Тамо на југу, крај Хутова, Неретве, Брегаве, на бријегу у Пребиловцима, догађа се чудо. Збива се догађај најважнији за човјека, свијет и постојање његово. Догађа се Васкрсење. Бог походи народ свој; Бог васкрсава кости људске, премудрост Божија зида дом себи и њима, мученичким костима. Прије седамдесет и пет година пребиловачки мученици су живјели исто као и ми данас: бринули се, радили, стрепили, надали се, имали, оскудијевали, радовали се и туговали, некада пјевали, некада плакали; маштали, вољели, снивали.

Међутим, неки други људи, пустивши у своја срца зло и злога, одлучише да их убију. Не да им узму имања само, њихову радост и тугу, него много више, наумили су да им одузму сами живот. И то су злодјело и починили. Убили су жене, дјецу, одрасле људе, старце и старице. Бацили су их у јаме тамнице, безданице, у таму најкрајњу, у дубину земље. Потом су дијелили плијен, њихова имања, њихов мал, овце и коње, волове, воће и поврће, жита и винограде.

Али убрзо, чим се рат сврши, не би им дато да уживају у уграбљеном плијену. Ходили су земљом зли људи, убице и крвници, опијали се, лагали, траг заметали и нетрагом нестајали. Коначно, педесет година послије страдања кости мученика угледаше свјетлост и сунце и засијаше у тами људске злобе као мир и опомена, а синови страдалника напокон достојно сахранише кости предака..

Авај, људи ипак од њиховог страдања не научише много. Синови злочинаца, синови по хтјењу и опредјељењу, бомбама и минама разорише започети храм и костурницу, и по други пут мучки убише већ убијене. Од њихових експлозија подиже се силан пепео и избише непрегледне варнице. Као и оне прве, тако и ове убице почеше да као несрећни тумарају по свијету, носећи на себи пепео невиних и спаљених костију као неизбрисив траг. А варнице те страшне експлозије падоше пак нечујно у домове синова мученика, у пригушена кандила, и почеше смирено и тихо да служе и да свијетле. Потомци њихови, многи Херцеговци расути по свијету, стојећи пред тим иконама молише се Богу и свецима и разгоријеваше у себи сјећање на претке мученике. Из њихове вјере изниче овај храм Васкрсења Христова у Пребиловцима, бијел и свијетао, саздан на праху и костима невино убијених, саздан на вјери у Христа који изведе из ада, из утробе земље, сваку душу умрлу и смрћу заробљену. Он, Христос у Пребиловцима изведе из смрти и преведе у живот мартире пребиловачке и херцеговачке.

Зато вас позивамо да на празник освећења и прослављења ових светих страдалника дођете као на празник Васкрсења. Обуците се свечано; пјеваћемо побједи, неће то бити опијело. Дођите ма гдје да сте и ма колико далеко били, чекаће вас они, мученици пребиловачки. А са њима чекаће вас и сам Христос. Зато умијте душу праштањем, тијело миром и кајањем, срце пустите да гори као кандило; радошћу прекријте лице. Дођите у Пребиловце јер боље је бити потомак убијеног него убице. То што смо чекали, збило се: побједа правде и живота, јер срамота је бити не убијени, већ убица. Стога нам је боље, браћо, да се огријемо на огњишту славе и страдања неголи да цијели свијет задобијемо, души својој наудивши.

• Епархијске вести
  

Извор: Митрополија аустралијско-новозеландска

|

-"То код нас ради Црква!", речи су председника Руске Федерације Владимира Путина о решавању проблема болести зависности у највећој земљи на свету, које су подстакле тадашњег српског министра унутрашњих послова Ивицу Дачића да са Православном заједницом "Земља живих", 19. марта 2012. године, потпише протокол о сарадњи у борби против дроге. Годину раније, руку подршке пружио је тадашњи министар здравља др Зоран Станковић. Такође, протоколи су потписани са београдском Специјалном болницом за болести зависности у ул. Теодора Драјзера, специјалним болницама у Вршцу, Новом Саду, Нишу и другим градовима, Српским лекарским друштвом, канцеларијама Уједињених нација и Европске уније... Центар за психо – социјалну рехабилитацију и ресоцијализацију оболелех од болести зависности "Земља живих", мисионарски подухват Епархије бачке, са благословом надлежног епископа Г. др Иринеја и велико трудољубље некадашњег Епископа јегарског Г. др Порфирија (данас Митрополит загребачко – љубљански) бележи деценију успешне борбе против наркоманије – највеће пошасти модерног доба. Кроз шест заједница (пет мушких и једна женска), програм одвикавања и припреме за повратак у нормалан живот прошло је 3000 штићеника. Близу 95 одсто њих су данас преображене личности, које су се успешно интегрисале у друштво и засновале породице. У заједницу се улази добровољно. Увек се може из ње изаћи, али повратка након тога нема. Боравак је бесплатан за све јер новац не сме бити услов лечења. Породице штићеника помажу према могућностима. Трошкове издржавања кампа сносе манастир Ковиљ, Црквена општина Лазаревац и Град Нови Сад. Програм "Земље живих" траје три године и подељен је у три фазе.

Прва фаза подразумева физички опоравак, адаптацију на живот у заједници, сагледавање сопствених поступака и прихватање одговорности. У другој фази догађа се преумљење, овладавање сазнајно – емотивним потенцијалима и спознаје вера на путу ка трансформацији личности. Трећа, завршна фаза односи се на примену оног што је штићеник научио, преузимање одговорности за живот у заједници и по изласку из ње. Свака фаза је једнако битна у процесу опоравка и стварања нове личности – реако је протојереј Бранко Ћурчин, духовник Православне заједнице "Земља живих".

Први услов доласка у заједницу јесте потреба за мењањем. У процес рехабилитације породица је активно укључена и једном месечно организују се родитељски састанци. Инсистирамо да се родитељи моле за своју децу јер је духовна логистика јако важна, каже прота Бранко Ћурчин. Сваки нови члан добија свог "анђела чувара", односно старијег брата у заједници, који са њим проводи цео дан у раду, шетњи, разговорима и свему што му је потребно да преброди кризу и уђе у програм рехабилитације. У камповима (Крчедин, Вилово, Брајковац, Ченеј, Витковац и Бачко Петрово село) нема телефона, радија, телевизије, нити било чега што може померити фокус штићеника са сагледавања самог себе и рада на себи. Такође, у "Земљи живих" није дозвољена никаква фармакотерапија, будући да је одвикавање од неких медикамената, нпр. метадона (у Русији забрањен), теже него од хероина. Дан штићеника почиње песмом, најчешће химном "Боже правде" или неком из "Духовне лире" Светог Владике Николаја, наставља јутарњом молитвом и радом у кући и на имањима (башта, њива, штала). Постоје иконописачке, резбарске и друге креативне радионице јер су штићеници, како о. Бранко Ћурчин каже, изузетно талентовани за много тога. Упражњавају се и спортске активности, али искључиво колективни спортови (фудбал, баскет). Индивидуални су забрањени, као и употреба огледала, ношење накита и све што "храни его".

У "Земљи живих" бораве припадници разних националности и конфесија, материјалног статуса и нивоа образовања. Дрога може погодити сваког те нема правила о нарочитој угрожености неког друштвеног слоја, истиче прота Бранко Ћурчин и додаје да је заједничка карактеристика свима то да потичу из дисфункционалних породица.

Милан Ротаров (26) из Кикинде, услед несигурности и радозналости, са дрогом је дошао у контакт у студентским данима. Узимао је свакакве опијате, а зависник је постао тек након хероина. Спас је тражио у бројним болницама, али без успеха. Преломан тренутак означила је смрт девојке Марије, узорне студенткиње која је на његов наговор узела дрогу. Тада је, како сам каже, одустао од живота и у безнађу покушао самоубиство. На молбу мајке, долази у манастир Ковиљ пре 22 месеца.

- Бескрајно сам захвалан Богу и Цркви због живота који сада живим. Жао ми је што нисам дошао раније, али имам довољно времена да започнем нешто вредно у животу. Завршим студије, запослим се, заснујем породицу... – поделио је Милан са Ваљевцима своја сећања и планове.

Основни циљ "Земље живих" јесте преображај штићеника и прихватање вере као платформе живљења. Јер, у љубави Божјој све је могуће. Читају се Јеванђеља, размишља и разговара о задатим темама из њих. По узору на рано Хришћанство, постоје и "јавне исповести". Једни друге сагледавају и указују међусобно на оно што треба поправити, односно на постигнут напредак.

Подгоричанин Душан Алаџић (32) потиче из дисфункционалне породице те је контакт са дрогама имао још у основној школи. Од марихуане, преко разних врста таблета до хероина. Пакао за породицу, пут са ког, чини се, нема повратка.

- Моје сазревање је стало. Покушао сам да се излечим на разне начине. Безуспешно, јер суштински нисам ни желео. Узимао сам немилице новац од породице, не марећи уопште за њих. Док се дрогирате, немате осећаја ни за кога. Осим да су вам сви криви за све-породица, друштво, држава... Пре 12 година сазнао сам да сам ХИВ позитиван и пакао се продубљује. Узимао сам све више дроге јер сам жељу за животом потпуно изгубио. Прошле године на Савиндан дошао сам у "Земљу живих". Да нисам, био бих мртав. Видео сам насмејане и веселе људе. Ја, депресиван и мрачан, пожелим да им ту радост украдем. Али, нема потребе за тим. Сами су ми је дали. Смисао живота нашао сам у Богу, вери и Цркви, што никад раније нисам могао да разумем. Бог ми је дао болест на спасење и призвао ме у заједницу у којој влада љубав – потресно је искуство Душана Алаџића. Данас, овај момак преноси своје искуство младима да не крену погубним путем, а и ако се то и догоди, да знају да наде има у "Земљи живих". Месту, где дрога нема последњу реч, које је, једногласно кажу Милан и Душан, тешко описати. Мора се видети и та љубав доживети.

"Земља живих" броји шест заједница сачињених од кућа и имања у којима штићеници живе без надзора. Налик манастирима, само прилагођених њиховим потребама. Према речима о. Бранка Ћурчина, тај концепт настао је из разговора са многим људима који су управо у манастирима потражили спас од ове страшне болести савременог друштва. Ускоро ће бити основан и камп у околини Никшића, на имању манастира Острог.

Међу посетиоцима трибине била је и високопреподобна мати Гликерија, игуманија манастира Ћелије која је и сама имала искуства са хероинским зависницама које су спас потражиле у ћелијској светињи. Она је упутила низ похвала на рад проте Бранка Ћурчина, духовно рођеног у Ћелијама, и најавила циклус трибина у Духовној библиотеци "Отац Јустин", који почиње 15. јула 2015. године.

Лакше с мушкарцима

Земља живих садржи само један камп за лечење жена у Бачком Петровом Селу. На молбу да упореди искуства у лечењу оба пола, о. Бранко Ћурчин каже:

- Са женама је много теже радити. Оне ређе улазе у проблем зависности. Али, када уђу, теже се с њим суочавају и теже излазе. Такође, индивидуалност им је наглашенија него код мушкараца и лошије функционишу у колективу. Верујте, мушке заједнице су обданишта спрам женских – уз осмех каже протојереј Бранко Ћурчин, духовник Православне заједнице "Земља живих".

Ј. Ј.

Епархија ваљевска

30 / 06 / 2015

Презентација је визуелно прилагођена свим уређајима за прегледавање интернет садржаја, тако да ће и посетиоци са мобилних уређаја и таблет-рачунара моћи без проблема да прегледавају презентацију. Користимо тзв. responsive design, html5стандард за аудио фајлове, као и веома лаку навигацију за фотографије. Такође, на насловној страници, учитавање нових вести је веома једноствно. Довољно је кликнути на дугме „прикажи више“ и оне ће се учитати на страници. Урадили смо и „плутајући“ изборник (мени), који вам омогућава једноставно враћање на било који линк у изборнику, ма где се налазили тог тренутка на презентацији. Ту је и дугме које сајт враћа на врх странице. Сам дизајн је прегледан, ведрих боја, једноставан и интуитиван.

Све вести су подељене по категоријама и садржајима, тако да и њих можете излистати појединачно у посебном прозору у вашем прегледнику.

Израда сајта је поверена протојереју Ивану Цветковићу, члану Мисионарског одељења СПЦ, и његовом тиму сарадника.

Све ваше сугестије, предлоге и питања у вези са интернет презентацијом Епархије канадске можете послати овде .

Желимо да вам време проведено на нашем сајту буде на духовну крепост и радост.

http://www.istocnik.ca/2015/06/novi-redizajniran-sajt-eparhije-kanadske/

Патријарх Иринеј приликом посете Крушевцу, посетио је новосаграђену цркву на Багдали, цркву посвећену светом Козми и Дамјану у кругу крушевачке болнице и православни храм у насељу Уједињене нације, посвећен светом Николи и светом апостолу Павлу. Поред верног народа и свештенства на челу са епископом крушевачке Епархије Владиком Давидом, Патријарха су дочекали и министар одбране г. Братислав Гашић, градоначелник Крушевца г. Драги Несторовић и други званичници града и округа.

На свечаној седници Скупштине града Крушевца, која се традиционално одржава на Видовдан- Дан града, уручена су највиша признања заслужним појединцима, предузећима и установама.

У свечаној и достојанственој атмосфери, после интонирања химне „Боже правде“ свечану седницу Скупштине града отворио је председник г. Живан Николић. Он је поздравио високе званице: Патријарха српског Господина Иринеја, министра одбране г. Братислава Гашића, Епископа крушевачког Господина Давида, председнике општине и градова побратима: Крфа, Бијељине, Рмнику Влчее, Старе Загоре и Жалеца, народне посланике, представнике Војске Србије, Министарства унутрашњих послова, начелнике округа, добитнике Видовданских награда, представнике привреде, приватних предузетника, директоре установа и организација. Истичући велику почаствованост и добродошлицу Патријарху српском, градоначелник Крушевца г. Драги Несторовић је рекао да Крушевац и Србија обележавају овај дан који превазилази локалне али и националне границе.

Уз честитке суграђанима за дан града, министар одбране г. Братислав Гашић, рекао је да смо последњих месеци сведоци све чешћег напад на два стуба државе војску и Цркву, што се неће дозволити.

У својој беседи, Патријарх српски Иринеј, уз честитке Крушевљанима за Дан града, подсетио је да је Видовдан дубоко урезан у свест народа.

Потом је Његова Светост Иринеј посетио Саборну цркву Светог Ђорђа, владичански двор и цркву Лазарицу.

Извор: Епархија крушевачка

• Епархијске вести
  

|

После поздрава и уводног благослова Његовог Просвештенства Епископа нишког свим свештеницима и жеље да успешно наставе започети петровски пост, господин Епископ је разматрајући актуелна дешавања у Епархији нишкој наговестио да ће о празнику Видовдана бити, ако Бог да, одржано сабрање свих свештеника Епархије, а да ће у духовном сагледавању проблема и налажењу решења припомоћи и духовни Оци.

Овом приликом обављен је разговор са свештенством. Наравно, састанци ће бити настављени током седмице, у мањим групама и појединачно по потреби. Епископ је подсетио све присутне да канонско устројство Цркве подразумева немогућност мешања једног Епископа у црквени живот друге Епархије, без обзира на лично виђење појединаца. Такође је истакнуто да канонско предање Цркве строго осуђује свако групашење. У том контексту истакнута је мисао да се јединство Цркве увек пројављује кроз јединство са Епископом упркос разним искушењима којима је подложно свештенство и верни народ.

На крају Епископ је у духу очинске љубави затражио од свештенства духовну, молитвену подршку у циљу превазилажења свих искушњења и притисака од стране државе и непријатеља Цркве.

Оно што је дубља порука са овог скупа јесте следеће:

Сведоци смо самодовољности појединих служби у Цркви. Такво стање често доводи свештеника до једног ритуално-обредног и сервисерског приступа Вери у овирима којег се и парохија доживљава као приватно власништво, у које чак ни епископ не може да дира. Једноставно, долази до потпуног затамњења свести о томе, која су права и које су одговорности свештеника, посебно када је реч о парохији.

Жеља Епископа нишког је да се надиђу све људске поделе, посебно оне у свештенству, када их он уједињује, прожима и афирмише све службе и дарове у Цркви, када својим деловањем жели да савлада медиокритетство, подобњаштво као и клановско-интересно удруживање свештенства на нивоу града Ниша, али не и целе епархије.

На жалост, својим начином рада неких виших служби у Цркви дат је повод и отежан рад епископима на терену, где они имају дух противљења од неколицине свештеника, а који од ''некога'' имају подршку за свој суздржани став према одлукама епископа, које нису само личне него дело службе епархијске. Овде се ради не о личности епископа, већ о Цркви као Богочовечанском организму.

Уосталом, администрација потврђује или, пак, наговештава, како педагогију, тако и Божанско човекољубље свога Оца и Архипастира. Другим речима, Црква није предузеће, или само организација, већ првенствено живо заједништво, које иде ка спасењу за Царство Божије.

http://www.eparhijaniska.rs/7-%D0%B5%D0%BF%D0%B0%D1%80%D1%85%D0%B8%D1%98%D0%B0/%D0%B0%D0%BA%D1%82%D1%83%D0%B5%D0%BB%D0%BD%D0%BE/5373-%D1%81%D0%B0%D0%BE%D0%BF%D1%88%D1%82%D0%B5%D1%9A%D0%B5-%D1%81%D0%B0-%D0%B1%D1%80%D0%B0%D1%82%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%B3-%D1%81%D0%B0%D1%81%D1%82%D0%B0%D0%BD%D0%BA%D0%B0-%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%88%D1%82%D0%B5%D0%BD%D1%81%D1%82%D0%B2%D0%B0-%D0%B0%D1%80%D1%85%D0%B8%D1%98%D0%B5%D1%80%D0%B5%D1%98%D1%81%D0%BA%D0%B8%D1%85-%D0%BD%D0%B0%D0%BC%D0%B5%D1%81%D0%BD%D0%B8%D1%88%D1%82%D0%B0%D0%B2%D0%B0-%D0%BD%D0%B8%D1%88%D0%BA%D0%B8%D1%85

Прочитајте цело обраћање на српском у pdf формату ОВДЕ

Read in english HERE

http://www.istocnik.ca/sr/%D0%B2%D0%B5%D1%80%D0%BD%D0%B8%D1%86%D0%B8%D0%BC%D0%B0-%D0%B5%D0%BF%D0%B0%D1%80%D1%85%D0%B8%D1%98%D0%B5-%D0%BA%D0%B0%D0%BD%D0%B0%D0%B4%D1%81%D0%BA%D0%B5-the-faithful-of-the-serbian-orthodox-diocese/#more-491

Протојереј Бранко Ћурчин је са двојицом штићеника заједнице Земља живих говорио о проблему наркоманије и лечењу путем вере. Српска Православна Црква данас у Србији води најуспешнији програм лечења болести зависности, који је, уз сву своју успешност, и потпуно бесплатан за оне који се обрате за помоћ.

Проблем наркоманије и уопште разних облика зависности много је ширих размера и не обухвата само осуђеничку популацију, а зависници су из свих друштвених слојева, независно од средине у којој живе, степена образовања и материјалних могућности.

У Затвору за малолетнике у Ваљеву највећи број лица се налази на издржавању казне управо због недозвољене употребе наркотика, а по оцени запослених из службе за третман, преко 80% лица у тој установи имало је контакт са дрогом.

Дан након предавања, у Капели Св. Саве која се налази у Казнено-поправном заводу, св. Литургију су служили духовник ове затворске установе јереј Дејан Трипковић и духовник Централног затвора у Београду јереј Глигорије Марковић, а поред великог броја осуђених лица учествовали су и запослени у овој установи. Св. Литургија, као извор сваког богослужења Цркве, остаје за осуђена лица најделотворнији лек који лечи грех у смислу постојања, а не просто преступања норми и закона, место и простор Божје безусловне љубави која је намењена свима који је желе, и никога не искључује.

Старање о духовним правима лица лишених слободе је право гарантовано Уставом и Законом за извршење кривичних санкција Републике Србије, али истовремено и препозната потреба у ширем друштвеном контексту. Његово Преосвештенство господин Милутин је од доласка на чело Епархије ваљевске, препознајући ово, посветио велику пажњу лицима којима је потребна ова помоћ овог јединог малолетничког затвора у Србији.

На позив Његовог Преосвештенства Милутина, Ваљево су прошле седмице посетили Министар правде Никола Селаковић и директор Управе за извршење кривичних санкција др Милан Стевовић. Том приликом је договорена скора изградњи храма у овој затворској установ чиме ће и у ваљевском затвору, попут затвора у Београду, Нишу и Новом Саду, бити обезбеђен одговарајући богослужбени простор који од 1998. г. предвиђа закон.

Г.М.

• Епархијске вести
  

|

Извршавајући одлуке Цркве, дошли смо у Канаду 5. јуна текуће године. Начин на који смо дочекани, надамо се да је познат Цркви у Канади и нашем народу. То ко је одговоран за овакав дочек и спречавање помоћу полиције да уђемо у Манастир, биће упознат Свети архијерејски синод и Свети архијерејски сабор.

Наставак документа прочитајте у .pdf формату ОВДЕ

Земља живих

Претходно, на позив духовника Казнено- поправног завода јереја Дејана Трипковића, гости из „Земље живих“ своја искуства у борби против наркоманије поделили су са штићеницима и запосленима у овој установи. Њихове искрене и потресне приче наишле су на дубоко емотиван пријем-

„То код нас ради Црква!“, речи су председника Руске Федерације Владимира Путина о решавању проблема болести зависности у највећој земљи на свету, које су подстакле тадашњег српског министра унутрашњих послова Ивицу Дачића да са Православном заједницом „Земља живих“, 19. марта 2012. године, потпише протокол о сарадњи у борби против дроге. Годину раније, руку подршке пружио је тадашњи министар здравља др Зоран Станковић. Такође, протоколи су потписани са београдском Специјалном болницом за болести зависности у ул. Теодора Драјзера, специјалним болницама у Вршцу, Новом Саду, Нишу и другим градовима, Српским лекарским друштвом, канцеларијама Уједињених нација и Европске уније... Центар за психо- социјалну рехабилитацију и ресоцијализацију оболелех од болести зависности „Земља живих“, мисионарски подухват Епархије бачке, са благословом надлежног епископа Г. др Иринеја и велико трудољубље некадашњег Епископа јегарског Г. др Порфирија (данас Митрополит загребачко- љубљански) бележи деценију успешне борбе против наркоманије- највеће пошасти модерног доба. Кроз шест заједница (пет мушких и једна женска), програм одвикавања и припреме за повратак у нормалан живот прошло је 3000 штићеника. Близу 95 одсто њих су данас преображене личности, које су се успешно интегрисале у друштво и засновале породице. У заједницу се улази добровољно. Увек се може из ње изаћи, али повратка након тога нема. Боравак је бесплатан за све јер новац не сме бити услов лечења. Породице штићеника помажу према могућностима. Трошкове издржавања кампа сносе манастир Ковиљ, Црквена општина Лазаревац и Град Нови Сад. Програм „Земље живих“ траје три године и подељен је у три фазе.

Основни циљ „Земље живих“ јесте преображај штићеника и прихватање вере као платформе живљења. Јер, у љубави Божјој све је могуће. Читају се Јеванђеља, размишља и разговара о задатим темама из њих. По узору на рано Хришћанство, постоје и „јавне исповести“. Једни друге сагледавају и указују међусобно на оно што треба поправити, односно на постигнут напредак.

Подгоричанин Душан Алаџић (32) потиче из дисфункционалне породице те је контакт са дрогама имао још у основној школи. Од марихуане, преко разних врста таблета до хероина. Пакао за породицу, пут са ког, чини се, нема повратка.

Учествовали су ђаци школа при Црквеним општинама: Св. Архиђакон Стефан (Рути Хил), Св. Георгије – ''Вук Караџић'' (Кабрамата), Св. Јован Крститељ (Волонгонг), Св. Јован Крститељ (Дапто), Св. Кнез Лазар (Александрија), Св. Сава ( Флемингтон), школе српског језика при Спортском центру (Бонириг) и грчке приватне школе - St Spyridon Greek Orthodox College (Марубра), као и суботње школе језика етничких заједница: Saturday School of Community Languages (Ливерпул) и Saturday School of Community Languages (Волонгонг). Водитељи су били Тијана Ђотуновић и Никола Махмутовић из Saturday Language School, Smiths Hill High (Волонгонг).

На великој позорници главне сале на Универзитету Новог Јужног Велса – Sir John Clancy Auditorium – више од два сата смењивали су се ђаци школа при црквеним општинама, ђаци суботњих школа језика етничких заједница, приватне грчке школе St Spyridon College и школе српског језика Спортског центра Бонириг – 200 ђака од најмлађих претшколског узраста до средњошколаца уз песму, игру, рецитације и драмске приказе.

Поучно, узбудљиво, дирљиво, забавно – ређале су се тачке од легенде о Светом Сави, Икони Тројеручици и бедему од ''љубави, вере и наде'' који чува Српски народ у извођењу двеју школа из Волонгонга до савремених тема о лепоти природе и њеном значају за цело човечанство у скечу о збору птица са свих континената који су извели ђаци свих разреда једне од највећих српских школа у Сиднеју, ''Вук Караџић'' при храму Светог Георгија из Кабрамате.

Приредби су присуствовали Епископ Митрополије аустралијско-новозеландске Његово Преосвештенство Господин Иринеј, Амбасадор Републике Србије Његова Екселенција Господин Мирољуб Петровић, Конзул Републике Србије у Сиднеју Господин Бранислав Грбић, представници Федерације школа језика етничких заједница (NSW Federation of Community Language Schools), гђа Жаклина Михаиловска и Грчке приватне школе St Spyridon у којој се одржава настава српског језика, г. Петрос Минтанис, затим свештенство и бројни припадници српске заједнице.

Тропаром Светом Великомученику Кнезу Лазару који су извели ученици школе Св Јован Крститељ из Волонгонга са протонамесником Бранком Босанчићем отпочела је свечаност којом најмлађи нараштаји Срба у Новом Јужном Велу обележавају значајан српски празник – Видовдан – показујући уједно оданост својим коренима, вери, језику и српском културном наслеђу.

У знаку косовских тема у предворју сале представљени су цртежи на тему ''Милош Обилић'' ученика основне школе Bonnyrigg Heights Public School коју је организовао протонамесник Немања Мрђеновић, вероучитељ у овој школи коју похађа велики број ђака српског порекла, а у којој се већ више година одвија редовна настава српског језика. Многи ђаци ове школе учествовали су и ове године на Видовданској академији.

За традиционалну беседу ове године изабран је говор Доситеја Обрадовића приликом отварања Велике школе у Београду августа 1808. године за време Првог српског устанка О должном почитанију наукам у коме се истиче значај духовне слободе и знања.

Тешко би било издвојити најлепше тренутке са ове смотре знања и талента. Наступила су два дечја хора – поред хора Лазарице и хор Св Сава из Флемингтона уз клавирску пратњу професора Слободана Живковића, великог уметника и педагога који је са својом породицом увелико допринео неговању и представљању српске музичке традиције у Аустралији.

Уз помоћ вредних и пожртвованих наставника и родитеља који увелико подржавају и помажу припреме за ову приредбу деца су предстила стихове великих српских песника – најлепше поеме посвећене Србији – ''Србија'' Оскара Давича и ''Отаџбина'' Ђуре Јакшића рецитовали су ученици школе Св Сава из Флемингтона – избор из опуса Јована Јовановића Змаја ученици школе Свети Јован Крститељ из Дапта.

Суботња школа језика етничких заједница из Ливерпула посветила је свој наступ још једном важном јубилеју из српске историје – стогодишњици Првог светског рата, односно Албанске Голготе сценским приказом ''Краљ Петар и Личанин''.

Ученици школе Св Архиђакон Стефан, од најмлађих до средњошколаца наступили су са разноврсним програмом који је одушевио публику као и скеч ''Фудбалер'' у извођењу ученика Лазарице посебно дан после тријумфа младе српске фудбалске репрезентације на светском првенству у Новом Зеланду.

Школа српског језика при Спортском центру Бонириг представила се песмом Ој Косово Косово у извођењу вокално-инструменталног ансамбла ''Наслеђе'' и шаљивом цртицом из ђачког живота ''Мрак''.

У предивним ношњама наступиле су ученице грчке школе St Spyridon са песмом ''Изгрејала сјајна месечина'', а програм је завршен наступом најстарије фолклорне групе Лазарице са сплетом игара из Ниша и Лесковца.

Представница Федерације етничких школа Жаклина Михаилова поздравила је учеснике, честитала на успешној приредби и изразила подршку Федерације српским школама.

Присутнима се обратио и Амбасадор Републике Србије честитајући ђацима, на неуморном раду у очувању језика и културе, наводећи речи великог српског писца Душана Радовића ''Чувајмо српски језик јер српски језик има само нас...'' Он је такође изразио пуну подршку матице раду свих српских школа у Аустралији.

У својој завршној беседи, Епископ Митрополије аустралијско-новозеландске, Његово Преосвештенство Господин Иринеј одушевљено је поздравио ђаке који су се око њега окупили на великој позорници, захвалио родитељима и наставницима на неуморном раду и преданости у очувању језика и српске културе код младих који су будућност српске заједнице и који су већ показали како се гради бедем ''вере, љубави и наде''.

Учесници – ђаци 10 школа Новог Јужног Велса у којима се учи српски језик на крају су сви заједно певали Химну Светом Сави уз клавирску пратњу професора Слободана Живковића.

Захваљујући помагачима који су неуморно радили иза сцене и изузетним водитељима Тијани Ђотуновић и Николи Махмутовићу из Суботње школе језика из Волонгонга, заједничка приредба десет школа разасутих широм Сиднеја и околине протекла је без икаквог застоја и на задовољство свих, а вече се завршило честиткама, договором и предлозима за приредбу идуће године – ''Видовдан 2016''.

Извор: Митрополија аустралијско-новозеландска

• Епархијске вести
  

|

У петак, 19. јуна 2015. године Његова Светост Патријарх српски Г Иринеј, администратор Епархије канадске посетио је храм Св. оца Николе у Хамилтону на Бартон улици. Црква Св. О. Николе на Бартону у Хамилтону духовно je језгро најстарије Српске Православне парохије у источној Канади. Срби су почели да се настањују у Хамилтон још од 1904. године. На иницијативи групе староседелаца, претежно са територије бивше Аустроугарске царевине, основана је парохија 1913. године. Парохија је основана под покровитељством Руске Православне Цркве, али је дошла под јурисдикцијом Српске Православне Цркве 1920. године.

Његову Светост испред богомоље, дочекао је велики број људи и мноштво деце. Мали српчићи, у народним ношњама у шпалиру, направили су величанствено-традиционални дочек своме архијереју. Уз цвеће, погачу и со, како доликује обичају, поздравили су Његову Светост Патријарха српског Г. Иринеја. Старешина и парох храма Св. оца Николе, протојереј-ставрофор Војислав Павловић, на улазу у храм, бираним речима пожелео је добродошлицу Српском патријарху. Ово је четврта посета Његове Светости овој богомољи. У 19 часова Његова Светост Патријарх српски Г Иринеј, администратор Епархије канадске служио је Акатист Пресветој Богородици. Храм је био испуњен верницима који нису скривали духовну радост и задовољство, а поводом посете свога Духовног оца и Патријарха српског.

У храму Св. Николе, који је био испуњен великим бројем верника, а након служеног акатиста, Патријарху српском Иринеју пожелео је добродошлицу старешина храма прота Павловић између осталог рекавши: ”Сваки молитвени сусрет са Вама, Ваша Светости, изузетан је догађај за овај честити и побожни народ града Хамилтона и околине. Верујемо и знамо да ће нас овај вечерашњи сусрет и Ваш благослов, још више учврстити да истрајемо на Божијем путу и на стази Православља којим наш народ иде кроз векове. Свако време има своје бреме, своје тешкоће. И ово наше време је бременито, тешко, где живот пред нас поставља увек нове задатке. Уверени смо да ће ово нам ово молитвено сабрање вечерас у Хамилтону, веома Благодатно помоћи. Верујем, сви ћемо бити јединствени под омофором Св. Саве и Вашим мудрим вођством. Сви заједно ћемо се више држати за руке, једни са другима, и дубоко веровати да ће нам Бог помоћи у нашим невољама које нас буду сналазиле. Ваша Светости, Ви сте вечерас у једној доброј општини. Ви сте вечерас у граду хамилтону са његовим добрим, честитим, мирним и побожним народом који је подигао две предивне цркве и који живи у слози и љубави. Још једном ми дозволите да Вас најтоплије поздравим и зажелим да дуго времена служите Богу на добро Српске Православне Цркве и да живите на ногаја љета!” Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј, администратор Епархије канадске захвалио се на речима добродошлице и упутио пригодну беседу верном народу Црквено-школске општине Св. Оца Николе у Хамилтону. (Тонски запис: http://www.slovoljubve.com/vesti/patrijarh-irinej-u-hramu-sv-nikole-u-hamiltonu-sve-nas-gospod-vidi).

Године 2013. Црквено-школска општина Св. оца Николе у Хамилтону на Бартон улици прославила је 100. година свога постојања. Почетци оснивања ове парохије везани су за изнајмљену кућу у Шерман улици која је била првобитна богомоља Срба у овом граду. Први парох био је свештеник Георгије Милосављевић. Ова кућа је била само тренутно решење. Зидање прве цркве на углу Бич и Норткот отпочело је 1917. године. Српска колонија у Хамилтону ојачала је пред и за време Другог светског рата. Наиме, град се почео индустријски развијати те су Срби почели да се досељавају у великом броју. Нови Српски дом саграђен је 1952. године, а осветио га је Епископ Дионисије. Нови храм саграђен је трудом благочестивих хамилтонских срба као и великим залагањем дугогодишњег пароха при овом храму, проте Ђуре Вукелића. Црква је освећена на Малу Госпојину 1975. године, а осветио га је Епископ Иринеј. Пројекат је потписао Радован Радовић, архитекта из Торонта. Нова епоха почиње доласком проте Војислава Павловића за старешину храма, 1995. године. Прота Павловић је наставио са неуморним радом као и његов предходник. Комплетно је реновирана кровна површина чиме је припремљен терен за фрескопис. За само пет година осликана је комплетна унутрашња зидна површина храма. Храм је осликан руком чувеног Руског уметника и свештеника Теодора Јуревића. Фрескопис је осветио Епископ Лонгин, 2005. године. Храм поседује копију Хиландарске Тројеручице која се налазу са десне стране иконостаса. Црквени живот при овом храму је веома активан. При храму од 1952. године, дела Коло српских сестара ”Мала Госпојина”, затим хор ”Стеван Мокрањац”, Српска школа, Фолклорни ансамбл ”Коло” који је основан 1975. године.

Након молитве, а у прелепом парохијском дому Црквено-школске општине Св. оца Николе у Хамилтону на Бартон улици приређена је трпеза љубави. Његову Светост Патријарха српског Г Иринеја, администратора Епархије канадске, дочекало је девет стотина људи који нису крили своје одушевљене. Пред сами крај вечере, Српском Патријарху и канадском архијереју, још једном се обратио прота Војислав Павловић. Хамилтонски парох осврнуо се на дугу историју ове Црквено-школске општине. Између осталог рекао је: ”…Свемилостиви Господ и добра воља нашег Патријарха окупили су нас овде заједно на овом банкету у част Његове Светости Патријарха Српског. Пружила ми се прилика и част да пред овим пробраним скупом укратко изложим 100 година препуног, интезивног и плодотворног живота српске заједнице у Хамилтону. Наши преци основали су ову парохију и подигли свети храм и кроз деценије га одржавали. У њему се Богу молили, у њему изливали своје муке и тешкоће, пред свевидећим и Његовим Светима молили за помоћ да се одржимо. Не само биолошки, него и да Светосавку веру своју сачувамо, како су нас преци кроз векове учили...Свјатијејшиј Владико. Ова црквена општина је тако рећи прва и одавде је све кренуло и потекло.. То што је Пећ и Косово за српски народ и српску цркву у целини, то је Хамилтон за Канаду.. Овде је живео и живи један добар народ. Народ који је основао ову општину, а касније и другу. Народ који је саградио две прелепе цркве. Купио неколико имања. Овде су основане Српске. Овде имамо наше четничке организације, у овом граду је устоличен епископ канадски и основана канадска Епархија. Ова 100 година стара парохија и овај град су били и остаће извор, духовног, културног, националног живота у Канади из којег су касније настајали бистри поточићи из којег су пили и пиће генерације, ако Бог да. Хтели то други признати или не, али ми то тако видимо. Само Бог све зна. Он познаје све заслуге, све жртве и сву љубав појединаца, епископа, свештеника и мирјана, за ову нашу ревност Богу и његовој Цркви Православној. И зато, у вечној књизи вечнога Бога све бива забележено и све правилно и праведно награђено. Ваша Светости., Поводом овога дивнога дана и састанка благословите све приложнике и добротворе, све ктиторе и утемељиваче, све чланове прошле, садашње и будуће. Благословите нас и охрабрите да наставимо заједно са Вама да радимо за добробит Српске Православне Цркве и нашег народа. Свјтјејшиј Владико, Благословите.”

Његова Светост Патријарх Иринеј благословио је све присутне и обратио се указујући на важност очувања Српског идентитета, (Тонски запис: http://www.slovoljubve.com/vesti/patrijarh-irinej-u-hamiltonu-budite-ponosni-sto-ste-srbi).

Извор: www.istocnik.ca

• Епархијске вести
  

|

Ово је први пут у историји Српске Православне Цркве и Епархије канадске да поглавар наше Цркве посети град Монтреал и српску заједницу која живи на овим просторима Канаде од 1954. године.

Монтреалска црквено-школска општина састоји се од једне парохије са храмом посвећеним Светој Тројици. Храм је преуређена богомоља која је купљена од Презвитеријанске цркве. Црква је у потпуности оправослављена. Овај велелепни храм, препознатљиве протестантске архитектуре саграђен је 1901. године. Пројекат за израдњу потписао је чувени архитекта Едвард Максвел. Храм као и парохијски дом налази се у веома отменом крају и под заштитом је државе као објекат од културног значаја провинције Квебек.

У пратњи Српског Патријарха био је Преосвећени Епископ источно-амерички Г. Митрофан, протојереј-ставрофор Василије Томић, архијерејски заменик Његове Светости и парох северно-торонтски и протођакон Дамјан Божић из Београда.

На међународном аеродрому у Монтреалу Његову Светост Патриијарха српског Г. Иринеја, дочекао је парох и старешина храма Свете Тројице протонамесник Ђорђе Цимеша заједно са дугогодишњим парохом монтреалског храма, крстоносним протом Живорадом Суботићем. Прота Суботић, пензионисани парох монтреалски данас опслужује мисионарску парохију у Шербруку, неких 150 километара источно од Монтреала.

У парохијском дому Црквено-школске општине Свете Тројице у Монтреалу Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј, администратор Епархије канадске састао се са Њеном екселенциијом амбасадором Босне и Херцеговине у Отави, гђом Ковиљком Шпирић (Тонски запис: http://www.slovoljubve.com/vesti/izjava-g-dje-koviljke-spiric-ambasadorke-bih-u-kanadi). и Његовом екселенцијом, амбасадором Републике Србије у Отави, гдином Михаилом Папазоглуом (Тонски запис: http://www.slovoljubve.com/vesti/izjava-g-dina-mihaila-papazoglua-ambasadora-republike-srbije-u-kanadi). Разговор са високим представницима две државе протекао је у веома пријатној атмосфери. Српски Патријарх упознао је државне званичнике са новонасталом ситуацијом у Епархији канадској. Амбасадори су поред усмене подршке предали у писаној форми подршку тј обавештење за све државне институције у Канадским провинцијама којих се тиче одлука Светог архијерејског сабора Српске Православне Цркве.

За време своје канонске посете Монтреалу, Његова Светост Патријарх српски Г Иринеј састао се такође и са следећим архијерејима: Високопреосвећеним архиепископом канадским Г Иринејем из Америчке православне цркве и Преосвећеним епископом Г Јованом Касијаном, Епископом вичинским, викаром Високопреосвећеног архиепископа Г Николаја из Румунске православне цркве у Северној Америци.

На улазу у свети храм деца у народним ношњама су дочекала свога Патријарха, заједно са великим бројем православних свештеника из овог дела Канаде. Патријарх Иринеј, дочекан је како обичај налаже, са сољу и цвећем.

У препуном храму, надлежни парох и старешина храма Свете Тројице, протонамесник Ђорђе Цимеша и протођакон Дамјан Божић служили су вечерњу службу. За певницом су појали чланови хора монтреалске Црквено-школске општине. Вечерње стихире појао је Епископ источно-амерички Г Митрофан, протојереј-ставрофор Василије Томић, архијерејски заменик и протојереј-ставрофор Живорад Суботић, пензионисани парох монтреалски, данас парох у Шербруку.

По завршетку службе, добродошлицу Његовој Светости упутио је старешина храма протонамесник Ђорђе Цимеша. (Тонски запис: http://www.slovoljubve.com/vesti/patrijarh-irinej-u-montrealu-iako-smo-daleko-mi-smo-u-duhu-u-crkvi-uvek-jedno).

Патријарх, видно радостан због великог броја присутних на дочеку, захвалио се на речима добродошлице и упутио пригодну беседу народу окупљеном у храму. (Тонски запис: http://www.slovoljubve.com/vesti/patrijarh-irinej-u-montrealu-iako-smo-daleko-mi-smo-u-duhu-u-crkvi-uvek-jedno).

Монтреалска црквено-школска општина основана је 9. децембра, 1954. године. Први храм у улици Де Булион, осветио је Епископ Стефан (Ластавица). Данашњи храм, који је купљен од Презвитеријанске цркве, купљен је 1976. године

Извор: www.istocnik.ca

• Епархијске вести
  

|