Погледајте плакат

У исто време, сходно прописима Устава Српске Православне Цркве Свети Архијерејски Синод је умолио Његову Светост Патријарха српског г. Иринеја да до коначне одлуке Светог Архијерејског Сабора овим поводом администрира Епархијом канадском, при чему ће му испомагати Преосвећени Епископ г. Теодосије (члан Светог Архијерејског Синода) и Преосвећени Епископ г. Максим.

Извор

- Хрватска је држава стварне, а не само прокламоване толеранције, поручила је данас председница Хрватске на свечаној академији одржаној у загребачком ХНК поводом обележавања два века српске просвете и 10. годишњице од оснивања Српске православне гимназије у Загребу, одавши признање црквеном просветном раду.

Домаћин академије, која је од самог јубилеја више промовисала хрватско и српско заједништво, Високопреосвећени Митрополит загребачко-љубљански др Порфирије (Перић) надахнуто је говорио како је “Бог хтео различитости да би се међусобно обогаћивале”. -Једнообразност није циљ, већ једнодушност у различитости, која је неопходна и једина Богу мила. Морамо бити једнодушни у чињењу добра и то је циљ једних и других, без обзира на то како се ко моли Богу. Морамо чувати све што нас зближава и то је темељ мирне и сретне будућности, поручио је митрополит Порфирије, који је први на једном месту досад успео да окупи три хрватска председника: бивше Стјепана Месића и Иву Јосиповића и актуелну председницу Колинду Грабар-Китаровић.

Његово преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј гимназијалцима је поручио нека, ако и оду из Хрватске, чак и у Србију, знају да је Хрватска увек “њихова земља”.

Тим речима је Свети апостол Лука отпочео своју јеванђелску повест и ударио темељ свега што би се могло назватихришћанском или црквеном историјом. Суштина ових речи се огледа у делу једног потоњег историчара Цркве, чувеног Јевсевија Памфила, који је, желећи да попут Луке пише црквену историју, схватио да то не може чинити по старим правилима, тј. нити Ab Urbe Condita, нити олимпијадама, нити сотвореніемъ міра, нити листама краљева и царева. Историја Цркве је, наиме, таква да, као икона Будућег, обухвата све историје – сваког града, државе, племена и народа. Јевсевије је, стога, у свом Хроникону упоредо поређао хронографске табеле различтих народа и крајева, препознавши да је њихово кључно одређење време за сотворити Господеви, тј. време Цркве. Многи су и пре Јевсевија покушали да универзално прерачунају и ускладе године, и то великани попут Ефора, Полибија, Диодора и Овидија, али ниједан од њих није успео у свом труду, јер је историја и после њих остајала парцијална и смислена само из перспективе једног краја земље и једног делића времена. Историја Цркве се није могла друкчије записивати до хронологијом која не сведочи поделе – царство које се по себи раздели и које не може опстати – већ Божју делатност сабирања многих у времену, испуњење библијског ишчекивања – да је дошло Царство Божје. Касније ће Блажени Јероним превести на латински и употпунити Јевсевијево дело (Χρονικον–Temporum liber), што ће у даљој историји, доприносом Дионисија Малог, довести до појаве потпуно новог начина рачунања времена, који ће у осамнаестом веку усвојити и православни народи: периоду од Аврама до Христа (Мт 1, 17) следује Лѣто Господне илити Anno Domini.

Поштовани читаоци, пред Вама је нови број часописа за историју Епархије браничевске, у коме представљамо повест наше помесне Цркве, која пребива у Пожаревцу и браничевској регији од апостолских времена до данас. Осмелили смо се, дакле, да попут Светог апостола Луке изложимоказивање о догађајима који су се међу нама збили, верујући је да је живот једне, свете, саборне и апостолске Цркве, окупљене око једног епископа, у једној Евхаристији – баш као што су и Писмом осведочени, спасоносни догађаји о којима Лука говори – икона онога Будућег, икона спасења које се тек има збити, али које се већ сада, кроз Цркву збива.

У броју који је пред Вама, сусрешћете се са Хрониконом Епархије за 2014, репортажом о прослави дводеценијског архијерејског јубилеја овдашње Цркве, различитим сведочанствима о животу Цркве на овим просторима, као и специјалним прилозима о историји овдашње Цркве и земље у којој она странствује. Коначно, велику захвалност дугујемо презвитеру Александру Михаиловићу, претходном уреднику Браничевског весника, чијим великим трудом је овај часопис обновљен 2010. године и чији рад нам је био узор да се Браничевски весник од ове године појави у новом руху.

ђакон Томислав Пауновић

Погледајте целокупан садржај овог броја.

CIP - Каталогизација у публикацији

Народна библиотека Србије, Београд

271.222(497.11)

БРАНИЧЕВСКИ весник : часопис Епархије браничевске /

главни и одговорни уредник Александар Михаиловић.

- Год. 1, бр. 1/2 (2009/10) -.

- Пожаревац (Хајдук Вељкова 2) : Епархија браничевска,

2009/10 - (Крагујевац : Графостил). - 21 cm

Наставља традицију истоимене публикације која је излазила од 1933-1941. год.

ISSN 2217-5067 = Браничевски весник

(Пожаревац. 2010)

COBISS.SR-ID 182153484

Многобројни верници, који су пристигли из целе Епархије да учествују у овом светом сабрању, дочекали су свог Архипастира испред нове цркве да приме архијерејски благослов. У име Општине Неготин, данашњој свечаности присуствовала г. Надица Васић, заменица председника Општине. После освећења цркве и нових Антиминса, који ће бити дати свим епархијским храмовима, србовски парох, протојереј Зоран Јовић, прочитао је Повељу о освећењу, која је потом стављена у темељ цркве.

Преосвећени Епископ Иларион началствовао је светим архијерејским сабрањем, уз саслужење архимандрита Козме, игумана манастира Буково и свештенства Епархије тимочке. Појао је хор Саборног храма Свете Тројице из Неготина. Велики број деце и верних приступили су светом Причешћу, а потом је владика Иларион обавио чин ломљења славског колача са овогодишњим домаћинима црквене славе, г. Војиславом Станковићем и г. Атанаском Филиповићем, који су уједно и велики приложници новосаграђене цркве. Следеће године колачар ће бити г. Александар Анђеловић

Епископ се обратио беседом сабраном народу рекавши да смо се данас окупили да обавимо овај свети чин великог освећења храма. Храм се освећује само једанпут и због тога је овај дан посебан и значајан за све нас. Владика се присетио и поменуо блажене успомене оца Петра Стоиљковића, пароха неготинског и србовског, који је уз помоћ мештана села Србово саградио овај храм али, по вољи Божијој, није дочекао његово освећење. „Да поменемо сада, као што смо га поменули на светој Литургији, нашег, незаборавног драгог брата и саслужитеља, пријатеља и родитеља, оца Петра. Нека му је вечан спомен у ове празничне дане и нека му Господ подари место у рајским насељима са свима светима за превелики труд који је уложио у обнову храмова на парохијама на којима је служио. За све што је учинио за своје парохијане за које се молио да их Господ спасе“ – рекао је владика.

Данашњем значајном догађају присуствовала је и породица блаженоупокојеног протојереја-ставрофора Петра Стоиљковића, ћерке Невена и Марина са својим породицама.

У порти цркве потом је уследио музичко-рецитаторски програм у коме су наступили хор Саборног храма Свете Тројице из Неготина, ученици ОШ “Стеван Мокрањац“ из Србова и КУД „Стеван Мокрањац“ из Неготина.

Додељене су Архијерејске Похвалнице заслужним приложницима за подизање и уређење нове цркве Васкрсења Господњег: Атанаско Филиповић, Боривоје Станковић, Александар Анђеловић, Дејан Ивановић, Војислав Лаудановић и ЦО Србово.

Након тога свечаност је настављена пригодном прославом за Епископа, свештенослужитење, званице и верни народ, коју је организовала Црквена Општина Србово.

Земља живих

Владика Атанасије Ракита, један од најугледнијих великодостојника Српске Православне Цркве, дугогодишњи викарни епископ патријарха Павла, сада Епископ бихаћко-петровачки, у Васкршњем интервјуу за Наше новине каже да председнику Србије Томиславу Николићу и премијеру Александру Вучићу саветује да им у срцу увек буде љубав према људима, а да мир мора да им буде главни политички задатак. Свим верницима, с друге стране, поручује да у недељу оду на Литургију без обзира на то да ли су постили.

Шта бисте саветовали верницима на велики празник?

Морамо да се удубимо у празник и догађај који празнујемо, у разумевање, уместо што мислимо како да трошимо новац који немамо на храну. Најважније је да се окупимо, саберемо, исто као што је господ Исус Христ сабрао своје ученике.

Часописи и интернет пуни су савета шта треба урадити или јести за празник како би нам Бог испунио све жеље. Шта је то што верници треба да ураде на Васкрс?

Да буду на Литургији! То је јако важно. Најважније је да пре тога свако у свом срцу направи места да с радошћу прими Христову поруку.

Сваке године се води полемика око поста. Да ли су изједначени они који посте 40 дана и може ли се причестити после недељу-две поста... Шта је од тога исправно?

Има много обимних књига које су о томе писале. Једина истина је да свако треба да пости према својим моћима, али с љубављу према Богу, да на Васкршње јутро, пре причести не једе ништа, и да без оптерећења и негативних емоција, са добром вером у Христа и чисте душе прими причест.

Овај Васкрс дочекујете у БиХ као Епископ бихаћко-петровачки. У каквом су положају Срби у Вашој Епархији?

Пре неколико дана био сам у селу Говедарници, надомак Босанске Крупе. Ту смо имали једну богомољу - у доњем делу је била капела, на горњем спрату становао је свештеник. Покрај ње је бунар где су 1941. стрељани Срби. Та наша богомоља разрушена је крајем последњег рата. Срби су се иселили, а имање које се граничи с овим власници су продали и ту сада ниче џамија. Наше комшије хтеле су да купе и наше имање и мада су били љубазни у свом захтеву, ја сам ту понуду одбио. Џамија је скоро готова, могу људи да граде кад има новца. У селу је остало десетак Срба, старих људи. Наш дом изгледа као мртвац, разрушен, свештеник ту више не станује јер је све порушено. Мој циљ је да се та слика промени.

Да ли је и ту новац проблем?

Новца немамо, али чак и да га имамо, не знам како бисмо све постигли када нема људи.

Шта планирате да урадите?

Хоћу да окупим страдалнике који су се разбежали по свету, који немају ни своје удружење, попут људи из неких других градова. Да са Крупљанима запишемо шта се десило, да се истина не изгуби и не заборави. Зато их све зовем да се мени обрате, да заједно бар њихово страдање сачувамо од заборава.

Како с комшијама муслиманима, недалеко од Епархије је џамија?

Јесте, недалеко од цркве је и муслиманско гробље. Морам да кажем да су према нама јако љубазни. Иако има 150 Срба у граду, сами су дошли да сниме Васкршњу поруку верницима. Наша порука коју шаљемо и њима је порука радости и љубави.

С обзиром на ту пажњу, како оцењујете рад председника Николића и премијера Вучића. Има ли Црква ту замерки?

Председник и премијер Србије, али и наше власти у БиХ и Републици Српској, имају јако тежак и одговоран посао. Редовно гледам вести и увек помислим: "Боже мој, није лако бити вођа народа." Срео сам их недавно, на Лазареву суботу, обојица су била на слави Патријарха. Мало смо разговарали, а председник Николић је обећао да ће нас посетити кад буде долазио у званичну посету Бањалуци.

Шта бисте њима поручили или саветовали као Васкршњу поруку?

Пре свега, честитам им Васкрс! Саветујем им да им мир буде увек на првом месту и да се за њега увек боре. Нека сачувају мир у својим срцима јер то је једна од најважнијих Христових порука. Друга порука је да увек имају љубави за ближње.

Председник Србије 17. априла иде у Ватикан, где ће се састати с папом. Како гледате на тај сусрет?

Сигуран сам да је Председник добро промислио и да зна с којом поруком иде.

Да ли би вам сметало да папа дође у Србију?

То је питање на које одговор треба да дају мудрији и искуснији.

Извор: Наше новине, Тања Ковачевић

За Васкрс се каже да је највећи хришћански празник. Овај празник је величанствен и посебан, јер је њиме смрт поражена, а живот је побиједио. Које поруке носи Васкрс?

Најприје желим да се захвалим вама што сте извољели да обавиите интервју са мном. Желио бих поздравити све слушаоце Радио-телевизије Републике Српске. Христово васкрсење је најрадоснији догађај који се десио у историји људске цивилизације, па је логично да је највећи хришћански празник. Васкрс се прославља као успомена на дођађај којим је побијеђена смрт. Одмах од почетка и настанка Цркве, Васкрс је постао централни догађај од којег и са којим се креће читав богослужбени живот Цркве. Дакле сва теологија и сва духовност Цркве је заправо Васкрс. Много је порука, вјероватно је то Божја воља и Он је то сам осмислио да се сваке године када се прославља Васкрс, ми као Православна Црква Христова увијек имамо нешто ново да поручимо овом свијету, а што је управо инспирисано догађајем Васкрсења Господњег.

Прва и основна порука јесте да је живот и све оно што он носи са собом, и добро и зло, итекако има смисла, јер смрт која све обесмишљава је побијеђена - нема више смрти. Смрт је једина заправо трајно умрла, а остаје да живи само нада и то нада у вјечни живот, живот који букти и који никада не престаје. Љепше вијести од ове нема. Отуда ми ове године поручујемо да нада постоји, а та нада није апстрактна, него је она заиста васкрсли Господ Исус Христос. Од свих религијских, политичких, идеолошких вођа које нам доносе некакав бољи живот - само је Христос тај једини који нуди вјечни живот, а на нама је да одаберемо који ћемо живот.

Празнику Христовог Васкрсења претходи Велики или Часни Пост. Шта је сврха овог поста и колико је савремени човјек спреман да се кроз пост, молитву, покајање и причешће приближу Богу и да тако духовно узраста?

Сврха сваког поста, па и Часног поста је да се човјек приближи Богу и својим ближњима. Приближава им се тако што пости, што се моли, а то значи да се бори против самога себе, односно против својих навика, својих ирационалних потреба, свог карактера, својих страсти, које га тјерају да увијек себе ставља у први план. Иако наша модерна цивлизација има утицај на нас више од наших родитеља, и која нас учи екстремном индивудуализму и самодовољдности, ипак савремени човјек, без обзира на нацију, професију или године, спреман је и жељан поста и молитве - боље рећи он жели Бога, који је Света Тројица и Спаситеља, какав је Исус Христос.

Данас савремени човјек је уморан и преварен од свијета, његове потребе, страсти и жеље су проглашене за богове, а ти лажни богови су га охрабрили да окамени своје срце нажалост, и да затвори врата свога срца пред истинитим Богом, који је Света Тројица, али нажалост и пред другим човјеком. А на примјеру Свете Тројице, човјек између осталог, види да је биће заједнице, да не може без других људи, а на примјеру Христа види се да је створен да живи вјечно, са својом душом и тијелом својим. Док са друге стране лажни богови су сахранили живога човјека, јер је таква ситуација у гробу, лежиш у земљи или међу четири зида затворен и одвојен од Бога, од живота људи, некаквим каменом или вратима. Постом и молитвом човјек заправо отвара та врата, зато Господ и каже: ''Молите се и даће вам се, куцајте и отвориће вам се!' Нека ми се опрости за на овом слободном тумачењу, али то су пост и молитва о којима причамо. Ми куцамо и отварамо врата срца свога да у њега уђе Бог и наш ближњи, заборављамо себе, а заправо тада заиста улази Господ Исус Христос, као наш Бог и наш ближњи, који једини показује да мисли на нас, и који је једини којег историја памти да је устао из мртвих. Он долази да васкрсне и нас, да развали врата и камен нашег гроба, јер само Он то може.

Колико је данас и уопште човјеку потребна и важна вјера у Васкрслог Сина Божјег?

У данашњем времену тероризма, политичког лицемјерја и хегемоније, у времену појачане радијације, нуклеарног отпада, у времену необичних болести, страха, депресије, медијске манипулације, не постоји ништа потребније и важније од вјере у васкрслога Сина Божјега, Господа нашег Исуса Христа. Ово вјера није никаква јефтина психичка утјеха у тешким временима, већ напросто васкрсли Исус Христос је истина, и то вјечна истина. Ми данас живимо у времену опште лажи, нама треба заиста истина - а то је васкрсли Христос.

Ако погледате Јеванђеље и читате као су неки од Јевреја и Римљани имали намјеру да прошире причу да је неко украо и сакрио Христово тијело, а да Он и заправо није васкрсао - они су заправо знали да је то страшна сила и импулс, који сви ми данас мање или више осјећамо. Вјера у васкрслог Христа побјеђује сва царства, све невоље, искушења и у исто вријеме буди наду. Срашна је то сила - благо нама можемо рећи!

Како православни вјерници ове године дочекују Васкрс, с више или мање наде у неки просперитетнији живот него ранијих година?

Као што рекох у времену тероризма, глобалне несигурности, економске кризе сви социјално-политички системи на земљи су се показали као непоуздани. Изгледа да старо хришћанско увјерење да је човјек свуда и увијек исти јесте исправно. Тако, стиче се утисак да данас влада опште незадовољство и неизвјесност. Просперитетнији живот је постао политичка флоскула и то је свима јасно, и отуда и толико депресија, нажалост. Људи полажу наду у апстрактне ствари, јер ипак полако се тријезне. Сада насатаје вакум, празан простор који покреће вјечно питање: Чиме испунити тај простор? Заправо људи у томе траже нешто - траже Христа. То значи да им је потребна Црква, да им теба света Литургија која је тијело Христово, како су говорили и наши апостоли и православни светитељи. А то тијело Христово је његово васкрсло тијело, исто оно које су тражиле и жене мироносице. Е то заиста траже данашњи људи, можемо слободно да тако кажемо.

Васкрс је празник који се прославља литургијским сабрањима, али исто тако је празник који се прославља у породици. Колико је овај празник значајан за породицу, као основну јединку друштва?

Знамо да је породица основ свега, и треба тако да буде. Она се с правом и назива домаћом Црквом, а у Цркви, једнако као и у држави, ми живимо и доживљавамо посљедице нечијег понашања које смо научили и стекли у својој породици. Породица је светиња. Ипак, ту треба да имамо расуђивање о духу Христовог васкрсења. Често се дешава да наш модерни индивидуализам намеће да треба да водимо рачуна само и искључиво о својој породици, па имамо често појаве празновања хришћанских празника искључиво у кругу породице, а ван Цркве. То заиста није добро и то није хришћанска философија. Породици је мјесто у Цркви. Дакле, у Цркви се све дешава. У Цркви, као заједници вјерника, се првенствено прославља Васкрс, зато што се Христос по свом васкрсењу прво јавио апостолима, док су служили Литургију. Није се јавио некој породици. Тако се и данас на свакој Литургији у цркви, јавља Васкрс и Христос се даје вјернима у виду хљеба и вина, с којим се и ми причешћујемо и најближе сједињујемо са Христом. Дај Боже да се бринемо о Цркви, онолико колико се данас бринемо о својој породици.

Празник Васкрс је празник када се сјећамо и наших упокојених. Зашто је битно сјећање на наше упокојене?

Ово је празник када се сјећамо свих, и живих и покојних. Али посебно покојних. Зато што, као што рекосмо, Христос је васкрсао из мртвих и обећао свим упокојенима, од памтивијека, да ће једнако тако устати из мртвих, својом душом и тијелом. Било би лијепо да посјетимо гробна мјеста својих драгих упокојених, да им оставимо црвено јаје на гроб и отпјевамо Васкшњи тропар, радујући се скором виђењу и заједничком вјечном животу. Кад овако нешто кажемо, људи нажалост мисле да је то погрешно или секташко учење, страно нашем Православљу, али не, ово је основ вјере наше, јер нам апостол Павле каже: “Ако Христос није устао, узалуд је вјера наша”. Томе се може додати и то, ако не вјерујемо да ћемо и ми васкрснути из мртвих, заиста је узалуд вјера наша.

Казали сте да је потребно при одласку на гробље наших упокојених, понијети и црвено јаје, а обичај је да се за Васкрс припремају, фарбају и украшавају јаја. Шта је симболика тога?

У Православној Цркви има доста симболике. Ми смо Црква која говори, изражава се симболиком, а језик симболике је метафоричан, није магијски. То је језик који настоји да буде јасан свима, а опет да остане дубок. Само фарбање јаја за Васкрс, и то искључиво црвеном бојом, је древни обичај који, како се мисли, потиче још из апостолских времена, јер јаје у себи крије живот, а када пукне његова љуска црвене боје, која је симбол проливене крви Христове, тада се показује тај скривени живот. Тако и са Христом, из његовог распећа, из његовог гроба, када он васкрсне избија, заиста, живот.

У каквој атмосфери се прославља Васкрс у Епархији средњоевропској, на чије чело сте изабрани прошле 2014. године, а гдје сте дошли из манастира Рмањ у Мартин Броду?

У манастиру Рмањ сам био 16 година. У Епархији сам већ 7 мјесеци на новом мјесту епископа. Овдје у дијаспори, уз све техничке потешкоће, прије свега мислим на пословне и животне обавезе нашег народа у Њемачкој, који је условљен и календаром који није православни, мислим да се ипак Васкрс прославља долично нашем црквеном, правосланим предању, што ће се рећи, изнад свега литургијски, а потом и породично, а то је молитвено чему је претходио четрдесетодневни пост, и то је сасвим довољно да се проживи Васкршња радост, односно радост нашег светог Православља.

На којем подручју се налази Ваша Епархија? Колико имате вјерника, цркава? Да ли имате довољно свештеника који могу да задовоље све потребе Епархије?

Епархија се данас налази само на простору државе Њемачке, а до 2011. године она је имала у свом саставу и Аустрију и Швајцарску. У данашњој епархији има око 140 хиљада вјерника, а Срба у Њемачкој, по некој процјени, има од 400 до 600 хиљада. Многи имају њемачка држављанства, па је тешко утврдити тачан број Срба. Имамо овдје 42 парохије и активних свештеника такође 42, имамо 26 црквених општина, манастир Успења Пресвете Богородице у Химелстиру, у коме се и налази тренутно сједиште Епархије, манастир Светог Јустина Ћелијског код Фолде, који је у изградњи, и скит Светог Спирдона близу Франкфурта, односно имамо четири монаха. Храмова на простору наше Епархије има око 35, док се још богослужи на 48 мјеста у многим изнајмљеним католичким храмовима, гдје је мањи број вјерника.

Какав је духовни живот људи који живе далеко од своје матице и колико је важно то да они долазе у цркве? Казали сте да их има од 400 до 600 хиљада, а да има 140 хиљада вјерника. Колика је и каква је улога Цркве у њиховом духовном животу?

Духовни живот је исти као и код људи у отаџбини, и то мислим без разлике. Црква је заједница крштених, православних људи и сви који су крштени и окупљени на литургији око свог епископа или свештеника су Црква, а наша заједничка улога није да његујемо традицију и обичај ради саме традиције и обичаја, него изнад свега да практикујемо да преносимо глас и силу Духа Светога који свједочи и потврђује да је васкрсење Христово и васкрсење наше. Поред бриге о нашим људима, вјера у васкрсење Христово, која нас и покреће, налаже нам да се бринемо о свима који нас окружују.

Преосвећени Владико, шта би била Ваша порука вјерницима Српске Православне Цркве у Републици Српској, Србији и широм расајања поводом Васкрса?

Због вјере у Васкрсење, наш Свети Сава одрекао се земаљске славе и престола. Свети кнез Лазар је пошао на Косово са вјером у васкрсење Христово и васкрсење своје свете војске. Све је у историји наше помјесне Српске Православне Цркве, као и других Православних Цркава, испуњено васкрсењем. Све у нашој историји је побијеђено крстом и вјером у васкрсење Христово. Отворимо своја срца и пустимо Христа да нас васкрсне. Сами заиста не можемо ништа. Радујмо се и веселимо се заједно са нашим светим прецима, јер смо ми заиста, са Христом, побједници, а смрт је кроз васкрсење Христово побијеђена. Христос васкрсе!

Напомена: Васкршњи разговор са владиком Сергијем емитован је на Васкрс, 12. априла 2015. године, у програму Радија Републике Српске. Комплетан интервју можете слушати на овом линку.

Извор: www.rtrs.tv, Радмила Карановић

Оно што је обећао у своме инаугурацијском говору, парафразирајући стихове Арсена Дедића, да ће се он и Загреб вољети јавно, то се доиста и догодило. Митрополит Порфирије постао је судионик свих важних друштвених, црквених и политичких догађања, али уз то и сасвим обичан Загрепчанин, којега се може срести у шетњи Илицом, како сједи на некој тераси кафића у средишту Загреба или лежерно разговара с кестењаром на загребачкој шпици. Око себе окупио је младе, образоване и ангажиране свештенике, који слиједе његову отвореност и комуникативност. Укратко, могло би се рећи да је унио један нови дух у загребачку Српску Православну Цркву, односно да је додатно унаприједио све оно добро што је наслиједио од свога претходника митрополита Јована Павловића, који је такођер био отворен и дијалошки расположен.

Ове године Ускрс по јулијанском календару, по којему се равна и Српска православна црква, пада тједан дана иза Ускрса који су прославили католици, који га славе по грегоријанском календару. И управо је Ускрс био повод за разговор с митрополитом Порфиријем, како би се осврнуо на својих првих девет мјесеци у Загребу.

Девет је мјесеци откако сте постали Митрополитом загребачко-љубљанским. Како бисте резимирали то вријеме?

Хтео не хтео, морао само одмах кренути у матицу живота, пре свега Православне Цркве и мог верног народа. Истовремено сам настојао да оснажим стара пријатељства са католичким бискупима и створим нова, као и да стекнем пријатеље међу представницима других верских заједница: Јеврејима, муслиманима, старокатолицима, протестантима... Потребно је било упознати се и понудити сараднички однос представницима државних институција. У том домену сам задовољан. Сви, до којих то стоји, су показали разумевање, добру вољу и уважавање за потребе СПЦ и њених верника. Надам се да неће проћи превише времена да та добра воља и разумевање дође и до оних који животне проблеме решавају у нашим парохијама, у градовима и селима, где Срби живе или одакле су избегли. Проблеми су добро познати: тешкоће при запошљавању преосталих Срба, непостојање услова за повратак избеглица, проблем исплате пензија, девастирани храмови, решавање проблема елемрнтарних услова живота као што су инфраструктура... Проблем периодичног стварања атмосфере страха међу реално веома сензибилираним преосталим српским становништвом, затим, употребе ћирилице. Дакле, реално, осећања су помешана. Стари и нови пријатељи, и то не само међу званичницима, него и у свакодневном животу, са једне стране, а значајни проблеми Цркве и народа са друге.

Које сте потезе повукли унутар Митрополије загребачко-љубљанске?

Не сматрам да све почиње од мене. Трудим се да у своме раду, пре свега, следим добре примере својих претходника као и свеукуопно искуство Предања Цркве. За сада, највише посматрам и слушам, упознајем, а за конкретне потезе, ако буде потребно, има времена.

Повремено прошећете средиштем Загреба, како људи реагирају на Вас, будући да сте у дугој црној мантији...?

Већ на самом доласку, охрабрила ме је чињеница да долазим у главни град у коме се срећу различите културе. Загребчани су носиоци урбаног, космополитског духа. Стога сам без двоумљења, већ у приступној беседи, доградио Арсенове стихове и рекао да ћемо се „Загреб и ја волети јавно“, а не тајно, јер свесрдно желим да наше породице буду најближи пријатељи. У мантији, на тргу и улици сам када год могу. Многи добри људи то поздрављају и нескривено показују благонаклоност.

С ким сте успоставили односе од других вјерских заједница и какви су они?

Већ сам рекао, готово са свима: католицима, старокатолицима, протестантима, Јеврејима, муслиманима…

Познато је да сте у Ковиљу окупљали око себе младе, интелектуалце, умјетнике...

Почетком деведесетих, када се обнавља ковиљско братство, у време духовне и егзистенцијалне кризе, по благослову владике бачког Иринеја, мој сабрат Епископ далматински господин Фотије и моја маленкост, устројавамо манастир по угледу на манастире на Светој Гори. То су строга правила живота, дуга богослужења, древно византијско појање. Један од аутентичнијих начина хришћанског живота. И ми, монаси смо били млади, а били смо упознати са токовима савремене уметности: роцк'н'ролл, савремено сликарство, театар, уметност уопште... Неки од нас су у манастир дошли из Њујорка, Атине, Москве, Париза, Аустралије.. Као средњовековни манастир, Ковиљ је најближи манастир Београду и Новом Саду. И ништа природније да уметничке душе, жедне Бога живога дођу у манастир. Ковиљ је био духовно скровиште од метежа који је владао. Заједно смо откривали тајну побожности, једни другима обогаћивали духовни живот. Данас сам са многима од њих близак пријатељ. Њихова подршка овде у Загребу не изостаје. Многи ми долазе у госте и овде проводе по неколико дана са мном.

Како је с том врстом контаката сада у Загребу?

Управо поменути београдски пријатељи, писци, редитељи, глумци, музичари, сликари који долазе из Београда, упознају ме са дивним људима, својим колегама из света загребачке културе. Већ сам стекао нека занимљива познанства и имао прилику да разменим мисли пре свега о суштинским, егзистенцијалним и духовним темама које су вечне и универзалне и које не зависе од места и времена, него се тичу свакога човека без обзира ком народу, вери, класи, раси, полу припадао.

Такођер, били сте посвећени раду с овисницима, а сада?

Познато је да смо ми у манастиру Ковиљу први у Србији успешно организовали терапијске заједнице за лечење наркомана. Још увек, колико је могуће са дистанце, духовно надзирем и подржавам овај пројекат. Волео бих, што за сада није могуће, да дугогодишње искуство, које сам стекао везано за ову проблематику, применим и на свом новом положају.

И бавили сте се сектама. Има ли их у Хрватској и каква су сада искуства?

Пре свега, апсолутно поштујем слободу сваког човека да бира себи духовни контекст. При том, није непознато да на огромном савременом тржишту религија постоје велике манипулације од стране појединаца и деструктивних група. Задатак Цркве као и других државних институција је да манипулације оним што је најсуптилније и најсветије у човеку, а то је потреба за Богом, препознају и јавност обавесте о томе. У многим земљама Европске Уније, данас при њиховим владама постоје министарске и интерминистарске комисије које се баве овом темом. За сада, по овом питању нисам стигао да се упознам са ситуацијом у Хрватској.

Сви Вас доживљававају као отворену и толерантну особу?

Може се рећи и толерантан. То је комплимент који, у неку руку, прија. Али, мислим да у речнику хришћана, ова реч не изражава у потпуности нашу веру. Христос није био просто толерантан. Он је пре свега волео, волео је све људе. Ако сам само толерантан, значи, подносим некако и оне који нису моје вере или ми нису по вољи, по неком другом основу. Мене су моји духовнци, владика Иринеј, светогорски старци и поједини свештеници у Србији и Грчкој, учили Јеванђељу, учили су ме да волим све људе, без разлике. Заиста, настојим да тако живим, тако учим монахе, студенте, свештенике, вернике. Да је другачије не бих се осећао живим!

Такођер је позитивно одјекнуло Ваш глас око паљења хрватске заставе и ратних хушкања?

Одговор је сличан. Ако сам хришћанин, не могу толерисати насиље, а камо ли га отворено или прикривено промовисати. Свештеник мора да исцељује, лечи, узроке насиља, да помогне пре свега жртвама насиља, али и онима који су протагонисти. Не осуђујемо човека, него његов грех. Човека подстичемо на покајање.

И на крају, ово је пригода да упутите и своју ускрсну поруку преко нашега листа.

Васкрсењем својим Христос излива безобалне океане љубави на све људе, на сваког човека без изузетка, али позива и нас да усвојимо ту љубав, да усвојимо Њега. Усвојивши га постајемо једно с Њим, али смо позвани да постанемо и једно са другима. У том јединству све разлике нису дате ради супротстављања и сукоба, него због допуњавања и могућности даривања. Васкрсењем нас Господ позива на идеал јединства које не значи једнообразност, већ једнодушност у различитости и љубави. Стога, Васкрсли Господе дај да речи твоје, „да сви једно буду“, постану живот нашега живота!

Извор: Вечерњи лист, линк http://www.vecernji.hr/hrvatska/mitropolit-porfirije-krscanin-sam-i-ne-toleriram-nasilje-zato-sam-i-osudio-spaljivanje-hrvatske-zastave-999840

• Интервјуи
  

|

Само неколико дана после тог величанственог дочека, у том истом Јерусалиму, иста та маса, урлала је: „Узми га, узми, распни га, распни“. Па на крају, ухватише, попљуваше, осудише и разапеше највећег добротвора свога. Без разлога, без гријеха уз само неке лажне свједоке. „И би тама по свој земљи“ (Лука 23, 44).

Црквене пјесме пјевају жалопојку: „За које добро распесте ме, не дадох ли вам ману с неба, а ви мени жуч, болеснике ли ваше не лијечих, мртве подизах а ви мени Крст. За које добро осудисте ме.“

Христос је тада поручио ученицима својим и свима нама: „Ако мене изгнаше, и вас ће гонити, ако моју ријеч одржаше, и вашу ће одржати и све ће вам ово чинити имена мојега ради“. (Јн. 15, 20-21)

Нико тада није могао претпоставити да Бога не могу убити. Да ће Христос и себе да васкрсне. А десило се и то чудо над чудина, убједљиво, јавно, свечано и славно. Доста да порази све оне који не вјероваше „проповиједи Његовој“. Но и тада се нашло оних који су тражили изговор у мађији, у лажима, а не у Истини коју је Христос поред Закона љубави донио.

Христово Васкрсење је вододелница људске историје. До Њега – истински прогрес је био немогућ, од Њега – он постаје могућан. „Нико у свијету људском на овој земљи, није тако свет потресао као Господ Христос својим Васкрсењем“. (Ава Јустин, Мисли, 2009, стр. 70).

Сав наш живот, све наше живљење на земљи, без наде на васкрсење губи свој зачај, губи свој смисао. Не вриједи живјети без Бога. А да је Христос само дошао и лијечио, зар би нам био прави Бог? То чине и љекари и продужавају нам унеколико живот наш. Христос је љекар душа и Његов лијек је у вјечности у излијечењу од првородног гријеха, од смрти. Не каже ли Свети Јован Златоуст у свом Васкршњем слову: „Гдје ти је смрти жалац, гдје ти је аде побједа“? Христос Васкрсе и Својим васкрсењем створи нови извор живота.

Живимо, зато, Христом, живим, Христом Васкрсним али и, као у ове предваскршње дане, ево, сада и овдје, Христом страдалним. Јер ако Христа Господа издаше, шта онда да очекује слуга Његов? Али и у томе се потврђује и остварује наша Заједница. У познању „првога између њих“ и свештеници и паства њихова у том страдању спремају се да им живот буде озарен радошћу Васкрсења и да би имала смисла сва наша страдања у овом свијету.

ХРИСТОС ВАСКРСЕ – РАДОСТ ДОНЕСЕ!

Поклонимо се Његовом Васкрсењу.

Ваш Епископ канадски Георгије и свештенослужитељи Епархије канадске:

Протојереј-ставрофор Михајло Додер

Протојереј-ставрофор Живорад Суботић

Протојереј-ставрофор Мирослав Дејанов

Протојереј-ставрофор Обрад Филиповић

Протојереј-ставрофор Лазар Вукојев

Протојереј-ставрофор Василије Томић

Протојереј-ставрофор Мирољуб Тодоровић

Протојереј-ставрофор Првослав Пурић

Протојереј-ставрофор Милутин Вељко

Протојереј-ставрофор Милован Средојевић

Протојереј-ставрофор Драго Кнежевић

Протојереј-ставрофор Васа Пејовић

Протојереј-ставрофор Драгомир Нинковић

Протојереј-ставрофор Љубомир Рајић

Протојереј-ставрофор Војислав Павловић

Протојереј-ставрофор Милојко Димитрић

Протојереј-ставрофор Радован Марић

Протојереј-ставрофор Десимир Видовић

Протојереј Душан Гњатић

Протојереј Јовица Ћетковић

Протојереј Горан Гојковић

Протојереј Златибор Ђурашевић

Протојереј Милан Јовановић

Протојереј Малиша Миловановић

Протосинђел Василије (Гавриловић)

Протонамесник Ђуро Самац

Протонамесник Александар Гујаничић

Протонамесник Милош Пурић

Протонамесник Ђорђе Цимеша

Протонамесник Александар Црногорац

Јереј Марко Радмановић

Јереј Јован Б. Марјанац

протођакон Стефан Икономовски

ђакон Ђурађ Којић

Извор: http://www.istocnik.com/vesti/704-poslanica-vaskrsnja-episkopa-kanadskog-georgija.html

Чланице Кола присуствовале су Светој Литургији у Саборном храму СветеТројице, а потом је председница Кола г. Александра Петровић поздравила присутне и подсетила на давну 1904. г. када су угледне жене Неготина, вођене хуманошћу и патриотизмом основале Коло српских сестара у Неготину, само годину дана, након оснивања београдског Кола сестара.

За успешан рад свих ових година, посебно је захвалила свештеницима Саборног храма, протојерејима – ставрофорима Ранку Јовићу и блаженоупокојеном Петру Стоиљковићу, којима су, у име Кола, додељене захвалнице. У име упокојеног проте Петра, захвалницу су примили чланови најуже породице. Садашњем старешини храма, протојереју Милану Радовићу, председница Кола уручила је дрворезни крст као поклон за несебичну помоћ и подршку коју пружа раду Кола. Захвалницу је добила и трговина „Владејић“ за велики донаторски прилог у реновирању Дома Кола.

Г. Александра Петровић је позвала све људе добре воље да и убудуће својим прилозима помажу племенити рад овог удружења.

Уз пригодно славље чланице Кола ни данас нису заборавиле да покажу хуманост на делу. У сарадњи са Центром за социјални рад подељено је двадесет пакета хуманитарне помоћи социјално угроженим породицама.