Молећи јој од Господа, коме је храбро и искрено служила читавог свог живота, упокојење у Царству Небеском, обавјештавамо да ће јутрење и опијело за покој њене душе бити служено у суботу 24. јануара 2015. у Манастиру Дужи са почетком у 8 часова, заупокојена Литургија у 9 часова, а испраћај и сахрана истог дана у 12 часова. 23. јануара 2015. године, након дуже болести, престало је да куца христољубиво срце игуманије манастира Дужи код Требиња, монахиње Теодоре.

Игуманија Теодора, на крштењу Иванка , рођена је 1938. године од родитеља Миленка и Томке Делић у селу Пељаве код Бијељине. Веома рано, са непуних 20 година одлази у манастир Тавну у епархији зворничко-тузланској. Након годину дана боравка тамо дошла је у Херцеговину, у којој ће проживјети све потоње вријеме живота, најприје једно кратко вријеме у манастиру Добрићеву а потом од 1959.године у манастиру Дужи, у коме исте године прима постриг и бива постављена за настојатељицу.

Сам долазак мати Теодоре у манастир Дужи је подвиг вриједан дивљења, имајући у виду да је манастир био запуштен и девастиран, једно вријеме у поратном периоду служио је и као касарна. Руски монаси који су се након бољшевичке револуције као избјеглице скрасили у Дужима, били су од стране комуниста мучки моткама побијени у току рата. Манастир, без прозора и врата, избушеног крова, цркве која је личила на магацин, ишаран недоличним натписима које су иза себе оставили војници – то је слика коју је при свом доласку затекла млада монахиња Теодора. Њен подвиг могао би се описивати на десетинама страница. Плодови тога подвига јасно су видљиви свакоме ко данас дође на поклоњење у Свету обитељ манастира Дужи, који личи на рајску башту, блиставу и мирисну, са прелијепом живописаном црквом, сестринством. Оно што стоји иза тога јесу молитве и трудови мати Теодоре. Довољно ће бити, илустрације ради, поменути како је, немајући обућу, од два изношена пара ципела упарила један, са обе лијеве ципеле, јер су само лијеве у оба пара биле иоле цијеле. Са те двије лијеве ципеле на ногама, мати Теодора је ишла да продаје сир на дубровачкој пијаци, како би сестрама и себи зарадила за основне намирнице…

Изузетно је љубила монаштво и у њему је непретворно пронашла себе, свој смисао и призив. Увијек је о монаштву говорила са одушевљењем својственим младим монасима, или онима који се за монаштво спремају. Њу то одушевљење никада није напуштало, и није риједак случај да би тај начин живота предлагала другима, некада са дозом хумора, али увијек једнако одушевљена тиме што јој је Бог дао да буде. Била је изузетна домаћица, гостопримна и широке руке. Понекад би знала да грди због неких ситница, одјеће, накита, боје косе, док је за оне са крупним и дубоким животним проблемима имала саосјећајну јеванђељску љубав. Милосрђе, гостопримство за болесне и сиромашне, који су неријетко мјесецима боравили у манастиру, било је и остаће споменик за хришћане обавезујуће дјелатне љубави према ближњем. Манастир Дужи, врт Мајке Божије како га је звала, био је њен дом и није вољела да га напушта. На прсте би се могло пребројати колико пута би у току године отишла негдје ван манастира, а на прсте би се исто тако могло пребројати колико је пута, за све вријеме педесетшестогодишњег служења у Дужима, заноћила негдје ван свога манастира. Венула је када је због непријатељског бомбардовања ратне 1993. морала да са сестрама напусти манастир и пресели у манастир Добрићево. Вратила се након само пар мјесеци и остала све вријеме рата, иако је њен манастир практично био на првој линији фронта. Са поносом је говорила како унаточ стотинама граната, које су биле усмјерене ка манастиру и због војне касарне у непосредној близини, ниједна није пала чак ни у порту, а камоли на неки од манастирских објеката. Имала је поред велике љубави према Пресветој Богородици изузетну љубав и поштовање према св. Василију Острошком. Говорила би како осјећа његово присуство и благослов. Говорила је и како би некада, када ујутру након молитве отвори прозор на својој келији, осјетила мирис из острошке стијене.

Њен осмијех био је карактеристичан, гласан и искрен, од срца, урезивао се у памћење. Свако глуматање и лицемјерје били су јој страни.

Уснула је непостиђено и мирно и отишла у загрљај Сина Божијег, коме је поклонила сав свој живот од младости до часне старости, све у побожности и честитости.

Да јој Он дарује наслеђе живота вјечнога и удио у васкрсењу мртвих.

Извор: Епархија захумско-херцеговачка

• Епархијске вести
  

Грађанима окупљеним на платоу испред споменика “Породица” на новосадском Кеју жртава рације, обратио се Милош Вучевић, градоначелник Новог Сада.

- Читаве генерације новосађана нестале су у граду под ледом. Сећањем на невине жртве полажемо испит о животу и правди, а будућим нараштајима усађујемо идеје о миру - рекао је Вучевић.

Уз саслужење новосадских свештеника и ђакона помен жртвама рације служио је Епископ бачки Иринеј, док је комеморативни помен Јеврејске заједнице одржао Врховни рабин Србије Исак Асиел.

У име Владе Србије венац на споменик положио је Министар правде Никола Селаковић.

Током комеморације председник Скупштине града Синиша Севић и представници Јеврејске општине и Матице Ромске, Емилиа Шефер и Марко Калдараш са брода „Шабац“ Речне флотиле, уз почасни поздрав бродске страже под командом потпоручника Александра Калабића и звуке бродских сирена, спустили су венац у Дунав.

Мађарска војска, жандармерија и Државна краљевска полиција су са рацијом отпочели у рано јутро 21. јануара 1942. године претресима и хапшењима грађана и читавих породица. Поједине невине жртве окупатор је убијао одмах на улици, део је одводио до новосадског купалишта “Штранд” и тамо их убијао и бацао у Дунав, док је део људи једноставно изводио до обале и тамо их убијао или их живе бацао под лед. Рација је трајала три дана, а поред житеља Новог Сада у рацији страдали су и житељи околних места, па се рачуна да је убијено око 4500 људи.

МОРС

Овом литургијском сабрању саслуживали су архимандрит Козма (Радовић),игуман манастира Буково, свештеници и свештеномонаси Епархије тимочке, уз молитвено учешће сестара манастира свете Тројице са игуманијом Михаилом и сестара манастира Вратна.

Архимадрит Козма је благословио и преломио славски колач са владиком Иларионом.

Честитајући Крсну славу своме Архипастиру и многобројним верницима који су се сабрали на данашњи велики празник архимадрит Козма је рекао: „Благодарим Преосвећеном владики што нас је позвао на данашњи празник, а мени је велика част што сам по први пут као Епископу тимочком, свом дојучерашњем сабрату у ман. Буково, преломио слависки колач. Желим владики Илариону многаја љета да буде учитељ и водитељ, као што је био св. Јован Претеча, Пророк и Крститељ Господњи, претеча монаштва и највећи рођени од жене међу људима. Да нам Преосвећени будете узор, да призивате нас и верни народ на покајање, да бисмо милошћу Божијом и ми достигли тамо где је св. Јован Претеча и Крститељ Господњи. Свима вама нека је срећна слава, а Вама владико на многаја љета“.

Након литургије приређено је послужење за вернике у просторијама ЦО Зајечар, као и пријем за званице у владичанском двору.

У каснијим поподневним сатима гости владике Илариона били су Епископ жички г. Јустин и Епископ рашко-призренски г. Теодосије.

форогалерија: http://eparhija-timocka.org/vladika-ilarion-proslavio-krsnu-slavu/

Верујемо да смо добили молитвеника пред Престолом Господњим, за све наше немоћи и слабости, за сва добра и поуздања која треба да испуне наша срца у животу који смо сви од Господа добили на дар.

Молимо се сви, браћо и сестре у Христу, за Ђорђа, вечна му слава и хвала што је био и биће део свих нас.

“И приступивши Исус рече им:

– Даде ми се свака власт на небу и на земљи. Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа, учећи их да држе све што сам вам заповедио; и, ево, ја сам с вама у све дане до свршетка века. Амин.”

Свето Јеванђеље по Матеју, 28, 18-20

Свете Литургије служиће се у свим храмовима, а пливање за Часни крст и ове године организоваће се у Беранама и Бијелом Пољу. Богојављенску Литургију у манастиру Ђурђеви Ступови, у понедјељак 19. јануара 2015, у 9 часова, служиће Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије са свештенством беранског намјесништва и монаштвом Манастира. Послије Литургије обавиће се велико водоосвећење.

Воду ријеке Лима, испод главног моста у Беранама, у 12 часова, освештаће Преосвећени Епископ Јоаникије, са свештенством, након чега ће услиједити пливање за Часни крст. Према ријечима протојереја-ставрофора Драгана Ристића, архијерејског намјесника беранског, очекује се учешће десетак кандидата.

У храмовима Светих апостола Петра и Павла и Светог Николаја у Бијелом Пољу, на празник Богојављење, са почетком у 8 часова, биће служене Литургије, уз велико водоосвећење.

У 10 часова, на плажи Сињавац, обавиће се освећење воде Лима, када ће 15-ак најодважнијих Бјелопољаца запливати за крстом, послије чега почиње традиционална Богојављенска регата, од Сињавца до манастира Куманица.

Водоосвећење на ријеци Лиму обавиће протојереј ставрофор Мираш Богавац, протојереј Дарко Пејић и јереј Никола Скопљак. Организатор такмичења у погружавању за крстом и регате су Српска православна црквена општина Бијело Поље и удружење „Кнез Мирослав“, на челу са предсједницима Ранком Дамјановићем и Звонком Јеврићем, уз свесрдну помоћ удружења Братства православна омладине на челу са Хаџи Драгишом Јеремић.

Извор: Епархија будимљанско-никшићка

• Најаве
  

Митрополиту Порфирију су саслуживали четири презвитера и четири ђакона, а благовјерни народ је испунио Светопреображенски храм. Након причешћа вјерних, митрополит Порфирије је осветио воду у храму, а потом се сабрању обратио бесједом тумачећи прочитано јеванђелско штиво и указујући на Светог Јована Крститеља који живи у пустињи и објављује људима долазак Спаситеља свијета и позива на покајање ријечима покајте се јер се приближило Царство небеско!

- Свако време има неке своје идеале. Свако време има своја ишчекивања и циљеве. Проповед и идеал на који позива Свети Јован Претеча није било шта што је од овога света, било да је то правда овога света, једнакост у овоме свету или различите хумане активности овога света, што све само по себи може бити добро, али итекако може бити и злоупотребљено, како најчешће и бива од оних који знајући да имамо потребу за идеалом себе намећу и себе проповедају. Свети Јован Крститељ нам показује да треба истицати апсолутно Добро, апсолутну Истину која јесте Господ Исус Христос. Треба, дакле, имати истинско и право смирење јер тада тек може у нама да се појави истинска љубав и међусобно разумевање, а не међусобно трвење и надметање ко ће се приказати бољим.

Овонедељно сабрање настављено је у Музеју Српске Православне Цркве и разговору са Митрополитом о прослављању предстојећих празника и заједничком учешћу у животу Цркве.

Извор: Митрополија загребачко-љубљанска

• Епархијске вести
  

Поздрављајући окупљено свештенство, Преосвећени Владика г. Хризостом је рекао:

[/url]

Високопречасни оци протојереји,

Часни оци протонамјесници, јереји и ђакони,

Уважене госпође протинице, попадије и ђаконице,

Прије свега желим свима срећну и благословену Нову 2015. годину!

Желим срећне предстојеће празнике Богојављења и српску нам славу Светога Саву!

„Гле, како је лијепо и како је красно,

Када се браћа заједно радују у Христу Господу!“

Господ Исус Христос основао је и утврдио своју Цркву прво као Заједницу Светих апостола, које је изабрао из свијета и од свијета. Ту првобитну заједницу благословио је Божанском Љубављу, Слогом и Једнодушношћу. И они даноноћно биваху заједно са својим Учитељем, трудећи се око браће и сестара. Дакле, око те мале апостолске Заједнице окупило се велико мноштво народа. О њима окупљенима бринули су Свети апостоли. То видимо из случаја храњења пет хиљада људи!

Полазећи од овог примјера самог Господа Исуса Христа и Светих апостола ево и ми се, света Епархија зворничко-тузланска, окуписмо на овогодишњи пријем и заједништво за овом вечером љубави, да се прије свега обрадујемо међусобним сусретом, да се међусобно поздравимо са Мир Божији – Христос се роди, да једни другима пожелимо срећну и благословену Нову 2015. годину.

Истински се радујем и исспуњава ме задовољство видећи вас овако сабране у име Богомладенца Христа. Ја знам, као и сви ви, да нисмо овдје ради ове вечере. Сигуран сам да сви ових дана имамо боље и више у нашим домовима, али оно што ово вече чини посебним јесте наше заједништво, наш сусрет, наш поздрав.

Истина, наша Епархија је велика. Из тог разлога претпостављам да има свештеника који се можда и не познају. Вјерујем да је још више госпођа протиница и попадија које се никад нису нити среле, а камоли упознале. Нека овај божићно-новогодишњи пријем и ова трпеза љубави у вашу част, послужи да се што више и боље упознате, измјените коју ријеч, да се провеселите и зарадујете.

Претходних дана и седмица имали сте великих послова и обавеза, а већ за који дан пред вама су још веће и теже обавезе, а то је богојављенски благослов домова. Зато искористите прилику да се вечерас барем за кратко опустите и дружите.

Користим прилику да се захвалим свима код којих смо протекле 2014. године били у канонским посјетама на срдачном и домаћинском гостопримству. Хвала вам пуно. Ми ћемо и у Новој 2015. години наставити да посјећујемо сваку парохију, да служимо у парохијама по програму који ће вам наша канцеларија увијек мјесец или два дана раније најавити. Нека и ова скрома трпеза нашег заједништва буде знак наше пажње и захвалности за све оно што ви чините за нас приликом наших долазака у ваше парохије и ваше парохијске домове. Хвала Вам пуно.

Молим се Богу да нам свима дода што више љубави и ревности за Цркву Божију, за нашу Епархију, за сваку парохију и Црквену општину. Искрено, ја сам презадовољан радом и залагањем свих вас без изузетака. Ако негдје и има било какав проблемчић, то се може благом ријечју и поправити. Једно од вас тражим, а то је да све што радите радите као слободни људи у славу Божију, на корист и понос Српског народа, на част и достојанство свакога од вас.

Све Вас срдачно поздрављам и желим Вам срећне прошле и предстојеће празнике и благословену Нову 2015. годину.

[url=http://derventanovihram.blogspot.com/2015/01/blog-post_17.html?m=1]http://derventanovihram.blogspot.com/2015/01/blog-post_17.html?m=1

У беседи након Литургије Епископ Фотије пожелео је новом јеромонаху да буде духовни ученик светитеља који се на овај дан слави, великога богослова Цркве Христове, кога празнујемо и као једног од заштитника богословије Света Три Јерарха. Свети Василије Велики препородио је себе кроз монашки подвиг и због тога био благословен многим даровима. Ти дарови такође су и одговорност, јер је сваки свештенослужитељ пред Господом одговоран не само са себе, него и за своју паству и дужан да народ који му је поверен препорађа кроз Свете Тајне и да га припрема за Царство Божије, рекао је Епископ Фотије. Он је истакао да на овај дан празнујемо и новог светитеља, Светога старца Пајсија Светогорца, који је недавно канонизован, а који је био подвижник од ране младости и заиста се у њему могла видети благодат Духа Светога. Подвиге оваквих светитеља треба узети за пример и по угледу на њих свако од нас треба да показује труд и љубав према Господу, закључио је Епископ Фотије.

Након Свете Литургије за све присутне припремљена је трпеза љубави у трпезарији манастира.

https://dl.dropboxusercontent.com/u/88163561/beseda140115.mp3

Извор: http://www.eparhija-dalmatinska.hr/Frames-c.htm

Епископ Теоодосије је дочекао у Грачаници, заједно са српским политичким представницима са Косова и Метохије и више хиљада Срба, премијера Србије г. Александра Вучића са сарадницима. Премијер Вучић је јуче посетио Косову и Метохији. Обилазећи Косовско Поморавље премијер Вучић је у Пасјану отворио породилиште. Премијер је у Грачаници најпре посетио манастир где га дочекао владика Теодосије, да би затим открио споменик Светом краљу Милутину пред грачаничком школом која носи име овог великог српског владара и светитеља. Премијер је такође у Грачаници одржао митинг у коме је охрабио Србе са југа Косова рекавши да ће једино чувањем својих кућа и имања сачувати Косово и Метохију и да ће Влада Србије улагати у српске општине и неће напустити Косово и Метохију. Премијер је истовремено апеловао на Србе да не продају своје куће и имања и позвао све "уместо великих речи" на велики рад.

Срби су у српским срединама у Пасјану, Штрпцима, Грачаници, премијера Вучића дочекали овацијама, аплаузима, заставама Србије и, традиционално, сољу и хлебом. - Имаћете значајнију подршку Владе и државе Србије, како бисмо вам обезбедили услове за сигуран и нормалан живот. Нећемо заборавити нити оставити српски народ на Косову и Метохији, понављао је премијер Вучић у свим сусретима окупљеном народу.

Вучић је први премијер од 1999. године који је дошао у Косовско Поморавље. Ту, у Пасјану, где је отворио ново, модерно породилиште, премијер је рекао да је Србија увек имала храбрости да се брани и сачува своје, али да је највише напредовала у миру и када је одлуке доносила "хладне главе". - И ми ћемо успети да тај мир сачувамо. Не желимо никакве сукобе, ни са ким, али хоћемо да будемо своји на своме! Најлакше је на Косово доћи и држати ватрене говоре, али ја то нећу чинити. Ко то ради, не мисли вам добро, истакао је премијер Вучић.

Премијер је јуче посетио и Штрпце где га је дочекало много деце. Многа од њих била су одевена у српску народну ношњу. - И ова дечица доказују да овде постоји будућност и да вреди улагати. Српским представницима у косовској влади поручујем да за ову децу морају да се боре, а ако неће, нека изађу напоље! Уколико се не боре за ове људе, никоме нису ни потребни!

Премијер је нагласио да са Албанцима, нашим комшијама, желимо да живимо лепо и у миру: - На нама је да вам обезбедимо путеве, да вам обезбедимо посао. Управо на Косову рађа се највише деце у Србији. Ово је наша колевка и нико нас неће спречити у томе да се деца овде и даље рађају.

Обраћајући се Србима окупљеним у Грачаници премијер Вучић је рекао: - Чувањем својих огњишта чувате Косово и Метохију, показујете нама колико волите Србију. Молим вас да опстанете. Чинимо што је могуће више, а ви нам само покажите исту постојаност и исту снагу као и до сада. Сачувајте оно што је ваше.

Премијер је нагласио да је задужио не само Канцеларију за Косово и Метохију, већ и сва министарства у Влади да воде рачуна не само о Лепосавићу, Лешку, Косовској Митровици, Зубином Потоку, Звечану, већ и о Грачаници, Пасјану, Клокоту, Ранилугу, Партешу, Новом Брду, Штрпцу. - То ће се осетити већ у току ове године. Ја знам да ви и данас осећате већу снагу Србије. Иако тешко живите и једва крпите крај са крајем, осећате да мудријом, озбиљнијом и одговорнијом политиком и вашу позицију чинимо чвршћом, јачом и бољом. Та позиција значи живот, значи опстанак, значи будућност за нашу децу!

Пред спомеником краљу Милутину, премијер је рекао: - После седам векова од смрти краља Милутина нама остаје да видимо шта је и колико урадио и колико смо тога сачували од онога што нам је у аманет оставио. Дошло је време да и ми будемо паметнији и мудрији него што смо били. Дошло је време да, као кнез Милош, покажемо храброст, али да чувамо нашу децу.

Премијер је посетио Косово и Метохију заједно са министрима Братиславом Гашићем, Николом Селаковићем, Небојшом Стефановићем, Златибором Лончаром и Александром Вулином, као и са директором Канцеларије за Косово и Метохију Марком Ђурићем. Државна делегација разговарала је и са српским политичким лидерима.

Извор: Епархија рашко-призренска

Косово и Метохија

Посетите:

• Епархијске вести
  

Крст се износи у дјеловима и склапа на лицу мјеста. Струјом га напаја агрегат који активисти донесу и који је тежак бар двадесетак килограма.

Подсјетимо, которска Комуналне полиције је у јануару 2012. године уклонила метални крст са четири осцила, који је био постављен на Градини изнад Рисна и био освијетљен уз помоћ агрегата.

Упркос опструкцијама локалне власти у Котору, крст ипак свијетли и овог Божића.

Њен старешина, прота Ђокан Мајсторовић, каже да су често снимани филмови у црквеном дворишту, подруму цркве, па чак и његовој канцеларији. О њој је писао и „Њујорк тајмс” и „Вол стрит џорнал”, додаје прота Ђокан. О Божићу под сводовима здања, где пуних 70 година верници и свештенство Српске православне цркве прослављају Бога, окупиће се више од хиљаду људи. Највише верника СПЦ, али и српских пријатеља и браће и сестара у Христу из других православних цркава. Као и у матици, и у њујоршкој црквеној порти палиће се бадњаци.

– На Бадњи дан ујутру се служи света литургија, а увече вечерња служба која се зове бденије. На крају те службе у цркву се церемонијално уноси бадњак, храстово дрво украшено српском тробојком и другим прикладним украсима које је свештеник с неколико верника церемонијално посекао и донео из шуме око 50 километара од Њујорка. Свештеник у цркви благослови бадњак пред присутним народом, а у цркви их те вечери буде преко хиљаду, а још и више око цркве. Затим се благословени бадњак износи у двориште где се пали. Народ по изласку из цркве прима благослов од свештеника с поздравом „Христос се роди”, затим добија већ припремљен и благословен снопић бадњака и излази у двориште где се служи кувана ракија, а у црквеној сали посна вечера. Народ се око цркве дружи до касно у вече. На дан Божића се служи света литургија на коју дође неколико стотина верних, а после службе се пређе у црквену салу где се служи божићни ручак. Пре ручка верни народ са свештеником окреће и ломи чесницу и тражи сакривени новчић у њој. Прошле године сам ја био један од срећних проналазача новчића. Све службе у нашој цркви се служе на енглеском и српском језику а нарочито божићне и васкршње када у нашу цркву дође много других православаца, а и других српских пријатеља – описује празничну атмосферу прота Ђокан.

Мала српска колонија откупила је здање у стилу енглеске готике од Епископалне протестантске цркве 1942. године за 30.000 долара. Прву литургију служио је епископ Дионисије 11. јуна 1944. године и тада је за заштитника цркве одредио Светог Саву. Храму су временом додавани византијски елементи, а његова обнова и данас траје.

– Будући да су епископални протестанти саградили цркву 1855. године а зграду поред, коју ми зовемо црквена сала 1868. године, оба здања су трошна. Годинама се покушавало да се бар кров промени, али нажалост пројекат је био прескуп. Крајем деведесетих година урађена је најосновнија реконструкција, учвршћени зидови, да се кров не би срушио у цркву. Пројекат је коштао око 600.000 долара. Мојим доласком 1999. године започета је велика кампања за промену преко 150 година старог каменог крова на цркви. Будући да су обе зграде историјски споменици високог ранга града Њујорка и САД све смо морали радити под руководством Завода за заштиту историјских споменика што нас је више коштало. Божјом помоћи и највише жртвом наше заједнице и наших пријатеља 2001. године смо започели и успели поставити нов кров на цркви и опрати спољне зидове цркве – каже прота Ђокан Мајсторовић.

Тај посао био је вредан 2,5 милиона долара, док је замена крова на црквеној сали коштала близу милион долара. Прота нам се хвали и да су заслугом верних парохијана свештеникова канцеларија и учионица Српске недељне школе модерно опремљене. Куриозитет је и да је при цркви, четрдесетих година прошлог века деловао бејзбол тим „Свети Сава”, али старешина цркве напомиње да је данас, због недостатка простора, тешко организовати спортске активности.

– Имамо Српску недељну школу где деца уче веронауку, српски језик, ћирилицу, српску културу и традицију. Уписано је педесетак деце и они организују програме за Детињце, Светог Саву, Врбицу... Преко године имамо пуно културно-образовних активности, предавања, изложби, промоција, приредби, концерата. Последњих година гостовали су нам академик и песник Матија Бећковић, примадона Јадранка Јовановић, пијаниста, професор Никола Рацков, глумац Петар Божовић и позориште из Ужица – наводи прота Мајсторовић.

Богослужења је у овом храму својевремено држао владика Николај Велимировић, који је осам година живео у Њујорку, а редовно је посећивао и краљ Петар Други Карађорђевић. Данас су чести гости његов син Александар са породицом, али и други Карађорђевићи. Српског патријарха први пут је дочекала 1992. године – био је то патријарх Павле. За српску заједницу у Њујорку, црква Светог Саве увек је била сабориште и место окупљања. Од дана када су међу собом скупљали новац да је купе, у време Другог светског рата када је била уточиште и сигурна лука бројним избеглицама из окупиране Југославије, до бомбардовања 1999. године и прошлогодишњих катастрофалних поплава када се у њој прикупљала хуманитарна помоћ за матицу.

----------------------------------

Како је купљена њујоршка црква

Храм посвећен српском светитељу претходно је био црква Свете Тројице. Прва православна литургија служена је у овом храму још 1865. године и тај догађај „Њујорк Тајмс” назвао је инаугурацијом руско-грчке цркве у Америци. Како је опадао број протестантских верника у овом делу града, ова црквена заједница одлучила је да храм прода, а за куповину, осим српске, биле су заинтересоване и друге православне цркве, нарочито руска. Верује се да су кључну улогу у томе да црква ипак припадне Србима, осим чињенице да нису имали цркву на Источној обали, имала и двојица знаменитих Срба: краљ Петар Други Карађорђевић, који је подржао куповину цркве, и владика Николај Велимировић, који је имао дуготрајне и блиске везе са епископалним протестантима још из Енглеске.

Јелена Чалија

објављено: 07.01.2015.

Politika.rs

Оче Стефане, ви сте игуман ове велике православне светиње, манастира Зочиште. Кажите нам нешто више о његовој даљој и ближој историји.

-Манастир Светих Врача у Зочишту је светиња која је позната по својим моштима Св. Козме и Дамјана. Старином датира ( по најновијим археолошким истраживањима) из 6.века и трипут је била стара црква већа од ове садашње. Али, величина манастира се не мери по грађевинама, већ по значају за оне који долазе ту, као што имамо у манастиру долазак због светих моштију и по томе је познат у новијој историји надалеко. Први писани подаци сачувани су из прве половине 14.века када је у време Стефана Дечанског црква која је вероватно у време краља Милутина као данас, обновљена, била поклоњена манастиру Хиландару као метох. Иначе, Петар Костић ректор Призренске богословије у 19. веку, је записао предање породице Корочевић, старе племићке породице из Призрена, која се временом потурчила, да су они били ктитори те цркве из 14. века. Манастир је постојао, по записима из турског периода, и у 16. веку да би негде, вероватно после велике сеобе запустео, јер немамо неких података из 18. и 19. века да је био манастир као активан, већ као парохијска црква. У манастиру је изграђен конак у којем је 1871. године прорадила српска школа за децу из села и околине. Негде непосредно пред Други светски рат манастир је поново оживео као женски манастир, да би од 1979. поново био мушки манастир до данас. То је што се зна о манастиру. Још и податак да је један Минеј из 15. века из манастира Зочишта постојао док није изгорео у Народној библиотеци у Београду услед бомбардовања 1941. године. Других података немамо, сем археолошких налаза, који могу да потврде, заједно са неким иконама и са неким ситним предметима, о историји манастира.

А шта се дешавало са манастиром у новијој историји од 1999. године наовамо?

На манастир су ударили припадници такозване УЧК у лето 1998. године када су из манастира одвели игумана и братију, са још 35-оро старијих људи из Зочишта, Оптеруше и Ретимља, који су тих дана у манастиру нашли уточиште. Посредством Међународног црвеног крста они су ослобођени после два дана, а братија се вратила у манастир. Манастир је поново порушен као и некада у давној историји, у септембру 1999.године. 13. септембра је у једној експлозији порушена црква, миниран је и звоник, док су конаци опљачкани и попаљени. Тако је, у рушевинама, дочекао Свету Петку у октобру 2004. када је по благослову претходног епископа Артемија, почела обнова манастира и материјално, кад су отац Петар, Серафим и Спиридон дошли под шатор, да почну обнову ове светиње. Иначе, духовна обнова светиње је почела већ 2001.и 2002.године са служењем првих литургија на темељима тада порушеног манастира. Да би, ето, манастирска црква 2007. била освештана и поново враћене мошти које су монаси 1999.понели са собом када су морали да избегну са народом из овога краја.

У којој фази обнове је манастир сада, видимо да је завршена и звонара?

Манастир се већ десет година обнавља и мало по мало добија своју физиономију, надамо се и лепшу и бољу него ли што су непријатељи Христовог имена хтели да учине, да поруше светињу. Осликана је ове године, живописана црква, још један део конака је обновљен. Звонара је недавно завршена, постављена су звона и крст и чека се освећење.

Како се Ви, као игуман, осећате када се заврши још једна етапа обнове?

Сваки човек, хтео не хтео, а нарочито ако живи у светињи, не може, а да се не радује када једна светиња васкрсава, на првом месту духовно, а онда ето, и материјално обновом својих зидина који се вековима на такав начин обнављају.

У манастиру се чува и икона Светих Врача која је преживела минирање. Шта је са том иконом, да ли је обављена рестаурација иконе или је очувана онако како је пронађена испод рушевина?

Да, ту је икона Светих Врача која је нађена испод рушевина, мало је била оштећена, па је била потребна и њена конзервација, која је извршена пре пар година, стручно од људи из Завода, иначе постављена је ту поред моштију. Али и то је једно чудо Светих Врача да се она распукла на средину и раздвојила Светог Козму од Дамјана на половину и пошто су они нераздвојни, онда је светиња чудом хтела да се поново споје и да манастирска икона буде поново цела и да се и пред њом моле као пред чудотворном.

Кажите нам, оче, нешто о народу који долази у манастир. Знамо да у селу Зочишту данас нема Срба. Да ли долазе Срби са стране и одакле најчешће долазе на литургије, за празнике, али и да траже помоћ од Светих Врача?

Иако је манастир сада у окружењу албанском, народ долази са свих страна због светиње моштију Светих Врача да затражи исцелитељску помоћ. Долазе наши Срби са стране, из околних места из Ораховца и Хоче и шире, било са Косова и Метохије, било из централне Србије, Црне Горе, Македоније, а редовно нам тако долазе из околине непосредне на свете литургије недељом и празником, док су за велике празнике са свих страна. Имамо летњи сабор Светих Врача 14. јула који окупи у задњих неколико година и око 2000 верника који по традицији, која сада већ постоји вековима, долазе тада. Долазе и за зимску славу 14. новембра, али и за Васкрс и неки други већи празник, углавном. А одакле највише долазе? Па никад не можемо рећи одакле највише долазе из једног разлога, што нас они пријатно изненаде и долазе са свих страна, долазе из Београда аутобусима, Новог Сада, Митровице Косовске, из Приштине односно из Грачанице и околине и наравно увек највише и најчешће су ту наши појци и верници из Ораховца па и Велике Хоче који су нам најближи и који нас посећују најчешће од свих да би нашли утеху. Долазе и са других страна да се исповеде и потраже савет, не само због свог душевног и телесног здравља, већ и због својих потреба као хришћани.

Постоје правила по којима помажете православнима који долазе у манастир. Долазе ли у манастир и они који нису православни? Да ли њима пружате помоћ и на који начин?

Светиња Светих Врача пружа помоћ исцелитељску. Моштима приступају често Албанци муслимани, пуно пута неколико породица дневно. Долази, понекад, и неки католик, а наши су најчешће присутни. Тамо их ставимо испод моштију да легну и по традицији, ако заспу онда је довољан само тај један долазак. Некад дођу два три пута, имају исцељења од Светих Врача, ако Бог хоће, како хоће и колико хоће даје им ту помоћ. За сада другу врсту помоћи нису тражили, углавном, сем ту због које и манастир постоји да би духовно помагали сав народ који долази.

А долазе ли Албанци из села Зочишта?

Дођу и они понекад. Траже помоћ за исцељење, а понекад донесу неки дар, дођу деца- послали их родитељи. Вероватно млади не познају никог овде, а ни ми њих да би дошли нешто друго да затраже.

А када се деси исцељење, да ли људи долазе да се захвале, водите ли евиденцију тих исцељења која се дешавају у последње време?

У задњих четири године редовно уписујемо кад сазнамо и о исцељењу које се десило тада, у том периоду, или нешто раније, које нам верници по свом сведочанству или сведочанству својих ближњих, који су их послали ту да траже помоћ од Светих Врача, ми записујемо. Тако да има доста тих чудеса, чудесних исцељења од Светих Врача, од најмањих до највећих и тиме сведочи светиња своје постојање и тако се она брани од оних који јој не желе добро.

Да ли неко од световних власти данас чува манастир?

До пре пар година је била војска КФОР-а аустријског, а од пре 4 године КПС (Косовска полиција) у којој су углавном Албанци, који тамо стоје и они су задужени од Међународне заједнице да нешто учине и чувају. Али, пуно пута када нешто пријављујемо тој полицији они нису ништа видели, ништа нису чули, вероватно да ту само тако по потреби странаца стоје.

Да ли се дешавају провокације од стране Албанаца из села и неких других људи према монасима, братији или радницима који раде на манастирском имању?

Да, дешавало се да буде тих вербалних провокација да се нешто добаци ,, Идите у Србију!“, или се опсују. Једном је летела каменица према нашем монаху оцу Дионисију и тако се некад добаци и радницима. Недавно су на зиду улазне порте исписани графити ,,Косова“ и ,,УЧК“. Манастирску њиву су узурпирали, ору и сеју, пуштају стоку. Ништа више од тога озбиљније, хвала Богу, али смо и то пријављивали да би се видело шта Албанци мисле о нама, без обзира да ли су они били из села овог или суседног, или са неких других места, који су ту пролазили, да бисмо ми били на опрезу, да се не опуштамо превише, Бог зна како све може бити.

Како манастир и братија упркос свим тим провокацијама и нападима опстаје и можете ли га сачувати живећи у оваквим условима?

Опстајемо, уздајући се у милост Божју и молитву Светих Врача Козме и Дамјана, којима свакодневно приносимо молитве, заједно са народом који долази. И знамо да само тако, уз милост и помоћ Божју и Светих Врача, манастир можемо сачувати и за поколења која долазе после нас.

Извор: Епархија зворничко-тузланска

• Косово и Метохија
  

|

Захваљујући техничкој служби Дома културе у Грачаници и господину Горану Андрејевићу, Информативна служба Епархије рашко-призренске преноси предавање у целости.