Председник Републике Србије Александар Вучић упутио је саучешће  Светом Архијерејском Синоду Српске православне цркве, свештенству и монаштву, верницима Српске православне цркве и епархије шабачке, поводом смрти епископа шабачког Лаврентија.  

”Са тугом сам примио вест о смрти епископа шабачког господина Лаврентија, који је деценијама са великом посвећеношћу вршио бројне тешке и одговорне пастирске и мисионарске дужности, неуморно окупуљајући верни народ у земљи и ван матице. Епископ Лаврентије је уложио огроман труд у обнављање старих и изградњу нових цркава, док је истовремено увек имао на уму да потребама верника треба приступати и на савремен начин, због чега је основао православни радио и ТВ станицу и појачао издавачку делатност, настојећи да јаким нитима повеже веру, традицију и модерно доба и да још више приближи нашу свету Цркву младим генерацијама.

Нека му Господ подари царство небеско, а његов српски род ће му остати захвалан за свако добро које је за нас учинио.”  

Извор: Рredsednik.rs

У недељу, 23. јануара 2022. године, на новосадском Кеју жртава рације обележена је осамдесетогодишњица Погрома у Новом Саду (Новосадске рације) у јануару 1942. године. У подне, код споменика „Породицаˮ, окупили су се представници Српске Православне Цркве и Јеврејске општине у Новом Саду, делегације Града Новог Сада и Скупштине Војводине, представници покрајинских, градских и војних власти и институција, амбасадâ Израела и Мађарске и осталих пријатељских држава, други политички и културни делатници, потомци невино пострадалих у Погрому, као и народ који је дошао да увелича овај молитвени догађај и да покаже јединство свих који се са тугом у срцу сећају невино страдалих жртава.

На самом почетку програма, присутнима се обратио г. Милош Вучевић, градоначелник Новог Сада. Према његовим речима, Погром у Новом Саду је био злочин и најсуровије организовано убијање невиних и незаштићених људских бића. „Већ осам деценија овај град крвари сваког јануара са својим невино страдалим суграђанима, а тугу носи буквално сваког дана, сваког часа и на сваком кораку. Новосадска рација је била испланирано и организовано најсвирепије убијање невиних људских бића. Злочинци имају имена и презимена, и то мора свима да буде јасноˮ, нагласио је градоначелник Новог Сада, истичући да је покренута иницијатива да у званични школски програм Републике Србије буде уведена наставна јединица посвећена Погрому у Бачкој. „Ми из Новог Сада покрећемо иницијативу да злочин који зовемо Новосадска рација као лекција уђе у уџбенике, да уђе у званични школски програм Републике Србије, да генерације које долазе, не само наши Новосађани, имају чисто сећање, да уче да се таква злодела никада не понове, да науче да бране право на живот, право на избор, право на различитост. Ми у Новом Саду, уз благослов Епископа бачког господина Иринеја, покрећемо иницијативу за изградњу Меморијалног центра посвећеног сећању на Новосадску рацију, да имамо место на ком ће бити сабрана сва сведочанства, све чињенице, све успомене; место на ком ће се учити истина о фашистичком злочину над Србима, Јеврејима, Ромима и неговати сећање на све невине жртве Новосадске рацијеˮ, поручио је г. Вучевић.

Помен невино пострадалим жртвама Погрома у Новом Саду служили су, у име Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, Преосвећена господа епископи ремезијански Стефан и топлички Јеротеј, викари Патријарха српског, а у име Његовог Преосвештенства Епископа бачког г. Иринеја служио је Епископ мохачки Дамаскин, викар Епископа бачког. Пресвећеним епископима су саслуживали новосадски свештеници и ђакони. После помена, Епископ топлички г. Јеротеј је прочитао поздравно слово Светејшег Патријарха српског.

У наставку програма, г. Исак Асиел, врховни рабин Србије, одржао је помен у име Јеврејске заједнице Србије. У свом обраћању г. Исак Асиел је казао да је 23. јануара 1942. године на залеђеном Дунаву постојала рупа која се пунила телима невиних Срба, Јевреја, Рома и других. „Поклонимо се свима који су овде побијени. Они су сада светиˮ, нагласио је врховни рабин Србије.

Цвеће на споменик „Породицаˮ положили су г. Милош Вучевић, градоначелник Новог Сада, г. Иштван Пастор, председник Скупштине Војводине, представници Покрајинске владе, амбасадор Израела, представници амбасада Мађарске и осталих пријатељских држава, затим представници Јеврејске општине Нови Сад, Савеза Јеврејских општина Србије, Матице ромске, као и потомака невино пострадалих жртава Погрома.

Венац са брода Речне флотиле у Дунав су спустили, на челу са војним свештеником Селимиром Вагићем, представници Скупштине града Новог Сада, Јеврејске општине Нови Сад и Матице ромске.

Током програма су певали чланови хора Саборне цркве „Свети Георгијеˮ, хора Успенске цркве „Антифонˮ, као и хора Јеврејске општине Нови Сад „Хашираˮ. После програма уприличеног на Кеју жртава рације, присутни су се упутили ка новосадској плажи „Штрандˮ, где је служен помен код спомен-плоче жртвама Погрома у јануару 1942. године.

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Са вером и надом у Васкрсење, Епархија шабачка је саопштила да се у недељу по Богојављењу, на празник Светог Григорија Ниског, 23. јануара 2022. године, у Господу упокојио Епископ шабачки Лаврентије (1935-2022).

Вечан ти спомен, достојни блаженства и незаборавни владико Лаврентије!

Животопис блаженопочившег Епископа шабачког Лаврентија (Трифуновића)

 

Блаженопочивши Епископ Лаврентије рођен је на Светог Саву 1935. у Богоштици код Крупња. У родном месту завршава осмолетку, гимназију у Лозници, а након Богословије Светог Саве у Београду завршава и Православни богословски факултет, одслужио је војни рок у Скопљу. 

Епископ Лаврентије замонашио се 12. августа 1958. у манастиру Крушедол а на Преoбражење, 19. августа исте године од стране блаженопочившег Епископа сремског Макарија у Саборној Цркви у Сремским Карловцима рукоположен је у чин јерођакона. У чин јеромонаха Епископ Лаврентије бива рукоположен у Цркви Ружици на Калемегдану, на Малу Госпојину 1961. године. Тада је постављен за економа Богословије Светог Саве у Београду и за духовника Цркве Ружице.

На позив блажене успомене Митрополита сарајевског Нектарија 1962. године одлази за мисионара на Купрешку висораван, где обнавља верски живот и стару цркву у Вуковску.

Године 1964. постављен је за наставника у новооснованој Богословији у манастиру Крка, те истовремено опслужује две парохије, а у Ивошевцима обнавља цркву Св. Јована Крститеља.

На Светом Архијерејском Сабору 1967. године изабран је за викарног Епископа, а 16. јуна хиротонисан у Саборној Цркви у Београду, са титулом „Епископ моравички“.

С благословом блаженопочившег Патријарха Германа 1967. године покреће лист „Православље“, новине СПЦ и бива његов први уредник. Организује Верско добротворно старатељство при Архиепископији београдско-карловачкој и неуморно ради на формирању  хорова, фолклорних група, драмске секције, бесплатне допунске наставе ученицима нижих и виших школа, учење страних језика. Седмично се одржавају предавања из религиозног моралног живота и приказују пригодни филмови у сали Патријаршије. По београдским црквама почињу приватни часови веронауке.

У јулу 1968. предводи српску делегацију на Четвртој скупштини Светског Савета цркава у Упсали, у Краљевини Шведској. На овој скупштини изабран је за члана Централног комитета ове организације, коју је обављао седам година.

На ванредном заседању Светог Архијерејског Сабора 30. марта 1969. године изабран је за Епископа западноевропског и аустралијско-новозеландског. Пун идеала, вере и родољубља, крајње одан Господу и свом народу, одлази на огромну новоосновану Eпархију, коју тек треба да организује, без средстава црквених објеката, а верници: емиграција подељена на четнике, љотићевце и недићевце с једне стране, и гастарбајтере из комунистичке Југославије са друге стране, све је то требало окупити под један кров.

Неуморан, пун оптимизма и љубави према сваком Божјем створу, путује уздуж и попреко, пешице, возом, бродом, колима од Глазгова до Трста и од Штокхолма до Мадрида и све до далеке Аустралије и Новог Зеланда.

У оскудици наших храмова (јер су постојали само у Бечу, Паризу, Бирмингему и Лидсу), служи по протестантским и католичким црквама, пре или после њихових богослужења.

По већим центрима почињу постепено да се формирају парохије, хорови, кола српских сестара, фолклорне групе, а понегде наши верници купују или граде цркве у Берлину, Билефелду, Лондону, Дарбију, Корбију, Лидсу, Нирнбергу, Минхену, Дизелдорфу, где 1971. набавља скромну штампарију „Острог“, у којој се поред календара и пригодне верске литературе, штампају и Сабрана дела Светог Владике Николаја Велимировића.

Почетком 1970. године блаженопочивши Епископ Лаврентије одлази у посету Аустралији - другом делу своје Eпархије. Тамо је обишао и упознао овај најудаљенији континент. Он је био први српски Архијереј чија је нога крочила на тло Аустралије. У току своје мисије за три године, створио је услове да се у те крајеве пошаље нови епископ, а он да се посвети само европском делу Епархије.

Купује велико имање у немачком граду Химелстиру 1978. године, у коме смешта Епархијски центар за Западну Европу, преноси  штампарију из Дизелдорфа и допуњује је савременим штампарским машинама, те увелико умножава  издавачку делатност Епархије.

У овом Центру окупља се српска омладина; лекари почињу да славе своју лекарску славу, одржавају се седнице Епархијског савета и међуцрквени сусрети: Синдесмос свеправославна омладина, Филоксенија, разни одбори Европског и Светског савета цркава и бројне друге активности, а 1989. године поводом обележавања 600 година од Косовске битке, овде је одржан вишедневни симпозијум на тему „Косовска битка и њене последице“. 

Химелстир је постао место ходочашћа за наше вернике у Западној Европи, па и даљој дијаспори.

Да би сачували везу са коренима, а ради духовног освежења, за све веће празнике и скупове, блажене успомене Епископ Лаврентије је позивао из Отаџбине: хорове, предаваче, познате духовнике, фолклорне групе, монахе и монахиње.

Епископов неуморни, несебични и мукотрпни рад на њиви Господњој добро је запажен, јер је пажљиво праћен и у дијаспори и у земљи, како од верујућих, тако и од неверујућих.

Европски комитет Цркава за помоћ страним радницима у Западној Европи, 1973. изабрао је Епископа Лаврентија за свог потпредседника. Био је дугогодишњи члан Европског и блискоисточног Библијског друштва и председник Библијског друштва Србије, такође и дугогодишњи Председник српско-немачког друштва за сарадњу. 

На молбу Светог Архијерејског Синода, 1984. године Епископ Лавреније одлази у Америку, ради преговора са блаженопочившим Митрополитом Иринејем, представником наше „одељене браће“, да по први пут разговара о могућности превазилажења раскола у Српској Цркви, што је велики допринос коначном измирењу.

После двадесет две године проведене у Западној Европи, Епископ Лаврентије  оставља иза себе готово у сваком већем граду цркву или капелу са потребним  објектима, организовани верски и духовни живот и уређен епархијски центар у Химелстиру. Међутим, пре свега оставља љубав међу својим верницима и странцима у чијим је земљама мисионарио. За то време није изгубио ни једног свог верника, а многи су упознали и заволели наше лепо православље у Шпанији, Холандији, Шведској и другим земљама у којима је службовао.

У Гифхорну, код Хановера, господин Хорст Вробел је, уз савете и благослов Епископа Лаврентија, подигао на територији свога Интернационалног музеја прелепу цркву, коју је посетио и сам руски блаженопочивши Патријарх Алексеј, а осветио Патријарх Кирил, са осам православних епископа 1995. године . Од тада у њој, православни редовно врше своја богослужења, а до данас је крштено близу три хиљаде деце и одраслих, већином Руса под јурисдикцијом Московске Патријаршије.

Епископ Лаврентије је 25. јуна 1989. изабран за епископа шабачко-ваљевског, с тим да још администрира Западном Европом. 

Од 1989. до 2012. године под његовом управом подигнуте су нове и обновљене старе богомоље и парохијски домови, а заживело је тринаест нових манастира: три у садашњој ваљевској епархији (Лелић, Докмир и Јовање), шабачкој: Бјеле Воде, Читлук, Рожањ, Рујевац, Липнички Шор, Добрић, Илиње, Стрмово, Богоштица и Соко. У свим овим новим светињама гори кандило и поје се света литургија.

У Соколу, код Љубовије 13. октобра 1990. године је купио 19 хектара земље и у годинама које ће уследити подигао манастир посвећен Светом Владици Николају, познат као манастир Соко. Најпре у тешко приступачном простору гради четири километра дуг пут од Грачанице до Сокола, а 1991. године увози 2.000 томова делâ Владике Николаја, одштампаних у епархијској штампарији у Химелстиру.

Потом 1992. у још врло смутним временима, врло мудро, организује пренос моштију Светог Владике Николаја из Америке у родни Лелић. 

Нажалост, у земљи почињу све већи немири и невоље, а Епископ Лаврентије тешко подноси и дели са својим народом горку судбину деведесетих, од рата преко Дрине, до бомбардовања Србије. Колоне избеглица из Босне и Херцеговине прелазе Дрину. У већини црквених порти у Подрињу, блаженопочивши Епископ  са свештенством организује храну за гладне.

На дан своје Крсне славе - Светог Јована Крститеља, 1993. отвара у Шапцу кухињу за сиротињу. Два месеца касније придружује му се и Црвени крст.

Организује сакупљање преко двадесет шлепера хуманитарне помоћи по Немачкој за болнице у Шапцу, Крупњу, Љубовији, Лозници, Београду.

Манастир Соко Епископ Лаврентије је одвојио од осталих манастира, јер има специфичну мисију; прилагођен је потребама богоискатеља двадесет првог века. Овде се одржавају семинари свештеника, вероучитеља, хорова, фолклорних трупа, просветних радника, спортиста, планинара.

Од 2000. године организују се тронедељни летњи скупови српске омладине из дијаспоре, под именом „Моба“ у манастиру под Соколом. Омладина посећује богослужења, учи језик, историју и културу својих предака.

Деца дијабетичари из Босне и Херцеговине, сваке године организовано проводе по пар недеља у манастиру. О многим групама ходочасника прича утабана путања поред десет капела до крста изнад манастирског комплекса. Овај крст, тежак скоро три тоне, а висок 12 метара, постављен је 24. новембра 2000. године. Донатор је Хорст Вробел из Немачке. Свесно је то учинио, у знак жаљења што после 50 година поново падају бомбе по невином српском народу.

Манастир Соко поседује богату библиотеку; сале за предавања, скроман музеј. Има три цркве: Светог Владике Николаја Српског, Светог Јована Крститеља и Сабор Срба Светитеља.

У пролеће 2000. почиње градњу метоха манастира Соко у Богоштици. Данас је тамо лепа црква, копија Његошеве капеле са Ловћена, посвећена Богородици Тројеручици. Поред ње је зграда „Дом Десанке Максимовић“, са жељом да то буде оаза младих песника и уметника.

Држећи се правила да двојица могу учинити више него један, Епископ Лаврентије је 2006.године предложио Светом Архијерејском Сабору да се шабачко-ваљевска Епархија подели на шабачку и ваљевску, што је и учињено.

У Епархији постоји информативни центар „Глас Цркве“, који све време врло активно врши мисију, емитује програме, беседе и поуке преко радија; штампа се духовна литература и одржавају се разна предавања. По годинама епископске службе, Епископ Лаврентије је био најстарији у Српској Православној Цркви.

Поводом 50 година архијерејске службе, Свети Архијерејски Сабор доделио је Епископу Лаврентију Орден Светог Саве првог степена. Република Српска одликовала га је орденом „Његоша“. Добио је 1995. године „Велики златни почасни крст“, орден Председника Републике Аустрије за ширење хришћанских и међуљудских односа између наша два народа, као и за исказану бригу за наше вернике у тој земљи. Од 1984. године Почасни је грађанин немачког града Хилдесхајма.

Поводом 40 година епископске службе и 50 година монашког живота, свештенство Епархије  шабачке поклонило је манастиру Соко велико црквено  звоно и издало две књиге Епископа Лаврентија: „Трагови у песку“ и „Руковети“,у оквиру којих су и чланци, који су годинама излазили у „Мисионару“ и „Православљу“. Блаженопочивши Епископ Лаврентије говорио је енглески, немачки и руски језик. Био је члан Светог Архијерејског Синода од 2002. до 2004. године. Као представник и изасланик Српске Православне Цркве учествовао је на многим међуцрквеним састанцима и држао предавања и реферате.

Епископ Лаврентије упокојио се у Господу, у 87. години живота, у недељу по Богојављењу, 23. јануара 2022. године.

 

* * *

Поводом упокојења предстојатеља Цркве Божје у Епархији шабачкој, из архиве доносимо видео прилоге и фотогалерију у спомен на епископа шабачког Лаврентија који је неуморно делао и духовно обрађивао Виноград Господњи, те дубоко заорао благословену мисионарску, архипастирску и молитвену бразду: 

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

У петак 21. јануара Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски Г. Јоаникије у манастиру Острог, заједно са братством манастира угостио је Новака Ђоковића, најбољег светског тенисера.

Овом приликом Новак Ђоковић  поклонио се моштима Светог Василија Острошког  Чудотворца,те обишао манастирске светиње потом је Вископреосвећени Митрополит угостио Новака у манастирској трпезарији , где се разговарало о последњим дешавањима и искушењима кроз које Новак пролазио последњих месец дана. Митрополит Јоаникије је пожелио Новаку да се што пре врати на терен и поново почне да се бави оним по чему је прославио не само себе већ и свој народ и своју државу.

У знак молитвеног сећања на ову посету Митрополит Јоаникије је Новаку Ђоковићу поклонио икону Светог Василија Острошког  и пожелео да му Свети Василије буде помоћник на свим његовим путевима.

Извор: Телевизија Храм

У петак, 21. јануара 2022. године, у Градској кући у Новом Саду одржана је конференција за медије поводом обележавања осамдесетогодишњице Погрома (Новосадске рације) у јануару 1942. године. Програм обележавања годишњице трагичног Погрома, представили су чланови Одбора за обележавање годишњице Новосадске рације – протопрезвитер Владан Симић, секретар Епархије бачке, и господин Мирко Штарк, председник Јеврејске општине Нови Сад.

Поздравивши присутне представнике медијâ, протопрезвитер Владан Симић је представио детаље програма обележавања осамдесетогодишњице Погрома, преносећи поздраве господина Мирослава Илића, председника Одбора. Подсетивши на значај овог тужног јубилеја, протопрезвитер Владан је поручио да се Одбор потрудио да организује пригодан програм којим би требало да буде истакнута важност осамдесетогодишњице Погрома, али да, услед тренутне епидемиолошке ситуације у земљи, није могућно да се у потпуности одговори на овај задатак. Он је најавио да ће у помену пострадалима у Погрому молитвено учешће узети више епископа Српске Православне Цркве, а да ће, у име Патријарха српског господина Порфирија, молитвено учествовати Преосвећена господа епископи ремезијански Стефан и топлички Јеротеј, викари Његове Светости, док ће у име Епископа бачког др Иринеја на помену саслуживати Епископ мохачки господин Дамаскин, викар Епископа бачког. Истичући да је обележавање осамдесетогодишњице Погрома у Бачкој започело 4. јануара 2022. године централним парастосом у Мошорину, прота Владан је напоменуо да ће овогодишњим програмом на Кеју жртава рације бити настављено обележавање овог тужног јубилеја. Изразио је наду да ће у догледно време бити могуће одржавање академије, као и представљање Споменице поводом осамдесетогодишњице Погрома у Бачкој. Према његовим речима, овогодишњи програм обележавања годишњице такозване Новосадске рације почеће у недељу, 23. јануара 2022. године, у 12 часова, на Кеју жртава рације испред споменика „Породицаˮ, када ће се грађанима обратити градоначелник Новог Сада господин Милош Вучевић. У наставку ће бити служен помен од стране Српске Православне Цркве, а потом и помен од стране Јеврејске заједнице Србије. На крају програма биће положени венци од стране представникâ државних органа и амбасадâ, као и од стране потомака пострадалих у Погрому. Такође, представници Скупштине Града и Војске Србије, на челу са војним свештеником Војне флотиле, спустиће са брода венац у Дунав.

Господин Мирко Штарк је најавио да ће у име Јеврејске заједнице Србије помен одржати Исак Асиел, врховни рабин Србије. Он је указао на обавезу да наше сећање о овом злочину преносимо потомцима како се убудуће ништа слично никада не би поновило.

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

У петак, 21. јануара 2022. године, на згради у Булевару ослобођења број 28, откривена је спомен-плоча у знак сећања на браћу Јовандић, који су на том месту пострадали пре осамдесет година, током Погрома у Новом Саду 1942. године. Спомен-плочу су открили протопрезвитер Владан Симић, секретар Епархије бачке, г. Далибор Рожић, члан Градског већа за културу, и г. Петар Ђурђев, директор Историјског архива Града Новог Сада. Потом су у дворишту иза исте зграде посадили пет садница јаблана и једну јелу у спомен на браћу Јовандић и њихову мајку Јелену.

Поводом овог чина, г. Далибор Рожић је истакао да се откривањем спомен-плоче и садњом дрвећа симболично скреће пажња јавности на велико страдање у такозваној Новосадској рацији, али и конкретно на страдање браће Јовандић. Истом поводом, присутнима се обратио и г. Петар Ђурђев, који је подсетио на историјске околности страдања невиног цивилног становништва у Погрому у Бачкој у јануару 1942, али и на страдање браће Јовандић.

Браћу Јовандић, Милорада (28), Саву (26), Пају (24), Живка (20) и Бору (15), убили су припадници мађарске војске и жандармерије током злогласног Погрома у Новом Саду, 23. јануара 1942. године, у дворишту њихове куће у тадашњој Руменачкој улици. Злочин се збио пред очима њихове мајке Јелене Јовандић, која је после рата изјавила да је убици опростила злочин који никада неће заборавити. У парку на наведеној адреси налазила се једна жалосна врба и пет јаблана које је, по сведочењу старијих Новосађана, посадила сама Јелена Јовандић. Међутим, у годинама и деценијама систематског затирања сећања на Погром, јаблани су посечени. Чином поновног сађења јаблана и постављања спомен-плоче чува сећање на браћу Јовандић и на поруку њихове мајке Јелене да злочин треба опростити, али никада не треба заборавити.

Чину откривања спомен-плоче и садње дрвећа у сећање браћу Јовандић и њихову мајку присуствовали су протопрезвитер Миодраг Шипка, архијерејски намесник новосадски први, и г. Синиша Јокић, директор Завода за заштиту споменика културе Града Новог Сада.

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Онлајн предавање за дијаспору из Аустралије др Ранка Рајовића под називом "Грешке које праве родитељи. Изазови одрастања деце у 21. веку" биће одржано 26. јануара по следећим временским зонама: Сиднеј у 19 часова и Београд 9 часова.

Предавање  организују Никола Тесла центар (НТЦ) из Новог Сада и колеџ Светог Саве из Синдеја уз благослов Његовог Преосвештенства Епископа аустралијско-новозеландског Г. Силуана.

Гост предавања биће презвитер Оливер Суботић, аутор књиге „Тесла: духовни лик“ а говориће о активном учешћу уже породице у емоционалном и интелектуалном развоју деце данас.

Предавање је подељено на 3 целине:

• Као што су родитељи свесни, окружење се брзо мења што доводи до  бројних последица у развоју деце. Исто тако школа споро реагује у односу на брзе промене окружења. Све је више деце са развојним сметњама, а Др Рајовић јасно указује како проблеми настају и како се изборити.
• Досада је важна за развој мисаоних процеса, а заједно са нелогичним причама је и покретач маште. Др Рајовић ће дати савете на који начин би требало осмислити активности и стимулисати децу кроз игру.
• Учење на памет представља велико оптерећење за децу, па је потребно учити на други начин, о чему ће бити више речи на предавању.

Након предавања које траје 60 минута предвиђена је и дискусија у трајању од 30 минута.

Уколико желите да учествујете на онлајн предавању можете приступиту преко Зум линка. Предавање се не плаћа, али резервација места износи 200 РСД за уплате из Србије или 2 евра за уплате из иностранства. Тај новац иде за Друштво васпитача Војводине (преко кога је НТЦ семинар одобрен од Завода за унапређивање образовања и васпитања Републике Србије), који ће од тога купити едукативни материјал за неколико вртића у Војводини.

Др Ранко Рајовић је дугогодишњи предавач на Педагошком факултету у Копру, Словенији, шеф катедре за Образовне неуронауке.  Своје стручно знање конципирао је и осмислио  НТЦ програм са иновативним системом који обухвата  развој деце и методе учења.Игра, као унутрашња мотивација детета, кључни је фактор НТЦ програма, који је на томе базиран и спроводи се у 17 држава Европе!

Извор: Телевизија Храм

У четвртак, 7/20. јануара 2022. године, када наша Црква прославља Сабор светог Јована Крститеља, на светој архијерејској Литургији у Саборном храму у Новом Саду началствовао је Његово Преосвештенство Епископ мохачки господин Дамаскин. Преосвећеном епископу Дамаскину су саслуживали свештеници Саборног храма и новосадски ђакони.

У беседи после прочитаног јеванђелског одељка, Преосвећени владика Дамаскин је рекао да се током године више пута прославља свети Јован Крститељ, али да је данашњи празник посвећен светом Јовану Крститељу важнији од осталих, јер је свети Јован у догађају крштења Христовог учини најважније дело у свом животу, тиме што је посведочио да је Господ Исус Син Божји: „Зато, драга браћо и сестре, свети и преподобни отац наш Јустин Ћелијски каже да је свети Јован Крститељ у свему био претеча: претеча Господњи у мисији, јер је дошао пре Њега на шест месеци на Јордан да крштава народ. Али, он је био и претеча апостола, био је и претеча пустињака јер је дошао из пустиње и тамо живео и својом појавом и зачудио и одушевио народ, па су се на њега угледали и анахорети, а то значи међу њима и свети Антоније Велики и сви други подвижници из хришћанскога етоса. Зато, драга браћо и сестре, он је био и претходник исповедника, јер је рекао Ироду не можеш ти имати жену брата свога. Био је претходник и мученика, јер је он и пре светога првомученика Стефана пострадао због штићења Закона и управо због ових речи које је рекао цару Ироду. Зато Црква Божја тако и прославља и слави светога Јована Крститеља, а како да га не слави када су га сама уста Господња похвалила рекавши да је он највећи између рођених од жене. Зато и ми смо се сабрали овде на овој светој Литургији која је главни начин нашег прослављања празника светога Јована, да и ми онолико колико можемо својим снагама и својим моћима – а то јесте својом молитвом – помолимо се овом великом Божјем угоднику, светом Јовану Пророку, Претечи и Крститељу Господњем, да се помоли за нас пред Престолом Божјим, да и ми имамо такву смиреност и скрушеност пред Богом као што је имао он који је рекао да није достојан ни ремена на обући Месије да одреши.”

Обраћајући се верном народу после свете Литургије, епископ Дамаскин је свечарима честитао крсну славу, те је свима пренео благослов и поздрав Његовог Преосвештенства Епископа бачког господина др Иринеја. Потом је владика Дамаскин свима присутнима поделио дарове поводом крсног имена Преосвећеног владике Иринеја.

* * *

После свете Литургије, у Владичанском двору, извршен је чин благосиљања колача и жита – славских дарова Преосвећених Епископа Иринеја и Дамаскина. Чин благосиљања извршио је протопрезвитер Владан Симић, секретар Епархије бачке, коме је саслуживао протођакон Горан Ботошки. Благосиљању су присуствовали најближи сарадници Епископа бачког.

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

На празник Богојављења, 6/19. јануара 2022. године, повечерје са јутрењем у Саборном храму у Новом Саду служио је презвитер Александар Шарчански. У наставку јутрења, свету архијерејску Литургију је служио Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Дамаскин, уз саслужење свештеног братства Саборног храма и новосадских ђакона.

После прочитаног јеванђелског одељка, Преосвећени епископ Дамаскин је у беседи објаснио у чему се састоји суштина празника Богојављења, те је, између осталог, рекао: „На реци Јордану десило се нешто што превазилази снагу нашега разума, а то је да се Бог јавио људима, јавио се човечанству, јавио се као Света Тројица – Отац, Син и Дух Свети. Отац се јавио као глас Родитељев са неба, који каже: Ово је Син мој љубљени Који је по мојој вољи, док се Дух Свети јавио у виду голуба. Света Тројица нам се јавила на реци Јордану као заједница љубави три Личности – Оца, Сина и Духа Светога – као сабор љубави, као огњиште љубави, као извориште љубави, а ми људи, који смо створени по лику Божјем, тојест по лику Свете Тројице, треба да будемо људи пуни љубави; да имамо исту такву љубав као што је и Бог имао, јер смо створени по Његовом лику и по Његовом обличју. Господ наш Исус Христос показао нам је каква је то истинска и права љубав према човеку, а то је смирена и послушна љубав, јер и Он долази смирено и кротко на реку Јордан да га Јован крсти пре Његове славне проповеди. И ми морамо да схватимо да је љубав свеза савршенства, а да је темељ љубави управо смирење и послушност Богу. Само таква љубав која се гради на смирењу и послушности јесте права, жртвена љубав коју нам је Господ приказао. Свака друга љубав јесте себична, самољубива, себељубива – љубав која тражи, а ништа не даје. А у Светом Писму стоји да је блаженије давати него примати. Љубав је једино оно што се даје, а када се даје, оно се не умањује него се повећава.”

После свете Литургије, у порти Саборног храма, Преосвећени владика Дамаскин извршио је чин великог водоосвећења. Обраћајући се по извршеном водоосвећењу верном народу, владика Дамаскин је рекао да је освећена вода живи сведок вечне истине Вечнога Бога, те је пожелео да у ова тешка времена изазвана пандемијом она послужи на освећење душâ и телâ и излечење свих оних који су болесни, а у исто време да буде на освећење свега онога што нас окружује.

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Саопштење за јавност вернима Епархије диселдорфске и немачке

Драги пријатељи, верни народе, обавештавамо Вас да је Епископ Григорије данас позитивно тестиран на корона-вирус, због чега се одмах самоизоловао и нажалост неће бити у прилици да учествује у богослужењима наредних дана. Владика Григорије осећа се добро, има веома благе симптоме заразе. Он вам жели сваки Божији благослов и још једном апелује да максимално пазите на своје и здравље својих ближњих.

Извор: Епархија диселдорфска и немачка

У навечерје Богојављења, на Крстовдан, 5/18. јануара 2022. године, у Саборном храму у Новом Саду, на светој архијерејској Литургији светог Василија Великог началствовао је Његово Преосвештенство Епископ мохачки господин Дамаскин. Преосвећеном владици су саслуживали свештеници и ђакони Епархије бачке.

После свете Литургије, Преосвећени владика Дамаскин је извршио чин великог водоосвећења. По обављеном водоосвећењу, Преосвећени владика Дамаскин је поучио верни народ о смислу празновања Крстовдана као припреме за прослављање Богојављења, те је, између осталог, рекао: „Христос се крстио у реци Јордану не због тога што је Њему било потребно крштење, јер је Он био Богочовек и био је безгрешан, него ради нас људи и ради нашега спасења, због примера нама, да и ми треба да се крстимо. Христос је ушао у воду реке Јордана и осветио воду. Није вода очистила Њега него је Он осветио воду и читаву природу и тиме је река Јордан постала познатија од свих других река, и од Еуфрата и Тигриса, и од Нила, и од Дунава и Саве. Спомињали смо и спомињемо и данас тај прилог који смо ми – људски род – дали, а тај наш прилог јесте у лику и личности светога Јована Крститеља, анђела у телу, како га је назвао свети пророк Малахија, и глас вапијућег у пустињи, како га је назвао пророк Исаија. Он је тај који је био удостојен да стави своју десну руку на главу Господа и Спаса нашега.”

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Држећи до друштвене одговорности и старања  за здравље верног народа, обавештавамо јавност да је Његово Преосвештенство Епископ ваљевски Г. Исихије инфициран вирусом SARS- CoV2.  Симптоми болести су веома благи и Владика Исихије се налази на кућном лечењу у Епархијском двору Епархије ваљевске. 

Према препорукама лекара, примењује терапију, а у складу са новонасталим околностима прилагођене су и његове обавезе у наредним данима. Празнике Крстовдан, Богојављење и Сабор Светог Јована Претече, иначе његову крсну славу, Владика Исихије обележиће скромно и молитвено у Епархијском двору.  Такође, као брижни пастир, Владика Исихије приносиће молитве за оздрављење свих људи које је ова пошаст погодила, као и за лекаре и остале медицинске раднике, чијим се трудољубљем сваког дана спасавају животи.

Информативна служба Епархије ваљевске

Почетком 2022. године, Издавачка установа Епархије шумадијске „Каленић“ објавила је капитално тротомно издање Дневника оца Александра Шмемана, поводом стогодишњице његовог рођења. Према речима преводилаца Јелене и Ивана С. Недића, први пут на српском језику се појављује целокупни дневник преведен са руског језика. У нашој јавности постоји издање Епархије захумско-херцеговачке, међутим, оно представља избор бележака, који је учинила и на енглески превела супруга оца Александра, Јулијана Шмеман.

 Четвртак, 27. септембар 1973.

Сусрети са Пастернаком Александра Глаткова, са веома интересантном критиком Доктора Живага. О песницима и поезији В[ладимира] Вајдлеа (са драгом посветом). У три броја Нове руске речи чланци Корјакова о мени (моја расправа са Шпилером, Весник 106) – нејасни и, сматрам, помало извештачени, иако углађени.

Сваког септембра мислим, одлучујем: организоваћу живот другачије, без јурњаве, без губљења нерава, са ритмом, са слојем тишине, рада, усредсређености. Али, ево, прошло је свега три недеље, а све се већ претворило у прах: јурњава на академији, јурњава у цркви, телефони, сусрети. Дан за даном се губи у свему томе. Данас сам из очаја одглумио да сам болестан и нисам отишао нигде. А онда – грижа савести...

Одвратан талог на души после јучерашње седнице наставног особља. Прочитао сам свој реферат у ком сам покушао да „дијагностикујем“ наше грешке, постепено претварање академије у површну, псеудоинтелектуалну високообразовну установу. Потпуно неразумевање. Осећај ћорсокака: с једне стране, људи споља академију највише поистовећују са мном („шмеминарија“), с друге стране, ја се у њој осећам потпуно немоћан да променим правац који је, по мом мишљењу, погубан. Исто тако и у свему осталом: Руска Црква (летошње путовање И. М у Совјетски Савез, његова оцена, његова тактика), наши сопствени црквени послови. Ништа не протиче без мене, без моје сагласности и одобрења (отуд страшна заузетост и мучан осећај одговорности) иако ја, у дубини, у суштини нисам сагласан, не одобравам, али не умем то да изразим на оном плану, на оном нивоу на којем се све то одвија. Осећам се потпуно усамљено иако сам, наводно, окружен истомишљеницима. Такав положај је неподношљив. Јулијана каже: „Ти увек на све пристајеш“. Нажалост, то је и тачно и није тачно. Пред савешћу сам чист – свађао сам се навелико и са епископима и са Црквом, с ким год је требало, док су други ћутали. Зато мој пристанак није ствар малодушности већ много чешће ствар бојазни да не ражалостим превише друге, или пак немогућности да изразим оно што стварно осећам. „Али, шта бисте хтели уместо тога?“ – Не знам, нисам сигуран.

Понекад ми се чини да је сваки човек позван да каже или да учини само једну ствар, можда чак и малу, али праву, нешто што је само он позван да каже или учини. Али, живот је такав да га други мешају у све, па он губи и себе и оно што је његово и не успева да оствари своје призвање. Све време је приморан да се претвара да заиста све разуме, да све може, да о свему има шта да каже. Тако се све претвара у фалсификат, извештаченост, глуму.

Сигуран сам, на пример, да ја нисам позван ни на какво лично руковођење људима. Ја осећам одбојност према „интимним“ исповестима, према личним изливима било које врсте. Кад год исповедам имам осећај да то нисам ја него неко други, да се све што говорим своди на безличне, опште фразе, да то уопште није то. Међутим, од свештеника се то руковођење очекује и захтева, оно се види као суштина свештенства. Можда страшно грешим, али ја, некако, око себе у Цркви никад нисам видео неку нарочиту корист од тог духовништва. Напротив, пре ће бити да сам увек видео штету: повлађивање егоцентризму, перфидној духовној гордости (обостраној), једном свођењу вере на себе и своје проблеме. Одувек, од детињства, суштину хришћанства нисам видео у томе да оно решава проблеме, него у томе да их надилази, преносећи човека на раван где њих нема. А на равни на којој постоје, проблеми зато и постоје што су нерешиви. Стога је хришћанство увек проповед, тј. објава те друге, више равни, објава саме реалности, а не њено објашњавање... Рећи ће ми: а стараштво, којим је данас тако модерно бавити се? Могуће је, штавише вероватно, да је стараштво у Цркви једно посебно призвање које није истоветно са свештенством, пастирством као таквим. Али, ни то призвање се – ако узмемо за озбиљно све што знамо о стараштву – уопште не састоји у интимном духовништву, у објашњавању и решавању разних проблема, него управо у поменутом објављивању саме реалности. Зато је тако опасна појава псеудостараца који су се намножили у наше време и чија је суштина духовно властољубље. То псеудостараштво подстиче сам систем који од сваког свештеника прави „духовника“ и малог „старца“. У Православној Цркви готово да више нема монаха који не сматрају за своју свету дужност да, по истеку две године од пострига, пишу трактате о Исусовој молитви, о духовности и аскези, да друге уче „умном делању“, итд. Нема ни свештеника који себе не сматрају способним да за пет минута разреше све проблеме и упуте на пут истине...

Лично бих укинуо приватну исповест сем у случају када је човек учинио очигледан и конкретан грех па исповеда тај грех, а не своја расположења, сумњичавост, потиштеност и искушења. А шта чинити са свим тим уобичајеним „стањима“? Убеђен сам да је истинска проповед увек, ма о чему да говори, истовремено и одговор на њих и њихово исцељење. Јер то је увек проповед о Христу, а све се то „надилази“ једино Христом, знањем о њему, сусретом са њиме, послушношћу њему, љубављу према њему. Ако проповед није све то, онда проповед уопште није потребна. Њена снага је у томе што се истински проповедник обраћа и самом себи, својој потиштености, маловерју, млакости, итд. Шта томе могу додати разговори?

Невероватно је колико много људи од оних који се „интересују за духовни живот“ не воли Христа и Јеванђеље. И јасно је због чега: у њему ништа није речено о „духовном животу“ онако како га они схватају и воле. Где сам оно прочитао да управо о таквој духовности говори Христова прича о очишћеној соби у коју се усељавају још гори зли духови [Мт 12, 43–45]? Грешник се каје и обраћа. Човек лажне духовности је осуђен на пропаст: управо је то хула на Духа Светога [Мт 12, 31]. Како је све то страшно! Свом снагом осећам да је једна од највећих опасности, увек и свуда, псеудорелигија, псеудодуховност... И, уопште, „псеудо “ (псеудобогословље, на пример...).

Желим да запишем и следеће:

Путовање у Фонтенај са Андрејем у уторак, 4. септембра. Из Париза смо кренули у једанаест пре подне, са владиком Александром (Семјоновом Тјан Шанским) ког је требало да одвеземо у Моазне [у скит Богородице Казањске]. Дан као наручен: сунце, чудесно, плаво француско небо, „dans la lumière de l'été“ [фр. у светлости лета]... У Моазнеу нисам био од лета 1943. године, проведеног тамо са Јулијаном која је била трудна са Ањом. Невероватан храм, подигао га је о. Јефтимије [Вент], малтене сопственим рукама; први утисак: кад бих овде служио! Заиста, храм епифанија. Оставили смо владику и наставили за Фонтенај (двадесет – двадесет пет километара), где смо провели три лета (1929, 1930. и 1932). Повратак у детињство, у апсолутно чисту радост без икаквих примеса. Пољане. Пут још увек ограђен старим стаблима. Доручак у Шапел Готјеу, у средњовековној гостионици са метарским столовима, са посебном, да тако кажем „укусном“ хладовином. Затим још седам километара и стижемо у Фонтенај. Скоро све као што је и било, све је исто. Само што нас двојица имамо по педесет две године! Осећај истовремено страшне реалности времена и његове привидности: „К’о да је све, што беше и прође, већ спознало радост васкрсења...“ [Буњин]. Свратили смо до језераца у којима смо се некад купали, са којима ми је повезано празнично сећање. Чудесно путовање и све време осећај потпуног јединства са Андрејем, апсолутног заједништва у истом. Чиста радост.

Разговор са Бродским у ресторану пре две недеље. О апсурду као основном осећању – и у религији. Ја: „Где је апсурд тамо нема нити може бити било каквог хришћанства“. Три струје у религији: безлична пантеистичка (подједнако страна и мени и њему), трагичка – а ла Шестов, Лутер, Кјеркегор, која се њему допада и привлачи га; „благодарна“, она коју ја заступам. „Али, и Ваша поезија је благодарна“. Он се слаже: „Ипак, ја у поезији не говорим, не изражавам све...“ Ја: „Уосталом, из апсурда не би проистекла никаква поезија“. Он се опет слаже. Морао сам да га напустим. Серјожа (био је са нама), увече, преко телефона: „Скоро да си га обратио...“

После прочитаних четрнаест (!) великих томова Књижевног Дневника Леотоа: необичан осећај, као да сам лично пред Богом одговоран за тог задивљујућег, из неког разлога бескрајно ми драгог безбожника, развратника и пискарало. Како то да се не умарам од читања, удубљивања, уживљавања у тај живот? Због чега ми је са Леотоом лепо? Зимус, у Паризу, био сам на изложби посвећеној њему у [павиљону] Арсенал. Откуд та усхићеност у потпуно празној сали са његовом фотељом, рукописима, књигама? Зашто из свега тога мени нешто, очигледно, „сија“? Као да, док га читам, постајем једноставнији, чистији, спокојнији, скромнији. Можда противотров за сву извештаченост?

Уторак, 12. новембар 1974.

Осам и тридесет ујутро. Седим у свом кабинету после повратка са јутрења. Данашња перспектива: испит из литургике, зубар, седница малог синода, седница управног одбора, предавање на програму допунског образовања, општа исповест. Сем тога, треба да нађем времена да за сутра напишем скрипт за радио Слобода. Ето! Таквим данима си уморан чим устанеш... Сем тога, моле ме да их примим: студент универзитета Колумбија који пише о Солжењицину, англикански монах из Енглеске, Верховској. И имам састанак поводом изградње нове зграде. Сваки дан ме нешто избаци из колосека, с тим што ми више није јасно ни где је тај „колосек“, осим ако није у непрестаној јурњави и губљењу живаца.

Ових дана са синовицом Наташом. Дивна, прозрачна, светла, „по природи хришћанка“. „Утеха“ којом зраче такви људи.

Синоћ седница нашег наставног особља, у мирној и пријатељској атмосфери. Реферат „историчара“ – Мајендорфа и Ериксона. С тим у вези, размишљао сам – опет и опет! – о богословском образовању уопште и конкретно о „историји“. У идеалном случају, проучавање историје Цркве требало би, наравно, да ослобађа од робовања прошлости које је карактеристично за православну свест. Нажалост, то је само идеал. Сећам се колико сам се и сам споро ослобађао од идолопоклоничког односа према Византији, старој Русији, итд., од тог заноса, те „игре“. Данашњи студент, који је на првом месту одређен потпуним непознавањем историје, још мање је способан за проналажење своје сопствене синтезе и „целовитог погледа на свет“. Овде је најважније то да Црква нема своју „свештену историју“, онакву каква је библијска историја. Међутим, у нашем наставном систему „историја“ Цркве се издваја као нешто посебно и тиме се, хтели ми то или не, претвара у свештену историју. Тако се изопачује, пре свега, само учење о Цркви, схватање и доживљај њене суштине. Има у томе нечег дубоко погрешног, али како то исправити, како то, пре свега, објаснити, формулисати – не знам. Отуд моја несигурност и пометеност. С једне стране, слажем се са „историчарима“: без историјског приступа настају лажни апсолутизми. С друге стране, слажем се и са „пастирском“ фракцијом, која тежи да ограничи историју у корист реалне, живе, постојеће Цркве... Испада да је, да би се дефинисала Црква, потребно дефинисати најпре „историчност“ Цркве, а за то је потребна „историја Цркве“ и њено проучавање...

Основна „формула“ је, чини ми се, и овде иста: есхатолошка. Црква је присуство светог и свештеног у времену, у историји, али не по принципу дихотомије „сакрално – профано“, већ по есхатолошком принципу, да би све у времену и историји могло бити упућено ка Царству Божијем и самим тим вредновано. Али, управо у том смислу сама Црква нема неку тамо „историју“ као сакралну категорију свог бића. Њен живот је увек „сакривен са Христом у Богу“ [Кол 3, 3], њен истински живот није у историји него у Царству Божијем. Зато је њена историја увек и једино историја њеног сусрета са светом, увек и једино „саоднос“. Васељенски сабори, на пример, нису „свештени сабори“ по себи, у „онтолошком“ смислу, зато што у духовној реалности не постоји никаква „епоха васељенских сабора“. У Цркви они квалитативно ништа не мењају и у том смислу су „релативни“, као и све друге форме и изрази Цркве, као сва њена „видљивост“ и „историчност“. Њихова важност је у томе што су они увек одговор свету, потврда могућности спасења и преображења. Међутим, чим их „апсолутизујемо“ као нешто што има вредност по себи, а не искључиво у односу на свет – другим речима, чим их претворимо у „свештену историју“ – ми им одузимамо стварну вредност и значај. Такав један очигледан грех је „апсолутизација“ историјске културе православља: пет источних патријархата, грчко схватање „васељенског патријарха“ као сакралне и вечне категорије православља, итд.

Стога богословска претпоставка у проучавању историје Цркве треба да буде управо ослобађање историје Цркве од њене сакралне апсолутизације. А проучавање Цркве је већ одавно усредсређено на Цркву по себи, уместо на њен саоднос са светом, културом, итд., те је у томе порекло и тог опасног и штетног приступа: „свештена историја“. Уместо ослобођења имамо поробљеност – то, нажалост, највеће бреме православља.

Извор: Епархија шумадијска

„Ако се после, у току даљих ратних сукоба, може говорити о међусобној кривици у међусобном убијању, у Брадини се то не може казати, јер је недужни народ сатеран из својих околних села у то село, које је постало други Јасеновац, друга Глина, други Пребиловци. И почели су убијати и затирати и прогонити Србе као звери, а народ је био у збеговима, без могућности да оде где даље. Одозго Иван седло, доле Неретва, около планине, а свуда непријатељ. Треба их именовати: на челу мање групе – Хрвати, а огромна већина – муслимани. Затирали су Брадину, и данас је затиру, али ви не дадосте, драга Браћо Мученици, да се име Брадине затре. Почивасте под земљом, ево, шест година, и даде Бог да непријатељ заслепи и да не види да ће злодело изаћи на видело”.

„Знали смо за масовне гробнице, за Мученичку Цркву Брадинску, која је нова Глинска Црква. Знали смо за гробнице пред њом и око ње, и северно до Иван седла, и јужно до мученичких Челебића, али, и када смо то говорили, говорили смо кришом, да непријатељ не ископа ваша тела и не уништи их. И изгледа да је мало фалило да се то оствари. Али, ето, Промислом Божјим данас сте овде изашли из земље, и ви сте сведоци Васкрсења Христовог!”

Потом је напаћеној родбини, мајкама, родитељима, деци, сродницима, рекао да су они на Небу живи, и овде присутни. „Вама нека буде утеха од Бога, утеха кроз сузе, кроз плач, али нека кроз њих провејава радост наде у Васкрс”.

Први епископски дани су у знаку приче о малом дечаку, живом мученику – Жарку Куљанину. „Син Стева и унук пострадалог јунака српског Сретка, који као дете није ни проходао, а ни прогледао добро. Као биљчица је на рамену мајке, и он сведочи о страдању великомученичке Брадине”. У чисто српском селу више Коњица (у Брадини је била свега једна хрватска кућа), под Иван седлом, на путу за Сарајево, 26. и 27. маја 1992. године, упале су хрватско-муслиманске снаге, њих 3.000 наоружаних.

„Тада су хрватско-муслиманске усташе сатерали 16 околних српских села у Брадину, све Србе, близу 3.000 жена, деце и људи. Неки су Срби имали пушке и борили се, али узалуд; само неколико њих пробило се из обруча и отишли су за Калиновик. Онда је ту неколико стотина Срба побијено, а преко 2.500 српског живља сатерано у тунел под Иван планином и онда у логоре у Коњицу, Челебићима и у Бутуровић пољу. Ту су их тукли, клали и убијали, а жене силовали. До данас имамо набројано преко 240 жртава у Брадини и околини, шеснаест српских села је потпуно уништено, а ускоро и свих 26 коњичког краја”.

Тих ратних година Владика Атанасије је говорио о малом Жарку Куљанину где год је стигао: у Београду, Грчкој, Женеви, Америци…. Убили су му оца, пред очима Бранке, Жаркове мајке, убили му деду Сретка и ујака, а Бранку су у седмом месецу трудноће стрпали у затвор у Коњицу!

„Кад је она, од страха, болова и мука – знате како је свака трудница преосетљива – почела да се у затвору порађа, лекар муслиман, одвео ју је у самицу и кад се породила намерно је закаснио да пресече пупчану врпцу. Дете је ослепело у недостатку кисеоника; кад се родило, није имало инкубатор, и тако је то данас једна ретардирана биљчица на рамену своје мајке, једва испушта слабе гласиће; дете је скоро слепо. То је прави мученик! Двоструки мученик. Кад сам се срео са Бранком Куљанин, сада избеглицом у Београду, рекао сам јој: ‘Немој, сестро, да плачеш, ти си жива мученица, а твој Жарко је двоструки мученик’.”

Пред светским званичницима Владика Атанасије је говорио да и и ми Срби жалимо за малом Алмом, сарајевским муслиманским дететом. „А да ли за српчетом Жарком Куљанином жали ико у хришћанској Европи? Да и не говорим о лицемерним Енглезима, Немцима или такође о муслиманима!”Енглези су организовали експедицију хеликоптерâ у Сарајево да узму мало рањено муслиманче, рањену девојчицу Алму, „јер и она је дете Божје”.

„Али, мука дође човеку кад види како страдају и српска деца, а Европљани то неће ни да чују, ни да знају, ни да признају. Да ли они знају, разумеју моје напаћено дете, мало Српче Жарка Куљанина, који је остао ретардирано дете, јер је рођен у муслиманском логору у Коњицу, и то у 7. месецу мајчине трудноће”.

Сам Атанасије је спасавао децу других народности, било где у Херцеговини. „Сећам се хрватске девојчице Марије са Борака, коју сам извезао у нашим колима. Мајка јој је била рањена, отац рањен, а Срби спасавају њу и своје суседе”.

А мали Жарко, параплегично дете у коме једино срце није било оштећено, постао је оличење новог Дечијег мартирологиона. Његов пример страдања би требало да буде пред очима свих, по речима Владике Григорија, ”како више ниједно дете не би искусило Жаркову судбину и како ниједно место не би доживело судбину Брадине!”

Мали Жарко је преминуо децембра месеца 2020. године и сахрањен у Обреновцу. Остао је у свенародном памћењу захваљујући његовом Архипастиру – Атанасију Херцеговачком.