо наше молитве Тројичном Богу Љубави да Божић у Црној Гори не буде прилика за отварање медијске позорнице онима који шире подјеле и мржњу по Црној Гори. Оне који држе ”логорске ватре” пред Дворцем Краља Николе и на другим мјестима, с братском љубављу и у духу праштања позивамо да се врате Цетињском манастиру и другим храмовима и мјестиме гдје се налаже Бадњак, символ Дрвета Живота, Христа Бога нашега.

Нарочити благослов за данашње сабрање било је присуство Преосвећеног Епископа полошко-кумановског Јоакима из распете Православне Охридске Архиепископије, коју власти Републике Македоније веома агресивно прогањају због њеног опредјељења за поредак и јединство Православне Цркве. Изражавамо своју пуну подршку напорима Охридске Архиепископије да васпостави јединство Цркве у Републици Македонији са васљенском Православном Црквом. Позивамо тамошње власти да без одлагања пусте на слободу заточеног Архиепископа охридоског Јована, чија је, то је већ сасвим јасно, једина кривица, то што се опредијелио за поштовање црквеног поретка и црквено јединство, и тиме одбио да се повинује идеолошким и политичким интересима власти Републике Македоније.

Нека би нам Господ Милостиви свима дао братске љубави, праштања и милосрђа, а прије свега и изнад свега вјере и снаге да наставимо хришћанским путем покајања (=преумљења) како би васкрслим умом и срцем дочекали свијетли и велики празник Рођења Христовога, којим нам се открива велика тајна доласка Свемогућега Бога међу нас смртнике, а због васпостављања нашег богочовјечанског достојанства, звања и призвања.

МИР БОЖИЈИ! ХРИСТОС СЕ РОДИ!

БЛАГОСЛОВЕН ВИЈЕНАЦ НОВОГ ЉЕТА БЛАГОСТИ ГОСПОДЊЕ!

Извор

Публиковање књиге помогла је

Управа за сарадњу с црквама и верским заједницама Владе Републике Србије

CIP - Каталогизација у публикацији

Народна библиотека Србије, Београд

271.2-284(082)

271.2-72-1

271.222(497.11)-726.2:929 Игнатије, пожаревачко-браничевски епископ

МЕЂУНАРОДНИ богословски симпосион „Црква као икона Свете Тројице“ (2014 ; Пожаревац)

Црква као икона Свете Тројице : богословски симпосион поводом јубилеја Епархије браничевске / уредник Златко Матић.

- Пожаревац : Епархија браничевска, Одбор за просвету и културу, 2014 (Велика Плана : Мозаик).

- [VIII], 131 стр. : фотогр. ; 20 cm.

- (Библиотека Приручници / [Епархија браничевска, Одбор за просвету и културу] ; књ. 10)

Према уводном тексту овај зборник садржи текстове са Међународног богословског симпосиона „Црква као икона Свете Тројице“, који је организовао Одбор за просвету и културу Епархије браничевске од 17. до 19.

октобра 2014. године.

- Тираж 500.

- Стр. 1-38: Двадесет година архијерејске службе епископа пожаревачко-браничевског Игнатија / Златко Матић.

- Напомене и библиографске референце уз текст.

- Библиографија уз сваки рад.

ISBN 978-86-87329-39-3

a) Мидић, Игнатије (1954-)

b) Православна догматика - Зборници

c) Православна еклисиологија - Зборници

COBISS.SR-ID 212146444

Линк за онлајн куповину књиге

Као што смо учинили и пре десет година, прослављајући претходни јубилеј наше помесне Цркве и нашег првојерарха, и овај пут смо покушали да духовном гозбом представимо различите аспекте живота и рада нашег владике и наше Епархије, а посебно теолошки и пастирски. Зато смо и организовали међународни богословски Симпосион, на тему Црква као икона Свете Тројице. Учесници симпосиона били су: митрополит пергамски, г. Јован (Зизијулас), током нашег вечерњег сабрања, и протојереји-ставрофори проф. др Зоран Крстић и Стаматис Склирис, као и цењени професори др Ненад Милошевић и др Ставрос Јагазоглу, у преподневној сесији.

Отварајући рад Симпосиона, који је одржан у цркви Свете Петке у пожаревачком насељу Бусије, домаћин, владика Игнатије је рекао:

Ваше Високопреосвештенство, драги у Христу брате митрополите пергамски цариградске патријаршије, драги Оци, драга браћо и сестре:

Бог открива себе људима у историји. Бог који нам се открива јесте Света Тројица, зато се Бог открива у историји као Црква, као заједница, и то као заједница посебног типа, заједница љубави и слободе, у којој један не постоји без многих и многи не постоје без једног. И када говорим о откривењу Божијем у Христу и ту, пре свега, под Христом подразумевамо Цркву. Стари завет сведочи о Христу као заједници, као Цркви, која је једна и многи. Тачније, један Христос или Месија се у Старом завету поистовећује са заједницом многих. У Новом завету Црква се пројављује у Литургији, тачније, она јесте Литургија. Педесетница је литургијско сабрање у коме се открива Бог као Света Тројица. Структура Литургије је јерархијска, у њој један не постоји без многих, као што су и многи садржани у једном. На овај начин Литургија, односно Црква, открива у историји Свету Тројицу, тројични начин постојања Бога Оца, Сина и Светог Духа.

Бог Отац је узрок Сину и Духу. Син и Дух не постоје без Бога Оца. Он је Отац Сину и Духу, што ће рећи узрок њиховог вечног постојања, док је Отац незамислив и непостојећи без Сина и Духа, јер, по речима Светог Григорија Богослова: Бог је вечни Отац, зато што вечно има Сина, јер ако нема Сина, коме је Отац. Међутим, Бог не открива своју природу, већ свој начин постојања, постојања у слободи и љубави, нудећи га људима у личности Сина, као њиховог начина постојања, као једини могући основ постојања у коме ће се све у свему преобразити, односно, у коме ће све у свему бити Бог — по речима апостола Павла. У томе и јесте спасење за људе и сву творевину, у њиховом божанском начину постојања у Христу, а то је Црква. Црква је једино место спасења. По речима Светог Кипријана Картагинског: Extra Ecclesiam nulla salus, и то не само узимајући у обзир Цркву као институцију, већ, пре свега, као нови, божански, начин постојања људи и творевине.

Овим скромним мислима, желео бих све да Вас поздравим, посебно наше госте из братске Јеладе и све Вас присутне и да пожелим да овај наш теолошки скуп, теолошки сабор, буде на изградњу Цркве. Црква је незамислива без теологије — нажалост, то данас многи не схватају. Теологија се темељи на историјским догађајима откривења Бога, које тумачи и које чува. Зато је Литургија незамислива без Писма, које описује историју Божјег откривења и догмата, тј. Символа вере.

Још једном, добро сте дошли и нека је благословен овај наш скуп!

Живели на многаја љета!

Затим је модератор сесије, протођакон Златко Матић, додао:

Високопреосвештени и Преосвештени Архијереји, учена господо професори, пречасни оци из презвитеријума епископâ Српске Православне Цркве, најдража у Христу браћо ђакони, преподобни монаси и монахиње, цењене даме и господо, браћо и сестре,

Поздрављам вас у име организатора, Епархије браничевске, Управног одбора и Одбора за просвету и културу наше Епархије и желим срдачну добродошлицу на богословски симпосион на тему Црква као икона Свете Тројице.

Ако је тачно да свако наше сабрање богословског карактера треба да искористимо како бисмо преиспитали сопствени еклисиолошки статус, јер је богословље, као што смо чули, служење Цркви, тим пре је околност једног јубилеја прилика да уочимо конкретне историјске изазове, које пред Цркву поставља нова социополитичка, економска, екуменска и теолошка ситуација. Век за нама је справом назван столећем еклисиологије, али као да се, већ почетком овог века, уочава несклад, несразмера богословских истраживања и закључака и могућности да широко црквено тело те закључке реципира и актуелизује у животу. Данас ћемо се у основним цртама позабавити овом темом, у чему ће нам свесрдну помоћ поружити наши цењени гости и предавачи.

О томе какав је социјални, политички и историјски миље у коме треба објавити или преиспитати поменути став тријадолошке еклисиологије, говориће нам данас протојереј-ставрофор, професор др Зоран Крстић, ванредни професор Православног богословског факултета Београдског универзитета, ректор Крагујевачке богословије. Будући да је отац Зоран пријатељ, учитељ и драги гост нашег града и наше Епархије, нема потребе да га посебно представљамо, па хитамо да му предамо реч.

Драги наш оче ректоре, изволи!

У свом предавању о. Зоран је покушао да одговори на питање, које је и наслов његовог излагања (Могућности хришћанског теолошког мишљења у постмодерности): да ли је данас уопште могуће теолошки промишљати одређене проблеме са хришћанских позиција због врло јаких и често неприметних наноса менталитета постмодернистичке религиозности. После почетног наглашавања тешке позиције хришћанског теолога, даје се увид у европске секуларизацијске и десекуларизацијске процесе и „повратак светога“ у јавну сферу. Тај се увид остварује резултатима истраживања религиозности, како у Европи, тако још детаљније кроз резултате најновијих истраживања религиозности у Србији. О. Зоран сматра да постоје одређени разлози за оптимизам, уколико се пореди садашња ситуација са ситуацијом од пре неколико деценија, али да, генерално, морамо бити врло опрезни у сопственом оптимизму. Постмодернистичка религиозност не значи повратак на традиционалне форме религиозности, па чак не значи ни повратак традиционалним европским црквама. Као карактеристике те религиозности, он наглашава неинституционалност и нарцисоидност, уз постављање питања какав нам се бог вратио. У закључним размишљањима се наглашава да савремена ситуација намеће питање о Богу као основно теолошко питање, али и да теологија не треба да буде само говор о Богу, већ Божији говоррелевантан за конкретну људску егзистенцију.

Након предавања проте Зорана Крстића, модератор је навео:

Као и обично и овај пут нас је прота Зоран Крстић, на методолошки заокружен начин, упутио на истину изузетног искушења теологије у савременом плуралистичком друштву. Његово излагање нас подсећа на ону метафору теолога који има дивни плашт Средњег века — кога сви гледају, али кога нико не слуша, нити чује. Како се снаћи у таквом конгломерату религијских понуда, пред реалношћу празних Цркава, једно је од питања нашег предавача. Закључујемо да то, очигледно, не можемо успети причом о Богу уопште, о божанству уопште него, закључује наш предавач, а и ми са њим, да нам овде треба тријадолошка еклисиологија, да треба понудити тројичног Бога човеку постмодерности.

Пре него што је дао реч следећем предавачу, протођакон Златко Матић је најавио:

Сада, према предвиђеном програму, реч дајемо професору др Ненаду Милошевићу, редовном професору нашег Богословског факултета у Београду, дугогодишњем учитељу многих генерација наших студената, који у њему нису видели само наставника литургијске групе предмета, него и учитеља молитве и богослужења и то све у веку који негира и поклоњење и жртву.

Уважени господине професоре, драги Ненаде, изволи!

Своје речи учесницима симпосиона, након искрених честитки организатору и епископу Игнатију, чији је заједнички јубилеј повод сабрања, проф. Милошевић је конципирао тако да могу одговорити на питање нашег учествовања у Анафори, Евхаристији и животу Бога, Свете Тројице. Смисао, као и значење појмоваузношење (анафора — ἀναφορά) и приношење (просфора — προσφορά), али и других литургијских термина (предложење — πρόθεσις, проскомидија προσκομιδή, па и евхаристија — εὐχαριστία), заступљених у евхаристијским литургијама источне литургијске породице, и даље је вредно истраживања, тврди наш предавач. Циљ његовог предавања је покушај сагледавања различитих аспеката истог догађаја који се дешава у Анафори, без обзира на њену структуру. Иако видно неистакнут моменат који би указивао на Вазнесење (асцендентна епиклеза), у Византијским Литургијама се, истицањем десцендентне епиклезе, не оставља простор за рашчлањавање догађаја из икономије спасења, јер је сада Христос исти и Васкрсли, и који се вазнео на Небо, и којим се верни причешћују. Јасним истицањем да се претварање светих Дарова врши силом и дејством Светога Духа истовремено се означава и Васкрсење и Вазнесење и Педесетница, поучио нас је г. Милошевић.

У виду краће анализе одслушаног предавања, модератор је истакао:

Истраживање рукописа, мукотрпан посао који литургичар чини ради другога и за другога, нудећи материјал за систематску процену, изузетан је израз богослужења, односно богословља као служења. Богословље, надаље, није ништа друго, до у реч преточено искуство општења са Оцем у Духу и истини. Предавање професора Милошевића, које смо управо саслушали, достојан је пример опитног богословствовања. Своју реч на тему Анафора — узношење или приношење, након филолошке историјске анализе, наш професор закључује цитатима који утврђују Евхаристију као благодарење вечној Тројици и потврђује да то сви типови Литургије садрже.

Хвала, још једном, професору и учитељу нашем, у име свих присутних.

Затим је додао:

Настављамо, представљајући цењеног професора Ставроса Јагазоглуа који је, са радошћу то подвлачимо, био наш гост далеке 2004. године. Још увек се сећамо његовог блиставог предавања на тему Отуђеност етоса од вере, оне критике западног усиолошког приступа животу и богословљу, који се пренео и на Исток. Након Ставросовог предавања, митрополит Јован пергамски нас је још тада позвао да речи професора Јагазоглуа постане храна наше самокритике. Очекујући још једно предавање које ће нас поново позитивно испровоцирати у размишљању и реакцији, као што је било пре десет година, а његова данашња тема Криза саборности — бирократско схватање Еклисиологије и проблем заједнице и саборности Цркве данас је заиста таква, молимо професора да узме реч.

У свом блиставом обраћању, проф. Јагазоглу је отворио питање еклисиолошке кризе православља. Тврди да један самокритички осврт на еклисиолошко стање савременог православља, не може да се не бави често приметним недостатком еклисиолошке самосвести, новијим феноменом аутокефалије етничких (националних) Цркава, аутаркијом (самодовољношћу) одређених локалних Цркава, интровертношћу и изолационизмом, фрагментираношћу, а повремено и антагонизмом између православних јурисдикција.

Након овако изазовног прегледа стања наше Цркве, модератор је, захваливши професору и госпођи Јелени Касапис на детаљном преводу, додао:

Ја рекох у уводу да ће бити изазовно и провокативно предавање и, заиста, поменуте су реалности као што су: недостатак црквене или саборне свести, проблем етнофилетизма као самодовољности, губитак екуменског духа, фундаменталистичка настројења, црквени конзумизам, јуридичка квази-црквеност. Заиста, свим овим својим приступима и оваквим анализама, видимо да се много тога непредањског увукло у наше разумевање Цркве и живота, о замени харизма служби једним колективним службеничким организмом, колективом, боље рећи, који нема везе са евхаристијским животом Цркве, зато је професор констатовао да постоји бирократска, административна или институционална еклисиологија која је у сукобу са живом еклисиологијом, која уравнотежује христологију пневматологији.

Сагласност у анализи професора Ставроса и оца Зорана говори о изазовном проблему сведочења теологије данас, што нас поново упућује на православну светоотачку тријадологију и на њене егзистенцијалне последице у дијалошкој пројави у свим круговима разговора данас.

Хвала још једном господину професору.

Затим је најавио последњег предавача преподневног дела нашег рада:

Нашег драгог пријатеља, оца Стаматиса Склириса, заиста не желим посебно да представљам. Све што бих рекао, било би штуро и бледо, посебно у овој Цркви, у којој се он представио и нама и Будућем веку овом фреском изнад нас, која је много испред нас, која нам сведочи његов уметнички и богословски таленат, фрескописом који нас враћа истини да Црква јесте икона и то баш Свете Тројице. Да не бих дужио, оче Стаматисе, изволите, представите нам Око Пантократора, јер тако је предавач насловио предавање које нас очекује.

Отац Стаматис је говорио о иконичном изражавању и описивању неописивог и Неописивог. Развој те општељудске потребе, предавач прати кроз историју и тако долази до хришћанских портрета и икона. Посебну пажњу посвећује икони Сведржитеља, проучава различите приступе и изразе уметничког литургијског доживљаја Господа заједнице и представља примере, који указују на есхатолошки смисао православног иконописа.

На речи похвале наше помесне Цркве, које је о. Стаматис изговорио на почетку свог предавања, протођакон Златко је „узвратио“:

Хвала, оче Стаматисе, хвала на предавању и хвала на оној уводној похвали браничевској Цркви. Тако о другоме и о другој локалној Цркви говори човек који љубављу гледа и који превиђа све наше мане. То је поглед теолога и црквеног уметника, поглед из будућности, из наше вечне заједнице у животу Свете Тројице. Ту неизразиву реалност, како сте говорили у предавању, ми иконолошки представљамо Евхаристијом, Црквом, али и у Евхаристији и у Цркви, зато захваљујемо још једном.

Затим је и закључио преподневну сесију:

Овим ми приводимо крају наше преподневно дружење. Остаје ми само да Вас подсетим да ћемо вечерас, у 17h, овде служити вечерње. Након тога ће нам се обратити митрополит пергамски својим предавањем, а једна завршна, заједничка дискусија предвиђена је, после тог предавања. Тиме ћемо симпосион привести крају, у правом смислу речи, заокружићемо једним малим коктелом испред — надам се да ћемо тамо и продужити дискусију, а сутра, овде, на истом месту, у овој Цркви, служимо Свету Литургију и тиме ћемо, надам се, крунисати наше сабрање и данашње и сутрашње. Ја свима, посебно нашим предавачима, од срца захваљујем што смо били заједно, што су нам донели такву радост и све вас поздрављам и желим пријатан дан до вечерас у 17h.

Након предавања, сви учесници симпосиона уживали су у поставци изложбе уметничких фотографија на тему Десет векова светлости Браничевске епархије, коју је организатор, Одбор за просвету и културу Епархије, приредио у сарадњи са Историјским архивом Пожаревца, чијем руководству овом приликом срдачно захваљујемо.

Вечерња сесија симпосиона, којом је руководио епископ западноамерички, г. Максим (Васиљевић), започела је после вечерње службе. Једини предавач био је митрополит пергамски Јован, који нам је говорио на тему односа Цркве и Свете Тројице.

У свом говору, митрополит је изнео став да у последње време и православнитеолози оспоравају сваку повезаност Тајне Цркве са Тајном Свете Тројице. Велики оци Цркве, као што су Свети Игњатије, Свети Максим, али и целокупно божанствено богослужење наше Цркве, иконички повезују Цркву са Богом. Свети Максим, следујући Светом Дионисију Ареопагиту, посебно наглашава да суштина Божја ни на који начин не може да се иконизује у творевини. Тумачећи ово, Свети Максим налази иконичност те Тајне у триптиху: γέννεσις–κίνησις–στάσις, који карактерише творевину. У личности Христовој, сапостоји цела Света Тројица. Према Светом Максиму, присуство Бога у творевини се не може изразити у оквирима analogia entis, као ни разумским покретом онога који означава ка ономе што се означава, већ само оним што Свети Максим назива σύμβολον, или τύπον. Црква сматра да је Света Тројица свагда присутна у творевини, захваљујући присуству ипостаси Сина у твари. Присуство тројичног Бога у Цркви, кроз символе и иконе, последица је космолошких димензија христологије. Еклисиологију не можемо схватити без тријадологије.

Предавање нашег митрополита изазвало је живу дискусију у коју су се укључили и остали предавачи и учесници сабрања.

Сутрадан, у недељу 19. Октобра 2014, на дан Светог апостола Томе, служили смо свету архијерејску Литургију, такође у Цркви Свете Петке. Началствовао је митрополит Јован (Зизијулас), а саслуживали су му епископи: врањски Пахомије, шумадијски Јован, западно-амерички Максим, стобијски Давид и пожаревачко-браничевски Игнатије, више од тридесет свештеника (међу којима и декан Православног богословског факултета УБ, протојереј-ставрофор проф. др Предраг Пузовић) и ђакона и више стотина лаика. Након прочитаног Јеванђеља, владика Игнатије се обратио сабрању. Његову беседу преносимо у целини:

У име Оца и Сина и Светог Духа.

Ваше Високопресвештенство, љубљени ми у Господу митрополите Јоване,

Ваше преосвештенства, владико врањски Пахомије, шумадијски Јоване, западноамерички Максиме, стобијски Давиде,

драги оци, драга браћо и сестре,

Данас имам посебно задовољство да пред својом браћом и саслужитељима, пред вашим лицем у литургијском слављу, поздравим браћу архијереје, браћу свештенике и све вас поздравом, који у себи носи много наде и све оно што је заиста човеку и читавој творевини једино потребно — поздравом Христос Воскресе!

Господ нам је, дошавши на свет и поставши човек, дао живот, баш као што је и рекао: „Дођох да вам дам живот и то у изобиљу“. Ми обично, јер нас друге бриге муче, заборављамо на тај велики дар, дар живота, дар постојања, који нам Господ дарује кроз крштење и сједињење Духом Светим са Њим. Понекад наш живот буде тако тежак па се жалостимо, јер заборављамо овај велики дар Божји и обећање, које је већ испуњено у Њему, јер је Он васкрсао из мртвих и тако отворио пут сваком телу ка васкрсењу.

Господ нас је створио по лику своме. Као што смо се у ове дане на предавањима осврнули на тему Цркве Божје, која је икона Свете Тројице, подвлачимо зато да свет носи обличје Божје и указује на присуство Божје у њему. Зато желим да вашој љубави данас мало појасним ове речи из Јеванђеља које нам је Господ упутио, говорећи: „Чините добро и непријатељима својим и дајте не чекајући да вам се врати“. Од нас се очекује да чинимо више од осталих, да љубимо и непријатеље своје, јер Господ љуби све нас, да будемо милостиви, јер је Господ наш милостив.

Овиме се показује, драга браћо и сестре, да смо позвани да пројавимо лик Божји у нама, нашим начином постојања и сопственим живот. Управо је пројава Божјег лика у нама када се уздигнемо изнад природних закона и пројавимо нашу слободу коју нам је Господ подарио. Дакле, да слободу своју пројавимо као љубав према другоме. Љубав увек треба да буде израз слободе, као што и слобода треба да буде израз љубави. Природно је, као што каже Господ, да волим онога који воли мене, да чиним добро ономе ко мени чини добро. Али је изнад природе да чиним добро ономе ко мени чини добро, да волим оног ко мене мрзи. То, пак, није ништа против природе parafisi, као што каже велики богослов, већ је iperfisiнатприродно, у смислу да на овај начин показујемо да смо иконе Божје. Те речи Господ упућује и апостолу своме Томи, кога данас славимо, када му каже: „Дођи Томо, види и опипај и не буди неверан, већ буди веран“. Тома заиста, након тога, каже: „Господ мој и Бог мој“. Господ њему, ипак, тада каже: „Блаженији су они који не видеше, а повероваше“. Поново, дакле, Господ тражи слободу, да се уздигнемо изнад природе и таквог начина постојања и да верујемо у нешто што не видимо. Оно што видимо, то нас на неки начин приморава и не можемо да одрекнемо. То није никаква слобода. Када, пак, признамо нешто да постоји што не видимо и упркос свим тим природним законима, тада показујемо лик Божји у себи, оно божанско. Господ нас таквом љубављу љуби, јер је прво Он нас заволео. Ми смо погрешили и одбили његову љубав и заједницу. Упркос томе. Он нас поново воли и, иако га разапињемо, Он нам поново дарује живот. То је љубав.

То се свакако може и у искуству видети, јер се не ради само о теорији, поводом које би се неко питао како је то могуће, зар је могуће. Могуће је, дакле, да волите некога иако он вас не воли. То искуство имамо сви. Не да нас неко воли због нечега што смо му учинили. Ту љубав ми поштујемо, али знамо да је мањкава. Али ми желимо да нас неко воли ни за шта. Да нас воли онако, зато што жели да нас воли, а не зато што смо му нешто учинили. Дакле, видите, у нашем искуству постоји та пројава Божјег начина постојања и ми смо заквашени божанским начином постојања. Оно што нас, и поред свих наших слабости, чини иконама Божјим, јесте улазак у литургијску заједницу, након крштења. Све ово су слике и предокуси, али у литургијској заједници, где се поистовећујемо са самим Сином Божјим, постајемо синови Божји и иконе Иконе, будући да Оци називају Сина Иконом Оца. Ми смо сада иконе Иконе, иконе у Христу.

Зато смо сигурни у наше спасење. Наше спасење је осигурано, јер се у Господу спасавамо, Он нас спасава. Наравно, Он неће без наше дозволе, Он неће без нашег пристанка и слободе, увек нам омогућује да слободно изјавимо да ли хоћемо да нас спасе или не. Свети апостол Павле говори да ће на крају Господ све привести Оцу. Али Свети Максим Исповедник додаје на те речи апостола Павла, још и то да ће се то десити са онима који желе да буду приведени. Све то, опет, потврђује велики дар, по коме смо ми иконе Божје и разликујемо се од свих живих бића — дар слободе. Њу нам Господ никада неће укинути, јер нас она чини иконом Његовом и човеком. Када се слобода пројави као љубав према другоме, као заједница са другоме, схватамо љубав, као предокус вечног живота. Она носи тај залог вечног живота и спасења.

Да сте живи и здрави и благословени!

Хвала вам што сте данас дошли да заједно служимо и да пред лицем Божјим, у Сину Његовом, будемо још једном помиловани у векове векова!

На крају Литургије, сабраној заједници обратио се митрополит пергамски и рекао:

Драга у Христу браћо,

Господ наш, у јеванђељу, упоређује себе са преподобним пастиром и наводи неке карактеристике тога пастира. Каже да се добар пастир стара за храну својих оваца, зна сваку овцу своју и зове је по њеном имену. Тај добри пастир је Господ наш Исус Христос — пастир који душу своју полаже за овце своје. Он нас све познаје по имену. Он се стара за храну нашу, тако да бисмо живели вечно и он је тај који се жртвовао за нас.

Али у Цркви је, драга, љубљена браћо, Господ поставио икону своју — пастире, епископе. То су они пастири и епископи који поштују стадо своје, који речју својом воде паству своју, старају се за храну својих верних и штите их као овце, да не би вук ушао и поклао их. Епископи хране паству своју крвљу и телом Господа нашега Исуса Христа, на Светој Литургији, коју смо и данас служили. Ови добри пастири имају заједницу љубави са сваким од своје пастве и, ако је потребно, жртвују и живот свој за свакога од своје пастве.

Ето, такав добар пастир је, љубљена браћо, и Његово Преосвештенство Епископ браничевски Господин Игнатије. Он је тај који вас већ двадесет година учи и који вас управља речју Божјом — храни вас телом и крвљу Господа нашег Исуса Христа, све вас познаје и зове по имену, утврђује свакога који долази овде. Наиме, очигледно је то колико је ваш епископ лично везан за свакога од вас и да не би пожалио дати живот свој за вас. Сви смо дошли овде да овог доброг епископа и пастира, вашег епископа Игнатија, испоштујемо и почаствујемо, да му захвалимо за сав његов допринос.

Вас, владико, потребује овај паства, али и цела Црква Божја!

Браћо, епископ Игнатије је један врло угледан епископ, јерарх Цркве Божје. Он је стуб Цркве, и то не само ове помесне Цркве, већ је и стуб целе Православне Цркве и веома јој доприноси.

Видим да овог доброг пастира, вашег епископа, којег вам је Господ послао, сви поткриљујете љубављу и поштовањем. Ви сте пример помесне Цркве и молим се да вас Господ сачува свагда уједињене око вашег епископа — да га волите и поштујете као што он вас љуби. А, тада, будите сигурни да ћете имати благослов Божји. Наиме, молитва епископа се стара за то, да вас у тешким моментима вашега живота, благодат Божја чува и закриљује.

Но, љубљена браћо, наша Црква нема само потребу за добрим јерарсима и клирицима који брину о пастви, него има и потребу за добрим учитељима, који уче и поучавају нашу теологију, јер без теологије Црква не може да живи. Јер, љубљени моји, Црква ће само теологијом моћи да нађе прави пут у историји и зато је тако потребује.

Наш љубљени брат Игнатије је један од познатијих теолога наше свете Цркве. Као што знате, он не само да предаје на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, већ и, будући да је у целом свету познат као добар теолог, учествује у теолошком дијалогу са другим, инославним Црквама.

4632Sat, 27 Dec 2014 09:25:00 +0000https://pouke.org/index/-/1346435955/%D1%86%D1%80%D0%B2%D0%B5%D0%BD%D0%B0-%D0%BA%D1%83%D0%B3%D0%B0-%D0%B0%D0%BD%D1%82%D0%BE%D0%BD%D0%B8%D1%98%D0%B5-%D1%92%D1%83%D1%80%D0%B8%D1%9B-r4613/

Промоција књиге "Црвена куга" Антонија Ђурића. Среда 24. децембар 2014. године, Центар за културу Ваљево, 18. часова.

По ријечима г. Ненада Бороса, члана Црквеног одбора из Подгајева, који је јутрос као и сваке недјеље и празника отворио цркву да одзвони и помоли се Богу, примјетио је полупане прозоре и избројао двадесетак удубљења на фасади и мноштво каменица који су изазвали оштећења. Послије још једног у низу напада на православне храмове на територији Тузланског кантона, изражавамо своје разочарење али и наду да ће Господ Бог уразумити срца вандала који скрнаве вјерске објекте.

Извор: Епархија зворничко-тузланска

• Епархијске вести
  

|