Само неколико дана после тог величанственог дочека, у том истом Јерусалиму, иста та маса, урлала је: „Узми га, узми, распни га, распни“. Па на крају, ухватише, попљуваше, осудише и разапеше највећег добротвора свога. Без разлога, без гријеха уз само неке лажне свједоке. „И би тама по свој земљи“ (Лука 23, 44).

Црквене пјесме пјевају жалопојку: „За које добро распесте ме, не дадох ли вам ману с неба, а ви мени жуч, болеснике ли ваше не лијечих, мртве подизах а ви мени Крст. За које добро осудисте ме.“

Христос је тада поручио ученицима својим и свима нама: „Ако мене изгнаше, и вас ће гонити, ако моју ријеч одржаше, и вашу ће одржати и све ће вам ово чинити имена мојега ради“. (Јн. 15, 20-21)

Нико тада није могао претпоставити да Бога не могу убити. Да ће Христос и себе да васкрсне. А десило се и то чудо над чудина, убједљиво, јавно, свечано и славно. Доста да порази све оне који не вјероваше „проповиједи Његовој“. Но и тада се нашло оних који су тражили изговор у мађији, у лажима, а не у Истини коју је Христос поред Закона љубави донио.

Христово Васкрсење је вододелница људске историје. До Њега – истински прогрес је био немогућ, од Њега – он постаје могућан. „Нико у свијету људском на овој земљи, није тако свет потресао као Господ Христос својим Васкрсењем“. (Ава Јустин, Мисли, 2009, стр. 70).

Сав наш живот, све наше живљење на земљи, без наде на васкрсење губи свој зачај, губи свој смисао. Не вриједи живјети без Бога. А да је Христос само дошао и лијечио, зар би нам био прави Бог? То чине и љекари и продужавају нам унеколико живот наш. Христос је љекар душа и Његов лијек је у вјечности у излијечењу од првородног гријеха, од смрти. Не каже ли Свети Јован Златоуст у свом Васкршњем слову: „Гдје ти је смрти жалац, гдје ти је аде побједа“? Христос Васкрсе и Својим васкрсењем створи нови извор живота.

Живимо, зато, Христом, живим, Христом Васкрсним али и, као у ове предваскршње дане, ево, сада и овдје, Христом страдалним. Јер ако Христа Господа издаше, шта онда да очекује слуга Његов? Али и у томе се потврђује и остварује наша Заједница. У познању „првога између њих“ и свештеници и паства њихова у том страдању спремају се да им живот буде озарен радошћу Васкрсења и да би имала смисла сва наша страдања у овом свијету.

ХРИСТОС ВАСКРСЕ – РАДОСТ ДОНЕСЕ!

Поклонимо се Његовом Васкрсењу.

Ваш Епископ канадски Георгије и свештенослужитељи Епархије канадске:

Протојереј-ставрофор Михајло Додер

Протојереј-ставрофор Живорад Суботић

Протојереј-ставрофор Мирослав Дејанов

Протојереј-ставрофор Обрад Филиповић

Протојереј-ставрофор Лазар Вукојев

Протојереј-ставрофор Василије Томић

Протојереј-ставрофор Мирољуб Тодоровић

Протојереј-ставрофор Првослав Пурић

Протојереј-ставрофор Милутин Вељко

Протојереј-ставрофор Милован Средојевић

Протојереј-ставрофор Драго Кнежевић

Протојереј-ставрофор Васа Пејовић

Протојереј-ставрофор Драгомир Нинковић

Протојереј-ставрофор Љубомир Рајић

Протојереј-ставрофор Војислав Павловић

Протојереј-ставрофор Милојко Димитрић

Протојереј-ставрофор Радован Марић

Протојереј-ставрофор Десимир Видовић

Протојереј Душан Гњатић

Протојереј Јовица Ћетковић

Протојереј Горан Гојковић

Протојереј Златибор Ђурашевић

Протојереј Милан Јовановић

Протојереј Малиша Миловановић

Протосинђел Василије (Гавриловић)

Протонамесник Ђуро Самац

Протонамесник Александар Гујаничић

Протонамесник Милош Пурић

Протонамесник Ђорђе Цимеша

Протонамесник Александар Црногорац

Јереј Марко Радмановић

Јереј Јован Б. Марјанац

протођакон Стефан Икономовски

ђакон Ђурађ Којић

Извор: http://www.istocnik.com/vesti/704-poslanica-vaskrsnja-episkopa-kanadskog-georgija.html

Чланице Кола присуствовале су Светој Литургији у Саборном храму СветеТројице, а потом је председница Кола г. Александра Петровић поздравила присутне и подсетила на давну 1904. г. када су угледне жене Неготина, вођене хуманошћу и патриотизмом основале Коло српских сестара у Неготину, само годину дана, након оснивања београдског Кола сестара.

За успешан рад свих ових година, посебно је захвалила свештеницима Саборног храма, протојерејима – ставрофорима Ранку Јовићу и блаженоупокојеном Петру Стоиљковићу, којима су, у име Кола, додељене захвалнице. У име упокојеног проте Петра, захвалницу су примили чланови најуже породице. Садашњем старешини храма, протојереју Милану Радовићу, председница Кола уручила је дрворезни крст као поклон за несебичну помоћ и подршку коју пружа раду Кола. Захвалницу је добила и трговина „Владејић“ за велики донаторски прилог у реновирању Дома Кола.

Г. Александра Петровић је позвала све људе добре воље да и убудуће својим прилозима помажу племенити рад овог удружења.

Уз пригодно славље чланице Кола ни данас нису заборавиле да покажу хуманост на делу. У сарадњи са Центром за социјални рад подељено је двадесет пакета хуманитарне помоћи социјално угроженим породицама.

Раз­го­ва­ра­ла: Сне­жа­на Круп­ни­ко­вић

Цр­ква Хри­сто­ва у Дал­ма­ци­ји по­чи­ње у апо­стол­ско до­ба, да­кле већ у пр­вом хри­шћан­ском ви­је­ку.

Уче­ник Апо­сто­ла Па­вла, Тит, осно­вао је дал­ма­тин­ску цр­кву и био је пр­ви епи­скоп те цр­кве. Про­по­вјед Ти­то­ва у Дал­ма­ци­ји би­ла је по на­ред­би ап. Па­вла. О то­ме све­до­чи сам Па­вле у сво­јој Дру­гој По­сла­ни­ци Ти­мо­те­ју (4, 10). А то исто ка­зу­ју и не­ко­ли­ки ста­ри цр­кве­ни пи­сци. Те­о­до­рит, на­во­де­ћи ри­је­чи Па­вло­ве, да је Кри­скент по­шао у Га­ла­ти­ју, а Тит у Дал­ма­ци­ју, ка­же, ка­ко су ова дво­ји­ца сло­бод­ни од оно­га уко­ра, што је Па­вле ис­ка­зао за Ди­ма­са, ко­ји га је оста­вио, јер га ови по­слу­ша­ше и по­ђо­ше да про­по­вје­да­ју, пр­ви у Га­ла­ти­ју, а дру­ги у Дал­ма­ци­ју. Ев­се­ви­је у сво­јој исто­ри­ји цр­кве пи­ше, да је Па­вле по­слао Кри­скен­та у Га­ла­ти­ју, а Ти­та у Дал­ма­ци­ју ра­ди то­га, да онај упра­вља оном про­вин­ци­јом, а овај овом. О то­ме го­во­ри и Је­ро­ним у ту­ма­че­њу по­ме­ну­те Па­вло­ве По­сла­ни­це.

Бла­го­да­ре­ћи Ти­то­вој дје­лат­но­сти у Дал­ма­ци­ји, ко­ју је он обра­тио у хри­шћан­ску вје­ру по на­ред­би апо­сто­ла Па­вла, дал­ма­тин­ска цр­ква ушла је у број апо­стол­ских цр­ка­ва, и пу­ним се пра­вом зо­ве апо­стол­ском цр­квом...

Кад је то та­ко, а та­ко јест и ни­ка­ко дру­га­чи­је, он­да нам је до­вољ­но зна­ти из ово­га пе­ри­о­да дал­ма­тин­ске цр­кве, да је она по­ста­ла у апо­стол­ско до­ба и да су јој пр­ви про­свје­ти­те­љи би­ли два уче­ни­ка ап. Па­вла, Тит и Ер­ми­је, да су нај­пре Тит, а за њим Ер­ми­је би­ли у Дал­ма­ци­ји епи­ско­пи, да се та­да ме­ђу Дал­ма­тин­ци­ма учвр­сти­ла хри­шћан­ска вје­ра и да је та­да по­ло­жен те­мељ и цр­кве­ној је­рар­хи­ји, ко­ја је по­сли­је њих не­пре­кид­но тра­ја­ла кроз сва по­то­ња вре­ме­на. Ка­кво је пак би­ло у по­је­ди­но­сти­ма ста­ње цр­кве у Дал­ма­ци­ји по­сли­је Ер­ми­је­ва епи­скоп­ства и за ври­је­ме док су тра­ја­ла го­ње­ња, ко­ји су ре­дом и по­и­ме­ни­це би­ли у њој епи­ско­пи за то ври­је­ме и ка­ква је би­ла дје­лат­ност та­квих епи­ско­па, о то­ме и дру­гом слич­ном не мо­же се за са­да још са по­у­зда­но­шћу го­во­ри­ти и пи­са­ти. Жи­вот је цр­кве­ни те­као та­да у Дал­ма­ци­ји она­ко, ка­ко је то уоп­ште мо­гло би­ти усред го­ње­ња, и ка­кав је он та­да био у сви­ма оста­лим об­ла­сним цр­ква­ма рим­ске ца­ре­ви­не.

Из књи­ге Пра­во­слав­на Дал­ма­ци­ја Епи­ско­па Ни­ко­ди­ма Ми­ла­ша

На­ша Све­та Пра­во­слав­на Цр­ква и срп­ски на­род пре­тр­пе­ли су ве­ли­ку тра­ге­ди­ју на про­сто­ру Епар­хи­је дал­ма­тин­ске у два­де­се­том ве­ку. О по­сле­ди­ца­ма, за­це­ље­њу отво­ре­них ра­на раз­го­ва­ра­ли смо са Пре­о­све­ће­ним Вла­ди­ком дал­ма­тин­ским Г. Фо­ти­јем за но­ви­не Срп­ске Па­три­ја­р­ши­је Пра­во­сла­вље.

Од 1999. го­ди­не Ви сте на че­лу Епар­хи­је дал­ма­тин­ске као њен Ар­хи­је­реј. На те­ри­то­ри­ји ко­ју об­у­хва­та ова Епар­хи­ја – хри­сти­ја­ни­зо­ва­ној још од апо­стол­ског до­ба – срп­ски жи­ваљ жи­ви већ ве­ко­ви­ма, про­ла­зе­ћи кроз број­на стра­да­ња и про­го­не. Ка­кво ста­ње сте за­те­кли по до­ла­ску у Дал­ма­тин­ску епа­р­хи­ју?

– Дал­ма­тин­ска епар­хи­ја је за­и­ста апо­стол­ска Епар­хи­ја, јер се Дал­ма­ци­ја спо­ми­ње већ у књи­га­ма Но­вог За­ве­та. На­и­ме, Све­ти Апо­стол Па­вле и ње­го­ви уче­ни­ци Тит и Ер­ми­је, а ка­сни­је и Лу­ка, про­по­ве­да­ли су Је­ван­ђе­ље на овим про­сто­ри­ма. Ра­но­хри­шћан­ске ка­та­ком­бе, ко­је се на­ла­зе у крип­ти ма­на­сти­ра Кр­ке су ар­хе­о­ло­шко све­до­чан­ство у при­лог то­ме. По­зна­то је да су се хри­шћа­ни у то до­ба на бо­го­слу­же­ње нај­че­шће са­ку­пља­ли у ка­та­ком­ба­ма. На то­ме све­том и зна­чај­ном ме­сту, у че­тр­на­е­стом ве­ку је осно­ван ма­на­стир Кр­ка.

Што се ти­че сло­вен­ског, тј. срп­ског при­су­ства у Дал­ма­ци­ји, по све­до­че­њу ви­зан­тиј­ског исто­ри­ча­ра Кон­стан­ти­на Пор­фи­ро­ге­ни­та, Сло­ве­ни ов­де жи­ве од сед­мог ве­ка, а кр­ште­ње су при­ми­ли у вре­ме ми­си­је рав­но­а­по­стол­не бра­ће Ки­ри­ла и Ме­то­ди­ја у де­ве­том ве­ку. Го­ди­не 1054, по­ја­вом тзв. за­пад­не ши­зме до­ла­зи до вер­ске по­де­ле уну­тар сло­вен­ског на­ро­да, јер се Хр­ва­ти опре­де­љу­ју за ри­мо­ка­то­ли­ци­зам, а Ср­би оста­ју вер­ни ста­рој ви­зан­тиј­ској тра­ди­ци­ји – пра­во­сла­вљу.

Ка­да сам као Епи­скоп до­шао у Дал­ма­ци­ју за­те­као сам ве­о­ма те­шко ста­ње. На сва­ком ко­ра­ку су се осе­ћа­ле по­сле­ди­це ра­та, али смо, хва­ла Бо­гу, уз Бо­жи­ју по­моћ, и уз по­моћ бла­го­че­сти­вог на­ро­да, ус­пе­ли да ство­ри­мо оп­ти­мал­не усло­ве за жи­вот и ми­си­ју на­ше Цр­кве.

Ко­ли­ко је пре рас­па­да СФРЈ и по­след­њих рат­них ра­за­ра­ња би­ло пра­во­слав­них вер­ни­ка на те­ри­то­ри­ји Ва­ше Епар­хи­је, а ко­ли­ко их је да­нас? Да ли се сма­њу­је број ве­ру­ју­ћих, и да ли се гу­би пра­во­слав­ни ис­точ­но­хри­шћан­ски и срп­ски иден­ти­тет ме­ђу Ва­шим епар­хи­о­ти­ма? Да ли се сма­њу­је број Ср­ба у Ва­шој Епар­хи­ји?

– Те­шко је го­во­ри­ти о број­ка­ма, али је пре овог по­след­њег ра­та би­ло мно­го ви­ше на­ро­да. По не­ким по­да­ци­ма, тре­нут­но на про­сто­ру Дал­ма­тин­ске епа­р­хи­је жи­ви са­мо јед­на че­твр­ти­на пред­рат­ног ста­нов­ни­штва. По по­след­њем по­пи­су од 2011. го­ди­не, ов­де жи­ви око 25 000 Ср­ба, што би зна­чи­ло да их је пре ра­та (1991–1995) би­ло ви­ше од сто хи­ља­да. При­мор­ски гра­до­ви За­дар, Ши­бе­ник и Сплит ве­ћи­ном су оста­ли без на­шег на­ро­да и ка­ко ства­ри сто­је, ту је и нај­те­же оче­ки­ва­ти по­вра­так. Ср­би су по ра­зним осно­ва­ма у овим гра­до­ви­ма из­гу­би­ли пра­во на сво­је ста­но­ве, у ко­ји­ма са­да жи­ве дру­ги љу­ди. У уну­тра­шњо­сти Дал­ма­ци­је ста­ње је бо­ље. Ту, ме­ђу­тим, по­сто­је мно­ге му­ке оних љу­ди ко­ји од­лу­че да се вра­те и из­но­ва поч­ну свој жи­вот на про­сто­ри­ма где су ве­ко­ви­ма жи­ве­ли. Ми се као Цр­ква мо­ли­мо да се сви љу­ди ко­ји су ов­де жи­ве­ли, вра­те, али то не за­ви­си са­мо од нас, већ и од мно­гих по­ли­тич­ких и зе­маљ­ских фак­то­ра.

У том сми­слу, Пре­о­све­ће­ни, да ли се уоп­ште мо­же по­ста­ви­ти пи­та­ње по­врат­ни­ка, да ли има по­врат­ни­ка и по­сто­ји ли и ка­ко те­че про­цес по­врат­ка прог­на­них и из­бе­глих? Шта се де­ша­ва са њи­хо­вом имо­ви­ном?

– Ор­га­ни­зо­ван по­вра­так је, на­жа­лост, стао и са­да се мо­же го­во­ри­ти је­ди­но о по­је­ди­нач­ном по­врат­ку и то из лич­них раз­ло­га и мо­ти­ва. Оно што нас охра­бру­је је чи­ње­ни­ца да у по­след­ње вре­ме, хва­ла Бо­гу, има на­ших љу­ди ко­ји се из Евро­пе и Аме­ри­ке вра­ћа­ју у Дал­ма­ци­ју. И то су ста­ри­ји љу­ди, али су ма­те­ри­јал­но обез­бе­ђе­ни и има­ју мо­гућ­ност да нор­мал­но ов­де жи­ве. Ми се на­да­мо да ће се та­ко и на­ста­ви­ти и да ће на­ши Ср­би ко­ји су по­чет­ком два­де­се­тог ве­ка на­пу­сти­ли ове про­сто­ре, а по­себ­но они ко­ји су оти­шли по­сле Дру­гог свет­ског ра­та, од­лу­чи­ти да се вра­те на сво­ја пра­дје­дов­ска ог­њи­шта. Дал­ма­ци­ја је бла­го­сло­ве­на зе­мља, зе­мља сун­ца и мо­ра и ни­је чу­до што су се мно­ге им­пе­ри­је оти­ма­ле да вла­да­ју овим про­сто­ри­ма. Не би ни у ком слу­ча­ју би­ло до­бро да ми Ср­би за­бо­ра­ви­мо на ту чи­ње­ни­цу и же­љу да ов­де жи­ви­мо.

То­ком рат­них ра­за­ра­ња 90-их го­ди­на 20. ве­ка стра­да­ли су љу­ди, али и све­ти­ње. Об­на­вља­ју ли се бо­го­слу­жбе­не пра­во­слав­не све­ти­ње, има ли но­вих? Ка­ква је си­ту­а­ци­ја у по­гле­ду цр­кве­не имо­ви­не у Дал­ма­тин­ској епа­р­хи­ји, шта је са на­ци­о­на­ли­зо­ва­ном и од­у­зе­том имо­ви­ном на Ви­су, у За­дру...?

– Што се ти­че цр­кве­не имо­ви­не, као и имо­ви­не на­ших Ср­ба по­врат­ни­ка, ту све иде ве­о­ма те­шко и спо­ро. Ко­му­ни­стич­ки екс­пе­ри­мент и на­си­ље у овој обла­сти оста­ви­ли су ка­та­стро­фал­не по­сле­ди­це и са­да та имо­вин­ска пи­та­ња ни­је ла­ко ре­ши­ти. Са дру­ге стра­не, при­сти­жу и но­ви европ­ски за­ко­ни, ко­ји се ти­чу ка­ко цр­кве­не, та­ко и при­ват­не имо­ви­не. Ми се као Цр­ква бо­ри­мо да пра­ти­мо те за­ко­не ка­ко би­смо очу­ва­ли и вра­ти­ли на­шу имо­ви­ну. За на­ше љу­де ко­ји тре­нут­но ов­де не жи­ве, то ће би­ти ја­ко те­шко, по­го­то­ву они­ма ко­ји су по За­ко­ну о пре­би­ва­ли­шту из­гу­би­ли пра­во на лич­не кар­те. Пи­та­ње очу­ва­ња имо­ви­не је то­ли­ко зна­чај­но, да би се у ње­го­во ре­ша­ва­ње, по­ред пред­став­ни­ка ло­кал­не са­мо­у­пра­ве у Хр­ват­ској, мо­ра­ле укљу­чи­ти и над­ле­жне ин­сти­ту­ци­је ма­тич­не др­жа­ве Ср­би­је, као и пред­став­ни­ци из­бе­глич­ких удру­же­ња, ако за­и­ста же­ли­мо да до­ђе до по­зи­тив­них по­ма­ка у овој обла­сти.

Ка­ко жи­ви да­нас Ср­бин пра­во­слав­не ве­ро­и­спо­ве­сти у Ва­шој Епар­хи­ји? По Ва­шем ми­шље­њу, ко­ји су нај­ве­ћи про­бле­ми са ко­ји­ма се су­о­ча­ва­ју СПЦ и пра­во­слав­ни вер­ни­ци у Хр­ват­ској?

– Ми се као Цр­ква тру­ди­мо да се у свим хра­мо­ви­ма и ма­на­сти­ри­ма Епа­р­хи­је дал­ма­тин­ске вр­ше ре­дов­на бо­го­слу­же­ња, да би на­ши љу­ди мо­гли уче­ство­ва­ти у све­то­та­јин­ском жи­во­ту и та­ко чу­ва­ти сво­ју пра­во­слав­ну ве­ру. Уз то сва­ка­ко и сво­ју кул­ту­ру, ћи­ри­лич­но пи­смо и сво­је оби­ча­је. У том сми­слу је ве­о­ма зна­чај­но што на про­сто­ру чи­та­ве Епар­хи­је дал­ма­тин­ске има­мо ор­га­ни­зо­ва­ну ве­ро­на­у­ку у основ­ним шко­ла­ма, та­мо где има пра­во­слав­не де­це. Циљ нам је да на тај на­чин на­шу омла­ди­ну вас­пи­та­мо у ду­ху пра­во­сла­вља. То је пр­ва, ду­хов­на ди­мен­зи­ја. Са дру­ге стра­не, на­ши љу­ди има­ју и кон­крет­не жи­вот­не про­бле­ме, јер ве­ћи­на жи­ви ве­о­ма скром­но. Има мно­го слу­ча­је­ва да љу­ди ка­да се вра­те, у ку­ћи не­ма­ју ни нај­не­оп­ход­ни­је за жи­вот: ни кре­вет, ни сто, а мно­ги не­ма­ју ни кров над гла­вом, па ку­ће пре­кри­ва­ју нај­ло­ном. Ов­де смо ви­ђа­ли и ви­ђа­мо за­и­ста би­блиј­ску си­ро­ти­њу. И по овом пи­та­њу се као Цр­ква тру­ди­мо да по­мог­не­мо ко­ли­ко мо­же­мо, ор­га­ни­зу­ју­ћи ху­ма­ни­тар­ну по­моћ по Епар­хи­ји и по­ма­жу­ћи на­шим љу­ди­ма, по­себ­но оним нај­си­ро­ма­шни­јим.

На кра­ју, Пре­о­све­ће­ни Вла­ди­ко ка­жи­те нам ка­ква су Ва­ша ис­ку­ства у ве­зи са са­рад­њом Ри­мо­ка­то­лич­ке и Срп­ске Пра­во­слав­не Цр­кве у Хр­ват­ској?

–Наш од­нос са свим љу­ди­ма, па и са пред­став­ни­ци­ма Ри­мо­ка­то­лич­ке цр­кве, де­фи­ни­сан је на­шом ве­ром, тј. Све­тим Је­ван­ђе­љем. Ка­да то ка­же­мо, ми­сли­мо на ко­рек­тан хри­шћан­ски и људ­ски од­нос, на­рав­но, по­шту­ју­ћи ка­но­не и тра­ди­ци­ју на­ше Цр­кве. Ни­је до­бро па­да­ти у хри­шћан­ски сен­ти­мен­та­ли­зам, ни­ти са дру­ге стра­не за­го­ва­ра­ти екс­трем­ни зи­ло­ти­зам, већ се и по овом пи­та­њу нај­бо­ље др­жа­ти цар­ског пу­та све­то­о­тач­ког пра­во­сла­вља. На­ша бри­га о Дал­ма­ци­ји је пр­вен­стве­но бри­га о пра­во­слав­ним вер­ни­ци­ма, јер за то има­мо па­стир­ску од­го­вор­ност. На­рав­но, да са дру­ге стра­не има­мо од­го­вор­ност и пре­ма љу­ди­ма ко­ји ис­по­ве­да­ју дру­гу ве­ру: ри­мо­ка­то­ли­ци­ма, про­те­стан­ти­ма и пред­став­ни­ци­ма дру­гих ре­ли­ги­ја. По­треб­но је да и њи­ма, ка­ко жи­во­том, та­ко и у ди­ја­ло­гу, по­ка­же­мо и по­све­до­чи­мо наш пра­во­слав­ни етос и лик Го­спо­да на­шег Ису­са Хри­ста, ко­ји чу­ва­мо, ка­ко у сво­јој ве­ри и бо­го­слу­же­њу, та­ко и у пра­во­слав­ној умет­но­сти, па ко има очи да ви­ди, не­ка ви­ди.

Извор: Православље, бр. 1153 (1. април 2015. године), стр. 8–10.

Извор online издања: Поуке.орг

Преузмите страницу из новина СПЦ "Православље"

View attachment: Pravoslavlje 1153 - Intervju, Ep. Fotije.pdf

Превод грчке речи „мартирос“ на српском гласи сведок и мученик. Дакле, у језику братског нам православног народа ова два појма су нераскидиво везана. Када се начини пресек хришћанске историје, сагледају и зброје сви страдалници у име Христово, да се закључити да је сведочење вере Спаситељеве синоним за мучеништво у овоме свету. Тако је и данас, будући да је свет видно одвојен од Бога. Ми нисмо непосредни Христови сведоци, али нам је вера предата преко апостола и бројних светитеља и проповедника кроз векове. Улогу сведока добијамо крштењем. По својој слободи, можемо је се и одрећи. Господ Христос је први мученик. Својим страдањем трасирао је пут свима који желе да сведоче истину. Тим путем непоколебљиво ходили су Хришћани првих векова, прогоњени од незнабожачких императора, као и бројни страдалници током два миленијума трајања Хришћанства. Није лако бити Хришћанин у овом свету, али није ни безнадежно, рекао је Епископ брегалнички Г. Марко (Кимев) на трибини „Сведочење хришћанске вере у савременом свету“, коју је приредила Светосавска омладинска заједница у конференцијској сали Вишег јавног тужилаштва у Ваљеву.

При том, као духовни пастир истичем, крајње је неодговорно како од самих извођача, тако и од неких медија што порукама трују младе генерације и продубљују њихове трауме и трауме њихових родитеља. Овакви поступци су потпуно ван животног контекста и немају подршку српског народа и друштва.

Трагична је чињеница да су претње упућене у време смирења и праштања, у време Васкршњег поста. Засигурно овакве претње највеће узнемирење изазивају код православних верника који живе у Хрватској, а који због тих или сличних поступака и изјава могу претрпети највећу штету.

Сматрам да одговорне личности у владама Србије и Хрватске, ради добра два народа треба да наставе путем мира, сарадње и усаглашавања интереса народа и држава. У то име, католицима и православнима желим да у радости и сваком добру дочекају празник највеће љубави, празник Васкрсења, једног и заједничког Спаситеља, Господа Исуса Христа.

• Епархијска саопштења
  

|

Манастир Студеница је не само културно и духовно благо Србије него је и на листи УНЕСКО-ве светске културне баштине. Наша брига о њему подразумева и бригу о књижном фонду, чији је саставни део око 500 старих и ретких књига и 6500 публикација новијег датума. Како би се Библиотека уредила према библиотечко-информационим стандардима, од фебруара 2015. године покренут је пројекат Ревизија, стручна обрада и дигитализација Библиотеке манастира Студенице. Носилац пројекта је Манастир Студеница, чији је заступник Архимандрит Тихон (Ракићевић), а руководилац доц. др Маја Анђелковић. У реализацији пројекта учествује шест библиотека:

• Библиотека Српске Патријаршије,
  
• Библиотека САНУ,
  
• Библиотека Матице српске,
  
• Универзитетска библиотека у Крагујевцу,
  
• Народна библиотека „Вук Караџић“ у Крагујевцу и
  
• Народна библиотека „Стефан Првовенчани“ у Краљеву.
  

Управницима ових библиотека и њиховим запосленима захваљујемо на спремности да нам својим знањем и стручношћу помогну. Пројекат ће бити реализован у више фаза: ревизија постојећег фонда, прикључивање на Кобис (уз набавку неопходне опреме), каталогизација монографских и серијских публикација, каталогизација и дигитализација старе и ретке књиге, адаптација просторија намењених смештању фонда. С обзиром на чињеницу да пројекат захтева и улагање значајних материјалних средстава, овим се путем обраћамо за помоћ свима онима који су вољни да својим донацијама помогну и омогуће да оно што смо започели реализујемо тако да буде свима на корист.

Донације

Заштита и очување културног наслеђа представља нужност у потврђивању идентитета појединца, народа и државе. Истовремено, то је и специфичан вид културе сећања, када поштујемо оно што су створиле претходне генерације, непрестано трудећи се да и у садашњем тренутку створимо дела која ће баштинити они који дођу после нас.Донацијом за обраду Библиотеке манастира Студенице помоћи ћете да сачувамо и обновимо један од највећих центара српске духовности, да реализујемо постојеће пројекте и започнемо нове, да заједничким напором и средствима учинимо да оно што је добро и даље траје.

За донације у динарима:

Манастир Студеница

36343 Студеница

Тел/факс: 036/5436-050; е-пошта:studenicaptt.rs

жиро-рачун:190-9020-87; ПИБ:102803435; Мат.бр: 17530437

За донације у еврима:

Please pay under following instructions:

EUR...

BENEFICIARY: /RS35190007080000006617

SRPSKI PRAVOSLAVNI MANASTIR STUDENICA

Studenica bb, 36000 Adrani

REPUBLIC OF SERBIA

BENEF. BANK: SWIFT(BIC CODE): JMBNRSBG

JUBMES BANKA AD BEOGRAD

Bulevar Zorana Djindjica 121, 11070 Beograd, SERBIA

CORRESP. BANK: SWIFT: COBADEFF

COMMERZBANK AG

DE-FRANKFURT AM MAIN

За донације у долариама (USA)

Please pay under following instructions:

AMOUNT: USD

BANK: SWIFT: BKTRUS33

DEUTSCHE BANK TRUST COMPANY

NEW YORK

A/C WITH INSTITUTION: /04-419-255

SWIFT: JMBNRSBG

JUBMES BANKA AD BEOGRAD

BENEFICIARY: /RS35190007080000006617

SRPSKI PRAVOSLAVNI MANASTIR STUDENICA

Studenica bb, 36000 Kraljevo

Извор: Епархија жичка

• Епархијске вести
  

|

у којој монаси шију црквене одежде, плаштанице, барјаке, митре и низ других производа који украшавају и улепшавају богослужбени живот. Радионицу води Протосинђел Стефан (Спасић). Разноврсна понуда и квалитетан рад, који може да одговори свим потребама везаних за живот и рад наше Свете Цркве, награђен је великом потражњом, па су поруџбине годинама стизале из земље и иностранства.

Усвајањем најсавременијих средстава и метода рада, кројачка радионица манастира Буково ових дана обогаћена је новим производима са новим мотивима. Део производа као што су везене иконе и поједини одевни предмети намењени су и верницима (цивилима), а израђују се по захтевима купаца.

Погледајте фотогалерију

Све информације о производима и поруџбини из кројачке радионице можете добити на телефон:

Манастир Буково 019 / 543 460; о. Стефан 064 / 800 5945

Обавештење је 24. марта потписао нови председник Комисије, Епископ рашко-призренски Г. Теодосије, који је именован на ту позицију након што је Свети архијерејски синод, са истим датумом, уважио захтев Епископа зворничко-тузланског Г. Хризостома да буде ослобођен ове обавезе „из здравствених разлога“.

Пошто до сада Комисија није Епископу канадском и Епархијском савету доставила никакву документацију нити обавестила о начину рада, Епархијски управни одбор, у духу одлука Епархијског савета од 6. марта ове године којима се тражи транспарентност у раду Комисије, ставља јавности на увид свој допис Светом архијерејском синоду са седнице одржане 18. марта. Тај допис одговор је на претходну одлуку Светог архијерејског синода о именовању другог састава Комисије (од 10. марта), а која је била насловљена на Епархијски управни одбор а не на Епископа канадског. Епископ канадски није присуствовао овој седници.

Ни Свети архијрејски синод ни Комисија нису одговорили Епархијском управном одбору на писмо.

др Давор Миличевић

Писмо ЕУО Св.Архијерејском Синоду СПЦ –pdf file

Извор: "Источник"

„На­ша Цр­ква је пре­тр­пе­ла ве­ли­ку тра­ге­ди­ју у два­де­се­том ве­ку на овом про­сто­ру и су­клад­но са тим ми се тру­ди­мо да те ства­ри не за­бо­ра­ви­мо и да се по­све­ти­мо за­це­ље­њу отво­ре­них ра­на. Дог­мат­ска уче­ња и пре­да­ње су раз­ли­ке пре­ко ко­јих не мо­же­мо да пре­ђе­мо, a ми се не од­ри­че­мо на­шег пра­во­слав­ног уче­ња.“

У но­ћи из­ме­ђу 14. и 15. фе­бру­а­ра 2015. го­ди­не, уз упо­тре­бу си­ле, не­по­зна­ти по­чи­ни­о­ци про­ва­ли­ли су у Са­бор­ни храм Све­тог Ни­ко­ла­ја у Кар­лов­цу. При­чи­ње­на је ве­ћа ма­те­ри­јал­на ште­та, оскр­на­вљен је ол­тар, бо­го­слу­жбе­ни пред­ме­ти и књи­ге, од­не­ти су из хра­ма сви кр­сто­ви, по­ло­мље­не ри­пи­де и оште­ћен при­бор за кр­ште­ње. Ова­кве не­ми­ле сце­не по­на­вља­ју се из го­ди­не у го­ди­ну над пра­во­слав­ним све­ти­ња­ма Епар­хи­је гор­њо­кар­ло­вач­ке. Ван­да­ли ко­ји су их по­чи­ни­ли, и по­ред бла­го­вре­ме­них при­ја­ва над­ле­жним по­ли­циј­ским упра­ва­ма, оста­ју не­по­зна­ти, а ру­жни до­га­ђа­ји се по­на­вља­ју. У све­тлу по­след­њих на­па­да на на­ше пра­во­слав­не све­ти­ње, у од­ра­зу нај­но­ви­је по­ли­тич­ке си­ту­а­ци­је у Ре­пу­бли­ци Хр­ват­ској, ко­ја се не­ми­нов­но од­ра­жа­ва на ста­тус СПЦ, срп­ски жи­ваљ и по­врат­ни­ке у Епар­хи­ју гор­њо­кар­ло­вач­ку, ко­ја се те­ри­то­ри­јал­но на­ла­зи у овој су­сед­ној др­жа­ви, за но­ви­не Срп­ске Па­три­јар­ши­је Пра­во­сла­вље, раз­го­ва­ра­ли смо са Пре­о­све­ће­ним Вла­ди­ком Ге­ра­си­мом.

Пре­о­све­ће­ни Вла­ди­ко, ка­ко Ви ту­ма­чи­те по­след­ња не­ми­ла до­га­ђа­ња у Кар­лов­цу? Ка­кву по­ру­ку она ша­љу?

– Ова­кви до­га­ђа­ји, као што је по­след­њи, ко­ји се до­го­дио пре са­мо не­ко­ли­ко да­на, де­ша­ва­ју се у кон­ти­ну­и­те­ту чи­та­ву де­це­ни­ју од мог до­ла­ска на трон Епи­ско­па гор­њо­кар­ло­вач­ких. Мно­го пу­та до­сад, пра­во­слав­ни храм у Кар­лов­цу, све­штен­ство и на­род би­ли су на ме­ти на­па­да не­ко­ли­ци­не оних ко­ји не же­ле су­жи­вот из­ме­ђу ова два на­ро­да и ко­ји ру­ше све мо­сто­ве кон­крет­них од­но­са, ко­ји тре­ба да се те­ме­ље на по­што­ва­њу и то­ле­ран­ци­ји у раз­ли­чи­то­сти. Из ових по­след­њих де­ша­ва­ња јед­но­став­но се до­ла­зи до за­кључ­ка да су ти на­па­ди ин­стру­и­са­ни од не­ко­га ко има ве­ћу моћ у дру­штву, а да су из­вр­ши­о­ци до­бро упу­ће­ни и ор­га­ни­зо­ва­ни где је осло­нац и стуб јед­ног на­ро­да, а тај осло­нац, тај кра­је­у­га­о­ни ка­мен јед­ног на­ро­да је­сте ње­го­ва Цр­ква. Ни­је по­треб­на ве­ли­ка му­дрост да би се до­шло до за­кљу­ча­ка шта су ци­ље­ви та­квих ата­ка, јер по де­ли­ма се ви­ди да њи­ма же­ле да одво­је пра­во­слав­ни на­род од оно­га што га спа­ја, што му пру­жа уте­ху да ис­тра­је и да се из­бо­ри са свим ово­зе­маљ­ским бри­га­ма ко­је мо­ре чо­ве­ка сва­ко­днев­но. Та­ко­ђе, сти­че се ути­сак да се би­ра и вре­ме и ме­сто та­квих на­па­да и све че­шће се то де­ша­ва око ве­ли­ких пра­зни­ка или по­ли­тич­ких де­ша­ва­ња у зе­мљи и ре­ги­о­ну.

Ка­ко ова­кви до­га­ђа­ји ути­чу на срп­ски жи­ваљ у Ва­шој Епар­хи­ји?

– У по­след­ње вре­ме осе­ти се не­ка по­себ­на тен­зи­ја, вра­ћа се ре­то­ри­ка ко­ја је би­ла ак­ту­ел­на у вре­ме­ни­ма ка­да је наш на­род нај­ви­ше стра­дао на овим про­сто­ри­ма и ка­да су љу­ди оста­ја­ли без до­мо­ва и нај­ми­ли­јих са­мо због то­га што су у очи­ма дру­гих раз­ли­чи­ти, у очи­ма оних ко­ји не схва­та­ју да смо сви де­ца Бо­жи­ја и као та­кви има­мо сло­бо­ду ко­ју ни­ко не сме да огра­ни­ча­ва ово­зе­маљ­ским по­ступ­ци­ма. На­ши вер­ни­ци го­ди­на­ма уна­зад су на­ви­кли на ова­ква де­ша­ва­ња и код њих се ја­вља не­што што се ви­ше мо­же опи­са­ти као огор­че­ност не­го као страх, јер на­род ових про­сто­ра је тр­пе­љив и сми­рен на­род, на­род ко­ји и на­ши све­ште­ни­ци по­у­ча­ва­ју да као Хри­стос раз­бој­ни­ку опро­сте, бу­ду ис­трај­ни до кра­ја и во­де се ре­чи­ма: „Али ко­ји пре­тр­пи до кра­ја, бла­го ње­му!“ (Мт. 10, 22; 24, 13). Ми се као Цр­ква тру­ди­мо да наш на­род оп­ста­не и оста­не ве­ран сво­јој пра­во­слав­ној ве­ри, јер је то чи­нио и кроз ве­ко­ве. На­ша ве­ра нас учи да бу­де­мо истин­ски Бо­жи­ји љу­ди да у на­шим ср­ци­ма не­ма мр­жње и зло­бе и да по­на­ша­ју­ћи се та­ко одр­жи­мо на­шу ве­ру на овим про­сто­ри­ма жи­вом. Због свих ло­ших де­ша­ва­ња то је по­не­кад те­шко, али је због то­га ра­до­сно, до­сто­јан­стве­но и ча­сно!

Ка­кве су ре­ак­ци­је хр­ват­ске јав­но­сти?

– Што се ти­че ре­ак­ци­је јав­но­сти, ме­ди­ја пр­вен­стве­но, ве­ћи­ном се ова­кве ства­ри ста­вља­ју под те­пих. Тек по­не­ки пут у не­ким ме­ди­ји­ма са ма­њим ра­ди­ју­сом за­сту­пље­но­сти про­ву­че се не­ка реч о не­ми­лим до­га­ђа­ји­ма, док у оним ме­ди­ји­ма ко­ји има­ју ве­ћи про­стор углав­ном та­кве ства­ри из­о­ста­ју, да ли због то­га што сма­тра­ју да та­ква вест ни­је ин­те­ре­сант­на чи­та­о­ци­ма или због то­га што су ин­стру­и­са­ни да та­кве ства­ри не пре­но­се. Да не по­сто­је зва­нич­не стра­ни­це епар­хи­ја Срп­ске Пра­во­слав­не Цр­кве ве­ро­ват­но се за те слу­ча­је не би чу­ло ни у ме­ди­ји­ма у Ср­би­ји и Ре­пу­бли­ци Срп­ској, ко­ји ру­ку на ср­це, за­и­ста, сва­ки пут ис­пра­те сва де­ша­ва­ња ко­ја се ти­чу по­ло­жа­ја Цр­кве и Ср­ба у Хр­ват­ској. Ка­да го­во­ри­мо о ре­ак­ци­ја­ма по­ли­ти­ча­ра, ту је тек по­себ­на при­ча. У ве­ли­кој ве­ћи­ни слу­ча­је­ва ре­ак­ци­је из­о­ста­ју, они ко­ји тре­ба да за­шти­те и вр­ше свој по­сао ко­јим се бу­са­ју у пр­са оста­ју не­ми и пу­шта­ју да вре­ме из­бри­ше из се­ћа­ња. Мо­жда ни­је ни чу­до да је та­ква си­ту­а­ци­ја, јер се све че­шће из го­во­ра по­ли­ти­ча­ра мо­же чу­ти о ожи­вља­ва­њу ду­хо­ва про­шло­сти, баш оних ко­ји су до­ве­ли до ста­ња у ко­јем се на­ла­зи­мо. Го­во­ри се је­зи­ком про­шло­сти из нај­мрач­ни­јег до­ба вла­да­ви­не НДХ. Не та­ко рет­ко, сти­че се ути­сак да су сви оста­ли гра­ђа­ни дру­гог ре­да и па­жња се скре­ће на по­ло­жај ма­њи­на у дру­гим зе­мља­ма у ре­ги­о­ну уме­сто да се они­ма ко­ји жи­ве у Хр­ват­ској пру­жи аде­кват­на за­шти­та и по­моћ. Ми то са­гле­да­ва­мо и кроз при­зму стра­да­ња Хри­сто­вог, ко­ји је пре­тр­пео мно­ге му­ке, али на кра­ју се спа­сао, сто­га и ми те­жи­мо ка то­ме, ра­де­ћи, об­на­вља­ју­ћи и гра­де­ћи из да­на у дан за бу­ду­ћа по­ко­ле­ња, тру­де­ћи се да им обез­бе­ди­мо све­тли­ју бу­дућ­ност про­ла­зи­мо кроз ра­зна ис­ку­ше­ња.

Пре­о­све­ће­ни Вла­ди­ко, по Ва­ма, ко­ји су нај­ве­ћи про­бле­ми са ко­ји­ма се да­нас су­о­ча­ва­ју СПЦ и пра­во­слав­ни вер­ни­ци у Хр­ват­ској?

– По­ред свих про­бле­ма ко­ји по­тре­са­ју јед­ну др­жа­ву, Цр­ква је жи­ви ор­га­ни­зам ко­ји де­лу­је ве­ко­ви­ма уна­зад у истом прав­цу и са истим ци­љем, одр­жа­ва­њем и не­го­ва­њем тра­ди­ци­је, бри­гом за вер­ни­ке и чу­ва­њем на­ци­о­нал­ног иден­ти­те­та. Цр­ква је ве­ко­ви­ма про­ла­зи­ла кроз те­шке пе­ри­о­де и сва­ки од тих пе­ри­о­да су до­не­ли и не­што до­бро за за­јед­ни­цу ве­ру­ју­ћих у Хри­сту. Но­си­ла је крст ко­ји је у по­је­ди­ним вре­ме­ни­ма био ве­о­ма те­шко бре­ме, али ко­је ни­кад и ни под ко­јим усло­ви­ма ни­је сло­ми­ло ве­ру. То се са пу­ним пра­вом мо­же ре­ћи и за Срп­ску Цр­кву у Хр­ват­ској. Упр­кос свим не­да­ћа­ма, ма­те­ри­јал­ним и оним по­врат­нич­ким, ни­смо за­бо­ра­ви­ли оно што нас све за­јед­но спа­ја, а то су бо­го­слу­же­ња и са­бра­ња у хра­мо­ви­ма. Та­ква са­бра­ња ни­су про­же­та по­ли­тич­ком но­том, не иза­зи­ва­ју ни­ка­ква раз­два­ја­ња и су­ко­бе, већ ули­ва­ју на­ду и да­ју охра­бре­ње вер­ни­ци­ма да ис­тра­ју. Је­дан од ак­ту­ел­них про­бле­ма је­сте де­ло­ва­ње тзв. Хр­ват­ске пра­во­слав­не цр­кве, али ту иде­ју тре­нут­но за­го­ва­ра вр­ло ма­ли број љу­ди. Та ре­то­ри­ка и ожи­вља­ва­ње не­че­га што је до­ве­ло до по­кр­шта­ва­ња ве­ли­ког бро­ја вер­ни­ка у пе­ри­о­ду Дру­гог свет­ског ра­та же­ли да ухва­ти за­мах и да­нас. Та­да­шњи Па­ве­ли­ћев ре­жим из­вр­шио је ге­но­цид над свим не­хр­ват­ским ста­нов­ни­штвом у НДХ, а ко­нач­на де­сти­на­ци­ја ХПЦ је би­ла да уни­шти сва­ки траг по­сто­ја­ња пра­во­сла­вља и пра­во­слав­них Ср­ба на овим про­сто­ри­ма. Ми се бо­ри­мо про­тив та­квих де­ло­ва­ња и чи­ни­мо све што је у на­шој мо­ћи да за­шти­ти­мо и по­ште­ди­мо вер­ни­ке од би­ло ка­квог про­го­на и стра­да­ња.

Ка­ква је са­рад­ња, и ка­ко је Ви оце­њу­је­те, из­ме­ђу Ри­мо­ка­то­лич­ке цр­кве и Срп­ске Пра­во­слав­не Цр­кве у Хр­ват­ској да­нас?

– Увек смо се тру­ди­ли да из­гра­ди­мо нор­мал­не и до­бре при­ја­тељ­ске од­но­се, све у но­ти је­ван­ђел­ских по­у­ка. Од­но­си су у по­след­ње вре­ме ко­рект­ни и на ни­воу, а и ми смо се увек по­на­ша­ли у скла­ду са тра­ди­ци­јом и ве­ром, чу­ва­ју­ћи свој на­ци­о­нал­ни и вер­ски иден­ти­тет, а по­шту­ју­ћи ту­ђа ми­шље­ња и уче­ња. По­вре­ме­но се де­ша­ва­ју су­сре­ти из­ме­ђу ме­не као над­ле­жног ар­хи­је­ре­ја и би­ску­па ко­ји сто­лу­ју на под­руч­ју на­ше Епар­хи­је и то­ком та­квих су­сре­та раз­го­ва­ра се о ра­зним го­ру­ћим те­ма­ма ко­је су ак­ту­ел­не, од ста­ња у Пра­во­слав­ној и Ри­мо­ка­то­лич­кој Цр­кви, по­ло­жа­ју вер­ских за­јед­ни­ца до ста­ња у др­жа­ви. На­ша Цр­ква је пре­тр­пе­ла ве­ли­ку тра­ге­ди­ју у два­де­се­том ве­ку на овим про­сто­ру и су­клад­но са тим ми се тру­ди­мо да те ства­ри не за­бо­ра­ви­мо и да се по­све­ти­мо за­це­ље­њу отво­ре­них ра­на. Дог­мат­ска уче­ња и пре­да­ње су раз­ли­ке пре­ко ко­јих не мо­же­мо да пре­ђе­мо, a ми се не од­ри­че­мо на­шег пра­во­слав­ног уче­ња. Сви до­бри љу­ди глад­ни су окре­пљу­ју­ће је­ван­ђел­ске ре­чи и то је оно што по­ве­ћа­ва од­го­вор­ност нас ко­ји во­ди­мо ка­ко Пра­во­слав­ну та­ко и Ри­мо­ка­то­лич­ку Цр­кву, јер са­мо да­на­шње те­шко и ту­роб­но вре­ме тра­жи и жед­но је рев­но­сних све­до­ка уче­ња Хри­сто­вог. Пра­во­слав­на Цр­ква и ми као све­до­ци ње­ног уче­ња ду­жни смо бри­ну­ти не са­мо за сво­је спа­се­ње већ и за спа­се­ње свих бли­жњих око нас и ра­ди то­га мо­ра­мо да се бо­ри­мо за спа­се­ње вас­ко­ли­ке тво­ре­ви­не Бо­жи­је, јер „сва­ки од нас не­ка уга­ђа бли­жње­му на до­бро ра­ди на­прет­ка“ (Рим. 15, 2).

Сне­жа­на Круп­ни­ко­вић

Извор: Православље бр. 1151 (1. март 2015. г.), стр. 11–13.

Извор интернет издања: Поуке.орг

Преузмите страницу "Православља" у ПДФ-у

View attachment: Pages from Pravoslavlje 1151 press NBS Vl. Gerasim.pdf

Предавање у Ваљеву Епископа будимљанско-никшићког Господина Јоаникија

Отац Томас Хопко (1939-2015) уснуо је у Господу 18. марта 2015. године. Отац Томас Хопко дао је изузетан и непроцјенљив допринос развоју православне теологије и литургијског живота у Америци током ХХ вијека. Отац Томас Хопко и његова животна мисија, свештенослужење, научно стваралаштво, доказ су да се Предање Цркве непрестано надограђује и исписује дјелима и животом Отаца и учитеља Цркве, какав је и он био.

Лик и дјело оца Томаса живи су доказ да Свете оце Црква није рађала само у периоду златне патролошке књижевности у вријеме епохе Васељенских сабора, већ их рађа увијек, јер Дух Свети дише гдје хоће и надахњује оце и учитеље Цркве у свим епохама, а у овој епохи, поред осталих црква је родила и Дух Свети надахнуо великог учитеља и богослова, оца Томаса. Овај нама савремени учитељ Цркве био је успјешан и као професор и као проповједник Ријечи Божје. Био је ствараоц и духовни и биолошки. Припадао је једној сјајној генерацији православних свештеника и богослова – имао је ту част и благослов, да је духовно узрастао и стасавао уз велике оце и богослове који су му били и учитељи али и старије колеге на Академији Св. Владимира у Њујорку, као што су Александар Шмеман, Јован Мајендорф, Николај Арсењев и други еминентни богослови. Био је професор (1968-2002) и декан (1992-2002) Духовне академије Светог Владимира у Њу Јорку.

Био је велики љубитељ српских духовника и светитеља: Светог владике Николаја и Светог оца Јустина (Поповића). Иза себе је оставио велики број духовне дјеце, које из других конфесија превео у хришћанство и учврстио у крило Црквено. Српској црквеној и акдемској заједници нарочито је познат захваљујући преводу његовог четворотомног катихизиса „Православна вера“, захваљујући којем су многе генерације православних студената напојене првим капљицама живе воде Богословља.

Извор: Епархија бихаћко-петровачка

• Епархијске вести
  

|