Сватјејши је говорио о актуелној ситуацији у Епархији канадској, односу са умировљеним Епископом канадским Георгијем, истакавши притом да нема говора о расколу јер су свештеници Епархије канадске уз Цркву. Патријарх је верницима поручио да негују јединство, слогу и мир. Са Патријархом Иринејем разговарао је новинар Зоран Кљајић, а редакција радија захваљује протођакону Дамјану Божићу на послатом тонском запису интервјуа.

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/39/15/06/17.6.15._intervju_sa_patrijarhom_irinejem_zoran_kljajic_razgovarao.mp3

Извор: Слово љубве

• Епархијске вести
  

|

Заупокојену литургију ће служити Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије у петак 12. јуна 2015, са почетком у 11 часова у манастиру Мајсторовина. Опијело почиње у 13 часова.

Вјечнаја памјат схиархимандриту Јоаникију.

Извор:eparhija.me

Скуп је отворио протођакон Златко Матић у десет часова, а после речи којима је присутнима представио рад Образовног центра, реч је предата цењеном госту.

Прво излагање, предавач је посветио односу теологије и философије током античког периода. Почеци философске мисли се везују за старе полисе, у којима је народна религија била један од важнијих фактора у друштву. Проблеми којима се бави философ шестог века старе ере тичу се питања о узроку настајања, што је било, у неком смислу, својствено и префилософској мисли, јер су се Хомер и Хесиод бавили теогонијама и космогонијама. Заправо, тачно је да је разумско размишљање постојало и раније и на другим местима (нпр. Конфучије, Буда и сл), међутим, до појаве философије људска мисао се бавила питањима индивидуалног усавршавања и остварења хармоније појединца са природом или са друштвом, истакао је предавач. Насупрот томе, спецификум мисли која се појавила на простору Медитерана огледа се у феномену универзализовања, које се најбоље види у потрази античких философа за узроком бића.

Почетке философије прати и појава философских школа у којима се негује дијалог, вештина аргументације, расправе, мишљење се дели на исправно и неисправно, али запажа се и феномен парадокса – све у свему, долази до развоја појмовног поимања. Философи често долазили у сукоб са владајућим идејама у одређеном полису, па су због својих ставова прогањани, па, чак и убијани.

Аристотел је први и терминолошки увео појам теологије у философији, објашњавајући њиме философску потрагу за непокренутим покретачем. Професор нас је подсетио да, на тај начин, Аристотел појмом теологија именује прву философију. Међутим, прва философија код Аристотела није универзална општа идеја која постоји независно од конкретних и појединачних форми као што би се тако нешто могло препознати код Платона, већ се до непокретног узрока долази преко конкретних и појединачних бића. У овоме се огледало и чувено размимоилажење између Аристотеловог и Платоновог мишљења.

Овај сукоб ће бити семе за каснију, средњовековну расправу око универзалија.

На развој средњовековне философије, којој је било посвећено друго предавање овог семинара, пресудно је утицала хришћанска мисао, као што је и на развој хришћанске теологије утицала философија. Наиме, хришћанство се појављује у свету који је већ одавно изумео философију, па хришћански теолози налазе да је неопходно и само хришћанство објаснити и одбранити философском традицијом. Тако, приликом појаве хришћанства кључно питање је било: да ли хришћанству треба философија? На ово питање покушали су да одговоре апологети. За њих се везује покушај да светском мудрошћу одбране и изразе истину хришћанске вере. Док су, са једне стране, Татијан и Тертулијан истину вере видели као супротстављену философији, поједини учитељи, попут Оригена, Климента Александријског и Јустина Философа, настојали су да сажму философска учења у хришћанске идеје. Међу њима посебно се истакао Ориген покушајем да хришћанску веру сведе на системску философију, али је у том процесу, према оцени потоњих хришћана и Цркве, отишао предалеко.

Предавач је, потом, указао на значај и улогу старог кини дијалекта као подлоге и оквира за развој философске мисли на Истоку, у односу на латински језик који је лишио Запад многих од тих предности. Оригинална новина која припада хришћанској мисли је учење да је свет створен „из ничега“, тачније да није одувек постојећи. Према речима предавача, ова мисао се развила временом из идеја за које можемо рећи да су назначене у Тимају код Платона. Кападокијски оци – Григорије Назијанин, Василије из Кесарије и Григорије из Нисе нису порицали да догме изражавају под утицајем философије, али у дотадашњу философску мисао уносе новине које су оригинално хришћанске, креирајући појмовне разлике које су биле од пресудне важности за објашњење Бога као Тројице.

Паралелно са хришћанством долази и до покушаја да се обнови стара Платонова философија, што је у историји философије познато под именом новоплатонизма. Предавач је, у том контексту, истакао Дионисија, Августина и Боетија. „Дионисије је заслужан за појаву theologia negativа“, истакао је предавач. Августин, бивши манихејац, пресудно је утицао на даљи развој, како теологије, тако и философије на Западу, пре свега својим схватањем божанске природе. Коначно, Боетије започиње чувену расправу о универзалијама преводом коментара Порфиријевог Увода у Аристотелове Категорије у који ће се укључити многи потоњи мислиоци, попут Анселма Кентерберијског, Пјера Абелара, Вилијема Окама, итд.

Једна од најзначајнијих тематика произведених сусретом философске мисли и хришћанства очитује се и у питању: како Платонове идеје помирити са хришћанским схватањем да је свет створен ни из чега? У том контексту истакао се Максим Исповедник, који је објаснио да не може бити речи о пре-егзистенцији света, како је Ориген покушао да одговори на ову проблематику, већ да одговор треба тражити у феномену Божје воље.

Предавач је истакао да је за средњовековну философску мисао карактеристична појава схоластике која се на Западу очитује у лику Томе Аквинског. Тома Аквински покушава да сумира све дебате и да пружи један целовит и свеобухватан систем учења. У покушају да помири веру и разум, он даје доказе за Божје постојање, ослањајући се управо на аристотеловску мисао.

После паузе, уследила су још два излагања, од 16 часова до 19 и 30.

У трећем излагању, предавач је присутне упутио на однос философије и теологије у модерној философији. Иако се модерна философија наставља на средњовековну и античку традицију, карактеришу је значајне разлике. Особености овог периода се посебно очитују у неверовању у системску философију као и констатовању бројних парадокса. Развило се питање људског сазнања. Посебна пажња припада настојањима ових философа да се изборе са скептицизмом и да докажу постојање Божје.

Рене Декарт (који је био под снажним утицајем језуитске средине) је оснивач рационализма и настоји да оспори скептицизам полазећи од радикалног скептицизма. Појачавањем сумње долази до једине извесности да онај који сумња мисли, а на основу констатације да мисли изводи закључак да тај који мисли постоји: „Cogito ergo sum“. По овом принципу, Декарт ће, такође, извести доказ о постојању Бога и доказ о постојању спољашњег света.

За разлику од Декарта, Паскал није апсолутно веровао у разум, тачније он истиче границе разума. Разум делује на основу првих принципа, а за њих нема гаранције да су нужно истините. Тако он развија теорију вероватноће. Са тим у вези чувен је његов доказ о постојању Бога познатији као „играч на срећу“.

Готфрид Вилхелм Лајбниц истиче рационализам на темељу урођених идеја и у складу са тим покушава да састави једну философски одрживу теодикеју. Џорџ Баркли, међутим, тврди да у природи нема ничег осим онога што је чулима осликано, нема апстрактних идеја. Дејвид Хјум, пак, тврди да је спољашњи свет немогуће доказати, али да то не значи да он не постоји, већ да се у његово постојање може веровати.

У атмосфери истицања вере у разум, појаве отворене сумње у ауторитет хришћанске традиције, чему треба додати и догађаје везане за период реформације и контрареформације, настаје просветитељство. Развија се идеја толеранције мишљења, јер наука сама по себи не негира религију, али је ни не захтева. Развија се научна рационалност. Ламетри, чак, поистовећује човека са машином, ослањајући се на сазнање природних наука. Свој коначан израз просветитељство налази у Француској револуцији.

У Немачкој, према речима предавача, догодила се „Француска револуција“ у мисли. Ову револуцију ће започети Имануел Кант Критиком чистог ума , а наставиће је Хегел. Кант ће поставити питање: како је уопште могућа метафизика (идеја слободе; бесмртности; бога) као наука? Ми, дакле, имамо форме опажаја: унутрашње и спољашње, а нама је потребно поуздано, универзално знање. С тим у вези Кант прави разлику између аналитичких и синтетичких судова. По свој прилици, метафизичко знање може бити састављено једино од синтетичких судова. Кант је настојао да рационализује хришћанско учење, јер је сматрао да нема догми које се не могу рационализовати. Читава његова моћ сазнања почива на чулности, разуму и уму. Једно од основних питања Кантове философије је: шта да чиним? На ово питање одговара категоричким императивом, који се темељи на универзалности.

На последњем, четвртом излагању, поменута тема изложена је у оквирима у којима се креће савремена философија. Истакнут је значај језичког обрта којим овај период почиње. Логика је доведена у питање и чинило се да су проблеми лоше постављени. Констатовано је да су бројни философски спорови последица спора око речи, а не око утврђивања чињеница. У том контексту, предавач се, у поменутом контексту, осврнуо на философију Лудвига Видгенштајна, Бертранда Расела, Џорџа Едварда Мура.

На самом крају излагања, протођакон Златко Матић се у име свих присутних захвалио професору Душку Прелевићу на свеобухватном и засигурно инспиративном излагању, изражавајући наду да ће се и у новијој будућности наставити сарадња.

http://centar.sabornost.org/2015-05-filosofija-i-teologija

У пратњи Владике био је протојереј Блашко Параклис, администратор тамошње српске мисије. У Мексико су допутовали у петак 5. јуна.

Света Архијерејска Литургија је служена у руском православном манастиру Свете Тројице у Мексико Ситију. Архимандрит Нектарије Хаџи-Петропулос са братијом дочекао је епископа и саслуживао на Литургији у недељу 7. јуна, заједно са протом Блашком и јеромононасима Христофором и Арсенијем (Мексиканца који говори српски и иконопише иконе), а у присуству знатног броја руских, српских, мексичких и других православних парохијана, манастирског братства, и дипломатског кора Амбасаде Републике Србије на челу са амбасадором Гораном Мешићем.

После Литургије братија манастира је приредила послужење за све учеснике евхаристијског славља. Том приликом су гости из Калифорније поклонили присутнима разне књиге из издања издавачке куће Севастијан прес.

Одбор ове мисионарске парохије Светога Николаја Жичкога сачињавају следећи чланови: Сања Савкић, Милена Марковић, Дејан Михаиловић Николајевић, Ђорђе Прокић и Вања Илић.

Извор: Епархија западноамеричка

• Епархијске вести
  

Српског Патријарха дочекао је старешина храма, протојереј Златибор Ђурашевић, са великим бројем својих парохијана. Након доксологије, коју су служили о. Златибор и протођакон Дамјан Божић, патријарху се речима добродошлице обратио домаћин - парох оквилски речима: „Ретка је прилика дочекати Првојерарха наше свете Цркве. Знамо да нам доносите мир и љубав, а ми Вам за Вашу очинску бригу узвраћамо својом великом радошћу. У ово време нашег неспокоја, у ово смутно време, Ви сте стали испред нас да нас охрабрите, да нас окрепите, учврстите. Ви сте данас са нама као отац који богомудро васпитава своју децу. Обасипате нас даровима љубави, мира и слоге. Благодарим Богу и Вама са целом својом паством. Хвала Вам на посети, Свјатјеши Владико!“

Верницима се после ових речи обратио Патријарх Иринеј рекавши: ”Благодарим и ја Богу што сам данас са вама. Захвалан сам на вашем гостопримству и радости. Сетимо се данас сеоба нашег народа кроз различите векове. Црква је увек била са својим народом, јер је бринула за своју децу. Наши преци су, у тим нуждом изазваним миграцијама, увек са собом носили своје највеће светиње: свете мошти и иконе. Градили су у својим новим постојбинама храмове. Прво што су чинили, градили су храмове. У почетку малене црквице - брвнаре, а онда када су се снашли, и велелепне храмове. Тако и ви овде, чувајте своју веру и обичаје, чувајте своје име. Будите диван цвет у Божјој башти. Чувајте свој језик и замиришите цели свет својим језиком и вером. Немојте за то двоје никад овај свет ускратити. Позвани смо да сведочимо наше свето Православље међу овим народима, те тако и радите, ви Срби светосавци...“

У парохијском дому је одржан састанак са свештеницима Епархије канадске.

Почеци црквеног живота међу Србима у Оквилу датирају од 1980. године када је, на иницијативу верника из Оквила и његове околине, донета одлука, благословом тадашњег Епископа источноамеричког и канадског Христофора, да се оснује Црквено-школска општина. Земљиште за храм је купљено 1983. године, а дванаест месеци касније осветио га је Епископ Георгије. Храм св. апостола Петра и Павла за Оквил и његову околину освећен је 1993. године, када је постављен и стални парох. У периоду од 2008. до 2012. г. сазидан је велелепни парохијски дом. У плану је да се храм реконструише, прошири постојећа хала, изгради летњи павиљон као и Дом за стара лица. Поред школе за српски језик, при овом храму дела и Коло српских сестара ”Царица Јелена” и фолклорна група ”Косовски божури”.

Извор: www.istocnik.ca

• Епархијске вести
  

Света Литургија почела је у десет часова а служили су Њихова Преосвештенства Епископ славонски Господин Јован и Бихаћко-петровачки Атанасије, уз саслужење свештенства и свештеномонаштва Епархије бихаћко-петровачке и свештеника и свештеномонаха из епархија осјечко-пољске и барањске, пожаревачке, банатске и бањалучке.

Светој Литургији присуствао је велики број вјерника са свих страна, а нарочито велики број Јањана који поводом овог црквенонародног окупљања, као и сваке године, долазе из Србије и других европских држава. У првом делу Божанске Литургије Епископ Атанасије произвео је јеромонаха Теофила, намјесника манастира Глоговца, у чин Игумана са правом ношења напрсног крста. После читања одељка из Светог Јеванђеља одржао је надахнуту бесједу Епископ славонски Господин Јован.

После завршетка Свете Литургије Епископи Јован и Атанасије, уз пратњу свештенства и вјерног народа, осветили су новоподигнути конак и звоник манастира Глоговца.

Затим је Епископ Атанасије поздравним говором на бини отворио културно-умјетнички програм у којем су учествовали Етно група „Траг“ из Лакташа, КУД „Никола Кокошар“ из Шипова и вокална мушка група“ Јањски Соколови“.

После кратког предаха Епископа и свештенослужитеља у порти манастира почео је свечани ручак за званице и сав вјерни народ.

За вријеме ручка Епископ бихаћко-петровачки Атанасије одржао је бесједу у којој је нагласио црквени и национални значај одржавања Јањског сабора и сабирања народа Јања и вјерника из других крајева у манастиру Глоговцу. У бесједи Епископ Атанасије је, поздравивши све званице и вјернике, похвалио залагање добротвора и поклоника манастира Глоговца, чијим трудом је манастир богатији за два нова манастирска здања. Овом приликом Епископ Атанасије са јавним захваљивањем је одликовао архијерејским граматама Великог добротвора манастира Глоговца Господина Младена Милановића, Кума манастира Глоговца из Мркоњић Града, и Господина Милана Марјанца из Новог Сада, који су учинили највећи допринос у изградњи новог манастирског конака и звоника.

После додијељивања грамата вјерни народ је поздравио Кум манастира Глоговца Младен Милановић, затим Епископ славонски Господин Јован и Господин Милорад Ћирко, Начелник општине Шипово, која сваке године учетвује и помаже у организовању и одржавању Јањског сабора.

Овогодишњем Јањском сабору позиву Епископа Атанасија и Начелника општине Шипово одазвали су се, између осталих, и узели учешћа Господин Никола Шпирић, Посланик у Парламентарној скупштини БиХ, Господин Предраг Гргић Савјетник Предсједника Предсједништва БиХ Господина Младена Иванића, Бригадни генерал Господин Гојко Кнежевић Замјеник команданта команде за подршку Оружаних снага БиХ, Бригадир Господин Недељко Копуз Командант Трећег пјешадијског – Републике Српска – пука ОС БиХ, Господин Милан Ковач Посланик у Народној Скупштини Републике Српске, Господин Урош Макић Начелник општине Босанско Грахово и директори јавних, просвјетних и културних институција са подручја општине Шипово.

После захвалности Богу за богату трпезу, коју су припремили Господин Милан Маријанац и општина Шипово, Епископ Атанасије је још једном поздравио све званице и вјерни народ и пожело и позвао их да сваке године у молитвама долазе на Јањски сабор.

Извор: Епархија бихаћко-петровачка

• Епархијске вести
  

|

Његовој Светости саслуживао је Преосвећени Епископ источноамерички г. Митрофан као и свештеници из подручне Епархије канадске: протојереји-ставрофори Василије Томић, архијерејски заменик, Милован Средојевић, Живорад Суботић, Првослав Пурић, Војислав Павловић, Драгомир Нинковић и Милојко Димитрић, протојереји Душан Гњатић и Милан Јовановић, протосинђел Василије (Гавриловић), игуман манастира у Милтону, јереји Иван Радовић и Јован Маријанац, протођакон Дамјан Божић и ђакон Ђурађ Којић. Светој Литургији присуствовао је и разрешени Епископ Георгије. Епархијски хор ”Кир Стефан Србин” под диригентском палицом гђе Јасмине Вучуровић појао је на светој Литургији.

Патријарх Иринеј је у својој беседи благословио народ Божији и позвао их да ходе путем који нам је оставио Свети Сава. То је пут међусобне љубави, праштања, слоге и јединства. Нарочито је нагласио да смо дужни у овој далекој земљи да будемо светлост свету и да се други угледају на нас. Након богослужења велики број верних, који су испунили свети храм, пожелео је добродошлицу Његовој Светости. У манастирској сали послужен је ручак за све присутне госте добротом Кола Српских сестара.

Ваша Светости, дозволите ми да Вас као епископ Православне Цркве поздравим јеванђелским поздравом – „Благословен је који долази у име Господње!“ Дошли сте у Босну и Херцеговину и њену престоницу, град Сарајево, зато што једној страдалној и напаћеној земљи желите да дате подршку да се поново усправи и да пронађе своје људско лице. Сарајево у којем сте данас и Мостар у којем Вас очекујемо јесу градови који подсјећају на Јерусалим по томе што су мјеста страдања, а истинска страдања најава су Васкрсења. Зато је Ваш долазак велико охрабрење и утјеха понајприје босанско-херцеговачким католицима којима долазите као архипастир.

Ми, пак, православни хришћани у сусрету са Вама осјећамо не мању радост што као поглавар сестринске нам Цркве и Епископ Рима посјећујете нашу земљу. Доносите нам благослов Римске катедре, једне од најдревнијих и најславнијих Цркава. Доносите нам благослов светих римских мученика пострадалих у Колосеуму и широм античког Рима, чија је крв постала сјеме из којег су изникли многи хришћани.

Хришћани ове земље заједно са хришћанима читавог свијета с радошћу примају аутентичне свједоке Јеванђеља, а имали смо више прилика да се увјеримо да сте Ви један од њих. Ви свједочите да савремени човјек који је обремењен искушењима нашег доба, чезне за слободом и љубављу које су дубоко похрањене управо у ризници Цркве Христове. На нама је одговорност хоћемо ли их отуда пружити свијету или пак стајати тврдо на црквеним вратима не пуштајући да им ико приђе, а тиме и себе лишити њихове благотворности. Цркви су неопходни пророци – освједочени људи пуни Духа Светога, који ће храбро указивати на недостатке и упућивати на Истину. Зато са радошћу и одобравањем пратимо сваки Ваш подухват у којем се постављате пророчки у односу на свијет и још више у односу на саму Цркву.

Као што знате, ми смо, хвала Богу, прије равно двадесет година изашли из последњег рата (а ниједан пријашњи није нас мимоишао оставивши дубоке и неисцјељене ране), али још увијек причамо о њему као да се јуче завршио. Разумљиво, јер рат доноси несрећу, убиства, свирепости и то увијек оних најмањих и најнедужнијих људи, а убица и жртава има на свим странама. Међутим, нас дјецу Цркве Божје посебно треба да брине, а и срамоти, чињеница да су код нас хришћани убијали и хришћане и нехришћане, па је стога ова земља још од Другог свјетског рат пуна гробова, јама, порушених цркава и манастира.

Наш велики књижевник и нобеловац Иво Андрић на почетку прошлога вијека изрекао је страшну карактеристику ове земље: „Босна је земља мржње и страха“. Јер је, како каже, чињеница да у Босни и Херцеговини има више људи који су спремни да у наступима несвјесне мржње, разним поводима и под разним изговорима, убијају или буду убијени него у другим по људству и пространству много већим словенским и несловенским земљама.

С друге стране, истина је и то да када престане звекет оружја и замукну ратни покличи, ми настављамо да живимо у миру поштујући једни друге. У тој необјашњивој стварности Босна и Херцеговина може бити чудесно лијепа и готово неописива земља. Заиста, много тога дивног и оригинално босанско-херцеговачког настало је управо прожимањем различитих култура, религија и народа који овђе живе. Међутим, тај узајамни суживот у миру и поштовању после овог последњег рата још нисмо сасвим постигли, и баш у томе очекујемо и Вашу помоћ. Желимо да нас утврдите у нашем увјерењу да се човјека достојни односи између различитих нација и вјера морају заснивати на узајамном поштовању и искреном саосјећању. Да морамо уложити додатни напор да развијемо осјећања повјерења, симпатије и наклоности. И, коначно, да заједнички живот може постојати само у Истини.

Желећи Вам искрену добродошлицу, волио бих да се потрудимо да са љубављу сви заједно сагледамо ову многонапаћену земљу не само онаквом каква тренутно јесте, него онаквом каквом би она уз Божји благослов, Вашу и нашу помоћ сутра могла бити.

У ђаконски чин рукоположен је на Вавадење 1991. у Ваведењском манастиру Горњаку, а за презвитера 8. децембра исте године у Саборном храму Светог архангела Михаила у Пожаревцу од стране Епископа браничевског Саве. Своју пастирску службу је започео у деспотовачкој парохији, где је опслуживао четири године. Затим због пастирских потреба прелази у Горњу Мутницу где је био парох тринаест година. Године 2009. прелази у Параћин и делује као други парох при храму Свете Тројице.

После дуге и тешке болести предао је душу Господу своме, коме је целог живота са љубављу и ревношћу служио, 28. априла ове године. Опело проти Животију служио је Преосвећени владика Игнатије уз саслужење великог броја свештеника, и у присуству његових парохијана и пријатеља. Иза себе оставио је протиницу Слађану и троје деце: Милоша, студента Православног богословског факултета, Марка, ученика Богословије Светог Саве у Београду, као и Милана, ученика седмог разреда основне школе.

Вечан ти спомен, блаженства достојан, драги наш оче Животије!

Четрдесетодневни парастос биће обављен у суботу 6. јуна ове године на Параћинском гробљу у 10,30 часова.

Упокојио се у Господу јутрос, на празник Силаска Светог Духа на апостоле јереј, отац Ратко Голубић, парох угриновачки у Угриновцима. Услед делања у храму повредио се и после непуне две недеље у болници, на празник Силаска Светог Духа на апостоле преселио се у наручје Онога коме је служио не штедећи себе. Многи ће га памтити по великим делима и посебној љубави према повереној пастви у Старој Пазови, Руми и Угриновцима где је службовао. Отац Ратко нам је разлог више за ишчевивање Господа са молитвом првих Хришћана "Господе дођи", надајући се Васкрситељу и сусрету са свима који су се пре нас упокојили са надом на Васкрсење и Живот вечни. Литургија и опело биће у Угриновцима у четвртак, 04. јуна у 09:30 часова.

Пре скоро 74 године, 6. августа 1941. године, локалне усташе су у јами Голубинки, у селу Шурманцима код Међугорја, убиле скоро све жене, девојке и децу из села Пребиловаца (по документима њих око 600). Мошти пребиловачких и других доњохерцеговачких новомученика извађене су из 13 јама и више других стратишта у јуну 1992. године. Од стране хрватских снага уништене су експлозивом у крипти спомен цркве која се градила у Пребиловцима.

Извор: Епархија захумско-херцеговачка

• Вера
  

|

1. Имовинско Повереништво (Property Trust) прекршило је законске прописе о старању црквеном манастирском имовином:

а) ограничавајући и одбијајући ауторитет Епископа Иринеја у погледу надзора и руковођења манастиром,

б) забраном приступа манастирском имању епископу Иринеју и од њега овлашћеним лицима и онемогућавањем служења светих богослужења, и в) дозвољавајући Драгану Сарачевићу (рашчињеном и бившем свештенику) да служи у манастиру.

2. Удруживање и спрега тзв. Слободне Епархије аустралијско-новозеландске са грчким старокалендарцима, и постављање „епископа“ Амвросија за „епископа“ Слободне Епархије АНЗ, није било у складу са духом тог повереништва.

У вези са налазом суда, Врховни Суд је пресудио:

1. Да се Имовинско Повереништво бивше слободне цркве (Property Trust) уклони као повереништво и старатељ манастира и да се уместо тог повереништва за повереника и старатеља постави и именује Митрополија аустралијско-новозеландска.

2. Да оптужени мора да пренесу тапију манастира на Митрополију аустралијско-новозеландску.

3. Манастир ће бити у поседу и под старањем Митрополије аустралијско-новозеландске Српске Православне Цркве за њене потребе и потребе појединаца и организација које сачињавају или су део Слободне Епархије АНЗ.

Часни судија издао је списак одлука и наредби које треба спровести у складу са разлозима који су довели до Пресуде. Предмет ће поново бити разматран на суду у блиској будућности ради извршавања ових одлука и решења питања плаћања трошкова суђења.

Митрополија поздравља ову веома важну одлуку и Пресуду Врховног Суда државе Нови Јужни Велс која оправдава покретање судског спора и која ће, искрено се надамо, донети мир, стабилност и коначно јединство Српској Православној Цркви у Аустралији.

Митрополија се неће даље оглашавати по овом питању. Комлетан текст Пресуде Врховног Суда државе Нови Јужни Велс можете погледати овде:

https://www.caselaw.nsw.gov.au/decision/55641476e4b06e6e9f0f5d65

Основни циљ овог семинара био је размена искустава затворских свештеника из разних земаља и упознавање са затворским системом Енглеске и Велса, који је нераскидиво повезан са духовним старањем о осуђеним лицима. Јер, од првих законских решења средином 19. века свештеничка служба у затворима била је обавезно присутна. У оквиру овог семинара представљена је историја капеланства у Великој Британији и затворског капеланства у Англиканској цркви, истраживање о данашњем капеланству у Енглеској и Велсу са питањима и изазовима данашњице, као и Кривични правосудни систем Енглеске и Велса. На овом састанку сви свештеници из земаља Источне Европе имали су прилику да представе рад своје Цркве са осуђеним лицима и развој службе свештеника у својој држави. И овог пута се показало колико је важна размена искустава за напредак у сопственом раду и организацији. Посебну пажњу изазвало је приказивање филма о повратку службе затворских свештеника у Румунији, у којој је у посткомунистичком периоду постигнут велики успех у духовном раду са затвореницима. У Румунији је у овом периоду сваки затвор добио нову прелепу Цркву са својим свештенослужитељем. На овом састанку се видело да свака од земаља има посебно уређен однос Цркве и државе у организацији рада са осуђеним лицима, али да су неке од њих последњих година доста напредовале.

За нашу Цркву и државу, у којој је од 1998. године омогућен долазак свештених лица у затворе и духовни рад са затвореницима, искуство земаља, где је ова служба подигнута на степен велике важности за цело друштво и његов напредак, је веома важно да би се ова служба још озбиљније схватила и поставила на виши ниво од онога на коме се данас налази. На пример у Енглеској и Велсу све затворске капелане поставља, запошљава и плаћа затворска служба. Али, они могу бити постављени једино ако им овлашћење да предстојатељ верске заједнице, пред ким су одговорни. Сваки затвор има, сходно закону, тим капелана. Капелани су потуно укључени у затворски систем и имају низ програма у свом раду са осуђеницима. Њихов рад се своди на служење Литургије (недељне службе и празници), пастирске дужности, одлазак код сваког новог лица које долази у затвор, одлазак у затворску болницу и у самице, помоћ затвореницима који су имали губитке у породици за време издржавања казне и још много тога. Такође, у Енглеској и Велсу је посебан акценат стављен на повезаност локалне заједнице и црквене заједнице са лицима која су одслужила казну, а ради њиховог лакшег уклапања у друштво. За све ово у оваквом систему потребно је свакодневно присуство капелана у затвору.

У току ове посете гости су имали прилику да посете три затвора у Велсу HMP Parc, затвор који води приватна фирма G4C по строго прописаним правилима уз надгледање државе, HMP Cardiff (у центру Кардифа) и HMP Leyhill (100 км од Кардифа, затвор отвореног типа) и да се на лицу места упознају са начином рада капелана у овим затворима.

Овом приликом могла се видети велика озбиљност у раду капелана у Енглеској и Велсу и велика свест државе о значају капеланства за добробит целог друштва. Велики је број примера осуђених лица који су у току одслуживања своје казне доживели преображај и поново се уклопили у друштво у коме су живели пре издржавања казне, а са некима од њих гости из Источне Европе су имали прилику и лично да разговарају

јереј Дејан Триповић

Евхаристијским сабрањем началствовао је Његово Блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски г. Јован уз саслужење Његовог Преосвештенства Епископа рашко-призренског г. Теодосија, архимандрита Саве, игумана Високих Дечана, архимандрита Стефана, игумана Зочишта, архимандрита Илариона, игумана манастира Драганац и великог броја свештеника и свештеномонаха Епархије рашко-призренске.

Након прочитаног Јеванђеља, архиепископ Јован обратио се вернима беседом тумачећи јеванђељске поруке и указивајући на смисао и значај празника. У току Литургије, епископ Теодосије је рукоположио у чин ђакона Драгана Ђукића из Косовске Митровице, чиме је наша Црква постала богатија за још једног посланика на Њиви Господњој.

Учешће у Литургијском сабрању узеле су и монахиње манастира Грачанице и манастира Успења Пресвете Богородице из Ђаковице, ђаци и професори Призренске богословије, као и верни народ из Косовске Митровице, Грачанице, Осојана, Клине, Призрена, Гораждевца и других крајева наше земље. Прослави Спасовдана у манастиру Високи Дечани присуствовали су и Његова Екселенција амбасадор Краљевине Норвешке г. Јан Брату, заменик премијера у покрајинској Влади г. Бранимир Стојановић и представници Кфора и Унмика.

Након причешћа светим Христовим Тајнама обављен је чин литије око храма и освећење славскога жита и колача, да би напослетку братсво манастира послужило славски ручак за све присутне у манастирској трпезарији.

Извор: Епархија рашко-призренска