Израду иконостаса и Епископског трона за храм у Лапљем Селу, као и рестаурацију икона са претходног иконостаса финансирала је Влада Краљевине Норвешке преко амабасде у Приштини и општина Грачаница. Овим поводом Литургији су присуствовали Његова Екселенција амбасадор Краљевине Норвешке у Приштини г. Јан Брату (Jan Braathu) и политички представници косметских Срба господа Бранимир Стојановић, Владета Костић, Срђан Петковић и Љубинко Караџић.

Извор: Епархија рашко-призренска

• Косово и Метохија
  

После призива Св. Духа у Саборном храму Рођења Пресвете Богородице,одвојени састанци Епархијског Управног Одбора и Савета одржани су у сали ЦО Зајечар. Председавао је Епископ тимочки г. Иларион, а у раду су учествовали сви архијерејски намесници и представници верног народа Епархије тимочке.

На дневном реду су били годишњи извештаји Епархијског управног одбора о административном раду, грађевинској делатности и укупном пословању у претходној години.Савет је размотрио и усвојио ове извештаје, као и више значајних одлука за будући живот и рад Епархије тимочке. Истакнута је жеља за унапређењем литургијског и свеукупног верског рада, у циљу већег присуства верника у свим видовима црквеног живота. Разговарало се и унапређењу верске наставе. Нове активности у наредном периоду односе се на укључивање Цркве у збрињавању потребитих, што ће се остваривати у раду Верског Добротворног Старатељства, чије оснивање је планирано 12. фебруара ове године у Зајечару. На крају седнице, Преосвећени Епископ Иларион је члановима Савета захвалио на досадашњем ангажовању у њиховим парохијски заједницама и пожелео да и даље наставе са преданим радом на корист наше Епархије и Свете Православне Цркве.

Тачно је да је отац Џомић опасност, али за незналице и фалсификаторе, јер нико ни приближно стручно не познаје однос Цркве и Државе у Црној Гори колико он и самим тим је за све њих ОПАСНОСТ, а посебно за деструктивну псевдо -религиозну организацију за разарање православља која је верификована у полицијској станици и која никада није постојала у историји Црне Горе.

Не заборавимо да је протојереју-ставрофору доц др Велибору Џомићу управо ово била ДОКТОРСКА ДИСЕРТАЦИЈА и да је у току доношење новог Закона о вјерским заједницама.

Да ли је он некоме симпатичан или не, уопште није битно.

Битно је да он стварно представља РЕАЛНУ ОПАСНОСТ ЗА НЕЗНАЛИЦЕ И ФАЛСИФИКАТОРЕ и да нико од њих у дуелима или у судским процесима нема никакву шансу, не због његове говорничке надарености већ због стручних аргумената и докумената са којима располаже.

ОПАСАН ЈЕ ДОКТОР ЗА ОДНОСЕ ДРЖАВЕ И ЦРКВЕ ЏОМИЋ А НЕ СВЕШТЕНИК ВЕЛИБОР!!!

Џомић је новинарима, испред бивше зграде Центра безбједности Погорица, казао да је тек данас примио рјешење.

“Морам да кажем да је министар унутрашњих послова Рашко Коњевић слагао поједине медије, којима је доставио информацију да ћу да изађем из државе данас до 18 сати. Није до 18 сати, него до 24 сата”, навео је он.

Џомић тврди да се Коњевић боји Управног суда, наводећи да је три пута до сада био у оваквој ситуацији за четири године.

“Три пута је одобрено одлагање рјешења, до окончана управног спора. Будите сигурни да ће ова одлука, ових дана доживјети фијаско на Управном суду. Ништа није завршено”, поручио је Џомић.

Он је казао да је предао тужбу 4. фебруара Управном суду, наводећи да ће тражити од суда хитност у поступку.

“Сјутра иде захтјев за привремену мјеру. Ја нећу бити у прилици да то поднесем лично, али ће то моји опуномоћници урадити”, рекао је Џомић.

Према његовим рјечима, за четири године МУП је донио седам незаконитио првостепених рјешења, девет другостепених и три пресуде Управног суда у његову корист, и у корист, како је навео, свих других свештеника који су дошли у ту ситуацију.

“Према томе, ово је један продужетак прогона Митрополије црногорско приморске, канонског свештенства. Нека им буде, али Црква је издржала много веће гонитеље, него што су ти типчићи типа Коњевића”, казао је Џомић.

Џомићев адвокат, Зоран Пиперовић, најавио је да ће сјутра ујутро предати Управном суду предлог за издавање привремене мјере.

“Сигуран сам да ће тај пријелдог да буде усвојен. Чим буде донесено рјешење од Управног суда да се доноси привремена мјера, то значи суспензију свих ових рјешења”, рекао је он, појашњавајући да ће Џомић моћи да дође у Црну Гору наредни дан након рјешења.

Он је показао документ са мишљењем Агенције за националну безбједност (АНБ), у коме нема печата ни потписа човјека који је написао рјешење.

“Ово говори о озбиљности једне озбиљне институције”, рекао је Пиперовић.

Он је указао на саопштење МУП-а, у ком се наводи да су они поступили сходно мишљењу АНБ-а, тврдећи да то није тачно.

“Оног секунда кад је АНБ казао да отац Велибор не испуњава услове за боравак на основу Закона о странцима, ту се обавеза АНБ-а завршава”, казао је Пиперовић.

Он је рекао да АНБ нема никакве везе да ли ће МУП да донесе рјешење којим се удовољава привременој мјери, па се, како је навео, Џомић оставља у Црној Гори до окончања управног спора или не.

“То да ли се удовољава или не, нема везе са АНБ-ом, има везе само са МУП-ом. Зна се ко је тај инат урадио”, закључио је Пиперовић.

“Министарство унутрашњих послова је сходно закону донијело коначно рјешење којим се не одобрава привремени боравак Велибору Џомићу због постојања сметњи из разлога националне безбједности на које је указала Агенција за националну безбједност АНБ у свом мишљењу достављеном МУП-у током трајања поступка”, саопштено је јуче из тог Владиног ресора.

МУП је сходно Уставу и законским прописима у обавези да поштује ставове надлежних државних органа, у овом случају Агенције за националну безбједност, и у одговарајућем поступку је донио коначно рјешење које се има одмах извршити, објаснили су из МУП-а.

Џомић је, поводом одлуке МУП-а, поручио да је министар унутрашњих послова Рашко Коњевић прекршио јавна овлашћења, додајући да о њему износи неистине у јавности.

МУП је рјешење донио након што је одбио Џомићев приједлог за одлагање привремене мјере до одлуке Управног суда.

Џомићев адвокат Зоран Пиперовић је казао да је одлука Министарства унутрашњих послова скандалозна.

Он је подсјетио да Џомић тражи боравиште у Црној Гори по основу спајања са породицом, као и да је ту настањен 22 године, да је у међувремену постао универзитетски професор, додајући да „Џомић не ради ништа што би шкодило држави“.

Извор: cdm.me

Нијесу први – такви су били и њихови претходници. Они су духовна дјеца оних који су убили Митрополита црногорског и приморског Јоаникија и са њим преко стотину свештеника Митрополије црногорске, претходника оца Велибора и осталих свештеника које је Бог подарио да у ово наше вријеме служе Богу и роду, да овдје проповиједају име Христово и настављају дјело светих апостола у Црној Гори.

Зато треба да се помолимо да Господ утврди Цркву Његову, којој ни врата пакла неће одољети, а камо ли обезбожени Монтенегрини и њима слични у овоме свијету. И да се помолимо и за наше покајање, али и за покајање тих наследника бољшевичко-титоистичких безбожника, који су мислили да ће убиством Светог Јоаникија и свештенства уништити Цркву Божију у Црној Гори.

Као што видите, из крви мученика никло је ново сјеме, јер одавно је речено да је крв мученика сјеме за нове хришћане. Не треба нам да читамо историју, довољно нам је да сагледамо и видимо шта се догађа и догодило у Црној Гори у прошлом вијеку, па ево и у ово наше вријеме, па да схватимо да је Црква заиста неуништива, непобједива и да је крв мученика сјеме за нове хришћане. Нека тим новим гонитељима Цркве Христове, Божије, светосавске, Господ подари разума, мудрости и да им врати памет да схвате да је Црква непобједива. Не могу они својом злобом, својом мржњом и својим безбожништвом уништити Цркву Божију. Они само брукају сами себе, брукају Црну Гору.

Није у питању само Велибор Џомић него и други свештеници. Сјетите се Синише Смиљића, судили су Александру Папићу. Сјетите се седморице свештеника из Пљеваља. Сада је дошло вријеме да су Митрополија црногорско-приморска и остале православне епархије у Црној Гори за садашњу власт законски непостојеће! Тако тврде ти новопечени другови који поново Црну Гору претварају у ”бесудну земљу” (М. Ђилас). И тврде да оне сада треба да се региструју као новоосноване вјерске заједнице. Сигурно, поштујемо ми законе државе, али закон из 1977. године, на који се они позивају, то не каже. Према томе, не могу на том закону они да заснивају своје прогоне свештенства и народа православнога из Црне Горе, јер тамо пише да су новоформиране вјерске заједнице дужне да се региструју у року од петнаест дана код, не знам, оближње полицијске станице. Зато се и регистровала ова новокомпонована дедеићевска секта. И требала је да се региструје, ако већ хоће да ствара некакву своју идеологију и некакву своју лажну вјеру. Регистровала се у јануару 2000. године и од тада она има право да стиче имовину и да ради своје послове, као што то раде безбројне секте широм свијета. Али, немају право, ни она нити ова власт и држава, да лишавају права установе које су старије од саме Црне Горе и од њенога правнога система.

Црква хришћанска православна овдје постоји од трећега вијека. Чак и раније су, по предању, ноге светих апостола овдје оставиле трагове. Од трећег и четвртог вијека, па редом, овдје су биле епископије: и диоклијска, и скадарска, и рашка, и будванска, и которска, и рисанска… То су древне хришћанске епископије из којих су остале двије епископије које су се опредијелиле за запад и за римску цркву: которска и надбискупија барска. Они имају своје право и они тиме потврђују своје вјековно присуство овдје. А остале епископије од времена Светога Саве, а то је 13. вијек, оне су се преточиле у: Зетску епископију – Митрополију зетску – Митрополију црногорско-приморску, Хумску епископију – Захумско-херцеговачку – Захумско-рашку епископију и Будимљанску. И до данас оне постоје: Будимљанско-никшићка, Захумско-херцеговачка и Митрополија црногорско-приморска. Дакле, континуитет скоро двије хиљаде година. И сад ви замислите државу, власт која тобож у име права, своје нове независности и својих интеграција у Европу хоће да уништи ту Цркву! Могу кад хоће, али неће моћи докле хоће. Не може се против Бога ратовати. И многи прије њих су то покушавали, и прије и послије Отоманске империје, и у Првом свјетском рату, и у Другом свјетском рату, покољем народа православнога и свештенства 1943, 1944, 1945. и до 1949. године. Покушали су, чак су и мислили: готово је са Српском црквом у Црној Гори, са Православном црквом, са Митрополијом црногорско-приморском! Није готово. Како може бити уништено оно што је вјечно, што је непролазно?!

Оно што се заснива на идеологијама пролазним, од данас до сјутра, оно траје пет година, десет, педесет… Титоизам је код нас, и сами знате, трајао педесетак година, бољшевизам у Русији седамдесет… Међутим, данас немају ни трага, али имају нови изданци те безбожне идеологије. Један од тих изданака јесте управо ова идеологија монтенегринска. Није то црногорска идеологија, то треба да будемо начисто. Јер, Црногорци су знали коме Богу служе и коме се клањају, макар Црногорци Светога Петра Цетињскога, Светога Петра Другог Ловћенскога Тајновидца, Краља и господара Црне Горе Николе Петровића, Јоаникија свештеномученика, Симеона Дајбабског Цетињанина… Они су знали коме Богу служе и којој Цркви припадају. И њихове мошти, њихово страдање, њихово служење Богу је неуништиво.

Замислите ви: Симеон Дајбабски, Поповић, Цетињанин – он не постоји по тој и таквој монтенегринско-дукљанској идеологији! Безбожној, нема никакве сумње.

Ето, дакле, изданци те и такве идеологије, они се данас појављују под новим видом и хтјели би да униште Цркву Христову и зато и прогоне свештенике. Не знам зашто и мене не прогнају, и ја сам очевидно непожељан у Црној Гори. Јесте да сам се родио у њој, али нијесам Монтенегрин, нисам Дукљанин. Нисам Дукљанин проклетога цара Дукљанина. Ја јесам Диоклијац из града ранохришћанског Диоклије на коме ми сваке године служимо Свету Литургију настављајући апостолско дјело од древних времена. Ја ту припадам, али не и оној Дукљи проклетога цара Диоклецијана, великог мучитеља и гонитеља. Он је први гонитељ Цркве Христове на овим просторима, није онај који данас прогони Велибора Џомића него Диоклецијан. Био је велики император, али велики злочинац, тирјанин и насилник, и гонитељ Цркве Христове. Па му је остао спомен као проклетога цара Дукљана. Не дај боже да и онима који данас прогоне Цркву православну, Христову, светосавску, да и њима остане такав назив као што је остао цару Дукљанину. Зато, помолимо се Богу да и њима Господ подари разума и покајања. А и нама да подари покајања и разума да се овдје настави свето, вјечно и неуништиво дјело Цркве Христове.

http://www.mitropolija.com/mitropolit-amfilohije-povodom-progona-protojereja-velibora-dzomica-i-crkve-u-crnoj-gori-oni-su-duhovna-djeca-onih-koji-su-ubili-mitropolita-joanikija/

Црногорска јавност, већ више година, има прилику да прати бројна догађања везана за агресивну кампању прогона православних свештеника. У последне три године не бирајући средства једна државна институција окомила се на протојереја Велибора Џомића. Акције које се воде против подгоричког свештеника протојереја Велибора Џомића православни вјерници доживљављју с осјећањем огорчења, неправде и манифестовања сирове силе.

Без обзира што је Црква законом одвојена од државе и што су вјерска права и слободе као и слобода говора загарантована бројним домаћим и међународним правним актима, прогон православних свештеника у Црној Гори се упорно наставља. Посљедња у низу одлука МУП-а Црне Горе о хитном протјеривању свештеника Велибора Џомића резултирала је великим узнемирењем у црногорској јавности, а посебно међу вјерницима.

Разлог за забринутост представља чињеница да је одлука донијета од стране министарства чија је обавеза да обезбједи потпуну сигурност свим грађанима Црне Горе без обзира на њихову националну и вјерску припадност. Доношењем поменуте одлуке МУП промовише пријетњу и страх шаљући поруку православним вјерницима да могу бити сурово кажњени због исповиједања вјере и оданости вриједностима Православља. Несумљиво је , да се овим чином поручује православним вјерницима – шта се свакоме од њих може десити у будућности, када њихов свештеник, угледни научник и мислилац, доживљава оваква шиканирања.

Партијско-идеолошким поступцима у неким црногорским медијима, првославни вјерници Митрополије Цетињске (Црногорско приморске) неријетко су проглашавани издајницима Црне Горе.

Слиједећи исту партијско-идеолошку матрицу поједине политичке структуре у МУП-у Црне Горе одлучују да један угледни свештеник, ,доктор наука,универзитетски професор ,секретар Црквене општине подгоричке ,представља опасност по безбједност државе Црне Горе и да мора бити хитно протјеран и прије расправе и одлуке на Управном суду.

Црквени одбор Црквене општине подгоричке истиче да протојереј Велибор Џомић , за све године колико траје овај понижавајући поступак није дозволио да било ко од вјерника, чланова Црквеног одбора иступи у јавност као његов заступник и бранилац.

Овога пута Црквени одбор је у обавези, превасходно према вјерницима и парохијанима, да обавјести јавност да је посљедњом одлуком МУП-а изазвано велико незадовољство и забринутост код вјерног народа у Подгорици и широм Црне Горе. Овиме се ствара атмосфера напетости и неповјерења које штете грађанском миру, мултикултуралности, вјери у Устав, у слободу вјероисповијести и права грађана.

Вођени исконским правом и у корист афирмисања основних цивилизацијских вриједности, Црквени одбор црквене општине подгоричке ,овим путем апелује на све релевантне институције и разумне људе од утицаја у црногорском друштвеном животу да учине што је у њиховој моћи како би се одмах прекинуло с прогоном свештеника Џомића и цјелокупног православног свештенства.

Остајемо у нади да већи дио државних структура дијели с нама исте ставове и да се гнуша прогона вјере и свештенства које су непримјерене не само за земљу која претендује да буде члан Европске Уније већ су и недостојне њене црногорске идеје и традиције.

Послије познатих случајева безаконог процесуирања пароха паштровско-тудоровићког протојереја Синише Смиљића и седморице свештеника Епархије милешевске из града Пљеваља, те пароха пођанско-сасовићког свештеника Александра Папића из Херцег Новог, и својеврсног злостављања и њих и њихових породица, након вишегодишњих неуспјелих покушаја истог Министарства да протојереју- ставрофору др Велибору Џомићу, пароху подгоричком и професору правних наука, ускрате боравак у Црној Гори, свих изреда оспорених одлукама Управног суда Црне Горе, поменуто Министарство донијело је извршно рјешење да до сјутра вече, у недјељу, 8. фебруара 2015. године, отац Велибор мора да напусти територију Црне Горе.

Околности под којима је Полиција Црне Горе, по наредби министра Коњевића, настојала да оцу Велибору уручи позив за преузимање правоснажног рјешења о његовом фактичком изгону из Црне Горе, до сада су ипак најскандалозније: мимо законом предвиђеног поступка и добрих људских обичаја, полиција се у петак ноћу 6. фебруара 2015. усудила да дође на сама врата стана проте Велибора и, оставивши позив на вратима, покушала да га тако примора да током викенда (у нерадне дане) дође у полицију и ургентно прими позив и приступи извршењу наложенога.

Прота Велибор који већ 22 године непрекидно живи и службује у Црној Гори, као један од најугледнијих свештеника Црне Горе и шире, оптужује се притом да је ”један од организатора протеста поводом посјете вицепремијера Косова Хашима Тачија Црној Гори” (што представља ноторну лаж), да ”нарушава међувјерски склад”, да је ”прије седам година подстицао демонстранте да током протеста опозиције против признања Косова запале Скупштину” (што је такође доказано као лаж), као и да се ”бори против одлуке Владе Црне Горе да призна Косово”. Овим и оваквим политикантским флоскулама и оцјенама, у случају оца Велибора Џомића, МУП у суштини покушава да инкриминише оно иза чега стојимо и ми, његова сабраћа свештеници и монаштво и вјерни народ цијеле наше Митрополије – љубав према истини и правди, вјерност завјетном косовском насљеђу Петра II Петровића Његоша и краља Николе I.

Ми свештеници са својим парохијанима, крајње забринути, једнодушно и најодлучније, устајемо у одбрану људских и професионалних права нашег сабрата, оца Велибора Џомића и његове породице, угрожених вишегодишњим насиљем од стране Министарства унутрашњих послова Црне Горе.

Позивајући одговорне да одустану од даље злоупотребе власти и политичког прогона правдољубивог проте Џомића, дајемо подршку Правном савјету Митрополије црногорско-приморске у његовој ријешености да, као и до сада, искористи све законом предвиђене могућности да се овакво поступање једног партијски узурпираног и острашћеног државног министарства коначно заустави и да се престане са међународним срамоћењем Црне Горе.

Ми, пак, свештеници са терена учинићемо све да наш сабрат и његова породица остану у Црној Гори.

Свештенство Митрополије црногорско-приморске

Умјесто да дигне полицију на ноге и расвијетли десетине нерасвијетљених убистава, Коњевић је јуче дигао на ноге полицију како би ми на незаконит начин било уручено некакво решење. Закон изричито забрањује да се странке позивају ради уручења решења и органе обавезује да их уручују поштом или на други, за странку прикладнији, начин. Нисам прихватио незаконит телефонски позив, а послије тога, у касним вечерњим сатима су извршили полицијску акцију опседања мог стана. Тај ”спектакуларни” подухват је завршен тако што су ми на вратима оставили позив да у нерадни дан, тј. у недјељу 8. фебруара у 12 сати дођем у Сектор граничне полиције у Подгорици, који се налази у старој згради Центра безбједности.

Евидентан је покушај министра-извањца Рашка Коњевића да поступак који траје пуне четири године брзопотезно оконча и то у току викенда. Коњевићеву фрустрираност и опседнутост мојом маленкошћу тумачим као наставак злоупотребе службених овлашћења и кршење закона. У великом је страху зато што је донио незаконито решење и зато на силу покушава да ову ствар брутално истјера до краја како би предуприједио пресуду Управног суда.

Коњевић се понаша као онај што је шиљио ражањ, а зец је и даље био у шуми. Зато му поручујем да обузда своје распламтеле страсти и сведе у нормалу своје најниже нагоне. Нема потребе да брука Црну Гору на овакав начин. Решења још нисам примио, а примићу их сјутра. На тај, као и на друге начине, исказујем поштовање према држави и њеним прописима. Замолио бих медије да не насједају на дезинформације које пласира Коњевић. Такође, представнике медија који су заинтересовани да се упознају са садржајем тих решења позивам да сјутра у 12 сати дођу испред бивше зграде Центра безбједности Подгорица гдје ћу се, након пријема решења, обратити јавности.

Светигора

О књизи говоре:

Архмандрит Јован Јеленков, сабрат манастира Сочаница на Косову и Метохији и

Радица Јовичић, аутор

Музички део вечери:

Музичка група „Лира поетика“ из Ваљева

Свечана сала Ваљевске гимназије, среда 11. фебруар 2015. године у 19 часова

Прва овогодишња седница Српске краљевске академије научника и уметника (СКАНУ) одржана је 30. јануара 2015. године у свечаној сали Канцеларије за сарадњу са дијаспором и Србима у региону.

На почетку је размотрена активност Академије с краја прошле и почетком ове године, уз образложење да су обављена два веома значајна сусрета са представницима Српско-руског хуманитарног центра из Ниша и да је разговарано у Руском дому у Београду о сарадњи на пољу културе.

Највећи део ове свечане седнице био је посвећен пријему нових чланова. Пошто су их представили ментори, академици: проф. др Вељко Ђукић, проф. др Радмила Грозданић и проф. др Бранислав Ђорђевић, присутнима су се обратили а потом и постали нови чланови - академици: проф. др Предраг Ђорђевић, проф. др Драган Турањанин, проф. др Милка Ђукић, др Милета Радојевић и инг. Дејан Чорогар, за одељење аграра.

С обзиром да је Српска краљевска академија научника и уметника прва институција ове врсте у свету која у свом саставу има и Одељење духовности и богословља, и да све седнице почињу са “Оче наш...” уз благослов духовника Академије, Веће академика донело је једногласну одлуку да се Епископу шумадијском г. Јовану додели високо признање Акдемије “Златна повеља”, што је и учињено. Исто веће једногласно је изабрало епископа Јована за свог редовног члана.

Примајући признања, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски г. Јован је бирано - умним речима најпотпуније вере, људске љубави и поштовања, поздравио присутне и захвалио се.

Академија је омогућила и једном броју амбициозних и успешних младих стваралаца, од којих се очекују још већи резултати на пољу науке, из области којима се баве, да постану њени сарадници-кандидати. У том контексту именовани су: Стефан Веља, Ненад Окановић и Драган Гачић.

Повеље новим академицима и сарадницима уручили су академици: проф. др Мирко Керкез, проф. др Мирјана Радовић Марковић и проф. др Светомир Стожинић.

На седници је отворена и тема: могућност електронског штампања једног часописа, који би покренула Академија, уз превасходни циљ да широј научној јавности презентује најзанимљивије радове и достигнућа наших академика. С друге стране, предложено је и издавање штампане публикације.

Одлучено је и да Српска краљевска академија научника и уметника, преко свог сајта, упути интернет позив, свим младим ствараоцима да своја научна достигнућа афирмишу преко ове Академије, чиме би све што је важно и вредно на време доспело у фокус јавности.

Извор: Епархија шумадијска

• Епархијске вести
  

Уз свештенство загребачког Саборног храма, митрополиту Порфирију су на овонедељном евхаристијском сабрању саслуживали презвитер Драган Максимовић и ђакон Радојица Жагран из Епархије бањалучке. Свечаности и љепоти литургијског сусрета допринијели су предивним, анђеоским појањем чланови Српског пјевачког друштва Јединство из Бања Луке, предвођени диригентом проф. Немањом Савићем. Четрдесетак чланова, сјајних вокала, који су допутовали у Загреб тек су дио мјешовитог хора који пјева на недељним и празничним богослужењима при Саборном храму Христа Спаситеља у Бања Луци.

Такођер, за пјевницом загребачког храма су били чланови Византијског хора из Новог Сада који су претходно вече наступили на хуманитарном концерту у Сиску.

Окупљеним вјерницима, међу којима су били гђа Боса Продановић, отправница послова Амбасаде Републике Србије у Загребу, проф. др Милорад Пуповац, предсједник Српског народног вијећа, г. Чедомир Вишњић, предсједник СКД Просвјета, и г. Бранко Сукара, савјетник при Амбасади Босне и Херцеговине, бесједом се обратио митрополит Порфирије тумачећи и приближавајући смисао прочитаног јеванђелског текста о молитви фарисеја и цариника и указујући да нас Црква, недељама литургијског календара кроз које управо пролазимо, припрема за долазећи Велики пост.

- Прошла недеља је била посвећена Закхеју и подсећала нас на то да је за сусрет са Богом потребна жеља, и тамо где постоји истрајна и упорна жеља Бог се засигурно открива. Цариник и фарисеј су у доба Новог Завета Христовог били два модела постојања у друштву. Фарисеји су били у јеврејском народу виши слој друштва, у исто време и имућнији, који су споља закон држали до детаља. Цариници су били порезници, често неправедни у односу на оне које су опорезивали и као такви омражени...Фарисеј, по свој прилици, све што је чинио чинио је да би био похваљен, да би му се дивили, да би му говорили како је бољи од других. Споља, он је показивао благочешће, а изнутра је заправо имао охолост, ароганцију и презир у односу на друге. Заправо, имао је осећање да му Бог није ни потребан, да је довољно то што он споља, формално испуњава закон и правила Светог Писма. А цариник, потпуно свестан својих слабости, свога греха, знајући да нема чиме пред Богом да се похвали само је молио милост и израз љубави Божје у односу на себе. Зато Бог оправда њега. Охолост, самољубље и потреба да будемо хваљени кад то не засужујемо не само да нас одваја од Бога него нас одваја и од ближњих, рекао је Митрополит и нагласио да је смиреност коју носи и свједочи цариник порука коју јеванђеље доноси нама данас, да у смирењу и смиреноумљу чинимо све што чинимо и да знамо да, ако смо пред Богом искрени, онда смо увијек Његови.

Истакавши да смо данас имали велики благослов и част да се заједно са нама моле браћа и сестре из Републике Српске и Србије, богочуваних Епархија бањалучке и бачке, Митрополит је захвалио хористима што су нас све обрадовали својим појањем.

Након сусрета у Музеју Српске православне цркве чланови СПД Јединство обишли су Српску православну општу гимназију и Духовни центар у Загребу.

Извор: Митрополија загребачко-љубљанска

• Епархијске вести
  

Епископ Атанасије дошао је на поклоњење косововско-метохијским светињама где је посетио царски град Призрен, Призренску богословију, манастира Светих Архангела, цркву Светог Ђорђа, манастира Зочиште и друге светиње. Данас је служио свету Литургију у манастиру Грачаница заједно са Епископом Теодосијем, свештенством и свештеномонаштвом Епархије рашко-призренске и верним народом. Литургији у Грачаници су присуствовали и професори и богословци Призренске богословије.

Након прочитанога Јеванђеља Епископ Атанасије се присутнима обратио беседом.

Велики број верника приступио је причешћу Светим Христовим Тајнама, међу којим је био велики број деце.

Након Свете Литургије у манастирској трпезарији за све присутне послужена је трпеза љубави коју су припремиле грачаничке сестре монахиње са мати игуманијом Ефросинијом.

Епископ Атанасије у оквиру свог боравка на Косову и Метохији ће посетити још и манастир Високе Дечане, Ђаковицу, Пећку патријаршију и друге светиње.

Погледајте слике на сајту Епархије рашко-призренске

Никодим Милаш је свакако један од највећих јерараха Српске цркве деветнаестог и почетка двадесетог века, а можда и највећи међу великим Епископима мученичке Епархије далматинске.

У овом кратком слову о Милашу, великом богослову, кано нисти, историчару, библијском филологу и пастиру, не бих говорио о његовој биографији – житију, јер су о томе многи и то веома успешно писали. Покушао бих радије указати на неке детаље из живота Никодима Милаша, који га осветљавају као Исповедника светога Православља. Све што је Милаш написао, написао је у одбрану Православља. Стога није случајно да већина његових књига у свом наслову садржи реч православље: Православна Далмација; Православно црквено право; Свети Кирило и Методије и истина Православља; Правила (канони) васељенских помесних сабора са тумачењима у којима Милаш посебно наглашава значај канона за васељенско Православље, итд.

Милашево житије и дело су пребогати, али нека ми буде дозвољено да у овом тексту наведем неколико карактеристичних примера, који га недвосмислено потврђују као Исповедника Православља и чувара светог Предања и канона Цркве.

Бонска конференција

Своју приврженост Православљу и светоотачком канонском богословљу, Никодим Милаш је потврдио још као архимандрит својим учешћем на Међународној конференцији у Бону 1875. године. Ова Конференција је била организована са циљем евентуалног уједињења свих „антипапистичких цркава” – старокатолика, англиканаца, традиционалних протестаната и православних. На овој Конференцији учествовали су многи познати богослови како Истока, тако и Запада, а главна тема скупа је било учење о исхођењу Светога Духа. Представник Српске цркве на овом скупу, уз Никодима Милаша, био је и архимандрит Сава из Београда. Уз њих, од православних учествовали су и познати богослови из Цариграда, Грчке, Русије, Румуније, итд. Иако је све учеснике бонске Конференције уједињавао негативан став о папизму, како је он дефинисан на Првом ватиканском концилу 1870. године, учесници се нису могли до краја сложити око православног учења о Светом Духу, нити о евентуалном јединству. Тако, ова Конференција није донела значајнијег богословског плода.

Милаш је у Бону побрао све симпатије, јер је заступао најизворније светоотачко учење и није хтео одступити од Православља ни за јоту. У својој Аутобиографији (стр. 21-22), говорећи о бонској Конференцији, Милаш каже да су западни хришћани и без папизма прожети католичким богословљем и да је то пресудан разлог што није било већег успеха у Бону. Говорећи о овој Конференцији, Милаш је рекао: „Мислим да од овог сједињења неће бити ништа, или веома касно”, при чему је мислио на евентуално сједињење

хришћанских цркава.

После Бона, Милаш постаје велико и познато име широм Православља и то као бритко перо светоотачког богословља. То ће бити основна одлика његовог потоњег писаног дела, које ће по правилу имати апологетско- исповеднички карактер и тон.

Grande munus

Друга ствар коју бих поменуо, а која такође указује на величину Никодима Милаша је следећа. У септембру 1880. године, папа објављује познату енциклику Grande munus, и упућује је свим патријарсима, приматима, надбискупима и бискупима католичког света, који су у милости и општењу са апостолском столицом. Папа у њој наглашава да су римске папе свецима Кирилом и Методијем „област ујединили да по словенству апостолско звање шире.” Милаш у своме Предговору књиге „Кирило и Методије и истина православља”, јасно истиче да папа „својата” Ки- рила и Методија, како би преко њих и и њихове мисије „расколнике поново привео сједињењу са правом црквом”. То присаједињење, папа је намеравао да изведе преко своје „две руке”: пољског бискупа Ледоковског и ђаковачког бискупа Штросмајера. На који начин? Прво, проглашавањем свете браће Кирила и Методија за папске апостоле, а потом у словенским земљама организовањем честих „ходочашћа” у Рим, где ће се они упознати са тајном спасења. Све ово поменуто, подстакло је великог ревнитеља Православља Никодима Милаша да се ухвати пера и напише данас већ класично дело из историје Цркве и упоредног богословља „Свети Кирило и Методије и истина православља” са циљем да „представимо истину Православља и сачувамо га од напада”. Милаш каже да приступајући овом делу, не пише га „non contradicendi studio sed defendendi voluntate”, а уједно наглашава да га је у писању овог дела руководило само служење Истини.

Пропаганда

Борећи се за чистоту и изворност православног учења, Никодим Милаш је као будни пастир пратио сва догађања унутар хришћанског света. Из његове Аутобиографије се види да се он чудом чудио када је, враћајући се из Кијева, као учени богослов, видео како у Лвову и другим местима западне Украјине, православни прелaзе у унију. Борба против уније и у то време отвореног католичког прозелитизма, пратиће Милаша све до краја живота. Најзначајније дело које је Милаш написао са циљем заштите Православља од тада нескривеног римокатоличког прозелитизма је „Пропаганда”. Ово апологетско дело, Милаш је написао још као архимандрит у Задру. Желео је да заштити Цркву у Далмацији, која је често кроз историју била на удару разних облика унијаћења и прозелитизма. Због тога није чудно што су Милашеву „Пропаганду”, заговорници римокатоличког прозелитизма сакупљали и палили, како би на тај начин умањили њен утицај и значај у народу. Почињући „Пропаганду”, Милаш каже да је свако хришћанско мисионарство добро, али да се оно мора одвијати међу „паганским тј. незнабожачким народима, ни- како међу другим хришћанима”. То је основни јеванђељски принцип, који је чуван у Цркви кроз читаву историју. Та апостолска традиција и правило чувана је све до једанаестог века, до тзв. Западне шизме 1054. године. По Милашу, Западна црква од тога доба постаје специфично Римском црквом са јасно истакнутим правилом да: „ехtrа Romanum ecclesia non est salus” (ван Римске цркве нема спасења), па због тога почиње и мисионарење (прозелитизам) међу хришћанима, који тада не припадају Римској цркви.

Папска идеја свој врхунац доживљава у шеснаестом веку, настанком језуитског реда, када долази до централизације институције за римско мисионарство. Тада и настаје Congregatio de propaganda fide (Збор за ширење вере или Пропаганда). Поред средишњег завода у Риму за образовање мисионара, 1862. године, папа Пије оснива нову Средишњу управу за унијаћење. Дакле, већ од Средњег века, православље се третира као „шизматичка” вера, којује једино могуће привести заједници са Римом наметањем уније. У том смислу, врло је карактеристичан став папе Пија IX, који у својој були 1869. јасно каже: „Екскомуникацији подлежу сви шизматици, који не признају и не слушају римског свештеника.

Од шеснаестог па све до деветнаестог века, у Римској цркви ничу разни колегијуми за мисију, по читавом свету и у свим државама. У тим колегијумима владало је познато језуитско правило, да „циљ оправдава средство”, што се ниуком смислу не може довести у везу са јеванђелском апостолском проповеђу. Јеванђелска, апостолска проповед (не Пропаганда) је увек мотивисана искључиво хришћанском љубављу и увек оставља слободу слушаоцу, па „ко има уши да чује, нека чује”. (Мт. 11,15) Пропаганда је на жалост имала своја сопствена правила.

Милаш на крају своје књиге „Пропаганда” јасно открива шта га је подстакло да је напише. То је, како он сам каже, „потреба будности тадашњег свештенства на сејање идеје папаства међу православним народом, која пропагира унију или латинство. Због тога пастири православне Цркве треба да буду на опрезу како не би римска пропаганда отргла поједине верне и од православне цркве.”

Свети Василије Острошки

Да је Милаш увек био ту када је требало чувати и бранити свету православну веру и њене светитеље, види се из његовог списа о светом Василију Острошком чудотворцу (Слава му и милост!). Милаш почиње овај агиографско-апологетски спис наглашавајући да је сам свети Василије, поред аскетизма и чудотворства, био и велики заштитник православне вере. То се види из Службе њему написане, где се наглашава да је он „одгонио од Цркве горку јеретичку плеву”. Међутим, Милаш је као велики научник открио да се у појединим списима поменуте Конгрегације за веру – Пропаганде, и свети Василије наводно одрекао пра- вославне вере и прихватио римокатолицизам, и као такав се и упокојио.

Јакоб Колети у шестом тому дела „Illyricum sacrum” на 315. страни тврди да је за време латинско-требињског Епископа Савина (1647-1661), калуђери требињског (тврдошког) манастира примили римокатоличку веру и признали власт римског папе. Наводно је настојатељ тврдошки Кирил дошао у Рим лично и посведочио покорност своју и своје братије римском папи, и том приликом донео писмо тадашњег Епископа херцеговачког или црногорског Василија и његовог брата, који такође обећавају послушност римском првосвештенику.

Милаш даље говори како о том писму (писмима) папи, које је наводно слао и свети Василије, говоре и Иларион Руварац; острошки игуман Леонтије (Нинковић), па и др. Владимир Ђоровић, међутим, такве тврдње о писмима папи од стране светог Василија, Милаш не налази код Вука Караџића, Никифора Дучића, ни Филипа Радичевића, па ни код руских аутора: Филарета, Глубинског, ни Мартинова.

Фрањевци су, наравно, тврдили супротно. Милаш помиње фра Мију Вјенцеслава Батинића, који у своме тексту о деловању фрањеваца у Босни и Херцеговини, наводно помиње постојање таквог писма о признању и покорности римском папи. Милаш у овом бриљантном апологетском и научном спису о светом Василију Острошком, са великим стилом и документовано доказује да су та писма фалсификати, и да су она била у пројекту прозелитизма римокатоличке цркве међу православнима у Херцеговини и Црној Гори, а све руководећи се начелом Пропаганде да „циљ оправдава средство”.

Блажена кончина

Поред до сада поменутог, вредно је да се сетимо и начина како је Милаш скончао свој земаљски живот. Никодим Милаш 1911. године даје оставку на катедру Епископа далматинског, због тога што је утврђена нека неправилност у финансијским пословима Епархије. Те послове је водио Доситеј Јовић, потоњи Епископ бококоторски, који је на крају и неславно скончао. Милаш, будући да се увек и првенствено бавио књигом и борбом за Православље, као и националним питањима Срба у његовом Црквеном праву, о Православној Далмацији, Канонима, о његовом исповедничком и мученичком животу. Милаш је као велики борац за Православље за живота био нападан од стране представника и заговорника Пропаганде, али на жалост и од многих Срба, који су из разних разлога завидели Милашу. Због тога је често и сам говорио да је најтеже борити се против завидљиваца. Наше скромно мишљење, као Епископа далматинског, а ево већ смо милошћу Божијом петнаест година на овој мученичкој катедри, да у Далмацији „ни камен на камену не би остао”, да овде није било Епископа Никодима Милаша. То не значи да други Епископи далматински нису били значајни и велики. Напротив, али Милаш је оставио тако велико и бога то богословско дело, које „ни врата адова не могу надвладати” (Мт. 16,18).

Синаксарско житије

Завршио бих ово невешто срицање о великом владики Никодиму Милашу, подсећањем да смо ми у Епархији далматинској већ 2006. године, поднели предлог Комисији светог сабора СПЦ за канонизацију светих, да Никодим Милаш буде уврштен у ред светитеља Српске цркве. Да ли ће тако бити, то првенствено зависи од воље Божије и воље Цркве Његове. Наше мишљење у Далмацији, како код клира, тако и код нашег распетог народа је да би Милаш требао бити раме уз раме светом владики Николају Охридском и Жичком и светом ави Јустину Ћелијском, како због свога богословља и христоподобног пастирства, тако и због свог светога живота. Али, прва и последња је Далмацији, није стизао да се посвети питањима материјалног пословања Епархије. Међутим, он на себе преузима одговорност и повлачи се. Милаш од 1911. до 1915. године, тј. до своје кончине, живи скромно у једном стану у Дубровнику, који је тада припадао далматинској Епархији.

Међутим, поменуте финансије нису биле крај његових страдања. Године 1914. Аустро- Угарска објављује рат Србији, а Милаш, као велики национални радник и пријатељ Русије, бива проглашен велеиздајником. Због тога у његов стан у Дубровнику упадају аустријски шпијуни и односе све његове рукописе, које је он чувао и припремао за објављивање. То ће га као човека и научника додатно сломити, те тако Милаш у прогону скончава свој земаљски живот, управо на Велики петак, 02. априла 1915. године, што свакако има своју дубоку символику.

О Милашу, његовом животу и делу ће се тек писати, о његовом богословљу, Али прва и последња је Божија, па нека тако буде и по овом питању. На крају овога текста доносимо тропар и кондак из Службе коју смо, благодаћу Божијом, написали у предлогу за канонизацију, као и синаксарско житије, после шесте песме канона на јутрењу Епископу далматинском Никодиму Исповеднику:

Тропар, гл. 8:

Златогласна трубо Православља, мачем вере сакрушио си по-дле јереси;

винувши се у несагледиве висине богословља, одбранио си веру истиниту.

Медоточни проповедниче нераздељне Тројице, богоглаголиви Никодиме, моли Христа Бога да спасе душе наше.

Кондак, гл. 2:

Наслађујући се, богомудри, на извору вере Православне, и медоточно изливши у списима својим истине вере, као рајско дрво живота, процветао си оче Никодиме.

Овај преблажени и богоносни отац наш и учитељ Цркве, Никодим живљаше на древним православним просторима свештене Далмације. Он столоваше у граду Задру који у то време беше под влашћу Аустроугарске, а и поверна му паства бивствоваше под тешком туђинском владавином.

Родитељи овог благог пастира беху благочестиви вером и велики у хришћанском трпљењу. Они живљаху веома скромно, чак и оскудно. Отац му Тривун, потомак веома побожне српске породице у Далмацији, бављаше се трговачким занатом у аустро-угарском граду Шибенику. Мати му Марија, пореклом Италијанка, свим срцем прими веру Православну; и касније како и сам свети владика Никодим сведочаше, постаде таква православка, да беше боља од многих, које се у тој вери родише, те таква остаде и до своје блажене кончине.

Овај велики бранитељ вере Православне, отац наш Нико- дим, упркос свим невољама и тешкоћама успе да заврши високе школе, како световне тако и духовне. По повратку из Русије, након школовања на Кијевској духовној академији, верно послужи Цркви Христовој као учитељ и духовни отац православне школе у Далмацији.

Када је аустроугарска власт покушала да наруши црквено- канонски поредак свете Цркве Христове, овај богонадахнути јерарх устаде јеванђелски и пером да брани Ону коју ни врата ада неће надвладати, те у том подвигу истрајаше све до своје блажене кончине. А каква све гоњења, клевете, лукавства и насртаје достојанствено поднесе овај Светитељ Божији у једном од својих, за веру отачку и Цркву Христову, дела непобитних и сам детаљно приповеда.

И будући Промислом Божијим уздигнут на трон Епископа далматинских, смиреномудри отац наш Никодим благодушно још већа страдања, не само од безбожне власти, већ и од оних који стадо Христово хоћаше да поунијате, претрпе. Али, као што од давнина велики наши Оци устајаху у одбрану вере Православне, тако ни праведни Никодим не устукну пред новим учењем Латина, већ огњено и са великим усрђем учаше свеосвећена чеда своја и верни православни род српски љубави Христовој и хођењу уским путем ка горњем Јерусалиму.

Апостолски ревноваши у винограду Господњем, непоколебиво се држећи Невидљивога као да Га види, овај богомудри пастир и проповедник науке Христове удостоји се да на дан великих страдања Христових преда своју трудољубиву душу у руке Оца Небеског.

Али и сада, као миомирисни изданак лозе светосавске, овај богоносни Светитељ, делима и подвигом својим силно крепи и утврђује душе наше. Амин.

Свети оче Никодиме моли Бога за нас!

Епархија далматинска/Стање ствари

(Часопис епархије далматинске Крка, бр. 68, о Аранђеловдану 2014)