Тамо на југу, крај Хутова, Неретве, Брегаве, на бријегу у Пребиловцима, догађа се чудо. Збива се догађај најважнији за човјека, свијет и постојање његово. Догађа се Васкрсење. Бог походи народ свој; Бог васкрсава кости људске, премудрост Божија зида дом себи и њима, мученичким костима. Прије седамдесет и пет година пребиловачки мученици су живјели исто као и ми данас: бринули се, радили, стрепили, надали се, имали, оскудијевали, радовали се и туговали, некада пјевали, некада плакали; маштали, вољели, снивали.

Међутим, неки други људи, пустивши у своја срца зло и злога, одлучише да их убију. Не да им узму имања само, њихову радост и тугу, него много више, наумили су да им одузму сами живот. И то су злодјело и починили. Убили су жене, дјецу, одрасле људе, старце и старице. Бацили су их у јаме тамнице, безданице, у таму најкрајњу, у дубину земље. Потом су дијелили плијен, њихова имања, њихов мал, овце и коње, волове, воће и поврће, жита и винограде.

Али убрзо, чим се рат сврши, не би им дато да уживају у уграбљеном плијену. Ходили су земљом зли људи, убице и крвници, опијали се, лагали, траг заметали и нетрагом нестајали. Коначно, педесет година послије страдања кости мученика угледаше свјетлост и сунце и засијаше у тами људске злобе као мир и опомена, а синови страдалника напокон достојно сахранише кости предака..

Авај, људи ипак од њиховог страдања не научише много. Синови злочинаца, синови по хтјењу и опредјељењу, бомбама и минама разорише започети храм и костурницу, и по други пут мучки убише већ убијене. Од њихових експлозија подиже се силан пепео и избише непрегледне варнице. Као и оне прве, тако и ове убице почеше да као несрећни тумарају по свијету, носећи на себи пепео невиних и спаљених костију као неизбрисив траг. А варнице те страшне експлозије падоше пак нечујно у домове синова мученика, у пригушена кандила, и почеше смирено и тихо да служе и да свијетле. Потомци њихови, многи Херцеговци расути по свијету, стојећи пред тим иконама молише се Богу и свецима и разгоријеваше у себи сјећање на претке мученике. Из њихове вјере изниче овај храм Васкрсења Христова у Пребиловцима, бијел и свијетао, саздан на праху и костима невино убијених, саздан на вјери у Христа који изведе из ада, из утробе земље, сваку душу умрлу и смрћу заробљену. Он, Христос у Пребиловцима изведе из смрти и преведе у живот мартире пребиловачке и херцеговачке.

Зато вас позивамо да на празник освећења и прослављења ових светих страдалника дођете као на празник Васкрсења. Обуците се свечано; пјеваћемо побједи, неће то бити опијело. Дођите ма гдје да сте и ма колико далеко били, чекаће вас они, мученици пребиловачки. А са њима чекаће вас и сам Христос. Зато умијте душу праштањем, тијело миром и кајањем, срце пустите да гори као кандило; радошћу прекријте лице. Дођите у Пребиловце јер боље је бити потомак убијеног него убице. То што смо чекали, збило се: побједа правде и живота, јер срамота је бити не убијени, већ убица. Стога нам је боље, браћо, да се огријемо на огњишту славе и страдања неголи да цијели свијет задобијемо, души својој наудивши.

Читава историја изградње те грађевине је срамна. Почев од вишегодишњих одбијања локалне власти да уважи захтјеве Митрополије за изградњу гробљанске цркве, који су углавном прећуткивани, па до посљедњих одлука Престонице Цетиње и Владе Црне Горе којом се једној псеудоправославној организацији додјељује земљиште и допушта да гради свој објекат на гробљу на којем су већина сахрањених православни хришћани.

Подсјећамо по ко зна који пут: организација која најављује ”освјештање” није Црква, нарочито не православна, нити је црногорска. Црква има своју историју дугу више од двије хиљаде година. Православна Црква је настављач апостолског предања и поретка наслијеђеног из самих почетака Хришћанства. Поменута организација нема ништа заједничко са том вјером и поретком. Она може бити призната као вјерска заједница, али онаква каква јесте она нема ничег заједничког са Православном Црквом, па отуда ни са вјековном Митрополијом Црногорском, Цетињском… Она је настала у познатим националним превирањима у Црној Гори и никада није ни имала амбицију да буде ишта друго до институција која ће давати (псеудо)духовно покровитељство за идеје и намјере новоцрногорских обезбожених идеолога. Та организација нема никакво историјско утемељење нити може успоставити било какав континуитет са Црквом из времена Књажевине и Краљевине Црне Горе. Она је политичко-идеолошки пројекат и као такав је потпуно истрошена, будући да се, надамо се и молимо се Богу, оштре националне подјеле међу православним народом у нашој земљи превазилазе и остају срамна прошлост. Наводни ”свештеници” те организације нису православни свештеници - њихова ”Литургија” није Литургија, њихово ”Крштење” није Крштење, било које њихово ”свештенодејство” не представља ништа друго него празне ријечи без значења и смисла. Поглавар те организације је рашчињени свештеник (распоп) Васељенске Патријаршије, који је и изопштен из Православне Црква (анатемисан), и као такав не само да није православни свештеник, камоли Митрополит, већ уопште није ни православни хришћанин. Чак и кад би се са покајањем вратио у Православну Цркву, могао би да буде обичан православни вјерник, никако не свештеник. То су древна црквена правила старија од свих модерних држава и нација и она су прихваћена од свих Православних Цркава. Да будемо сасвим конкретни, нити поглавар те заједнице нити његове присталице не могу учествовати на богослужењима нити причешћивати се ни у Јерусалиму, нити у Цариграду, нити у Москви, нити у Атини, нити на Светој Гори…

У складу са реченим, грађевина која је подигнута на цетињском новом гробљу неће бити дом Пресвете Тројице - нашег Бога љубави и спасења, већ кућа раздора, братске мржње и неслоге, као и свако мјесто безбожја и лажне вјере. У тој згради, вјерници неће стицати благослов Божији, већ ће учествовати у безбожништву оних који су је подигли навлачећи на себе проклетство. Та невелика зграда, без сумње, остаће као застиђе својих градитеља и упљувак на Ћивот Светог Петра Цетињског. Но, слава Богу, свјесни смо да она неће успјети да завара истинске православне вјернике, јер су се Цетињани већ одавно опредјелили за свој Манастир и добро знају ко је и зашто створио псеудоправославну организацију о којој је ријеч.

На крају, позивамо православне вјернике да се не дају обманути и да, ако желе остати православни хришћани, не смију узимати учешћа ни у каквим ”службама” ове организације. Позивамо све оне које је ова организација збунила, да се са покајањем и радошћу, као што су већ многи учинили, врате Православној Цркви, ради свога спасења и благослова њиховог потомства.

• Епархијска саопштења
  

Тамо на југу, крај Хутова, Неретве, Брегаве, на бријегу у Пребиловцима, догађа се чудо. Збива се догађај најважнији за човјека, свијет и постојање његово. Догађа се Васкрсење. Бог походи народ свој; Бог васкрсава кости људске, премудрост Божија зида дом себи и њима, мученичким костима. Прије седамдесет и пет година пребиловачки мученици су живјели исто као и ми данас: бринули се, радили, стрепили, надали се, имали, оскудијевали, радовали се и туговали, некада пјевали, некада плакали; маштали, вољели, снивали.

Међутим, неки други људи, пустивши у своја срца зло и злога, одлучише да их убију. Не да им узму имања само, њихову радост и тугу, него много више, наумили су да им одузму сами живот. И то су злодјело и починили. Убили су жене, дјецу, одрасле људе, старце и старице. Бацили су их у јаме тамнице, безданице, у таму најкрајњу, у дубину земље. Потом су дијелили плијен, њихова имања, њихов мал, овце и коње, волове, воће и поврће, жита и винограде.

Али убрзо, чим се рат сврши, не би им дато да уживају у уграбљеном плијену. Ходили су земљом зли људи, убице и крвници, опијали се, лагали, траг заметали и нетрагом нестајали. Коначно, педесет година послије страдања кости мученика угледаше свјетлост и сунце и засијаше у тами људске злобе као мир и опомена, а синови страдалника напокон достојно сахранише кости предака..

Авај, људи ипак од њиховог страдања не научише много. Синови злочинаца, синови по хтјењу и опредјељењу, бомбама и минама разорише започети храм и костурницу, и по други пут мучки убише већ убијене. Од њихових експлозија подиже се силан пепео и избише непрегледне варнице. Као и оне прве, тако и ове убице почеше да као несрећни тумарају по свијету, носећи на себи пепео невиних и спаљених костију као неизбрисив траг. А варнице те страшне експлозије падоше пак нечујно у домове синова мученика, у пригушена кандила, и почеше смирено и тихо да служе и да свијетле. Потомци њихови, многи Херцеговци расути по свијету, стојећи пред тим иконама молише се Богу и свецима и разгоријеваше у себи сјећање на претке мученике. Из њихове вјере изниче овај храм Васкрсења Христова у Пребиловцима, бијел и свијетао, саздан на праху и костима невино убијених, саздан на вјери у Христа који изведе из ада, из утробе земље, сваку душу умрлу и смрћу заробљену. Он, Христос у Пребиловцима изведе из смрти и преведе у живот мартире пребиловачке и херцеговачке.

Зато вас позивамо да на празник освећења и прослављења ових светих страдалника дођете као на празник Васкрсења. Обуците се свечано; пјеваћемо побједи, неће то бити опијело. Дођите ма гдје да сте и ма колико далеко били, чекаће вас они, мученици пребиловачки. А са њима чекаће вас и сам Христос. Зато умијте душу праштањем, тијело миром и кајањем, срце пустите да гори као кандило; радошћу прекријте лице. Дођите у Пребиловце јер боље је бити потомак убијеног него убице. То што смо чекали, збило се: побједа правде и живота, јер срамота је бити не убијени, већ убица. Стога нам је боље, браћо, да се огријемо на огњишту славе и страдања неголи да цијели свијет задобијемо, души својој наудивши.

• Епархијске вести
  

Извор: Митрополија аустралијско-новозеландска

|

-"То код нас ради Црква!", речи су председника Руске Федерације Владимира Путина о решавању проблема болести зависности у највећој земљи на свету, које су подстакле тадашњег српског министра унутрашњих послова Ивицу Дачића да са Православном заједницом "Земља живих", 19. марта 2012. године, потпише протокол о сарадњи у борби против дроге. Годину раније, руку подршке пружио је тадашњи министар здравља др Зоран Станковић. Такође, протоколи су потписани са београдском Специјалном болницом за болести зависности у ул. Теодора Драјзера, специјалним болницама у Вршцу, Новом Саду, Нишу и другим градовима, Српским лекарским друштвом, канцеларијама Уједињених нација и Европске уније... Центар за психо – социјалну рехабилитацију и ресоцијализацију оболелех од болести зависности "Земља живих", мисионарски подухват Епархије бачке, са благословом надлежног епископа Г. др Иринеја и велико трудољубље некадашњег Епископа јегарског Г. др Порфирија (данас Митрополит загребачко – љубљански) бележи деценију успешне борбе против наркоманије – највеће пошасти модерног доба. Кроз шест заједница (пет мушких и једна женска), програм одвикавања и припреме за повратак у нормалан живот прошло је 3000 штићеника. Близу 95 одсто њих су данас преображене личности, које су се успешно интегрисале у друштво и засновале породице. У заједницу се улази добровољно. Увек се може из ње изаћи, али повратка након тога нема. Боравак је бесплатан за све јер новац не сме бити услов лечења. Породице штићеника помажу према могућностима. Трошкове издржавања кампа сносе манастир Ковиљ, Црквена општина Лазаревац и Град Нови Сад. Програм "Земље живих" траје три године и подељен је у три фазе.

Прва фаза подразумева физички опоравак, адаптацију на живот у заједници, сагледавање сопствених поступака и прихватање одговорности. У другој фази догађа се преумљење, овладавање сазнајно – емотивним потенцијалима и спознаје вера на путу ка трансформацији личности. Трећа, завршна фаза односи се на примену оног што је штићеник научио, преузимање одговорности за живот у заједници и по изласку из ње. Свака фаза је једнако битна у процесу опоравка и стварања нове личности – реако је протојереј Бранко Ћурчин, духовник Православне заједнице "Земља живих".

Први услов доласка у заједницу јесте потреба за мењањем. У процес рехабилитације породица је активно укључена и једном месечно организују се родитељски састанци. Инсистирамо да се родитељи моле за своју децу јер је духовна логистика јако важна, каже прота Бранко Ћурчин. Сваки нови члан добија свог "анђела чувара", односно старијег брата у заједници, који са њим проводи цео дан у раду, шетњи, разговорима и свему што му је потребно да преброди кризу и уђе у програм рехабилитације. У камповима (Крчедин, Вилово, Брајковац, Ченеј, Витковац и Бачко Петрово село) нема телефона, радија, телевизије, нити било чега што може померити фокус штићеника са сагледавања самог себе и рада на себи. Такође, у "Земљи живих" није дозвољена никаква фармакотерапија, будући да је одвикавање од неких медикамената, нпр. метадона (у Русији забрањен), теже него од хероина. Дан штићеника почиње песмом, најчешће химном "Боже правде" или неком из "Духовне лире" Светог Владике Николаја, наставља јутарњом молитвом и радом у кући и на имањима (башта, њива, штала). Постоје иконописачке, резбарске и друге креативне радионице јер су штићеници, како о. Бранко Ћурчин каже, изузетно талентовани за много тога. Упражњавају се и спортске активности, али искључиво колективни спортови (фудбал, баскет). Индивидуални су забрањени, као и употреба огледала, ношење накита и све што "храни его".

У "Земљи живих" бораве припадници разних националности и конфесија, материјалног статуса и нивоа образовања. Дрога може погодити сваког те нема правила о нарочитој угрожености неког друштвеног слоја, истиче прота Бранко Ћурчин и додаје да је заједничка карактеристика свима то да потичу из дисфункционалних породица.

Милан Ротаров (26) из Кикинде, услед несигурности и радозналости, са дрогом је дошао у контакт у студентским данима. Узимао је свакакве опијате, а зависник је постао тек након хероина. Спас је тражио у бројним болницама, али без успеха. Преломан тренутак означила је смрт девојке Марије, узорне студенткиње која је на његов наговор узела дрогу. Тада је, како сам каже, одустао од живота и у безнађу покушао самоубиство. На молбу мајке, долази у манастир Ковиљ пре 22 месеца.

- Бескрајно сам захвалан Богу и Цркви због живота који сада живим. Жао ми је што нисам дошао раније, али имам довољно времена да започнем нешто вредно у животу. Завршим студије, запослим се, заснујем породицу... – поделио је Милан са Ваљевцима своја сећања и планове.

Основни циљ "Земље живих" јесте преображај штићеника и прихватање вере као платформе живљења. Јер, у љубави Божјој све је могуће. Читају се Јеванђеља, размишља и разговара о задатим темама из њих. По узору на рано Хришћанство, постоје и "јавне исповести". Једни друге сагледавају и указују међусобно на оно што треба поправити, односно на постигнут напредак.

Подгоричанин Душан Алаџић (32) потиче из дисфункционалне породице те је контакт са дрогама имао још у основној школи. Од марихуане, преко разних врста таблета до хероина. Пакао за породицу, пут са ког, чини се, нема повратка.

- Моје сазревање је стало. Покушао сам да се излечим на разне начине. Безуспешно, јер суштински нисам ни желео. Узимао сам немилице новац од породице, не марећи уопште за њих. Док се дрогирате, немате осећаја ни за кога. Осим да су вам сви криви за све-породица, друштво, држава... Пре 12 година сазнао сам да сам ХИВ позитиван и пакао се продубљује. Узимао сам све више дроге јер сам жељу за животом потпуно изгубио. Прошле године на Савиндан дошао сам у "Земљу живих". Да нисам, био бих мртав. Видео сам насмејане и веселе људе. Ја, депресиван и мрачан, пожелим да им ту радост украдем. Али, нема потребе за тим. Сами су ми је дали. Смисао живота нашао сам у Богу, вери и Цркви, што никад раније нисам могао да разумем. Бог ми је дао болест на спасење и призвао ме у заједницу у којој влада љубав – потресно је искуство Душана Алаџића. Данас, овај момак преноси своје искуство младима да не крену погубним путем, а и ако се то и догоди, да знају да наде има у "Земљи живих". Месту, где дрога нема последњу реч, које је, једногласно кажу Милан и Душан, тешко описати. Мора се видети и та љубав доживети.

"Земља живих" броји шест заједница сачињених од кућа и имања у којима штићеници живе без надзора. Налик манастирима, само прилагођених њиховим потребама. Према речима о. Бранка Ћурчина, тај концепт настао је из разговора са многим људима који су управо у манастирима потражили спас од ове страшне болести савременог друштва. Ускоро ће бити основан и камп у околини Никшића, на имању манастира Острог.

Међу посетиоцима трибине била је и високопреподобна мати Гликерија, игуманија манастира Ћелије која је и сама имала искуства са хероинским зависницама које су спас потражиле у ћелијској светињи. Она је упутила низ похвала на рад проте Бранка Ћурчина, духовно рођеног у Ћелијама, и најавила циклус трибина у Духовној библиотеци "Отац Јустин", који почиње 15. јула 2015. године.

Лакше с мушкарцима

Земља живих садржи само један камп за лечење жена у Бачком Петровом Селу. На молбу да упореди искуства у лечењу оба пола, о. Бранко Ћурчин каже:

- Са женама је много теже радити. Оне ређе улазе у проблем зависности. Али, када уђу, теже се с њим суочавају и теже излазе. Такође, индивидуалност им је наглашенија него код мушкараца и лошије функционишу у колективу. Верујте, мушке заједнице су обданишта спрам женских – уз осмех каже протојереј Бранко Ћурчин, духовник Православне заједнице "Земља живих".

Ј. Ј.

Епархија ваљевска

30 / 06 / 2015

Презентација је визуелно прилагођена свим уређајима за прегледавање интернет садржаја, тако да ће и посетиоци са мобилних уређаја и таблет-рачунара моћи без проблема да прегледавају презентацију. Користимо тзв. responsive design, html5стандард за аудио фајлове, као и веома лаку навигацију за фотографије. Такође, на насловној страници, учитавање нових вести је веома једноствно. Довољно је кликнути на дугме „прикажи више“ и оне ће се учитати на страници. Урадили смо и „плутајући“ изборник (мени), који вам омогућава једноставно враћање на било који линк у изборнику, ма где се налазили тог тренутка на презентацији. Ту је и дугме које сајт враћа на врх странице. Сам дизајн је прегледан, ведрих боја, једноставан и интуитиван.

Све вести су подељене по категоријама и садржајима, тако да и њих можете излистати појединачно у посебном прозору у вашем прегледнику.

Израда сајта је поверена протојереју Ивану Цветковићу, члану Мисионарског одељења СПЦ, и његовом тиму сарадника.

Све ваше сугестије, предлоге и питања у вези са интернет презентацијом Епархије канадске можете послати овде .

Желимо да вам време проведено на нашем сајту буде на духовну крепост и радост.

http://www.istocnik.ca/2015/06/novi-redizajniran-sajt-eparhije-kanadske/

Патријарх Иринеј приликом посете Крушевцу, посетио је новосаграђену цркву на Багдали, цркву посвећену светом Козми и Дамјану у кругу крушевачке болнице и православни храм у насељу Уједињене нације, посвећен светом Николи и светом апостолу Павлу. Поред верног народа и свештенства на челу са епископом крушевачке Епархије Владиком Давидом, Патријарха су дочекали и министар одбране г. Братислав Гашић, градоначелник Крушевца г. Драги Несторовић и други званичници града и округа.

На свечаној седници Скупштине града Крушевца, која се традиционално одржава на Видовдан- Дан града, уручена су највиша признања заслужним појединцима, предузећима и установама.

У свечаној и достојанственој атмосфери, после интонирања химне „Боже правде“ свечану седницу Скупштине града отворио је председник г. Живан Николић. Он је поздравио високе званице: Патријарха српског Господина Иринеја, министра одбране г. Братислава Гашића, Епископа крушевачког Господина Давида, председнике општине и градова побратима: Крфа, Бијељине, Рмнику Влчее, Старе Загоре и Жалеца, народне посланике, представнике Војске Србије, Министарства унутрашњих послова, начелнике округа, добитнике Видовданских награда, представнике привреде, приватних предузетника, директоре установа и организација. Истичући велику почаствованост и добродошлицу Патријарху српском, градоначелник Крушевца г. Драги Несторовић је рекао да Крушевац и Србија обележавају овај дан који превазилази локалне али и националне границе.

Уз честитке суграђанима за дан града, министар одбране г. Братислав Гашић, рекао је да смо последњих месеци сведоци све чешћег напад на два стуба државе војску и Цркву, што се неће дозволити.

У својој беседи, Патријарх српски Иринеј, уз честитке Крушевљанима за Дан града, подсетио је да је Видовдан дубоко урезан у свест народа.

Потом је Његова Светост Иринеј посетио Саборну цркву Светог Ђорђа, владичански двор и цркву Лазарицу.

Извор: Епархија крушевачка

• Епархијске вести
  

|

После поздрава и уводног благослова Његовог Просвештенства Епископа нишког свим свештеницима и жеље да успешно наставе започети петровски пост, господин Епископ је разматрајући актуелна дешавања у Епархији нишкој наговестио да ће о празнику Видовдана бити, ако Бог да, одржано сабрање свих свештеника Епархије, а да ће у духовном сагледавању проблема и налажењу решења припомоћи и духовни Оци.

Овом приликом обављен је разговор са свештенством. Наравно, састанци ће бити настављени током седмице, у мањим групама и појединачно по потреби. Епископ је подсетио све присутне да канонско устројство Цркве подразумева немогућност мешања једног Епископа у црквени живот друге Епархије, без обзира на лично виђење појединаца. Такође је истакнуто да канонско предање Цркве строго осуђује свако групашење. У том контексту истакнута је мисао да се јединство Цркве увек пројављује кроз јединство са Епископом упркос разним искушењима којима је подложно свештенство и верни народ.

На крају Епископ је у духу очинске љубави затражио од свештенства духовну, молитвену подршку у циљу превазилажења свих искушњења и притисака од стране државе и непријатеља Цркве.

Оно што је дубља порука са овог скупа јесте следеће:

Сведоци смо самодовољности појединих служби у Цркви. Такво стање често доводи свештеника до једног ритуално-обредног и сервисерског приступа Вери у овирима којег се и парохија доживљава као приватно власништво, у које чак ни епископ не може да дира. Једноставно, долази до потпуног затамњења свести о томе, која су права и које су одговорности свештеника, посебно када је реч о парохији.

Жеља Епископа нишког је да се надиђу све људске поделе, посебно оне у свештенству, када их он уједињује, прожима и афирмише све службе и дарове у Цркви, када својим деловањем жели да савлада медиокритетство, подобњаштво као и клановско-интересно удруживање свештенства на нивоу града Ниша, али не и целе епархије.

На жалост, својим начином рада неких виших служби у Цркви дат је повод и отежан рад епископима на терену, где они имају дух противљења од неколицине свештеника, а који од ''некога'' имају подршку за свој суздржани став према одлукама епископа, које нису само личне него дело службе епархијске. Овде се ради не о личности епископа, већ о Цркви као Богочовечанском организму.

Уосталом, администрација потврђује или, пак, наговештава, како педагогију, тако и Божанско човекољубље свога Оца и Архипастира. Другим речима, Црква није предузеће, или само организација, већ првенствено живо заједништво, које иде ка спасењу за Царство Божије.

http://www.eparhijaniska.rs/7-%D0%B5%D0%BF%D0%B0%D1%80%D1%85%D0%B8%D1%98%D0%B0/%D0%B0%D0%BA%D1%82%D1%83%D0%B5%D0%BB%D0%BD%D0%BE/5373-%D1%81%D0%B0%D0%BE%D0%BF%D1%88%D1%82%D0%B5%D1%9A%D0%B5-%D1%81%D0%B0-%D0%B1%D1%80%D0%B0%D1%82%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%B3-%D1%81%D0%B0%D1%81%D1%82%D0%B0%D0%BD%D0%BA%D0%B0-%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%88%D1%82%D0%B5%D0%BD%D1%81%D1%82%D0%B2%D0%B0-%D0%B0%D1%80%D1%85%D0%B8%D1%98%D0%B5%D1%80%D0%B5%D1%98%D1%81%D0%BA%D0%B8%D1%85-%D0%BD%D0%B0%D0%BC%D0%B5%D1%81%D0%BD%D0%B8%D1%88%D1%82%D0%B0%D0%B2%D0%B0-%D0%BD%D0%B8%D1%88%D0%BA%D0%B8%D1%85

Прочитајте цело обраћање на српском у pdf формату ОВДЕ

Read in english HERE

http://www.istocnik.ca/sr/%D0%B2%D0%B5%D1%80%D0%BD%D0%B8%D1%86%D0%B8%D0%BC%D0%B0-%D0%B5%D0%BF%D0%B0%D1%80%D1%85%D0%B8%D1%98%D0%B5-%D0%BA%D0%B0%D0%BD%D0%B0%D0%B4%D1%81%D0%BA%D0%B5-the-faithful-of-the-serbian-orthodox-diocese/#more-491

Протојереј Бранко Ћурчин је са двојицом штићеника заједнице Земља живих говорио о проблему наркоманије и лечењу путем вере. Српска Православна Црква данас у Србији води најуспешнији програм лечења болести зависности, који је, уз сву своју успешност, и потпуно бесплатан за оне који се обрате за помоћ.

Проблем наркоманије и уопште разних облика зависности много је ширих размера и не обухвата само осуђеничку популацију, а зависници су из свих друштвених слојева, независно од средине у којој живе, степена образовања и материјалних могућности.

У Затвору за малолетнике у Ваљеву највећи број лица се налази на издржавању казне управо због недозвољене употребе наркотика, а по оцени запослених из службе за третман, преко 80% лица у тој установи имало је контакт са дрогом.

Дан након предавања, у Капели Св. Саве која се налази у Казнено-поправном заводу, св. Литургију су служили духовник ове затворске установе јереј Дејан Трипковић и духовник Централног затвора у Београду јереј Глигорије Марковић, а поред великог броја осуђених лица учествовали су и запослени у овој установи. Св. Литургија, као извор сваког богослужења Цркве, остаје за осуђена лица најделотворнији лек који лечи грех у смислу постојања, а не просто преступања норми и закона, место и простор Божје безусловне љубави која је намењена свима који је желе, и никога не искључује.

Старање о духовним правима лица лишених слободе је право гарантовано Уставом и Законом за извршење кривичних санкција Републике Србије, али истовремено и препозната потреба у ширем друштвеном контексту. Његово Преосвештенство господин Милутин је од доласка на чело Епархије ваљевске, препознајући ово, посветио велику пажњу лицима којима је потребна ова помоћ овог јединог малолетничког затвора у Србији.

На позив Његовог Преосвештенства Милутина, Ваљево су прошле седмице посетили Министар правде Никола Селаковић и директор Управе за извршење кривичних санкција др Милан Стевовић. Том приликом је договорена скора изградњи храма у овој затворској установ чиме ће и у ваљевском затвору, попут затвора у Београду, Нишу и Новом Саду, бити обезбеђен одговарајући богослужбени простор који од 1998. г. предвиђа закон.

Г.М.

• Епархијске вести
  

|

Извршавајући одлуке Цркве, дошли смо у Канаду 5. јуна текуће године. Начин на који смо дочекани, надамо се да је познат Цркви у Канади и нашем народу. То ко је одговоран за овакав дочек и спречавање помоћу полиције да уђемо у Манастир, биће упознат Свети архијерејски синод и Свети архијерејски сабор.

Наставак документа прочитајте у .pdf формату ОВДЕ

Земља живих

Претходно, на позив духовника Казнено- поправног завода јереја Дејана Трипковића, гости из „Земље живих“ своја искуства у борби против наркоманије поделили су са штићеницима и запосленима у овој установи. Њихове искрене и потресне приче наишле су на дубоко емотиван пријем-

„То код нас ради Црква!“, речи су председника Руске Федерације Владимира Путина о решавању проблема болести зависности у највећој земљи на свету, које су подстакле тадашњег српског министра унутрашњих послова Ивицу Дачића да са Православном заједницом „Земља живих“, 19. марта 2012. године, потпише протокол о сарадњи у борби против дроге. Годину раније, руку подршке пружио је тадашњи министар здравља др Зоран Станковић. Такође, протоколи су потписани са београдском Специјалном болницом за болести зависности у ул. Теодора Драјзера, специјалним болницама у Вршцу, Новом Саду, Нишу и другим градовима, Српским лекарским друштвом, канцеларијама Уједињених нација и Европске уније... Центар за психо- социјалну рехабилитацију и ресоцијализацију оболелех од болести зависности „Земља живих“, мисионарски подухват Епархије бачке, са благословом надлежног епископа Г. др Иринеја и велико трудољубље некадашњег Епископа јегарског Г. др Порфирија (данас Митрополит загребачко- љубљански) бележи деценију успешне борбе против наркоманије- највеће пошасти модерног доба. Кроз шест заједница (пет мушких и једна женска), програм одвикавања и припреме за повратак у нормалан живот прошло је 3000 штићеника. Близу 95 одсто њих су данас преображене личности, које су се успешно интегрисале у друштво и засновале породице. У заједницу се улази добровољно. Увек се може из ње изаћи, али повратка након тога нема. Боравак је бесплатан за све јер новац не сме бити услов лечења. Породице штићеника помажу према могућностима. Трошкове издржавања кампа сносе манастир Ковиљ, Црквена општина Лазаревац и Град Нови Сад. Програм „Земље живих“ траје три године и подељен је у три фазе.

Основни циљ „Земље живих“ јесте преображај штићеника и прихватање вере као платформе живљења. Јер, у љубави Божјој све је могуће. Читају се Јеванђеља, размишља и разговара о задатим темама из њих. По узору на рано Хришћанство, постоје и „јавне исповести“. Једни друге сагледавају и указују међусобно на оно што треба поправити, односно на постигнут напредак.

Подгоричанин Душан Алаџић (32) потиче из дисфункционалне породице те је контакт са дрогама имао још у основној школи. Од марихуане, преко разних врста таблета до хероина. Пакао за породицу, пут са ког, чини се, нема повратка.

Учествовали су ђаци школа при Црквеним општинама: Св. Архиђакон Стефан (Рути Хил), Св. Георгије – ''Вук Караџић'' (Кабрамата), Св. Јован Крститељ (Волонгонг), Св. Јован Крститељ (Дапто), Св. Кнез Лазар (Александрија), Св. Сава ( Флемингтон), школе српског језика при Спортском центру (Бонириг) и грчке приватне школе - St Spyridon Greek Orthodox College (Марубра), као и суботње школе језика етничких заједница: Saturday School of Community Languages (Ливерпул) и Saturday School of Community Languages (Волонгонг). Водитељи су били Тијана Ђотуновић и Никола Махмутовић из Saturday Language School, Smiths Hill High (Волонгонг).

На великој позорници главне сале на Универзитету Новог Јужног Велса – Sir John Clancy Auditorium – више од два сата смењивали су се ђаци школа при црквеним општинама, ђаци суботњих школа језика етничких заједница, приватне грчке школе St Spyridon College и школе српског језика Спортског центра Бонириг – 200 ђака од најмлађих претшколског узраста до средњошколаца уз песму, игру, рецитације и драмске приказе.

Поучно, узбудљиво, дирљиво, забавно – ређале су се тачке од легенде о Светом Сави, Икони Тројеручици и бедему од ''љубави, вере и наде'' који чува Српски народ у извођењу двеју школа из Волонгонга до савремених тема о лепоти природе и њеном значају за цело човечанство у скечу о збору птица са свих континената који су извели ђаци свих разреда једне од највећих српских школа у Сиднеју, ''Вук Караџић'' при храму Светог Георгија из Кабрамате.

Приредби су присуствовали Епископ Митрополије аустралијско-новозеландске Његово Преосвештенство Господин Иринеј, Амбасадор Републике Србије Његова Екселенција Господин Мирољуб Петровић, Конзул Републике Србије у Сиднеју Господин Бранислав Грбић, представници Федерације школа језика етничких заједница (NSW Federation of Community Language Schools), гђа Жаклина Михаиловска и Грчке приватне школе St Spyridon у којој се одржава настава српског језика, г. Петрос Минтанис, затим свештенство и бројни припадници српске заједнице.

Тропаром Светом Великомученику Кнезу Лазару који су извели ученици школе Св Јован Крститељ из Волонгонга са протонамесником Бранком Босанчићем отпочела је свечаност којом најмлађи нараштаји Срба у Новом Јужном Велу обележавају значајан српски празник – Видовдан – показујући уједно оданост својим коренима, вери, језику и српском културном наслеђу.

У знаку косовских тема у предворју сале представљени су цртежи на тему ''Милош Обилић'' ученика основне школе Bonnyrigg Heights Public School коју је организовао протонамесник Немања Мрђеновић, вероучитељ у овој школи коју похађа велики број ђака српског порекла, а у којој се већ више година одвија редовна настава српског језика. Многи ђаци ове школе учествовали су и ове године на Видовданској академији.

За традиционалну беседу ове године изабран је говор Доситеја Обрадовића приликом отварања Велике школе у Београду августа 1808. године за време Првог српског устанка О должном почитанију наукам у коме се истиче значај духовне слободе и знања.

Тешко би било издвојити најлепше тренутке са ове смотре знања и талента. Наступила су два дечја хора – поред хора Лазарице и хор Св Сава из Флемингтона уз клавирску пратњу професора Слободана Живковића, великог уметника и педагога који је са својом породицом увелико допринео неговању и представљању српске музичке традиције у Аустралији.

Уз помоћ вредних и пожртвованих наставника и родитеља који увелико подржавају и помажу припреме за ову приредбу деца су предстила стихове великих српских песника – најлепше поеме посвећене Србији – ''Србија'' Оскара Давича и ''Отаџбина'' Ђуре Јакшића рецитовали су ученици школе Св Сава из Флемингтона – избор из опуса Јована Јовановића Змаја ученици школе Свети Јован Крститељ из Дапта.

Суботња школа језика етничких заједница из Ливерпула посветила је свој наступ још једном важном јубилеју из српске историје – стогодишњици Првог светског рата, односно Албанске Голготе сценским приказом ''Краљ Петар и Личанин''.

Ученици школе Св Архиђакон Стефан, од најмлађих до средњошколаца наступили су са разноврсним програмом који је одушевио публику као и скеч ''Фудбалер'' у извођењу ученика Лазарице посебно дан после тријумфа младе српске фудбалске репрезентације на светском првенству у Новом Зеланду.

Школа српског језика при Спортском центру Бонириг представила се песмом Ој Косово Косово у извођењу вокално-инструменталног ансамбла ''Наслеђе'' и шаљивом цртицом из ђачког живота ''Мрак''.

У предивним ношњама наступиле су ученице грчке школе St Spyridon са песмом ''Изгрејала сјајна месечина'', а програм је завршен наступом најстарије фолклорне групе Лазарице са сплетом игара из Ниша и Лесковца.

Представница Федерације етничких школа Жаклина Михаилова поздравила је учеснике, честитала на успешној приредби и изразила подршку Федерације српским школама.

Присутнима се обратио и Амбасадор Републике Србије честитајући ђацима, на неуморном раду у очувању језика и културе, наводећи речи великог српског писца Душана Радовића ''Чувајмо српски језик јер српски језик има само нас...'' Он је такође изразио пуну подршку матице раду свих српских школа у Аустралији.

У својој завршној беседи, Епископ Митрополије аустралијско-новозеландске, Његово Преосвештенство Господин Иринеј одушевљено је поздравио ђаке који су се око њега окупили на великој позорници, захвалио родитељима и наставницима на неуморном раду и преданости у очувању језика и српске културе код младих који су будућност српске заједнице и који су већ показали како се гради бедем ''вере, љубави и наде''.

Учесници – ђаци 10 школа Новог Јужног Велса у којима се учи српски језик на крају су сви заједно певали Химну Светом Сави уз клавирску пратњу професора Слободана Живковића.

Захваљујући помагачима који су неуморно радили иза сцене и изузетним водитељима Тијани Ђотуновић и Николи Махмутовићу из Суботње школе језика из Волонгонга, заједничка приредба десет школа разасутих широм Сиднеја и околине протекла је без икаквог застоја и на задовољство свих, а вече се завршило честиткама, договором и предлозима за приредбу идуће године – ''Видовдан 2016''.

Извор: Митрополија аустралијско-новозеландска

• Епархијске вести
  

|