- „Добар иконописац је пре свега добар верник, човек који схвата шта је исход сваког смисла, шта је суштина живота и који успе да то преточи у форму, коју називамо икона. А то Данијела јесте“, истиче презвитер Драган Стокин.

Ауторка изложбе, Данијела (Станкић) Киш од своје четврте исказује љубав према уметности, слика, црта и ваја. Вајала је и радила као наставник ликовне културе у три суботичке школе, док јој је то здравље дозвољавало. Због аутоимуне болести, која узрокује парализу целог тела, морала је да оде у пензију, али то је није спречило да се бави уметношћу.

- „Како јој је тело слабило, тако јој је, чини ми се, дух јачао, а и све нас је јачала“, потврђује речима Данијелина мајка, Марица Станкић. „Када је престала да слика уљем, акрилним бојама и темперама почела је да ради иконе графитном оловком, без померања руке, док је могла руку да стави на сто. Таквих је десет радова изложено у Савременој галерији“, додаје Марица Станкић.

Како је болест напредовала, а болови постајали све јачи Данијела је наставила да слика, али сада само делом палца на телефону.

- „Када се минијатуре, настале на такав начин увеличају, види се да је реч о правим иконама, у којој се појављује искрица живота. Свака икона у себи има и показује, колико један човек, уколико заиста живи за ту сушт живота, без обзира у каквој животној позицији био, има дух, надахнуће, енергију благодети Духа светога коју утаче и претаче у наш живот, овакав какав јесте, посрнули и пали.“, каже отац Драган и додаје „Свака икона сведочи, колико је у Данијели радости и живота и свега онога што људски живот чини квалитетним, за разлику од многих здравих људи, који живе у изобиљу, Данијела се показује као много здравија, свеснија, радоснија и испуњенија животом“.

Изложба „Икона“ ће, у Савременој галерији, бити отворена до 18. децембра.

Извор: Епархија западноевропска

• Видео
  

|http://www.spc.rs/sr/monahinje_iz_zhiche_u_parizu_0

Извор: http://beseda.rs/prezviter-milenko-jelovac-savremene-informacione-tehnologije/

На Преображење 1946. године у Оџацима, владика Иринеј био је брутално нападнут приликом доласка на освећење храма у Оџацима. Комунистички активисти су још на железничкој станици бацали камење на пристиглог владику, који је озбиљно повређен. Уз помоћ пратње и кочијаша, владика је успео да умакне руљи.

Ту, међутим, није био крај овом несретном и трагичном догађају. Када је владика кренуо у челу литије око храма са свештенством и верницима, исти су насрнули поново. Севнула је камена коцка, која је погодила владику у главу, од чега се срушио на земљу, том приликом га је заштитио ђакон Ружић и спасао од сигурне смрти. Ђакон је задобио тешке повреде, а свештеник Миленко Цвејанов је био избоден ножем, али је ипак преживео напад. Владика Иринеј је задобио тешке повреде са трајним сушењем кичмене мождине, те је све до своје смрти 1955. године, провео у болесничкој постељи. Сахрањен је на Благовести 1955. године у Новом Саду.

- На моју иницијативу, а уз помоћ верника и Управе за црквене и верске заједнице Министарства правде Србије, који су обезбедили новчана средства, подигли смо спомен-бисту епископу бачком Иринеју Ћирићу -рекао нам је оџачки парох Бранислав Вујиновић. - Ово је у неку руку дуг Оџачана да бар делимично скину срамоту са себе и одуже се бар на овај начин, за трагичан догађај пре 69. година.

Предложено је и да једна улица у Оџацима добије име епископа Иринеја Ћирића. Бисту је израдио Борислав Арамуш, академски вајар из Новог Сада, а постоље спомен бисте донирао је оџачки каменорезац Миле Вученов .

Епископ Иринеј Ћирић је рођен у Сремским Карловцима 1884. године, а школовао се у Новом Саду, Москви, Бечу. Бавио се песништвом, иконографијом, белетристиком и преводилачким радом. Преводио је са јеврејског (хебрејског), латинског, грчког, руског, немачког и мађарског језика. Мађарске окупационе власти прогониле су га током Другог светског рата, али злостављање се наставило од нових власти по ослобођењу.

Извор

У недељу, 6. децембра 2015. године, у храму испуњеном Србима и Грузинима, владика Сава је, уз саслуживање оба грузијска свештеника и српског проте Обрада, одслужио свету Литургију на којој су се причестили многобројни верници. Владика је овом приликом истакао да су српски и грузијски народ како браћа по вери тако и браћа по патњи обзиром на њихове дуге и страдалне историје. Своју захвалност Владика је изразио Његовој Светости Патријарху српском г. Иринеју, Црквеној школској општини Светог Симеона и проти Обраду на гостопримству и љубави.

Овај дан биће посебно уписан у историјским књигама Грузијске Цркве на овим просторима јер је управо тај дан основана парохија и постављен свештеник на службу. Прота Обрад је овом приликом, у име Црквено-школске општине, проти Василу поклонио свештену одежду са жељом да у њој служи на многаја љета на спасење своје и поверених му парохијана.

Након свете Литургје за све присутне је послужен ручак у заједничкој припреми српских и грузијских сестара. Вернци су остали у сали до касно поподне проводећи време у разговору са Владиком и свештеницима и размењујући искуства стечена у животу и раду Цркве у емиграцији.

Извор: Епархија канадска

• Вести из сестринских цркава
  

који би био усклађен са Европском конвенцијом о људским правима и другим међународноправним актима који регулишу право на слободу мисли, савјести и вјероисповијести. У том погледу, Црква је током претходних година предузела бројне активности кроз организовање више научних скупова и стручних дијалога на тему остваривања права на слободу вјероисповијести и односа државе са црквама и вјерским заједницама на којима су учествовали бројни правни експерти из те области. У закључцима са тих скупова је увијек јасно наглашено да Православна Црква у Црној Гори не тражи за себе привилегије, посебан правни статус и да се не залаже за дискриминацију него да је њен циљ да се у нови закон имплентира начело кооперативне одвојености цркава и вјерских заједница од државе и да се примијени најбоља пракса савремених европских држава.

Православна Црква је 2012. године обавестила Владу Црне Горе о неопходности припреме и доношења новог закона и изразила своју заинтересованост да делегира једног стручног представника у Радну групу за припрему Предлога закона. Тадашњи министар правде и људских права Душко Марковић, сада потпредсједник Владе, својим актом од 25. јуна 2012. године је исказао разумијевање за укључење представника Православне Цркве и других вјерских заједница у процес припреме Предлога овог закона и изразио вјеру да ће се у међусобном повјерењу и разумијевању наћи најбољи начин за учешће представника вјерских заједница у изради овог веома важног правног акта. У међувремену, формирана је нова Влада, а дужност министра за људска и мањинска права је преузео актуелни министар Суад Нумановић, иначе љекар по професији.

Митрополија је 2013. године својим званичним актом обавијестила Министарство о свом захтјеву да делегира једног стручног представника у састав Радне групе за израду закона. Министарство није одговорило на тај акт. У међувремену, министар Нумановић је јавност више пута обавијестио да ће и стручни представници цркава и вјерских заједница бити укључени у састав Радне групе. И поред тога, министар Нумановић је својим решењем од 11. јула 2014. године формирао Радну групу за израду Предлога закона о слободи вјероисповијести. Радна група је искључиво састављена од представника Владе. Министарство своју одлуку није објавило, а јавност је за њу сазнала крајем 2014. године.

Министарство је у процес припреме Предлога закона ушло без адекватне Стратегије и Акционог плана већ само са унилатералном Информацијом која је достављена Влади 2014. године. Одступило се од праксе која је примјењивана и која се, осим у овом случају, примјењује увијек када се доносе прописи из области људских права.

Осим што у Радну групу нису укључени представници заинтересованих страна - цркава и вјерских заједница, Министарство је Радну групу формирало противно важећој Уредби о начину и поступку остваривања сарадње органа државне управе са невладиним организацијама из 2012. године. Цивилни сектор није обавијештен о припреми овог закона јавним позивом. Такође, ниједан експерт изван састава Владе није укључен у Радну групу. Данас се на челу Радне групе налази историчар др Драгутин Паповић, који је докторирао на тему идеологије Савеза комуниста Југославије. Радна група је, дакле, формирана нетранспарентно и на начин који је противан важећим прописима и досадашњој пракси. Министарство је већ на почетку овог процеса порушило све основе међусобног повјерења и добре намјере.

У току припреме Нацрта закона, Министарство је са представницима наше Цркве отворило разговоре о потписивању Уговора. Док су се водили ти разговори, иза леђа јавности и заинтересованих страна је припреман Нацрт закона.

Консултативни процес са представницима цркава и вјерских заједница у организацији Министарства је био све осим онога што тај процес подразумијева. Одржан је само један састанак (23. фебруара 2015. године) на коме су наши представници од представника Министарства начелно обавијештени да ће се радити на припреми Закона. Представници Министарства су том приликом изнијели своја начелна размишљања и дилеме без упознавања представника наше Цркве са конкретним резултатима рада Радне групе.

Влада Црне Горе је, противно одредбама свог Пословника, утврдила Нацрт закона 30. јула, Министарство је за јавну расправу одредило вријеме колективних годишњих одмора. Министарство је покушало да утицај јавности сведе на минимум у току јавне расправе. У Програму јавне расправе било је предвиђено одржавање само 3 округла стола. Иако је интересовање јавности за овај закон било на високом нивоу, посебно због великог медијског третмана тог акта, Министарство није искористило ниједну другу могућност за упознавање јавности са садржајем Нацрта закона. Округли столови Министарства нису адекватно организовани - одабране су мале сале, а округли столови су заказивани у току радног времена што је изазвало револт грађана због онемогућавања присуства и приступа округлим столовима у јавној расправи. Радње које је Министарство предузело прије се могу назвати симулацијом јавне расправе у којој је јавности, тј. грађанима кордонима полиције онемогућаван приступ јавној расправи. Нацрт закона о слободи вјероисповијести је први такав акт који је са полицијом штићен од јавности у току јавне расправе.

Наша Црква је 1. септембра 2015. године у Подгорици организовала стручни округли сто на који су позвани представници других цркава и вјерских заједница, представници државних органа и правни стручњаци. Округли сто је успјешно одржан, а своје реферате о Нацрту закона је изнијело преко 30 учесника. Представници Министарства се, иако уредно и благовремено позвани, нису одазвали позиву да присуствују и учествују на том округлом столу. На округлом столу су усвојени закључци који су достављени Министарству, али на њих до данас није одговорено.

У току јавне расправе су се појавили и тајни документи са којима ни заинтересоване стране, ни јавност, и поред уредно достављених захтјева не могу да буду упознати. Наиме, Влада је Министарству наложила да формира експертски тим који ће пратити јавну расправу. Министар је ту одлуку без икаквог разлога прогласио тајним податком. Тајним податком је проглашена и одлука Владе о продужењу јавне расправе и о томе постоје докази државних органа. У том периоду, Министарство није предузело ниједну активност, а одбило је и више позива телевизијских станица са националном фреквенцијом за јавну дебату о Нацрту закона.

Наша Црква је, схватајући важност тог закона и антиевропска решења која садржи, предузела бројне активности током јавне расправе. Наши експерти су саставили примједбе на 80 страница, а Министарству је од православних манастира, црквених општина, свештеника, чланова црквених одбора и других црквених установа достављено око 4.500 примједби у писаној форми, као и преко 30.000 потписа грађана који су захтијевали да се Нацрт закона повуче из процедуре и процес врати у законите токове са новом Радном групом у коју би били укључени представници заинтересованих страна, цивилног сектора и експерата.

Министарство је, сходно Програму јавне расправе, било дужно да на својој интернет страници и на порталу електронске управе објави извјештај са јавне расправе до 7. октобра, али то ни до данас није учињено.

Сумирајући напријед наведено, несумњиво се утврђује да је Нацрт закона припремљен на нетранспарентан, дискриминаторан и противправан начин и без потребног дијалога. Министарство до данас није одговорило ни на једно од стотина постављених питања у вези Нацрта закона.

О неусаглашености Нацрта закона са међународноправним актима о људским правима и правним поретком Црне Горе је довољно речено у Примједбама које су достављене Министарству и које су преведене на енглески језик.

Нацрт закона не одговара друштвеној стварности Црне Горе, уз њега није достављено образложење и практично је непримјенљив. Њиме се на најгрубљи могући начин задире у унутрашње устројство цркава и вјерских заједница, прекомјерно се ограничава и индивидуални и колективни аспект слободе вјероисповијести, укидају раније стечени правни субјективитети, прекида континуитет њиховог вишевјековног постојања и атакује на њихова својинска права над сакралним објектима и непокретностима које им припадају и над којима имају право својине. Одредбама из Нацрта закона се суштински поништавају одредбе из уговора које је Влада Црне Горе потписала са Римокатоличком црквом и Исламском заједницом. Примједбе наше Цркве су готово идентичне са примједбама Римокатоличке цркве и Исламске заједнице. Дух Нацрта закона је такав да је суштински супротстављен духу одредбе из чл. 17. ст. 3. Лисабонског уговора.

На крају, још једном исказујући заинтересованост за доношење новог Закона о слободи вјере и правном положају цркава и вјерских заједница, сматрамо да је веома тешко да се постојећи текст Нацрта закона усклади са међународноправним актима о слободи вјероисповијести, Уставом и законима Црне Горе и друштвеном реалношћу. Несумњиво је да постојећа Радна група у којој нема ниједног експерта из ове области то није у стању да уради без стручне подршке представника заинтересованих страна, цивилног сектора и експерата из земље и иностранства.

СПЦ

У овом селу, у коме живи неколико стотина Срба, у раним јутарњим часовима 7. децембра 2015. године непозната лица су напала рафалном паљбом неколико српских кућа и демолирала споменик жртвама рата и послератног терора. Само пре шест месеци овај споменик је такође нападнут молотовљевим коктелом, али нападачи још нису пронађени. Нови напад је изазвао велику забринутост житеља овог села, које је једино српско село које није уништено и етнички очишћено од стране албанских екстремиста након завршетка оружаног конфликта 1999. године у овом делу Метохије. Након напада екстремиста 2003 године, када је отворена рафална паљба, у којој је страдало двоје српске деце на реци Бистрици, а више њих рањено, овај терористички напад, у коме на сву срећу нико није страдао, показује да преостали Срби у Метохији и даље остају мета екстремиста.

Јутрошњи напад је такође и најозбиљнији етнички мотивисани напад на Србе последњих месеци и показује да безбедносна ситуација на Косову и Метохији измиче контроли локалних институција које нису у стању да пруже сигурност грађанима. Неспремност полиције и локалног судства да разреши бројне инциденте и нападе на малобројне српске повратнике претходних година, створила је атмосферу безакоња који ствара простор за нове нападе и наставак терора над преосталим Србима на Косову и Метохији.

Епископ Теодосије упутио је захтев Косовској полицији и КФОР-у да учине све како би се предупредили нови напади на Србе. Све учесталији етнички мотивисани инциденти на Косову и Метохији угрожавају будућност не само Срба на овом простору, већ и свих грађана без обзира на њихово порекло, те сведоче о забрињавајућој ситуацији која прети да ескалира.

Призрен-Грачаница, 7. децембар 2015. године

Дана 7. децембра у 2.50 часова непозната лица отворила су рафалну ватру из аутомобила који је пролазио кроз српско село Гораждевац у општини Пећ. Према речима једног од очевидаца реч је о џипу који је возио 10-15 км на сат. Нападачи су најпре пуцали на споменик жртвама рата и страдалим дечацима пострадалим у терористичком нападу на реци Бистрици 2003. године, наневши велика оштећења. Настављајући пут кроз село отворили су ватру на аутомобил Србољуба Колашинца који је у потпуности изгорео, а потом су осули паљбу на кућу Саше Петровића. Нападачи су пуцали на више других објеката и једну трафику.

Полиција и ватрогасци су одмах изашли на лицу места. Иако нико у овом терористичком нападу није повређен, житељи овог српског села су озбиљно узнемирени јер се сличан напад догодио пре 9. јула ове године када је такође из аутомобила у покрету нападнут споменик жртвама рата на који је бачен Молотовљев коктел. Починиоци овог као и бројних других напада на ово село и друга српска насеља и повратничке куће на простору Пећког округа никада нису пронађени.

Извор: Епархија рашко-призренска

• Косово и Метохија
  
• Епархијска саопштења
  

Овим су оцјене да антисрпска хистерија све више добија замаха у Црној Гори добиле још једну конкретну потврду. Портал „Аналитика“ важи за провладин медији, а основао да је садашњи главни уредник „Побједе“ Драшко Ђурановић. На сцени је, такође, и политика двоструких аршина. Подсјећамо да је припадник „Србадије барске“ Дарко Милић ухапшен због бенигне фотомонтаже премијера Мила Ђукановића објављене на Фејсбуку.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

– Он је као Илија Рајачић рођен 1785. године у личком селу Лучане, код Бриња. Завичај никада није заборавио па је, много година доцније, титули барона коју је добио од бечког двора дододао суфикс „брињски“ – каже, за „Новости“ историчар Жарко Димић.

Димић је један од приређивача Рајачићеве аутобиографије „Описаније живота мога“. А цео тај живот је, заправо, био једна велика и предана борба за српску цркву и српски народ.

– Тадашњи митрополит Стефан Стратимировић је Рајачића за епископа далматинског хиротонисао 1829, у време најжешћег покатоличивања Срба у Далмацији, Лици, Кордуну, на Банији… Овај је, до тада невиђеном храброшћу и истрајношћу, успео тај процес да заустави. До те мере је био трн у оку „царствујушчој Вијени“ да је она од Стратимировића тражила да га повуче из тих крајева, што је он на крају морао да уради – додаје Димић.

Поред сачуваног народа, Рајачић је, пре него што је премештен у Сремске Карловце, у Шибенику оставио и Богословију коју је основао 1833. Из ње су, већ неку годину касније, изашла и два потоња митрополита црногорска – Ђорђе Николајевић и Висарион Љубиша. Он сам је Стратимиорвића на трону у Карловцима заменио 1842.

– Тада је још био митрополит, да би 13. маја бурне 1848, на Мајској скупштини у Карловцима, на којој је проглашена Српска Војводина, био изабран за патријарха и стао на њено чело – каже Димић.

Та и наредне године ће показати сву Рајачићеву величину, али и насвакидашњу личну храброст. Мада духовни поглавар, он се није устезао да учествује у бојевима са Мађарима и јуриша буквално на топовске цеви.

– Из њега је проговорио љути Крајишник и опробани ратник. Рајачић је, наиме, 1809. био студент универзитета у Бечу, а кад је Наполеон кренуо на хабзбуршку престоницу одмах је, као сам пише у биографији, оставио перо и латио се оружја и учествовао у крвавим борбама.

Захваљујући његовој дипломатској вештини, двор ће, мада нерадо, Српску Војводину званично признати 1849. Рајачић ће учинити све да она опстане. Упркос томе, неће успети да спречи њено укидање 1860. и то никад неће прежалити, Са тим непреболом ће се, у Карловцима, упокојити годину дана доцније.

Уз све друго, Рајачић је, открива за наш лист Сузана Миловановић из Музеја Војводине, био изузетан естета. Подигао је нови патријаршијски двор који је био устројен на принципима и нивоу дворова у Бечу или Паризу, а сребрнина коју је за собом оставио и данас важи за престижну и ван наших граница.

– Реч је о есцајгу и другим предметима ручно израђеним у најчувенијим бечким радионицама попут „Кинклофа“, „Рајнера“, „Виртла“ или „Виндершпека“. У нашем музеју се чува тачно 101 комад откупљен од наследника – прецизира Миловановићева.

Остало је забележено да је у том есцајгу служен и свечани ручак 1852, приликом једине посете цара Фрање Јосифа Карловцима. Рајачић, иначе, није имао свог потомства, али је преузео бригу о деци свог рано преминулог брата Исака, пре свих о синовцу Александру, царском мајору и учеснику Мајске скупштине. За Александра је подигао велелепну кућу у којој је данас карловачки музеј, а коју је овај, у знак захвалности, по стричевом световном имену, назвао „Илион“.

Жарко Димић

Ни он, међутим, није имао деце, па данас у Карловцима нема директних потомака чувене породице. Има их, међутим, у Вуковару, јер је патријархова синовица Јелисавета била удата за чувеног велепоседника Алексу Пауновића, уз остало власника тамошњег хотела „Гранд“ или Радничког дома, у којем ће, после Првог светског рата, бити основан КПЈ.

Рајачић је, иначе, у Лици било доста често презиме, па има и патријархових даљих сродника и сви се, наравно, поносе својим великим претком.

Патријаршијски двор у Сремским Карловцима који је подигао Рајачић

По укусу Брозових

Једино што је од предмета породице Рајачић сачувано у карловачком музеју јесте раскошна трпезаријска гарнитура. Она је, истина, после Другог светског рата била пресељена у „Титове салоне“ на Петроварадинској тврђави, али је средином деведесетих враћена у „Илион“. Карловачко предање каже да је Рајачићев сребрни есцајг за чак 60 особа његова земљакиња Јованка Броз својевремено поклонила етиопском цару Хајлу Селасију, али за то нема никаквих конкретних доказа.

Митрополије Црногорско-приморска

02 / 12 / 2015

Да цела ствар буде још трагичнија, из Врховног државног тужилаштва потврђено је неким медијима да Основна државна тужилаштва у Никшићу и Подгорици истражују околности под којима је, наводно, Српска православна црква преписала на себе манастире Острог и Косјерево, а на шта је у кривичној пријави указала Невладина организација под називом „Црногорска православна црква“.

„У Основном државном тужилаштву у Никшићу, у предмету формираном по кривичној пријави ЦПЦ против одговорних лица Управе за некретнине филијала у Никшићу, због наводног незаконитог уписа вјерских објеката на Српску православну цркву, поступак је у фази извиђаја. Након комплетирања додатно тражене документације и прикупљених обавештења биће донета одлука у предмету“, саопштено је из кабинета Врховног државног тужиоца, преносе медији.

Акција Мираша, покушаја отмице српских светиња датира годинама уназад. Он је чак лобирао и код актуелне власти да се отме имовина СПЦ и додели његовој невладиној организацији под називом „ЦПЦ“. Током Божићних празника прије неколико година је чак иступио и у медијима са тврдњом да је добио, наводно, уверење да ће како је казао „власт да врати имовину ЦПЦ-а“, што је изазвало бурне реакције.

Ипак, на Мирашеве „жеље“ и „наде“ и „обећања власти“, одговорио је митрополит Амфилохије, који је том приликом поручио…

„Њему и било коме другоме они који обећавају, без обзира ко су, могу да обећавају своју очевину и своја предузећа а никако не могу да обећавају и да дају оно што не припада ни њима нити припада онима који би на насилан начин, против законито, захтевали и тражили храмове Божије, за које се зна коме они припадају и коме су припадали вековима, и храмови и имовина. Онај ко му обећа нека му обећа и нека му да оно што је сам стекао, на поштен начин или оно што је опљачкао од народа, нека му то да ако већ мисли да треба нешто да му се да. Оно што није њихово нити његово нити може бити његово, не могу дати“, поручио је Митрополит.

Он је такође додао да Божији храмови не могу се дати неком ко није свештено лице нити припада православној цркви, и ако он тако нешто тврди.

Митрополије Црногорско-приморска

30 / 11 / 2015

Саслуживали су Преосвећени Епископи захумско-херцеговачки г. Григорије, рашко-призренски г. Теодосије, тимочки г. Иларион и франкфуртски и све Немачке г. Сергије, уз многобројно свештенство и свештеномонаштво из више Епархија наше помесне Цркве. Богослужењу је присуствовало око осамсто верника - са четири аутобуса на славско сабрање дошли су Ђаковчани, Источани, Пећанци и Дечанци, са три аутобуса Црногорци, са по једним Војвођани и Призренци. Пристигле су и веће групе верника из Тиране, Крушевца, Осојана и Гораждевца. Богослужење су духовно украсили монаси и монахиње из Сопоћана, Ђурђевих Ступова, Светих Архангела, Зочишта, Сукова, Поганова, Букова, Пећке Патријаршије, Девича, Жупе, Бешке, Граца, Кончула, Ждребаоника, Гориоча... Патријарх је рукоположио професора Призренске богословије г. Душана Ђаковића у чин ђакона, а орденом Светог Саве одликовао православног свештеника Нектарија Серфеса из САД, великог пријатеља српског народа који годинама прикупља помоћ за сиромашне породице на Косову и Метохији.

ЈЕЛЕНА ГРБИЋ

Рођена је у Ваљеву 16. 07. 1984 године. Од рођења болује од церебралне парализе али то не схавата као животну препреку. Завршила је основну школу. Школоваље је прекинула због мукотрпних операција и лечења које су, слава Господу, уродиле плодом. Јелена је проходала, има вољу и наду да ће јој Господ допустити, да једног дана настави школовање, и да ће уписати режију.

Уметност је Јелену одувек интересовала, посебно позориште. Воли да чита. Због невољних покрета пише уз помоћ тастатуре, и у свет излази помоћу интернета.

Живи са родитељима у селу Забрдица, код Ваљева.Има две млађе сестре, Јелицу и Мају.

Ово је њен првенац.

http://www.zaduzbinekim.com/