У Градоначелниковом проглашењу је такође констатовано да је Академија Свети Сава "једина основна школа у Чикагу која нуди целодневно двојезично образовање на српском и руском језику," да "нуди сигурно заједништво где деца могу да изразе своју културу и веру," и да "одржава програм образовања утемељен на Православљу који деци даје чврст духовни оријентир како у учионици, тако и ван ње." Представници чикашког Саборног храма и Академије Свети Сава су топло поздравили градоначелникову одлуку.

"Градоначелниково проглашење Дана Академије Свети Сава је веома важно и заслужено признање за нашу школу и част за нашу целу заједницу, и волео би да се захвалим администрацији и управи Академије за сав њихов рад који је довео до те одлуке," рекао је протојереј Дарко Спасојевић, старешина Саборног храма.
Директор Академије г. Марко Бојовић је додао: "Заиста сам захвалан градоначелнику Емануелу због проглашења 27. јануара Даном Академије Свети Сава у овом дивном граду Чикагу. Такође се захваљујем свештенству Саборног храма, школској управи, наставницима и особљу на заједничком раду ради остварења мисије Академије Свети Сава и испуњавање потребе наше деце. Наши ђаци имају још један разлог да буду поносни на своју школу."

Свештеник задужен за надзор образовних програма Саборног храма јереј др Василије Вранић истакао је важност проглашења у историјском контексту.
"Свети Севастијан Џексонски, Мардарије Либертивилски, и Николај Жички организовали су парохије Српске Православне Цркве овде као 'црквено-школске општине.' Угледајући се на пример Светог Саве, првог Архиепископа српског, препознали су незамењиву улогу које правословно образовање, укорењено у нашој култири и традицији, би требало да има у животима наших заједница на овом континенту. Ово проглашење је потврда и сведочанство да заиста наши напори у одржавању наслеђа наших великих духовних предака кроз нашу парохијску школу, и друге образовне програме, рађају значајан плод. Захвални смо Градоначелнику Емануелу за његову подршку," рекао је отац Василије Вранић.

Основана 2001. године, Академија Свети Сава је двојезична парохијска школа при Саборном Храму Светог Васкрсења Христовог у Чикагу која нуди динамичан васпитно-образовни програм од предшколског до VIII разреда.

Интегрални текст Проглашења градоначелника Eменуела се налази овде.

СПЦ

Свечано проглашење биће обављено 14. јануара 2016. године на светој архијерејској Литургији у карловачкој Горњој цркви са почетком у 9,30 часова. По запису из Минеја, 1561. године, зна се да је црква Ваведења Пресвете Богородице била манастир. Испред старог манастирског конака при Горњој цркви, сахрањене су монахиње Марија и Евгенија из Новог Сада. Прота Радослав Грујић је био мишљења да је деспотица Мајка Ангелина једно време боравила у овом манастиру, као и да је ту замонашена Јелена, удовица Светог Стефана Штиљановића. По свом обновљењу 1716. године, пре свега заслугом јеромонаха Макарија, књигољупца, овај храм се и даље водио као света обитељ. У порти ове светиње, сахрањени су егзарх Никанор Павловић, ваљевски епископ Доситеј Николић и хиландарски архимандрит Герасим. Године 1726. у овој светој обитељи крштен је Јован Рајић, потоњи архимандрит манастира Ковиља и наш познати историчар. И по мишљењу проте Радослава Грујића црква Ваведења Пресвете Богородице у Горњем граду била је мушки манастир који су походили хиландарски монаси.

• Најаве
  

Смисао храма, односно манастира, у суштини, истовјетан је са смислом човјека и свијета уопште. Они су, најкраће речено, икона човјека и свијета. Као што је човјек састављен из душе и тијела, тако је и са манастиром, односно са храмом: грађевина је тијело, а Божја служба која се у њој врши – душа. Својевремено сам имао част као предсједник општине Цетиње да присуствујем освећењу обновљеног Саборног храма Светог Василија Острошког у Никшићу, у мају 1989. године. Тадашњи епископ банатски др Амфилохије Радовић је у бесједи подсјетио на оно што се могло уочити, али о чему нити је ко писао нити јавно говорио. Том приликом је владика Амфилохије казао сљедеће:

„Књаз Милош Обреновић у Србији и краљ Никола Петровић у Црној Гори, то су два најзначајнија задужбинара од времена Немањића. И било би вријеме да се неко тим питањем позабави. Поред осталих великих заслуга краља Николе, ријетко је ко истакао ту његову огромну заслугу, подизање храмова по читавој Црној Гори, нарочито у оним крајевима новоослобођеним Црне Горе. Гдје год је дошао, краљ Никола је подигао нови храм, јер је знао и био је свјестан да је храм мјесто сабирања, надахнућа, преображења духовног препорода народа и да тамо гдје нема храмова и гдје су храмови угрожени, угрожени су и сами људи. Насиље над храмом увијек је било кроз историју насиље над човјеком који гради храм. Ослобођење храма и његов процват увијек показује да има наде за ослобођење и за слободу човјека“.

Потврду ријечи владике др Амфилохија, када је у питању Црна Гора, можемо наћи у публикацији др Лазара Томановића, тадашњег предсједника Владе, под насловом „Педесет година на престолу Црне Горе“, која је штампана на Цетињу 1910. године поводом јубиларних свечаности и проглашења Црне Горе за краљевину. У њој је дат попис манастира и храмова који су у времену од 1860. до 1910. године обновљени или новосаграђени. Збир је 289 обновљених или изграђених православних објеката за 50 година владавине књаза Николе.

Да би се могла дати реална слика о обнови и градњи и постигнутим резултатима у данашњем времену, логично је поћи од сличних периода у животу Православне цркве на простору данашње Црне Горе.

У временима послије Другог свјетског рата, када су власти у ријетким приликама санирале урушене храмове, они су обнављани само као споменици културе, а не мјеста сабирања и духовног препорода народа.

Од времена краља Николе и митрополита Митрофана Бана прву већу санацију и обнову храмова, као посљедицу природне непогоде, имамо послије разорног земљотреса који је 1979. године задесио Црну Гору. Из средстава југословенске солидарности, тј. десетогодишњег добровољног зајма за отклањање посљедица од катастрофалног земљотреса, од 1980. до 1990. санирано је 168 православних објеката у Црној Гори.

Данашња велика обнова и градња је услиједила након враћања народа Црне Горе својој Православној цркви и Митрополији црногорско-приморској почетком деведесетих година прошлог вијека. Ова обнова храмова није била само обнова споменика културе, већ центара духовног живота, која је веома брзо дала богате плодове. И лаик је могао примијетити широм Црне Горе градитељски занос на обнови, санацији, реконструкцији и изградњи манастира, храмова и других црквених здања. Од мора до гора, васкрсавао је олтар до олтара.

У љетопису „Обнова и градња манастира и храмова у Црној Гори 1990-2010“ (Цетиње, 2010), који сам приредио поводом двадесетпетогодишњице архијерејске службе (1985-2010) и двадесетогодишњице служења (1990-2010) на трону цетињских митрополита архиепископа цетињског и митрополита црногорско-приморског и егзарха пећког трона др Амфилохија, дат је прецизан податак да је у тих 20 година (1990-2010) санирано, реконструисано и изграђено 569 црквених објеката.

Радећи ове године на приређивању Шематизма Митрополије црногорско-приморске, неопходно је било у поглављу посвећеном двадесетпетогодишњем јубилеју митрополита Амфилохија на Цетињском трону, дати и рекапитулацију обновљених и новосаграђених манастира, цркава, парохијских домова, духовних центара и народних кухиња за протекли период.

Данас, на крају 2015, тај број се повећао на 652 црквена здања, која су обновљена или изграђена у протеклих 25 година (1990-2015), од када се на цетињском трону налази митрополит др Амфилохије Радовић.

Чувају достојанство

Васпостављањем Будимљанско-никшићке епархије, на чијем трону је 2002. године устоличен епископ Јоаникије Мићовић, истим жаром и темпом је настављена обнова и градња и на подручју те древне епископије. Мислим да би збир обновљених и новосаграђених здања у Будимљанско-никшићкој епархији показао једнако импресивне резултате као и у Митрополији црногорско-приморској.

Градећи, обнављајући, чувајући и бранећи своје светиње, данас монаштво и свештенство са вјерним народом чува достојанство Црне Горе, о чему нелажно и на најбољи могући начин свједоче наведени подаци.

Бројни обновљени и нови манастири као да чине дјелове једног тролиста који народ назва Три Свете Горе: Приморска, Зетска и Брдска Света Гора. Нови саборни храмови, попут Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици и Саборног храма Светог Јована Владимира у Бару, који је у завршној фази, представљају, по мишљењу стручњака, најимпресивније објекте те врсте не само у Црној Гори.

Када се само погледа бројна фото-архива манастира и храмова, која је најбољи свједок љепоте и пуноће хришћанског живота у протеклом времену, као и специфичних и спиритуалних црногорских пејсажа, није тешко уочити складност и на тврдој и правој вјери утемељених црквених здања. Она је и приказ благочестивог народа, који у времену „од свашта тијесном и оскудном“ даноноћно, уз велико поуздање у Бога и стрпљиво, зидао и зида домове Господње, показујући да је његово памћење и дубље и шире од онога што је дневна политика покушала да направи од њега.
Поред обнове и градње црквених здања посебан феномен, незабиљежен у историји ових простора, који може свако примијетити, представља обнова монаштва и свештенства у читавој Црној Гори. Као један од примјера можемо навести женске манастире у Црној Гори. Можда може претјерано изгледати, али када погледамо само бројно стање већих женских манастира (Жупа никшићка, Рустово, Ждребаоник, Бешка.) онда су бројке неумољиве. Сваки појединачно од наведених манастира има више монахиња него што их је било укупно у читавој историји Црне Горе, од времена Књажевине и Краљевине Црне Горе до краја постојања СФР Југославије. У ово се није тешко увјерити када се на основу расположивих података упореде бројна стања женског монаштва.

Nа основу чињеница које се могу видјети „голим оком“ можемо закључити да немањићка епоха у некадашњој Зети, вријеме митрополита Митрофана Бана и вријеме краља Николе у Књажевини и Краљевини Црној Гори и вријеме од када се на трону Св. Петра Цетињског налази митрополит др Амфилохије Радовић представљају најзначајније градитељске епохе у историји ових простора. Може се рећи да је крај XX и почетак XXИ вијека један од златних периода црквеног градитељства и свеукупне обнове Митрополије црногорско-приморске.

Данас вјероватно многима постају јасније ријечи из бесједе митрополита Амфилохија које је изговорио 1989, уочи доласка на Цетињски трон (1990), као и његов допринос заштити културног насљеђа нашег народа.

Давно је изречена мисао да се културно наслеђе једног народа најбоље штити ако се са бригом о њему и његовим вриједностима упозна шира јавност. Управо овај кратки текст у времену митрополитовог јубилеја има за циљ само да назначи најширој јавности колико је обновљено, санирано, реконструисано и новоподигнуто црквених здања у двадесетпетогодишњем периоду у Митрополији црногорско-приморској.

Споменици српском језику и ћирилици

Ова обнова и градња је и својеврсни споменик српском језику и ћирилици. Она свједочи да је кроз вјекове наш народ кроз црквену градњу, фрескопис, црквено појање, богословље, старе рукописне књиге, народну ријеч и памћење, кроз своје гробове, ордење, државне симболе преносио с кољена на кољено своје језичко осјећање и своју ћирилску писменост. Тако да савремно црногорско муцање и измишљање нових слова, послије десетовјековне утемељености и језичког склада очигледно показује да је пут којим су се упутили црногорски језички иноватори, пут који води у промашај.

Извор: Митрополија црногорско-приморска, Дан, Јован Маркуш

Поводом обиљежавања великог јубилеја наше историје – стогодишњица Мојковачке битке (1916-2016), на празник Светог првомученика и архиђакона Стефана, у суботу 9. јануара 2016, у Центру за културу у Мојковцу одржана је, у организацији Епархије будимљанско-никшићке и Српског националног савјета Црне Горе, свечана Академија.

Сала мојковачког Центра за културу била је испуњена великим бројем грађана који су, не само Мојковца, већ и из цијеле Црне Горе, дошли да, у радости Божићних празника, присуствују обиљежавању стогодишњице Мојковачке битке и на тај начин одају почаст знаменитим јунацима славног боја на Мојковцу.

Поздравном ријечју сабранима се обратио Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије.

Владика је казао да, у сагледавању значаја и непролазне вриједности Мојковачке битке, неопходно је нагласити да се "братски и недјељиви народ Србије и Црне Горе херојски и једнодушно супроставио надмоћној војсци Аустроугарске монархије и њених савезника“, које је Преосвећени Епископ, назвао крсташима и крстоломима 20. вијека, претечама Хитлера и НАТО агресије.

У низу тих славних битака и заједничког отпора против "три царевине“ Мојковачка битка, нагласио је Његово Преосвештенство, заузима посебну пажњу.

"Јунаштво мојковачких витезова на чијем челу је био прослављени војсковођа Сердар Јанко Вукотић представља круну и достојни завршетак ратне епопеје Црне Горе из доба Петровића, друге српске државе. Истовремено то јунаштво равно је косовском и по смислу и по завјештању, па због тога Мојковачку битку доживљавамо као наставак Косовске. Важни догађаји, и када их вјекови дијеле, блиски су по томе што отварају и обогаћују ризнице памћења, и потврђују завјете које чувају покољења.Отуд пјесма и потресна порука Мојковачких јунака: “Ми смо пали, прошлост крунишући”, казао је Владика Јоаникије, додајући да на Мојковцу, за разлику од Косова, није било издаје, осим ријечи опомене, које је Јевто Ружић изрекао пред одсудни јуриш и заузеће Бојне њиве .

"Нажалост издаја Мојковца дошла је десетак дана послије битке. Неславна наредба од тадашње Владе Црне Горе да црногорска војска положи оружје пред непријатељем, од стране прекаљених ратника од Грахова до Чакора, схваћена је као издаја, и одмах је проузроковала раздор и расколе у народу, који, на нашу несрећу, трају до дана данашњег.Мојковачка, као и Косовска драма, још није завршена. Још траје борба за част и образ Црне Горе, која се не мири са Владином издајом Јанка и Мојковца, Косова и Русије“, поручио је Његово Преосвештенство Епископ Јоаникије.

Бесједу је одржао академик Матија Бећковић.

У програму свечане Академије учествовали су: хор Свете мати Анастасије из Берана, гуслар Бошко Вујачић, гуслар Бојана Пековић уз пратњу на хармоници Николе Пековића, Александар Јаковљевић, пјесник Благоје Баковић и Милета Пантовић.

На почетку свечаности, пуштени су аудио записи порукe краља Петра Карађорђевића и краља Николе, пред почетак Првог свјетског рата. Поруке, које су аутентичне биљешке тадашње Владе двије земље, јасно говоре о односу Србије и Црне Горе, српства и вјечне заштитнице Русије.

Владика је још рекао да мајке не рађају децу само за овај свет већ их рађају за вечни живот у Царству Небеском. Нека вам деца буду Господу на славу, Цркви и отаџбини на корист а вама на радост – додао је Владика. Честитавши им празник Рођења Господа Исуса Христа Епископ Иларион их је даривао иконицама Рождества Христовог на благослов и укрепљење и сећање на овај сусрет. У знак захвалности начелник одељења г. Рошко је, Владики Илариону, показао оригинални запис Његовог рођења у Матичној књизи.
Извор: Епархија тимочка

• Епархијске вести
  

Данас сам први пут био у затвору за малолетнике у Ваљеву! Присуствовао сам Литургији коју су служили отац Дејан Трипковић, свештеник затворске капеле, и отац Невен Лукић, свештеник у Покровској Цркви у Ваљеву и вероучитељ у Ваљевској гимназији. И могу да кажем да је на лицима оних који су лишени слободе било више радости него некада на лицима нас "узорних" људи који идемо у Цркву. Можда зато што они гледају на Цркву као на простор слободе и ослобођења, простор радости и сусрета са Богом. А ми? Да ли и ми на Цркву увек гледамо као на један радостан догађај који нас ослобађа од решетки и тамница овог света? Да ли остављамо бриге овог света да би примили Цара Живота или и у Цркви настављамо да живимо исто као у свету? Отворимо се за радости и за радовање у Цркви, није то ни грех ни лудост, већ истинско радовање Богу који је постао човек да би ми постали Синови Божији! Једном речју, ослобођени смо од ропства. И управо то се видело на лицима ових затвореника, у Цркви су се осећали слободни и ослобођени. Тамо могу макар на тренутак да се искључе из сивила тамничког живота и уживају у радости сусрета са Богом! Смех, радост и срдачна отвореност су моји утисци! Било је и једно крштење, занимљиво је то да је крштени узео име свог кума...и ето, један сужњи се ослободио у Христу и почео нови живот....Са нама је био и Христос Делапортас, докторанд из Грчке, и у тренутку док је певао један од затвореника је добацио да је то грчки језик. После сам га упитао откуд зна, а он ми рече да му је отац био у затвору у Грчкој...каже да је тамо сликао иконе и да су они једна необична породица. Други пак ми је рекао да га је мајка рано оставила и онда је кренуо странпутицом, и сада је на робији. Има још годину дана. Каже да воли Цркву и да је доста научио у затвору. Један је од ретких који је прочитао многе црквене књиге из библиотеке. Рекао нам је да се чувамо, на ста сам му ја одговорио да се и он чува....а он насмејао и рекао да њега добро чувају.У тренутку када је затвореник који је требао да се крсти ушао у Цркву, рекли су њему и куму да скину затворенички капут. И на њиховим лицима- осмех! Огромна радост! Ослобођење и ново рођење! Каква радост на лицима ових младих људи! Скинимо и ми наше затвореничке капуте и набацимо осмех....онај истински који долази од радости сусрета са Богом, јер нас Бог ослободи!!!

Иван Плавшић, докторанд теологије

У свом обраћању прота Ђорђе је подсетио све присутне на величину празника који дочекујемо, истакавши да је у личности Христа људска природа уздигнута изнад смрти. Такође, он је пожелео Епископу сваки благослов Божји и крепост како би на многе године предводио наша Евхаристијска сабрања.

Епископ Иринеј је потом захвалио на овим речима и одговарајући на братску честитку пожелео да Господ подари свештенству и верном народу све оно што су му оци пожелели у обраћању проте Ђорђа. Владика је још истакао да се треба чувати комерцијализације Божића. Такође, он је подсетио све присутне да је основни смисао Божића пре свега рођење Богомладенца Христа и да сви обичаји који се упражњавају у нашем народу у вези са овим празником могу имати вредност једино ако упућују на Христа.

Свештенстици су се потом упутилиу Владичански двор у који су унели Бадњак и још једном честитали Епископу Иринеју празник Рођења Христова.

Такође, током богослужења, у чин ипођакона владика Милутин рукопроизвео је Стевана Сировљевића, вероучитеља из Ваљева.
-Три недеље уочи Божића наша Света Црква посветила је члановима породице – деци, мајкама и очевима. Породица је "мала Црква", заједница која би требало да функционише по Божјој вољи, да хришћанска начела бдију над њом. Живимо у времену кризе породице, када родитељи све мање времена имају да се баве децом и велики је труд потребан да би их васпитали да буду хришћани, беседио је протојереј-ставрофор Драган Алексић на светој архијерејској Литургији у Покровском храму.
-И данас има људи који цене хришћанске врлине и по њима живе. Трудимо се да будемо пример у времену искушења. Господ ће нам помоћи јер ће видети труд, жељу и наше добре намере. Дочекајмо у радости празник Рођења Сина Божјег! Поштујући своје оце и праоце, молимо се Господу да у кандила наше вере долије снаге и хришћанских врлина, да бисмо са радошћу носили крст који нам је дат на земљи, поручио је прота Драган Алексић.
Прославу недеље Светих отаца, епископ Милутин је наставио на Педијатријском одељењу Опште болнице Ваљево. Заменик директора установе др Зоран Милосављевић и начелник Педијатријског одељења др Селимир Спасић пожелели су добродошлицу духовном оцу верног народа Ваљевске епархије и његовим сарадницима. Благосиљајући лекаре и медицинско особље болнице, као и децу и родитеље на одељењу, владика Милутин уручио је нови електрокардиограм - ЕКГ апарат, поклон свештенства и свештеномонаштва епархије.
- Моја жеља је да вас овај апарат што дуже служи, а да се што мање користи. Да нам дечица буду здрава... Мајке, ви сте благословене тиме што рађате. Желим вам доброг здравља јер ви новим животима чувате нашу земљу и народ. Црква Христова је ту да болницу помогне колико може, будући да нам она свима треба – рекао је Владика Милутин.
Заменик директора Опште болнице др Зоран Милосављевић изразио је задовољство сарадњом Цркве и болнице на пољу бриге о здрављу нашег народа. За празничну радост малишана, којих је тренутно двадесет на одељењу педијатрије, побринули су се секретари епископа Милутина протосинђел мр Силуан (Мракић) и протођакон Дарко Ђурђевић, уручивши им божићне пакетиће. Болнички духовник протојереј – ставрофор Радомир Алексић поделио је иконице Светог Нектарија Егинског, светитеља надалеко познатог по исцелитељним молитвама.
Пешкири за Грудно одељење
Наредног дана, епископ Милутин са сарадницима посетио је Грудно одељење, где га је примила начелница др Славица Раковић. Са овим одељењем Епархија ваљевска одвећ негује добру сарадњу. Приликом недавне посете, Коло српских сестара "Преподобна Мати Евгенија" поклонило им је постељине. Овог пута, Владика Милутин уручио је пешкире (150 ком.) који су, према речима запослених, овом одељењу тренутно најпотребнији. Запослене на Грудном, ваљевски архијереј даривао је Светим писмом, пожелевши им да у здрављу и радости прославе Божић.
Извор: Епархија ваљевска

• Епархијске вести
  

|

http://cepis.spc.rs/node/73

О Богу је тешко говорити. Бог је неизрецив и свака ријеч о Њему је мала и недовољна. А опет, Свети апостол Јован у уводу свога свештенога Јеванђеља каже да: У почетку бјеше Ријеч и Ријеч бјеше у Бога и Ријеч бјеше Бог (Јн. 1,1). Ипак, захваљујући сину Његовом јединородном, Господу нашем Исусу Христу који се родио као човјек, људи су видјели Бога, чули, опипали и наставили да говоре о Њему. Бог је Ријеч, каже Свети апостол Јован. И када се родио као човјек, Бог је опет постао оваплоћена; конкретна Ријеч. Родио се у Витлејемској пећини као конкретно, стварно и опипљиво богочовјечанско биће, Господ наш Исус Христос, који је поживио са људима на земљи, проповједајући, тј. говорећи истину о долазећом Царству. Наш Творац данас постаје човјек, и допушта својим ученицима да Га називају као Ријеч (Логос).
Отуда, у нашем православном предању, ријечи су браћо и сестре, увијек имале посебну тежину. Наши стари су говорили: ,,Људи се држе за ријеч, а волови за рогове“. Ако је Бог у ријечи, онда смо једнако и ми у ријечи. Ми се огледамо у својим ријечима. С тога, дужан сам да као ваш Епископ, скренем вам пажњу на једну болест наше савремене цивилизације, која нажалост нагриза и тијело наше најсветије Цркве, а то је оговарање.
Оговарање је опасна страст, која ходи на точковима гордости. Оговарање је злоупотребљавање језика. Благодатну силу језика и ријечи, којом нас је Бог подарио да бисмо славословили благост Његову, да бисмо говорили истину и увијек само истину, тјешећи и благосиљајући при том своје ближње, ми нажалост злоупотребљавамо и користимо језик како бисмо нанијели штету својим ближњима, а често и сâмој Цркви Христовој. А то бива, драга браћо и сестре, јер нисмо у стању да се прихватимо своје личне одговорности и зато што смо заборавили да опраштамо својим ближњима. Господ наш Исус Христос, који је са Оцем и Светим Духом створио све видљиво и невидљиво, са свог божанског пријестола дошао је у овај наш свијет ,,који у злу лежи“ (1Јн 15,19), оваплотивши се од Марије Дјеве и постао човјек, да би узео на себе све наше гријехе. Ако се дакле, Господ наш Исус Христос смирио пред вољом Бога Оца толико, да би узео на себе оно, зашто ни најмање није одговоран, онда прихватимо и ми, возљубљена браћо и сестре, макар оно за шта смо одговорни, без роптања и оговарања. Оговарање, псовање и клеветање долазе од Сатане, којег не без разлога наши свети оци називају клеветником, оним дакле који лаже и оговара. Док с друге стране, благосиљање и тјешење су од Цара небеског, Утјешитеља, Духа Истине. Имајући на уму да ,,зли језици кваре добре обичаје“ (1 Кор 15,13), држимо се доброг, благог и истинољубивог језика, па ћемо тако вјеродостојно чувати и прослављати наше православно-хришћанске обичаје. Кажимо и то да, наши традиционални Божићни обичаји нису искључиво у јелу и пићу, комфору, бљештавилу, него у побожности тј. просијавању у Духу Светом, чијим дејством је и рођен Господ наш Исус Христос. Дух Свети нас надахњује да благосиљамо а не кунемо, да говоримо истину а не да лажемо и изокрећемо ствари, објављујући овоме свијету оно што и св. Апостол Павле: ,,велика је тајна побожности : Бог се јави тијелу, оправда се у Духу, показа се анђелима, проповједа се народима“ (1 Тим 3,16).
Бог се дакле, јавио у тијелу. Бог је постао човјек, како би човјек постао бог по благодати, како су говорили наши свети оци и учитељи Цркве. А то значи да је човјек назначен да постане свет, душом и тијелом. Тијело је кроз вијекове у свештеном предању наше Православне Цркве, од једнаке важности као и душа. Ми када мислимо на Дух, мислимо у исто вријеме и на тијело. Црква је Тијело Христово. Ми се причешћујемо тијелом и крвљу Христовом. Ми прослављамо мошти, тј. света тијела наших светитеља. Дакле, тијело је светиња! Отуда, користим прилику, драга браћо и сестре, да Вас замолим, да се оканете модерног помодарства западног свијета, и да не спаљујете (кремирате) тијела својих упокојених сродника. Такав чин је богохулан и потпуно стран етосу наше најсветије Православне Цркве. Ако је Бог на себе узео људско тијело и тако га осветио и дао му узвишено достојанство, тако већма и ми поштујмо и украшавајмо тијело своје хришћанским врлинама и светим тајнама Цркве, имајући пред собом примјер Сина Божјег Господа нашег Исуса Христа и свих наших светих отаца и матера наше Цркве.
И опет Свети апостол Јован нам каже да се ријеч настани међу нама (Јн 1,14). Ових дана, драга браћо и сестре, свједоци смо да су се неки нови људи настанили међу нама. Долазе из далеке Сирије, и осталих азијских и афричких земаља захваћених ратом. Животне невоље су их донијеле међу нас. Не заборавимо да су искушења и невоље и нас навеле на исти такав пут, далеко од наше отаџбине. Имајући на уму и срцу, чињеницу да се Бог настанио међу нас својим рођењем у Витлејемској пећини, Њега ради и светих предака наших које је Бог вишњи прославио због њиховог гостољубља, примимо све те људе у своја срца, покажимо им љубав и благосиљајмо их.
У овој ноћи када је Бог опростио човјеку, опростимо и ми једни другима, покажимо истинску хришћанску љубав и побожност. У Духу Светоме благосиљајмо Господа, благосиљајмо једни друге и пожелимо једни другима:

• Епархијске вести
  

По Божјем промислу, и заиста према Његовој доброј вољи, рођење сваког детета је невиђени извор радости за све нас који очекујемо то дете и израз неограничене љубави – умиљења – према том новорођеном животу! Тако и Христово рођење по телу славимо похвалним и радосним песмама јер нам је извор и темељ нашег спасења. Онај који, као Бог пре свих векова, уђе у овај свет и ради нашег спасења беше „рођен као мало Дете“, Христос се роди, љубљени, славимо Га!
Велики пророк Захарија позива нас да с песмом ишчекујемо Богомладенца говорећи: „Певај и весели се, кћери сионска, јер ево Ја идем и настанићу се усред тебе, говори Господ“, али даље пророк наставља: „Нека не проговара ниједно тело пред Господом, јер устаде из светог стана свога“ (Зах. 2,10 и 13). Стојећи, дакле, усправног срца пред овим великим делом Господњим – оваплоћењем пожртвоване Љубави – тражи се савршени спој хвале и тишине. Стога и Пресвета Богородица, која „роди Сина свог првенца, и пови Га, и метну Га у јасле; јер им не беше места у гостионици . . . чуваше све речи ове и слагаше их у срцу свом“ (Лк. 2,7 и 19). Наша, дакле, Заштитница и Помоћница у својим животним искушењима и тегобама свима даје пример; увек у тишини али чврсто, непоколебиво и мирно стајати са вером у Божје обећање да ће нас спасити.
Св. Кирило Александријски касније, у петом веку, говори: „Нека оно о чему се не може говорити буде обожавано у тишини“. Тако код сваког хришћанина и у свакој истинитој хришћанској заједници тишина и мир, слава и радост прате једно друго: „Слава на висни Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља“ (Лк.2,14) певају небески хорови анђела. Нажалост, у данашњем површном свету у коме живимо, радост се замењује плитким весељем, а песма из тишине радосног срца буком и галамом па се поставља питање: „Има ли више игде места за Богомладенца и простора у коме би могао спасоносно дејствовати“?
Ипак је данас, у епохи Информационог века, живот човека исувише испуњен галамом деструктивних информација и загађен буком дезиноформација па све теже препознаје видљиву истину о Христовом рођењу. Данас се у тој магли, нажалост, све више губи смисао заједнице и породице – онај суштински темељ друштва, брака, родитељства и саме деце. Јер свако дете заслужује да буде одгајано, по угледу на Христа, у наручју свога оца и мајке. Данас смо сви ми хришћани у Аустралији и Новом Зеланду позвани да дамо лични пример узорног брака и породице и најпре се тако боримо за светињу брака, а тиме и породице.
Такође, не заборавимо да Православље има наглашену есхатолошку свест: што значи да наши животи нису само оно што тренутно јесмо или оно што тренутно радимо, већ пре свега оно што можемо постати и оно што ћемо бити када Господ поново дође и надопуни све недостатке наше. Тек тада, у будућем Царству Божјем бићемо савршени, без мане и грешке. Но путовање човека, као Христоликог бића, ка том будућем Царству Божјем почиње, не смрћу, него са његовим зачећем. А управо ту Богомладенац тражи Своје обиталиште. Тако, од самог почетка вера није толико индивидуално тражење истине у самоћи, колико питање заједнице и прихватања новоређеног Спаситеља у свој лични живот и у свет у коме живимо.
Са најискренијим жељама да нам свима Господ отвори духовна чула, како бисмо похвалним песмама, из тишине радосног срца, препознали смисао спасоносног доласка Његовог међу људе; и молитвама да о овом празнику и у току предстојеће Нове 2016. године, препознамо свој пут ка спасењу, поздрављамо Вас речима којима небеса поздрављају земљу, гласом ангела који објавише свету долазак дуго очекиваног Месије који је радост, крепост и спасење наше:

Ваш искрени молитвеник пред колевком Богомладенца Христа,

• Епархијске вести
  

Ваше Високопреосвештенство Митрополите Амфилохије и поштовани господине професоре! У име декана и свих наставника и студената Православног богословског факултета Универзитета у Београду имам радосну дужност и изузетну част да Вама, Високопреосвећени Митрополите Амфилохије, као негдашњем декану овог Факултета и једном од најугледнијих професора у његовој историји – честитам 30 година пожртвоване и изузетно плодне архијерејске службе Богу и народу.
Као теолога карактерише Вас и ученост о Логосу Божијем и обасјаност божанским Логосом, и научно знање и лично свједочење. Вашу атинску докторску дисертацију Тајна Свете Тројице по Светом Григорију Палами, објављену двапут на грчком (1973, 1991), потом на српском (2006) и француском (2012), високо вреднују највећи паламисти. Овој еминентној теми хришћанске догматике треба придружити Ваше радове из еклисиологије, литургике, антропологије, етике, аскетике. Ваши теолошки огледи, који садрже склоност ка философској рефлексији као и поетску надареност, имају завидан академски тон и истовремено заступају теологију која је не само стручно знање него и терапеутска вјештина за лијечење болести наше данашње цивилизације. За Вашу свестрану и ангажовану теолошку мисао добили сте почасни докторат Московске Духовне Академије (2006), почасни докторат Института Теологије Белоруског државног универзитета у Минску (2008), почасни докторат Института православне теологије Светог Сергија у Паризу (2012).
Ваше књиге Основи православног васпитања (1993) и Светосавско просвјетно предање и просвијећеност Доситеја Обрадовића (1994) свједоче да сте Ви као педагог заправо психагог – поуздани водич душа наших. Ви сте учитељ који је скупа са својим ученицима ученик Учитеља Христа, јединог правог педагога човјечанства. Својим педагошким радом Ви се супротстављате владајућем отуђивању академске педагогије и од философије, јер тако педагогија губи фундамент, и од теологије, јер тако педагогија губи из вида личност, без које нема ни учитеља ни ученика. Ваше педагошко прегнуће је и обнова рада Цетињске богословије 1992.
Ви сте пјесник и бесједник, не само у књизи Враћање душе у чистоту (1992) и у пјесничкој збирци У Јагњету је спас (1996), него у читавом свом унутрашњем бићу. Ваша свакодневна проповијед, којом нам душу враћате у чистоту, свједочанство је очинске бриге за наш Пут, Истину и Живот. Због тога је Ваша истинољубива ријеч понекад прекорна, јер позива нас заборавне на покајање, понекад бунтовна, јер нам не допушта да се олако одрекнемо слободе, да пристанемо на наметнути изгон истине, на организовано ружење Светости, на одбијање даровне Жртве, – кад живот постаје лишен смисла. Тешко је рећи шта у Вашем свеукупном животном дјелу и дјелању није богонадахнута поезија, стваралаштво једне јединствене личности.
У Црној Гори подижете храмове, оживљавате манастире, расцвјетавате парохије, предводите црквене литије. Подигли сте у Подгорици и овај чудесни васкрсењски храм, у који је Ваше име призвало највеће главе данашње православне васељене. Колико само радости и полета у обнови Цркве и душе! Видимо мед који свуда скупљате, али не видимо горчину и жуч коју гутате. Но понекад видимо оправдану жестину, као реакцију на јавну скаредност и неправду. Него како друкчије? – када сте Ви, Владико, и диригент и извођач преломне историје а не Бечке филхармоније. Ви овом бездушном свијету шаљете меморабилне посланице са Косова „грдног судилишта“, Поменик новог Косовског страдања (2011), и ако ико – Ви данас у јединству држите Косово и Ловћен, настављајући завјет „трагичног јунака косовске мисли“.
Због свега тога и још многога, Ви сте наш оријентир и тачка ослонца, „стуб и тврђава Истине“. У овом обезличеном свијету Ви сте витез и људина, како би Вам сад рекао мој отац Весо. Да је Милош Обилић претекао косовску голготу – отишао би у манастир и звао би се инок Амфилохије. Зато је и Ваша теологија тако дубока и одважна, тако жива и конкретна; Ваша теологија је показна вјежба Живота, и не може бити у опасности од схоластицизма.
Даће Бог да се за десет година сви ми поново овдје нађемо да честитамо Митрополиту нови јубилеј. Част коју поводом овог јубилеја указујемо дјелу Митрополита Амфилохија само је најава части на небесима.
У Вашу част, Владико, а у славу Господњу, на многаја љета, ис пола ети Деспота!

Извор: Митрополија црногорско-приморска

• Епархијске вести
  

|

https://www.youtube.com/watch?v=bwJpPlQ0nic

Ваше Високопреосвештенство, драги Владико,
Срдачно Вас поздрављам поводом 30 година Ваше архијерејске службе и 25 година службе на Цетињској столици. Ви сте уложили архипастирске напоре око препорода црквеног живота у Црној Гори у веома тешком времену, кад је православни народ на Косову и Метохији, а и у другим српским земљама, подносио тешка страдања.
Као један од најстаријих архијереја Српске Православне Цркве, Ви сте као добар војник Исуса Христа (2 Тим 2,3) с оружјем праведности (2 Кор 5,7) смело бранили Богом поверену Вам паству од оних који су покушавали да разоре јединство Тела Христовог и наметну народу Црне Горе, који се током свих векова васпитавао у Српској Цркви, идеале противне јеванђељским моралним вредностима. У овој високој својој мисији свагда можете рачунати на помоћ Руске Православне Цркве, која Вас зна и цени као старог и драгог пријатеља.
Молитвено желим Вашем Високопреосвештенству благодатну пуноћу душевних и телесних сила, мир и Божју свемогућу помоћ у Вашем будућем архипастирском служењу, које ревносно савршавате на славу Свете и Једносуштне и Животодавне и Нераздељиве Тројице.
Остајемо у љубави у Господу,
+КИРИЛ,
Патријарх московски и све Русије
Митрополије Црногорско-приморска
27 / 12 / 2015