Ми, духовни пастири Српске Православне Цркве при Министарству одбране и Оружаним снагама Босне и Херцеговине, осећамо најдубљи бол због трагичног и неправедног губитка живота војника Недељка Радића и Армина Салкића и пружамо руку саучешћа њиховим родитељима, родбини и пријатељима.

Обраћамо се у молитви нашем заједничком Оцу Небескоме да излечи од зла овај свет који је Он из љубави створио и да га заштити од пропадања, а нас људе свих вера и нација да умудри како бисмо као деца Његова живели у миру и слози, захваљујући Му за овај Његов дар живота и наставили да, угледајући се на Њега, уређујемо и украшавамо простор на којем заједно живимо.

СПЦ

Пред око двије стотине слушалаца који су попунили салу Парохијског дома, митрополит Порфирије је рекао да је циљ његовог предавања првенствено да у контексту Јеванђеља Христовог и предања Цркве размишљамо о себи и да у сусрету „са свијетом“ покушамо бити аутентични свједоци Христови. „То не зависи само од наших ријечи, него колико ће снажно бити наше свједочење зависи од нашега живота и тога колико се трудимо да живимо по Јеванђељу Христовом,“ нагласио је Митрополит.

Као један од важних духовних изазова који се јављају као искушење за православне хришћане у овом вијеку, Високопреосвећени је навео и постојање мноштва нових религијских покрета и култова који покушавају да понуде неки нови духовни пут различит од хришћанског.

„Већина њих имају у основи хиндуистичка учења помијешана са хришћанским, исламским и другим учењима. Таквих нових покрета је много и често не можете препознати разлику међу њима, а у правилу су потпуно различити од изворног и аутентичног хиндуизма или будизма. Они покушавају да на неки начин хришћанима учине прихватљивим елементе из тих источњачких религија, али се у суштини ту обично ради о маркетингу и тржишту религија, односно - лову на новац,“ рекао је Митрополит.

Он је истакао да је основна разлика то што ми хришћани вјерујемо у Бога као личност, а они у неки безлични апсолут. Ми вјерујемо у васкрсење из мртвих, док је за њих вјечност, која је циљ свакоме човјеку, за човјека као индивидуу и непоновљиву личност непостојећа, те да је циљ да се стопи са тим безличним апсолутом у коме губи самосвијест о себи.

„Ми вјерујемо да је Бог човјека створио по својој слици и прилици за вјечност, зато вјерујемо и у љубав, зато љубав има смисла. Јер ако нема вјечне перспективе и могућности да вјечно постојимо као непоновљиве личности које имају свијест о себи и о другоме, те ако не постоји могућност да иза смрти и даље постоји љубав међу нама, онда љубав, као таква, нема ни смисла. Вјерујемо да је Бог љубав по својој природи и да је из љубави створио овај свијет и човјека као круну свијета; да га је створио за вјечност управо да би живио у заједници љубави са Богом и са својим ближњима,“ нагласио је митрополит Порфирије.

Митрополит је додао да ми хришћани доживљавамо овај живот као дар Божји, а да је човјек је створен као психофизичко биће, те да су и душа и тијело два аспекта пројаве човјековог постојања и у вјечности која нам је намијењена као психосоматским и духовним бићима.

„Отуда се наша вјера темељи на васкрсењу из мртвих – и душе и тијела. Вјерујемо да је свијет добар и да је све добро саздано и вјерујемо у вјечни живот,“ истакао је Митрополит.

Он је рекао да се разлика између хришћанства и поменутих покрета види већ из тога што они вјерују да је материја и тијело зло кога се треба ослободити.

"Тијело се види као тамница за душу која је заправо одливак тог безличног божанства и душа као честица тог божанства има за циљ да се врати и стопи са тим безличним апсолутом. Да би се то достигло потребно је ослободити се везаности за материју, која се остварује кроз рацио, тијело и емоције, позитивне и негативне. Поставља се питање да ли и вољети може да буде штетно по духовно узрастање у крајњој инстанци. Зато имамо разне аутентичне источњаке који одлазе из свијета, живе потпуно индивидуалистички и баве се медитацијом, како би достигли нирвану, што значи потпуно угаснуће живота и било какве везе са овим свијетом - потпуну анестезију свих емоција и свих мисли,“ додао је Високопреосвећени рекавши и да за разлику од хришћанског начина живота гдје је смисао и циљ постојања заједница љубави вјерних међу собом и свих заједно са Богом, они говоре да је љубав, као брига за некога, нешто што те везује за овај свијет, спутава и руши.

Митрополит је упозорио да је логична посљедица за оне који дубински улазе у такве духовне контексте да се индивидуализују и да се везују за свог гуруа и ту духовну заједницу.

„Ако стичући неко „духовно искуство“ унутар кога ваше ближње посматрате као честице божанства које требају да се ослободе тог злог тијела и да се врате у своју постојбину, онда је јасно да ћете полако губити природни импулс љубави према њима. Питање заједнице и тема љубави су нешто што логички не постоји ту, без обзира што су то ријечи које се често употребљавају у њиховој реторици и не значе оно што ми знамо да би требале значити,“ нагласио је владика Порфирије.

Митрополит је истакао да је још једна битна разлика између хришћанства и поменутих култова то што они вјерују да се све дешава по закону карме, која је нека врста судбине у којој човјек не може да измијени ништа, док ми хришћани вјерујемо да постоји промисао Божји, али и слобода човјекова да унутар тог промисла кује своје спасење и учествује у чину спасавања.

„У Јеванђељу видимо мноштво чуда која се дешавају, гдје Христос исцјељује разне болести, али често прије него се чудо деси онај над киме се дешава потврђује своју вјеру у Христа, која није само увјерење да постоји некаква апсолутна сила него вјеру као повјерење, што већ чини однос - општење између онога над ким се чудо дешава и онога који чини чудо. И често Господ каже 'вјера твоја спасла те је', или 'иди и нека ти буде по вјери'. Та вјера је наше саучествовање и сарадња с благодаћу Божјом, с Богом, гдје је кључни фактор наша слобода,“ подсјетио је

Високопреосвећени Митрополит и додао да Бог чак не чини чуда као аргументе за своје постојање, како би нас убиједио да ми морамо вјеровати, него тамо гдје већ предпостоји вјера ту се дешава чудо, па и у нашем свакодневном животу, само ако имамо довољно отворене духовне очи да то и препознамо.

При крају предавања Митрополит је нагласио да му је циљ био да слушаоце подстакне да се труде и чувају своју вјеру, али прије свега да том вјером живе.

„Што више будете живјели том вјером, утолико ћете више спознавати снагу те вјере и у исто вријеме несагледиве просторе које тек треба у духовном животу освајати,“ рекао је Митрополит.

Он је подсјетио да Црква постоји, прије свега, зато што смо ми жељни смисла постојања, зато што постоји смрт, а ми имамо потребу да живимо вјечно и то да да живимо вјечно са онима које волимо, те да Црква постоји зато што нам даје одговоре на та питања.

„Уколико живимо вјером и оним чиме смо се нахранили и напојили у недјељу на Литургији, онда то носимо са собом у свијет, и то нам бива инспирација, контекст и мјерило за све у нашој свакодневици, кроз шта налазимо одговор и спокој у себи.Треба да живимо Црквом увијек и непрестано, јер што више живимо Црквом бићемо богатији, а што будемо богатији, та тајна Цркве и живота у Цркви, тј. тајна Бога, бити блискија и све више ћемо имати потребу за приснијим јединством и заједничарењем са Богом,“ истакао је митрополит Порфирије.

Извор: Митрополија загребачко-љубљанска

Уз саслужење великог броја свештенства и монаштва из Рашко-призренске и Нишке епархије, владика Теодосије је пред препуном црквом, осветљеном светлошћу кандила и свећа, уз усрдну молитву и појање свих присутних, обавио овај свечани чин, којим је братство ове страдалне метохијске светиње увећано за још једног монаха, који ће носити име по оснивачу монаштва Светом Антонију Великом.

-И овај чин монаштва, ова радост коју смо сви доживели вечерас овде, уочи празника Св. Бесребреника, је још једна потврда да свако страдање и наше распеће у Христу, завршава се славним васкрсењем. И у тој тузи световној, када нас сви посматрају очима жаљења због тога што страдамо на овим просторима, Господ нам даје ту утеху и радост да и ми овде молитвено окусимо део те вечности и свега што нам је Господ припремио, ако му будемо верни и ако будемо претрпели до краја и истрајали на његовом путу. И наш брат, отац Антоније, је дошао у ову свету обитељ у најтеже време када је ова светиња делила судбину народа српскога, хришћанског, православног, који пролази своју Голготу и своје распеће овде на Косову и Метохији. Он је изабрао да дође у ову светињу гледајући у њу као свећу која нам светли и показује нам пут Христов којим да ходимо и гледајући у овој светињи на славне бесребренике, чудотворце Козму и Дамјана који овде невидљиво присуствују, а видљиво кроз своје свете мошти и позивају нас и дају нам исцељење и утеху и помоћ у свему што је потребно.

Манастир Зочиште је већ вековима чувар духовног живота народа овога краја, а монашење оца Антонија је друго по реду монашење у овоме манастиру од 1999. до данас, тј. у периоду када је манастир претрпео минирање и рушење од стране шиптарских екстремиста и потом обновљен.

16 / 11 / 2015

Православие.Ru.

После свете Литургије биће служен парастос нишким свештеномученицима. Позивамо верни народ да молитвено учествује у овој годишњици.

Информативна служба Српске Православне Цркве

10 / 11 / 2015

Ради добра Црне Горе и мира у њој, њене будућности, помиреља и превазилажеља диоба, мислим да би било најпаметније да они који су на власти у Црној Гори размисле о повлачељу. Било би најпаметније, дај Боже, да и они то схвате да осјете тај тренутак и да се помакну. Нема сумње да је тај тренутак дошао као што сам знао и да је дошао тренутак за вријеме Милошевића, па сам учествовао у тадашњим протестима. То се у народу осјетило, нагласио је митрополит Амфилохије.

Истакао је да исто важи и за њега, тј. повукао би се са мјеста митрополита уколико би то Црква тражила од њега.

Ако ми Црква каже: „Амфилохије, био си 25 година, то што си могао да урадиш урадио си, повуци се, сједни у неки манастир и моли се Богу”, то бих учинио, нагласио је митрополит.

Говорећи о незадовољству народа у Црној Гори, које је кулминирало протсстима, посебно је потенцирао социјалну кризу и сиромаштво грађана. Како је навео, у комунистичком периоду изграђена су бројна предузећа и грађани су радили и издржавали породице.

Под европском диригентском налицом предузећа су уништена, све је продато и разорено. Народ вапи за парчетом хљеба. Социјална криза је један од битних разлога онога што се сада дешава у Црној Гори. Са друге стране, група људи који су преузели власт, а заједно са њом и сласт, постали су милијардери. Одакле и како? Деведесетих година смо ишли за Београд, онда су те људе звали „џемпераши“. Ја волим књиге, то ми је једино што сам стицао и што стичем и сада. Не знам шта они воле, али мислим да су им еури и долари некако слађи од књига – навео је митрополит Амфилохије.

Власт у Подгорици оптужио је за продубљиваље подјела у Црној Гори.

– Садашња власт у Подгорици, нажалост, будућност Црне Горе гради на диобама. Не само што гради будућност на диобама, него их и продубљује, и у томе је највећа трагика. Та диоба сада засијсца и питање државе, језика и цркве. Хоће да створецркву која никад није постојала у Црној Гори. То је секта састављена од групе отпадника од цркве, чак је тај њихов главни проклет од Васељенске цркве. Држава нема право да ствара цркву. Тиме само продубљују подјеле ради својих идеолошкостатистички х интереса и свог псеудоидентитета који покушавају на силу да створе, упозорио је митрополит.

Истакао је и да подршка званичне Подгорице уласку Косова у Унеско представља глас против Црне Горе.

Признавање такозване државе Косово је најсрамнији чин у историји Црне Горе. Сада је иста та власт у Црној Гори гласала за улазак Косова у Унеско. По мом схватању то је издаја Црне Горе. Утврђивање граница са Косовом је издаја исконске, изворне праве Црне Горе, закључио је митрополит Амфилохије. В.Р.

Милиони уложени у НАТО пропаганду

Митрополит Амфилохије је оцијенио да подршка за улазак Црне Горе у НАТО расте зато што су уложени милиони за пропаганду.

Уложени су милиони, а зна се одакле, да се води пропаганда којом испирају мозгове дан и ноћ овој смућеној Црној Гори. Народ памти и не заборавља шта се дешавало 1999. године. Она дјеца у Мурини, војник у Даниловграду, то народ дубоко памти. Они су то осјетили и зато су уложили огромна средства и врше пропаганду. Расте подршка уласку у ЕУ, али не и у НАТО. Дубоко сам увјерен да, кад би се грађани питали на неком референдуму, не би прихватили улазак у НАТО. Прије би прихватили оно што неки трезвено препоручују, а то је неутралност Црне Горе. Та неутраност је најспасоноснија за Црну Гору и за ове просторе поручио је митрополит Амфилохије.

Сматра да би то била и помоћ и НАТО-у и Европи да престану да тероришу свијет.

Једна одабрана међухришћанска делегација понеће у новембру на самит у Париз читав пакет предлога са алтернативним методама у чувању човекове околине поводом нових перспектива економског раста. Током пешачења кроз лепе пределе Горње Аустрију, део учесника овог ходочашћа посетили су 1. новембра и српску Црквену општину у Гмундену и присуствовали на Светој литургији. Надлежни парох гмунденски јереј Ново Лазић је поздравио драге госте добродошлицом и пожелео им успешно деловање на самиту у Паризу.

Извор: Епархија аустријско-швајцарска

• Хришћански свет
  

|

Након пет година, харизматични уметник особеног сензибилитета и музичког израза, поново је био гост циклуса трибина „Православље и млади“. На позив свештеника Дејана Трипковића, духовника Казнено- поправног завода Ваљево, популарни Цане дружио се са штићеницима ове установе, а у вечерњим сатима одржао предавање у сали Вишег јавног тужилаштва-

Сабрали смо се у Христовој молитви и заједно кренули негде. Требало би до неба. .. У Казнено- поправном заводу су наша браћа и синови. Не смемо да их се одричемо, већ морамо да их охрабримо. Надајмо се да ће успети да упознају себе и своје поступке. У установи постоји капела. Дакле, Бог је присутан, да им помогне да победе предрасуде друштва, пронађу свој дар, развију људскост, размисле куда их води живот и опросте онима који су их тамо „послали“. Човек је рођен као добро биће и Бог увек даје шансу да лоше ствари превазилазимо. Јер, сви смо у некој врсти затвора. Онај институционални разликује се само по ограничености кретања, поделио је Зоран Костћ- Цане утиске из КПЗ- а са посетиоцима трибине у Вишем јавном тужилаштву.

- Морамо бити поштени према себи јер тако можемо бити поштени и према другима. Прилике у друштву, мода, медији и сл. укидају нам право на слободу и будућност. Да би „успели“, морамо да се прилагодимо и будемо против савести. Кад устанеш ујутру, ако си запослен (ниси технолошки вишак), треба да будеш оптималан газди, да имаш осмех и испуњаваш захтеве, претвараш се да си у реду, и све то за 25 хиљада динара!? Своју муку угураваш у себе до неких болештина...Упалиш „лудачку кутију“ (телевизор) и видиш сав ужас, који нам се дешава. Ово друштво не воли паметне, већ довитљиве, способне да заузму „неко место“ и људе претворе у шаховске фигуре. Збуњени смо. Коме да верујемо?- запитао је популарни музичар.

Како остварити потребу за слободом- спавати мирно и бити у миру сам са собом. Како ћемо васпитати децу, ако смо ми неваспитани? Родитељи гледају ријалити програме, а деца им крећу животним странпутицама. Нужно је да одвојимо време за себе, прочитамо нешто корисно, а не да гутамо оно што нам се сервира.

Много је тужних људи око нас. Заборавили смо радост живљења и да постојимо само у овом тренутку. Дозволили смо да нас збуне лоши људи, иако, хвала Богу, добрих има више. Мањина терорише већину.

- Имамо шансу да кажемо:“Немој да се играш са мојим мозгом и срцем!“ Ја сам власник њихов и стало ми је... Здрав разум се разболео. Верује се у небулозе, а у праве ствари не. Упадамо у манична стања да би нешто објаснили. Хајде да ту енергију употребимо да створимо свој дан, своју љубав. Кад одемо са овог света, довољно је да бар један човек упали свећу за нас јер је неко наше добро упамтио. Све што кажемо другом дигнутим тоном, кажемо себи. Наша немоћ говори из нас- сматра Зоран Костић Цане, вођа групе „Партибрејкерс“.

Живот је скуп, а јефтино га продајемо, дајући многима да се „служе“ њим. Устанимо у одбрану свог живота! Нема поправног! Не смемо дозволити да нам забране емоције, право на размишљање. Оно што човек носи у себи, са њим је где год да оде. Чак и у затвору. Бог нас неће казнити, он воли своју децу. Ми себе кажњавамо, одбијајући Његову пружену руку. Човек нема бољег „жиранта“ од Бога. Нико га као Он не може оснажити да настави даље и буде бољи, закључио је популарни рокер своје излагање на трибини у Вишем јавном тужилаштву.

Циклус „Православље и млади“ наставиће промоција књиге Јелене Грбић „Богородичина зора“, чији ће датум бити ових дана објављен.

Ј. Ј.

По ријечима протојереја Дарка Пејића, старјешине Саборне цркве Светих апостола Петра и Павла у Бијелом Пољу, који је задужен за овај пројекат, капела би могла да буде у богослужбеној употреби за десетак дана, уколико то одобре надлежни у затворској јединици. Поред капеле, затвореници ће имати и библиотеку духовне литературе.

Оливера Балабан

Извор: Радио Светигора

Тонски прилог Радија Светигора

Српска Православна Црква, њено свештенство и вјерници, дио су српске заједнице у Хрватској, па и онда када су избори, од оних локалних и мањинских до парламентарних, за Сабор. Потоњи су за српску заједницу врло значајни због могућности да се заступници које Срби изаберу заложе за остварење њихових Уставом и законима зајамчених права и побољшање положаја, али и развој повратничких крајева, од економског па надаље. Стога је важно да што већи број њих изиђе на изборе. О томе смо разговарали с Митрополитом загребачко-љубљанским Порфиријем. Разговор започињемо питањем о његовом виђењу положаја српског народа и вјерника Српске Православне Цркве у Хрватској.- Положај српског народа и верника Српске Православне Цркве у датом моменту није једнозначан, он се може сагледавати са два најважнија аспекта. Са једне стране, законодавство свима даје иста права и у том су смислу Срби равноправни са свим грађанима Хрватске. Са друге стране, законом гарантована права није увек лако остварити. Са времена на време, на разним пољима свакодневице, та се права од неких релевантних политичких фактора, из само њима знаних разлога, оспоравају. Поред многих, најеклатантнији пример и симболичну парадигму представља оспоравање ћирилице, као легитимног писма српског народа, тамо где закон то предвиђа. То међу Србима ствара видљиви и невидљиви страх и несигурност. Срби морају, заједно са демократски настројеним делом нашег друштва, уложити напор да се такав амбијент измени. Надам се и верујем да ћемо пре или касније схватити да не можемо једни без других те да ће се атмосфера поправити.

Како оцјењујете сурадњу Српске Православне Цркве с представницима Срба у Хрватској?

На том плану нисам био задовољан затеченим стањем. Самим тиме, сматрао сам да сарадњу неизоставно треба унапредити. Тако да сада на разним пољима сарађујемо са свима, без предрасуда. Иако ће други можда боље оценити тренутачну ситуацију, мислим да смо подигли ниво међусобног поверења и да, где год је то потребно и могуће, радимо и наступамо заједно. Притом, различити политички и сваки други погледи нису и не смеју бити препрека за постизање заједничког циља, а то је међусобно духовно и национално повезивање и јединство, неговање сопственог идентитета и културе, али и природна интеграција, никако и асимилација у хрватско друштво и државу. Знам, са дубоким болом, да су хрватско-српски односи обележени многим ирационалним трагичним догађајима. У исто време, хрватско друштво и култура су незамисливи без српског народа и бројних великих његових синова, који су једнако били и хрватски. Само онда када смо као народ јединствени, чак и када мислимо различито, можемо бити достојни наследници таквих светлих примера. Црква је најчвршће и, ако хоћете, најдемократскије везивно ткиво. Стога ради добра свих, као митрополит у Загребу осећам огромну личну одговорност на пољу сарадње, пре свега са српским институцијама, али и са свим чиниоцима и факторима свеукупне хрватске стварности.

Зашто је важно да Срби изиђу на изборе за Сабор?

Још од античке Грчке гласање и избори су израз бриге за опште добро, за добро заједнице и појединца. Данас многи људи не гласају јер сматрају да не могу утицати на шире друштвене и политичке околности. Међутим, варају се – својим негласањем итекако утичу на резултате избора. Зато сматрам да сваки грађанин, без обзира на националну и верску припадност, треба да искористи своје право и да по савести гласа. Важно је да и сваки Србин изађе на изборе, јер на тај начин не препушта другима да у потпуности одлучују о њему.

Зашто је за Србе важно гласање у XII., мањинској изборној јединици, али и на опћој листи у IX. изборној јединици, која покрива Лику и дио Далмације?

Колико разумем, представници Срба и водећа странка желе да повећају број заступника и тиме ојачају снагу у Сабору, шта је, с обзиром на број Срба у Хрватској и проблеме са којима се суочавају, по мом мишљењу оправдано.

Хоћете ли и ви гласати?

Немам дилему, изаћи ћу на изборе и гласаћу. Мада ми није проблем, не би било умесно да јавно говорим кога ћу бирати. То би се могло схватити као утицај на моје сународнике, шта никако не желим. Избор сваког појединца мора бити самосталан и у сваком смислу слободан.

Зашто је важно и да се што више Срба у Хрватској изјасне као припадници те националности, не само за изборе него и у другим ситуацијама?

Постоје многи субјективни и објективни разлози због којих велики број Срба крије своје национално порекло. Да би током изборног процеса Срби открили ко су, неопходно је да се увек негује национални идентитет. Без тога Срби губе, али и хрватско друштво уопште, сигуран сам. Губи демократија. Демократичност и поштовање слобода свих грађана увек су ми били најважнији критеријум друштва, али и поступање приликом избора.

Извор: Портал Новости, Ненад Јовановић

Од пријатеља сам добио обраћање Недељка Вујића које је у два наставка објављено на порталу франкфуртских ”Вести”. У покушају да отвори полемику са високопречасним протојерејем-ставрофором Василијем Томићем, Вујић је два пута поменуо и моје име и то веома некоректно и у контексту који не одговара истини. Наиме, Вујић тврди да се, приликом боравка Комисије Светог Архијерејског Синода у Епархији канадској, приликом другог боравка чланова Комисије у манастиру у Милтону ”представио у ходнику проти Џомићу” и да је том приликом рекао да ”слободно дођу (Комисија – прим. В.Џ.) да се виде чињенице или да га ту саслушамо”. Даље, наводи да ”нису (Комисија – прим. В.Џ.) хтели ни једно ни друго. Чињенице нису интересовале проту Џомића и Комисију”.

Пре свега, дужан сам да истакнем да до сада нисам реаговао на бројне неистине које су на рачун Комисије Светог Синода изношене у јавност од стране острашћених и лица интересно повезаних са Епископом г. Георгијем и то најчешће преко антицрквених сајтова. Нисам реаговао због тога што су неистине износиле особе које нису упознате са доказима на око 800 страница које је Комисија савесно и одговорно прикупила током боравка у Канади, као и са Извештајем Комисије Светом Синоду. Међутим, Вујић није особа којој чињенице, барем у делу који се тиче његове приватне фирме ”Манастирске свеће” и дугогодишњег монополског пословања са Епархијом канадском, нису непознате. И због тога овом приликом одговарам, али не ради њега него ради сведочења истине честитом православном народу Божијем у Канади.

Недељко Вујић као добар трговац свећама уз кумовску подршку вешто влада цифрама, посебно кад му се обезбеди монополска позиција, али тај дар, како се види, нема када је у питању све друго осим рачуна, дугова и димензија свећа. Тачно је да ми је при одласку из манастира, после завршетка шесточасовног састанка Комисије са селективно позваним или, прецизније, ”подобним” члановима Епархијског савета и особама које нису чланови тог црквено-самоуправног тела, Вујић пришао у ходнику и представио се. Понудио је да извршимо преглед пословања његове приватне фирме.

Вујић је своју ”великодушну понуду” изнео мени, а не Комисији, непосредно уочи одласка синодске Комисије. И то на ходнику после завршеног састанка! Напред наведено довољно говори. Комисија је на састанку свакоме од присутних омогућила да се обрати и слободно изнесе своје виђење постојећих и нагомиланих проблема у Епархији канадској. Недељко Вујић је ”јуначки” ћутао током тог шесточасовног састанка на коме је био присутан. Није се јављао за реч, а нико му није бранио да се јави нити га је онемогућио да говори.

Вујић је, како се види из његовог обраћања, знао за раније планирани састанак Комисије са лаицима у манастиру и зато је и дошао. Све и да је имао добру намеру могао је Комисији да припреми и уручи материјал о пословању са црквеним општинама. Имао је прилику и преко тадашњег секретара Епархије, који је комуницирао са мном током боравка Комисије, да, на исти начин као и други, затражи разговор са Комисијом. Комисија је свакоме ко се обратио за разговор изашла у сусрет без обзира да ли је имао критике или похвале у погледу стања у Епархији канадској. Уместо да се на састанку са Комисијом јавио за реч и рекао све што има у вези његовог дугогодишњег бизниса са свећама, а посебно о кулоарским причама које сада наводи, Вујић је после завршетка састанка, и то у ходнику, неформално хтео са мном да разговара и то ноћ уочи одласка Комисије из Канаде.

Одговорио сам му веома кратко и навео да Комисија нема ни право ни мандат да проверава пословање приватних фирми, па ни његове, у Канади. Уосталом, и Владика г. Георгије је више пута саопштио да је фирма ”Манастирске свеће” приватна фирма. Када су чланови Комисије тражили на увид документацију о пословању са Вујићем, добили су одговор да је то приватна фирма и да ти подаци Комисији не могу бити стављени на увид. Комисија је имала задатак да утврди да ли је та фирма црквена и да ли сав приход, како је Епископ г. Георгије тврдио у својим актима, остајао Епархији.

Комисија је на основу прикупљених доказа утврдила поражавајуће чињенице. Црквена установа ”Манастирске свеће” је основана 16. марта 2001.г. као црквена фирма, а њен први директор је био Епископ г. Георгије. Њено седиште је приликом оснивања било у манастиру. Неспорно је (на основу пронађеног чека из 2001.г.) утврђено да је Епархија канадска од својих новчаних средстава извршила уплату трошкова регистрације, а неке машине су добијене као прилог Цркви, а не Вујићу. Црквена установа ”Манастирске свеће” је, како се види из регистрационих докумената државе Канаде, 2003.г. прешла у приватну својину породице Вујић. Чуди ме да макар нису променили назив, па да је уместо ”манастирске свеће” названа ”Приватне свеће породице Вујић”.

Дакле, црквена имовина је отуђена, а доказ о отуђењу у виду уговора о купопродаји између Епархије и Вујића Комисији, и поред захтева, није стављен на увид! Комисија је о промени власника – од Епархије до Вујића – имала необориве чињенице, тј. оригинална документа из државног регистра о тој црквеној фирми која је, неком чудном акробатиком, постала приватна својина породице Вујић. Било би смислено да Вујић одговори како је постао власник црквене установе, да покаже правни основ стицања права својине над том ”фирмом” и да објави доказ о извршеној уплати за стицање права својине над ”фирмом”, а не да нам објашњава цене свећа и тако замајава јавност. Осим скандалозног стицања приватне својине над црквеном установом, породица Вујић је стекла и монополску позицију у том послу у Епархији канадској. Црквене општине су биле обавезане да свеће искључиво набављају од Недељка Вујића.

Комисија је непобитно, и то из аката Епископа г. Георгија и Епархијског управног одбора, утврдила да је та фирма годинама свештеницима и црквеним општинама приказивана као ”наша”, тј. црквена, а да то у стварности од 2003.г. није било тако. Постоје и акти у којима се тврди да сав приход од свећа припада Цркви (нпр. акт обраћања Епископа г. Георгија свештенству од 4. јануара 2012.г. или акт ЕУО бр. 79 од 10. новембра 2014. године – наводим само ова два како би се видело да су црквене општине обмањиване да је реч о црквеној установи и да сав профит остаје Епархији). Такође, напомињем да је Епископ г. Георгије пред Комисијом изјавио (што је и тонски забележено уз његову сагласност) да Епархија канадска нема никакав уговор о пословној сарадњи са том приватном, монополском некад црквеном, а од 2003.г. приватном Вујићевом фирмом. Метод рада у овом случају је био ”кумовски – на реч” као да је црквена имовина нечија бабовина!

Важно је да се зна и то да је та приватна, монополска Вујићева фирма на свом меморандуму (а имам их на десетине) годинама неовлашћено користила не само црквени назив него и грб СПЦ и ознаку S.O.D., тј. Српска православна епархија као скраћеницу на енглеском језику. Зашто Вујић све то прескаче да наведе? Зар то нису чињенице које је Комисија утврдила? Зар то не сведочи да су Комисију и свештеника Велибора Џомића као њеног члана итекако интересовале чињенице и докази? Комплетни докази о напред наведеном се и данас налазе у архиви Светог Синода у предмету Епископа г. Георгија.

Недељко Вујић је, приликом првог помињања мог имена, прескочио чињенице, а у наредном случају је измислио причу. Од свега је тачно да смо се у мају месецу ове године, опет у ходнику, али у Патријаршији, случајно срели. Љубазно сам га поздравио и успут му куртоазно рекао да ми је жао што приликом кратког сусрета у манастиру нисмо имали прилику дуже да попричамо. Вујић је неразговетно одговорио и одмах се удаљио. Никакве друге приче није било.

Разумем ”огорчење” и накнадну памет Недељка Вујића, јер је изгубио монополску позицију, добре привилегије и велике новчане приходе које је 12 година стицао ”на реч” захваљујући своме куму Епископу г. Георгију. Комисија Светог Синода је заиста ”крива”, али само због тога што су је, како се види из изложеног, интересовале чињенице и докази, а не замајавање и празне приче Недељка Вујића и сличних интересно повезезаних типова.

Протојереј-ставрофор др Велибор Џомић

http://www.istocnik.ca/sr/2015/10/%D0%BF%D1%80%D0%BE%D1%82%D0%BE%D1%98%D0%B5%D1%80%D0%B5%D1%98-%D1%81%D1%82%D0%B0%D0%B2%D1%80%D0%BE%D1%84%D0%BE%D1%80-%D0%B4%D1%80-%D0%B2%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D0%B1%D0%BE%D1%80-%D1%9F%D0%BE%D0%BC%D0%B8/

Преминуо митрополит Дабробосански НиколајФото: РТРС

У храму Светих Петра Дабробосанског и Василија Острошког Чудотворца у Богословском школском центру на Велечеву код Фоче, као и у свим храмовима митрополије дабробосанске биће служене заупокојене литургије.

Тијело блаженопочившег митрополита дабробосанског Николаја биће у велечевском храму.

Након заупокојене литургије коју ће са свештенством служити владика захумско-херцеговачки и приморски и замјеник митрополита дабробосанског Григорије, тијело блаженопочившег митрополита око поднева биће превезено у манастир Добрун, гдје ће бити сахрањен у петак.

Преминуо митрополит дабробосански Николај (фото: РТРС)

Блаженопочивши митрополит Николај шездесети је митрополит дабробосански на чији трон је изабран 1992. године. У шедесет и двије године свештеномонашког и 42 године епископског служења Српској православној цркви истакао се као велики просветитељ, градитељ, обновитељ црквеног и духовног живота. Од 1973. до 1978.године био је владика аустралијско-новозеландски, након чега је изабран за владику далматинског гдје се задржао до избора у светосавски трон митрополита дабробосанских.

Блаженопочивши митрополит Николај чије је свјетовно име Гојко Мрђа рођен је у Крњој Јели код Босанског Петровца 30. августа 1927. године. Школовао се у Сремској Паланци, а 1946. године уписао је Богословију у Призрену. 1953. године примио је монашки постриг.

Завршио је Богословски факултет у Београду који му је због изузетног доприноса развоју богословља и науке додијелио 1999. године титулу почасног доктора наука, а исту титулу добио је и од Универзитета у Источном Сарајеву 2007. године. Носилац је више црквених и свјетовних одликовања.

http://www.rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=173567

Зато тражимо да надлежни министар унутрашњих послова г. Рашко Коњевић и директор Управе полиције г. Славко Стојановић хитно испитају случај и обавијесте јавност ко је наредио, из ког разлога и ко су људи који су опсадирали и оскрнавили Храм Христовог Васкрсења, из кога су се увијек слале поруке мира и љубави. Тако су мошти које се чувају у овом Храму, Светог апостола Петра, Свете равноапостолне мученице Текле, Светога Теодора Тирона, Светог ђакона светог Василија Острошког и других, умјесто благословеним миром биле натопљене сузавцем и димом. Ако овоме додамо и чињеницу да је велики број полицајаца и њихових породица управо у овоме Храму примио Свету тајну крштења и вјенчања, онда се заиста питамо ко су били и одакле униформисана лица те вечери са упереним пушкама према Храму. Ова ситуација, са разлогом, узнемирила је стотине вјерника који су дошли на недјељну Литургију и са невјерицом и ужасом гледали све оно што се догодило осјећајући још увијек присуство сузавца у Храму и остатке испаљених чаура.

Овакав однос према светињи Божијој не може донијети добро ни држави, ни друштву, ни једном појединцу, ни њиховим породицама, напротив…

Зато, молећи се Васкрсломе Господу, који и у ове наше дана прима ране и клинове, да уразуми све оне који су одговорни за овакво стање, да овоме народу подари мир, братску љубав и слогу и да се овако нешто никад и нигдје не понови. У исто вријеме, молимо се Светом Василију Острошком и Светом Петру Цетињском да опросте онима који су испаљивали десетине сузаваца и шок бомби на ову најљепшу и највећу светињу у Црној Гори и шире, ријечима распетога Христа: Опрости им Боже јер заиста не знају шта чине.