Када се прође Љубовија и крене се пут Бајине Баште, уз реку Дрину, у селу Бачевци покрај цркве посвећене Светом пророку Илији, сеоски пут кроз шуме вијугавим путем као серпентинама води до великог руског православног крста, и од тог знака путује се даље низбрдо дубоко у шуми и гори подно Медведника, у село Јасика, до манастира посвећеног Светим мученицима Николају Другом Романову и његовој породици, последњој царској династији Русије која је 17. јула 1918. страдала од бољшевичке руке.

Благословом Епископа шабачког Лаврентија и наше Цркве, подвижник и монах, дугогодишњи мисионар Православља у Америци, брат из Русије, данас архимандрит игуман Сергије (Федоров), након трогодишњег боравка у манастиру Бијеле воде, од лета Господњег 2010. зида манастирски комплекс посвећен великомученицима Романовима.

Сваког дана Света Литургија се служи, а небројени ангели над земљом српском, осењеном крсним знаком, пратећи службу Господу коју врши архимандрит игуман Сергије (Федоров), узносе молитве Господу

Данас у саставу манастирског комплекса путник намерник угледа прво брвнару грађену у руском стилу. У њој се налази необична крстионица: прави извор воде живе у коју се погружава онај ко треба да се крсти.

Преко пута ове крстионице налази се конак са уређеном скромном трпезаријом и неколико скромних соба. Земљиште на којем је подигнут манастирски комплекс окружено је са седам живоносних извора. Шумским путем наиђе се на прву цркву брвнару, са почетка зидања комплекса, коју је благословио Епископ шабачки Лаврентије и која је освештана лета Господњег 2015.

У међувремену је подигнута средишна црква посвећена страдалницима за Христа и Отаџбину, Романовима, и дан њиховог страдања, 17. јул, када су уврштени у ред светитеља, јесте и слава манастира. Дрво за манастирски комплекс је стигло из Архангелска (Русија), а звона из Почајевске лавре. Руска црква је живописана и уређена у аутентичном руском стилу, руски уметници су је живописали. Цркву је освештао Његово Преосвештенство Епископ шабачки Лаврентије лета Господњег 2015.

У плану је изградња инфраструктуре како би верници лакше дошли на литургијско сабрање, као и нови конак са манастирским келијама.

Манастирски комплекс посвећен Николају Другом Романову и његовој породици придружио се манастирима Епархије шабачке који се молитвом уздижу у Царство небеско: Каона, Троноша, Илиње, Радовашница, Чокешина, Читлук, Петковица, Соко посвећен Светом владики Николају Српском, Свете Тројице, Бијеле воде, Пресвета Богородица Тројеручица у Богоштици, манастир Светих апостола Петра и Павла у П. Добрићу. Епархија шабачка је подарила нашој Цркви и српском роду архимандрите, игуманије, монаштво и сестринство које сваки дан узносе молитве за спасење свих нас и свих православних хришћана.

Да се подсетимо речи (могу бити речи и сваког архимандрита и игуманије Епархије шабачке) архимандрита игумана манастира Денковац (Епархија шумадијска), оца Серафима на слави манастира Пресвете Богородице Тројеручице у Богоштици:

„..за све оно што чините за Цркву Христову неизмериво смо благодарни, Преосвећени Владико... Као пастир духовни учинили сте много за Цркву и чини ми се да Ви не треба да се бринете за спасење, јер довољно ће бити само оно колико сте рукоположили нас свештеника и монаха; да само по једну честицу изваде за Ваше здравље овде на земљи, а за вечни мир када то Бог буде хтео, тамо, биће довољно. Заслужили сте и задужили све нас, и зато Вам вечно хвала.“

• Епархијске вести
  

У Недељу Светих Отаца 6. васељенског сабора, 26. јула 2015. године, када Света Црква прославља и Сабор архангела Гаврила, Његово Преосвештенство Епископ крушевачки др Давид служио је свету Литургију у цркви Покрова Пресвете Богородице на Расини уз саслуживање свештенослужитеља ове цркве. Том приликом је владика Давид венчао професора призренске Богословије г. Бојана Радичевића и гђицу Кристину из Крушевца као и г. Бобана Милановића и гђицу Ивану из Крушевца.

У суботу, 25. јула 2015. године, Његово Преосвештенство Епископ крушевачки г. Давид служио је бденије поводом манастирске славе у обитељи Светог архангела Гаврила у Сталаћу, чија је настојатељица монахиња Макрина. Саслуживали су јеромонах Спиридон, настојатељ манастира (у изградњи) Светог оца Николаја у Браљини; презвитери: архијерејски намесник ћућевачкки Владица Столић, месни парох Горан Радивојевић и парох лучински Дејан Антић.

Сабрању је присуствовао председник општине Ћићевац г. Златан Кркић. Многобројни верни народ је испунио манастирску порту, у којој је након бденија почео свечани програм ,,Под крилима Архангела", који се традиционално одржава сваке године у Сталаћу крајем јула месеца - око празника Светог архангела Гаврила. Програм је отворен уводним речима председника општине г. Златана Кркића и благословним словом владике Давида.

У суботу, 25. јула 2015. године, на дан празновања Тројеручне иконе Пресвете Владичице наше Богородице, Преосвештени Владика г. Давид служио је свету Литургију у манастиру Плеш, који је посвећен Светим бесребреницима и лекарима Козми и Дамјану. У свештенодејствовању Епископу су прислуживали игуман ове свете обитељи јеромонах Дамаскин, протођакон Андрија Јелић и ђакон Предраг Пајић. Након отпуста, епископ Давид је имао намеру да лично уручи г. Влади Бежановићу из Београда високо одликовање Српске Православне Цркве - орден Светог краља Милутина, због тога што је умногоме помогао изградњу и уређење не само храма манастира Плеш, већ и конака и осталих објеката у манастирској порти. Пошто је г. Бежановић из здравствених разлога био спречен да присуствује сабрању у светом манастиру, Епископ је орден предао игуману Дамаскину, са жељом да г. Бежановић што скорије оздрави и добије орден који је са правом заслужио.

Извор: Епархија крушевачка

У суботу, 25. јула 2015. године, на Бледу је одржан међуверски скуп хришћанских Цркава и представника јеврејске и исламске заједнице у Словенији. Скупу су присуствовали: Његово Високопросвештенство Митрополит загребачко-љубљански др Порфирије, бискуп цељски монсињор Станислав Липовшек, бискуп евангелички мр Геза Фило, председник Јеврејске заједнице у Словенији Борис Черин Леви и генерални секретар Исламске заједнице у Словенији Навзет Порић.

Организатор овог сусрета био је председник Друштва Словенија Русија г. Саша Гержина, а домаћин г. Јанез Шкрабец, власник виле Бели Двор.

На самом почетку скупа прочитан је говор познатог историчара мр Васје Клавора, великог познаваоца Сошког фронта. Потом је уследила веома плодна дискусија и на њеном крају званично саопштење учесника конференције у којем је наглашено да „сећање на прошле ратове и у ратовима изгубљене животе, мора обавезно укључивати и поруку мира, суживота и разумевања међу народима“. Такође је истакнуто да „Први светски рат, познат као „рат свих ратова“, нажалост није значио крај свих међународних конфликата и оружаних сукоба. Народна, језичка и верска разноликост војних јединица, које су се бориле на сошком фронту, нас опомињу, да ратови односе драгоцене људске животе и да ту не постоје разлике између војника и цивила, губитника и победника. Сви ратови су у својој окрутној и нељудској суштини слепи за разлике међу људима, из чега проистиче наша већа заједничка одговорност за мир“.

Учесници скупа су дошли до једногласног убеђења и закључка да је конфликте могуће решавати без насиља и да је због тога неопходно да представници свих цркава и верских заједница раде на јачању културе мира и дијалога. На крају сопштења учесници су нагласили да су људи у савременом свету све више зависни један од другога и да стога супротности и тензије није могуће решити и ублажити ћутањем, него да је разговор један од најефикаснијих начина за спречавање конфликата који могу прерасти у ратове.

У недељу 26. јула 2015. године, у Руској капелици код Крањске Горе, одржана је комеморација и парастос невиним жртвама - руским ратним заробљеницима који су изгубили живот на планинском прелазу Вршич у Јулијским алпима у Првом светском рату. Комеморацији су присуствовали највиши званичници Руске Федерације и Републике Словеније. Руску делегацију је предводио премијер г. Дмитриј Медведев, а делегацију Републике Словеније председник г. Борут Пахор. Међу присутнима су били и премијер Словеније г. Миро Церар, председник Државног збора Републике Словеније г. Милан Брглез, бивши предсеник Словеније г. Милан Кучан и многи други званичници. Републику Србију заступао је саветник Премијера Владе за регионални развој и Цркве и верске заједнице г. Владимир Божовић.

Парастос невино пострадалим жртвама служили су Његово Преосвештенство Епископ воскресенски г. Сава, изасланик Патријарха московског и све Русије г. Кирила, и домаћин Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански др Порфирије. У кратком разговору митрополит Порфирије је поздравио г. Медведева, пожелео му добродошлицу и изразио своју благодарност за напоре које улаже за мир у свету.

Извор: Митрополија загребачко-љубљанска

• Епархијске вести
  

|

На Петровдан, у нашем Саборном храму Рођења Пресвете Богородице свету Литургију је служио архимандрит Кирило са јермонахом Симеоном, протођаконом Николом, архиђаконом Рафаиломм, док је презвитер Стефан дириговао хором.

Јермонах Симеон припада Епархији Српске Православне Цркве у Јужној Америци, има парохију у Медељину, Колумбија, а помаже и у нашој парохији у Еквадору. Допутовао је у Аргентину на неколико дана. У својој беседи по завршетку Литургије, отац Симеон је говорио о делу Светих апостола Петра и Павла и, између осталог, рекао да је апостол Павле био образован човек, познавалац неколико језика, изучавао је Свето Писмо и своје знање је користио да проповеда Јеванђеље; чак је и тражио савет од философа тог времена како би проповедање уродило бољим плодом. С друге стране, апóстол Петар је био једноставан рибар, без формалног образовања, али са великом вером је исповедио да је Исус био Христос, Син Бога Живога.

Истог дана у 16 часова у црквеном салону одржана је презентација књиге Охридски пролог - житија светих. Књига је шпански превод српског оригинала, дела Светог владике Николаја Велимировића (+1956). Имали смо велику част да рачунамо на присуство и специјално учешће као главног говорника Високопреосвеног Силуана, Митрополита Буенос Аиреса и све Аргентине, из Антиохијске патријаршије. Такође смо били срећни због присуства свештеника и верника из разних братских парохија, као што су презвитер Гаврило и парохијани цркве Светог Ђорђа (Антиохијска патријаршија), верници парохије Свети Мартин из Тоурса (Православна Украјинска Црква), из цркве Вакрсења (Руска заграницна Црква), као и из јерменске заједнице у Буенос Аиресу. Такође је био присутан јермонах Давид из манастира Светог Серафима Саровског (Српска Паријаршија).

Протођакон Никола Радиш, председник Управног одбора цркве, био је модератор на догађају. Прво је захвалио митрополиту Силуану што је прихватио позив да председава представљању књиге и захвалио је свима присутнима на учешћу, чиме је догађај ујединио православну браћу, осим што су се упознали с књигом.

Отац Никола је затим дао реч презвитеру Стефану, који је укратко објаснио садржину књиге и изнео како се одвијао рад на њеном превођењу. Ова књига, прва од четири тома, садржи житија светих који се светкују у прва три месеца у години: јануару, фебруару и марту. Четири тома књиге Охридског пролога су предивно дело Светог владике Николаја Велимировића (+1956).

Што се тиче рада на превођењу првог тома, отац Стефан је излозио да је митрополит Амфилохије, администратор наше Епархије у Буенос Аиресу и Јужној Америци, сагледао значај постојања ове књиге на шпанском језику, и из тог разлога је дао благослов гђици Љиљани Поповић да је преведе. Преводилац Љиљана Поповић је рођена у Београду, студирала је шпански језик и преузела одговорност да преведе књигу са српског на шпански. То није био нимало лак задатак. Гђици Поповић је требало много труда и залагања да уради овај посао - и професионално га је обавила.

Преводу гђице Поповић је била потребна ревизија, па је митрополит Амфилохије замолио митрополита Силуана да обави овај задатак, на шта је Високопреосвећени потврдно одговорио. Он је обавио ревизију превода с пуно одважности и способности, што је ураћено током неколико месеци, а усред свих архипастирских дужности које има путујући по парохијама у неколико провинција у централној и северној Аргентини. Монсењор Силуан је готово у потпуности извршио ревизију превода. Последњи део ревизије је завршио презвитер Стефан.

Архимандрит Кирило, викар Српске Православне Епархије, преузео је реч како би поново захвалио, у име митрополита Амфилохија, митрополиту Силуану на његовом раду на ревизији превода књиге, и на прихватању позива да председава њеном приказу. При том је нагласио значај постојања житија светаца на шпанском језику.

Коначно, протођакон Никола је дао реч Високопреосвећеном Силуану, главном говорнику поподнева, који је своје излагање поделио на три дела: Живот Светог Николаја Велимировића, Библиографија овог светитеља и О самој књизи Охридски Пролог и њењом значају. Идеја Монсењора је била да публика, познавајући живот аутора и његова дела, јасно схвати вредност књиге.

У име Епархије Српске Православне Цркве у Буенос Аиресу архимандрит Кирило је још једном захвалио митрополиту Силуану, даровао му икону Светог Николаја Велимировића, као и нови број епархијског часописа у коме је објављен чланак посвећен стогодишњици присутсва Антиохијске Православне Цркве у Северној Аргентини.

Високопреосвеäени Митрополит је захвалио и замолио да се сетимо и преводиоца књиге, Љиљане Поповић, захваљујући чијим напорима имамо књигу на шпанском.

Извор: Епархија буенос-аиреска

• Нове књиге
  

|

Свакодневно се молимо за повратак и трајни опстанак Срба и у Далматинској епархији и у Хрватској. До рата деведесетих, у Далмацији је живело око 120.000 Срба, данас једва четвртина, већином старијих. Највише народа иселило се из градова, и тамо се најмање вратило. Њихови станови су заузети, па врло тешко могу да се у њих врате. У унутрашњости Далмације, у селима, стање је боље. Чак и ако се нису одлучили за коначан повратак, Срби из тих крајева су барем куће обновили, а у њих увек неко може да се врати.

Овако о повратку прогнаних Срба у Далмацију, ексклузивно за "Новости", говори епископ далматински Фотије. Наглашава и да је лети другачије, живље, јер млади са ових простора долазе да посете родитеље и обиђу своје куће и имања. Радовали би се, каже, када би и они остали да живе на прадедовским огњиштима. Али, за то су потребна боља времена, бољи политички и економски услови. Иако прогнан "огњем и мачем", народ је, наставља владика, на своја имања почео да се враћа 1997, и да обнавља живот из пепела. Тако је било до 2003, када се повратак готово зауставио, углавном из економских разлога.

- Када су се две године после "Олује", први Срби вратили на своја огњишта, били смо сведоци "библијске сиротиње" тих повратника. Таквих ситуација, нажалост, има и данас. Када обилазимо повратнике сусрећемо се са невероватним сиромаштвом. Врате се у куће у којима нема ништа, чак ни столица. Свештеници их обилазе, труде се да им буду на услузи, а и Епархија им је помагала и помаже колико може. Купујемо намирнице, намештај, белу технику, посуђе... Трудимо се да новчано помогнемо и деци, ако их у повратничкој породици има.

* Шта би данас подстакло повратак младих?

- Сад је најважније да економски оживи овај крај. Пензионери су се вратили, али да би то учинили и млади неопходна им је економска сигурност. Могло би да се живи кад би се људи више бавили сточарством, повртарством, виноградарством, маслинарством...

* Зар је то проблем ако се враћају на своја имања?

- Млади су се свуда, па и они који би се вратили у Далмацију, отуђили од таквог начина живота. Презиру га. Сматрају да је превазиђен, сви хоће канцеларијски посао. А да би овде човек живео потребно је да се не боји посла него да га се прихвати.

* Чини се да већина младих који би се вратили, ипак највише страхује од провокација, претњи...

- Истина. Јер, политичка и национална слобода Срба у Хрватској још треба да се осваја. А, биће је кад ми овде будемо имали потпуну слободу као људи. Кад држава буде заиста уважавала присуство Срба на овим просторима, нашег писма, обичаја, културних и историјских споменика. Ако би, за почетак, поштовала слово свог закона и у општинама у којима данас живи трећина Срба и омогућила постављање и ћириличких натписа и табли на државним институцијама и јавним местима. Осим тога, да би се Срби у Хрватској осећали као код куће држава Хрватска треба да их прихвати тако што ће се, на пример, прекинути са уобичајеним понављањем исте приче да су Срби агресори и убице. А, како српски народ може бити агресор на земљу у којој вековима живи?

* Средњовековни манастири Крупа, Крка и Драговић, најбољи су сведоци битисања Срба у Далмацији. Колико често преостали Срби данас долазе у цркве?

- Има оних који долазе редовно и које познајемо. Они у себи носе много црквености, имају литургијску културу, долазе недељом и празницима. С друге стране су Срби који нису довољно упознати са вером, па су далеко од цркве, али нас изненаде када дођу на литургије за Бадњи дан, Божић или Васкрс. За те празнике, рецимо, црква у Шибенику буде премала да прими све вернике.

* Има ли покушаја насилног присвајања цркава СПЦ?

- Хвала Богу нема. Појавила се нека невладина организација која је себе називала хрватском православном црквом и успели су да се региструју као НВО. Идеја њихових присталица, иначе, вуче корене из Другог светског рата од Анте Павелића и чистог усташтва. Ти људи заговарају екстремизам, искључивост, негирање других вера и нација, нарочито Срба. То је њихов програм. Застрашујуће је што је могуће да такве творевине васкрсавају, али, нажалост, живимо у времену када је све могуће, па и тако нешто. Срећом, ми имамо власничке листове и тапије наших светиња.

* Могу ли Срби у Далмацији да обележе места свог страдања током грађанског рата деведесетих?

- Покушавали су, али то иде много тешко, јер су ти споменици преко ноћи уништавани. У Голубићу код Книна, баш на црквеном земљишту подигнут је споменик пострадалима у рату од 1991. до 1995. године. Исте ноћи, тај споменик је срушен. Онима који су то урадили сметало је и помињање настрадалих, али и ћирилица којом су њихова имена уклесана на споменику. То говори да Срби још нису добили своје право место у Хрватској. Да су грађани другог реда који немају право да обележавају места свог страдања и испишу га својим писмом.

* Има ли покрштавања Срба у католике?

- Насилног, срећом, не. Има, међутим, Срба који су потпуно удаљени од цркве. Они су обично у такозваним мешовитим браковима, па имају проблем и националне и верске припадности. Они су, рекао бих, највише притиснути. У њиховом понашању постоји неко скривање и бежање од својих корена. По неписаном правилу, лакше се одричу православља и приклањају католичанству. То нарочито раде због деце, уколико су једина православне вероисповести у одељењу и најближем окружењу. Можда је разлог и преживљавање. Срећом, таквих случајева је све мање. Највише их је било током рата и после њега. Један од наших изазова и важних задатака у Епархији, сада је да баш те људе приведемо православљу и цркви њихових очева.

* Какав је однос са Римокатоличком црквом у Далмацији?

- Римокатоличка црква је овде већинска црква и то је реалност. Ми то уважавамо и трудимо се да имамо коректан, људски и хришћански однос. Бавимо се својим послом, својим подвигом, бригом о својој цркви, својим светињама. Римокатолички достојанственици раде свој посао. Понекад се сусрећемо на неким приредбама и прославама.

* Хоће ли бити таквих сусрета током предстојеће посете патријарха Иринеја манастиру Крка?

- Његова светост, уочи Преображења, долази у дводневну посету Далматинској епархији, поводом обележавања великог јубилеја - 400 година Богословије манастира Крка. Планирано је да патријарх, 18. августа, најпре посети нашу Цркву Светог Илије у Задру, потом и римокатоличку Цркву Свете Стошије у којој се чувају мошти ранохришћанске светитељке великомученице Анастасије. Ту ће се сусрести и са надбискупом задарским Желимиром Пуљићем, који је, истовремено и председник Бискупске конференције Хрватске.

* Марта 2012. потписан је Протокол министарстава културе Србије и Хрватске о повратку културних добара, спасених током рата, из Србије у Хрватску. Какав је ваш став о повратку српске баштине?

- Не треба журити. У току рата неки Срби су трезвено размишљали и део блага изнели у Музеј СПЦ у Београду и Музеј у Сремским Карловцима. С друге стране много оног које је остало је спаљено, поломљено и похарано. Срећом, за спасено благо које је у Србији, сада можемо да кажемо да га имамо и да потенцијално једног дана може бити враћено у Хрватску. Ми желимо да га вратимо и вратићемо када се за то стекну услови.

* Који су најважнији?

- Повратак народа и адекватно опремање ризница. Српски народ је изнедрио те иконе и благо. Оно, пре свега, припада Србима у Далмацији, а тек у ширем контексту и држави Хрватској. Ништа нам не значи да у цркву вратимо вредне црквене реликвије, ако у њој нема народа. Јер, народ је чувар светиња и зато мора да буде тик уз њих. Други предуслов је безбедност ризница које морају да буду опремљене савременим алармима, климатизацијом и другом опремом за излагање реликвија. Не смемо дозволити да, на пример, рукописне књиге из 14-15. века, или књиге са оригиналним потписима Вука Караџића, Николе Тесле, Сима Матавуља и других знаменитих Срба, буду угрожене на било који начин.

* Радују ли се народ, монаштво и свештенство Далматинске епархије предстојећој посети патријарха Иринеја?

- Сви се неизмерно радујемо и припремамо се, рекао бих, подвижнички. Тим пре што је последњи патријарх који је посетио манастир Крку био блаженопочивши патријарх Герман, а пре њега патријарх Димитрије средином двадесетих година минулог века. Одавно, дакле, нисмо имали тако радосну посету, а увек је био празник за овдашњи народ кад српски патријарх долази у Далмацију. Посета Његове светости оснажиће живот нашег народа на овим просторима. Манастир Крку је јула 1929, посетио и краљ Александар Први Карађорђевић.

Извор: Епархија далматинска

• Интервјуи
  

|

Новинска агенција Републике Српске (СРНА) у тексту под насловом „У Пребиловцима Бог васкрсава кости мученичке“, објављеном 4. јула 2015. године, користила је дијелове позива епископа захумско-херцеговачког и приморског г. Григорија, упућеног медијима и свим добронамјерним грађанима Републике Српске, Босне и Херцеговине и региона, поводом Свете архијерејске литургије и освећења храма Христовог Васкрсења у Пребиловцима, у чију ће крипту, на дан освећења, 8. августа 2015. године, бити положени остаци костију пребиловачких мученика пострадалих у Другом свјетском рату. Кости пребиловачких мученика миниране су заједно са спомен-костурницом 1992, а по завршетку потоњег рата остаци костију су сакупљени и сачувани како би били положени у храм Христовог Васкрсења.

У поменутој вијести Новинске агенције Републике Српске дијеловима позива владике Григорија вјерном народу и свим добронамјерним грађанима да присуствују Светој архијерејској литургији додати су и коментари новинара/аутора вијести, међу којима се, између осталог, налази и сљедећа реченица:

„У масакру је учествовало око 1.000 усташа предвођених локалним фанатизованим херцеговачким фратрима, махом ђацима широкобријешке фрањевачке гимназије.“

Будући да су поменуту вијест Новинске агенције Републике Српске пренијели интернет портали у Републици Српској и Федерацији БиХ, међу њима је било и оних портала и јавних гласила који су цитирану реченицу издвојили из контекста и интерпретирали као изјаву и ријечи епископа Григорија. Епархија захумско-херцеговачка и приморска демантује да је наведена реченица садржана у позиву епископа Григорија, те да је епископ дао било какву изјаву сличне садржине као у цитираној реченици.

Епархија захумско-херцеговачка на челу са епископом Григоријем годинама предано ради на учвршћивању мира и добросусједских односа са свим вјерским заједницама и народима у Босни и Херцеговини. Захумско-херцеговачка епархија и епископ Григорије поштују све жртве претходних ратова, ма ком народу или вјерској заједници оне припадале, саосјећајући у болу породица жртава, и све то с једним циљем – да се злочини и злочинства ни на једној страни не понове. Стога никада не говоримо о злочинствима тако што их поистовјећујемо са било којим народом – што се види и из поменутог позива владике Григорије – него акценат увијек стављамо на побједу жртве и на узалудност и бесмисленост чињења злочина.

Епископ Григорије је цитираним коментаром Новинске агенције Републике Српске посебно погођен јер данас има изузетне односе и поштовање према херцеговачким фратрима и свим свештеницима Римокатоличке цркве; односе који се изграђују на темељима Јеванђеља и хришћанске вјере, а не на паушалним оцјенама новинара и њихових извора.

Извор: Епархија захумско-херцеговачка

• Епархијска саопштења
  

|

Уважени г. Богдановићу,

Град у коме Ви обављате дужност градоначелника, а ја вршим службу епископа Христове Цркве, као насљедник Висариона и Вавиле, првих цетињских митрополита, из времена оснивача града Ивана Црнојевића, настао је прије 530 година тако што је најприје основан Манастир посвећен Мајци Божијој, а потом, у том манастиру, почела са радом штампарија која је штампала црквене, богослужбене књиге. Тај Манастир, и те књиге, и све оно што је у њима написано – представљају темељ Цетиња. Прошли су вијекови…16., 17. и 18…. у којима су живот Цетињског манастира, рад цетињских митрополита и дјеловање манастирског братства, представљали основ и путоказ духовног и политичког живота Цетиња и Црне Горе. Тек средином 19. вијека, овај наш град добија и неке свјетовне институције, и неке грађевине које немају искључиво црквену намјену – а да то нијесу сеоске куће! Па и тада, у том зачетку цетињског урбаног амбијента, изван зидина Манастира, црногорски господари брину о оснивању Цетињске богословије, нешто касније и о градњи зграде Црквеног суда, а веома се ради на томе да на свакој страни града – иако већ имамо древни и славни Манастир – буде по једна богомоља: гради се црква на Ћипуру, обнавља се Влашка црква, гради се капелица на Старом гробљу, подиже се храм у Бајицама. Све те градске богомоље граде се и оживљавају са благословом митрополита који столују у Цетињском манастиру.

Историја Цркве и Манастира је истовјетна са историјом града Цетиња, од времена Ивана Црнојевића па до времена краља Николе. А и послије тога. По завршетку Првог свјетског рата, наша црногорска престоница улази у једну државну заједницу која је много већа и комплекснија од претходне Краљевине, али град Цетиње и даље напредује и шири се. Он постаје административни центар подручја које обухвата просторе шире од Црне Горе. Ријеч је о Зетској бановини, у чији састав улазе Дубровник, Метохија, Полимље… У том времену Цетиње добија здања по којима до данас препознајемо наш древни град: зграда Бановине (у којој Ви данас столујете), зграда Гимназије, зграда Основне школе „Његош“, споменик „Ловћенска вила“, зграда Банских станова… и многе друге. Али и тада, када се шири и богати његова урбана физиономија – у времену између два велика рата – Цетиње се, ни по чему не одваја од Манастира као свог духовног и физичког средишта. Сви свештеници и монаси, на челу са митрополитом Митрофаном, које је Велики рат 1914.г. затекао на Цетињу, настављају и умножавају своју дјелатност послије 1918.г., сада као клирици обновљене и уједињене Пећке Патријаршије, за коју је Свети Петар Цетињски рекао Црногорцима да је она „мати свих српскијех цркава у коју су патријари наши стојали и коју су цари наши оградили“ (Посланица Брђанима и Црногорцима из 1822. ).

У времену послије Другог свјетског рата, када је завладала нека потпуно нова идеологија, која је најављивала социјалну правду, али је убијала и хапсила цетињске митрополите; идеологија која је организовала демонстрације против владике Данила Дајковића испред Манастира, која је укинула рад Цетињске богословије… па ни тада није било свијести која би град Цетиње у потпуности одвојила од Манастира и од Ћивота Светог Петра Цетињског. Чак и данашњи грб Престонице Цетиње садржи слику манастирског звоника и отворену књигу Октоих.

И због свега тога што је Цетиње било, и што је данас, ја Вас питам отворено и са великом знатижељом – у име ког града сте Ви као градоначелник Цетиња, прије двије године подржали градњу објекта у Ловћенској улици и ту градњу назвали „обновом оног што смо заборавили и повратком свега што нам је припадало“?! Ово Вас питам јер је ријеч о тзв. црквеном објекту, који никакву везу нема са Цетињским манастиром, ни са Православном Црквом коме он вијековима припада, а који се, као такав, по први пут гради у нашем граду. Питам Вас још и ово: у име које престонице сте више пута својим присуством подржали бивше свештенике који су се одвојили и од Манастира и од ћивота Светог Петра, и од Октоиха, и праве неку своју, само њима знану цркву? Како је могуће да као градоначелник Цетиња држите званичне и свечане говоре пред тим људима који су канонски рашчињени у Италији, Цариградској Патријаршији, непризнати ни од кога у Православној Цркви, и који сада овдје праве неку „нову цркву“, која нема никакве везе са вјековном Цетињском митрополијом, а никада(!!!), ни једном(!!!), за све ове године Вашег управљања градом, не дођосте у Цетињски манастир, у Митрополију, у Цетињску богословију, или макар у црквену Народну кухињу (која сваки дан храни 150 гладних Цетињана) да се обратите једном једином ријечју!? На основу чега закључујете и јавно објављујете, да објекат који финансира декларисани заљубљеник у „Титову штафету младости“ – представља „обнову црногорске духовности“, а истовремено се понашате као да Цетињски манастир не постоји, и у њега долазите искључиво приватно, да се никада нијесте јавили ни митрополиту ни игуману, игноришући ћивот Светог Петра и његове вјековне чуваре. Све Вас ово питам, не због тога што желим да утичем на Ваше личне афинитете и опредјељења, него због значајне јавне, друштвене функције коју вршите, и која се, оваквим Вашим дјеловањем деградира.

Да ли је могуће да Ви не схватате да таквим својим понашањем, у својству градоначелника, ширите вјерску мржњу, подржавате најдубљу и најопаснију диобу међу православним становништвом Цетиња и Црне Горе, први пут пројављену у њеној дуговјековној историји? Да ли Ви стварно мислите да се будућност Цетиња и Црне Горе може градити на таквој мржњи и на партијско-идеолошким подјелама и ситносопственичким интересима? Имајте у виду: ако сте крштени и у Бога вјерујете, тиме се одричете Бога и Светог Петра и пљујете на Часни Крст Христов који се чува у ћивоту Светога Петра, навлачећи проклетство на себе и своје потомство, на наш град и цијелу Црну Гору… Ако ли нијесте крштени и у Бога не вјерујете, тиме се одричете својих законских обавеза према свим грађанима овог града, газећи правду и поштење и злоупотребљавајући свој положај, на штету града и Црне Горе, и своју срамоту. Како каже богомудри Апостол Павле: ”Све ми је слободно, али ми није све на корист.” У нашем народу има она слична изрека: можете како хоћете, али не можете докле хоћете…

Молимо се Богу да и Вас и све нас предстојећи празник Светих Апостола Петра и Павла, највећи завјетни празник Цетињског манастира, просвијетли и просвети, и упути путем покајања, братског мира и праштања.

С поштовањем, остајемо Ваш доброжелатељ,

Архиепископ цетињски

Митрополит црногорско-приморски

По обичају Косовска полиција је урадила увиђај у свим случајевима, али по већ устаљеном сценарију не само да се зауставља талас насиља против Срба на овом простору, већ се они који пријаве нападе и пљачку и сами третирају као кривци и суочавају се са претњама полиције да признају оно што нису учинили. Тако је било и у селу Дрсник где је полиција привела и оптужила за крађу и провалу црквењака, Србина који поседује кључеве цркве и откључава је када људи долазе на молитву.

Јереј Милош Вукић који је задужен за ову цркву одмах је демантовао ове лажне оптужбе указујући да је реч о човеку који је видео и пријавио стварне нападаче. Као више пута до сада жртве бивају именоване кривцима само да би се заштитиле локалне албанске банде које систематски већ годинама тероришу српске повратнике на простору општина Клина са циљем да их натерају да напусте своје домове. Министар за повратак Далибор Јевтић већ је више пута указивао на овај терор и пљачку којој су изложени најсиромашнији Срби који неретко живе изоловани и окружени већинским албанским становништвом. Међутим, и поред свих приговора и апела, па чак и критика Косовској полицији из међународних кругова, ништа се не мења и терор се наставља.

Цркву у Дрснику данас је посетила комисија канцеларије за културну баштину Епархије Рашко-призренске и установила је видљиве трагове вандализма на црквеном мобилијару као и нову штету на фрескама са натписима УЧК, што несумњиво указује ко је и са каквим намерама провалио у цркву и начинио штету.

Најновији напад у Гораждевцу представља још један покушај да се не само угрози безбедност овог српског села у већински албанском окружењу, него да се породицама које су изгубиле своје ближње у време рата и у масакру на реци Бистрици 2003. године, када су убијена 2 српска дечака, нанесе додатни бол. Пуцњи на возило са српском регистрацијом и напад молотовљевим коктелом на споменик пострадалим Србима у овом селу акт је тероризма са циљем да се преостали Срби на овом простору заплаше и подстакну на одлазак.

Епархија Рашко-призренска више пута је до сада апеловала и на међународне и косовске институције, али без резултата. Косовска полиција на простору Клине се прикривањем починилаца и прогањањем Срба отворено ставља у функцију ентичког чишћења. Претње и застрашивања привођењем недужних људи још један су метод који Србима на овом простору шаље поруку да за њих овде нема места. Иако је више младих Срба претходних месеци пробало да аплицира и уђе у Косовску полицију како би српска села била боље заштићена албанске структуре, у КП су упорно спречавали примање Срба у полицију, што је и још један додатни показатељ да су локалне полицијске структуре и те како одговорне за катастрофалну ситуацију у којој живе Срби на овом простору.

Дато у канцеларији Епархије Рашко-призренске

Призрен-Грачаница, 9. јули 2015 http://www.mitropolija.com/u-eparhiji-rasko-prizrenskoj-zabrinuti-zbog-pogorsane-bezbjednosne-situacije-u-metohiji/

уз саслужење свештеника овога храма и протојереја Милосава Радојевића, свештеника при Вазнесењској цркви у Београду. На данашњем светом сабрању појао је зајечарски хор „Свети Никодим Тисмански“.

У току Литургије владика Иларион је у свештенички чин рукоположио ђакона Новака Бојанића, дипломираног теолога из Београда, који ће служити при зајечарском храму.

За дугогодишње редовно и ревносно помагање у црквама широм Епархије, од свог најранијег узраста, владика Иларион је у чин чтеца произвео браћу Саву и Лазара Костића из Зајечара.

Свима вернима и гостима из Београда, владика је честитао на новим посленицима Божијим и пожелео им пуно успеха удаљем животу и раду, служећи Господу у нашој Светој Цркви.

Духовној радости у парохијском дому допринели су и гости из Београда, Марко Јовановић и Марија Лукић, који су извели су песме етно и духовног садржаја. У име домаћина појао је Зоран Ивковић, протопсалт византијског хора „Свети Никодим Тисмански“ из Зајечара.

Беседа владике Илариона – аудио снимак

Беседа протојереја Милосава Радојевића – аудио снимак

Сутрадан, 4. јула 2015. године, Његово Преосвештенство Епископ жички г. Јустин началствовао је светом Литургијом уз саслужење високопреподобних архимандрита, игумана студеничког Тихона (Ракићевића) и Дамјана (Цветковића) као и свештенства Епархије жичке. Многобројно монаштво Епархије жичке и верни народ из свих крајева наше земље дошао је да са владиком Јустином и студеничким братством учествују у великој духовној радости и прослави дана посвећеног Преподобној мати Анастасији.

У току евхаристијског сабрања епископ Јустин је замонашио двојицу искушеника, Дејана Мајсторовића и Војина Вукшића. Брат Дејан је добио монашко име Мартин, а брат Војин - Паладије. У својој беседи владика Јустин је честитао славу игуману Тихону и његовој братији и поучио верни народ рекавши да, по речима светог Јеванђеља, прво иштемо Царство Небеско а све друго ће нам се додати. Господ ће дати свакоме од нас оно што му је потребно за живот у овоме свету ако Он постане светлост душе наше, срца и ума нашег. Када се Господ усели у срца наша, у ум наш и у вољу нашу, ми постајемо бесмртни и постајемо богови по благодати, а то је оно што Господ жели свима нама.

За трпезом у манастирској трпезарији игуман Тихон је заблагодарио владики Јустину на доласку, на монашењу двојице братије и замолио за Његове свете молитве Господу.

Извор: Епархија жичка

• Епархијске вести
  

|

Начелник Одељења за веру упознао је епископа војног са досадашњим задацима које је извршавала верска служба. Током састанка анализирано је стање верске службе у Војсци Србије и предложене су мере за њено унапређење, што је и био циљ посете.

МОРС

Читава историја изградње те грађевине је срамна. Почев од вишегодишњих одбијања локалне власти да уважи захтјеве Митрополије за изградњу гробљанске цркве, који су углавном прећуткивани, па до посљедњих одлука Престонице Цетиње и Владе Црне Горе којом се једној псеудоправославној организацији додјељује земљиште и допушта да гради свој објекат на гробљу на којем су већина сахрањених православни хришћани.

Подсјећамо по ко зна који пут: организација која најављује ”освјештање” није Црква, нарочито не православна, нити је црногорска. Црква има своју историју дугу више од двије хиљаде година. Православна Црква је настављач апостолског предања и поретка наслијеђеног из самих почетака Хришћанства. Поменута организација нема ништа заједничко са том вјером и поретком. Она може бити призната као вјерска заједница, али онаква каква јесте она нема ничег заједничког са Православном Црквом, па отуда ни са вјековном Митрополијом Црногорском, Цетињском… Она је настала у познатим националним превирањима у Црној Гори и никада није ни имала амбицију да буде ишта друго до институција која ће давати (псеудо)духовно покровитељство за идеје и намјере новоцрногорских обезбожених идеолога. Та организација нема никакво историјско утемељење нити може успоставити било какав континуитет са Црквом из времена Књажевине и Краљевине Црне Горе. Она је политичко-идеолошки пројекат и као такав је потпуно истрошена, будући да се, надамо се и молимо се Богу, оштре националне подјеле међу православним народом у нашој земљи превазилазе и остају срамна прошлост. Наводни ”свештеници” те организације нису православни свештеници – њихова ”Литургија” није Литургија, њихово ”Крштење” није Крштење, било које њихово ”свештенодејство” не представља ништа друго него празне ријечи без значења и смисла. Поглавар те организације је рашчињени свештеник (распоп) Васељенске Патријаршије, који је и изопштен из Православне Црква (анатемисан), и као такав не само да није православни свештеник, камоли Митрополит, већ уопште није ни православни хришћанин. Чак и кад би се са покајањем вратио у Православну Цркву, могао би да буде обичан православни вјерник, никако не свештеник. То су древна црквена правила старија од свих модерних држава и нација и она су прихваћена од свих Православних Цркава. Да будемо сасвим конкретни, нити поглавар те заједнице нити његове присталице не могу учествовати на богослужењима нити причешћивати се ни у Јерусалиму, нити у Цариграду, нити у Москви, нити у Атини, нити на Светој Гори…

У складу са реченим, грађевина која је подигнута на цетињском новом гробљу неће бити дом Пресвете Тројице – нашег Бога љубави и спасења, већ кућа раздора, братске мржње и неслоге, као и свако мјесто безбожја и лажне вјере. У тој згради, вјерници неће стицати благослов Божији, већ ће учествовати у безбожништву оних који су је подигли навлачећи на себе проклетство. Та невелика зграда, без сумње, остаће као застиђе својих градитеља и упљувак на Ћивот Светог Петра Цетињског. Но, слава Богу, свјесни смо да она неће успјети да завара истинске православне вјернике, јер су се Цетињани већ одавно опредјелили за свој Манастир и добро знају ко је и зашто створио псеудоправославну организацију о којој је ријеч.

На крају, позивамо православне вјернике да се не дају обманути и да, ако желе остати православни хришћани, не смију узимати учешћа ни у каквим ”службама” ове организације. Позивамо све оне које је ова организација збунила, да се са покајањем и радошћу, као што су већ многи учинили, врате Православној Цркви, ради свога спасења и благослова њиховог потомства.

Митрополије Црногорско-приморска

06 / 07 / 2015

Тамо на југу, крај Хутова, Неретве, Брегаве, на бријегу у Пребиловцима, догађа се чудо. Збива се догађај најважнији за човјека, свијет и постојање његово. Догађа се Васкрсење. Бог походи народ свој; Бог васкрсава кости људске, премудрост Божија зида дом себи и њима, мученичким костима. Прије седамдесет и пет година пребиловачки мученици су живјели исто као и ми данас: бринули се, радили, стрепили, надали се, имали, оскудијевали, радовали се и туговали, некада пјевали, некада плакали; маштали, вољели, снивали.

Међутим, неки други људи, пустивши у своја срца зло и злога, одлучише да их убију. Не да им узму имања само, њихову радост и тугу, него много више, наумили су да им одузму сами живот. И то су злодјело и починили. Убили су жене, дјецу, одрасле људе, старце и старице. Бацили су их у јаме тамнице, безданице, у таму најкрајњу, у дубину земље. Потом су дијелили плијен, њихова имања, њихов мал, овце и коње, волове, воће и поврће, жита и винограде.

Али убрзо, чим се рат сврши, не би им дато да уживају у уграбљеном плијену. Ходили су земљом зли људи, убице и крвници, опијали се, лагали, траг заметали и нетрагом нестајали. Коначно, педесет година послије страдања кости мученика угледаше свјетлост и сунце и засијаше у тами људске злобе као мир и опомена, а синови страдалника напокон достојно сахранише кости предака..

Авај, људи ипак од њиховог страдања не научише много. Синови злочинаца, синови по хтјењу и опредјељењу, бомбама и минама разорише започети храм и костурницу, и по други пут мучки убише већ убијене. Од њихових експлозија подиже се силан пепео и избише непрегледне варнице. Као и оне прве, тако и ове убице почеше да као несрећни тумарају по свијету, носећи на себи пепео невиних и спаљених костију као неизбрисив траг. А варнице те страшне експлозије падоше пак нечујно у домове синова мученика, у пригушена кандила, и почеше смирено и тихо да служе и да свијетле. Потомци њихови, многи Херцеговци расути по свијету, стојећи пред тим иконама молише се Богу и свецима и разгоријеваше у себи сјећање на претке мученике. Из њихове вјере изниче овај храм Васкрсења Христова у Пребиловцима, бијел и свијетао, саздан на праху и костима невино убијених, саздан на вјери у Христа који изведе из ада, из утробе земље, сваку душу умрлу и смрћу заробљену. Он, Христос у Пребиловцима изведе из смрти и преведе у живот мартире пребиловачке и херцеговачке.

Зато вас позивамо да на празник освећења и прослављења ових светих страдалника дођете као на празник Васкрсења. Обуците се свечано; пјеваћемо побједи, неће то бити опијело. Дођите ма гдје да сте и ма колико далеко били, чекаће вас они, мученици пребиловачки. А са њима чекаће вас и сам Христос. Зато умијте душу праштањем, тијело миром и кајањем, срце пустите да гори као кандило; радошћу прекријте лице. Дођите у Пребиловце јер боље је бити потомак убијеног него убице. То што смо чекали, збило се: побједа правде и живота, јер срамота је бити не убијени, већ убица. Стога нам је боље, браћо, да се огријемо на огњишту славе и страдања неголи да цијели свијет задобијемо, души својој наудивши.

Читава историја изградње те грађевине је срамна. Почев од вишегодишњих одбијања локалне власти да уважи захтјеве Митрополије за изградњу гробљанске цркве, који су углавном прећуткивани, па до посљедњих одлука Престонице Цетиње и Владе Црне Горе којом се једној псеудоправославној организацији додјељује земљиште и допушта да гради свој објекат на гробљу на којем су већина сахрањених православни хришћани.

Подсјећамо по ко зна који пут: организација која најављује ”освјештање” није Црква, нарочито не православна, нити је црногорска. Црква има своју историју дугу више од двије хиљаде година. Православна Црква је настављач апостолског предања и поретка наслијеђеног из самих почетака Хришћанства. Поменута организација нема ништа заједничко са том вјером и поретком. Она може бити призната као вјерска заједница, али онаква каква јесте она нема ничег заједничког са Православном Црквом, па отуда ни са вјековном Митрополијом Црногорском, Цетињском… Она је настала у познатим националним превирањима у Црној Гори и никада није ни имала амбицију да буде ишта друго до институција која ће давати (псеудо)духовно покровитељство за идеје и намјере новоцрногорских обезбожених идеолога. Та организација нема никакво историјско утемељење нити може успоставити било какав континуитет са Црквом из времена Књажевине и Краљевине Црне Горе. Она је политичко-идеолошки пројекат и као такав је потпуно истрошена, будући да се, надамо се и молимо се Богу, оштре националне подјеле међу православним народом у нашој земљи превазилазе и остају срамна прошлост. Наводни ”свештеници” те организације нису православни свештеници - њихова ”Литургија” није Литургија, њихово ”Крштење” није Крштење, било које њихово ”свештенодејство” не представља ништа друго него празне ријечи без значења и смисла. Поглавар те организације је рашчињени свештеник (распоп) Васељенске Патријаршије, који је и изопштен из Православне Црква (анатемисан), и као такав не само да није православни свештеник, камоли Митрополит, већ уопште није ни православни хришћанин. Чак и кад би се са покајањем вратио у Православну Цркву, могао би да буде обичан православни вјерник, никако не свештеник. То су древна црквена правила старија од свих модерних држава и нација и она су прихваћена од свих Православних Цркава. Да будемо сасвим конкретни, нити поглавар те заједнице нити његове присталице не могу учествовати на богослужењима нити причешћивати се ни у Јерусалиму, нити у Цариграду, нити у Москви, нити у Атини, нити на Светој Гори…

У складу са реченим, грађевина која је подигнута на цетињском новом гробљу неће бити дом Пресвете Тројице - нашег Бога љубави и спасења, већ кућа раздора, братске мржње и неслоге, као и свако мјесто безбожја и лажне вјере. У тој згради, вјерници неће стицати благослов Божији, већ ће учествовати у безбожништву оних који су је подигли навлачећи на себе проклетство. Та невелика зграда, без сумње, остаће као застиђе својих градитеља и упљувак на Ћивот Светог Петра Цетињског. Но, слава Богу, свјесни смо да она неће успјети да завара истинске православне вјернике, јер су се Цетињани већ одавно опредјелили за свој Манастир и добро знају ко је и зашто створио псеудоправославну организацију о којој је ријеч.

На крају, позивамо православне вјернике да се не дају обманути и да, ако желе остати православни хришћани, не смију узимати учешћа ни у каквим ”службама” ове организације. Позивамо све оне које је ова организација збунила, да се са покајањем и радошћу, као што су већ многи учинили, врате Православној Цркви, ради свога спасења и благослова њиховог потомства.

• Епархијска саопштења