У петак, 19. јуна 2015. године Његова Светост Патријарх српски Г Иринеј, администратор Епархије канадске посетио је храм Св. оца Николе у Хамилтону на Бартон улици. Црква Св. О. Николе на Бартону у Хамилтону духовно je језгро најстарије Српске Православне парохије у источној Канади. Срби су почели да се настањују у Хамилтон још од 1904. године. На иницијативи групе староседелаца, претежно са територије бивше Аустроугарске царевине, основана је парохија 1913. године. Парохија је основана под покровитељством Руске Православне Цркве, али је дошла под јурисдикцијом Српске Православне Цркве 1920. године.

Његову Светост испред богомоље, дочекао је велики број људи и мноштво деце. Мали српчићи, у народним ношњама у шпалиру, направили су величанствено-традиционални дочек своме архијереју. Уз цвеће, погачу и со, како доликује обичају, поздравили су Његову Светост Патријарха српског Г. Иринеја. Старешина и парох храма Св. оца Николе, протојереј-ставрофор Војислав Павловић, на улазу у храм, бираним речима пожелео је добродошлицу Српском патријарху. Ово је четврта посета Његове Светости овој богомољи. У 19 часова Његова Светост Патријарх српски Г Иринеј, администратор Епархије канадске служио је Акатист Пресветој Богородици. Храм је био испуњен верницима који нису скривали духовну радост и задовољство, а поводом посете свога Духовног оца и Патријарха српског.

У храму Св. Николе, који је био испуњен великим бројем верника, а након служеног акатиста, Патријарху српском Иринеју пожелео је добродошлицу старешина храма прота Павловић између осталог рекавши: ”Сваки молитвени сусрет са Вама, Ваша Светости, изузетан је догађај за овај честити и побожни народ града Хамилтона и околине. Верујемо и знамо да ће нас овај вечерашњи сусрет и Ваш благослов, још више учврстити да истрајемо на Божијем путу и на стази Православља којим наш народ иде кроз векове. Свако време има своје бреме, своје тешкоће. И ово наше време је бременито, тешко, где живот пред нас поставља увек нове задатке. Уверени смо да ће ово нам ово молитвено сабрање вечерас у Хамилтону, веома Благодатно помоћи. Верујем, сви ћемо бити јединствени под омофором Св. Саве и Вашим мудрим вођством. Сви заједно ћемо се више држати за руке, једни са другима, и дубоко веровати да ће нам Бог помоћи у нашим невољама које нас буду сналазиле. Ваша Светости, Ви сте вечерас у једној доброј општини. Ви сте вечерас у граду хамилтону са његовим добрим, честитим, мирним и побожним народом који је подигао две предивне цркве и који живи у слози и љубави. Још једном ми дозволите да Вас најтоплије поздравим и зажелим да дуго времена служите Богу на добро Српске Православне Цркве и да живите на ногаја љета!” Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј, администратор Епархије канадске захвалио се на речима добродошлице и упутио пригодну беседу верном народу Црквено-школске општине Св. Оца Николе у Хамилтону. (Тонски запис: http://www.slovoljubve.com/vesti/patrijarh-irinej-u-hramu-sv-nikole-u-hamiltonu-sve-nas-gospod-vidi).

Године 2013. Црквено-школска општина Св. оца Николе у Хамилтону на Бартон улици прославила је 100. година свога постојања. Почетци оснивања ове парохије везани су за изнајмљену кућу у Шерман улици која је била првобитна богомоља Срба у овом граду. Први парох био је свештеник Георгије Милосављевић. Ова кућа је била само тренутно решење. Зидање прве цркве на углу Бич и Норткот отпочело је 1917. године. Српска колонија у Хамилтону ојачала је пред и за време Другог светског рата. Наиме, град се почео индустријски развијати те су Срби почели да се досељавају у великом броју. Нови Српски дом саграђен је 1952. године, а осветио га је Епископ Дионисије. Нови храм саграђен је трудом благочестивих хамилтонских срба као и великим залагањем дугогодишњег пароха при овом храму, проте Ђуре Вукелића. Црква је освећена на Малу Госпојину 1975. године, а осветио га је Епископ Иринеј. Пројекат је потписао Радован Радовић, архитекта из Торонта. Нова епоха почиње доласком проте Војислава Павловића за старешину храма, 1995. године. Прота Павловић је наставио са неуморним радом као и његов предходник. Комплетно је реновирана кровна површина чиме је припремљен терен за фрескопис. За само пет година осликана је комплетна унутрашња зидна површина храма. Храм је осликан руком чувеног Руског уметника и свештеника Теодора Јуревића. Фрескопис је осветио Епископ Лонгин, 2005. године. Храм поседује копију Хиландарске Тројеручице која се налазу са десне стране иконостаса. Црквени живот при овом храму је веома активан. При храму од 1952. године, дела Коло српских сестара ”Мала Госпојина”, затим хор ”Стеван Мокрањац”, Српска школа, Фолклорни ансамбл ”Коло” који је основан 1975. године.

Након молитве, а у прелепом парохијском дому Црквено-школске општине Св. оца Николе у Хамилтону на Бартон улици приређена је трпеза љубави. Његову Светост Патријарха српског Г Иринеја, администратора Епархије канадске, дочекало је девет стотина људи који нису крили своје одушевљене. Пред сами крај вечере, Српском Патријарху и канадском архијереју, још једном се обратио прота Војислав Павловић. Хамилтонски парох осврнуо се на дугу историју ове Црквено-школске општине. Између осталог рекао је: ”…Свемилостиви Господ и добра воља нашег Патријарха окупили су нас овде заједно на овом банкету у част Његове Светости Патријарха Српског. Пружила ми се прилика и част да пред овим пробраним скупом укратко изложим 100 година препуног, интезивног и плодотворног живота српске заједнице у Хамилтону. Наши преци основали су ову парохију и подигли свети храм и кроз деценије га одржавали. У њему се Богу молили, у њему изливали своје муке и тешкоће, пред свевидећим и Његовим Светима молили за помоћ да се одржимо. Не само биолошки, него и да Светосавку веру своју сачувамо, како су нас преци кроз векове учили...Свјатијејшиј Владико. Ова црквена општина је тако рећи прва и одавде је све кренуло и потекло.. То што је Пећ и Косово за српски народ и српску цркву у целини, то је Хамилтон за Канаду.. Овде је живео и живи један добар народ. Народ који је основао ову општину, а касније и другу. Народ који је саградио две прелепе цркве. Купио неколико имања. Овде су основане Српске. Овде имамо наше четничке организације, у овом граду је устоличен епископ канадски и основана канадска Епархија. Ова 100 година стара парохија и овај град су били и остаће извор, духовног, културног, националног живота у Канади из којег су касније настајали бистри поточићи из којег су пили и пиће генерације, ако Бог да. Хтели то други признати или не, али ми то тако видимо. Само Бог све зна. Он познаје све заслуге, све жртве и сву љубав појединаца, епископа, свештеника и мирјана, за ову нашу ревност Богу и његовој Цркви Православној. И зато, у вечној књизи вечнога Бога све бива забележено и све правилно и праведно награђено. Ваша Светости., Поводом овога дивнога дана и састанка благословите све приложнике и добротворе, све ктиторе и утемељиваче, све чланове прошле, садашње и будуће. Благословите нас и охрабрите да наставимо заједно са Вама да радимо за добробит Српске Православне Цркве и нашег народа. Свјтјејшиј Владико, Благословите.”

Његова Светост Патријарх Иринеј благословио је све присутне и обратио се указујући на важност очувања Српског идентитета, (Тонски запис: http://www.slovoljubve.com/vesti/patrijarh-irinej-u-hamiltonu-budite-ponosni-sto-ste-srbi).

Извор: www.istocnik.ca

• Епархијске вести
  

|

Ово је први пут у историји Српске Православне Цркве и Епархије канадске да поглавар наше Цркве посети град Монтреал и српску заједницу која живи на овим просторима Канаде од 1954. године.

Монтреалска црквено-школска општина састоји се од једне парохије са храмом посвећеним Светој Тројици. Храм је преуређена богомоља која је купљена од Презвитеријанске цркве. Црква је у потпуности оправослављена. Овај велелепни храм, препознатљиве протестантске архитектуре саграђен је 1901. године. Пројекат за израдњу потписао је чувени архитекта Едвард Максвел. Храм као и парохијски дом налази се у веома отменом крају и под заштитом је државе као објекат од културног значаја провинције Квебек.

У пратњи Српског Патријарха био је Преосвећени Епископ источно-амерички Г. Митрофан, протојереј-ставрофор Василије Томић, архијерејски заменик Његове Светости и парох северно-торонтски и протођакон Дамјан Божић из Београда.

На међународном аеродрому у Монтреалу Његову Светост Патриијарха српског Г. Иринеја, дочекао је парох и старешина храма Свете Тројице протонамесник Ђорђе Цимеша заједно са дугогодишњим парохом монтреалског храма, крстоносним протом Живорадом Суботићем. Прота Суботић, пензионисани парох монтреалски данас опслужује мисионарску парохију у Шербруку, неких 150 километара источно од Монтреала.

У парохијском дому Црквено-школске општине Свете Тројице у Монтреалу Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј, администратор Епархије канадске састао се са Њеном екселенциијом амбасадором Босне и Херцеговине у Отави, гђом Ковиљком Шпирић (Тонски запис: http://www.slovoljubve.com/vesti/izjava-g-dje-koviljke-spiric-ambasadorke-bih-u-kanadi). и Његовом екселенцијом, амбасадором Републике Србије у Отави, гдином Михаилом Папазоглуом (Тонски запис: http://www.slovoljubve.com/vesti/izjava-g-dina-mihaila-papazoglua-ambasadora-republike-srbije-u-kanadi). Разговор са високим представницима две државе протекао је у веома пријатној атмосфери. Српски Патријарх упознао је државне званичнике са новонасталом ситуацијом у Епархији канадској. Амбасадори су поред усмене подршке предали у писаној форми подршку тј обавештење за све државне институције у Канадским провинцијама којих се тиче одлука Светог архијерејског сабора Српске Православне Цркве.

За време своје канонске посете Монтреалу, Његова Светост Патријарх српски Г Иринеј састао се такође и са следећим архијерејима: Високопреосвећеним архиепископом канадским Г Иринејем из Америчке православне цркве и Преосвећеним епископом Г Јованом Касијаном, Епископом вичинским, викаром Високопреосвећеног архиепископа Г Николаја из Румунске православне цркве у Северној Америци.

На улазу у свети храм деца у народним ношњама су дочекала свога Патријарха, заједно са великим бројем православних свештеника из овог дела Канаде. Патријарх Иринеј, дочекан је како обичај налаже, са сољу и цвећем.

У препуном храму, надлежни парох и старешина храма Свете Тројице, протонамесник Ђорђе Цимеша и протођакон Дамјан Божић служили су вечерњу службу. За певницом су појали чланови хора монтреалске Црквено-школске општине. Вечерње стихире појао је Епископ источно-амерички Г Митрофан, протојереј-ставрофор Василије Томић, архијерејски заменик и протојереј-ставрофор Живорад Суботић, пензионисани парох монтреалски, данас парох у Шербруку.

По завршетку службе, добродошлицу Његовој Светости упутио је старешина храма протонамесник Ђорђе Цимеша. (Тонски запис: http://www.slovoljubve.com/vesti/patrijarh-irinej-u-montrealu-iako-smo-daleko-mi-smo-u-duhu-u-crkvi-uvek-jedno).

Патријарх, видно радостан због великог броја присутних на дочеку, захвалио се на речима добродошлице и упутио пригодну беседу народу окупљеном у храму. (Тонски запис: http://www.slovoljubve.com/vesti/patrijarh-irinej-u-montrealu-iako-smo-daleko-mi-smo-u-duhu-u-crkvi-uvek-jedno).

Монтреалска црквено-школска општина основана је 9. децембра, 1954. године. Први храм у улици Де Булион, осветио је Епископ Стефан (Ластавица). Данашњи храм, који је купљен од Презвитеријанске цркве, купљен је 1976. године

Извор: www.istocnik.ca

• Епархијске вести
  

|

Нигде грех није толико присутан као у затвору, али исто тако нигде ни покајање није толико присутно као у затвору. Потребе за радом са осуђеницима су из дана у дан све свесније и наша Црква и држава. Посебно је у последњих 20 година све веће сарадња Цркве и државе на овом пољу. Доказ за то је и посета Министра правде Николе Селаковића Казнено – поправном заводу за малолетнике у Ваљеву заједно са Његовим Преосвештенством Епископом ваљевским Господином Милутином.

На дан Свете Марте и Марије, Светог Јоаникија црногорског и Светог муч. Ђорђа (Богића), 17. (04.) јуна 2015. године Министар правде у Влади Републике Србије Никола Селаковић посетио је Казнено-поправни завод за малолетнике у Ваљеву, који је прошле године у мајским поплавама претрпео велика оштећења и био је гост Његовог Преосвештенства Епископа ваљевског Господина Милутина у Епархијском дому у Ваљеву.

Током поплава које су прошлог маја погодиле Србију, КПЗ у Ваљеву био је доста оштећен, порушена је заштитна ограда, као и два моста која су служили као приступне саобраћајнице Заводу. Министар Селаковић се овом приликом уверио да је велики део штете које су поплаве нанеле саниран и да се реконструкција затвореног одељења КПЗ у Ваљеву за малолетнике приводи крају, а да је у плану изградња нове Управне зграде, реновирање постојеће за једну врсту полуотвореног – отвореног одељења, измештање затворске економије, као и изградња потпуно новог објеката са притворским јединицама за подручје Вишег суда у Ваљеву. Иначе изградња и реконструкција поменутих објеката финансира се уз помоћ средстава које је даривала Краљевина Норвешка, и из буџета Републике Србије.

Велики разлог посете Министра правде Николе Селаковића Казнено – поправном заводу за малолетнике у Ваљеву и Епархији ваљевској је и идеја о изградњи храма посвећеног Светом Сави у оквиру ове установе. Министар Селаковић је у пратњи директора Управе за извршење кривичних санкција др Милана Стевовића и в.д. Управника Казнено – поправног завода за малолетнике Љубисава Пантелића обишао постојећи богослужбени простор где се на лицу места уверио у потребу да је неопходна изградња храма који би задовољио духовне потребе осуђених лица. Иначе у овој установи је све већи број осуђених лица која редовно учествују у богослужењима која се одвијају у постојећем богослужбеном простору.

Епископ ваљевски Господин Милутин и Министар правде Никола Селаковић овом приликом су разговарали о заједничкој бризи Цркве и државе о осуђеним лицима, а посебно о улози свештеника у помоћи осуђеним лицима позивајући се на Христове речи: "У тамници бејах и обиђосте ме." (Мт. 25. 36). Министар је нагласио да је улога свештеника не само у раду са осуђенима него и ураду са особљем запосленим у затворским установама. Он је истакао велики значај Цркве у раду са осуђеницима и подсетио на скорашњу изградњу храмова у Централном затвору у Београду и затвору у Нишу, где су сами осуђеници узели учешћа у изградњи ових храмова и пожелео је да се тако нешто оствари и у Ваљеву. Иначе у нашој држави од 1998. године омогућен је долазак свештених лица у затворе и духовни рад са осуђеним лицима. Епархија ваљевска је од самог почетка озбиљно приступила раду са осуђенима, а доласком Епископа Милутина на чело Епархије ваљевске сарадња са КПЗ Ваљево се подигала на још већи ниво, јер ова сарадња потиче још из времена када је Епископ Милутин био игуман манастира Каоне и када је овај манастир веома успешно организовао разне догађаје за осуђена лица.

Из године у годину служба свештеника у затворским установама Србије се подиже на све већи ниво и све више затвора добија нове храмове. Овом приликом је договорено да се одмах приступи прикупљању потребне документације и одређивању локације, да би се што скорије приступило изградњи храма Светог Саве у Казнено – поправном заводу за малолетнике у Ваљеву. Нека би нам свима Свети Сава први српски Архиепископ помогао у овој намери.

И на крају да цитирамо речи Његовог Блаженстава Архиепископа охридског Господина Јована, који је до скоро могао да сагледа затвор изнутра и да види потребе осуђених лица као онај ко је био осуђен:

"...Ништа не може заменити духовну бригу за осуђеног коју Црква може дати преко свештеника. Она се састоји у састрадавању са болом другога, али и у уливању наде за будућност. Велико је страдање изазвано неизвесношћу пред наступајућом будућношћу. Особито код старијих људи. Једни су своју младост провели у затвору, други су у поодмаклим годинама дошли у затвор, неки ништа друго не знају да раде осим да живе од криминала, а има и таквих који су изгубили најближе док су били у затвору. Свима је потрабна топлина коју може дати породица. Њима се само Црква може показати као породица и да им отвори перспективу за будућност, отварајући врата Царства Божјег..."

Јереј Дејан Трипковић,

духовник у Казнено поправном заводу

за малолетнике у Ваљеву

Сватјејши је говорио о актуелној ситуацији у Епархији канадској, односу са умировљеним Епископом канадским Георгијем, истакавши притом да нема говора о расколу јер су свештеници Епархије канадске уз Цркву. Патријарх је верницима поручио да негују јединство, слогу и мир. Са Патријархом Иринејем разговарао је новинар Зоран Кљајић, а редакција радија захваљује протођакону Дамјану Божићу на послатом тонском запису интервјуа.

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/39/15/06/17.6.15._intervju_sa_patrijarhom_irinejem_zoran_kljajic_razgovarao.mp3

Извор: Слово љубве

• Епархијске вести
  

|

Заупокојену литургију ће служити Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије у петак 12. јуна 2015, са почетком у 11 часова у манастиру Мајсторовина. Опијело почиње у 13 часова.

Вјечнаја памјат схиархимандриту Јоаникију.

Извор:eparhija.me

Скуп је отворио протођакон Златко Матић у десет часова, а после речи којима је присутнима представио рад Образовног центра, реч је предата цењеном госту.

Прво излагање, предавач је посветио односу теологије и философије током античког периода. Почеци философске мисли се везују за старе полисе, у којима је народна религија била један од важнијих фактора у друштву. Проблеми којима се бави философ шестог века старе ере тичу се питања о узроку настајања, што је било, у неком смислу, својствено и префилософској мисли, јер су се Хомер и Хесиод бавили теогонијама и космогонијама. Заправо, тачно је да је разумско размишљање постојало и раније и на другим местима (нпр. Конфучије, Буда и сл), међутим, до појаве философије људска мисао се бавила питањима индивидуалног усавршавања и остварења хармоније појединца са природом или са друштвом, истакао је предавач. Насупрот томе, спецификум мисли која се појавила на простору Медитерана огледа се у феномену универзализовања, које се најбоље види у потрази античких философа за узроком бића.

Почетке философије прати и појава философских школа у којима се негује дијалог, вештина аргументације, расправе, мишљење се дели на исправно и неисправно, али запажа се и феномен парадокса – све у свему, долази до развоја појмовног поимања. Философи често долазили у сукоб са владајућим идејама у одређеном полису, па су због својих ставова прогањани, па, чак и убијани.

Аристотел је први и терминолошки увео појам теологије у философији, објашњавајући њиме философску потрагу за непокренутим покретачем. Професор нас је подсетио да, на тај начин, Аристотел појмом теологија именује прву философију. Међутим, прва философија код Аристотела није универзална општа идеја која постоји независно од конкретних и појединачних форми као што би се тако нешто могло препознати код Платона, већ се до непокретног узрока долази преко конкретних и појединачних бића. У овоме се огледало и чувено размимоилажење између Аристотеловог и Платоновог мишљења.

Овај сукоб ће бити семе за каснију, средњовековну расправу око универзалија.

На развој средњовековне философије, којој је било посвећено друго предавање овог семинара, пресудно је утицала хришћанска мисао, као што је и на развој хришћанске теологије утицала философија. Наиме, хришћанство се појављује у свету који је већ одавно изумео философију, па хришћански теолози налазе да је неопходно и само хришћанство објаснити и одбранити философском традицијом. Тако, приликом појаве хришћанства кључно питање је било: да ли хришћанству треба философија? На ово питање покушали су да одговоре апологети. За њих се везује покушај да светском мудрошћу одбране и изразе истину хришћанске вере. Док су, са једне стране, Татијан и Тертулијан истину вере видели као супротстављену философији, поједини учитељи, попут Оригена, Климента Александријског и Јустина Философа, настојали су да сажму философска учења у хришћанске идеје. Међу њима посебно се истакао Ориген покушајем да хришћанску веру сведе на системску философију, али је у том процесу, према оцени потоњих хришћана и Цркве, отишао предалеко.

Предавач је, потом, указао на значај и улогу старог кини дијалекта као подлоге и оквира за развој философске мисли на Истоку, у односу на латински језик који је лишио Запад многих од тих предности. Оригинална новина која припада хришћанској мисли је учење да је свет створен „из ничега“, тачније да није одувек постојећи. Према речима предавача, ова мисао се развила временом из идеја за које можемо рећи да су назначене у Тимају код Платона. Кападокијски оци – Григорије Назијанин, Василије из Кесарије и Григорије из Нисе нису порицали да догме изражавају под утицајем философије, али у дотадашњу философску мисао уносе новине које су оригинално хришћанске, креирајући појмовне разлике које су биле од пресудне важности за објашњење Бога као Тројице.

Паралелно са хришћанством долази и до покушаја да се обнови стара Платонова философија, што је у историји философије познато под именом новоплатонизма. Предавач је, у том контексту, истакао Дионисија, Августина и Боетија. „Дионисије је заслужан за појаву theologia negativа“, истакао је предавач. Августин, бивши манихејац, пресудно је утицао на даљи развој, како теологије, тако и философије на Западу, пре свега својим схватањем божанске природе. Коначно, Боетије започиње чувену расправу о универзалијама преводом коментара Порфиријевог Увода у Аристотелове Категорије у који ће се укључити многи потоњи мислиоци, попут Анселма Кентерберијског, Пјера Абелара, Вилијема Окама, итд.

Једна од најзначајнијих тематика произведених сусретом философске мисли и хришћанства очитује се и у питању: како Платонове идеје помирити са хришћанским схватањем да је свет створен ни из чега? У том контексту истакао се Максим Исповедник, који је објаснио да не може бити речи о пре-егзистенцији света, како је Ориген покушао да одговори на ову проблематику, већ да одговор треба тражити у феномену Божје воље.

Предавач је истакао да је за средњовековну философску мисао карактеристична појава схоластике која се на Западу очитује у лику Томе Аквинског. Тома Аквински покушава да сумира све дебате и да пружи један целовит и свеобухватан систем учења. У покушају да помири веру и разум, он даје доказе за Божје постојање, ослањајући се управо на аристотеловску мисао.

После паузе, уследила су још два излагања, од 16 часова до 19 и 30.

У трећем излагању, предавач је присутне упутио на однос философије и теологије у модерној философији. Иако се модерна философија наставља на средњовековну и античку традицију, карактеришу је значајне разлике. Особености овог периода се посебно очитују у неверовању у системску философију као и констатовању бројних парадокса. Развило се питање људског сазнања. Посебна пажња припада настојањима ових философа да се изборе са скептицизмом и да докажу постојање Божје.

Рене Декарт (који је био под снажним утицајем језуитске средине) је оснивач рационализма и настоји да оспори скептицизам полазећи од радикалног скептицизма. Појачавањем сумње долази до једине извесности да онај који сумња мисли, а на основу констатације да мисли изводи закључак да тај који мисли постоји: „Cogito ergo sum“. По овом принципу, Декарт ће, такође, извести доказ о постојању Бога и доказ о постојању спољашњег света.

За разлику од Декарта, Паскал није апсолутно веровао у разум, тачније он истиче границе разума. Разум делује на основу првих принципа, а за њих нема гаранције да су нужно истините. Тако он развија теорију вероватноће. Са тим у вези чувен је његов доказ о постојању Бога познатији као „играч на срећу“.

Готфрид Вилхелм Лајбниц истиче рационализам на темељу урођених идеја и у складу са тим покушава да састави једну философски одрживу теодикеју. Џорџ Баркли, међутим, тврди да у природи нема ничег осим онога што је чулима осликано, нема апстрактних идеја. Дејвид Хјум, пак, тврди да је спољашњи свет немогуће доказати, али да то не значи да он не постоји, већ да се у његово постојање може веровати.

У атмосфери истицања вере у разум, појаве отворене сумње у ауторитет хришћанске традиције, чему треба додати и догађаје везане за период реформације и контрареформације, настаје просветитељство. Развија се идеја толеранције мишљења, јер наука сама по себи не негира религију, али је ни не захтева. Развија се научна рационалност. Ламетри, чак, поистовећује човека са машином, ослањајући се на сазнање природних наука. Свој коначан израз просветитељство налази у Француској револуцији.

У Немачкој, према речима предавача, догодила се „Француска револуција“ у мисли. Ову револуцију ће започети Имануел Кант Критиком чистог ума , а наставиће је Хегел. Кант ће поставити питање: како је уопште могућа метафизика (идеја слободе; бесмртности; бога) као наука? Ми, дакле, имамо форме опажаја: унутрашње и спољашње, а нама је потребно поуздано, универзално знање. С тим у вези Кант прави разлику између аналитичких и синтетичких судова. По свој прилици, метафизичко знање може бити састављено једино од синтетичких судова. Кант је настојао да рационализује хришћанско учење, јер је сматрао да нема догми које се не могу рационализовати. Читава његова моћ сазнања почива на чулности, разуму и уму. Једно од основних питања Кантове философије је: шта да чиним? На ово питање одговара категоричким императивом, који се темељи на универзалности.

На последњем, четвртом излагању, поменута тема изложена је у оквирима у којима се креће савремена философија. Истакнут је значај језичког обрта којим овај период почиње. Логика је доведена у питање и чинило се да су проблеми лоше постављени. Констатовано је да су бројни философски спорови последица спора око речи, а не око утврђивања чињеница. У том контексту, предавач се, у поменутом контексту, осврнуо на философију Лудвига Видгенштајна, Бертранда Расела, Џорџа Едварда Мура.

На самом крају излагања, протођакон Златко Матић се у име свих присутних захвалио професору Душку Прелевићу на свеобухватном и засигурно инспиративном излагању, изражавајући наду да ће се и у новијој будућности наставити сарадња.

http://centar.sabornost.org/2015-05-filosofija-i-teologija

У пратњи Владике био је протојереј Блашко Параклис, администратор тамошње српске мисије. У Мексико су допутовали у петак 5. јуна.

Света Архијерејска Литургија је служена у руском православном манастиру Свете Тројице у Мексико Ситију. Архимандрит Нектарије Хаџи-Петропулос са братијом дочекао је епископа и саслуживао на Литургији у недељу 7. јуна, заједно са протом Блашком и јеромононасима Христофором и Арсенијем (Мексиканца који говори српски и иконопише иконе), а у присуству знатног броја руских, српских, мексичких и других православних парохијана, манастирског братства, и дипломатског кора Амбасаде Републике Србије на челу са амбасадором Гораном Мешићем.

После Литургије братија манастира је приредила послужење за све учеснике евхаристијског славља. Том приликом су гости из Калифорније поклонили присутнима разне књиге из издања издавачке куће Севастијан прес.

Одбор ове мисионарске парохије Светога Николаја Жичкога сачињавају следећи чланови: Сања Савкић, Милена Марковић, Дејан Михаиловић Николајевић, Ђорђе Прокић и Вања Илић.

Извор: Епархија западноамеричка

• Епархијске вести
  

Српског Патријарха дочекао је старешина храма, протојереј Златибор Ђурашевић, са великим бројем својих парохијана. Након доксологије, коју су служили о. Златибор и протођакон Дамјан Божић, патријарху се речима добродошлице обратио домаћин - парох оквилски речима: „Ретка је прилика дочекати Првојерарха наше свете Цркве. Знамо да нам доносите мир и љубав, а ми Вам за Вашу очинску бригу узвраћамо својом великом радошћу. У ово време нашег неспокоја, у ово смутно време, Ви сте стали испред нас да нас охрабрите, да нас окрепите, учврстите. Ви сте данас са нама као отац који богомудро васпитава своју децу. Обасипате нас даровима љубави, мира и слоге. Благодарим Богу и Вама са целом својом паством. Хвала Вам на посети, Свјатјеши Владико!“

Верницима се после ових речи обратио Патријарх Иринеј рекавши: ”Благодарим и ја Богу што сам данас са вама. Захвалан сам на вашем гостопримству и радости. Сетимо се данас сеоба нашег народа кроз различите векове. Црква је увек била са својим народом, јер је бринула за своју децу. Наши преци су, у тим нуждом изазваним миграцијама, увек са собом носили своје највеће светиње: свете мошти и иконе. Градили су у својим новим постојбинама храмове. Прво што су чинили, градили су храмове. У почетку малене црквице - брвнаре, а онда када су се снашли, и велелепне храмове. Тако и ви овде, чувајте своју веру и обичаје, чувајте своје име. Будите диван цвет у Божјој башти. Чувајте свој језик и замиришите цели свет својим језиком и вером. Немојте за то двоје никад овај свет ускратити. Позвани смо да сведочимо наше свето Православље међу овим народима, те тако и радите, ви Срби светосавци...“

У парохијском дому је одржан састанак са свештеницима Епархије канадске.

Почеци црквеног живота међу Србима у Оквилу датирају од 1980. године када је, на иницијативу верника из Оквила и његове околине, донета одлука, благословом тадашњег Епископа источноамеричког и канадског Христофора, да се оснује Црквено-школска општина. Земљиште за храм је купљено 1983. године, а дванаест месеци касније осветио га је Епископ Георгије. Храм св. апостола Петра и Павла за Оквил и његову околину освећен је 1993. године, када је постављен и стални парох. У периоду од 2008. до 2012. г. сазидан је велелепни парохијски дом. У плану је да се храм реконструише, прошири постојећа хала, изгради летњи павиљон као и Дом за стара лица. Поред школе за српски језик, при овом храму дела и Коло српских сестара ”Царица Јелена” и фолклорна група ”Косовски божури”.

Извор: www.istocnik.ca

• Епархијске вести
  

Света Литургија почела је у десет часова а служили су Њихова Преосвештенства Епископ славонски Господин Јован и Бихаћко-петровачки Атанасије, уз саслужење свештенства и свештеномонаштва Епархије бихаћко-петровачке и свештеника и свештеномонаха из епархија осјечко-пољске и барањске, пожаревачке, банатске и бањалучке.

Светој Литургији присуствао је велики број вјерника са свих страна, а нарочито велики број Јањана који поводом овог црквенонародног окупљања, као и сваке године, долазе из Србије и других европских држава. У првом делу Божанске Литургије Епископ Атанасије произвео је јеромонаха Теофила, намјесника манастира Глоговца, у чин Игумана са правом ношења напрсног крста. После читања одељка из Светог Јеванђеља одржао је надахнуту бесједу Епископ славонски Господин Јован.

После завршетка Свете Литургије Епископи Јован и Атанасије, уз пратњу свештенства и вјерног народа, осветили су новоподигнути конак и звоник манастира Глоговца.

Затим је Епископ Атанасије поздравним говором на бини отворио културно-умјетнички програм у којем су учествовали Етно група „Траг“ из Лакташа, КУД „Никола Кокошар“ из Шипова и вокална мушка група“ Јањски Соколови“.

После кратког предаха Епископа и свештенослужитеља у порти манастира почео је свечани ручак за званице и сав вјерни народ.

За вријеме ручка Епископ бихаћко-петровачки Атанасије одржао је бесједу у којој је нагласио црквени и национални значај одржавања Јањског сабора и сабирања народа Јања и вјерника из других крајева у манастиру Глоговцу. У бесједи Епископ Атанасије је, поздравивши све званице и вјернике, похвалио залагање добротвора и поклоника манастира Глоговца, чијим трудом је манастир богатији за два нова манастирска здања. Овом приликом Епископ Атанасије са јавним захваљивањем је одликовао архијерејским граматама Великог добротвора манастира Глоговца Господина Младена Милановића, Кума манастира Глоговца из Мркоњић Града, и Господина Милана Марјанца из Новог Сада, који су учинили највећи допринос у изградњи новог манастирског конака и звоника.

После додијељивања грамата вјерни народ је поздравио Кум манастира Глоговца Младен Милановић, затим Епископ славонски Господин Јован и Господин Милорад Ћирко, Начелник општине Шипово, која сваке године учетвује и помаже у организовању и одржавању Јањског сабора.

Овогодишњем Јањском сабору позиву Епископа Атанасија и Начелника општине Шипово одазвали су се, између осталих, и узели учешћа Господин Никола Шпирић, Посланик у Парламентарној скупштини БиХ, Господин Предраг Гргић Савјетник Предсједника Предсједништва БиХ Господина Младена Иванића, Бригадни генерал Господин Гојко Кнежевић Замјеник команданта команде за подршку Оружаних снага БиХ, Бригадир Господин Недељко Копуз Командант Трећег пјешадијског – Републике Српска – пука ОС БиХ, Господин Милан Ковач Посланик у Народној Скупштини Републике Српске, Господин Урош Макић Начелник општине Босанско Грахово и директори јавних, просвјетних и културних институција са подручја општине Шипово.

После захвалности Богу за богату трпезу, коју су припремили Господин Милан Маријанац и општина Шипово, Епископ Атанасије је још једном поздравио све званице и вјерни народ и пожело и позвао их да сваке године у молитвама долазе на Јањски сабор.

Извор: Епархија бихаћко-петровачка

• Епархијске вести
  

|

Његовој Светости саслуживао је Преосвећени Епископ источноамерички г. Митрофан као и свештеници из подручне Епархије канадске: протојереји-ставрофори Василије Томић, архијерејски заменик, Милован Средојевић, Живорад Суботић, Првослав Пурић, Војислав Павловић, Драгомир Нинковић и Милојко Димитрић, протојереји Душан Гњатић и Милан Јовановић, протосинђел Василије (Гавриловић), игуман манастира у Милтону, јереји Иван Радовић и Јован Маријанац, протођакон Дамјан Божић и ђакон Ђурађ Којић. Светој Литургији присуствовао је и разрешени Епископ Георгије. Епархијски хор ”Кир Стефан Србин” под диригентском палицом гђе Јасмине Вучуровић појао је на светој Литургији.

Патријарх Иринеј је у својој беседи благословио народ Божији и позвао их да ходе путем који нам је оставио Свети Сава. То је пут међусобне љубави, праштања, слоге и јединства. Нарочито је нагласио да смо дужни у овој далекој земљи да будемо светлост свету и да се други угледају на нас. Након богослужења велики број верних, који су испунили свети храм, пожелео је добродошлицу Његовој Светости. У манастирској сали послужен је ручак за све присутне госте добротом Кола Српских сестара.

Ваша Светости, дозволите ми да Вас као епископ Православне Цркве поздравим јеванђелским поздравом – „Благословен је који долази у име Господње!“ Дошли сте у Босну и Херцеговину и њену престоницу, град Сарајево, зато што једној страдалној и напаћеној земљи желите да дате подршку да се поново усправи и да пронађе своје људско лице. Сарајево у којем сте данас и Мостар у којем Вас очекујемо јесу градови који подсјећају на Јерусалим по томе што су мјеста страдања, а истинска страдања најава су Васкрсења. Зато је Ваш долазак велико охрабрење и утјеха понајприје босанско-херцеговачким католицима којима долазите као архипастир.

Ми, пак, православни хришћани у сусрету са Вама осјећамо не мању радост што као поглавар сестринске нам Цркве и Епископ Рима посјећујете нашу земљу. Доносите нам благослов Римске катедре, једне од најдревнијих и најславнијих Цркава. Доносите нам благослов светих римских мученика пострадалих у Колосеуму и широм античког Рима, чија је крв постала сјеме из којег су изникли многи хришћани.

Хришћани ове земље заједно са хришћанима читавог свијета с радошћу примају аутентичне свједоке Јеванђеља, а имали смо више прилика да се увјеримо да сте Ви један од њих. Ви свједочите да савремени човјек који је обремењен искушењима нашег доба, чезне за слободом и љубављу које су дубоко похрањене управо у ризници Цркве Христове. На нама је одговорност хоћемо ли их отуда пружити свијету или пак стајати тврдо на црквеним вратима не пуштајући да им ико приђе, а тиме и себе лишити њихове благотворности. Цркви су неопходни пророци – освједочени људи пуни Духа Светога, који ће храбро указивати на недостатке и упућивати на Истину. Зато са радошћу и одобравањем пратимо сваки Ваш подухват у којем се постављате пророчки у односу на свијет и још више у односу на саму Цркву.

Као што знате, ми смо, хвала Богу, прије равно двадесет година изашли из последњег рата (а ниједан пријашњи није нас мимоишао оставивши дубоке и неисцјељене ране), али још увијек причамо о њему као да се јуче завршио. Разумљиво, јер рат доноси несрећу, убиства, свирепости и то увијек оних најмањих и најнедужнијих људи, а убица и жртава има на свим странама. Међутим, нас дјецу Цркве Божје посебно треба да брине, а и срамоти, чињеница да су код нас хришћани убијали и хришћане и нехришћане, па је стога ова земља још од Другог свјетског рат пуна гробова, јама, порушених цркава и манастира.

Наш велики књижевник и нобеловац Иво Андрић на почетку прошлога вијека изрекао је страшну карактеристику ове земље: „Босна је земља мржње и страха“. Јер је, како каже, чињеница да у Босни и Херцеговини има више људи који су спремни да у наступима несвјесне мржње, разним поводима и под разним изговорима, убијају или буду убијени него у другим по људству и пространству много већим словенским и несловенским земљама.

С друге стране, истина је и то да када престане звекет оружја и замукну ратни покличи, ми настављамо да живимо у миру поштујући једни друге. У тој необјашњивој стварности Босна и Херцеговина може бити чудесно лијепа и готово неописива земља. Заиста, много тога дивног и оригинално босанско-херцеговачког настало је управо прожимањем различитих култура, религија и народа који овђе живе. Међутим, тај узајамни суживот у миру и поштовању после овог последњег рата још нисмо сасвим постигли, и баш у томе очекујемо и Вашу помоћ. Желимо да нас утврдите у нашем увјерењу да се човјека достојни односи између различитих нација и вјера морају заснивати на узајамном поштовању и искреном саосјећању. Да морамо уложити додатни напор да развијемо осјећања повјерења, симпатије и наклоности. И, коначно, да заједнички живот може постојати само у Истини.

Желећи Вам искрену добродошлицу, волио бих да се потрудимо да са љубављу сви заједно сагледамо ову многонапаћену земљу не само онаквом каква тренутно јесте, него онаквом каквом би она уз Божји благослов, Вашу и нашу помоћ сутра могла бити.

У ђаконски чин рукоположен је на Вавадење 1991. у Ваведењском манастиру Горњаку, а за презвитера 8. децембра исте године у Саборном храму Светог архангела Михаила у Пожаревцу од стране Епископа браничевског Саве. Своју пастирску службу је започео у деспотовачкој парохији, где је опслуживао четири године. Затим због пастирских потреба прелази у Горњу Мутницу где је био парох тринаест година. Године 2009. прелази у Параћин и делује као други парох при храму Свете Тројице.

После дуге и тешке болести предао је душу Господу своме, коме је целог живота са љубављу и ревношћу служио, 28. априла ове године. Опело проти Животију служио је Преосвећени владика Игнатије уз саслужење великог броја свештеника, и у присуству његових парохијана и пријатеља. Иза себе оставио је протиницу Слађану и троје деце: Милоша, студента Православног богословског факултета, Марка, ученика Богословије Светог Саве у Београду, као и Милана, ученика седмог разреда основне школе.

Вечан ти спомен, блаженства достојан, драги наш оче Животије!

Четрдесетодневни парастос биће обављен у суботу 6. јуна ове године на Параћинском гробљу у 10,30 часова.

Упокојио се у Господу јутрос, на празник Силаска Светог Духа на апостоле јереј, отац Ратко Голубић, парох угриновачки у Угриновцима. Услед делања у храму повредио се и после непуне две недеље у болници, на празник Силаска Светог Духа на апостоле преселио се у наручје Онога коме је служио не штедећи себе. Многи ће га памтити по великим делима и посебној љубави према повереној пастви у Старој Пазови, Руми и Угриновцима где је службовао. Отац Ратко нам је разлог више за ишчевивање Господа са молитвом првих Хришћана "Господе дођи", надајући се Васкрситељу и сусрету са свима који су се пре нас упокојили са надом на Васкрсење и Живот вечни. Литургија и опело биће у Угриновцима у четвртак, 04. јуна у 09:30 часова.

Пре скоро 74 године, 6. августа 1941. године, локалне усташе су у јами Голубинки, у селу Шурманцима код Међугорја, убиле скоро све жене, девојке и децу из села Пребиловаца (по документима њих око 600). Мошти пребиловачких и других доњохерцеговачких новомученика извађене су из 13 јама и више других стратишта у јуну 1992. године. Од стране хрватских снага уништене су експлозивом у крипти спомен цркве која се градила у Пребиловцима.

Извор: Епархија захумско-херцеговачка

• Вера
  

|