У центру свjетске медијске пажње налазило се доскора питање пријема Косова у УНЕСКО. Да се подсјетимо да је у листу свјетске баштине УНЕСКО прво уписан манастир Високи Дечани 2004, а након тога су уписани Пећка патријаршија, манастир Грачаница и црква Богородице Љевишке. Убрзо након тога, 2006, због нестабилне безбједоносне ситуације и опасности од човјека ове четири светиње су уписане у листу свјетске баштине у опасности, у коју се споменик уписује ако му пријети опасност од природе или од човјека.
Од кога то војници КФОР-а чувају српске светиње и ко је „човјек“ који представља опасност за свјетску културну баштину?
Држава Србија се сведушно потрудила да наши највећи споменици културе, наше духовно културно наслеђе на Косову и Метохији, буде номиновано и буде под заштитом УНЕСКО-а. Тада нисмо ни слутили, нико није слутио, да може доћи до овога што се данас дешава, да нам неко безочно отима оно што је наше, што је кроз историју одувек било наше и што нико никада није доводио у питање. Манастир Дечани, Пећка патријаршија, Грачаница и Богородица Љевишка су духовни и културни споменици који су уједно и живе богослужбене заједнице. То нису само споменици или музеји, како то бива у свету, да сведоче о нечему што је било, већ они и данас живе. То су живе заједнице које функционишу на начин како је то бивало и у прошлости. Е, то наше духовно и културно наслеђе данас је угрожено тиме што такозвана држава Косово и они који су на власти у Приштини свим средствима покушавају да буду примљени у УНЕСКО
Шта то значи? То значи да ће тог тренутка, ако се то деси, а њихови су напори велики и многе силе у свету, као што су Америка и водеће силе у Европи, лобирају да они буду чланица УНЕСКО-а, ако се то догоди, такозвана држава Косово ће бити она која би била задужена за те споменике пред том светском организацијом. За нас је данас најважније да су Пећка патријаршија, Дечани, Грачаница и Богородица Љевишка духовно и културно наслеђе наше цркве и српског народа и то се никад не може променити. Било ко да је задужен испред УНЕСК-а да брине о тим светињама не може угасити наш духовни и културни идентитет, то је потпуно јасно.
Ти манастири су можда и једини у Европи од споменика УНЕСКО-а који су проглашени да су у опасности. Од кога су они у опасности? Практично од локалног становништва кога већином чине косовски Албанци. Ако погледамо само шта се дешавало у блиској прошлости, и ако сагледамо и даљу прошлост видећемо да су и турски војници, када смо били под Турцима, чували манастире, ево Дечане нпр. Тада су они били УМНИК или ЕУЛЕКС. Од кога су чували манастире тада? Такође од локалних Албанаца који су хтели да опљачкају, да оскрнаве, да запале, да поруше, као што и данас чине тамо где могу. У току Другог светског рата италијански карабињери су такође даноноћно чували манастир Дечане јер су домаћи, косовски Албанци планирали, то је било 1941. године, одмах после окупације, заузму манастир, опљачкају га и запале. Тада је игуман Макарије позвао карабињере из Пећи, и они су дошли рано, пре зоре да заштите манастир. Од '99. године, од првог па до данашњег дана војници КФОР-а су штитили Пећку патријаршију, Дечане и Грачаницу. Војници КФОР-а како Италијани, тако и Немци, Французи, Британци и остали чували су наше највеће светиње да не доживе судбину оних сто педесет цркава и манастира који су запаљени и уништени '99. год. а и оних тридесетак који су 2004. годиме страдали. Сада су још само Високи Дечани под заштитом војника КФОР-а, док су остали под заштитом косовске полиције, као и Богословија у Призрену. То значи да су ти наши манастири и цркве у опасности од локалног становништва кога чине косовски Албанци.
Зашто су они у опасности? Зато што је некоме стало да поништи наш идентитет, идентитет и српске државе и српског народа и наше Цркве на простору Косова и Метохије. То су чинили '99. године. Одмах по доласку НАТО снага систематски су палили, рушили, скрнавили, како наше светиње тако и гробља, да би 2004. године изненада поново то исто учинили, на запрепашћење целог света. Све са циљем да нас пониште, да нас потпуно са тих терена отерају, да избришу свако сећање на српски народ, српску државу и Српску Православну Цркву. На пример 2004. године су из цркве Успења Пресвете Богородице у Ђаковици прво протерали наше сестре које су биле тада при храму, једине Српкиње тада у Ђаковици, а онда су запалили, порушили и све однели, почистили, тако да ни један камен није остао. Имамо на стотине места где су они тако исто чинили да би нас отерали са Косова и Метохије, са тих светих простора где су живели наши преци.
У томе нису успели иако се један део нашег народа раселио, избегао. Бог је сачувао душу српског народа, нашу Цркву. Најважније је што су светиње сачуване, већина њих је поново обновљена и обновио се живот у њима – оне сада не само да живе, већ су лепше, чвршће и трајније него што су то биле раније.
Преосвећени, ко је обнављао светиње које су порушене на простору Косова и Метохије? Да ли је постојао нeкaкав гест добре воље власти из Приштине, да ли су ичим помогли да се обнови оно што је порушено?
Прва већа обнова била је од 2005. године, после мартовског погрома. Тада су практично међународни фактори издејствовали ту обнову. Сав новац је дошао преко Савета Европе али су они направили такав систем да се оформи једна комисија под председништвом Савета Европе у којој ће бити представник наше Цркве, представник Завода за заштиту споменика културе из Београда, кога је одређивао директно Министар културе из Београда и два члана из Приштине, представник Министарства културе и њиховог завода. Значи то је прва организована обнова, веома важна за нас јер смо ми учествовали у пуној мери, наша Црква и наша држава. Ми смо предлагали приоритете обнове, радили смо пројекте како ће се нешто обновити и вршили смо надзор над тим радовима. Новац који је одвојила Међународна заједница само је прошао кроз косовске институције. Вероватно им је то требало, нарочито међународним факторима – који су били задужени да сачувају наше културно наслеђе а десило се да их нису сачувал. Да би избрисали трагове и да би на неки начин умирили савест издвојили су материјалну помоћ. За нас је то било значајно јер смо успели да у већини градова, као што су Призрен, Ђаковица, Пећ, Приштина, Вучитрн, Урошевац и неки наши манастири страдали као што су Архангел у Призрену да их поново обновимо и да вратимо живот у те светиње. Данас имамо свештенике у Приштини, у Призрену на два места, обновили смо Богословију, обновили смо седиште епископа у Призрену, Саборну цркву Светог Ђорђа, затим Богородицу Љевишку такође и Храм Успења у Ђаковици, у Пећи исто. И сада у тим местима имамо парохијске заједнице. Оно што је за нас много тешко и жалосно је што нема нашег становништва у тим градовима, које је '99. године такорећи у потпуности напустилo градове, плашећи се за себе и за живот својих породица. Веома мали број њих се вратио јер не постоје услови за повратак. Не постоје услови за рад. Ми смо се трудили да обновимо те порушене светиње. Неки су нам говорили – „Немојте обнављати, нек' се види какви су. Нека цео свет види какви су варвари“. Али шта ми имамо од тога? Ако ми нећемо да обнављамо наћи ће се неко други који ће то обновити, па би се уместо Српске Православне Цркве назвале неким другим именом, а нама није у интересу да неко преузме нашу улогу, да неко други преузме наше светиње и да их обнавља. Значи у тој обнови су учествовале наша Црква, потом наша држава, која је преко Канцеларије за Косово и Метохију много уложила новца; обнову Богословије у Призрену помогла је новчано Руска Православна Црква, норвешка влада је издвојила у Дечанима и Призрену велики новац да се наше светиње обнове…
Обновом наших светиња ми обнављамо и оно што је много важније а то је живот у њима. Оне постају поново у функцији, у њима се служи Литургија. Многи који су избегли желе да дођу у своје светиње на Свету литургију. То је у овом тренутку, а за нека будућа времена надамо се да ће бити боље па да ће моћи наши Срби у већем броју да се врате. Оно што је сигурно, враћаће се око својих светиња. Ако не будемо на првом месту имали своје цркве и манастире, који су вековима окупљали наш народ на том простору, онда се свакако нико у будућности неће вратити на те просторе.
Ја сам дошао на Косово и Метохију први пут '83. године, у манастир Дечане. И толико сам заволео тај манастир да сам тада сам молио Бога да моје служење Богу, Цркви и роду буде у тој светињи и на том месту. И то ми се испунило. Али, и тада као игуман и сада као епископ, морам да кажем да заиста не бих имао никаквог разлога да живим на Косову и Метохији да није наших светиња, да није нашег памћења које је заиста испуњено жртвом, борбом и патњом нашег народа, да се сачува оно највредније на тим светим просторима.

Пећка патријаршија, Високи Дечани, Грачаница и Богородица Љевишка су првенствено жива богослужбена мјеста, а не само споменици културе…
Наше комшије, косовски Албанци, здушно би желели да то буду споменици или музеји. Њима много смета што су то жива богослужбена места, што су ту присутне монашке заједнице и активне парохије. То им смета јер не могу да спроведу свој циљ. Прво су палили, рушили, хтели да избришу сваки траг постојања наших светиња и сваки српски траг. Када то нису успели онда су променили тактику, почели су да присвајају наше културно наслеђе, да говоре како су њихови преци подизали Дечане и све остало а да су Срби некада све то освојили, да су дошли као освајачи на те просторе. Питамо се – како може неко ко је то недавно рушио да каже да је то његово? Зашто би рушили ако је то њихово?
За нас је, понављам, важно да наше светиње буду места где ће и даље бити присутне монашке заједнице, а исто тако по градовима парохије, јер наши задужбинари су их и подигли са циљем да буду молитвена места а не да буду само споменици нечега и да причају о нечему шта је некад било. До сад смо уз Божију помоћ то успевали.
Сила Божија нас у томе држи, крепи и чува, као и благодатно присуство Светога Стефана Дечанског, чије мошти су у манастиру Дечани. То је једини српски краљ који је остао на простору Косова и Метохије и који никада није дозволио да га ико помери одатле. Док је он ту, он влада Косовом, он је суверени господар тих простора и ми, надајући се и уздајући се у његову помоћ, истрајавамо и опстајемо.
Преосвећени, ви сте и ректор Богословије у Призрену. Ове године излазе и први матуранти. Како богослови живе у Призрену и какво је сада стање у Богословији?
Богословија Светог Ћирила и Методија је основана 1871. године. Када смо 2011. решили да обновимо њен рад, после 12 година паузе која је направљена у раду те школе, многи су били сумњичави. Заиста, било је веома тешко то и замислити после свих дешавања 2004, када је потпуно спаљена (а од '99. г. професори и ђаци не живе у њој и не уче, и Богословија је привремено измештена у Ниш). Али, и то је Божији благослов. Господ нас је покренуо на то добро дело, па је Свети архијерејски сабор донео одлуку 2011. г. да се обнови рад наше школе. Кажем, многи су тада били сумњичави, скептични – да ли је уопште могуће тако нешто и да ли је добро да тако нешто радимо, с обзиром на то да ће деца ту учити, у граду где је остало само десетину Срба а било их је раније 8-10 000. Било је најтеже почети. Прво смо обновили зграду школе, а онда је кренула обнова и других здања унутар богословије. Тада смо заиста осетили Божију помоћ и да је Божија воља да се обнови рад школе, јер она представља мотор за целу нашу Епархију и за нашу Цркву, не само на Косову и Метохији него у целини где год да живимо.
Данас сви срећни што имамо 53 ученика и десетак професора, свеукупно нас има око 80 унутар зидина у дворишту Призренске богословије, а у целом граду има око 15, 20 Срба. Ове године завршавамо обнову целог комплекса. Успели смо да прикупимо негде око три милиона евра путем донација. Помогли су нам: Европска комисија, Руска Православна Црква, наша држава преко Канцеларије за Косово и Метохију, Норвешка влада. Један Италијан је дао велики прилог. Ми успевамо да уз помоћ дарова и донација обновимо сва та здања и омогућимо услове за рад школе. Показује се да, ако имамо храбрости да закорачимо у живот, онда је Господ тај који нас прати кроз живот у сваком делу и на сваком месту. То се покзује и у Призрену у овом нашем времену, када су многи сумњали да је то уопште могуће или нешто друго. Тако се ето показало да је могуће Божијом вољом и Божијом помоћи.
Једна од држава која је подржала улазак Косова у УНЕСКО је и Црна Гора. Како су то прихватили Срби који живе на Косову и Метохији, с обзиром на то да је краљ Никола ослободио Дечане, Ђаковицу, Пећ?
Гласање које је недавно било у Паризу, и оно које ће тек да буде сад почетком новембрa, јесте политичка одлука земаља које су чланице УНЕСКА-а и које имају право гласа. Нису ту много битни разлози, чињенице, аргументи. Нема ту много расправе у вези са тим. Једноставно, те делегације у Паризу при УНЕСКО-у добијају инструкције из центара својих држава и оне тако гласају. Ми смо свесни тога и ми чинимо све што можемо, да наше пријатеље и све који гласају, уверимо у реалност, у то како ставри сада стоје, као и у опасност која прети културном наслеђу Косова уколико одлука буде позитивна. Међутим, то је једна политичка одлука као што је била и политичка одлука да се додели независност такозваној држави Косово, која то није ничим заслужила. Прво је требало да се остваре стандарди па онда статус, али су после мартовских нереда променили мишљење па је речено да им дамо статус па ће онда да следе стандарди. Стандарди никад нису уследили. Сад им се додељују на чување они највреднији средњовековни споменици културе на Косову и Метохији, какве немамо у свету, у том рангу, а недавно су на зидовима Дечана и Богословије и где год су друго могли исписивали погрдне пароле УЧК, ИСИС и разне друге поруке. Мора се рећи, то јесу писали појединци али, са друге стране, нико није то гласно осудио, као ни претходна рушења и скрнављења наших светиња.
Е, једноставно међу тим земљама се нашла и држава Црна Гора. Ми смо сви то са тугом примили али свесни да је и то учињено ради некаквих интереса земаљских. Како Црна Гора, тако и Македонија условљене су и на неки начин принуђене на тако нешто. Нису били можда довољно ни свесни шта то значи на дугорочном плану за њихову државу и народ и шта тај чин представља имајући у виду нашу прошлост и историју. Нису размишљали о томе како би се у таквом тренутку понели наши претходници, наши преци владари, који су често жртвовали и себе и народ и земљу да би сачували част и образ. И ево – до дан данас ми постојимо, и као народ и као држава, захваљујући том опредељењу Лазаревом не за земаљско царство него за оно што је увек и довека, за Небеско. Но, у овом тренутку све што се ради ради се да кажем из неких тренутних интереса који имају за циљ да се сачува власт и да се добије нешто привремено, земаљско, пролазно а не гледа се у будућност – на генерације које ће доћи и шта ће те генерације говорити о нама. Да ли ће се стидети наших поступака, имајући пред собом историју свога народа.
Не замерамо дакле у смислу да некога због тога мрзимо, далеко од тога, али нам је жао и заиста не можемо заборавити да је у једном кључном тренутку – када су хтели да нам одузму не само оно што је земаљско, већ и оно што је духовно, и душу да нам узму – онај ко би требао најпре да нам пружи руку и да помогне окренуо главу, или нас можда још више гурнуо низ брдо да би се што пре стрмоглавице доле срушили. Но, неће дати Бог.
Без обзира на гласање и на све остало, ми ћемо опстати. Не зато што људи тако хоће, него зато што Бог тако хоће, јер много тога се не дешава по човеку. Иако човек хоће да суверено влада весељеном, Божија је задња у свему те ће тако и у овоме Божија бити задња.
Као што рекох, нека Господ опрости свима онима који чине такве грешке које могу да коштају и садашњост а и будућност. И ми смо имали грешака. И у недавној прошлости. Знамо шта се све дешавало и како смо грешили и у Београду и на другим местима и ево сад трпимо због тога и на Косову и Метохији, али и у другим крајевима где су Срби живели а више не живе.
Оно што је примјетно је да се до овог догађаја, можда помало успавани српски народ у централној Србији и Београду пробудио, и на разне начине побунио против уласка Косова у УНЕСКО. О томе говори и петиција коју је за непуних седамдесет два сата потписало 100 000 људи, Срба махом из Србије али и из других крајева. Шта ви кажете о томе?
За све нас Косово и Метохија није само територијални појам, то није само територија. Косово и Метохија су и срце и душа и биће српског народа без обзира где живели. Ако данас погледате – да ли овде у Црној Гори, да ли у централној Србији, да ли широм света, у дијаспори – наићи ће те на људе који ће да кажу: моји преци су са Косова и Метохије. Значи, то је нешто што је дубоко усађено у нас. А ако погледамо исто тако у прошлост како су се наши претходници борили за стару Србију и за те наше просторе, за те светиње, онда заиста није чудо што данашњи млади, који чак нису ни били на Косову и Метохији, у дубини своје душе осећају да то припада нама и то се не може избрисати кроз једну генерацију. Чак и да они успеју нешто сад да постигну, већ друга, трећа, пета генерација ће имати жељу да поврати то што је уткано у наше биће и што представља управо наш идентитет. Не можемо постојати ако заиста не будемо имали везу са Косовом и Метохијом, јер смо ми утемељени на тим основама. То су наши темељи, то су наши корени који су дубоко прожети свим оним што се дешавало, што се данас дешава и што је за нас, за наш народ, за нашу Цркву и за нашу државу битно.
Имала сам прилике да разговарам са официрима војске и полиције који су у ратним годинама по службеној дужности одлазили на Косово и Метохију да бране своју отаџбину и народ. Причали су ми да чак и ако би се нашао неко за кога је то била искључиво службена дужност и ништа више од тога, када би ступили на тло Косова и Метохије прорадиле би неке друге емоције, нека друга свијест и од тог тренутка би важило само: Не дам, ово је моје, моја земља, земља мога оца, мога дједа, мојих предака.
Како да објаснимо овим и будућим генерацијама тај дубоки утисак, тај емотивни сусрет Србина са Косовом и Метохијом?
Ево ја ћу одговорити кроз мој пример. Већ сам рекао да у својој раној младости нисам био на Косову и Метохији. Читао сам у књигама кроз наше епске јуначке песме и нешто сам мало учио у школи. Завршио сам војску и после војске уследио је мој први одлазак на Косово. То је било као да сам дошао у очев дом кога сам тражио годинама. И ја сам стварно осетио да је то моја постојбина и отачаство, отаџбина. Управо на простору где никад нисам раније био, решио сам да све оставим: свој дом и родитеље, пријатеље и школу коју сам завршио и да одем да служим у Дечане, где је тада било само 1% Срба. Мој први одлазак у Дечане '83. годне, био је возом из Београда до Пећи. Сећам се, у 10 сати увече је кренуо воз а у Косову пољу су мењали вагоне па су тамо нешто радили тако да смо ми од Косова поља преко Клине, Метохијом ишли у Пећ. Ја сам гледао ту земљу која је тада мени била непозната али сам је јако заволео. Она је зрачила нечим што ја до тада нисам срео у свом животу.
То је оно о чему сам причао, што је уткано у ту земљу. Та земља је освештана, натопљена крвљу, знојем, сузама наших предака. Нема ни једног места на Косову и Метохији где нема костију српских јунака и оних Срба који су ту живели са решеношћу да сачувају Косово и Метохију. Па само узмите Косовски бој, како су наши, борећи се, на Косову оставили своје животе и после тога колико још пута у историји. Има нешто што се не може објаснити људским речима, језиком овога света, има нешто где Господ дела. Ја заиста сматрам да то што ја данас живим на Косову и Метохији и што сам спреман до краја свог живота да останем на том простору без обзира шта се дешавало, а само у последњих 20 година се много тога десило, што би било разлог за многе да оду и да се више никад не врате, да је то благослов Божији и свих наших Светих предака.
Многи млади људи, када им се укаже прилика и позовемо их да посете Косово и Метохију и светиње, осете се као да су посетили Христов гроб, као да су били на Светој земљи. Многи са страхом дођу а са радошћу оду. Многи сматрају да ће, када дођу на Косово и Метохију, тамо затећи неко страшно стање, ужасно нешто што одражава сва ова збивања што су се десила у нашој блиској прошлости, међутим када дођу у Патријаршију, Дечане и Призрен толико се духовно обнове, озаре, да одлазећи са Косова и Метохије одлазе као да су други људи. Потпуно освештани, како бих рекао, тим светињама, тим светим простором. Ми смо свени тога, и зато је Косово и Метохија за нас више од територије, више од онога што је земаљско, пролазно или рецимо више од онога што оно представља за наше комшије косовске Албанце. То је наша нада и то нам даје снагу да истрајемо, без обзира шта се тренутно дешавало. Ми знамо да нису само људи ти који ће одлучивати о коначној судбини наших светиња и уопште те територије која се зове Косово и Метохија. Бог ће рећи задње. Ако је у овом рату '99. год. и у том послератном периоду сачувао нашу Цркву и монаштво, свештенство и овај преостали народ на том простору, значи да Господ има неке планове са нама. То је један залог који је практично сачуван за нека будућа времена. Са том надом ми живимо, са том надом ми обнављамо порушено и са том надом подносимо тегобу свакога дана. Да нас Господ погледа и да нам Господ дарује и моћи и снаге а и трпљења да поднесемо све то што се тамо дешава.
Преосвећени, како у овом тренутку живе Срби и наше монаштво на Косову? Да ли има повратника и да ли има наде да ће се Срби вратити на своја огњишта?
Највећу забринутост изазива данас то што се поједини Срби, који су раније отишли са Косова и Метохије или већ дуже време живе негде у централној Србији и Црној Гори или негде друго, решавају на један, да кажем, врло штетан корак, а то је да продају своју имовину. То је оно што нас много забрињава и боли у овом тренутку. Ја сматрам да је то практично рак рана за наше свето Косово и Метохију. Не смемо продавати нашу земљу. И не страдају од продаје српске земље само они који су остали да живе на Косову и Метохији, тиме што наше комшије све више освајају, него је то штетно и за те људе који продају: касније се врло брзо покаже да то није било благословено и нека их Божија казна стигне у животу. Једном човек погреши у животу па испашта и он и генерације, а то није добро. Ми имамо један фонд који смо основали при нашој Цркви, где сви улажемо у тај фонд по своју лепту, колико ко може, да бисмо откупили негде неку парцелу, земљу која је критична, да не би пала у руке наших комшија који нам не желе добро. Црква колико и како може то откупљује и чува.
Оно што за нас представља велику радост у овом тренутку јесте то што се на Косову и Метохији рађају деца. То је заиста нешто што се опет не може објаснити људским речима. Како то да тамо где је најтеже, где људи немају ни посла, ни неких других да кажем животних сигурности, да се деца тамо рађају? Али и то је нешто Божије, јер рађање је Божији дар. Сад се у Грачаници роди више деце него у Нишу. У једном селу, Шилово, у Косовском поморављу имамо 40 ђака првака, два одељења морају да се оформе што раније никад није било. И то је опет нека врста одбране, да се бранимо рађањем, да се бранимо тиме што ћемо више да одлазимо у цркву, тиме што ћемо да подижемо више нових храмова и тако. Човек као свако живо створење има потребу да се бори за живот који му је Бог дао.
Преосвећени, питам вас као Владику рашко-призренског и косовско-метохијског, која је ваша порука нама Србима како да бранимо Косово и Метохију?
Бог брани Косово и Свети, а ми само да истрајемо на Христовом путу, на путу Светога Саве, на путу Светога Петра Цетињског. Свети Сава и Свети Петар Цетињски су испред себе као свој идеал имали Богочовека Христа. Нису имали нешто земаљско. Зато је њихово дело успело и траје до данашњег дана, а ми следујући Светом Сави и Светом Петру Цетињском и ми за идеал треба да имамо Богочовека Христа и да се надајући у Бога свакодневно трудимо на ономе што је Божије и ономе што је људско а што није пролазно и привремено, него што радећи остављамо будућим генерацијама, нашим потомцима. Наш Патријарх Павле блаженопочивши, који је већи део свог живота управо оставио на Косову и Метохији као епископ рашко-призренски, говорио је да смо ми сарадници Божији, сатрудници. Треба да будемо пријатељи Божији, да имамо кроз свој живот успостављен савез са Богом, да ми приносимо Богу дарове духовне и жртву, чинећи добра дела и гајећи врлине, а онда нас Господ неће оставити, где год да живимо. Ја не бих рекао да је данас најопасније живети на Косову и Метохији и да је ово време данас најгоре. Мислим да је било и горих времена, али да су били бољи људи. Јачи и чвршћи. Да се и ми угледамо на њих, па и ми данас да будемо јаки и чврсти, и да се молимо Богу да нам Господ да трпљења и силе своје, да и ми истрајемо. Не својим снагама, него помоћу Божијом, а надамо се да ће у будућности доћи и боље генерације које ће се удостојити да оно што смо ми данас изгубили они поврате и све у славу Божију.

_{Владика Теодосије је за Радио Светигору говорио прије гласања о пријему тзв. државе Косово у УНЕСКО. На гласању, одржаном 9. новембра 2015. године у сједишту УНЕСКО-а, није усвојен предлог да се тзв. држава Косово прими у ову међународну организацију.
Владика Теодосије је за радио Светигору говорио прије 9. новембра 2015, када је одржана сједница Генералне скупштине УНЕСКО-а на којој се гласало о пријему тзв. државе Косово у ову организацију. Подсјећамо наше читаоце да се већина чланица УНЕСКО-а изјаснила против пријема „државе Косово“ у ову организацију.}

На свечаности одржаној 16. фебруара 2016. године у Штокхолму, у присуству представникâ хришћанских Цркава које делују у Шведској: Евангеличке Цркве, Римокатоличке Цркве, Антиохијске Патријаршије, Српске Православне Цркве, Сиријске дохалкиндонске Цркве, представника универзитетског и културног живота Штокхолма, Митрополит загребачко-љубљански г. др Порфирије одликован је орденом Светог Игнатија за његов допринос помирењу народа на Балкану и предани рад на унапређењу јединства међу хришћанима.

Орденом Светог Игнатија претходних година, између осталих, одликовани су Патријарх Сиријске цркве Мор Игнатије Јефрем II, Папа Коптске Православне Цркве, Тавардос II и Керстин Енлуд, директор кровне хришћанске студијске организације Билд. Орден се додељује, заслужним и угледним црквеним личностима, на међународном нивоу, за унапређење јединства међу хришћанима и за изразити допринос харитативном деловању, како стоји у Статуту угледне Академије Светог Игнатија.

Обраћајући се овогодишњем лауреату, господин Михаел Халм, декан Теолошке академије Светог Игнатија, истакао је да је миротворни допринос Митрополита Порфирија запажен и високо вреднован на међународном плану. Декан Халм је, такође нагласио да је Митрополит Порфирије у манастиру Ковиљу развио монашку духовност која је укључивала и социјални допринос и отварење према широј заједници, а посебно према онима који су одбачени од друштва. „Ову духовну отвореност наставио је да развија и као Митрополит у Хрватској и Словенији, где истиче да Црква треба да буде отворена за друштво и контекст у којем делује, да буде у трајном дијалогу и потрази за помирењем... Због овакве духовне отворености Митрополит Порфирије је, такође, омогућио оживљавање тежње хришћанских заједница за јединством“, рекао је угледни скандинавски научник образлажући одлуку да високо одличје ове године буде додељено Митрополиту загребачко-љубљанском.

Захваљујући на указаној части Митрополит Порфирије је нагласио да признање овако високог међународног ранга, а посебно личности које су раније одликоване, за њега предствљају обавезу да у будућем раду покаже и докаже да га је достојан. На крају свечаности Митрополит Порфирије је одржао предавање на тему Човеково достојанство, слобода и социјално деловање Цркве.

СПЦ

Породица Кантакузин била је у блиским родбинским везама са последњим деспотима Бранковићима. Црква је живописана, а најстарије фреске насликао је 1524. године мајстор Петар из Софије. Јашуњу су Турци неколико пута рушили, па је због тога често преправљана. Тако је црква обновљена 1693. године, а добила је и нови живопис, који је у потпуности прекрио стари. Манастир је тешко страдао и у време Првог и Другог српског устанка, али је убрзо обновљен.

Након Другог светског рата манастиру је одузета сва имовина. Тек 1986. године Јашуње је стављено под заштиту државе. Од тада су изведени археолошки, архитектонски и живописачки радови. Иако се Јашуња сматра најстаријом и најзначајнијом православном светињом у Јабланичком округу, до 2006. године био је напуштен. Тада је започета нова обнова манастира, када су подигнути нови конак, звоник и ограда око манастира.

Последња обнова Јашуње пада у заслугу монаху Јоаникију, који је по доласку у овај крај, пре безмало једне деценије, живео у камп приколици. Конак древног манастира био је потпуно урушен. Јоаникије је на обнови почео да ради сам. Касније је, уз помоћ верника и општине, мењао изглед манастирског комплекса који сада има нов звоник и конак. Обнова манастира биће завршена до 2017, када ће се обележити пет векова од његовог оснивања.

Духовна обнова

Последње радове на фрескама извели су 1902. сликари Јаков и Ђорђе, отац и син из Велеса, који су успели да задрже првобитни распоред композиција. Након Октобарске револуције 1917. у Јашуње су се населили руски монаси и започели не само архитектонску, него и духовну обнову значаја манастира.

Извор: Вести онлине

Тек сте након недељу дана реаговали саопштењем на говор мржње да у православној цркви у средишту Загреба столују четнички викари?

Захваљујући медијима, био сам уверен да ме је Хрватска довољно упознала и да таква апсурдна тврдња неће бити прихваћена у јавности. Поготово што је од тренутка изрицања злонамерних оптужби inbox почео да се пуни стотинама пријатељских изјава подршке од људи, одавде из Загреба и Хрватске, који са индигнацијом одбацују говор мржње. Али када је та груба медијска злоупотреба наставила да се шири преко интернетских платформи и друштвених мрежа, осетио сам потребу да, колико је то могуће, спречим даљу манипулацију сензибилним људским душама које неко, из мени непознатих разлога, жели да улови у мрежу зла и мржње.

Опет Вас оптужују за певање четничких песама, тј. стиче се утисак су певане у Загребу?

И о томе сам више пута говорио. То није било ни у Загребу, ни у Београду, него пре више година у Чикагу, током посете Србима који тамо живе. То су, већином, укључујући и свештенике, потомци политичке емиграције, трећа генерација. И по томе су наши народи слични. Песму са снимка сам тада први пут чуо и певао је слушајући друге. У једном тренутку сам престао да певам, не мислећи о томе да то може доћи до јавности.

Изразили сте своје жаљење због тога?

Жалим што сам нехотице повредио нечија осећања, можда, због медијске халабуке, некога и разочарао. Са друге стране, када сам први пут у медијима изрекао свој став о овој чикашкој епизоди, екстремисти у Србији су ме напали да нисам патриота, домољуб, готово да сам издајник. Имам потребу рећи да се гнушам и осуђујем свако насиље и сваки злочин, без обзира под којом униформом, капом и значком су чињени и које вере или националности су биле жртве. Знам да ни ово неће бити по вољи многима и у Србији и у Хрватској.

Истовремено позивате на Јеванђеље и дијалог?

Да, дијалог заснован на Јеванђељу није нешто што нам последње преостаје, него почетна и завршна позиција, смисао живота: дијалогом откривати лепоту лика Божјег у другоме, чак и у оном који мисли и жели да вам не буде пријатељ, него непријатељ. Неки у Србији, који не познају довољно Хрватску и Хрвате, а заправо су оптерећени предрасудама условљеним историјским наслеђем, кажу ми да сам утописта и да желим да остварим немогуће. Ако су у праву, бирам да будем утописта. Исто тако знам да оно што је људима немогуће, Богу је могуће!

Како се осећате у Загребу и имате ли проблема на послу?

Догађаји, попут ових претходних, стално нас враћају у позицију постконфликтног друштва, којем је примарна особина унутрашња подељеност. У таквим околностима, код мањинских заједница праг осетљивости на појаве нетолерантности је јако низак. Али назовимо ствари правим именом, ако неко каже да ће из цркве изаћи неко ко ће насрнути на живот вас и ваше деце и започети крвави пир, то није некаква интолеранција, није ни вербална провокација, то је отворени позив на угрожавање физичког опстанка оних који се у тој цркви моле. То су „проблеми у послу“ са којима се суочавамо ја и моји свештеници. Лично, пак, немам никаквих проблема.

Патријарх Иринеј је изјавио да Срби страхују да иду у своју цркву у центру Загреба?

Неки Срби се плаше да изразе свој верски и национални идентитет. Поједини ми шапатом на улици или у трговини кажу: и ја сам наша или ваша. Да ли је то оправдано или није? Уверен сам да има далеко више оних који желе да у Хрватској сви живе слободно, без страха. Није ми познато да таквих појава има још негде у Европи. На потезу су политичке елите.

Али ви се често виђате у граду?

Понекад, када је лепо време и када имам госте, изађем са њима у неки од кафића или ресторана у центру града.

С тим у вези, Литургија се прати са видео-бимовима на Цвјетном тргу?

Хвала Богу, у оваквим приликама до сада заиста није било проблема.

Има проблема с хулиганима из школе која је преко пута православне гимназије?

Млади нису проблем него жртве. Уколико им се не помогне они ће ускоро бити проблем за све, не само за ученке, тачније ученице српске гимназије, јер њих далеко више малтретирају.

Били сте у Србији на челу Већа за телекомуникације, да ли бисте Ви забранили рад З1?

Срећан сам што је Ваше питање хипотетичко. Одговор је потврдан.

У јавности се недавно појавило писмо Патријарха Иринеја Папи Фрањи око канонизације кардинала Степинца. Какав је Ваш став?

Моја жеља је да у дијалогу о ономе што једна страна сматра контраверзним, упитним или негативним а друга страна не сматра, још боље упознамо једни друге. На крају, одлуку доноси Католичка Црква и Ватикан.

Јесте ли Ви у тој комисији или не?

Пре пар недеља Патријарх ме је именовао за члана те комисије.

Како смирити тензије које су поприличне у посљедње време?

Нећу бити међу првих стотину ако кажем да „нарцизме малих разлика“ потенцирају и злоупотребљавају они који од тога имају јасну корист. Та Фројдова теорија није нигде веродостојније потврђена у пракси него у односима између Срба и Хрвата. Постоји само један одговор: потребно је да се снажно чује глас хришћанске љубави. Папа Фрањо је у том погледу узор.

Извор: Митрополија загребачко-љубљанска

Поводом медијских напада појединаца и удружења на Српску Православну Цркву, њено свештенство и верни народ у Хрватској осећам обавезу да изјавим следеће:
Повод, али не мотив и узрок, за бруталне, последњих година незапамћене нападе и позиве на линч Српске Православне Цркве и српског народа у Хрватској, пронађен је у видео-снимку насталом пре више година, током моје посете верницима у Чикагу, где као гост нисам био у прилици да утичем на све околности. Због свих оних који су се на било који начин осетили погођеним или увређеним, нарочито после злоупотребе и манипулације садржајем тог снимка од неких медија, изражавам своје искрено и дубоко људско жаљење.
Осећање дубоке туге и жаљења изазивају и они, који свесно или несвесно, ових дана доприносе изливу нетрпељивости према српском народу, као и продубљивању јаза између Хрвата и Срба који су неминовно упућени једни на друге.

Свакоме ко прати мој рад и јавно деловање, не само од доласка у Хрватску, него у последње три деценије, јасно је да оно што ми се тенденциозним тумачењем тог снимка приписује не изражава становишта и вредности за које се залажем. Једноставно, у међуљудским и у међунационалним односима, држим се Христових речи: „Све што хоћете да чине вама људи, тако чините и ви њима“. То је начело по којем живим и делам, а другог програма и идеологије изван Христа и Његовог јеванђеља немам!
Напомињем да ме овакви напади нису изненадили, јер сам по доласку у Загреб, у првој беседи, рекао да, на обе стране, постоје и такви који ће бацати камење на оне који граде мостове између људи и између народа. Протагонисти мржње и нетрпељивости ме неће поколебати, него подстаћи да у своме срцу још више негујем љубав Христову и према њима, јер знам да Бог, који је за вечност створио све нас, то од мене очекује.

На такво поступање ме поготово обавезују многобројни појединци и удружења који су показали одлучност да, упркос оркестрираним, вербално суровим нападима, јавно и приватно упуте изразе солидарности, охрабрења и подршке Српској Православној Цркви, православним верницима у Хрватској и мени лично. Они ми уливају оптимизам да, с надом у Бога, са још више снаге наставим да градим мостове мира, сарадње, међусобног поштовања и љубави између хрватског и српског народа, као и Православне Цркве и Католичке Цркве, будући да смо чланови исте хришћанске породице који верују у исто Јеванђеље Христово. Њима, који по мом схватању и уверењу представљају већинску Хрватску утемељену у Христовом учењу и етосу, упућујем изразе најдубље захвалности.
Речи Христове: „Добро чините онима који вас мрзе, и молите се Богу за оне који вас вређају“ нас обавезују да на говор мржње узвратимо љубављу! Стога православне вернике, и овом приликом, поздрављам речима Светог апостола Павла: „Стојте дакле чврсто у слободи којом нас Христос ослободи. Нека ваша вера кроз љубав дела, љубављу служите један другоме“.

• САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ PDF
• SAOPŠTENJE ZA JAVNOST PDF
  

Призрен-Грачаница, 21. јануар 2016. год.
Као Епископ Рашко-призренски и Косовско-метохијски изражавам најдубљу забринутост и разочарење поводом јучерашње одлуке Основног суда у Митровици, који је под председавањем судије гђе. Роксане Комше г. Оливера Ивановића, лидера грађанске иницијативе, прогласио "кривим за ратни злочин" и осудио га на 9. година затвора. Имајући у виду да је у току досадашњег суђења вишеструко показано да не постоји директна веза са злочином за који је г. Ивановић оптужен, и да према самим речима председавајуће судског већа гђе. Комше „Ивановић никога није убио, нити икога подстицао на убиство, али је виђен на улици на местима где су се догодила убиства“ оваква драконска пресуда се у српском народу доживљава као велика неправда.
Стога уз сву нашу моралну подршку г. Ивановићу, кога познајемо и поштујемо као човека дијалога и који је по сведочанствима многих Албанаца спасавао животе за време рата, искрено очекујемо да ће одбрана у наредним данима уложити жалбу и да ће другостепени суд поништити првостепену пресуду, пошто оптужница суштински није потврђена.
Епархија рашко-призренска
29 / 01 / 2016

Повод, али не мотив и узрок, за бруталне, последњих година незапамћене нападе и позиве на линч Српске Православне Цркве и српског народа у Хрватској, пронађен је у видео-снимку насталом пре више година, током моје посете верницима у Чикагу, где као гост нисам био у прилици да утичем на све околности. Због свих оних који су се на било који начин осетили погођеним или увређеним, нарочито после злоупотребе и манипулације садржајем тог снимка од неких медија, изражавам своје искрено и дубоко људско жаљење.
Осећање дубоке туге и жаљења изазивају и они, који свесно или несвесно, ових дана доприносе изливу нетрпељивости према српском народу, као и продубљивању јаза између Хрвата и Срба који су неминовно упућени једни на друге.
Свакоме ко прати мој рад и јавно деловање, не само од доласка у Хрватску, него у последње три деценије, јасно је да оно што ми се тенденциозним тумачењем тог снимка приписује не изражава становишта и вредности за које се залажем. Једноставно, у међуљудским и у међунационалним односима, држим се Христових речи: „Све што хоћете да чине вама људи, тако чините и ви њима“. То је начело по којем живим и делам, а другог програма и идеологије изван Христа и Његовог јеванђеља немам!
Напомињем да ме овакви напади нису изненадили, јер сам по доласку у Загреб, у првој беседи, рекао да, на обе стране, постоје и такви који ће бацати камење на оне који граде мостове између људи и између народа. Протагонисти мржње и нетрпељивости ме неће поколебати, него подстаћи да у своме срцу још више негујем љубав Христову и према њима, јер знам да Бог, који је за вечност створио све нас, то од мене очекује.
На такво поступање ме поготово обавезују многобројни појединци и удружења који су показали одлучност да, упркос оркестрираним, вербално суровим нападима, јавно и приватно упуте изразе солидарности, охрабрења и подршке Српској Православној Цркви, православним верницима у Хрватској и мени лично. Они ми уливају оптимизам да, с надом у Бога, са још више снаге наставим да градим мостове мира, сарадње, међусобног поштовања и љубави између хрватског и српског народа, као и Православне Цркве и Католичке Цркве, будући да смо чланови исте хришћанске породице који верују у исто Јеванђеље Христово. Њима, који по мом схватању и уверењу представљају већинску Хрватску утемељену у Христовом учењу и етосу, упућујем изразе најдубље захвалности.
Речи Христове: „Добро чините онима који вас мрзе, и молите се Богу за оне који вас вређају“ нас обавезују да на говор мржње узвратимо љубављу! Стога православне вернике, и овом приликом, поздрављам речима Светог апостола Павла: „Стојте дакле чврсто у слободи којом нас Христос ослободи. Нека ваша вера кроз љубав дела, љубављу служите један другоме“.

• САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ PDF
• SAOPŠTENJE ZA JAVNOST PDF
  

• Саопштења
  

|

Предавање Епископа пакрачко – славонског г. Јована на тему „Јарусалим и Јасеновац“ одржано је у суботу 23. јануара 2016. године у Зајечару. У Великој сали Музичке школе „Стеван Мокрањац“ предавању је присуствовао Преосвећени владика тимочки г. Иларион који је поздравио драгог госта и са великом пажњом слушао и постављао питања на ову увек актуелну тему страдања два народа у Другом светском рату. Владика Јован је изношењем познатих чињеница указао на паралелу у многострадалној историји оба народа. Најважније је знати и изнети у јавност истину о тим догађајима, али је исто толико битно ту истину сачувати од заборава и учинити све да наша деца не запоставе сећање на своје свете и часне претке. Неизоставни део образовања ученика у школским установама треба да постане знање о Јасеновцу и другим сличним стратиштима, Брочицама, Јадовну, Крапју, Плесму, Старој Градишки, и њиховој трагедији, као што је то случај код Јевреја, који итекако воде рачуна о томе. Тако се чува и поштује вера и историја једне нације, и она мора бити сачувана у свести наших будућих нараштаја.

Владика Јован је подсетио да Јасеновац представља место највећег страдања нашег народа за време Другог светско рата, и да се у многим јамама налазе на хиљаде невино убијених. То значи хиљаде незаборавних новомученика, чије свете мошти освећују цео тај простор и шире – цео српски народ. Многе од тих јама, по владикиним речима, још нису откривене, а познато је да су након Другог светског рата, као и за време злогласне НДХ, многи докази о њиховом постојању намерно прикривани. Владика је посведочио о личном искуству, када је био присустан приликом откопавања јаме у којој је пронађено 206 закланих и убијених, из чијих се костију приликом преноса ширио благоухани мирис. То су свете мошти и хиљаде је таквих српских светитеља. Њихово страдање се не сме заборавити и Јасеновац мора постати место посете и поклоњења сваког Србина.

Потребно је да нашу децу васпитавамо у духу вере, слоге и поштовања свих, али највише познавању вредности свог народа. Тако нпр. ученици Средњих богословских школа и њихови професори редовно посећују и одају почаст убијенима у Јасеновцу. Наша омладина мало зна о величини и значају оваквих догађаја. Владика је говорио о томе колико јеврејски народ томе придаје значај и преко Меморијалне установе за жртве и хероје холокауста “Јад Вашем“ у Јерусалиму ради на едукацији своје омладине и не престаје да истражује о томе која лица, где, како и у ком времену су пострадала. То је веома одговорно према сопственом народу. Наша Српска Православна Црква подржава рад Епархије славонске, а владика Јован је координатор „Одбора за Јасеновац“ при Светом Архијерејском Сабору СПЦ. Много је тога урађено на комплексу Јасеновац, обновљен је храм јасеновачким мученицима, али предстоји још много посла, треба обновити поред цркава и конака свеукупни живот нашег народа, који је на овим просторима вековима радио, стварао и живео – рекао је владика Јован. У наставку су уследила питања, коментари и изнесена су многа позитивна и одобравајућа мишљења присутних на ову важну тему.

Пре почетка предавања, владика Јован је посетио у пратњи владике Илариона Саборни храм Рођења Пресвете Богородице у Зајечару, где се поклонио Богородичиној икони „Заштитници града“ која је управо за време Другог рата сачувала град од разарања, о чему је владика Иларион проповедао свима присутнима у храму.

епархија тимочка

Његово преосвештенство епископ зворничко-тузлански Хризостом рекао је да свакодневно чујемо да је неко отворио кафић или трговину, али да није чуо да је неко отворио библиотеку.
То, каже владика, довољно говори о овом смјелом подухвату, на који су се одлучили како би свима који то желе, био доступан богат књижни фонд.
"Има преко 30 хиљада наслова, многобројне часописе, енциклопедије, литературу огромну, тако да ће бити од велике користи за све оне који се буду интересовали за било коју област", рекао је епископ зворничко-тузлански Хризостом.
Посебан значај има отварање црквене библиотеке у Бијељини, које су према библиотичкој класификацији специјалне библиотеке. У фундусу библиотеке налазе се издања која датирају из 15. вијека, и то је право културно благо Републике Српске.

"Оно што је јако важно јесте да ово што данас видимо овдје представља у култруну баштину Републике Српске и да се у ствари државотворност једне земље управо мјери књигом и благом које библиотеке посједују", каже Љиљана Петровић Зечић директорица Народне и универзитетске библиотеке Републике Српске.
"Најстарија књига која се овдје налази штампана јесте зборник Октоих Божидара Вуковића из 1536. године штампан у Венецији, а најстарија рукописна књига је из 14. вијека", каже библиотекар Дејан Ерак.
Отварањем епархијске библиотеке није на добитку само град Бијељина, већ и цијела Република Српска.
"Књига није прављена и написана да би била једном прочитана и сакривена од очију јавности него књига тек тада живи ако је стално код различитих читалаца", изјавио је Дане Малешевић министар просвјете и културе Републике Српске.
Библиотека Епархије зворничко-тузланске налази се у сједишту епархије у Бијељини, у манастиру Светог василија Острошког и биће отворена сваког дана од 8 до 16 часова.
РТРС
26 / 01 / 2016

Богољубива браћо и сестре и децо Светога Саве,
Честитамо Вам 2016. лето Господње и празник Светога оца нашег Саве.
Хришћанство задржава својство новог у сваком времену, јер стално препорађа и преображава људе, поново и наново. Православље и наша Света Црква свакодневно, многоструко и приљежно се обраћа Богу молитвом „за мир целог света“, „за јединство свих“ и „за времена мирна“. Имајте мир са свима, „мир вам остављам, мир свој дајем вам“ (Јн. 14, 27), препоручује нам Спаситељ. Тај Божији мир толико нам је данас драгоцен и потребан.
Тим Христовим миром и љубављу, задојен је од утробе матере своје Свети Сава, наш духовни отац и родоначелник, кога данас прославља читаво Српство. А дете, измољено од Бога у дому својих родитеља, беше благоразумно и весело душом, и у учењу напредно. У говору био је врло одмерен, у мисли логичан, у понашању достојанствен, у опхођењу са људима врло тактичан и племенит, а у раду и реду издржљив и неуморан, поготово у молитви, сведоче његови животописци.
Свети Сава је био нарочито обдарен изванредним организаторским државничким и црквеним способностима, које, на жалост, недостају у 21. веку водећим људима у Држави и Цркви.
Своје организаторске способности Свети Сава је показао као изванредан дипломата, и на пољу државничком и црквеном, а оне су управо дошле до изражаја у организацији Српске Цркве, након што је издејствовао Њену самосталност у Никеји, 1219. године. Он је био и остао апостол српског народа, слуга Божији и проповедник истине на земљи, учени монах, велики Архијереј чији је цео живот и рад био по постулатима Светог Писма. Био је свестан да од правилног јеванђелског и тачно постављеног задатка и његовог извршавања зависи не само блиска будућност српског народа, већ и његов даљи правилан, духовни развој, који је чврсто везан и са његовим опстанком.
На свршетку светородне породице Немањића, која бива запечаћена светом српском крвљу Светог великомученика Кнеза Лазара и његових војника, на оном светом и распетом Косову, где једино божури расту, на овим нашим просторима Српске Војводине и Срема појављује се чудесна породица Бранковића са Мајком Ангелином на челу и њеним синовима.
А сада ме почујте и послушајте моји драги еапрхиоти и Срби Срема:
По милости Божијој и благодатном дару Духа Светог, у предстојећој 2016. години, Епархија сремска литургијски и молитвено обележиће ТРИ велика јубилеја живота и мисије светородне породице Бранковића, на челу са Светом Ангелином Крушедолском. По упокојењу ових великана, манастир Крушедол је постао својеврсан реликвијар Светих моштију, Нови Јерусалим богомизабраног српског народа. Правилно ценећи историјски и духовни значај Светих деспота сремских, позивамо вас да прикладно и торжествено обележите:
1.) 530. годишњицу од доласка Свете Породице у Срем, 1486. године.
2.) 500. годишњицу блаженог уснућа Светог Владике Максима, 1516. године.
3.) 300. годишњицу спаљивања моштију Светих Бранковића од стране Турака, 1716. године.
Све ово јесу Богом дани и благословени поводи за организацију благодарног ходочашћа, са моштима Мајке Ангелине, која ће тако поново обићи свој Срем и учинити једну духовну смотру православних Срба у Срему. Ово је јединствени црквено-народни сабор у Епархији сремској, али и позив на свенародно јединство, кроз богољубље и човекољубље, у љубави према Богу и ближњима, и моралну обнову у светотајинском животу Цркве Христове. Чудотворна моћ моштију крушедолских Светих надалеко се рашчула. Упорно се набрајају болести и исцељења, невоље и избављења, приписивана Њиховом небеском заступништву.
Кроз и најмању честицу моштију Светитеља, присутна је благодат Духа Светог, која им даје чудотворну моћ, изливши се на верни народ. Нетљене мошти последњих српских деспота представљају за наше вернике највећу светињу, од које, свакако, очекујемо небеску заштиту.

Све знаменитости и лепоте наше Богом спасаване Епархије, чуда уризничена у последњих 530 година, сабрани су и огледају се у руци српске деспотице, Мајке Ангелине. Својом сачуваном руком – као Божји дар, боје ћилибара, ова Светица сведочи на видљив и опипљив начин, све оно што је била и што је чинила, у распетим временима за њену породицу и њен народ. Рука Мајке Ангелине посетиће сваки град, свако село, све парохије и манастире у нашој Епархији, од Недеље Православља, 20. марта, до 10. августа, када ће се вратити у своју задужбину, манастир Крушедол. Сву своју духовну децу позивамо да узму учешћа у свим прославама и споменима Светима, који ће обележити годину Светих Бранковића. Стога вас молимо да, у границама својих скромних могућности, помогнете у остварењу велике и узвишене духовне мисије ваше Свете Цркве. Прожети тим жељама и надама, у дубоком уверењу да ћете у потпуности схватити ову Нашу светосавску посланицу, свечано проглашавамо јубиларну годину Светих Бранковића, молећи се усрдно Богу Творцу и Господу нашем Исусу Христу, да вас и даље обасјава својом милошћу и добротом, док Свете сремске деспоте молимо да и даље буду будни чувари српства у Срему, и целог нашег народа и читаве Цркве Православне.
Свим ученицима наших школа, вероучитељима, родитељима и свима вама, драга браћо и сестре, честитамо празник нашег Учитеља и Просветитеља, Светога Саве, са поздравом: Ускликнимо с љубављу Светитељу Сави!
Извор: Епархија сремска

• Епархијске вести
  

|

Поздравивши присутне, председник Организационог одбора за обележавање годишњице Новосадске рације г. Мирослав Илић је истакао да је култура сећања један од облигационих постулата сваке цивилизације, сваке националне културе. Сви знамо да је те 1942. године извршен геноцид над српским, јеврејским, ромским народом, и осталим непријатељима Хортијеве фашистичке Мађарске. Било је примера страдања не само Срба и Јевреја, већ и Немаца и осталих који су из чисте хришћанске љубави штитили своје српске, јеврејске, ромске суседе, навео је г. Илић.
Подсећајући да су пре 74 године мађарски жандарми и фашисти убијали невине грађане Новог Сада по улицама, двориштима, становима, Штранду - господин Горан Леви, председник Јеврејске општине Нови Сад је истакао да се такав злочин не сме заборавити, пре свега због невино палих жртава. Важно је да знамо историју нашег Града, јер када знамо историју, онда можемо да очекујемо да ћемо у будућности живети у миру и слози, поручио је Горан Леви.
Протојереј Владан Симић, секретар Епископа бачког је позвао све људе добре воље на сутрашње обележавање годишњице Рације, наводећи да је у току припрема јубиларног обележавања, 75. година од Новосадске рације. Ми ћемо се, као Организациони одбор, у наредном периоду постарати да извршимо још неке припреме, најпре да покушамо са општом едукацијом најмлађих нараштаја о томе шта је била Рација, ко је страдао, зашто је страдао, најавио је прота Владан.
Централни програм ће почети 22. јануара 2016. године, у подне, на Кеју жртава рације, поздравним говором градоначелника Милоша Вучевића. Изведбом једне духовне песме представиће се хор Саборне цркве Свети Георгије. У име Српске Православне Цркве помен ће служити Епископ јегарски г. Јероним, а у име Јеврејске заједнице Новог Сада рабин Исак Асиел. Програм ће бити настављен на новосадској плажи Штранд, где ће бити служен помен код спомен-плоче жртвама Рације.Нови Сад, 21.01.2016 - Информативна служба Епархије бачке

Сва права задржава Епархија бачка 2009.

Изградњу Дома финансирала је Влада Републике Српске са 135.000 КМ. У Ортијешу је била и екипа РТРС-а.
Изградња Дома је веома значајна за ову, иначе прву повратничку, заједницу у Мостару. Срби у Ортијешу са којима смо данас разговарали, кажу да је ова донација знак да их институције Српске нису заборавиле, те да се кроз пројекте обнове ради на одрживом повратку. Међутим, Срби у Мостару и ХНК нису задовољни својим положајем у градској, кантоналној и федералној власти. Најављују састанак са српским чланом Предсједништва БиХ Младеном Иванићем, на којем ће дефинисати будуће дјеловање, а циљ су им два мандата у мостарском Вијећу.
Живота за око 150 повратничких породица у Ортијешу и Лакшевинама има. Иако није лако зарадити и обезбиједити опстанак, ови повратници немају дилеме - обнављају своје куће и остају у Мостару.
У новоизграђеном Дому мјештани ће се окупљати, дружити, његовати културу, језик и обичаје. Истичу да ће то бити мјесто са којег ће се гласно чути глас Срба са ширим друштвено- политичким значењем.