Сâмо по себи, ово „независно друшво“ није вредно било каквог реаговања, а камоли одговора на једну од многих његових пашквила. Штавише, с обзиром на то да је ово „независно друшво“ блаженог спомена Патријарха српског Павла прогласило за ратног злочинца, њихова критика заправо чини част сваком пристојном грађанину Републике Србије. Њихови циљеви су добро познати и они раде само оно за што су плаћени, а од кога – они то најбоље знају. Уколико је то у законским оквирима, на то имају право. Уколико није у законским оквирима и представља, на пример, подривање државе у којој живе, то није проблем Српске Православне Цркве, него других институција. Уосталом, ово друштванце и друга „независна друштва“ и „независне личности“ имају право да, опет у оквиру закона, јавно износе своје ставове о свим питањима. Уколико, пак, прекрше закон, као својевремено извесни Зоран Петаков, уследиће одговарајуће реакција са циљем да их доведе познанију права. Да у односу на ову невладину организацију ствари буду још јасније: немамо илузија о томе шта би се десило са Високим Дечанима, Грачаницом, Саборном црквом у Новом Саду, српским православним храмовима уопште, да о томе одлучују потписници пашквиле, господа Сабахудин-Динко Глухоњић и Недим Сејдиновић.

Као православни хришћани, желимо им свако добро од Бога у Кога, опет слободно, не верују.

Но, зашто се треба, по нашем мишљењу, осврнути на овакву пашквилу? Зато што, као што рекосмо, следе нови напади, поводом емисије „Упитник“, али и другим лажним поводима и, што је много важније, зато што прави циљ оваквих напада јесте јуче у Председништву Србије јасно, недвосмислено и потпуно јединствено изражен став врха државе Србије, Српске Православне Цркве и Српске академије наука и уметности да Република Србија лажну државу „Косово“ (узгред, независну колико је независно и „Независно друштво новинара Војводине“) неће признати ни експлицитно ни имплицитно. Никада!

Сада само две-три напомене у вези са поменутом пашквилом! Није могуће полемисати са историјским истинама. Могуће их је извртати као што то чине извесне албанске колеге господе Глухоњића и Сејдиновића са Косова и Метохије. Могу да потраже статистичке податке: колико је било писмених Шиптара пре Другог светског рата, а колико после неколико деценија? Колико је, даље, било факултетски образованих? Или, на пример, нека наброје непокретне споменике културе које су на Косову и Метохији подигли Албанци! Могуће је, додуше, да су господа Глухоњић и Сејдиновић историју учили из уџбеника у којима пише да је Високе Дечане подигло племе Нимани које Срби својатају као некакве своје Немањиће(!). Или, можда, позивање на права која нашој Отаџбини даје Резолуција Савета безбедности Организације уједињених нација бр. 1244 – а то је једини важећи правни оквир који регулише статус јужне српске покрајине – није ништа друго до заговарање дискриминације и крвопролића? Каква бесмислица!

На крају, емисија „Упитник“ и уредница, госпођа Оливера Јовићевић, чине част и Радио-телевизији Србије и српском новинарству уопште. На срећу, ни госпођа Јовићевић ни емисија „Упитник“ нису једини на Јавном сервису који упорно траже одговоре на питања од интереса држави и грађанима. Због тога, често нису по вољи ни власти ни опозицији. Као и у овом случају, доживљавају бруталне нападе „независних“ колега – уколико се исти уопше могу назвати њиховим колегама. Због тога морају имати подршку и куће за коју раде и целокупног јавног мнења.

Присутни су били: Његово Високопреосвештенство Архиепископ Стилијанос (Васељенска Патријаршија), Његово Високопреосвештенство Архиепископ Павле (Антиохијска Црква), Његово Преосвештенство Епископ Георгије (Руска Црква), Његово Преосвештенство Епископ Иринеј (Српска Црква), Његово Преосвештенство Епископ Михаил (Румунска Црква), Његово Високопреосвештенство Митрополит Амфилохиос (Васељенска Патријаршија), Његово Преосвештенство Епископ Језекиљ (Викарни епископ), Његово Преосвештенство Епископ Серафим (Викарни епископ), Његово Преосвештенство Епископ Никандрос (Викарни епископ) и Његово Преосвештенство Епископ Јаковос (Викарни епископ).

Узимајући у обзир пастирске потребе верника, Сабор је расправљао и о неким друштвено-политичким изазовима са којима се суочавају Православне Цркве у Аустралији и Новом Зеланду. Све јерарси имали су прилику да изразе забринутост и да траже мишљење из искустава браће епископа. У светлу расправе, између осталог, донете су следеће одлуке:

Савет је примио са захвалношћу одлуку Врховног суда Новог Јужног Велса, маја 2015. године, у вези повратка манастира Светог Саве, Нови Калинић у Валару, Српској Православној Митрополији аустралијско-новозеландској. Сада се надамо да ће ова одлука донети мир и стабилност у оквиру Српске Православне Цркве у Аустралији и одржавати канонски поредак у овом региону.

Савет је изразио забринутост због страдања православних верника у Сирији и свих народа на Блиском Истоку. Савет би желео да подстакне светске силе да пронађу решење за ову неприхватљиву људску трагедију. Поред тога, Савет наставља да се моли за безбедан повратак два киднапована архиепископа, Павла и Јована. На сличан начин, Савет је изразио своју радост поводом ослобађања Архиепископа охридског Јована.

Дана 13. октобра, 2015.

Његово Високопреосвештенство Архиепископ Стилијанос (Васељенска Патријаршија)

Његово Високопреосвештенство Архиепископ Павле (Антиохијска Црква)

Његово Преосвештенство Епископ Георгије (Руска Црква)

Његово Преосвештенство Епископ Иринеј (Српска Црква)

Његово Преосвештенство Епископ Михаил (Румунска Црква)

Његово Високопреосвештенство Митрополит Амфилохиос (Васељенска Патријаршија)

Његово Преосвештенство Епископ Језекиљ (Викарни епископ)

Његово Преосвештенство Епископ Серафим (Викарни епископ)

Његово Преосвештенство Епископ Никандрос (Викарни епископ)

Његово Преосвештенство Епископ Јаковос (Викарни епископ)

Извор: Митрополија аустралијско-новозеландска

Преосвећеном Епископу је саслуживало бројно свештенство и свештеномонаштво Епархије будимљанско-никшићке, а литургијском сабрању је присуствовао у великом броју вјерни народ Никшића.

Ријечима обратио се Владика будимљанско-никшићки Г. Јоаникије говорећи о данашњем празнику Светих Отаца 7. васељенског сабора на којем је одбрањено поштовање светих икона.

Владика је свом надахнутом архипастирском словуказао дасмо сви ми саслужитељи Господњи када се год сабирамо у светим храмовима, у свештенодејству светих тајни Христових. Саслужитељи су и свештеници и вјерни народ, који својом молитвом саслужује вјечном Архијереју Господу Исусу Христу Који је са својом Црквом и са нама, увијек присутан на светој служби Божјој.

„То је дијалог између Господа и народа Његовог - наше прозбе ка Господу и Његов одговор, а Његов одговор је такав што нам Он ниспошиље своју благодат, своју милост, своју свјетлост, своју истину, што нам дарује нови живот, дарује самог Себе. Према том дијелогу ми увијек стремимо“, казао је, између осталог, у својој бесједи Његово Преосвештенство Епископ Јоаникије.

Владика се у свом надахнутом архипастирском слову осврнуо на актуелну друштвену ситуацију и изразио забринутост услед недостатка дијалога у Црној Гори, који се, ових дана, манифестује на различите начине, па чак и употребом силе. Недавно је, казао је Преосвећени Епископ Јоаникије, и наша Црква имала искуство да јој се у Црној Гори потурају лажни свештеници, који се представљају као прави и истинити, а са којима Црква треба да води дијалог.

„Дијалог је потребан међу људима, без дијалога настају проблеми, а највећи проблеми настају тамо, као што смо ми недавно имали искуство да се потурају лажни људи, лажни свештеници, они се представљају као прави, истинити па онда с њима ми да водимо дијалог. Наравно, ми смо увијек спремни да разобличимо ту лаж, ми то морамо и то радимо ријечима, аргументима, истином, не радимо то као што раде данас поједини да умјесто дијалога, ако имају шта да кажу на оне који их нешто оптужују да им изнесу аргументе истину, а не силом, пендрецима, затворима, хапшењима. То је врло опасно и неприхватљиво, али не бих желио да досипам уље на ватру и овако је све узаврело свуда у свијету, па и код нас“, рекао је Његово Преосвештенство и додао:

„Бог да опрости, морам да кажем своју забринутост да онај црногорски соко слободе са којим смо се поносили кроз вјекове, чини се, ових дана, по сваку цијену, хоће да улети у кавез, да остави горе и небеска пространства и да улети у кавез, да га тамо закључају, да га лијепо хране и да му буде фино. Надамо се да то тако неће бити, али може свашта да се догоди“.

Владика је истакао да ми као народ имамо насљеђе честитости, јунаштва, чојства и врлина, али треба да признамо да имамо доста и оног лошег насљеђа.

„Шта ће преовладати Бог ће знати, а ми се молимо да превлада оно што је добро, да превлада Његошева Црна Гора, а не Црна Гора Секуле Дрљевића. Постојала је и таква Црна Гора. То је оно што је наша молитва и што је наша забринутост и ја ту забринутост данас дијелим са вама, драга браћо и сестре. Да се помолимо Господу Богу и Светом Василију Острошком и свима светима, Светим Оцима 7. Васељенског сабора да нас укријепе, да нас путем Божјим увијек воде, јер смо ми народ завјештања, народ који је примио вјеру од Отаца 7. Васељенског сабора, а свети из рода нашег као што је Свети Сава, Свети Василије и Свети Петар Цетињски су ту вјеру проповиједали, ону вјеру која увијек баштини истину и која нам дарује духовну слободу. Нека тако буде и кроз све будуће вјекове“, поручио је Преосвећени Епископ Јоаникије.

Епархија Будимљанско-никшићка

19 / 10 / 2015

Протојереј-ставрофор Драго Цвијановић рођен je 02.04 1958. године у Биљешеву (Општина Какањ), од оца Обрена и мајке Милофинке. Завршио је богословију Света Три Јерарха у Манастиру Крки. Ожењен са Здравком, рођеном Мичић. Отац је троје дјеце: Обрена, Миливоја и Драгане. Рукоположен је у чин ђакона 12. 07. 1984. године у Цркви Светог апостола Петра и Павла у Прачи, а у чин презвитера 19.08 1984. године у храму Светог Василија Великог. Од 21. Августа 1984. године до 05 новембра 1984. године провео у Манастиру Милешеви код игумана Јулијана као испомоћ. У Билећу дошао на Светог Димитрија 08. новембра1984. године и остао до 26. јуна 1999. године, када прелази у Љубиње. На парохију невесињску је премјештен од 1. јануара 2009. године. Од 1. септембра 2010. године постављен је на парохију трећу билећку.

Епархија Захумско-херцеговачка

19 / 10 / 2015

Мр Биљана Спасић, демограф.

Ваљево 16. 10. 2015.г.

Болна тема трибине „Православље и млади“

Зашто Срби нестају?

- Услед негативног природног прираштаја, број становника у Србији на годишњем нивоу мањи је за 35 хиљада, што значи да нестане град реда величине Неготина, Ћуприје... Када се упореде резултати пописа из 2002. и 2012. године, уочљиво је да се у нашој земљи повећао број аутомобила, засада, паса и сл. Насупрот томе, број рођених беба вишеструко је мањи, а број преминулих већи. Тренутно нас је 5, 9, од укупно 7, 5 милиона становника у земљи. Статистике су поражавајуће. Прети нам изумирање, уколико нешто не предузмемо и постанемо достојни светосавског наслеђа и земље, која нам је од светих Немањића предата, истакла је професор мр Биљана Спасић, демограф из Крагујевца, ауторка књига „Зашто Срби нестају“ и „Куда иде српска омладина?“ на трибини „Зашто су српске колевке празне“, коју је Светосавска омладинска заједница приредила у Вишем јавном тужилаштву у Ваљеву-

„У селу није забележена појава становника“... Иако подсећа на црнохуморну реплику урбаних мангупа у неком савременом филмском остварењу, нажалост није то. Ради се о белешци пописивача насталој 2012. године у једном од српских села. Призори аветињски: врата трошних некада породичних домова одавно замандаљена. На плодној земљи коров и пустош... У 1140 насеља у 2012. није рођена ниједна беба, а опела много. Српски сељак, домаћин који је створио ову земљу, предат је историји. Ни у градовима слика не много ведрија. Гледамо својим очима, а као да не видимо да нестајемо. Шта би нам данас рекао Свети Сава? Да ли смо достојни да се светосавцима назовемо, запитала је проф. мр Биљана Спасић на свом јубиларном 650. предавању у Ваљеву.

- Године 1834. Павел Шафарик записао је да у Србији живи 5, 4 милиона Срба. Данас нас је 5, 9 од укупно 7, 5 милиона становника. Дакле, за скоро два столећа увећали смо се за свега пола милиона. Код наших суседа ситуација је драстично другачија. Албанци су се умножили за 700 процената, Турци за 400 и тако редом. Стање у породилиштима је слика наде за будућност. У 2013. години рођено је свега 65 хиљада беба у целој Србији. Мање беба значи и мање ђака, војника за одбрану земље, жена које ће рађати подмладак. Бела куга узима маха, демографи упозоравају. Њу обично прати „црна куга“- указује мр Биљана Спасић.

Иако Колубарски округ важи за крај веран Цркви у коме живи побожан народ, узнемирујућа статистика ни њега није заобишла. Наиме, 1991. године овде је живело око 200 хиљада становника. Данас нас има 173 хиљаде. Године 2002. У ваљевском породилишту рођене су 943 бебе. Десет година касније 783. Број рођених мањи је од броја умрлих у свим урбаним и руралним насељима изузев Попучака, Петнице, Клинаца и Јошеве. Они дају трачак наде, али недовољно да нас страх од нестајања не опхрва.

Ниједан народ није имао тако трагичну судбину. Трагичнију и од Јевреја, Јермена и Курда. Срби су нестајали и нестају у геноцидима, аутогеноциду и утапањем у дијаспору.

- Само у 20. веку Србин је осам пута стављао пушку на раме да брани своје отачество. Страдало је око 4 милиона Срба у најбољем репродуктивном периоду. После Првог светског рата није било српске куће без црног барјака. Само у овом сукобу погинуло је 1. 340 000 Срба. Тада почиње наш демографски суноврат- објашњава мр Биљана Спасић.

У аутогеноциду, илити абортусима, Србија такође држи неславне европске рекорде. У земљи Светог Саве годишње се у утробама убије близу 300 хиљада живота. Господ каже: „Не убиј!“, а ми слушамо феминистичке тврдње о „праву да са са сопственимм телом чини шта је воља“. Некада су Српкиње и по шеснаесторо рађале, а данас се друго и треће абортира услед јурњаве за каријером и тежње ка материјалним уживањима. Хвала Богу, каже Спасић, има жена које су свесне да нема већег благослова од материнства.

Поред геноцида и аутогеноцида, број Срба се смањује и утапањем у дијаспору. Од 4 до 6 милиона Срба тренутно живи у око 120 земаља света. Нема тачке на планети коју наши сународници нису населили. Један је чак и поглавица у индијанском племену... Свако може да оде, то је његова слобода, каже Биљана Спасић. Али, млади се школују о трошку државе, а онда спакују кофер и одлазе да, рецимо, лече Немце, Норвежане и друге. Одлив мозгова је и одлив генетског материјала. Млади склапају бракове са странцима и углавном се асимилују. Њихова деца не науче српски језик, нити им се створи било какав осећај према отаџбини родитеља.

Има ли наде? Ко ће подвиг спасавања да изведе? Морамо се сви колетивно покајати, затражити од Господа опроштај што не поштујемо Његове заповести. Како је мудри Његош говорио:“Не бива васкрсење без умирања.“ – Хајде да се окренемо себи! Да наш препород почне од појединца. Ко има вишка новца да помаже породице са више деце, да држава оснује министарство за бригу о породици и направи стратегију, како је то учинила Русија. Дугујемо то нашим прецима, који су војевали за Господ на разне начине- закључила је мр Биљана Спасић, демограф из Крагујевца своје излагање о теми којом се, упркос њеној важности, данас недовољно баве државне институције, стручна и јавност уопште. Теми, која нас се тиче свих јер, верујемо, свима нам је до опстанка нације стало.

Ј. Ј.

Противници смо сваког насиља, а нарочито оваквог којe се спроводи над људима који неколико седмица мирно и без иједног инцидента испостављају своје политичке захтјеве у држави демократског уређења. На протесту за све ове дане ни једна грана није сломљена, а камоли да је иједан човјек био угрожен.

Православна Црква је и сама посљедњих година била изложена полицијској присили и разним врстама правног насиља и саосјећа са онима који су данас били изложени физичком и бесправном насиљу режима.

У то време се хришћанство ширило по целоме свету, много незнабожаца је примило хришћанску веру. Због тога је настало двоумљење између хришћана. Хришћани пореклом Јудејци, сматрали су да хришћани који су прешли из незнабожштва, морају строго чувати обредни закон Мојсијев. На првом месту обрезање, тј. оно што је нужно пре обраћања у јеврејску веру. У супротном, они се не могу спасити. Међу хришћанима су се због ове недоумице дешавали ватрени спорови.

Како се то решило? Ниједан од апостола није могао самостално решити овако важно питање. Због тога су се апостоли заједно са свештеницима, сагласно Христовој заповести цркве (Мт. 18,17), сабрали на Првом апостолском сабору у Јерусалиму, 51. године после рођења Христовог.

Сабором је као први међу једнакима председавао Епископ Јерусалимске цркве, Св. апостол Јаков – „брат Господњи“. Након дугих саборских разговора и размишљања, реч је узео Св. апостол Петар. Иступио је и рекао, да Господ изабравши њега за обраћење незнабожаца, није одредио никакву разлику између незнабожаца и Јудеја, и свима је подједнако дао Духа Светога. Према томе, хришћанима међу незнабожцима није нужно да испуњавају обредни закон Мојсијев. „Ми верујемо“, завршио је своје речи апостол „да се благодаћу Господа Исуса Христа спасавамо“. Његове речи су оставиле дубог утисак на овај многобројни скуп, и то је посведочило подуже ћутање. А тај утисак се, затим, појачао још више, након саопштења апостола Павла и Варнаве о знамењима и чудима, која је кроз њих учинио Бог међу незнабожцима.

Након свега је устао, како би говорио, председавајући Сабора Св. апостол Јаков. Његово мишљење је било важно јер је био познат као строги чувар закона. Због тога је добио епитет „праведног“, и то не само међу хришћанима, већ и међу Јудејцима. Величином је био испуњен и његов положај у Цркви. Он је био први Епископ јерусалимски, кога је поставио Сам Господ. Водио је строг аскетски живот и носио на себи „петалон“, тј златну дашчицу коју су носили само првосвештеници. Њега су у Јерусалиму сматрали „бедемом народа“.

Свети Јаков је подржао мишљење Св. Петра износећи доказе да се оно слаже са пророштвом Св. пророка Амоса (Амос 9, 11-12, Дјела 15, 16-17). Он је предложио: „да се не праве тешкоће онима од незнабожаца који се обраћају Богу; него да им се напише да се чувају од нечистота идолских, и од блуда, и од удављенога, и од крви; (и оно што њима није мило, другима да не чине)“ (Дјела 15, 19-20).

Овај предлог је био прихваћен једнодушно као резолуција Сабора. О томе су обавештени сви хришћани писмено (Саборном посланицом), која је почињала речима: „Угодно Духу Светоме и нама...“ Тако је Апостолски сабор показао хришћанима, да одлуке Сабора јесу, сагласне речима Господа (Јн. 16, 13; 14, 16).

Посланица Апостолског сабора, изазвала је међу хришћанима велику радост и утеху. Тако се решио проблем у Цркви. Саборском одлуком, коју су сви прихватили. Апостоли Петар и Павле, јесу се спорили пре Сабора, али у току Сабора, и након Сабора, они су се према виђењу иконописаца и тајновидаца загрлили, на радост целе Цркве. Због тога имамо тако диван празник, када их славимо. Наша се цела Црква постом припрема за празник Св. апостола Петра и Павла, славећи победу разума, љубави и мира.

Ова прича из историје наше Цркве, диван је пример и образац који треба да следимо и данас. Требало би да доживимо саборске одлуке наше Цркве као радост и утеху. У најмању руку, треба да их прихватимо као дело Духа Светога, следујући Светим Оцима.

Међутим, сведоци смо да је ово данашње време, заиста тешко време. Појединци дају себи за право да тумаче и коментаришу одлуке Цркве по својој вољи. Тако почну и да се понашају (по својој вољи), а не по вољи Цркве. Модерно време, привидна слобода - мишљење и изражавање? Над многима су загосподарила два опака греха: самољубље и сујета.

Најавили смо разговор са крстоносним протом Василијем Томићем. Повод је транскрипт разговора са његовим дугогодишњим пријатељем владиком Георгијем, који је тај разговор и објавио. Ми, посматрачи, надали смо се пријатељском разговору и загрљају, али није до тога дошло, јер један од њих је „блажен човек који претрпи искушење, кад буде опробан примиће венац живота, који Господ обећа онима који га љубе“ (Јак. 1, 12), а други је човек којег „искушава сопствена жеља, која га мами и вара“ (Јак. 1, 14).

• Молио бих вас да нам о себи кажете нешто кратко – у смислу бографије?
  

• Ове, 2015. године Господње, тачно је 40 година како сам свештеник, и навршило се 30 година откако служим у Епархији канадској. Помало ми сметају преиспитивања моје ваљаности 46 година након што сам, успјешно, положио матурски испит зрелости.
  

• Надвили су се неки густи облаци над Епархијом канадском и ви већ дуже време трпите огромну медијску хајку, а углавном ћутите. Како издржавате све то?
  

• Знао сам да су страдања крштеном човјеку неизбјежна. ”Крст носити нама је суђено.” Истински сам захвалан Господу што ме је поштедио тежих испита и горих мука.
  

Не бих се замјенио ни са једним од мојих пљувача. Понекад ми их је чак и жао.

• Владику Георгија и вас веже одрастање, дугогодишње пријатељство, дружење и заједничко служење Господу, и то под његовим омофором у најдужем периоду, а како га видите у овом тренутку?
  

• Волио бих кад би Владика Георгије имао снаге да се суочи сам са собом. Силовито настоји да прикаже свој сукоб са Црквом као сукоб нас двојице. Ко сам ја да бих се сукобљавао са једним епископом? Црква ме је на муку позвала, да понесем тешко бреме, и у послушности својој ја нисам имао избора. Никад нисам Владики Георгију одбио послушност мада је било тренутака када сам га, и мимо своје воље, а понекад, и савјести, слиједио.
  

Да није Владика Георгије отказао послушност Цркви, не би дошло ни до сукоба нас двојице. Може да звучи патетично, а ја Господа за свједока призивам: Искрено ми је жао тог човјека.

• Због чега сте у транстрикпту вашег разговора са владиком Георгијем, који је он и објавио, одговарали кратко и на његове нападе одговарали скрушено? (Уз ово питање имам подужи коментар: Био сам присутан на том састанку. Поседујем и тонски запис састанка. Упоредио сам објављени транскрипт разговора и постојећи снимак, и увидео да постоје разлике. Неке су речи и читаве реченице брисане, а неке су, по свему судећи намерно додате. Стекао сам утисак да га штедите или сажаљевате, ускраћујући му одговоре. Он је објавио транскрипт вашег разговора којем је додавао своје коментаре, брисао неке ваше и Патријархове изјаве, додавао реченице које није ни изговорио. Молио сам вас да објавимо на нашем сајту цели тонски запис, да јавност чује, али нисте ми дозволили. За мене сте, али то је субјективно, мени као сведоку вашег разговора, ви као свештеник, ви сте победик! А транскрипт говори супротно. Зашто? Можда, јер сте га ви бранили, чували и сачували све ове године? )
  

• Владика ме је позвао на суочење пред Његовом Светости врло ултимативно, у смислу: Ако не прихватиш... Прихватио сам састанак са њим, сада видим, у јаловој нади, да ми каже шта сам ја то њему толико крив; које све гријехове ставља на моју грешну душу. Чак и из фризиране његове верзије нашег разговора требало би да се види да он, осим његове пусте наде да ћу га и у амбис раскола слиједити, нема ни једне истинске оптужбе. Пред сваким судијом, и уза све његове силне адвокате и ”адвокатске тимове”, његова би оптужба отпала. Владика је дошао на разговор са унапријед припремљеним питањима; четири пуне странице небулоза. Између осталог, пита он мене, да ли ја знам ко је Милан Лешић. Како да му кажем да је Милан Лешић човјек којем је он, Владика Георгије, лично, израдио да добије високо одликовање Српске цркве? Како да га подсјећам на то да је исти човјек, Милан Лешић, одбио да прими то одликовање из његових руку? Како да му кажем то, и премного других ствари? Говорио сам му, и своје посљедње писмо њему завршио сам опоменом да нам ваља пред Господа стати.
  

Треба ли да понављам да ми је заиста жао тога човјека. Зато сам настојао да се та тужна представа што прије оконча, а она је трајала преко два сата.

• У транскрипту разговора је изостављено да је протосинђел Василије морао да напусти манастир јер се повиновао канонима и правилима Цркве, а из манастира га је истерао садашњи расколник и прелесник Стефан, тадашњи протођакон Стефан?
  

• Владика Георгије је изградио свој, виртуелни, свијет и он се понаша као да ће стварност да се повинује његовим, замишљеним, истинама. Отац Василије је поднио подробан извјештај под којим околностима је напустио манастир, и ја сам тај Извјештај прослиједио Његовој Светости. Њега је, у стопу, пратио ”славни” пајсераш. Једва да се, насупрот инструкцијама, за које је рекао да их је од Владике добио, смиловао да му дозволи да неколико својих, личних, ствари покупи.
  

• Владика је намерно избацио оне делове разговора о томе како вас је Илија Ракановић вређао и псовао када сте у својству Архијерејског заменика дошли у манастир 1. маја, или му је тај део случајно промакао? Можете ли да опишете ту ситуацију?
  

• Првог маја смо имали састанак свештенства Источног намјесништва. Састанку је предсједавао Владика Лонгин, предсједатељ Епископског савјета. Са тог састанка смо пошли у Манстир у покушају да извршимо наредбу Светог архијерејског синода о примо-предаји Епархије. Затекли смо закатанчену манастирску капију и плаћенике, чуваре. Мислим да су били Пакистанци. Један мој бивши пријатељ је изашао да нам саопшти да ни један свештеник не може унутра; једино се дозволило Владики Лонгину. Упитао сам га, зар и ја не могу ући. Одговорио ми је, кратко: ”Ни ти.”
  

Кроз неки минут, након телефонског позива, рекао ми је да је и мени дозвољен улазак у Манастир.

Нисмо прошли кроз капију; нек се и то зна.

Испред капије, с унутрашње стране, сачекали су нас Франсоаз Арсић и Илија Ракановић. Од капије до конака вријеђао ме је најгорим увредама и сваку завршавао са тим да треба да се убијем. Псовао је Сунце за сваком увредом.

У конаку сачекали су нас Неђо Петковић и Давор Миличевић. Покушао сам да саопштим којим смо послом дошли. Нису хтјели да чују. Уз тираде о мени као издајнику, Илија је саопштио, да они неће да слушају шта ми имамо да кажемо него ми имамо да чујемо шта они желе кажу. Сажето: ништа да се не дира до коначне одлуке Светог архијерејског сабора а након те одлуке и Владика и сви они повиноваће се.

Приликом њихових малтретирања Патријарха српског, 5. јуна, кад су старца, након мукотрпног путовања из Србије, држали два сата на дрвеној столици испред конака, питао сам Илију, шта би од његове ријечи и обећања да ће се покорити Сабору. Није ми одговорио. Сада одговарају на очигледан начин.

• Владика вас је између осталог, оптужио да сте односили црквене паре из цркве, како би отплатили своју кућу?
  

• Ту клевету Владика Георгије је написао 6. априла. Приликом суочења дао сам му прилику да увреду повуче и да ми се извини.
  

Консултовао сам адвоката мислећи да га тужим. Био сам планирао да одем у банку и добијем моје цјелокупно пословање задњих година, и то би било довољно. А сада, јавно, дајем свој пристанак Владики, и сваком другом, да може и сам моје пословање претражити. Послије сам размишљао: каква би то жалосна сцена била, двојица попова, у мантијама, на суду се прегоне. Одустао сам. Ваља нам се на суду Божијем јавити.

• Ко је забранио српским сватовима из Гвелфа да уђу и обаве вјенчање у српском манастиру у Милтону?
  

• Стефан Икономовски, по овлашћењу Владике Георгија, радио је свакаква непочинства. Отац Јован Марјанац био је принуђен да вјенчање, заказано да се обави у Манстиру, пренесе у Киченер и преко 200 сватова поведе за собом. Стефан Икономовски није им дозволио да уђу у Манастир.
  

• Ко је вас дочекао на парастосу и шта вам је рекао на манастирском српском гробљу?
  

• Имао сам парастос једном младом човјеку. Покојник је био надалеко познат са својом храброшћу. Био је одликован највишим одликовањима. Прије парастоса, колима, долетјела је ”тројка”, на челу са пајсерашем. Он ми је, врло строго, наредио да не смијем ништа да радим док се не јавим ”оцу ђакону”. Одговорио сам му да ја не желим ”оцу ђакону” на поклоњење ићи, а он, ако има што да ми саопшти, може доћи; стојим му на располагању. Одложио сам парастос, чекајући ”оца ђакона”. Пошто га предуго није било, на захтијев фамилије и присутних, отпочео сам парастос. У неко доба, ето ти ”оца ђакона” и, без питања, ускаче и почиње са мном да врши парастос. Претрпио сам.
  

Кад се парастос завршио, упитао сам га, насамо, о чему се ради. На то се он подигао, заузео говорничку позу и отпочео да сипа увреде на мене. Ја сам замолио све присутне да се што прије склонимо, бојећи се да не дође до најгорег. Кренуо сам према колима. Од гробља, до паркинга, ишао је за мном, вријеђајући ме најгорим увредама. Док сам улазио у кола, притрчао је и стао тако да нисам могао врата затворити; унио ми се у лице и просиктао: ”У праву је Неђо Петковић, кад вели, да је боље да си своју мајку силовао него што си издао Владику Георгија.”Не знам да ли да будем поносан на себе што сам, некако, упалио ауто и пошао својим путем.

Старицу мајку сахранили смо средином августа ове године.

• Ваш дугогодишњи пријатељ, владика Георгије...припрема ли свој јерархијски гроб или капелу за раскол у својој, односно епархијској кући?
  

• Све вријеме Владика Георгије тврди да он неће раскол а у исто вријеме, нажалост, расколнички се понаша. Шта је раскол друго до одбијања послушности Цркви. А он упорно одбија да се повинује одлукама Светог архијерејског сабора.
  

Међутим, ја сам већ рекао да се, у овом случају, не може радити о расколу, јер Епископ Георгије нема подршку у свештенству и народу него се само може говорити о жалосном паду и отпаду тога човјека.

• Хвала вам прото Василије, нека вам драги Бог да довољно снаге, воље и храбрости да истрајете на свом путу - јеванђелском.
  

У вези са антицрквеном пропагандом, која се у циљу збуњивања верника у нашој Епархији, последњих дана безобзирно и муњевито шири, одлучили смо издати ово саопшење у форми интервјуа са неколицином свештеника. Дужност нам је да информишемо наше епархиоте о правом стању у Епархији, као и да дамо упутства и савете како да се владају у ово време искушења. Такође, намера нам је да ово слово нашег обраћања буде охрабрење и подстрек верницима да не наседају на лажи појединаца који су зинули да устима прогутају несигурне и смућене.

Нека ово обраћање буде и својеврсна наша молитва Цару Небеском да нам дарује храброст, мудрост и истрајност како би сведочили истину и правду, којом ће се лажљиви језик безбожнички, једном и за свагда, на овим просторима утишати.

Познато вам је да је Црква, пре тридесет година поставила епископа Георгија (Ђокића) да руководи Епархијом канадском. Црква га је након нешто више од три деценије рада пензионисала и разрешила ове огромне одговорности. Стога, нема потребе да он сам, или неко његов, злоупотребом интернета врши пропаганду о наводном „мучеништву“. Служба Богу је, сама по себи, живот са пуно одрицања и истинског мучеништва.

У Цркви се ништа не дешава без разлога, јер њоме руководи Дух Свети, те је тако и ова одлука Цркве богонадахнута. Као такву је треба сагледати и као такву истину прихватити. Црква га је поставила, и Црква га је разрешила.

Шта је добила Епархија канадска у току Георгијеве службе? Он ће на ово питање одговорити да је добила ред и поредак, многе храмове и зграде, уређеност црквено-школских општина, многе свештенике са добрим платама и различитим повластицама. То је тачно и то је реалност. Међутим, не треба занемарити чињеницу да су ти храмови и зграде настајали и због труда свештеника и верног народа. Сила Божија, Дух Божији руководи Црквом. Тако се изградило и настало све ово што и данас постоји у Епархији канадској. Тако ће и наставити да се обнављају, граде и множе добра српског народа који живи у Канади. Не само храмови и зграде, већ жива Црква, народ Божији треба да се множи и духовно узраста кроз љубав и слогу. Због тога, не треба поклекнути пред писањима одређених личности и медија који тврде супротно.

Не може Црква пропасти нити њена Епархија, само зато што је смењен један човек. Он није, нити може да буде Црква. Узалуд пише новинар „Вести“ да „михољски дани у Канади протичу у знаку праве буре“ и најављује „веома врућу јесен у Епархији канадској“. Тај новинар може само да се нада српској неслози, али од тога неће бити ништа. Није усијана атмосфера у Епархији канадској. Постоје само неке усијане главе. Даље од тога, ништа и нико није усијан. Све је нормално. Црква се бори са искушењима, опстаје и опстаће док је света и века.

Друго је питање: „шта је Епархија канадска добила након Георгијеве службе“? Црква је добила замрзнут банковни рачун. Црква је добила његове претње са канадским судовима. Наводни “служитељ” Цркве, са својом Црквом жели да се сретне на канадском суду. Сматра да ће тај суд победити Цркву. Толико су чудни овакви ставови, да просто забрињавају. Неко ко се определио да служи Богу, Цркви и народу Божијем, сада размишља другачије? Не би ли требало да он буде „свештеник до века, по чину Мелхиседекову“? Како то да верује и то отворено проповеда „да ће Епархија канадска пропасти када он оде“, када и сам он зна за истину из Псалама: „ако Господ неће чувати град, узалуд не спава његов стражар“?

Неоспорно је да су све активности владике Георгија, након његове смене, усмерене ка рушењу оног што је годинама градио. О томе говоре чињенице: замрзавање епархијског рачуна, пропаганда коју заједно са групицом својих следбеника понавља – о запуштености гробља и манастира – о грешним свештеницима и издајницима – о преласку наше Цркве на католички календар и уопште веру – о неспособности садашњих епархијских руководиоца и службеника – о покретању грађанских судова против Цркве – о нелегитимној одлуци Светог Архијерејског Сабора у вези његове смене, о наводној продаји манастира и тд. Осим тога, он објављује транскрипте суочавања са својим дугогодишњим пријатељем, протом Василијем Томићем. Тај његов труд је наш дивни народ описао кроз пословицу: “Чега се паметан стиди, тиме се … поноси.” Хвала и слава Богу па ниједна од ових оптужби нису истина, те неће дуго ни потрајати. На пример, лаж о неуредном гробљу је врло брзо замукнула због живих сведока који свакодневно долазе на гробље да се помоле за своје покојнике. Чак и да нису проговорили они, проговорили би упокојени због правде и истине. За њих се редовно молитве узносе и гробље се одржава са пуно пажње и бриге. Истина је такође, да ни календар нисмо променили, а најављивали су да ћемо то урадити 1. октобра. Много забринутих људи нас је звало због ове звучно пласиране неистине. Ето, ни то се није десило. Где су сад ти што пишу и варају верни народ? Нека нам се извину, бар за гробље и календар, ако неће за све остало, јер је све апсолутна неистина.

Да ли је владика Георгије прихватио одлуку Цркве о његовој смени суштински, или само формално? Администратору Епархије канадске по одлуци Светог архијерејског сабора Српске православне цркве, Његовој Светости Патријарху српском Г. Иринеју, предао је само патерицу и панагију. Зашто није предао епархијске рачуне, књиге и архиву? Зашто га није сачекао у манастиру како доликује, већ са запечаћеном капијом и полицијом испред капије? Да ли је он оваквим поступањем показао непослушност својој Цркви, а заклео се да ће бити послушан? Свети владика Николај се у својим Молитвама на језеру запитао и одговорио: „Како би се назвао залутали човек, који пошто спази огањ у тамној ноћи, не би срачунао своје путеве према том огњу? И лађар како би се назвао онај, који би пошто угледа светлост у пристаништу, окренуо лађу у страну? Истим именом би се могли назвати и верујући, а непослушни.“

Жао нам је ако овим информацијама повређујемо добре људе, који осим љубави, бриге и прилога за своју цркву, немају другог удела. Трновит је пут којим се долази до познања истине. Због тога ћемо овај пут мало осветлити сведочењем свештеника очевидаца и учесника. Није у пракси Цркве да одговара на лажи, претње и клевете, јер Црква углавном решава искушења унутар себе. Вероватно је дошло то неко „ново време“, када људи из Цркве траже свој спас у свету интернета, медија, манипулација и лажи, уместо да остану у крилу мајке Цркве, која ће залечити ране своме детету. Одлучили смо да овај интервју објавимо јавности, јер су обмане узеле маха и расту као набујала река која осионо прети Епархији канадској – потопом. Због тога ће наши свештеници одговарати на нека од претходних питања и она попут: Ко је такозвани „Савет Епархије канадске“ који се супроставља вољи Цркве и још увек штити интересе владике Георгија? Зашто се владика Георгије упорно крије иза тих људи? Ко је протођакон Стефан и да ли је случајно то да Македонац цепа ризу светосавске Цркве овде у Канади? Ко су канадски Срби? Ко је Недељко Вујић – Брацо и какав је његов утицај на дугогодишњи рад владике Георгија? Због чега се смењене владике углавном бране тврдњама да су их сменили „новотарци“? Да ли су они заиста браниоци и мученици вере, или је реч о нечем другом? Да ли је у стварности опасна секта Марка Радосављевића, која се јавности тако представља? Ова и њима слична питања, поставићемо нашим свештеницима, и објавити, заједно са њиховим коментарима и одговорима.

Имамо јединствен задатак. Заједничко питање, а циљ нам је да добијемо одговор на то питање: „Ко нашу свету Цркву гради, а ко разграђује?“

Жеља нам је да ово саопштење, у виду разговора са свештеницима, буде на спасење свима и на корист нашој светој Цркви. Пред Господом ћемо сви заједно стајати. Једни као људи, а други као нељуди, осим ако се не покају.

Ускоро објављујемо наставак текста, и то у виду дијалога између секретара Епархије и крстоносног проте Василија Томића.

Секретар Епархије канадске

Протонамесник Александар Црногорац

Извор: Источник-сајт Епархије канадске

http://www.istocnik.ca/sr/2015/10/%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%88%D1%82%D0%B5%D0%BD%D0%B8%D1%86%D0%B8-%D1%81%D0%B2%D0%BE%D1%98%D0%BE%D1%98-%D0%BF%D0%B0%D1%81%D1%82%D0%B2%D0%B8-%D1%83%D0%B2%D0%BE%D0%B4-%D1%83-%D1%80%D0%B0%D0%B7%D0%B3%D0%BE/

ПРЕДАВАЧ:

МР БИЉАНА СПАСИЋ

ПРОФЕСОР И ДЕМОГРАФ ИЗ КРАГУЈЕВЦА

Дружење са подгоричком публиком почео је са пјесмом „Госпи”, након чега се обратио публици:

– Добро вече свима, лијепо вас је видјети у оволиком броју – поздравио је Неша публику и запјевао „Прољеће”.

Услиједила је сјајна свирка, а могли су се чути хитови „Ноћ”, „Да ме ниси”…

Слиједи пјесма “Кад ме погледаш”…

– Ајмо сада заједно, позвао је Неша публику и запјевао “Моја љубави”.

Заједно са Нешом пјевала је и публика која није сваку изведену пјесму ове легендарне поп-рок групе наградила аплаузима.

Своје добро расположење подијелили су са Подгоричанима, а у ванвременским хитовима уживала је како омладина, тако и они старији чије су одрастање обиљежили неки од Галијиних евергрина.

Концерт “Галије” организован је у Подгорици поводом славе Саборног храма Христовог васкрсења. Обиљежавање друге годишњице храма завршено је управо концертом познате нишке групе.

Поводом јубилеја четири деценије рада ова популарна група следеће године обрадоваће своје обожаваоце новим албумом, као и великим концертом који ће се одржати у Београду.

Новозаветне параболе у наше доба

Свето писмо Новог завета књига је коју свако од нас има у свом хришћанском животу. Видимо је као целину од 27 књига, комплетирану у 4. веку. Модерним језиком речено, Нови завет је својеврстан хард диск, свештена меморија свега што се збивало у животу Господа Христа. Како је новопросијавши светитељ наше Цркве Ава Јустин Ћелијски говорио:“Свето писмо је биографија Бога“, рекао је др Владан Таталовић, доцент Православног богословског факултета у Београду, у уводном слову трибине „Нови завет и мисија Цркве“, коју је Светосавска омладинска заједница приредила у Вишем јавном тужилаштву.

Да бисмо разумели смисао Спаситељевих речи данас на простору на коме живимо, важно је да разумемо језик, начин изражавања емоција и расуђивања, најпре јудејског, односно блискоисточног народа, као и грчко- римски друштвени амбијент и појединца у њему. Примера ради, Свети Јован Богослов своје Јеванђеље започиње стихом „У почетку беше Реч...“. Зашто?

- Ако гледате очима јеврејског народа, реч је та која саопштава суштину бића Божјег. Свети Јован жели да пише о Богу који није равнодушни старац, који надгледа шта се збива, већ неко ко жели да приђе човеку. Шта ово, пак, значи за Грке и Римљане? Бог је за њих Логос, неко ко је смислен и на коме почива читава стварност и ко жели да саопшти себе другима. .. Дакле, јудејски Бог је реч, онај који говори. Грчко- римском свету ближи је језик теорије и концепта- наводи др Владан Таталовић.

Синоптичка јеванђеља (по Матеју, Марку и Луки) обилују параболама- кратким алегоријским причама којима Господ Христос саопштава мудре поуке. У јеврејској духовној традицији биле су уобичајене сликовите дескрипције призора из свакодневног живота. Стога, Господ Христос параболама указује на везу свакодневице и долазећег Царства небеског. Примера ради, парабола о сејачу и семeну дочарава ширење Јеванђеља међу људима, у зависности од стања њиховог духа, налик семену чије ницање зависи од плодности и обрађености тла на коме је засејано. У причи о изгубљеној овци, коју пастир налази и на раменима враћа у дом, објашњена је Господња брига за људе, залутале, посрнуле, пале... Он узима грехе наше као што пастир на раменима носи овцу. Парабола о милостивом Самарјанину врло дирљиво објашњава да је ближњи онај ко преузима одговорност да то буде, без обзира на националну и духовну категорију. У историји Цркве, ова парабола доживела је мање промене у тумачењу.

- Временом, ова парабола постала је виђење Христовог пута. Наиме, он долази са небеса да нас узме на себе, изранављене попут човека ког су напали разбојници. Гостионица у којој га Самарјанин збрињава приказ је Цркве, два динара гостионичару- Стари и Нови завет или две заповести о љубави, а речи Самарјанинове да ће поново доћи симболизују Други Христов долазак- објашњава др Владан Таталовић.

Говорећи о Откривењу Јовановом, пророчком спису ране Цркве, др Таталовић је истакао је да је он пун универзалних симбола, будући да је у свакој историјској епохи постојао светски поредак који прогони Хришћане. Откривење се обраћа данашњем човеку, говори о прелепој истини да пастир долази и да треба да се радујемо. Раном Хришћанству била је потребна оваква књига да симболички прикаже каква је стварност коју они ишчекују, у коју се укључују окупљањем на Литургији. Стварност испуњена радошћу након многих патњи и страдања, закључио је др Владан Таталовић, један од омиљених предавача ПБФ-а, на чијим предавањима је стасао велики број младих богослова и клирика Ваљевске епархије.

Предавање др Владана Таталовића дивним певањем улепшале су сестре Теодора и Анастасија Рафаиловић и чланови Музичке групе „Лира поетика“ свештеник Никола Петровић и супруга му Дајана, ауторка духовних композиција које овај састав изводи.

Наредни гост циклуса „Православље и млади“ биће мр Биљана Спасић, ауторка књиге „Зашто Срби нестају?“, у име организатора најавио је свештеник Дејан Трипковић.

Ј. Ј.

Његовој Светости је саслуживао Епископ крушевачки Господин Давид са свештенством Епархије крушевачке. Ктитор ове цркве је породица Гашић из Крушевца.

Велики број Крушевљана се сабрао овог дана да дочека свог Патријарха, а потом и учествује у Светој Литургији. На Светој Литургији је предивно појао хор "Свети Кнез Лазар" под вођством госпође Ружице Вешковац.

Патријарх је изразио велику радост због изградње дугожељеног храма на Багдали, похваливши Крушевљане као вредне и верне људе, одане Завету Светих Немањића и Лазаревића о неговању духовне светосавске културе и задужбинарства, и ктиторима уручио висока признања, министру одбране г. Братиславу Гашићу Орден светога Краља Милутина и крушевачком привреднику г. Бобану Гашићу – Орден Светог Саве другог реда.

Његова Светост Патријарх Иринеј захвалио се свима који помажу изградњу комплекса на Багдали, уручивши приложницима благодарнице и грамате.

Великом црквено-народном сабрању присуствовали су градоначелник Крушевца г. Драги Несторовић са сарадницима, представници црквеног, политичког, јавног и културног живота града и Расинског округа.

Патријарх је потом посетио Саборну цркву Светог Ђорђа у Крушевцу, упознавши се са радовима на уређењу унутрашњег простора цркве, фрескописањем и осталим радовима везаним за овај свети храм.

Епархија крушевачка је за цењене госте и свештенство упричила Трпезу љубави, на којој се бираним речима обратио владика Давид, а потом и министар одбране господин Братислав Гашић. На крају је Његова Светост заблагодарио на одличној организацији, лепом и достојанственом дочеку, ктиторима и приложницима, нагласивши да је Крушевац његов град, у који увек радо долази и који је сама душа и срце Србије.

фотогалерија: http://www.eparhijakrusevacka.com/patrijarh-srpski-gospodin-irinej-osvestao-novosagradjenu-crkvu-na-bagdali-u-krusevcu/