Надајући се да ће стопут поновљена лаж постати истина, поједини медији и данас опет подсјећају на лажно рукоположење тзв. митрополита псеудоцрквене маргиналне организације познате под називом ”ЦПЦ”.

Понављамо, по ко зна који пут, да та особа није нити митрополит ни свештеник нити уопште припадник Православне Цркве. Он је био свештеник Васељенске Патријаршије у Италији, али је због својих преступа и недјела, законито и канонски лишен чина (рашчињен) од стране Синода те Патријаршије на челу са Патријархом константинопољским Вартоломејем. Као такав није могао бити свештеник ни у једној помјесној Православној Цркви, па је нашао једну расколничку групацију у Бугарској (каквих има и на другим мјестима) и они су га, из ко зна којих разлога, ”рукоположили” у ”епископа”, и то за територију над којом немају никакву јурисдикцију.

Неистина је да је та групација била у канонском општењу са било којом помјесном Црквом, а нарочито је отворена обмана да је митрополит неврокопски Пимен, који је као онемоћали старац, био вођа тог раскола и ко зна чија марионета, изабран за Патријарха бугарског. Патријарх бугарски и прије и за вријеме и након раскола, до своје смрти прије двије и по године био је Патријарх Максим. То је општепозната чињеница, што овакву неистину чини још дрскијом.

Неки од епископа који су били у расколу су примљени са покајањем у Бугарску Патријаршију, али као пензионисани и нису имали своје епархије. Дакле, само неки и то они који су се покајали, и они су поименице поменути у документу којим је окончан тај несрећни раскол. Особа која се лажно представља као ”митрополит ЦПЦ” није међу онима којима је уопште признато рукоположење, а камоли рјешаван његов статус, који је раније ријешен, како рекосмо, пресудом Светог Синода Васељенске Патријаршије. Раскол је ријешен не од стране премијера принца Симеона, него од стране међуправославног савјетовања којим је предсједавао управо Патријарх Вартоломеј, који је рашчинио Дедеића.

Јавност је нажалост изложена многим неистинама у вези са том псевдоцрквеном организацијом. Једна од њих је била у јануару ове године (недавно смо сазнали за њу), када је наводно представник Патријарха грузијског Илије Другог био у посјети Црној Гори и тој организацији. Као што је свима јасно, а нарочито вођи цетињске псевдовјерске заједнице, тај лажни митрополит из Грузије уопште није митрополит нити припада Грузијској Патријаршији. Нажалост, и као такав преварант, успио је да добије простор у централној информативној емисији црногорског јавног сервиса. Митрополит Амфилохије је имао ту част да врло често буде у друштву Патријарха грузијског Илије и других високих јерараха Грузијске Патријаршије, како у званичним посјетама Грузији, тако и приликом међуправославних сусрета, али нисмо примјетили да је јавни сервис о томе обавјештавао јавност. Благодаримо Богу да је православни народ у Црној Гори имун на медијске обмане и подвале, те да је тог лажног митрополита и ту псевдовјерску заједницу поставио тамо гдје јој је и мјесто - на маргину црногорског друштва.

Какав став Бугарска Патријаршија (као уосталом и све помјесне Православне Цркве) има према Дедеићу може се прочитати из писма које достављамо у прилогу саопштења. Превод на српски језик је у продужетку:

Његовом Високопреосвештенству
Црногорском и Приморском
Митрополиту Амфилохију
Црна Гора

У вези са Вашим писмом, ул. бр. 523/ 13.11.2015.г., сматрамо за потребно да Вас обавјестимо да нам је познато да у држави Црној Гори постоји псевдо-црквена организација, којом руководи рашчињени од Васељенске Патријаршије Мираш Дедеић, који се самозвано представља као ”Михаило, митрополит Црногорске Православне Цркве”. Он је ”рукоположен” од бугарске расколничке групе.

Свети Синод Бугарске Православне Цркве - Бугарске Патријаршије, на свом засједању 10. децембра 2015.г., прот. бр. 32, у пуном саставу, донио је одлуку да још једном посвједочи и потврди своју неизмјењену подршку канонској Црногорско-приморској Митрополији Српске Патријаршије у Црној Гори, као и да потврди да је хиротонија Мираша Дедеића, извршена у Бугарској, неканонска, недјејствена и безблагодатна.

Изузетно је важно да се у овом тренутку потврди и одржава канонско јединство Православне Цркве.

Надајући се да ће Свемилостиви Бог да Вам дарује кријепко здравље и снагу за одржавање чистоте светог Православља, препоручујемо се Вашим светим молитвама и остајемо Вашег Високопреосвештенства у Христу брат,

Извор: Митрополија црногорско-приморска

У суботу, 12. марта 2016. године, Његово Преосвештенство Епископ ваљевски г. Милутин,уз саслужење свештенослужитеља Епархије ваљевске, началствовао је евхаристијским сабрањем у овој светињи, коју по предању подигоше Свети Немањићи. Одлуком епископа Милутина, сестра Ирина је произведена за игуманију ове предивне светиње. Предајући јој знаке игуманског достојанства, Владика је поучио нову игуманију а и сав верни народ, нагласивши да он још од манастира Каоне познаје монахињу Ирину, да се одувек одликовала послушношћу, кротошћи и жељом за образовањем као и то да је упокојена игуманија Анастасија много бринула о томе да ову светињу у којој је провела највећи део свог живота не остави без монахиња. -Игумански чин јесте одликовање али и крст који се мора још одговорније носити, стално и на сваком месту сведочећи Господа Распетог и Васкрлог.поручио је Владика Милутин.Поред свештенства Епархије ваљевске, произвођењу нове игуманије грабовачке присуствовала је и Високопреподобна игуманија манастира Светог Христофора у Мислођину, мати Јустина. По завршетку њвете Литургије, игуманија Ирина припремила је трпезу љубави на којој се захвалила Епископу на указаном поверењу и даривала му као знак уздарја напрсни крст.
Извор: Епархија ваљевска

• Епархијске вести
  

- Хришћанска историја нам доноси низ примера светитеља који су, остварујући своје подвиге, победили принцип стицања, односно логику материјализма, која је данас јако изражена. Живели су испуњени љубављу према Господу и ближњем и заслужили да се нађу крај престола Божјег. Њихов пример стоји као путоказ нама данас, у свету неолибералног капитализма, истакао је др Растко Јовић, доцент Катедре за канонско право Православног богословског факултета у Београду, на трибини „Дух Хришћанства и дух потрошачког доба“, коју је у Вишем јавном тужилаштву приредила Светосавска омладинска заједница Епархије ваљевске-

Логика Хришћанства надилази логику новца и капитала. То је уочљиво још у времену ране Цркве и њеном настојању да пројави алтернативни модел друштва у односу на онај који је владао. Данас живимо у потрошачком друштву. У том миљеу људи напуштају религију, стварајући њене сурогате. Примера ради, комунистички системи су одрицали постојање Бога, али су из верских учења преписивали много тога и слике својих вођа постављали као иконе. Данас се суочавамо са разним облицима потрошње, као заменом за живот у Цркви.
- Тржни центри су данас замена за Литургију. Наиме, човек одлази у куповину. Шета, разгледа и купује, приносећи све што је зарадио у протеклом месецу. На крају, одлази у ресторан, једе, пије... Дакле, као што на Светој Литургији донесемо свој живот и на крају се причестимо... Данас је на сцени неолиберални капитализам. Новац је тај који влада, а на држави је само да обезбеди проток капитала – оцењује др Растко Јовић.

Данас смо сви постали „ајфон“. Поседујући га, постајемо „ново биће“. То је циљ потрошачког система вредности – да вас убеди да сте неко и нешто, ако имате одређену ствар. Али, то је обмана. Истраживања у Сједињеним америчким државама су показала да су у најсрећнијим земљама, где људи све могу да купе, највише стопе самоубистава. Исто је и у Европи. Шта то говори? Људи су у суштини празни јер траже нешто више у животу, а да тога нису свесни.
У неолибералном концепту друштва све се мери профитом. То је уочљиво и у актуелном приливу миграната из арапских земаља. Наиме, западноевропски моћници у њима виде радну снагу и сходно томе их одређују као (не)пожељне. Годишње у свету од глади и болести умре 30 до 40 милиона људи. Међу њима, нажалост, има много деце. Хране на свету има довољно. Дакле, свако дете које умре од глади заправо је убијено, указује др Растко Јовић. Такође, потрошачки менталитет доноси разне биоетичке изазове попут сурогат материнства. Све што се исплати има смисла. Профит је једино мерило вредности.
Човек – шта је то? Да ли само пуки потрошач материјалних добара? Да ли је смисао његове егзистенције само поседовање аутомобила, ајфона... За Хришћанство никад нису била безбрижна времена. Уосталом, настало је у Римској империји и тешким околностима. Свет пред нас увек поставља изазове, а на нама је да на њих одговоримо, објашњава др Јовић.
Веронаука је ту да децу поучи да негују своју посебност. Да с љубављу приђу сваком човеку и да вођени њоме све чине. То је једини начин да сви оздравимо. Јер, само љубав надилази потрошачки менталитет, закључио је др Растко Јовић.
У оквиру циклуса „Православље и млади“, 24. марта 2016. године, биће одржана промоција часописа „Логос“, којег уређују студенти ПБФ – а. За 8. април ове године планирано је гостовање академика др Владете Јеротића, најавио је свештеник Дејан Трипковић у име организатора трибина Светосавске омладинске заједнице Ваљевске епархије.

Ј. Ј.

Пројекат који је започет пре више од две деценије и поред свих могућих учињених напора са наше стране, није се могао зауставити и данас је вода дошла до саме Цркве. Његово Преосвештенство Епископ ваљевски господин Милутин од 2008. године до данас (све доступно јавности на сајту Епархије ваљевске), у више наврата обраћао се надлежнима и јавности са апелом да се и манастир и природа сачува тако што ће се акумулација зауставити на коти 333. Последњи такав апел Епископ је усмено упутио градском руководству и управи бране Ровни, пре само неколико дана.

У међувремену, и поред проглашења зоне око манастира као небезбедне због почетка пуњења бране, Епископ је наредио надлежном свештенику да служи Свету Литургију све докле је то безбедно по њега и верни народ коме служи. Данас, након шест месеци излагања опасности, суочавамо се са страхом и тугом да је дошао и последњи час за приступ манастиру. Надлежни свештеник грачанички упутио је допис бр. 09 од 7. марта 2016.г. у коме је известио Епархијски управни одбор Епархије ваљевске да више није у могућности да приђе манастиру и служи Свету Литургију јер безбедносни услови то не дозвољавају. Прилаз манастиру носи са собом велики ризик за безбедност свештеника и верника који би долазили на службе. Како се наводи у поменутом извештају, на основу објективних чињеница и осећајући одговорност за присутне, свештеник је одлучио да прекине са богослужењима. Са вером и надом да ће се наставити служење у овој светињи.

Овом приликом са жаљењем изражавамо своју неверицу и страх да у древној светињи нашег краја више није могуће служити Свету Литургију. Са тугом гледамо како наши страхови постају стварност и да прети потапање лађе која је вековима пловила по узбурканом мору овога света предвођена Архистратигом Михаилом и многе приводила тихом пристаништу Царства Божијег. С обзиром на чињенично стање, Епархијски управни одбор последњи пут моли да се пуњење језера задржи на коти 333. Тиме би сачували древну светињу од потапања а добили и језеро. Овим решењем била би отклоњена и велика опасност над градом Ваљевом и његовом околином у случају, не дао Бог, да дође до пуцања бране.

Из канцеларије Епархије ваљевске

• Епархијска саопштења
• 
  

|

Он данас води вјеронауку паралелно у Котору и на Прчању, гдје се окупљају викендом у поподневним часовима. У цркви Св. Петра Цетињског на Прчању послије литургије суботом у 10 сати дјеца учествују у литургији, а послије остају на часу вјеронауке. Изузетно је важно, истиче отац Кривокапић, да су та дјеца научила комплетну литургију да пјевају, а то је највеће благо. У Котору ове школске године има око 30 полазника и још око 20 на Прчању, што није много, те нису подијељени по узрасним групама. У периодима када је било више полазника, настава се одвијала у двије узрасне групе, за старије и млађе, али сада су сви у једној групи. Вјеронауку похађају дјеца узраста од првог до деветог разреда основне школе, а уколико желе, могу и млађи и старији, јер у цркви усклађују вјеронауку према њиховим обавезама у школи, спортовима, слободним активностима.

Дјеца озбиљно размишљају
-Дјеца у најмлађем узрасту постављају занимљива питања, те ми добар дио часа прође на одговарање на њих. Вјероватно их постављају и родитељима, па пошто они не знају да им одговоре, онда шаљу дјецу на вјеронауку, што је сасвим природно. Има фантастичних питања, просто је невјероватно да мала дјеца размишљају тако дубоко: питају о томе како је настао свијет, ко је Бог, зашто нас је створио, који је смисао живота, што су суштинска филозофска питања, примјећује отац Немања.
-Вјеронаука је изузетно важна да се дјеца од малена уче животу у цркви, најважније је да учествују у богослужењу, међутим, пошто су мала, то још не разумију. Ту дјеца могу да добију одговоре на нека своја питања не само о цркви, него и о животу уопште. Статистике показују да су дјеца која похађају вјеронауку бољи људи -не може да буде правило, али има неке везе. Учи се о моралу, заповјестима божјим, шта треба да радимо, о врлинама, шта је добро, шта није. На телевизији данас гледају свакојаке сурогате понашања па је некима то узор, а ова дјеца на вјеронауци уче како треба да се исправно понашају и када им то уђе у свијест на том раном узрасту, сигурно да остави трага на њихов живот касније, каже отац Немања и објашњава да млађи уче једноставне ствари -о понашању у цркви, вјери, заповјести Божије, о светитељима, празницима, уче пјесмице, цртају, а у старијој групи уче Десет Божијих заповијести, Символ вјере, блаженства, говоре о светим тајнама. Природно је да дјеца која долазе на вјеронауку буду крштена, али то није услов.
-Дешава се да дјеца дођу са друштвом, заинтересује их то и онда пожеле да се крсте. Имам неколико случајева којима сам кумовао, другима је кумовао отац Момо, а има их неколико који су редовни на вјеронауци, учествују у богослужењима, а још нису крштени и не могу да се причешћују. За њих је важно да долазе недјељом на литургију и да се причешћују, јер то је суштина црквеног живота: не само теоретисање на часовима, него живо учествовање у богослужењима, кроз пјевање, чтецирање (облаче стихаре, помажу у олтару, носе свијеће, крстове и рипиде), читање апостола, а посебно је важно њихово учешће у светој тајни причешћа, каже учитељ вјеронауке. Занимљиво је да су дјевојчице редовније у вјеронауци, што отац Немања објашњава њиховом ревношћу и добром концентрацијом. Дјечји хор СПД Јединство обједињава вјеронауку и љубав за пјевање у хору. Хор је строго везан за вјеронауку и за богослужења, мада пјевају и на другим манифестацијама. Сваке године за полазнике вјеронауке организују једнодневне излете по манастирима, некада и ван Црне Горе, а у Црној Гори – Острог, Дајбабе, Ждребаоник, Пива, приморски манстири, на острво Жањиц.
Сваке године на испред манастира на Цетињу учествују у квизу на Сабору православних вјеронаука.
Мирјана Д. Поповић
Извор: Дан
http://www.mitropolija.com/vjeronauka-u-kotorskoj-parohiji-bastini-tradiciju-dugu-70-godina/

Подсјећамо, Митрополит Амфилохије је овај вриједни поклон уручио КЦ Црне Горе 24. децембра, а уговор о томе потписао је тада заједно са директором Центра проф. др Ранком Лазовићем.
Митрополије Црногорско-приморска
04 / 03 / 2016

"Ово је добро дјело јер не дајемо из интереса већ зато што волимо људе. Апелујем на родитеље да васпитају дјецу и омладину тако, да не буду незаинтересовани за туђу муку и недаћу, јер сваком, ко помогне другоме у невољи Бог ће узвратити на исти начин", казао је отац Дарко, који је истакао да крв може да дâ скоро свако од нас, да је то нешто што не боли много а велика добра доноси.
"Живимо у времену када је све више болести и страдања и када је та крв потребна свима. Не треба да чекамо да нам се нешто деси да би дао крв. Добро треба чинити кад год можеш, а не кад мораш, јер то онда није добро дјело него морање“, казао је отац Дарко.
Предсједник Клуба добровољних давалаца крви Гојко Шестовић је казао да је ово прва акција доборвољног давалаштва у овој години и да су задовољни одзивом представника Српске православне општине Бијело Поље. Он је апеловао на студенте, спортске клубове, такси удружења да се организују и дарују крв, као што је то пракса у осталим црногорским градовима. Шестовић је истакао да је међу тридесетак давалаца крви било доста оних који више од једне деценије дају крв и који су зрели за одликовање.
Извор: Епархија будимљанско-никшићка

• Епархијске вести
  

Он је рекао да управо због такве ситуације, без средине и уравнотежености, људи свако јавно оглашавање цркве по било ком питању од друштвеног значаја негативно карактеришу као „мијешање цркве у политику“.
„Ето ових дана су московски патријарх и римски папа јавно подржали светињу мјешовитог хетеросексуалног брака мушкарца и жене…и то су као позитивну вијест пренијели сви свјетски медији. А када овдје код нас црквени поглавари исто саопште, на исту тему слиједи лавина осуда о ‘мијешању цркве у политику'“, објашњава Перовић.
Он сматра да је ова тема „у најмању руку дискутабилна“.
„Дискутабилна, јер је појам ‘црквеног утицаја’ на неког појединца или на неку групу, па и на политичку партију доста сложен. Црква свакако не оснива политичке партије нити управља радом оних партија које су већ основане… Али све даље од тога, све мимо тога је и легитимно и пожељно чак. Рецимо да неку партију оснују вјерници или руководе њом вјерујући људи… Или да партија има своју крсну славу, да политички лидер има свог духовника, свештеника који га савјетује по питању личног живота, али и важних одлука из сфере политике. То не само да није негативно, нити забрањено, него представља најнормалнију ствар“, закључио је Перовић.

На празник Светог Кирила Словенског у суботу 27. фебруара 2016. године, помоливши се пред ћивотом светитеља сабрат манастира Острог јеромонах Сергије Рекић по благослову Митрополита Амфилохија, предао је игуманији манастира Каленић мати Нектарији дио одежде Светог Василија Острошког Чудотворца.
Овом приликом о. Сергије се мати Нектарији и делегацији епархије шумадијске и манастира Каленић обратио ријечима бесједе говорећи о Светом Василију, великом угоднику и светитељу Божјем, чији ће надбедреник бити дио светиња у манастиру Каленић. Отац Сергије је истакао да је одежде Светом Василију Острошком пресвукао прије 20 година, блаженог спомена Његова Светост патријарх Павле, Митрополит Амфилохије и Владика Атанасије са бројним свештенством и народом Божијим.
Примивши светињу – надбедреник са одежде Светог Василија Острошког, мати Нектарија је заблагодарила на првом мјесту Светом Василију Острошком, захваливши се Митрополиту Амфилохију и братству острошке обитељи на овако великом дару, рекавши да ће сестринство манастира Каленић са великом љубављу и молитвеном благодарношћу чувати ову светињу у свом манастиру.
Спомен Светог Василија Острошког 12. маја је завјетна слава у манастиру Каленић и на његов празник десетак хиљада људи присуствује литургији у овој обитељи.
У делегацији епархије шумадијске и манастира Каленић, који су присуствовали овом свештеном чину примопредаје светитељеве одежде били су: игуманија манастира Каленић Нектарија, монахиња каленићка Теодосија, свештеник Мирослав Филиповић, попадија Нада Антонијевић, Биљана Спајић, Драгиша Живковић, Зорица Живковић, Слободан Симић, Тамара Пепић, Бојана Пепић, Светлана Миловановић, Александар Радиновић.
Светињу је у манастир Каленић у недељу 28. фебруара 2016. године, дочекало неколико стотина вјерника који су присуствовали светој литургији, коју су служили свештеници епархије шумадијске, након које су читане молитве и акaтист Светом Василију Острошком, а потом је вјерни народ приступао на поклоњење и цјеливање свечевог надбедреника.
Нека благослов Светог Василија Острошког Чудотворца прати све људе добре воље.
Александар Вујовић
http://www.mitropolija.com/dio-odezde-svetog-vasilija-ostroskog-cudotvorca-podaren-manastiru-kalenicu/

Др Алексеј Тарасјев: Насупрот колоквијалном схватању према коме је појам „теорије” синоним за слободну спекулацију, у науци заправо теоријом се објашњавају научне чињенице и законитости – у овом случају чињеница еволуције (Фото Епархија захумско-херцеговачка)

Да ли се веровање да је Бог творац универзума, живог света, па и човека, налази у нужном конфликту са биолошком теоријом о еволуцији живих бића? Ово питање ретко може да прође без бурне расправе која најчешће завршава у ћорсокаку непомирљивих ставова оних који верују да бране науку и оних који верују да бране Бога. Сасвим другачији приступ имали су теолог и биолог, учесници недавно завршеног годишњег скупа „Теологија у јавној сфери”, одржаног у Требињу, у организацији Епархије захумско-херцеговачке. Др Алексеј Тарасјев, научни саветник Института за биолошка истраживања „Синиша Станковић”, и ђакон др Здравко Јовановић, доцент Православног богословског факултета Универзитета у Београду у расправи под насловом „Теорија еволуције и теологија стварања: између конфликта и хармоније” изашли су из горепоменутог ћорсокака. Њихова веома запажена дискусија представила је сасвим другачију слику реалности од оне с којом се најчешће кроз медије (а покаткад и систем образовања) срећемо. Вера у хришћанског Бога не налази се у нужном сукобу са теоријом еволуције, нити теолози са биолозима. Сукоб постоји тамо где и људи који у њему желе, мисле да треба или имају интерес да учествују.
Научни статус теорије еволуције
Одговарајући на приговор да је реч „само о теорији”, др Алексеј Тарасјев је, насупрот колоквијалном схватању према коме је појам „теорије” синоним за слободну спекулацију, а „закон” за објашњење непорецивих чињеница, показао да у науци теорија има највиши епистемички статус. Теоријом се објашњавају научне чињенице и законитости – у овом случају чињеница еволуције и процеси према којима се она одвија. Др Тарасјев је приметио и да се у јавности нова открића из еволутивне историје одређених таксона (нпр. откриће нових врста из рода Ηomo) често погрешно представљају као довођење у питање саме теорије. Он је додао и да чињеница да на макро-плану историје живота ова теорија не може да понуди детаљна предвиђања не угрожава њен научни статус. Такође, др Тарасјев се осврнуо и на питање „прелазних форми”, истичући да су фосили по себи редак природни феномен, који настаје под врло специфичним условима, али и да, с друге стране, захваљујући њима имамо врло јасну слику еволуционе историје одређених таксона. У осврту на питање односа који хришћански теолози треба да заузимају према научним теоријама, др Јовановић је изнео став да они нису позвани да доносе суд о њима – изузев у случају када су и сами научници који се њима баве у оквирима своје струке. С друге стране, као изразито пожељно, др Јовановић је оценио настојање теолога да у свом раду у обзир узму тековине и достигнућа свих наука. Отуда, износећи лично становиште да теорију еволуције сматра не само научно заснованом теоријом, већ и веома лепом и инспиративном конструкцијом, др Јовановић је нагласио да су теолози у обавези да уваже њене увиде и размотре изазове које она представља.
Теолошки статус такозваног научног креационизма
Он је нагласио да без обзира на то што може представљати изазов за теолошко промишљање, ни теорија еволуције, нити било која друга научна теорија, не може бити у сукобу са елементарним чињеницама хришћанске вере: да је Бог створио свет из љубави, те да нам дарује спасење кроз свог оваплоћеног Сина и Светог Духа који у Цркви обитава. Иако се често представља као теорија која је, за разлику од теорије еволуције, комплементарна хришћанском погледу на свет, креационизам је, према мишљењу др Јовановића, квазинаучна и квазитеолошка теорија. Оцењујући да је реч о америчком феномену који је штетан по науку, али и изразито профитабилан пројекат, он је изразио чврсто уверење да ова теорија са православним богословљем нема нити би требало да има никакве везе.
Метафизичке импликације теорије еволуције
Имајући у виду да многи научници, и популаризатори науке, уз научне ставове често представљају и личне светоназоре, др Тарасјев је нагласио да наука сама по себи не подразумева одређени поглед на свет. С друге стране, становиште да наука може да понуди потпуне одговоре на сва етичка и метафизичка питања, др Тарасјев је назвао сцијентизмом. Отуда, питање метафизичких и етичких импликација теорије еволуције зависи, по мишљењу др Тарасјева, и од особе која је у сврху њихове разраде (зло)употребљава. С тиме се сложио и др Јовановић, констатујући да је теорија еволуције у метафизичком смислу неутрална. Он је додао, с друге стране, да први стихови књиге Постања указују да Бог ствара живи свет уз помоћ такозваних секундарних узрока – наређујући земљи да израсте плодове, или стварајући човека од „праха земаљског” – те да и та чињеница сведочи да ни у Светом писму не постоји ништа што би директно противречило идеји о еволутивном развоју животних форми. Надовезујући се на тврдњу др Јовановића да су теолози у обавези да ослушкују шта наука има да им каже, др Тарасјев је рекао и да је дијалог теолога и биолога користан не само ради бољег међусобног разумевања, већ и због заједничког доприноса друштву у коме живимо – имајући на уму случајеве у којима научна истраживања или њихова примена носе и одређене етичке конотације.
Не би се могло тврдити да су овом расправом, понуђени коначни одговори на сва питања која различити аспекти односа хришћанске теологије и теорије еволуције пред нас постављају. Међутим, њоме је остварен важан корак у стварању аргументованог и одговорног дијалога између теолога и биолога који, чини се, представља изузетак у нашој јавности.
Православни богословски факултет, Универзитет у Београду

Politika Online

Сусрет је несумњиво значајан и велика вест за цео свет. Шта ће настати из тог сусрета, можемо само да претпостављамо. Мислим да је један од главних предуслова за овакав сусрет био долазак таквог човека на место римског папе, као што је папа Франциско. Он је личност без предрасуда, предубеђења када су у питању православци, у овом случају Руси и Руска православна црква. Јако је занимљиво што се сусрет догодио управо на Куби, јер срж хришћанства је превазилажење болних ствари, исправљање греха и грешака. Било је сликовито када су се Раул и Фидел Кастро састали са патријрхом и папом, види се да је људско неразумевање, људска глупост ипак кратког даха. Атеизам у тој прелепој земљи није уродио злим плодом, дошло је до тога да и један и други Кастро можда боље увиђају вредности хришћанства него неки који се декларативно изјашњавају као бранитељи хришћанских вредности. Папа је човек који показује да му је вера важнија од било које политике, али очигледно није човек који не схвата да је политика истовремено и живот или саставни дио живота. Не треба заборавити одакле долази, сигурно може да разуме патње хришћана на Блиском истоку, на Истоку уопште. А руски патријарх је човек високе интелигенције и разноврсних способности. Имао сам прилику да разговарам с патријархом пре него што је то постао, а са папом приликом његове посете Сарајеву. Код обојице је једнако битан и лични печат. То су две личности које могу врло брзо да се разумеју, на разним основама и зато је тај сусрет веома значајан. Показали су независност од било кога и било чега. Показали су шта је њихова, шта је наша основна мисија кроз њих – брига за људе, брига за овај свет. Сама Декларација коју су потписали показује да они не воде дневну политику, нити желе да остваре краткотрајну популистичку мисију, они желе да се свет спасе. Надам се да је сусрет тек један корак ка ономе што треба да се деси, одговорнија брига људи и Цркве за свет. Уз то, и људи који управљају државама морају да чују глас који коригује њихове дневнополитичке кораке.

Да је комуникација између источних и западних хришћана неопходна ви добро знате јер сте епископ на граници два света. Каква је ваша сарадња са дубровачким бискупом и католичким верницима уопште. Требињци сведоче да сте главни заговорник мирног суживота на овим просторима, да некаква комуникација, захваљујући вама, сада ипак постоји.

Сада постоји сасвим добра и интензивна комуникација, постојала је и пре мене, не треба то себи да приписујем, али од како је бискуп Мате Узинић у Дубровнику, од како смо покренули озбиљне сусрете, наша сарадња иде само у једном јединственом правцу, да схватимо колико као хришћани имамо много сличности, и колико су разлике у односу на број сличности мале. Али пре свега да схватимо колико је важно за наше вернике, али и оне који нису верници, а живе у два суседна града на граници две земље, да виде колико један другоме верујемо и колико се подржавамо у свему што је добро. Све ово покушавамо и у Мостару. Имам изузетну подршку људи из Римокатоличке цркве и исламске заједнице да се што више виђамо и тако смањујемо тензије настале у последњем рату у коме је дошло до сукоба на националној, али и на верској основи. Тај сукоб је пре свега био политички. Да би се све распетљало и дошло до нормалне комуникације, потребно је много напора. Али није довољан само напор, потребна је и велика пажња. Потребно је мерити сваку реч, јер после првог, другог, а нажалост и трећег рата, имамо озбиљне ране које свака погрешна реч може поново да отвори. Те ране могу да буду извор разних инфекција, али исто тако могу да буду отвори кроз које треба да пролази лек у људске душе. Ране могу да буду и поука, а биће само ако на њих стављамо благе облоге, ако их пажљиво чистимо, водимо свакодневну бригу о њима. Ако се рана поново отвори, често је још гора. Главна карактеристика наших односа треба да буде пажња, а она увек подразумева љубав, божанску, и људску љубав у нама.

Повод за поновно повређивање једне од тих рана је евентуална канонизација Алојзија Степинца. У Србији и Републици Српској бурне су реакције на ову тему. Шта очекујете, како би ова прича могла да се заврши и колико је опасна за поновну изградњу поверења између Срба и Хрвата?

Имам једно искуство са патријархом Павлом, у време интензивне иницијативе да се канонизује неко за светитеља, не сећам се више ко, паријарх је био суздржан. У једном жучном дијалогу један од епископа га је питао – зашто си ти против тога, а он је одговорио отприлике овако: да ли ви верујете да је он сада у светлости лица Божијег. Упитани је рекао – да верујем, а патријарх је на то додао, ако га сад прогласимо светим, да ли ћемо га још више примаћи лицу Божијем или ће бити у истој тој светлости? Мени се јако допао тај мудар одговор који је и саму причу о проглашавању светаца ставио у једну разумнију меру, него што она бива у новијој историји, могу слободно рећи, иако то увек изазове критике на мој рачун. Мислим да је било доста исхитрених и убрзаних процеса када је реч о томе. Врло је важно бити пажљив у процењивању ситуације у туђој авлији. Кад би мене питали, дао би им савет да не треба журити. Управо због ових рана и наше близине Мостару, Дубровнику; због тога што смо у много озбиљнијим проблемима да бисмо водили бригу о томе, ту тему остављам по страни. Чини ми се да су моји свештеници, монаси и монахиње прихватили да то није наша тема, да је то тема друге куће – наших суседа.

Јако добро сарађујете са републичком влашћу, са председником Додиком, сведоци смо турбуленција у Српској, а и када су у питању односи са Федерацијом. Да ли мислите да сте ауторитет, баланс када је у питању домаћа политичка сцена и како видите те односе у заједници, шта их више диктира, људи унутар заједнице или неко са стране?

То је веома комплексно питање. Некако увек дођем на речи Достојевског да смо сви криви за све, а људи ипак увек окривљују неког другог за нешто што није добро. У Српској једна група људи покушава да кривицу за свако зло овога света свали на једног човека који је председник Републике, не схватајући да то не може бити. Не схватају шта то може да значи за све нас, за заједницу. Председник државе, владе, скупштине, па и епископ је стуб заједнице која не може постојати без њега као што ни он не може постојати без ње. Стиче се снажан утисак да се тај удар на председника Милорада Додика своди на две ствари. То је или удар људи који имају лични проблем с њим, или је истовремено, или чак пре свега, удар на инстуцију председника РС а тиме и на Републику Српску. Заговорници персоналног проблема, који очигледно постоји, рећи ће да одређена група осећа да не може да добије изборе, па покушава из перспективе своје фрустрације да руши Додика. Погрешно размишљају јер се не може из фрустрације родити ништа добро. Шта с друге стране значи уздрмати позицију председника у Републици Српској, која је ионако угрожена због уставног поретка и окружења у коме је, због претњи појединих групација из Федерације које стално инсистирају на унитаризацији БиХ? Покушавам да им објасним да неће, тиме што сруше Додика, они бити Додик. Можемо да изгубимо то што имамо. Зато сам увек за демократију, јер немамо бољи систем, да се иде на изборе и да се бира. А потом да оног кога изаберемо поштују сви који су гласали. Кампања која је покренута против председника Додика, свештеник сам више од пола живота па то ваљда могу да видим, као што рекох има и лични печат. То бива међу људима, међутим не смијемо заборавити да је Република Српска изграђена на великој жртви људи, младића који су гинули, на жртви мајки, сестара, супруга, деце која су уцвељена за цео живот. Ту је и жртва свих лидера који су од почетка покушавали да спасу слободу за Србе у БиХ. Страшна је чињеница да нисмо имали ниједног председника Републике Српске, па ни Владе или Скупштине, који није био под неким судским процесом или у затвору. Тим њиховим процесуирањима се у ствари хоће рећи – ви не можете да постојите, код вас је увек на власти неки криминалац, мада је немогуће да је тако, да су у другим земљама око нас људи нешто бољи. Све то је јако дестабилизујуће, много опасно, веома забрињавајуће. Волео бих кад би људи који тако олако учествују у тој кампањи против председника имали разума да схвате да и они сутра могу да буду на том месту, да буду изложени тим истим или чак и тежим ударима.

Како оцењујете спољну политику Србије која је на путу ка Европи, а премијер се труди да одржава добре односе са Русијом, колико је то могуће, када имате уговоре са НАТО алијанском која готово да је окружила Русију својим базама? Како нас видите, каквој будућности да се надамо?

Један сам од оних, а нисам сам, који схвата да постоје неке европске вредности које су просто део нас, које су нам својствене, које су наше – мислим на сва цивилизацијска достигнућа која су добра, када је реч о дијалогу, слободи, свему што је добро. С друге стране, љубав према Русији је потпуно природна. Ми смо европски људи, али имамо љубав према својим пријатељима у верском и крвном сродству, Русима. Те две ствари треба потпуно одвојити од политичког. Политичко је прагматично, практично у неком историјском тренутку. Мој утисак је да код политичара у Србији постоји идол који се зове Јосип Броз Тито, који је у једном тренутку имао среће или несреће да као несврстани буде неки баланс у свету. Остала је енигма чији је човек на крају крајева био, али та позиција је њему омогућавала да дуго траје, да се задужује, да у једном периоду грађани буду чак и “срећни”. После његове смрти држава је отишла у пармапарчад, али он је остао идол. Не само људима који имају носталгију за тим добом, већ скоро свим политичарима после њега. Остварило се оно “и после Тита Тито”. Међутим, ја као хришћанин идолопоклонство увек доживљавам као слабост.

Да се вратимо на глобалну сцену. Како видите излазак из мигрантске кризе, ко је уопште довео до овакве ситуације на Блиском истоку, једна земља је потпуно разорена, ко је изазвао овакав хаос и да ли из њега има мирног изласка. Је ли ово верски рат, рат за ресурсе, да ли је почетак краја света каквог познајемо?

Тешко је уперити прст на неког и рећи они су криви или он је крив, али можемо да размишљамо логички – коме ова криза штети, а коме не. Онај коме штети највероватније није желео да до ње дође и није је проузроковао. Мислим да ствар не може да се свали на Европу и на њеног лидера у овом тренутку, Немачку, нити на мање земље. Али и Балкан, а не само Европа, трпи последице мигрантске кризе. Но ако бисмо ипак хтели некога да означимо као кривца, онда би прст могао да се упре у земље које немају никакве штете од свега овога. Али ни то није једноставно. Ако је свет постао једно заједничко место, поставља се питање зашто смо онда допустили да до тога дође? Да ли ће Европа и свет имати снаге да последице ове кризе реше, ја то не знам. Кад су нпр. Срби из Книна и Сарајева кренули у егзодус, интересантно је и парадоксално да су се кретали од запада ка истоку и да то никоме није било чудно. Можемо се запитати зашто нико није био паметан, па да их окрене ка Немачкој па бисмо данас тамо имали пола милиона Срба. Не би били сиромашни, могли би да обнављају своја имања. Међутим, тада нико није имао ту врсту памети. Европа је могла и требало је да прихвати своје суграђане који су у тешкој позицији, али она је била политички обојена и гурала их од себе на Исток. Сада чекамо да видимо како ће Европа да се постави пред људима који су потпуно другачијег цивилизацијског усмерења, васпитања. Постоји чак и нека земаљска правда. Чуо сам једног професора који је рекао: „Погледајте какву је глупост урадила Хрватска прогоном 300 хиљада људи, потпуно је испразнила земљу од људи који су културолошки више припадали њој него што и сада припадају било којој другој области“. То је све људска глупост. Хрвати не могу то да надокнаде, а после свега сваке године између 50 и 100 хиљада образованих Хрвата се одсели у Немачку.

Говоримо о људској глупости, тамо одакле су Срби бежали нема нафте. Али зар не мислите да је сада Европа издана од много већег играча. Након што је Америка делила „помоћ“ на разним странама света, Европу је оставила да се сама бори са овим проблемом.

То је многима јасно, логично је, али покушавам да сагледам ствари из историјске перспективе, али и перспективе будућности. Америка је савремена империја, није као османска, византијска, руска или монголска. Она је империја попут римске, има утисак да може да контролише читав свет. Можда је таква у једном тренутку била персијска империја. Кроз 4, 5 и 6. век водио се рат између персијске и римске империје, знате где, на простору данашње Сирије, тако да је ово, на неки начин, понављање историје. Из те перспективе је занимљиво што се данас рат води ту, као и то ко га води и како. Ако свет хоће да направи равнотежу са Америком (која је премоћна и коју је најлакше осудити, али то није ни довољно ни правично јер она има и добрих ствари које су за поштовање), једино политичко уравнотежење (мада изгледа илузорно) би била Европа заједно са Русијом. Отуда је и занимљив сусрет папе и патријарха Кирила, који осећају потребу да се направи баланс у свету. Нисам сигуран да Русија може да га направи сама. А сигуран сам да Европа сама не може. Не постоји четврта сила. Неки би рекли да је тај баланс Кина, али изгледа да то сада није реално.

Познати сте као неко ко је спортски оријентисан. Они који игају фудбал с Вама кажу да бисте саставили најбољи тим за Мундијал. Као нација познати смо по успесима у колективним спортовима, а како као тим играмо у скупштини?

Можда је у Скупштини најмање потребно играти као тим, али су потребни тимови који би морали да показују таленат за што занимљивију, бољу утакмицу, у смислу културе говора, културе дијалога, супротстављености и да из тога произађе резултат. Морам да признам да је сада криза у све три скупштине у којима има Срба: у Србији, Црној Гори и Републици Српској. То је још један од показатеља наше тренутне кризе.

Срби седе у још једној Скупштини, на Косову и Метохији. Да ли сте у контакту с људима тамо и онима који о нечему одлучују или макар мисле да је тако?

У контакту сам са тамошњим Србима, посебно преко свештеника и монаха. Морам да кажем да се ти људи осећају издано, пре свега од Србије, а онда и од Срба који живе свуда по свету. Осећају се остављенима. То је наша велика несрећа. Али и велика срамота овога света. То је једина скупштина у којој се седнице прекидају сузавцем, а то је најсликовитији показатељ колико је то било на силу увођење људи у државност која није у интересу људи са Косова, било које вере и нације, већ у интересу неког иза сцене. Зато су људи на Косову, пре свега Срби, а потом и сви други који нису високо на друштвеној лествици, колатерална штета. Са нелагодом и помишљам на њих, јер не могу да замислим колико им је тешко и колико су од свих нас заборављени, преварени или, што је најгоре, издани.

Извор: eparhija-zahumskohercegovacka.com

Идући у сусрет овом радосном догађају, верни народ Сремских Карловаца и околине имао је прилику да у недељу, 21. фебруара 2016. године, узме учешћа у молитвеном сабрању у Саборној цркви у Сремским Карловцима. Овом приликом, Преосвештени Епископ Василије заједно са мноштвом свештеника унео је у храм предивну икону Светих Бранковића, након чега је прочитан акатист Светој мајци Ангелини. Исти акатист у наредних месец дана биће служен сваке недеље у 18 часова, како би се верни народ молитвено припремио да у Недељу православља, 20. марта 2016. године, дочека мошти Свете сремске деспотице.

Извор: Епархија сремска