Година, која је за нама, била је тешка и пуна изазова. А ако се осврћемо, увиђамо да је таква свака, само нам се понекад причини да су тешкоће које су пред нама непремостиве а онда се остваре оне ријечи св апостола Павла: „Све могу у Христу који ми моћ даје (Флп. 4,13).”

Страшна бура, у коју је запао брод наше Епархије канадске, са нама, који смо путници на њему, полако се стишава. Зато један велики и важан догађај за нас, православне хришћане, на америчком континенту, прође скоро незапажено а није требало тако да буде. А ријеч је о причислењу Сабору светих Севастијана Санфранциског и Џексонског које је обављено у храму св Стефана у Алхамбри, 5. септембра 2015.године.

Да нисмо остављени и препуштени сами себи потврђује и поновни долазак нашег Свјатијејшег патријарха Иринеја који нас је два пута протеклог љета посјећивао. Његов боравак у нашој Епархији донио је сигурност и разбио сумње у срцима забринутих вјерника и свештеника над будућношћу наше Цркве на овим просторима. У септембру, приликом његовог другог обиласка Епархије, капије манастира у Милтону нису биле закатанчене већ широм отворене. На капији није било обезбјеђење већ вјерни народ који је достојно дочекао свог Првојерарха. А Свјатјејши показивао велико смирење и стрпљење у многобројним визитама знаних и незнаних. Сјетих се ријечи нашег доскорашњег епископа Георгија који у књизи ”Ковчежић успомена” записа: ”Тешко је бити владика, а камо ли патријарх”.

И сјетих се ријечи које сам добро упамтио читајући наведену књигу:

“Свети владика Николај је рекао: „ Сачувај ме, Боже, од безбожних и образованих српских вођа. “ Највише сам пострадао од људи који су уобразили да су „ управници цркве.“ Узалуд сам их подсјећао: Црквом управља Бог, а и ја и ви смо само слуге које треба да се владају према вољи господара свијета – Бога.”

Очигледно да они, који се данас представљају као „легитимни савјет Епархије канадске“, у којем нема ни једног свештеног лица, нису читали пажљиво или чак никако наведено дијело. Оно је јако поучно и вредно да се поново прочита. Интересантни неки ”заштитници” који одврађају народ од Светосавске цркве и позивају на бојкот српског свештенства.

Но, ми идемо даље уз Божију помоћ и заштиту Мајке Божије. Не дозволимо да нас бриге овога свијета одвоје од Христа и од спасења. Читајте Свето писмо и све ће вам бити јасно.
Славећи рођење Спаса и нашега Господа не заборавите ни нашу православну браћу који страдају на Косову и Метохији, Македонији, Хрватској и Босни, Украјини и Сирији и свуда по свијету. Помените их у својим молитвама да би се сјетили и они нас пред лицем Божијим. Поздравите једни друге са радосним поздравом:

ХРИСТОС СЕ РОДИ – ВАИСТИНУ СЕ РОДИ!

протојереј-ставрофор Драгомир Нинковић

ПРЕЗУМИТЕ ЧАСОПИС КЛИКОМ НА ЛИНК ОВДЕ

http://www.istocnik.ca/sr/2015/12/%D0%B1%D0%BE%D0%B6%D0%B8%D1%9B%D0%BD%D0%B8-%D0%B1%D1%80%D0%BE%D1%98-%D1%87%D0%B0%D1%81%D0%BE%D0%BF%D0%B8%D1%81%D0%B0-%D0%B8%D1%81%D1%82%D0%BE%D1%87%D0%BD%D0%B8%D0%BA-%D0%B1%D1%80%D0%BE%D1%98/

Началствовао је Његово Блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски Господин Јован, а поред слављеника Митрополита Амфилохија, саслуживали су му изасланик Патријарха московског и све Русије Кирила Његово Високопреосвештенство Митрополит ташкентски и узбекистански господин Викентије, стални члан Синода Руске православне цркве, господа Епископи жички Јустин, шумадијски Јован, бихаћко-петровачки Атанасије, будимљанско-никшићки Јоаникије, захумско-херцеговачки и приморски Григорије, косовско-метохијски Теодосије, полошко-кумановски Јоаким, нишки Јован, пакрачко-славонски Јован, тимочки Иларион, умировљени захумско-херцеговачки Атанасије, затим игуман манастира Хиландара архимандрит Методије, те многобројно свештенство и свештеномонаштво.
Одговарали су чланови Српског византијског хора „Мојсије Петровић“ из Београда и Црквеног хора „Свети Марко“ из Погорице, а молитвено су учествовали многобројни вјерници.

Митрополит Амфилохије је у току Литургије чином протопрезвитера-ставрофора одликовао свештеника Бранка Тапушковића из Погорице, а чином протопрезвитера свештенике Јована Пламенца из Бара и Бориса Радовића из Будве.
У литургијској проповиједи након читања Јеванђеља, Архиепископ охридски господин Јован је рекао да је данашња прослава јубилеја Митрополита Амфилохија и одредница за будућност.

„Зато што кроз овај литургијски догађај, славећи оно што се догодило у историји, ми учествујемо и у будућности. У будућност је ушло, браћо и сестре, зато што је 30 година епископске и 25 година митрополитске службе Митрополита црногорско-приморског Амфилохија продуховљено Духом Светим. Његово дело и све оно што је делао у овој Богом спасајемој Митрополији, и тамо гдје је раније био у Банату, све је прожето Духом Светим“, рекао је Архиепископ охридски.

Он је рекао да се кроз Митрополитове јубилеје поучавамо како треба да живимо, како да организујемо себе и свој духовни живот.
„Имам част, Ваше Високопреосвештенство, да данас на овој Божанској служби честитам Вама 30-ту годишњицу епископске и 25-ту годишњицу митрополитске службе, и да вам пожелим да долгоденствујете у овој светој Митрополији, и да будете пример још многим генерацијама свештеника, духовни пастир, архипастир још многим генерацијама свештеника, које ћете рукополагати, да долгодентвујете да би подучавали овај народ који слуша ваше речи и поуке“, рекао је Архиепископ Јован.
Након причешћа вјерних, Митрополит Амфилохије се прво обратио Архиепископу Јовану ријечима да је његово присуство на овој Служби наше велико утврђење.
„Охридска Архиепископија је вјековима утврђивала Пећку Патријаршију, али је исто тако вјековима утврђивала и овај Трон светосавски и светопетровски. Блажењејши брате, ви сте својом жртвом посвједочили вјерност јединству Цркве Христове“, казао је Митрополит Амфилохије.
Он је казао да данашњим присуством Архиепископ охридски то и потврђује.
„Потврђујете јединство древне Архиепископије охридске са овим троном Светога Петра Цетињскога, да смо једно и заједно у Господу“, рекао је Владика.
Митрополит Амфилохије се затим обратио изасланику Патријарха московског Кирила Митрополиту ташкентском Викентију рекавши да и његово присуство потврђује то јединство Цркве Божије.

„И у исто вријеме потврђује да ова Црква, овдашња Црква цетињска, да је она остала вјерна једној, светој, саборној и апостолској Цркви Христовој. А Црква Светих Кирила и Методија, Светог равноапостолног Владимира кијевскога, велика Црква росијска, она је вјековима уграђивала себе у то јединство, не само на својим просторима него и овдје код нас“, рекао је Митрополит црногорско-приморски.

Он је замолио Митрополита Викентија да Патријарху Кирилу, који је заједно са блаженопочившим Патријархом Алексијем служио прву Литургију на темељима подгоричког Саборног храма, пренесе његову благодарност.
„И да му пренесете да Црна Гора Светога Јована Владимира, Светога Саве, Светога Петра Цетињскога остаје вјерна јединокрвној, јединојезичној, јединовјерној благовјерној Русији. Данас је једна група, не бих ја рекао Црногораца него Дукљано-Монтенегрина, по први пут у историји издала то јединство и ту вјерност. И удруживши се са вјековним непријатељима Цркве Божије на овим просторима, са онима против којих се борио Свети Петар Цетињски, само њега да поменемо, они су данас завели некакве санкције Русији на стид и срамоту Црне Горе. Али, то није Црна Гора“, поручио је цетињски архијереј.
Владика је посебно позравио и осталу браћу архијереје и уручио архијерејске панагије Архиепископу Јовану и Митрополиту Викентију, коју су узвратили истим даром.

Митрополит Викентије је прочитао поруку Патријарха московског Кирила Митрополиту Амфилохију поводом његових јубилеја и Митрополиту црногорско-приморском пренио честитке других архијереја Руске цркве.
Архијерејску панагију Митрополит Амфилохије је добио на дар и од Епископа захумско-херцеговачког Григорија.

У име свештенства и вјерног народа Митрополије црногорско-приморске протојереји-ставрофори Драган Митровић и Обрен Јовановиоћ уручили су Митрополиту Амфилохију на дар архијерејску митру, жезал и патерицу – реплике ових инсигнија Светог Петра Цетињскога које се чувају у ризници Цетињског манастира, и архијерејски крст – реплику крста Светог Јована Владимира и архијереску панагију – реплику иконе Богородице Филеримос.
Након Литургије, у крипти храма је приређена свечана трпеза хришћанске љубави.
Р.В.

Фотографије на сајту Митрополије:
http://www.mitropolija.com/u-podgorici-sluzena-sveta-arhijerejska-liturgija-povodom-30-godina-arhijerejske-i-25-godina-mitropolitske-sluzbe-vlaike-amfilohija/

План израде фресака на зидовима унутрашњости храма је урађен у целости, тако да приложници могу да изаберу коју фреску – икону желе да приложе манастирској цркви. Сестринство манастира захваљује свим досадашњим приложницима и позива вернике из наше и других Епархија, као и вернике у расејању – на привременом раду у иностранству, да својим прилозима помогну осликавање цркве манастира Вратна, и тако уграде себе заувек у ову светињу, а свако добро дело има безвремени и непролазни значај у вечности. Имена приложника и њихових породица биће поменута у молитвама манастирског сестринства. У току 2016. године предвиђени су радови и на спољашњем уређењу, грађевинско – техничке припреме за дренежу око манастирског храма, чиме би се ова светиња у потпуности заштитила.

Контакт за приложнике у Србији:

Манастир Вратна, 019/558-127, manastirvratna@gmail.com,

настојатељица манастира монахиња Херувима

У иностранству верници могу контактирати инж. г. Бориса Пистоловића, запосленог у Бечу из Душановца, добитника ордена Светог краља Милутина за подизање и украшавање храма Успенија Пресвете Богородице у Душановцу.

+43 699 109 37 581, boris.pistolovic@gmail.com

ИСТОРИЈАТ МАНАСТИРА:

Манастир Вратна је један од најстаријих и најпосећенијих у Епархији тимочкој. Његово постојање се везује за прве деценије 14. века, а једна од претпоставки је да га је основао свети Никодим Архиепископ српски ( 1317 – 1325). године. По многим веродостојним изворима, сматра се да је оснивач манастира свети Никодим Тисмански, рођак светог Кнеза Лазара, који је у нашем народу био познат као „Поп Никодим“. У његовом житију стоји да је са изасланством посредовао у Цариграду 1374. године у помирењу Српске Цркве и Цариградске Патријаршије. Сви познати писани извори наводе да је свети Никодим боравио и подвизавао се у кладовском крају, одакле прелази суседну Румунију где оснива манастире Тисман и Водицу, и да у том периоду долази у Србију и оснива манастир Вратна. Манастир Вратна је одувек био значајан као светиња која је поштована у народу, окупљајући вернике и поклонике из земље и иностранства. Зато његово уређење и украшавање представља велику духовну радост за верни народ наше Епархије.

епархија тимочка

Академији су присуствовали: изасланик Патријарха московског и све Русије господина Кирила Његово Високопреосвештенство Митрополит ташкентски и узбекистански Викентије, стални члан Синода Руске православне цркве, Његово Блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски Јован, Њихова Преосвештенства Епископи шумадијски Јован, жички Јустин, захумско-херцеговачки и приморски Григорије, рашко-призренски и косовско-метохијски Теодосије, будимљанско-никшићки Јоаникије, бихачко-петровачки Атанасије, нишки Јован, пакрачко-славонски Јован, полошко-кумановски Јоаким, тимочки Иларион, умировљени захумско-херцеговачки Атанасије, затим игуман манастира Хиландара архимандрит Методије, амбасадор Србије у Подгорици Зоран Бингулац, те многобројно свештенство, свештеномонаштво и монаштво.
Митрополита Амфилохија и госте поздравио је предсједник Одбора за прославу јубилеја Епископ будимљанско-никшићки господин Јоаникије, који је рекао да овај скуп испуњава наше осјећање благодарности Богу за изобилне дарове које је излио на Своју Цркву преко Високопреосвештеног Митрополита Амфилохија.
„Нека Господ нашрем Митрополиту да снаге да и даље часно, свето и плодоносно носи бреме своје архијерејске службе у Црној Гори, нека носи на својим плећима свој народ и Црну Гору. На његова плећа Господ полаже и многа друга бремена у Својој Светој Цркви, тако да његова служба обухвата, као и његове молитве цијелу васељену“, казао је Епископ будимљанско-никшићки.
Поруку и честитку Патријарха московског и све Русије господина Кирила Митрополиту Амфилохију пренио је Патријархов изасланик Митрополит ташкентски и узбекистански господин Викентије, стални члан Светог Синода Руске православне цркве.
Свечану бесједу изговорио је Епископ захумско-херцеговачки и приморски Господин Григорије, који је рекао да само спомињање имена Амфилохије у минулих тридесет година никога није остављало равнодушним – од оних који га истински воле до оних који га не навиде.
Он је казао да је Митрополитов први избор био да учи богословске школе.
„Стога пред нама стоји тако сложена личност, интелектуално снажна, дубоког проживљеног богословља, велике ширине и безграничног човјекољубља“, казао је Владика Григорије.
Он је казао да је Митрополитов други избор – монаштво.
„Инспирисан својим старцем Пајсијем Светогорским и Јустином Ћелијским, он постаје истински монах, послушан у свему Христу и Цркви. Зато, кад год кажемо његово име Амфилохије – као да смо изговорили ријеч монах“, рекао је Епископ захумско-херцеговачки и додао да је очинство једна од главних одлика Митрополитове личности.
Владика Григорије је објаснио да Митрополит Амфилохије већ као Епископ банатски своје владиковање разумијева и живи као родитељство.
„Он почиње да рађа и одгаја нову дјецу чинећи их дјецом Цркве Христове. Епископство му се очитује у сусрету, личном односу из којег се чудесно јављају љубав и повјерење. Он најједноставније и најискреније свједочи човјекољубивог Христа“, казао је Владика.
Он је посебно нагласио да је већ тада постало јасно да руковођењем Владике Амфилохија женско монаштво код Срба доживљава свој највећи процват.
„Као Митрополит црногорско-приморски је на сопственој кожи искусио оне библијске ријечи да пророк нигдје није без части, осим у постојбини својој и међу родбином у дому своме. Црна Гора је у последње двије деценије у сусрету и сукобу са морачким пророком Амфилохијем и то је најочитији доказ да народ и Црква потребују пророчку ријеч. Та ријеч је често неразумљива и болна, али љековита. Да није тако, зар би црногорски манастири данас били пуни живота и молитве, зар би у Црној Гори било толико дивних свештеника и вјерника чија лица сијају и свијетле у тамној стварности свијета и времена у којем живимо“, нагласио је Владика.
„Пророк је одувијек несхваћен, али је поштован. И ничије уши, осим оних који их затискују, не могу а да не чују његову ријеч“, закључио је Владика Григорије.
Приказан је и документарни филм о животу и дјелу Митрополита Амфилохија, а у умјетничком дијелу програма наступили су Српски византијски хор „Мојсије Петровић“ из Београда, Културно-умјетничко друштво „Ђурђеванско коло“ из Подгорице и глумац Славиша Чуровић.

http://www.mitropolija.com/u-podgorici-odrzana-svecana-akademija-povodom-30-godina-arhijerejske-i-25-godina-mitropolitske-sluzbe-vladike-amfilohija/

Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки, сомборски и сегедински господин др Иринеј рођен је 11. фебруара 1947. године од оца Михаила Буловића и мајке Зорке, рођене Буловић, у Станишићу, у Бачкој, добивши на крштењу име Мирко. Основну школу завршио је у родном месту, а гимназију у Сомбору 1965. године. Дипломирао је на Богословском факултету Српске Православне Цркве у Београду 1969. године.

За време студија примио је монашки постриг од свог духовног оца, блаженопочившег архимандрита Јустина Поповића, добивши монашко име Иринеј. Исте године га Епископ рашко-призренски Павле (потоњи патријарх српски) рукополаже за јерођакона, а потом за јеромонаха.

Непуне две године борави у манастиру Острогу (1969 – 1970) и предаје у Монашкој школи при манастиру. Деценију 1970. – 1980. проводи у Атини на постдипломским студијама на Богословском факултету атинског Универзитета, где је, јуна 1980. године, одбранио докторску дисертацију.

После краћег студијског боравка у Паризу, на руском Богословском институту Светог Сергија (1980 – 1981), изабран је за доцента на катедри Светог Писма Новог Завета на Богословском факултету у Београду, где и данас држи исту катедру у звању редовног професора.

На редовном заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве 1989. године изабран је за Епископа моравичког, викара Патријарху српском, а потом је после хиротоније у Пећкој Патријаршији 20. маја 1990. године, изабран за Епископа бачког и устоличен у Новом Саду, 24. децембра исте године.

Објавио је многе богословске текстове, научне и популарне, као и доста превода. Десетак година уређивао је Православни мисионар, популарни часопис у издању Светог Архијерејског Синода. Сада уређује и издаје Беседу, теолошки часопис Епархије бачке. Члан је преводилачке Комисије Светог Синода Српске Православне Цркве, Свеправославне комисије за дијалог са Римокатоличком црквом, Свеправославне комисије за дијалог са лутеранима, Комисије Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве за дијалог са аналогном Комисијом Бискупских Конференција Хрватске и Србије и Црне Горе; затим члан Комисије за организовање и праћење верске наставе при Влади Републике Србије, Удружења библијских теолога Грчке, Удружења књижевника Србије, Комитета покрета за јединство и сарадњу духовно сродних источнохришћанских народа и Савета верских лидера Европе „Религија за мир”.

Учествовао је на многим домаћим и међународним богословским и научним скуповима и конференцијама, на духовним трибинама и у међухришћанским сусретима и дијалозима, као и у домаћим и међународним сусретима и дијалозима са јеврејским и исламским заједницама, установама и организацијама.

• Епархијске вести
• 
  

|

На захтев оптужених Суд је одобрио тренутно одлагање спровођења наредби у случају да оптужени уложе жалбу.

„Са благодарношћу Господу нашем, ово је благопријатни исход, који оправдава став који смо заузели од почетка овог дуготрајног и мукотрпног спора. Молимо се и надамо да ће општи разум превладати и да ће омогућити Српском народу да од сада као једна заједница крене у наручје наше Свете Српске Православне Цркве", изјавио је Његово Преосвештенство Епископ Иринеј.

Судска одлука довела је до окончања подухвата који је покренут од стране Митрополије 2011. године, са одобрењем Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, у коме се тражио повратак манастира Светог Саве и његово устројење према канонском поретку Српске Православне Цркве.
Митрополија је захвална мноштву њених епархиота широм Аустралије и Новог Зеланда који су пружили своју молитвену, моралну и финансијску подршку и на тај начин допринели доношењу ове знамените одлуке.

Митрополијски управни удбор
24. децембар 2015. године
http://soc.org.au/sr/vesti-sr/339-saopstenje-za-javnost-o-manastiru-svetog-save-u-holu

Извор: Епархија ваљевска

• Епархијске вести
  

|

САДРЖАЈ:

• Мидић, Игнатије — Историја и Есхатон
• Геча, Јов — Примат Васељенског патријарха у Отоманској империји
• Видовић, Јулија — У служби уједињења хришћана — екуменско прегалаштво оца Георгија Флоровског и његов допринос оснивању Светског савета цркава
• Ђаковац, Александар — Личност и/или природа: Осврт на Ларшеову критику митрополита Јована Зизијуласа
• Пауновић, Томислав — Осврт на нека уводна питања проблематике богословског симпосиона "Онтологија и етика" из 2003. године
• Midić, Ignatije — Reconciliation in a Socio-political Dimension
• Крстић, Зоран — Црква и европске интеграције
• Радић, Радован — Антибогумилска борба православних владара током XII и у другој деценији XIII вјека
• Фемић Касапис, Јелена — Teрмин τελετή у грчким изворима обредног садржаја
• Рајић, Сузана — Др Мирослав Манојловић,"Кнез Милош и Пожаревац", Пожаревац, 2015.
  

Извор

Почетком деведесетих, када је покренута општа обнова црквеног живота у Црној Гори, чуло се најбоље и најистинитије објашњење онога што су урадили стари црногорски свештеници, а што се није могло моментално видјети голим оком. „Они су“ – неко је лијепо рекао – „сачували жар испод пепела“! Заиста, колико је Црква расла и уљепшавала свој изглед, толико је, све више, постајало јасно да је прије овог пламена, ове духовне буктиње, било жара на нашим црквеним и манастирским огњиштима. Жара, кога је требало знати разгорети. А жар се разгоријева упорно и стрпљиво. Разгоријевати жар значи умјешно састављати ријетке остатке старе ватре са новом потпалом. Треба ту пазити и на влагу и на вјетар…и тешко је то радити, а да не добијете понеку опекотину, да се не огаравите. Што је веће огњиште, то је и тешкоћа оваквог посла већа…

Жар црногорских духовних огњишта разгорео је митрополит Амфилохије, ризикујући опекотине и гар. Ризикујући да не успије. Јер, када дирате жар – или ћете разгорети ватру, или ћете је до краја угасити. Мислимо да је Митрополит био свјестан тог ризика, као што смо убијеђени да је био свјестан онога што је записао његов претходник на владичанском трону, како „прегаоцу Бог даје махове“.

Ових дана обиљежавамо три деценије Митрополитове архијерејске службе (од када је изабран за епископа банатског) и 25 година од када служи на трону зетских и црногорских архипастира. За велику већину православних вјерника у Црној Гори, без обзира на њихово национално и политичко опредјељење, овај јубилеј представља свечаност! За један дио црногорске јавности, у коме не доминирају декларисани вјерници и црквени људи, Митрополитово име изазива контраверзу. Има и оних који га не воле. Има и један број оних који не подржавају оно што он говори и ради, али га, опет, поштују. Све у свему, рекло би се да овај црквени великодостојник, дијели судбину Онога у чије име дјелује и проповједа.

Када се Богомладенац Христос родио, проречено му је, док је био у наручју Пресвете Богородице: „Овај лежи да многе обори и подигне у Израиљу, и да буде Знак против кога ће се говорити“ (Лк. 2, 34).
Мислимо да се ни на кога, данас у Црној Гори, толико не односе ријечи да ће „вријеме показати вриједност и истинитост његовог дјела“ – као што је то случај са данашњим цетињским владиком. Суд савременика у добром дијелу није праведан према ономе што ради и што говори митрополит Амфилохије. Има, истина, и оних који немају мјере у похвалама, али је и међу критичарима знатан број људи који, из неког разлога, не виде даље од форме. Замјерају му зашто често говори оштро, зашто његове ријечи понекад стварају нелагоду, оптужују га да „преправља и квари“, а држава свима објављује (наводно – демократска, грађанска држава) како доноси законе са искључивом намјером да спријечи Амфилохијево бављење политиком!

Будуће вријеме ће показати плодове Митрополитовог рада, иако се већ данас види у шта се претворио некада скривени и стидљиви жар.

Оживљени манастири, попуњене парохије, црквене литије које се крећу улицама готово свих црногорских градова, два велика монументална саборна храма – у Подгорици и Бару (освећење подгоричког је био васељенски догађај Православља у срцу Црне Горе, а освећење барског, биће, ако Бог да, најсвечанији духовни догађај 2016. године), обновљен рад Цетињске богословије, обновљена Светиња (литија и храм) на Румији, отворена велика Издавачко-информативна установа „Светигора“ (са часописом, сајтом и црквеним радијом)… Не би ваљало прескочити у овом набрајању ни отварање народних кухиња, иако то и није неки позитиван домет, али јесте свједочанство виталности и присуства Цркве у свакој пори друштвеног живота. А најљепше од свега је то, што се овдје не може све ни набројати….

А зашто се на Митрополита, и поред свега наведеног, од стране неких званичних црногорских адреса, гледа са неповјерењем? У архиви Митрополије, поред осталог, чувамо допис једне црногорске државне институције која је тражила, да се, послије започете обнове манастира Стањевићи – „ствари врате у првобитно или претходно стање“. А првобитно тј. претходно стање је била – рушевина! Овај случај није једини, има доста сличних, а сви они говоре да постоји јака свијест у Црној Гори којој највише одговара да православни храмови буду рушевине, или можда уређена археолошка налазишта – евентуално и максимално, конзервирани споменици, али никако сабиралишта живих људи, грађана Црне Горе, који имају своје духовне афинитете. А храмови су настали због живих људи. Због живих људи су се и одржали – до данас.

У савременој Црној Гори, држава је спремна да опустоши подгоричке улице, да блокира саобраћај и заустави ток живота – како би се окупили и заједно прошетали малобројни грађани који, од скора, преферирају истополне сексуалне везе. На другој страни, православни вјерници – којих је овдје било увјек и који су вазда представљали већину, на разне начине се спрјечавају, не да шетају улицама, него да обнове своје храмове и да своја духовна сабрања одржавају баш у њима. (Ма дајте молим вас – рећи ће неко – ето попова и вјерника на сваком ћошку! – Да, али Влада је спремила нацрт закона, којим планира да баш то спријечи и сузбије.)

У савременој Црној Гори, држава у престоном граду укида улицу Вука Караџића, а спрема се да то уради и са Обилића пољаном. Нећемо овај пут ширити причу о Косову и УНЕСКО-у, и срамној улози црногорске спољне политике, али ћемо подсјетити на актуелно оглушење наших политичара о аманет Светог Петра Цетињског, када је у питању међународна политичка оријентација према Русији. У савременој Црној Гори, чак се ни „Побједа“ више не штампа на ћирилици…

Овдје многи људи немају вечеру, а када рјетки срећници данас ступају у радни однос, такви пролазе кроз серију личних понижења, која их своде на ниво роба, а не слободног, достојанственог грађанина. Многи вјерници запослени код приватника, не могу и не смију да пођу на недјељну Литургију – јер ће остати без посла!

Када неко од садашњих свештеника Митрополије (Кривокапић, Никчевић, Станишић, Јовановић, Бацковић, Пешикан или Перовић… није ни битно који од њих) крене да озида какву црквену међу у сред родне Старе Црне Горе – он је онда „окупатор који атакује на дјело наших прађедова, чоче“, а када црногорским приморјем лете милиони, ми не знамо у чије власништво прелази оно што од нашег народа није смио отуђити ни венецијански дужд…

И онда митрополит Амфилохије прича оштро и говори много!? А нама се чини да ћемо га тек чути.

У име безброј вјерника Православне Цркве у Црној Гори, користимо завршетак овог осврта да Митрополиту од срца и са синовском оданошћу честитамо јубилеј:

Долгоденствуј, Високопреовећени Владико, на многаја љета!

СПЦ

Особито је друштвена мрежа Фејсбук препуна измишљених одговора и поздрава тобожњег о. Јоила који изазивају смутњу међу духовном децом наше помесне Цркве. Отац Јоил је путем својих духовних чада обавештен о томе да на поменутој друштвеној мрежи постоји профил под његовим именом и наводи да је то велика подвала, због чега позива верни народ да добро испита све што у писаном облику на интернету нађе, а доводи се у везу са њим.
Осим тога, увидом у видео записе који круже по интернету, архимандрит Јоил са тугом примећује да је у више наврата сниман без свог знања и допуштења, поготово када је реч о личним разговорима и поукама које су упућене конкретним особама, а не широј јавности, те да је постављање на интернет таквих снимака вршено без његовог благослова.

Управа манастира Ћириловац/СПЦ

Ауторка изложбе је дипломирани наставник ликовне културе и учествовала је на многим ликовним колонијама у Србији, радила илустрације за књиге ("Шта крију шкољке" и "Када чекање досади"), излагала у Сомбору, дипломску изложбу скулптура имала је у Музеју примење уметности у Београду, израдила лутке по креацији Ерике Јанович за представу "Yоу" у Дечјем позоришту, радила перформансе са ученицима ОШ "Ђуро Салај" као наставник ликовне културе.

Љубав према уметности показује већ од своје четврте године. Данијела од малена слика, црта а касније и ваја. Иако још веома млада, данас је парализована због аутоимуне болести, па је већ у пензији, али те отежане околности нису спечиле младу уметницу и наставницу ликовног да и даље ствара уметничке слике, које су претходне седмице изложене у Савременој галерији.

Данијелину изложбу је организовао презвитер Драган Стокин, старешина Храма Светог вазнесења у Суботици, који је и њен духовник. Имао је жељу и вољу да организује изложбу Данијелиних слика, а приликом отварања изложбе је рекао:
- Када се минијатуре настале на мобилном телефону увеличају, види се да је реч о правим иконама, у којима се појављује искрица живота. Свака од њених икона показује колико један човек, уколико заиста живи за ту сушт живота, без обзира у каквој животној позицији био, може да ојача свој дух, надахнуће, енергију и благодати Духа светога, који утаче и претаче у наш живот, овакав какав јесте, посрнули и пали, рекао је отац Драган у обраћању великом броју посетилаца, који су дошли на отварање изложбе слика суботичке уметнице.

Презвитер Стокин је беседио делом и о привржености човека вери, а тим поводом је образложио, да "добар иконописац је пре свега добар верник, који схвата шта је исход сваког смисла, шта је суштина живота и како да то успе да преточи у форму коју називамо - икона". А то је Данијела успела.
- Она је моја вероучитељка већ десет година. Свака икона сведочи колико је у Данијели радости и живота и свега онога што људски живот чини квалитетним, за разлику од многих здравих људи, који живе у изобиљу, Данијела се показује као много здравија, свеснија и испуњенија животом.

Подршку њеном раду, али и животној борби пружају јој свакодневно супруг Роберт, сестра Ивана и мајка Марица Станкић.
- Како јој је тело слабило, тако јој је, чини ми се, дух јачао, а и све нас је јачала, говори Данијелина мајка Марица Станкић. - Када је престала да слика уљем, акрилним бојама и темперама, почела је да ради иконе графитном оловком, без померања руке, док је могла руку да стави на сто. Таквих десет радова је сада изложено у Савременој галерији. Како је болест напредовала, а болови постајали све јачи, Данијела је наставила да слика, сада само делом палца на телефону, па се чини да је јединствена у тој техници стварња својих уметничких дела.

Отац Вукашин, асистент Богословског факултета у Београду, отворио је изложбу речима:
- Затечен сам и не престајем да будем затечен. Тачскрин. Данијела. Када уђете у овај простор и када се сусретнете са Данијелом и њеном лепотом, која је свуда око нас у сваком смислу те речи, онда заиста останете без речи. "Тачскрин" је за мене до данас био један баналан симбол у досадној свакодневници у којој живимо. Тривијалност до тривијалности. Празнина. Од сада, када год неко помене ту реч, за мене ће постојати само једна асоцијација - Данијелина уметност. Неко изображава Божји лик тако што га слика помоћу светлости, додиром. Од додира не постоји бољи симбол љубави'', беседио је отац Вукашин, рекавши на крају: "Ја не бринем за Данијелу, бринем за нас, поред којих ти људи живе".

Та мисао оца Вукашина посетиоце је подстакла на различита размишљања, не само о уметности, већ можда отворила и нека егзистенцијална и социјална питања: Како можемо олакшати живот болесним људима или особама са инвалидитетом? Како успева њена и породице оваквих болесника да издвајају огромна средсва за лекове? Имају ли помоћ у обављању свакодневних, а за њих животно важних радњи? Колико се установе баве подстицајима таквим особама и породицама? Делом таква брига постоји у друштву, па је и наша уметница Данијела Киш у Савремену галерију донета на носилима, у пратњи породице, супруга, пријатеља и болничара.

Изложба "Икона" Данијеле Киш у Савременој галерији је била отворена до 18. децембра, а у плану организатора је да након тога изложбу постави у Београду и Новом Саду.

Ј. П. В.

Извор: Суботичке новине, бр. 51, стр. 17.

Епископ Хризостом (Столић) је рођен 1939. године у Руми, где је завршио основну и средњу школу. По завршетку средње школе одлази у манастир Дечане, где је замонашен и рукоположен у чин јерођакона и јеромонаха од стране тадашњег епископа рашко-призренског Павла. Године 1966. одлази у Америку, где је на Богословској академији Свете Тројице у Џорданвилу дипломирао из литургијског богословља. По завршеним студијама служио је као парох у српским храмовима у Чикагу и околини. Испуњавајући свој монашки завет, одлази у Свету Гору - у манастир Хиландар. У овом манастиру провео је двадесет година. Ту је произведен у чин архимандрита од стране цариградског патријарха Димитрија. Као запажен монах био је први епистат (протос) Свете Горе у два наврата.

У манастиру Хиландару је вршио дужност библиотекара. На том послушању он се стално духовно развијао, узрастајући и у молитвеном подвигу и интелектуално. Плод његовог рада у библиотеци јесте књига Светачник, у два тома, коју је написао и објавио на српском језику, а приредио је и Литургију светог апостола Јакова у преводу на српски језик.

Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве, на свом редовном заседању од 14. до 24. маја 1988. године у Београду, изабрао је архимандрита Хризостома за епископа западноамеричког. Епископ Хризостом је управљао овом епархијом до 1992. године, до избора за епископа банатског. У овој епархији, поред обнове епископског двора, више храмова и црквених здања, у непосредној близини Вршца подигао је и манастир Средиште. Такође, развио је велику издавачку делатност.

Године 2003. изабран је за епископа жичког. Устоличење у трон епископа жичких у манастиру Жичи извршио је патријарх српски Павле.
Као епископ жички, блаженопочивши владика Хризостом је, уз свеукупну архипастирску службу, покренуо снажну градитељску, а поврх свега издавачку делатност. Епархија је добила нови Епархијски центар у Краљеву како администрација и друге делатности не би ометале монашки живот у Жичи. Обновио је запустеле манастире и осветио многе нове цркве, све у славу Божју и на духовну корист благочестивог народа ове Богом спасаване Епархије, у којој су столовали такви архијереји као Јефрем (Бојовић), свети Владика Николај, Герман (потоњи патријарх), Василије (Костић) и Стефан (Боца).

У овој Епархији владика Хризостом је обновио предратни часопис Жички благовесник и покренуо издаваштво, објављујући издања литургијске, богословске и историјске садржине. Дуго година био је уредник календара Црква, гласила Светог Архијерејског Синода. Био је члан Комисије Светог Архијерејског Синода за припрему издања Служебника, Србљака и других богослужбених књига. Као приређивач објавио је на српском језику Свето Јеванђеље, Апостол, Архијерејски чиновник, као и дванаест томова Минеја.

Епископ Хризостом упокојио се у Господу Дана 5/18. децембра 2012. године, на празник преподобног Саве Освећеног, у раним јутарњим часовима, у Епископском двору у Краљеву;

епархија жичка

Извор: Митрополија црногорско-приморска

• Епархијске вести
  

|

Три седмице новембра 2015. је провела у Аргентини са делегацијом Митрополита који администрира Епархијом буеносаиреском.

Православној заједници је поред осталог представила и нови музички диск своје групе „Жива вода“. Преноси утиске о животу Срба у Аргентини и споју културе два народа у тој великој мултиетничкој земљи.

Извор: Митрополија црногорско-приморска