Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа зворничко-тузланског и администратора Епархије шабачке Г. Г. Фотија, обраћамо вам се са молбом за помоћ при обнови манастира Бјеле воде. Најсрдачније молимо све људе који имају вољу, жељу и могућност, а сходно жељи и осећају помогну обнову ове светиње, која је за кратко време постала стратиште многих који траже свој пут ка Господу. 

Верујемо да је све што се догађа Божије давање и да Његове путеве не можемо увек испитати, али исто тако верујемо да ће се, као и до сада „Бог кроз своје љубљене делати“, те да ће се ова светиња обновити и засијати новим сјајем и бити обиталиште „Славе Божије“. Уздајући се у Господа, а ослањајући се на Јеванђељске речи да треба „једни другима бремена да носимо“, надамо се да ће искра Христове љубави бити запаљена у срцима нашим, те да ћемо дати део себе и поново изградити оно што „ни рђа, ни мољац не могу уништити“ и да ћемо и ми себе узидати у Јеванђељску кућу сазидану на темељу који је Христос Господ.

Динарска средства уплатити на рачун

СПЦ Епархија шабачка

Број 325-9500600032738-97

Са назнаком за обнову Манастира у Бијелим Водама

Девизна средства упатити на наведене рачуне према датим инструкцијама

Извор: Епархија шабачка

У недељу, 17/30. јануара 2022. године, када наша Црква прославља спомен преподобног Антонија Великог, Његово Преосвештенство Епископ мохачки господин Дамаскин је началствовао на светој архијерејској Литургији у храму Светих Кирила и Методија у Новом Саду. Преосвећеном епископу Дамаскину су саслуживали презвитери и ђакони Епархије бачке, као и презвитер Јован Бабић из Архиепископије београдско-карловачке.

Пред почетак свете Литургије, Преосвећени владика Дамаскин је рукопроизвео у чин чтеца Филипа Поповића, Милована Добриловића и Луку Леђанца.

У својој беседи Епископ мохачки Дамаскин је протумачио јеванђелско зачало о богатом младићу и указао да су се у историји Цркве, за разлику од богатог младића из јеванђелске приче, многи свети определили да оставе земаљска добра и иду за Христом. „Видимо да оно што се тражи од нас јесте управо оно што је речено у данашњем Апостолу, а то је да имамо стрпљење, доброту, кротост, уздржање, а као свезу свега да имамо љубав, која јесте – као што Апостол каже – свеза савршенства. Зато преподобни Антоније и каже, а остало је и записано: Сада се више не бојим Бога, сада га волим. Управо је то она разлика која постоји у нашем односу према Богу. Свети Василије Велики је то делио у три степена: један је робовски однос према Богу, када чинимо нешто јер се плашимо Бога; други је однос слуге или најамника који чини добро да би добио од Бога добро; трећи однос јесте однос љубави, када прихватимо Бога као свога Оца и када свако карање од свога Оца примамо као благослов. Управо такав однос треба и ми да имамо према Богу, јер Бог јесте наш истински Родитељ, јесте наш истински Отац, јесте истински Човекољубац и јесте једини Пријатељ наш, јер једини Он нам може дати живот вечни. Такав исти младић какав је био и преподобни Антоније Велики, био је и наш Свети Сава, који је исто био богат, али га то није спречавало да постане свети у нашој Цркви”, поручио је владика Дамаскин.

Током свете Литургије извршена је света Тајна брака – чин венчања Михајла Илића и Ане Хавран из Новог Сада.

После свете Литургије, Епископ мохачки је извршио чин освећења крстионице за одрасле особе, која се налази у склопу парохијског дома.

По завршетку чина освећења крстионице, владика Дамаскин је похвалио труд свештеникâ при храму Светих Кирила и Методија, изразио благодарност Богу што је храм био испуњен верним народом, као и наду да ће храм засијати у пуној лепоти када буде фрескописан. Настојатељ светог храма, протонамесник Велимир Врућинић, изразио је благодарност епископу Дамаскину на посети храму и служењу свете Литургије и, у име братства храма, уручио му је на дар икону преподобног Јована Дамаскина.

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

У келији конака Скита Светог Василија – Хрусији, који се налази три километра северно од Хиландара, данас је око 18.30 по грчком времену избио пожар.

Захваљујући брзој реакцији грчких ватрогасаца са једним возилом, као и хиландарске монашке ватрогасне службе са два ватрогасна возила, пожар је локализован и угашен до касних вечерњих сати. У пожару није било људских жртава, нити повређених.

Пожар је проузроковала пећ на дрва. Ватра је захватила келију, међутим ватрогасци су спречили да изгоре кровна и међуспратна дрвена конструкција, па на конаку није дошло до обрушавања крова, нити се ватра проширила на приземље.

Пожар се није проширио ни на остатак средњовековног утврђења и његове највредније делове: цркву Светог Василија, кулу и остатке палате из 14. века. Конак у коме је дошло до пожара датира из 1868. године.

Тачне размере оштећења и материјалне штете биће накнадно утврђене.  У изгорелој келији нису се налазили предмети са карактером културног добра.

О Скиту Светог Василија

Скит Светог Василија (познат и као Стари манастир, Свети Василије на мору или Пирг Хрусија) спада у део богатог хиландарског културно-историјског наслеђа на Светој Гори које се налази изван зидина самог манастира Хиландара.

На том месту од раније је постојало мање утврђење – пристаниште које је у 14. веку Свети Краљ Милутин знатно проширио и утврдио на захтев хиландарских монаха, како би се заштитили од напада гусара са мора.

Краљ Милутин је подигао јако утврђење – пирг (кулу) са црквом на врху посвећену Вазнесењу Христовом. Непосредно после њега, Стефан Дечански изградио је, или завршио започету, другу цркву која је посвећена Св. Василију. По предању за време цара Душана изграђена је палата у источном углу утврђења.

Палата као и други бедемски зидови пирга оштећени су и делимично порушени под утицајем земљотреса и зуба времена.

У последњој деценији 20. века израђена је дрвена потпорна конструкција са циљем спречавања даљег урушавања зидова палате. Пре неколико година, у склопу Обнове Хиландара, дрвена потпорна конструкција је уклоњена због дотрајалости, а опсежним радовима извршена је конзервација и реконструкција бедемских зидова и зидова палате. На цркви Св. Василија изведени су радови са циљем спречавања продора слане воде које наноси ветар.

Скит Св. Василија на мору саставни је део дугорочне заштите и очувања српског културно-историјског наслеђа на Светој Гори.

Извор: Хиландар

Црквена општина Нови Сад је и ове године даривала светосавске пoклоне члановима Дечјег хора Црквене општине новосадске. Због школских обавеза на сâм дан празника Светог Саве, уручење поклона је уприличено у недељу, 30. јануара 2022. године, у свечаној дворани Црквене општине новосадске, после редовне хорске пробе. Поклоне су уручили протојереј Миодраг Шипка, архијерејски намесник новосадски први, и протојереј Милан Малинић, парох новосадски.

Дечји хор Црквене општине новосадске постоји од 2012. године и основан је са намером да се најмлађи чланови Цркве активно укључе у богослужења. Хором диригује госпођица Милица Грубишић.

Сва заинтересована деца која би волела да постану чланови хора могу да се јаве својим парохијским свештеницима како би добили више информација о начину рада хора.

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

После литургијског сабрања у Светосимеоновском храму, празнична радост настављена је свечаном светосавском прославом у свечаној дворани старе Основне школе „Михајло Пупинˮ у новосадском насељу Ветерник.

Повезане вести:

Светосавска беседа катихете Бранислава Илића: Свети Сава - светитељ који је охристовио народ

Литургијска прослава Савиндана у Светосимеоновском храму у новосадском насељу Ветерник

Свечаност прослављања школске славе почела је чином благосиљања славских приноса, који је служио презвитер Лазар Мајсторовић, надлежни парох, уз саслужење протопрезвитерâ Борислава Милића и Предрага Билића, пароха ветерничких, као и уз појање деце полазника верске наставе и њихових надлежних вероучитеља.

Сабране је речима пригодне беседе поучио отац Лазар говорећи о правилном поимању просвете и просветитељства, указујући да је Свети Сава као светитељ Христов утемељио основе истинског образовања које приводи Христу и уводи у вечну заједницу са Њим.

У наставку сабране је поздравила директорка школе Радослава Ступар, која је у свом надахнутом излагању говорила о ветерничком храму и школи као храму науке: „Имамо на уму и у срцу истину да је наш храм у Ветернику посвећен преподобном Симеону Мироточивом, оцу Светог Саве. Имајући то у виду, поносно можемо рећи да ветернички храм Светог Симеона и наша школа као храм науке који слави Светог Саву јесу два стуба овог нашег насеља.ˮ

Овогодишњу светосавску беседу произнео је вероучитељ и катихета Бранислав Илић. „Остајући веран библијским поукама и истинама, највећи рођени у нашем роду, Свети Сава, кога са љубављу прослављамо, пренео је своме потомству аутентичну поруку апостола Павла: Обуците се у љубав, свезу савршенства, разговарајте међусобно у псалмима и славопојима и песмама духовним, у благодати певајући Господу у срцима својим (Кол 3, 16). Овоме нас је учио наш први архиепископ. Наш род са поносом истиче да има светитеља који се до те мере уподобио Христу да је народ Божји још за живота Савина у њему препознао свога оца и прозвао га светим. Савин животописац, Доментијан, каже да је наш просветитељ славуј богогласни неуснулих очију, који неућутним божанственим песмама буди (нас) заспале у гресима. Сачувана Савина дела, која су огромним својим делом поезија, потврђују нам истину да је он све таланте које је од Бога на дар добио, умножио, устостручио, па их, онда, Цркви и роду на спасење вратиоˮ, закључио је катихета Бранислав Илић у својој овогодишњој светосавској беседи.

Славска свечаност настављена је пригодним програмом који су вероучитељи и учитељи припремили са својим ученицима, прослављајући Господа и Његовог угодника Светог Саву.

Приредио: вероучитељ и катихета Бранислав Илић

Празник Светога Саве српског, 14/27. јануара 2022. године, свечано је прослављен торжественим евхаристијским сабрањем у храму Преподобног Симеона Мироточивог у новосадском насељу Ветерник. На светој Литургији началствовао је презвитер Лазар Мајсторовић, парох ветернички, уз саслужење протопрезвитерâ Борислава Милића, пароха ветерничког, и Предрага Билића, настојатеља храма, уз молитвено учешће великог броја народа Божјег.

Повезане вести:

Савинданска прослава у Основној школи „Михајло Пупинˮ

Светосавска беседа катихете Бранислава Илића: Свети Сава - светитељ који је охристовио народ

После прочитаног јеванђелског  одељка, о значају празника беседио је презвитер Лазар Мајсторовић, који је истакао да је Савино опредељење уобличило посебан, нама Србима бескрајно драгоцен, Светосавски Завет, Христов Нови Завет остварен у историјском искуству српскога народа, Завет безграничне жртвене љубави према свом народу, његовој Цркви и његовој држави, према истини, правди и слободи. Из тог Завета изникао је и потоњи Косовски, Светолазаревски Завет, као и сва друга, у одсудним временима заветна опредељења и дела српског народа.

После литургијског отпуста сабраној дечици уручени су пригодни дарови, које је припремила Црквена општина ветерничка.

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

У после подневним часовима молитвена поворка са земним остацима блаженопочившег епископа шабачког Лаврентија, које је из порте шабачког Саборног храма са преосвећеном господом архијерејима, многобројним клиром и верним народом испратио Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, од Саборног храма у Шапцу до задужбине и вечног почивалишта новопрестављеног епископа шабачког, пролазила је кроз знаменита места и предивни природни амбијент који сведочи љубав Божју који је све премудро створио. 

У свештеној обитељи у Соко Граду, поред свеколиког клира и монаштва Епархије шабачке и других епархије Српске Цркве, више стотина сабраног народа дочекало је земне остатке свога епископа, који је више деценија духовно руководио овај побожни народ који је задојен етосом Светог владике Николаја и Преподобног оца Јустина. 

У манастирском храму Светог владике Николаја охридског, жичког и свесрпског, служен је мали помен за душу новопрестављеног архипастира шабачког и задужбинара и оснивача ове светиње која као драгоцени бисер духовно озарује овај предивни предео наше благословене земље. 

Над местом погреба иза олтара манастирског храма, са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, Његово Преосвештенство Епископ топлички г. Јеротеј, викар Патријарха српског, служио је мали помен. Преосвећеном владици саслуживао је Његово Преосвештенство Епископ хвостански г. Јустин, као и презвитери и ђакони Епархије шабачке и других епархија. Благољпију овог молитвеног чина допринео је знаменити београдски протођакон Стеван Рапајић, који је блаженопочившег владику Лаврентија познавао више од пола века. 

Земни остаци ревносносног архијереја који је својим самопрегорним радом на организовању српског народа у Епархији коју је водио, допринео формирању нових епархија у дијаспори – у централној и западној Европи, Скандинавији, Великој Британији, у далекој Аустралији, према његовој жељи, са великим поштовањем и љубављу погребено је иза олтара манстирског храма где ће чекати опште васкрсење из мртвих. 

Вечан ти помен достоблажене и приснопамјатне владико Лаврентије! 

ХРИСТОС ВАСКРСЕ!

Извор: Телевизија Храм

"Данас смо се сабрали овде да се помолимо за покој душе доброг слуге Божијег, пастира стада Цркве Христове, епископа Лаврентија и сви знамо да је епископ у Цркви на месту и по обличју Христовом и то је светотајинска реалност. Међутим, без обзира што то јесте тако по својој суштини и природи неопходно је да сваки архијереј, као уосталом и сваки човек на своме месту и са својим даровима, оно што је њему светотајински дато учини реалношћу, учини актуелним у своме животу, својим подвигом и то подвигом Вере, Наде и Љубави", навео је Патријарх Порфирије у својој беседи након опела.

Након свете заупокојене Литургије у шабачком Саборном храму светих апостола Петра и Павла Његова Светост  Патријарх српски Г. Порфирије служио је опело над земним остацима блаженопочившег епископа Лаврентија.

Патријарху Порфирију саслуживали су преосвећена господа Епископи: сремски Василије, врањски Пахомије, зворничко-тузлански и администратор шабачки Фотије, милешевски Атанасије, диселдорфски и немачки Григорије, аустријско-швајцарски Андреј, будимљанско-никшићки Методије, као и викарни епископи Патријарха српског: топлички Јеротеј, хвостански Јустин и моногобројно свештенство и свештеномонаштво из многих епархија СПЦ.

Патријах Порфирије је након опела, произнео беседу, у којој је између осталог рекао: "Ми смо браће и сестро сабрали се, да се помолимо за душу епископа Лаврентија, архијереја Цркве Христове, и наравно да би се о њему могле писати књиге како би изнеле све оно што је он чинио управо на том путу афирмисања Христа, пута који је опредељење умањивања себе а увећавања Христа. Али у исто време о владици Лаврентију би се све могло сместити само у неколико реченица што се има рећи о њему, а да би то опет било равно томовима књига које говоре ко је и шта је био. Пре свега зато што он заиста јесте био архијереј Цркве Христове, не само светотајински него и реално, животно, пастирски или тугињски, он је био и туг, служитељ и пастир у исто време и све оно што те две речи обухватају. Служио је на сваком месту земљиног шара, апостолски деловао оснивајући, баш као и апостол Павле, цркве, црквене зајединце и у Европи и све до Аустралије. Служио је службу Христову и у исто време служио је људима."

Патријарх Пофририје је додао да је он био пре свега и изнад свега смирен човек.

"Био је и философ, философ вере, по философији и мудровању не овога света, него философ Духа Светога, духовно је доказивао и показивао духовним, на духован начин.  Имао сам благослов да пре мање од месец дана заједно са Епископом сремским посетим владику Лаврентија. Дошли смо да бисмо га посетивши утешили у његовој болести и немоћи, а сами смо отишли не само обновљени, него  са великом духовном снагом и ентузијазмом. Отишли смо отворених очију, ума и срца, како бисмо разумели реченицу коју нам је рекао молећи  да му се додели неко да му помаже каже: "Ми не смемо да будемо препрека расту Цркве. Црква мора да расте, и нико од нас није важнији од ње".

Додао је да смо сигурни вером самог владике Лаврентија да се он данас радује у наручју Господа његовог и нашег и верујемо да је његова Љубав у односу на Цркву Христову, у односу на народ који је њему поверен, у односу на народ из којег је поникао само добија своје оправдање и свој смисао. Исто тако верујемо да читавим својим бићем он упућује молитву Господу, пре свега за своје патриоте, за народ који му је поверен био и овде и у Немачкој, Европи, Аустралији, за све нас, за све људе, јер он је био човек Христов који није правио разлике међу људима.

После опела архијереји предвођени Патријархом Порфиријем учинили су молитвени опход око храма са земним остацима блаженопочившег епископа Лаврентија.

Затим су земни остаци новопрестављеног епископа шабачког Лаврентија, које је из порте Саборног храма у Шапцу са преосвећеном господом епископима, сабраним клиром и верним народом испратио Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије кренули ка манастиру Св. Владике Николаја у Соко Граду. Тело упокојеног епископа шабачког Лаврентија биће погребено у порти његове задужбине, где ће чекати опште васкрсење у које непоколебљиво верујемо и којем се надамо.

Извор: Телевизија Храм

Поводом упокојења новопрестављеног епископа шабачког Лаврентија (1935-2022), са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, Његово Преосвештенство Епископ банатски  Никанор началствовао је на светој заупокојеној Литургији у шабачком Саборном храму светих апостола Петра и Павла. 

Епископу банатском на овом евхаристијском сабрању саслуживали су преосвећена господа архијереји: врањски Пахомије, зворничко-тузлански и администратор шабачки Фотије, милешевски Атанасије, диселдорфски и немачки Григорије, аустријско-швајцарски Андреј, будимљанско-никшићки Методије, као и викарни епископи Патријарха српског: топлички Јеротеј, хвостански Јустин, уз молитвено присуство Епископа сремског Г. Василија.

Уз саслужење великог броја презвитерâ и ђаконâ из свих епархија широм Српске Цркве, који су дошли да узнесу молитве за новоупокојеног епископа Лаврентија, чији живот је био непрестано служење и богослужење. 

Да је долазак великог владике Лаврентија на катедру шабачких епископа био изненадна хука и земљотрес, попут новозаветних знакова који су пропратили Господњу Пасху и Педесетницу. Као киша на пустињу или поток на сасушену земљу (Пс 107, 35), доказује молитвено присуство свеколиког клира и верног народа Божјег сабраног око Трпезе Господње на овом литургијском сабрању, као и око одра њиховог блаженопочившег духовног архипастира, оца и учитеља, који је свима био све, не би ли неког придобио за Христа. 

Поред многобројног верног народа Литургији присуствовали су Никола Селаковић, министар спољних послова Србије, Бранислав Недимовић,  потпредседник Владе Србије и министар пољопривреде, шумарства и водопривреде, др Владимир Рогановић, директор Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама, принц Филип Карађорђевић и принцеза Даница,  Александар Пајић, градоначелник Града Шапца, преузвишени београдски надбискуп Станислав Хочевар и представници исламске вероисповести.

Сабрана Црква Божја предвођена Епископом Никанором, на данашњем евхаристијском сабрању које благовести силу Васкрсења, може делатно да схвати да су и њихова срца горела, као оној двојици ученика Господњих на путу за Емаус, док им је он тумачио Писма. Данас када епископа Лаврентија погребу у његовој задужбини, и када постане невидљив за наше очи, до поновног сусрета у Царству небеском, познаваћемо га „у ломљењу Хлеба“ (Лк 24, 35), у тајни Литургије, у тајни Христове љубави, за коју и којом је живео.

Радосна туга провејава овим евхаристијским сабрањем, туга због привременог растанка са архијерејем којем је Господ дао не само дуге године живота и битисања на земљи, већ надземаљске дарове у служењу и вођењу Цркве Божје где год је архијереј био. А радост, јер је радост васкрсења и вера у васкрсење била смисао целокупног живота и дела овог епископа који је на монашењу понео име великог и светог архиђакона Лаврентија. 

На крају свете Литургије пригодним словом у име свештенства, монаштва и верног народа обратио се архимандрит Нифонт . Такође, присутнима се обратио и министар Селаковић, у име председника Републике Србије, господина Александра Вучића.

Извор: Телевизија Храм

Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански и администратор Епархије шабачке г. Фотије служио је помен новопрестављеном архијереју Српске Православне Цркве, Преосвећеном  епископу шабачком г. Лаврентију у Саборном храму светих апостола Петра и Павла у Шапцу.

Извор: Епархија зворничко-тузланска

У среду, 26. јануара 2022. године, у Саборном храму Светих апостола Петра и Павла у Шапцу са почетком у 9 часова биће служена света заупокојена Литургија и опело новопрестављеном Епископу шабачком Лаврентију (Трифуновићу). Место сахране биће накнадно саопштено.

Извор: Инфо-служба СПЦ

Епископ Лаврентије (Трифуновић) је рођен на Светог Саву 1935. године у Богоштици код Крупња. У родном месту завршава осмолетку, гимназију у Лозници, а након Богословије Светог Саве у Београду завршава и Православни богословски факултет. Одслужио је војни рок у Скопљу.

Епископ Лаврентије се замонашио 12. августа 1958. у манастиру Крушедолу, а на Преoбражење исте године од стране тадашњег Епископа сремског Макарија у Саборној цркви у Сремским Карловцима је рукоположен у чин јерођакона. У чин јеромонаха рукоположен је на Малу Госпојину 1961. године у цркви Ружици на Калемегдану. Тада је постављен за економа Богословије Светог Саве у Београдум као и за духовника цркве Ружице.

На позив блажене успомене Митрополита сарајевског Нектарија 1962. године одлази за мисионара на Купрешку висораван, где обнавља верски живот и стару цркву у Вуковску. Године 1964. постављен је за наставника у новооснованој Богословији у манастиру Крки, тако да истовремено опслужује две парохије, а у Ивошевцима обнавља цркву Светог Јована Крститеља.

На Светом Архијерејском Сабору 1967. године изабран је за Епископа моравичкиог, викара Патријарха српског. Хиротонисан је 16. јуна исте године у Саборној Цркви у Београду.

Са благословом Патријарха српског Германа 1967. године покреће „Православље“, новине Српске Патријаршије. Организује Верско добротворно старатељство при Архиепископији београдско-карловачкој и неуморно ради на формирању хорова, фолклорних група, драмске секције, бесплатне допунске наставе ученицима нижих и виших школа, школу страних језика. Седмично се одржавају духовна предавања и приказују пригодни филмови у сали Патријаршије. По београдским црквама почињу да се одржавају часови веронауке.

У јулу 1968. предводи посланство Српске Православне Цркве на Четвртој скупштини Светског савета цркава у Упсали, Краљевина Шведска. На тој скупштини изабран је за члана Централног комитета те организације. Ту дужност је обављао седам година.

На ванредном заседању Светог Архијерејског Сабора 30. марта 1969. године изабран је за Епископа западноевропског и аустралијско-новозеландског. Пун идеала, вере и родољубља, крајње одан Господу и свом народу, одлази на огромну новоосновану Eпархију, коју тек треба да организује без средстава и црквених објеката, а вернике - емиграцију подељену на четнике, љотићевце и недићевце са једне стране и гастарбајтере из комунистичке Југославије са друге стране - требало је окупити под један кров. Неуморан, пун оптимизма и љубави према сваком Божјем створу, путује уздуж и попреко, пешице, возом, бродом, колима од Глазгова до Трста и од Стокхолма до Мадрида и све до далеке Аустралије и Новог Зеланда. У оскудици српских храмова (постојали су само у Бечу, Паризу, Бирмингему и Лидсу) служи по протестантским и католичким црквама, пре или после њихових богослужења. По већим центрима почињу постепено да се формирају парохије, хорови, кола српских сестара, фолклорне групе, а понегде верници купују или граде цркве, као на пример у Берлину, Билефелду, Лондону, Дарбију, Корбију, Лидсу, Нирнбергу, Минхену, Диселдорфу, где 1971. године набавља скромну штампарију „Острог“, у којој се поред календара и пригодне верске литературе штампају и Сабрана дела Светог владике Николаја Велимировића.

Почетком 1970. године епископ Лаврентије одлази у посету Аустралији. Био је први српски архијереј чија је нога крочила на тло тог најудаљенијег континетна. У току своје мисије за три године створио је услове да се у те крајеве пошаље нови епископ, а он да се посвети само европском делу Епархије.

Купује велико имање у немачком граду Химелстиру 1978. године, у коме смешта Епархијски центар за Западну Европу, преноси штампарију из Диселдорфа и допуњује је савременим штампарским машинама и тако увелико умножава  издавачку делатност Епархије. У Епархијском центру се окупља српска омладина, лекари почињу да славе своју лекарску славу, одржавају се седнице Епархијског савета и међуцрквени сусрети: Синдесмос свеправославна омладина, Филоксенија, разни одбори Европског и Светског савета цркава и бројне друге активности, а 1989. године поводом обележавања 600 година од Косовске битке одржан је вишедневни симпозијум на тему „Косовска битка и њене последице“. Химелстир је постао место ходочашћа за српске вернике у Западној Европи, па и даљој дијаспори.

Да би сачували везу са коренима, а ради духовног освежења, за све веће празнике и скупове, блажене успомене епископ Лаврентије је позивао из Отаџбине хорове, предаваче, познате духовнике, монахе и монахиње, фолклорне групе. Епископов неуморни, несебични и мукотрпни рад на њиви Господњој добро је запажен, јер је пажљиво праћен и у дијаспори и у земљи, како од верујућих, тако и од неверујућих. Европски комитет цркава за помоћ страним радницима у Западној Европи 1973. године изабрао је епископа Лаврентија за свог потпредседника. Био је дугогодишњи члан Европског и Блискоисточног Библијског друштва и председник Библијског друштва Србије, као и дугогодишњи председник Српско-немачког друштва за сарадњу.

На молбу Светог Архијерејског Синода 1984. године епископ Лавреније одлази у Америку ради преговора са митрополитом Иринејем о могућности превазилажења раскола у Српској Цркви, чиме је дао велики допринос коначном измирењу.

После двадесет две године проведене у Западној Европи, епископ Лаврентије оставља иза себе готово у сваком већем граду цркву или капелу са потребним објектима, организовани верски и духовни живот и уређен епархијски центар у Химелстиру, а пре свега оставља љубав међу својим верницима и странцима у чијим је земљама мисионарио. За то време није изгубио ни једног свог верника, а многи су упознали и заволели свето православље у Шпанији, Холандији, Шведској и другим земљама у којима је службовао.

У Гифхорну код Хановера г. Хорст Вробел је, уз савете и благослов епископа Лаврентија, подигао на територији свог Интернационалног музеја прелепу цркву коју је посетио и сам руски патријарх Алексеј, а осветио данашњи патријарх Кирил са осам православних епископа 1995. године. Од тада у њој православни редовно врше своја богослужења, а до данас је крштено близу три хиљаде деце и одраслих, већином Руса под јурисдикцијом Московске Патријаршије.

Епископ Лаврентије је 25. јуна 1989. године изабран за Епископа шабачко-ваљевског, са тим да и даље администрира Епархијом западноевропском. Од 1989. до 2012. године под његовом управом подигнуте су нове и обновљене старе богомоље и парохијски домови, а заживело је тринаест нових манастира - три у данашњој Епархији ваљевској: Лелић, Докмир и Јовање, а у Епархији шабачкој: Бјеле Воде, Читлук, Рожањ, Рујевац, Липнички Шор, Добрић, Илиње, Стрмово, Богоштица и Соко. У свим новим светињама гори кандило и поје се света Литургија.

У Соколу код Љубовије 13. октобра 1990. године купио је 19 хектара земље и у годинама које ће уследити подигао манастир посвећен Светом владици Николају познат као манастир Соко. Најпре у тешко приступачном простору гради четири километра дуг пут од Грачанице до Сокола, а 1991. године увози 2.000 томова делâ владике Николаја штампаних у епархијској штампарији у Химелстиру. Потом 1992. године у још врло смутним временима врло мудро организује пренос моштију Светог владике Николаја из Америке у родни Лелић.

Нажалост, у земљи почињу све већи немири и невоље, а епископ Лаврентије тешко подноси и дели са својим народом горку судбину деведесетих, од рата преко Дрине, до бомбардовања Србије. Колоне избеглица из Босне и Херцеговине прелазе Дрину. У већини црквених порти у Подрињу, Епископ  са свештенством организује хуманитарну помоћ за прогнане. На дан своје крсне славе, Јовандан 1993. године, отвара у Шапцу кухињу за сиротињу. Два месеца касније придружује му се и Црвени крст. Организује сакупљање преко двадесет шлепера хуманитарне помоћи по Немачкој за болнице у Шапцу, Крупњу, Љубовији, Лозници, Београду.

За манастир Соко епископ Лаврентије је одредио специфичну мисију: прилагођен је потребама богоискатеља двадесет првог века. У њему се одржавају семинари свештеника, вероучитеља, хорова, фолклорних трупа, просветних радника, спортиста, планинара. Од 2000. године организују се тронедељни летњи скупови српске омладине из дијаспоре под именом „Моба“. Омладина посећује богослужења, учи језик, историју и културу својих предака. Деца дијабетичари из Босне и Херцеговине сваке године организовано проводе по пар недеља у манастиру. О многим групама поклоника прича утабана путања поред десет капела до крста изнад манастирског комплекса. Крст, тежак скоро три тоне, а висок 12 метара, постављен је 24. новембра 2000. године. Донатор г. Хорст Вробел из Немачке је то учинио у знак жаљења што су после 50 година поново пале бомбе по невином српском народу. Манастир Соко поседује богату библиотеку; сале за предавања, скроман музеј. Има три цркве посвећене Светом владики Николају Српском, Светом Јовану Крститељу и Сабору српских светитеља. У пролеће 2000. године започиње градњу манастирског метоха у Богоштици, где се налази црква копија Његошеве капеле са Ловћена посвећена Богородици Тројеручици, а поред ње „Дом Десанке Максимовић“ са жељом да буде оаза младих песника и уметника.

Држећи се правила да двојица могу учинити више него један, епископ Лаврентије је 2006. године предложио Светом Архијерејском Сабору да се Епархија шабачко-ваљевска подели на две епархије, Шабачку и Ваљевску, што је и учињено.

У Епархији је основан Информативни центар „Глас Цркве“, који све време врло активно врши мисију, емитује програме, беседе и поуке преко радија; штампа духовну литературу и организује предавања.

Прошле године владика Лаврентије је обележио 63. годину живота у монашкој ризи и 55. годишњицу архијерејске службе, што у осмовековној историји Српске Православне Цркве представља најдужи стаж једног архијереја.

Поводом 50 година архијерејске службе, Свети Архијерејски Сабор доделио је епископу Лаврентију орден Светог Саве првог степена. Република Српска га је одликовала орденом Његоша. Велики златни почасни крст, орден Председника Републике Аустрије, добио је 1995. године за јачање хришћанских и међуљудских односа између два народа, као и за исказану бригу за српске вернике у тој земљи. Од 1984. године почасни је грађанин немачког града Хилдесхајма.

Поводом 40 година епископске службе и 50 година монашког живота, свештенство Епархије  шабачке поклонило је манастиру Соко велико црквено звоно и издало две књиге епископа Лаврентија: „Трагови у песку“ и „Руковети“, у оквиру којих су и чланци који су годинама излазили у „Православном мисионару“ и „Православљу“. Епископ Лаврентије је говорио енглески, немачки и руски језик. Био је члан Светог Архијерејског Синода од 2002. до 2004. године. Као представник и изасланик Српске Православне Цркве учествовао је на многим међуцрквеним састанцима и држао предавања и реферате.

Епископ Лаврентије се упокојио у Господу у недељу, 23. јануара 2022. године у Шапцу.

Извор: Епархија шабачка

Мудри патријарх Герман, знао је кога шаље у српску дијаспору: доброг пастира, Владику Лаврентија, коме су први дани службе обележили спонтани однос са верујућим народом, са омладином, са нашим сељацима, верујућом интелигенцијом, и то баш у време жестоке атеистичке кампање у Југославији, а нарочито над Србима.

Мисионар

Српска православна црква послала је Владику Лаврентија међу Србе-очајнике који су после ропства по Хитлеровим логорима остали у туђини али у слободном свету, оставивши заувек своје огњиште и своје најмилије, горбове својих предака и своје светиње..

Послат је међу Србе-очајнике који су у потрази за кором хлеба оставили своје родитеље и кренули у непознат свет без знања језика, радећи најтеже физичке послове код немилосрдних послодаваца и живећи у понижавајућим условима, само да би послали што више својима кући да могу преживети а за себе задржавајући тек мрвицу, тек толико да се преживи. У слободној Европи и Аустралији могло се набројати нашег свештенства на десет прстију а храмова на мање од прстију једне руке. Успео је да их организује и да на само њему знане начине удари темеље црквеном животу у овим крајевима.

Бескућници

Очајници у туђем свету, православни Срби добили су као дар са Неба правог пастира, Епископа Лаврентија, који је као и његова паства почео живот у „свету“ као бескућник. Богослужења које је служио где је могао и где би му се смиловали да га приме, њега и верни народ, били су једина места утехе где су сузних очију стално мислили на родни крај, у који се већином ти тзв. привремени радници нису никад ни вратили.

Снага речи доброг пастира

Владикина служба, а посебно реч утехе давали су незамисливу снагу нашем народу у дијаспори. Одмах по његовом доласку почели су да пристижу и свештеници, пастири, већином и сами тешко се сналазећи у туђини, али радом и поштењем подижући и стварајући своје породице, које су захваљујући Вл. Лавренију постале „домаће цркве“. Говорио је тихо али су његове речи биле подстрек најпре свештеницима а онда и верницима. У таквим околностима почели су да ту и тамо у слободном свету ничу и први наши храмови.

Неслога

Оно са чиме се још Свети Сава суочавао, почев чак и од своје куће, то је српска неслога и српске поделе, што нас као нека зла коб прати од старина. Али, Владика Лаврентије својим смирењем, разумевањем другога и другачијега и молитвом, успео је да окупи и одржи своју паству непоцепану под омофором Светог Саве. То је подвиг каквог је на жалост све мање и мање у свету.

Код „инославних“

Створивши такву невиђену „живу Цркву“ широм Европе, Аустралије и Африке, владика Лаврентије је стекао велики углед и код многих државних и инославних црквених власти у туђини. Зато је ретко када био отеран са прага ако је молио негде „кров над главом“ да са својом паством прослави Божић, Васкрс или уопште да богослужи. Писац ових редова је још као студент у Регенсбургу и јерођакон имао прилике да са Владиком Лаврентијем служи у многим местима у Немачкој и да сведочи освећењу нових богослужбених места. Потом и као јеромонах и као епсископ имао је небројено пута прилику и радост да саслужује Вл. Лаврентију, и да упозна његове саслужитеље и верни народ.

Књижевни рад

О овом великом делу живота и рада на њиви Господњој, почели смо да читамо у Мисионару, где је сваки текст био посебно дело равно оном познатом „Први пут са оцем на јутрење“ и слично. Невиђеним ентузијазмом радио је на отварању штампарије сакупљању и штампању дела Светог Владике Николаја али и других књижевника и научника из „слободноог света“ а те књиге смо кришом од милиције на југословенској граници уносили у отаџбину а оне су потом ишле од руке до руке. Запитајмо се само колико је труда Вл. Лаврентију требало док је скупио писма Светог Николаја по целом свету?! Лако је нама данас да се поносимо пред целим светом делима Светог Николаја жичког, јер је то сакупио и спасао од пропасти епископ Лаврентије. Трудом Владике Лаврентија после дела Владике Николаја, стигао је и он сам – мошти Владике Николаја враћене су у Србију.

Угодник Божији

Није претерано када кажемо да је Владика Лаврентије  био онај „сејач“ из Еванђеља и да је његова „сетва“ уродила стоструко.

Својим самопрегорним радом на организовању српског народа у Епархији који је водио, допринео је формирању нових епархија у дијаспори – у централној и западној Европи, Скандинавији, Великој Британији, у далекој Аустралији. Његова ширина и љубав, блага реч и лични пример служитеља другима били су довољни да се премосте све поделе и да на првом месту буде Српска православна црква. У сећањима генерација и генерација свештеника и верника остаће упамћен као добродушни народни Владика који је целога себе дао Цркви и српству.

 Хвала ти наш драги Владико за сву твоју доброту.

Одлазећи из овог, увек и највише грехом зараженог света, и излазећи пред Престо Небеског Цара незаборави нас који те заувек носимо у нашим срцима.

Епископ будимски и темишварски Лукијан

Одлуком Светог Архијерејског Синода од 24. jануара 2022. године, Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије постављен је за администратора упражњене Епархије шабачке, након упокојења Епископа Лаврентија.

Света заупокојена Литургија биће служена 26. јануара у Саборном храму светих апостола Петра и Павла у Шапцу са почетком у 9 часова, а у наставку ће бити служено опијело Епископу Лаврентију.  

Вјечан ти помен, блаженства достојан, владико Лаврентије. Христос Васкрсе!

Извор: Епархија зворничко-тузланска