- Хришћанска историја нам доноси низ примера светитеља који су, остварујући своје подвиге, победили принцип стицања, односно логику материјализма, која је данас јако изражена. Живели су испуњени љубављу према Господу и ближњем и заслужили да се нађу крај престола Божјег. Њихов пример стоји као путоказ нама данас, у свету неолибералног капитализма, истакао је др Растко Јовић, доцент Катедре за канонско право Православног богословског факултета у Београду, на трибини „Дух Хришћанства и дух потрошачког доба“, коју је у Вишем јавном тужилаштву приредила Светосавска омладинска заједница Епархије ваљевске-

Логика Хришћанства надилази логику новца и капитала. То је уочљиво још у времену ране Цркве и њеном настојању да пројави алтернативни модел друштва у односу на онај који је владао. Данас живимо у потрошачком друштву. У том миљеу људи напуштају религију, стварајући њене сурогате. Примера ради, комунистички системи су одрицали постојање Бога, али су из верских учења преписивали много тога и слике својих вођа постављали као иконе. Данас се суочавамо са разним облицима потрошње, као заменом за живот у Цркви.
- Тржни центри су данас замена за Литургију. Наиме, човек одлази у куповину. Шета, разгледа и купује, приносећи све што је зарадио у протеклом месецу. На крају, одлази у ресторан, једе, пије... Дакле, као што на Светој Литургији донесемо свој живот и на крају се причестимо... Данас је на сцени неолиберални капитализам. Новац је тај који влада, а на држави је само да обезбеди проток капитала – оцењује др Растко Јовић.

Данас смо сви постали „ајфон“. Поседујући га, постајемо „ново биће“. То је циљ потрошачког система вредности – да вас убеди да сте неко и нешто, ако имате одређену ствар. Али, то је обмана. Истраживања у Сједињеним америчким државама су показала да су у најсрећнијим земљама, где људи све могу да купе, највише стопе самоубистава. Исто је и у Европи. Шта то говори? Људи су у суштини празни јер траже нешто више у животу, а да тога нису свесни.
У неолибералном концепту друштва све се мери профитом. То је уочљиво и у актуелном приливу миграната из арапских земаља. Наиме, западноевропски моћници у њима виде радну снагу и сходно томе их одређују као (не)пожељне. Годишње у свету од глади и болести умре 30 до 40 милиона људи. Међу њима, нажалост, има много деце. Хране на свету има довољно. Дакле, свако дете које умре од глади заправо је убијено, указује др Растко Јовић. Такође, потрошачки менталитет доноси разне биоетичке изазове попут сурогат материнства. Све што се исплати има смисла. Профит је једино мерило вредности.
Човек – шта је то? Да ли само пуки потрошач материјалних добара? Да ли је смисао његове егзистенције само поседовање аутомобила, ајфона... За Хришћанство никад нису била безбрижна времена. Уосталом, настало је у Римској империји и тешким околностима. Свет пред нас увек поставља изазове, а на нама је да на њих одговоримо, објашњава др Јовић.
Веронаука је ту да децу поучи да негују своју посебност. Да с љубављу приђу сваком човеку и да вођени њоме све чине. То је једини начин да сви оздравимо. Јер, само љубав надилази потрошачки менталитет, закључио је др Растко Јовић.
У оквиру циклуса „Православље и млади“, 24. марта 2016. године, биће одржана промоција часописа „Логос“, којег уређују студенти ПБФ – а. За 8. април ове године планирано је гостовање академика др Владете Јеротића, најавио је свештеник Дејан Трипковић у име организатора трибина Светосавске омладинске заједнице Ваљевске епархије.

Ј. Ј.

Пројекат који је започет пре више од две деценије и поред свих могућих учињених напора са наше стране, није се могао зауставити и данас је вода дошла до саме Цркве. Његово Преосвештенство Епископ ваљевски господин Милутин од 2008. године до данас (све доступно јавности на сајту Епархије ваљевске), у више наврата обраћао се надлежнима и јавности са апелом да се и манастир и природа сачува тако што ће се акумулација зауставити на коти 333. Последњи такав апел Епископ је усмено упутио градском руководству и управи бране Ровни, пре само неколико дана.

У међувремену, и поред проглашења зоне око манастира као небезбедне због почетка пуњења бране, Епископ је наредио надлежном свештенику да служи Свету Литургију све докле је то безбедно по њега и верни народ коме служи. Данас, након шест месеци излагања опасности, суочавамо се са страхом и тугом да је дошао и последњи час за приступ манастиру. Надлежни свештеник грачанички упутио је допис бр. 09 од 7. марта 2016.г. у коме је известио Епархијски управни одбор Епархије ваљевске да више није у могућности да приђе манастиру и служи Свету Литургију јер безбедносни услови то не дозвољавају. Прилаз манастиру носи са собом велики ризик за безбедност свештеника и верника који би долазили на службе. Како се наводи у поменутом извештају, на основу објективних чињеница и осећајући одговорност за присутне, свештеник је одлучио да прекине са богослужењима. Са вером и надом да ће се наставити служење у овој светињи.

Овом приликом са жаљењем изражавамо своју неверицу и страх да у древној светињи нашег краја више није могуће служити Свету Литургију. Са тугом гледамо како наши страхови постају стварност и да прети потапање лађе која је вековима пловила по узбурканом мору овога света предвођена Архистратигом Михаилом и многе приводила тихом пристаништу Царства Божијег. С обзиром на чињенично стање, Епархијски управни одбор последњи пут моли да се пуњење језера задржи на коти 333. Тиме би сачували древну светињу од потапања а добили и језеро. Овим решењем била би отклоњена и велика опасност над градом Ваљевом и његовом околином у случају, не дао Бог, да дође до пуцања бране.

Из канцеларије Епархије ваљевске

• Епархијска саопштења
• 
  

|

Он данас води вјеронауку паралелно у Котору и на Прчању, гдје се окупљају викендом у поподневним часовима. У цркви Св. Петра Цетињског на Прчању послије литургије суботом у 10 сати дјеца учествују у литургији, а послије остају на часу вјеронауке. Изузетно је важно, истиче отац Кривокапић, да су та дјеца научила комплетну литургију да пјевају, а то је највеће благо. У Котору ове школске године има око 30 полазника и још око 20 на Прчању, што није много, те нису подијељени по узрасним групама. У периодима када је било више полазника, настава се одвијала у двије узрасне групе, за старије и млађе, али сада су сви у једној групи. Вјеронауку похађају дјеца узраста од првог до деветог разреда основне школе, а уколико желе, могу и млађи и старији, јер у цркви усклађују вјеронауку према њиховим обавезама у школи, спортовима, слободним активностима.

Дјеца озбиљно размишљају
-Дјеца у најмлађем узрасту постављају занимљива питања, те ми добар дио часа прође на одговарање на њих. Вјероватно их постављају и родитељима, па пошто они не знају да им одговоре, онда шаљу дјецу на вјеронауку, што је сасвим природно. Има фантастичних питања, просто је невјероватно да мала дјеца размишљају тако дубоко: питају о томе како је настао свијет, ко је Бог, зашто нас је створио, који је смисао живота, што су суштинска филозофска питања, примјећује отац Немања.
-Вјеронаука је изузетно важна да се дјеца од малена уче животу у цркви, најважније је да учествују у богослужењу, међутим, пошто су мала, то још не разумију. Ту дјеца могу да добију одговоре на нека своја питања не само о цркви, него и о животу уопште. Статистике показују да су дјеца која похађају вјеронауку бољи људи -не може да буде правило, али има неке везе. Учи се о моралу, заповјестима божјим, шта треба да радимо, о врлинама, шта је добро, шта није. На телевизији данас гледају свакојаке сурогате понашања па је некима то узор, а ова дјеца на вјеронауци уче како треба да се исправно понашају и када им то уђе у свијест на том раном узрасту, сигурно да остави трага на њихов живот касније, каже отац Немања и објашњава да млађи уче једноставне ствари -о понашању у цркви, вјери, заповјести Божије, о светитељима, празницима, уче пјесмице, цртају, а у старијој групи уче Десет Божијих заповијести, Символ вјере, блаженства, говоре о светим тајнама. Природно је да дјеца која долазе на вјеронауку буду крштена, али то није услов.
-Дешава се да дјеца дођу са друштвом, заинтересује их то и онда пожеле да се крсте. Имам неколико случајева којима сам кумовао, другима је кумовао отац Момо, а има их неколико који су редовни на вјеронауци, учествују у богослужењима, а још нису крштени и не могу да се причешћују. За њих је важно да долазе недјељом на литургију и да се причешћују, јер то је суштина црквеног живота: не само теоретисање на часовима, него живо учествовање у богослужењима, кроз пјевање, чтецирање (облаче стихаре, помажу у олтару, носе свијеће, крстове и рипиде), читање апостола, а посебно је важно њихово учешће у светој тајни причешћа, каже учитељ вјеронауке. Занимљиво је да су дјевојчице редовније у вјеронауци, што отац Немања објашњава њиховом ревношћу и добром концентрацијом. Дјечји хор СПД Јединство обједињава вјеронауку и љубав за пјевање у хору. Хор је строго везан за вјеронауку и за богослужења, мада пјевају и на другим манифестацијама. Сваке године за полазнике вјеронауке организују једнодневне излете по манастирима, некада и ван Црне Горе, а у Црној Гори – Острог, Дајбабе, Ждребаоник, Пива, приморски манстири, на острво Жањиц.
Сваке године на испред манастира на Цетињу учествују у квизу на Сабору православних вјеронаука.
Мирјана Д. Поповић
Извор: Дан
http://www.mitropolija.com/vjeronauka-u-kotorskoj-parohiji-bastini-tradiciju-dugu-70-godina/

Подсјећамо, Митрополит Амфилохије је овај вриједни поклон уручио КЦ Црне Горе 24. децембра, а уговор о томе потписао је тада заједно са директором Центра проф. др Ранком Лазовићем.
Митрополије Црногорско-приморска
04 / 03 / 2016

"Ово је добро дјело јер не дајемо из интереса већ зато што волимо људе. Апелујем на родитеље да васпитају дјецу и омладину тако, да не буду незаинтересовани за туђу муку и недаћу, јер сваком, ко помогне другоме у невољи Бог ће узвратити на исти начин", казао је отац Дарко, који је истакао да крв може да дâ скоро свако од нас, да је то нешто што не боли много а велика добра доноси.
"Живимо у времену када је све више болести и страдања и када је та крв потребна свима. Не треба да чекамо да нам се нешто деси да би дао крв. Добро треба чинити кад год можеш, а не кад мораш, јер то онда није добро дјело него морање“, казао је отац Дарко.
Предсједник Клуба добровољних давалаца крви Гојко Шестовић је казао да је ово прва акција доборвољног давалаштва у овој години и да су задовољни одзивом представника Српске православне општине Бијело Поље. Он је апеловао на студенте, спортске клубове, такси удружења да се организују и дарују крв, као што је то пракса у осталим црногорским градовима. Шестовић је истакао да је међу тридесетак давалаца крви било доста оних који више од једне деценије дају крв и који су зрели за одликовање.
Извор: Епархија будимљанско-никшићка

• Епархијске вести
  

Он је рекао да управо због такве ситуације, без средине и уравнотежености, људи свако јавно оглашавање цркве по било ком питању од друштвеног значаја негативно карактеришу као „мијешање цркве у политику“.
„Ето ових дана су московски патријарх и римски папа јавно подржали светињу мјешовитог хетеросексуалног брака мушкарца и жене…и то су као позитивну вијест пренијели сви свјетски медији. А када овдје код нас црквени поглавари исто саопште, на исту тему слиједи лавина осуда о ‘мијешању цркве у политику'“, објашњава Перовић.
Он сматра да је ова тема „у најмању руку дискутабилна“.
„Дискутабилна, јер је појам ‘црквеног утицаја’ на неког појединца или на неку групу, па и на политичку партију доста сложен. Црква свакако не оснива политичке партије нити управља радом оних партија које су већ основане… Али све даље од тога, све мимо тога је и легитимно и пожељно чак. Рецимо да неку партију оснују вјерници или руководе њом вјерујући људи… Или да партија има своју крсну славу, да политички лидер има свог духовника, свештеника који га савјетује по питању личног живота, али и важних одлука из сфере политике. То не само да није негативно, нити забрањено, него представља најнормалнију ствар“, закључио је Перовић.

На празник Светог Кирила Словенског у суботу 27. фебруара 2016. године, помоливши се пред ћивотом светитеља сабрат манастира Острог јеромонах Сергије Рекић по благослову Митрополита Амфилохија, предао је игуманији манастира Каленић мати Нектарији дио одежде Светог Василија Острошког Чудотворца.
Овом приликом о. Сергије се мати Нектарији и делегацији епархије шумадијске и манастира Каленић обратио ријечима бесједе говорећи о Светом Василију, великом угоднику и светитељу Божјем, чији ће надбедреник бити дио светиња у манастиру Каленић. Отац Сергије је истакао да је одежде Светом Василију Острошком пресвукао прије 20 година, блаженог спомена Његова Светост патријарх Павле, Митрополит Амфилохије и Владика Атанасије са бројним свештенством и народом Божијим.
Примивши светињу – надбедреник са одежде Светог Василија Острошког, мати Нектарија је заблагодарила на првом мјесту Светом Василију Острошком, захваливши се Митрополиту Амфилохију и братству острошке обитељи на овако великом дару, рекавши да ће сестринство манастира Каленић са великом љубављу и молитвеном благодарношћу чувати ову светињу у свом манастиру.
Спомен Светог Василија Острошког 12. маја је завјетна слава у манастиру Каленић и на његов празник десетак хиљада људи присуствује литургији у овој обитељи.
У делегацији епархије шумадијске и манастира Каленић, који су присуствовали овом свештеном чину примопредаје светитељеве одежде били су: игуманија манастира Каленић Нектарија, монахиња каленићка Теодосија, свештеник Мирослав Филиповић, попадија Нада Антонијевић, Биљана Спајић, Драгиша Живковић, Зорица Живковић, Слободан Симић, Тамара Пепић, Бојана Пепић, Светлана Миловановић, Александар Радиновић.
Светињу је у манастир Каленић у недељу 28. фебруара 2016. године, дочекало неколико стотина вјерника који су присуствовали светој литургији, коју су служили свештеници епархије шумадијске, након које су читане молитве и акaтист Светом Василију Острошком, а потом је вјерни народ приступао на поклоњење и цјеливање свечевог надбедреника.
Нека благослов Светог Василија Острошког Чудотворца прати све људе добре воље.
Александар Вујовић
http://www.mitropolija.com/dio-odezde-svetog-vasilija-ostroskog-cudotvorca-podaren-manastiru-kalenicu/

Др Алексеј Тарасјев: Насупрот колоквијалном схватању према коме је појам „теорије” синоним за слободну спекулацију, у науци заправо теоријом се објашњавају научне чињенице и законитости – у овом случају чињеница еволуције (Фото Епархија захумско-херцеговачка)

Да ли се веровање да је Бог творац универзума, живог света, па и човека, налази у нужном конфликту са биолошком теоријом о еволуцији живих бића? Ово питање ретко може да прође без бурне расправе која најчешће завршава у ћорсокаку непомирљивих ставова оних који верују да бране науку и оних који верују да бране Бога. Сасвим другачији приступ имали су теолог и биолог, учесници недавно завршеног годишњег скупа „Теологија у јавној сфери”, одржаног у Требињу, у организацији Епархије захумско-херцеговачке. Др Алексеј Тарасјев, научни саветник Института за биолошка истраживања „Синиша Станковић”, и ђакон др Здравко Јовановић, доцент Православног богословског факултета Универзитета у Београду у расправи под насловом „Теорија еволуције и теологија стварања: између конфликта и хармоније” изашли су из горепоменутог ћорсокака. Њихова веома запажена дискусија представила је сасвим другачију слику реалности од оне с којом се најчешће кроз медије (а покаткад и систем образовања) срећемо. Вера у хришћанског Бога не налази се у нужном сукобу са теоријом еволуције, нити теолози са биолозима. Сукоб постоји тамо где и људи који у њему желе, мисле да треба или имају интерес да учествују.
Научни статус теорије еволуције
Одговарајући на приговор да је реч „само о теорији”, др Алексеј Тарасјев је, насупрот колоквијалном схватању према коме је појам „теорије” синоним за слободну спекулацију, а „закон” за објашњење непорецивих чињеница, показао да у науци теорија има највиши епистемички статус. Теоријом се објашњавају научне чињенице и законитости – у овом случају чињеница еволуције и процеси према којима се она одвија. Др Тарасјев је приметио и да се у јавности нова открића из еволутивне историје одређених таксона (нпр. откриће нових врста из рода Ηomo) често погрешно представљају као довођење у питање саме теорије. Он је додао и да чињеница да на макро-плану историје живота ова теорија не може да понуди детаљна предвиђања не угрожава њен научни статус. Такође, др Тарасјев се осврнуо и на питање „прелазних форми”, истичући да су фосили по себи редак природни феномен, који настаје под врло специфичним условима, али и да, с друге стране, захваљујући њима имамо врло јасну слику еволуционе историје одређених таксона. У осврту на питање односа који хришћански теолози треба да заузимају према научним теоријама, др Јовановић је изнео став да они нису позвани да доносе суд о њима – изузев у случају када су и сами научници који се њима баве у оквирима своје струке. С друге стране, као изразито пожељно, др Јовановић је оценио настојање теолога да у свом раду у обзир узму тековине и достигнућа свих наука. Отуда, износећи лично становиште да теорију еволуције сматра не само научно заснованом теоријом, већ и веома лепом и инспиративном конструкцијом, др Јовановић је нагласио да су теолози у обавези да уваже њене увиде и размотре изазове које она представља.
Теолошки статус такозваног научног креационизма
Он је нагласио да без обзира на то што може представљати изазов за теолошко промишљање, ни теорија еволуције, нити било која друга научна теорија, не може бити у сукобу са елементарним чињеницама хришћанске вере: да је Бог створио свет из љубави, те да нам дарује спасење кроз свог оваплоћеног Сина и Светог Духа који у Цркви обитава. Иако се често представља као теорија која је, за разлику од теорије еволуције, комплементарна хришћанском погледу на свет, креационизам је, према мишљењу др Јовановића, квазинаучна и квазитеолошка теорија. Оцењујући да је реч о америчком феномену који је штетан по науку, али и изразито профитабилан пројекат, он је изразио чврсто уверење да ова теорија са православним богословљем нема нити би требало да има никакве везе.
Метафизичке импликације теорије еволуције
Имајући у виду да многи научници, и популаризатори науке, уз научне ставове често представљају и личне светоназоре, др Тарасјев је нагласио да наука сама по себи не подразумева одређени поглед на свет. С друге стране, становиште да наука може да понуди потпуне одговоре на сва етичка и метафизичка питања, др Тарасјев је назвао сцијентизмом. Отуда, питање метафизичких и етичких импликација теорије еволуције зависи, по мишљењу др Тарасјева, и од особе која је у сврху њихове разраде (зло)употребљава. С тиме се сложио и др Јовановић, констатујући да је теорија еволуције у метафизичком смислу неутрална. Он је додао, с друге стране, да први стихови књиге Постања указују да Бог ствара живи свет уз помоћ такозваних секундарних узрока – наређујући земљи да израсте плодове, или стварајући човека од „праха земаљског” – те да и та чињеница сведочи да ни у Светом писму не постоји ништа што би директно противречило идеји о еволутивном развоју животних форми. Надовезујући се на тврдњу др Јовановића да су теолози у обавези да ослушкују шта наука има да им каже, др Тарасјев је рекао и да је дијалог теолога и биолога користан не само ради бољег међусобног разумевања, већ и због заједничког доприноса друштву у коме живимо – имајући на уму случајеве у којима научна истраживања или њихова примена носе и одређене етичке конотације.
Не би се могло тврдити да су овом расправом, понуђени коначни одговори на сва питања која различити аспекти односа хришћанске теологије и теорије еволуције пред нас постављају. Међутим, њоме је остварен важан корак у стварању аргументованог и одговорног дијалога између теолога и биолога који, чини се, представља изузетак у нашој јавности.
Православни богословски факултет, Универзитет у Београду

Politika Online

Сусрет је несумњиво значајан и велика вест за цео свет. Шта ће настати из тог сусрета, можемо само да претпостављамо. Мислим да је један од главних предуслова за овакав сусрет био долазак таквог човека на место римског папе, као што је папа Франциско. Он је личност без предрасуда, предубеђења када су у питању православци, у овом случају Руси и Руска православна црква. Јако је занимљиво што се сусрет догодио управо на Куби, јер срж хришћанства је превазилажење болних ствари, исправљање греха и грешака. Било је сликовито када су се Раул и Фидел Кастро састали са патријрхом и папом, види се да је људско неразумевање, људска глупост ипак кратког даха. Атеизам у тој прелепој земљи није уродио злим плодом, дошло је до тога да и један и други Кастро можда боље увиђају вредности хришћанства него неки који се декларативно изјашњавају као бранитељи хришћанских вредности. Папа је човек који показује да му је вера важнија од било које политике, али очигледно није човек који не схвата да је политика истовремено и живот или саставни дио живота. Не треба заборавити одакле долази, сигурно може да разуме патње хришћана на Блиском истоку, на Истоку уопште. А руски патријарх је човек високе интелигенције и разноврсних способности. Имао сам прилику да разговарам с патријархом пре него што је то постао, а са папом приликом његове посете Сарајеву. Код обојице је једнако битан и лични печат. То су две личности које могу врло брзо да се разумеју, на разним основама и зато је тај сусрет веома значајан. Показали су независност од било кога и било чега. Показали су шта је њихова, шта је наша основна мисија кроз њих – брига за људе, брига за овај свет. Сама Декларација коју су потписали показује да они не воде дневну политику, нити желе да остваре краткотрајну популистичку мисију, они желе да се свет спасе. Надам се да је сусрет тек један корак ка ономе што треба да се деси, одговорнија брига људи и Цркве за свет. Уз то, и људи који управљају државама морају да чују глас који коригује њихове дневнополитичке кораке.

Да је комуникација између источних и западних хришћана неопходна ви добро знате јер сте епископ на граници два света. Каква је ваша сарадња са дубровачким бискупом и католичким верницима уопште. Требињци сведоче да сте главни заговорник мирног суживота на овим просторима, да некаква комуникација, захваљујући вама, сада ипак постоји.

Сада постоји сасвим добра и интензивна комуникација, постојала је и пре мене, не треба то себи да приписујем, али од како је бискуп Мате Узинић у Дубровнику, од како смо покренули озбиљне сусрете, наша сарадња иде само у једном јединственом правцу, да схватимо колико као хришћани имамо много сличности, и колико су разлике у односу на број сличности мале. Али пре свега да схватимо колико је важно за наше вернике, али и оне који нису верници, а живе у два суседна града на граници две земље, да виде колико један другоме верујемо и колико се подржавамо у свему што је добро. Све ово покушавамо и у Мостару. Имам изузетну подршку људи из Римокатоличке цркве и исламске заједнице да се што више виђамо и тако смањујемо тензије настале у последњем рату у коме је дошло до сукоба на националној, али и на верској основи. Тај сукоб је пре свега био политички. Да би се све распетљало и дошло до нормалне комуникације, потребно је много напора. Али није довољан само напор, потребна је и велика пажња. Потребно је мерити сваку реч, јер после првог, другог, а нажалост и трећег рата, имамо озбиљне ране које свака погрешна реч може поново да отвори. Те ране могу да буду извор разних инфекција, али исто тако могу да буду отвори кроз које треба да пролази лек у људске душе. Ране могу да буду и поука, а биће само ако на њих стављамо благе облоге, ако их пажљиво чистимо, водимо свакодневну бригу о њима. Ако се рана поново отвори, често је још гора. Главна карактеристика наших односа треба да буде пажња, а она увек подразумева љубав, божанску, и људску љубав у нама.

Повод за поновно повређивање једне од тих рана је евентуална канонизација Алојзија Степинца. У Србији и Републици Српској бурне су реакције на ову тему. Шта очекујете, како би ова прича могла да се заврши и колико је опасна за поновну изградњу поверења између Срба и Хрвата?

Имам једно искуство са патријархом Павлом, у време интензивне иницијативе да се канонизује неко за светитеља, не сећам се више ко, паријарх је био суздржан. У једном жучном дијалогу један од епископа га је питао – зашто си ти против тога, а он је одговорио отприлике овако: да ли ви верујете да је он сада у светлости лица Божијег. Упитани је рекао – да верујем, а патријарх је на то додао, ако га сад прогласимо светим, да ли ћемо га још више примаћи лицу Божијем или ће бити у истој тој светлости? Мени се јако допао тај мудар одговор који је и саму причу о проглашавању светаца ставио у једну разумнију меру, него што она бива у новијој историји, могу слободно рећи, иако то увек изазове критике на мој рачун. Мислим да је било доста исхитрених и убрзаних процеса када је реч о томе. Врло је важно бити пажљив у процењивању ситуације у туђој авлији. Кад би мене питали, дао би им савет да не треба журити. Управо због ових рана и наше близине Мостару, Дубровнику; због тога што смо у много озбиљнијим проблемима да бисмо водили бригу о томе, ту тему остављам по страни. Чини ми се да су моји свештеници, монаси и монахиње прихватили да то није наша тема, да је то тема друге куће – наших суседа.

Јако добро сарађујете са републичком влашћу, са председником Додиком, сведоци смо турбуленција у Српској, а и када су у питању односи са Федерацијом. Да ли мислите да сте ауторитет, баланс када је у питању домаћа политичка сцена и како видите те односе у заједници, шта их више диктира, људи унутар заједнице или неко са стране?

То је веома комплексно питање. Некако увек дођем на речи Достојевског да смо сви криви за све, а људи ипак увек окривљују неког другог за нешто што није добро. У Српској једна група људи покушава да кривицу за свако зло овога света свали на једног човека који је председник Републике, не схватајући да то не може бити. Не схватају шта то може да значи за све нас, за заједницу. Председник државе, владе, скупштине, па и епископ је стуб заједнице која не може постојати без њега као што ни он не може постојати без ње. Стиче се снажан утисак да се тај удар на председника Милорада Додика своди на две ствари. То је или удар људи који имају лични проблем с њим, или је истовремено, или чак пре свега, удар на инстуцију председника РС а тиме и на Републику Српску. Заговорници персоналног проблема, који очигледно постоји, рећи ће да одређена група осећа да не може да добије изборе, па покушава из перспективе своје фрустрације да руши Додика. Погрешно размишљају јер се не може из фрустрације родити ништа добро. Шта с друге стране значи уздрмати позицију председника у Републици Српској, која је ионако угрожена због уставног поретка и окружења у коме је, због претњи појединих групација из Федерације које стално инсистирају на унитаризацији БиХ? Покушавам да им објасним да неће, тиме што сруше Додика, они бити Додик. Можемо да изгубимо то што имамо. Зато сам увек за демократију, јер немамо бољи систем, да се иде на изборе и да се бира. А потом да оног кога изаберемо поштују сви који су гласали. Кампања која је покренута против председника Додика, свештеник сам више од пола живота па то ваљда могу да видим, као што рекох има и лични печат. То бива међу људима, међутим не смијемо заборавити да је Република Српска изграђена на великој жртви људи, младића који су гинули, на жртви мајки, сестара, супруга, деце која су уцвељена за цео живот. Ту је и жртва свих лидера који су од почетка покушавали да спасу слободу за Србе у БиХ. Страшна је чињеница да нисмо имали ниједног председника Републике Српске, па ни Владе или Скупштине, који није био под неким судским процесом или у затвору. Тим њиховим процесуирањима се у ствари хоће рећи – ви не можете да постојите, код вас је увек на власти неки криминалац, мада је немогуће да је тако, да су у другим земљама око нас људи нешто бољи. Све то је јако дестабилизујуће, много опасно, веома забрињавајуће. Волео бих кад би људи који тако олако учествују у тој кампањи против председника имали разума да схвате да и они сутра могу да буду на том месту, да буду изложени тим истим или чак и тежим ударима.

Како оцењујете спољну политику Србије која је на путу ка Европи, а премијер се труди да одржава добре односе са Русијом, колико је то могуће, када имате уговоре са НАТО алијанском која готово да је окружила Русију својим базама? Како нас видите, каквој будућности да се надамо?

Један сам од оних, а нисам сам, који схвата да постоје неке европске вредности које су просто део нас, које су нам својствене, које су наше – мислим на сва цивилизацијска достигнућа која су добра, када је реч о дијалогу, слободи, свему што је добро. С друге стране, љубав према Русији је потпуно природна. Ми смо европски људи, али имамо љубав према својим пријатељима у верском и крвном сродству, Русима. Те две ствари треба потпуно одвојити од политичког. Политичко је прагматично, практично у неком историјском тренутку. Мој утисак је да код политичара у Србији постоји идол који се зове Јосип Броз Тито, који је у једном тренутку имао среће или несреће да као несврстани буде неки баланс у свету. Остала је енигма чији је човек на крају крајева био, али та позиција је њему омогућавала да дуго траје, да се задужује, да у једном периоду грађани буду чак и “срећни”. После његове смрти држава је отишла у пармапарчад, али он је остао идол. Не само људима који имају носталгију за тим добом, већ скоро свим политичарима после њега. Остварило се оно “и после Тита Тито”. Међутим, ја као хришћанин идолопоклонство увек доживљавам као слабост.

Да се вратимо на глобалну сцену. Како видите излазак из мигрантске кризе, ко је уопште довео до овакве ситуације на Блиском истоку, једна земља је потпуно разорена, ко је изазвао овакав хаос и да ли из њега има мирног изласка. Је ли ово верски рат, рат за ресурсе, да ли је почетак краја света каквог познајемо?

Тешко је уперити прст на неког и рећи они су криви или он је крив, али можемо да размишљамо логички – коме ова криза штети, а коме не. Онај коме штети највероватније није желео да до ње дође и није је проузроковао. Мислим да ствар не може да се свали на Европу и на њеног лидера у овом тренутку, Немачку, нити на мање земље. Али и Балкан, а не само Европа, трпи последице мигрантске кризе. Но ако бисмо ипак хтели некога да означимо као кривца, онда би прст могао да се упре у земље које немају никакве штете од свега овога. Али ни то није једноставно. Ако је свет постао једно заједничко место, поставља се питање зашто смо онда допустили да до тога дође? Да ли ће Европа и свет имати снаге да последице ове кризе реше, ја то не знам. Кад су нпр. Срби из Книна и Сарајева кренули у егзодус, интересантно је и парадоксално да су се кретали од запада ка истоку и да то никоме није било чудно. Можемо се запитати зашто нико није био паметан, па да их окрене ка Немачкој па бисмо данас тамо имали пола милиона Срба. Не би били сиромашни, могли би да обнављају своја имања. Међутим, тада нико није имао ту врсту памети. Европа је могла и требало је да прихвати своје суграђане који су у тешкој позицији, али она је била политички обојена и гурала их од себе на Исток. Сада чекамо да видимо како ће Европа да се постави пред људима који су потпуно другачијег цивилизацијског усмерења, васпитања. Постоји чак и нека земаљска правда. Чуо сам једног професора који је рекао: „Погледајте какву је глупост урадила Хрватска прогоном 300 хиљада људи, потпуно је испразнила земљу од људи који су културолошки више припадали њој него што и сада припадају било којој другој области“. То је све људска глупост. Хрвати не могу то да надокнаде, а после свега сваке године између 50 и 100 хиљада образованих Хрвата се одсели у Немачку.

Говоримо о људској глупости, тамо одакле су Срби бежали нема нафте. Али зар не мислите да је сада Европа издана од много већег играча. Након што је Америка делила „помоћ“ на разним странама света, Европу је оставила да се сама бори са овим проблемом.

То је многима јасно, логично је, али покушавам да сагледам ствари из историјске перспективе, али и перспективе будућности. Америка је савремена империја, није као османска, византијска, руска или монголска. Она је империја попут римске, има утисак да може да контролише читав свет. Можда је таква у једном тренутку била персијска империја. Кроз 4, 5 и 6. век водио се рат између персијске и римске империје, знате где, на простору данашње Сирије, тако да је ово, на неки начин, понављање историје. Из те перспективе је занимљиво што се данас рат води ту, као и то ко га води и како. Ако свет хоће да направи равнотежу са Америком (која је премоћна и коју је најлакше осудити, али то није ни довољно ни правично јер она има и добрих ствари које су за поштовање), једино политичко уравнотежење (мада изгледа илузорно) би била Европа заједно са Русијом. Отуда је и занимљив сусрет папе и патријарха Кирила, који осећају потребу да се направи баланс у свету. Нисам сигуран да Русија може да га направи сама. А сигуран сам да Европа сама не може. Не постоји четврта сила. Неки би рекли да је тај баланс Кина, али изгледа да то сада није реално.

Познати сте као неко ко је спортски оријентисан. Они који игају фудбал с Вама кажу да бисте саставили најбољи тим за Мундијал. Као нација познати смо по успесима у колективним спортовима, а како као тим играмо у скупштини?

Можда је у Скупштини најмање потребно играти као тим, али су потребни тимови који би морали да показују таленат за што занимљивију, бољу утакмицу, у смислу културе говора, културе дијалога, супротстављености и да из тога произађе резултат. Морам да признам да је сада криза у све три скупштине у којима има Срба: у Србији, Црној Гори и Републици Српској. То је још један од показатеља наше тренутне кризе.

Срби седе у још једној Скупштини, на Косову и Метохији. Да ли сте у контакту с људима тамо и онима који о нечему одлучују или макар мисле да је тако?

У контакту сам са тамошњим Србима, посебно преко свештеника и монаха. Морам да кажем да се ти људи осећају издано, пре свега од Србије, а онда и од Срба који живе свуда по свету. Осећају се остављенима. То је наша велика несрећа. Али и велика срамота овога света. То је једина скупштина у којој се седнице прекидају сузавцем, а то је најсликовитији показатељ колико је то било на силу увођење људи у државност која није у интересу људи са Косова, било које вере и нације, већ у интересу неког иза сцене. Зато су људи на Косову, пре свега Срби, а потом и сви други који нису високо на друштвеној лествици, колатерална штета. Са нелагодом и помишљам на њих, јер не могу да замислим колико им је тешко и колико су од свих нас заборављени, преварени или, што је најгоре, издани.

Извор: eparhija-zahumskohercegovacka.com

Идући у сусрет овом радосном догађају, верни народ Сремских Карловаца и околине имао је прилику да у недељу, 21. фебруара 2016. године, узме учешћа у молитвеном сабрању у Саборној цркви у Сремским Карловцима. Овом приликом, Преосвештени Епископ Василије заједно са мноштвом свештеника унео је у храм предивну икону Светих Бранковића, након чега је прочитан акатист Светој мајци Ангелини. Исти акатист у наредних месец дана биће служен сваке недеље у 18 часова, како би се верни народ молитвено припремио да у Недељу православља, 20. марта 2016. године, дочека мошти Свете сремске деспотице.

Извор: Епархија сремска

У центру свjетске медијске пажње налазило се доскора питање пријема Косова у УНЕСКО. Да се подсјетимо да је у листу свјетске баштине УНЕСКО прво уписан манастир Високи Дечани 2004, а након тога су уписани Пећка патријаршија, манастир Грачаница и црква Богородице Љевишке. Убрзо након тога, 2006, због нестабилне безбједоносне ситуације и опасности од човјека ове четири светиње су уписане у листу свјетске баштине у опасности, у коју се споменик уписује ако му пријети опасност од природе или од човјека.
Од кога то војници КФОР-а чувају српске светиње и ко је „човјек“ који представља опасност за свјетску културну баштину?
Држава Србија се сведушно потрудила да наши највећи споменици културе, наше духовно културно наслеђе на Косову и Метохији, буде номиновано и буде под заштитом УНЕСКО-а. Тада нисмо ни слутили, нико није слутио, да може доћи до овога што се данас дешава, да нам неко безочно отима оно што је наше, што је кроз историју одувек било наше и што нико никада није доводио у питање. Манастир Дечани, Пећка патријаршија, Грачаница и Богородица Љевишка су духовни и културни споменици који су уједно и живе богослужбене заједнице. То нису само споменици или музеји, како то бива у свету, да сведоче о нечему што је било, већ они и данас живе. То су живе заједнице које функционишу на начин како је то бивало и у прошлости. Е, то наше духовно и културно наслеђе данас је угрожено тиме што такозвана држава Косово и они који су на власти у Приштини свим средствима покушавају да буду примљени у УНЕСКО
Шта то значи? То значи да ће тог тренутка, ако се то деси, а њихови су напори велики и многе силе у свету, као што су Америка и водеће силе у Европи, лобирају да они буду чланица УНЕСКО-а, ако се то догоди, такозвана држава Косово ће бити она која би била задужена за те споменике пред том светском организацијом. За нас је данас најважније да су Пећка патријаршија, Дечани, Грачаница и Богородица Љевишка духовно и културно наслеђе наше цркве и српског народа и то се никад не може променити. Било ко да је задужен испред УНЕСК-а да брине о тим светињама не може угасити наш духовни и културни идентитет, то је потпуно јасно.
Ти манастири су можда и једини у Европи од споменика УНЕСКО-а који су проглашени да су у опасности. Од кога су они у опасности? Практично од локалног становништва кога већином чине косовски Албанци. Ако погледамо само шта се дешавало у блиској прошлости, и ако сагледамо и даљу прошлост видећемо да су и турски војници, када смо били под Турцима, чували манастире, ево Дечане нпр. Тада су они били УМНИК или ЕУЛЕКС. Од кога су чували манастире тада? Такође од локалних Албанаца који су хтели да опљачкају, да оскрнаве, да запале, да поруше, као што и данас чине тамо где могу. У току Другог светског рата италијански карабињери су такође даноноћно чували манастир Дечане јер су домаћи, косовски Албанци планирали, то је било 1941. године, одмах после окупације, заузму манастир, опљачкају га и запале. Тада је игуман Макарије позвао карабињере из Пећи, и они су дошли рано, пре зоре да заштите манастир. Од '99. године, од првог па до данашњег дана војници КФОР-а су штитили Пећку патријаршију, Дечане и Грачаницу. Војници КФОР-а како Италијани, тако и Немци, Французи, Британци и остали чували су наше највеће светиње да не доживе судбину оних сто педесет цркава и манастира који су запаљени и уништени '99. год. а и оних тридесетак који су 2004. годиме страдали. Сада су још само Високи Дечани под заштитом војника КФОР-а, док су остали под заштитом косовске полиције, као и Богословија у Призрену. То значи да су ти наши манастири и цркве у опасности од локалног становништва кога чине косовски Албанци.
Зашто су они у опасности? Зато што је некоме стало да поништи наш идентитет, идентитет и српске државе и српског народа и наше Цркве на простору Косова и Метохије. То су чинили '99. године. Одмах по доласку НАТО снага систематски су палили, рушили, скрнавили, како наше светиње тако и гробља, да би 2004. године изненада поново то исто учинили, на запрепашћење целог света. Све са циљем да нас пониште, да нас потпуно са тих терена отерају, да избришу свако сећање на српски народ, српску државу и Српску Православну Цркву. На пример 2004. године су из цркве Успења Пресвете Богородице у Ђаковици прво протерали наше сестре које су биле тада при храму, једине Српкиње тада у Ђаковици, а онда су запалили, порушили и све однели, почистили, тако да ни један камен није остао. Имамо на стотине места где су они тако исто чинили да би нас отерали са Косова и Метохије, са тих светих простора где су живели наши преци.
У томе нису успели иако се један део нашег народа раселио, избегао. Бог је сачувао душу српског народа, нашу Цркву. Најважније је што су светиње сачуване, већина њих је поново обновљена и обновио се живот у њима – оне сада не само да живе, већ су лепше, чвршће и трајније него што су то биле раније.
Преосвећени, ко је обнављао светиње које су порушене на простору Косова и Метохије? Да ли је постојао нeкaкав гест добре воље власти из Приштине, да ли су ичим помогли да се обнови оно што је порушено?
Прва већа обнова била је од 2005. године, после мартовског погрома. Тада су практично међународни фактори издејствовали ту обнову. Сав новац је дошао преко Савета Европе али су они направили такав систем да се оформи једна комисија под председништвом Савета Европе у којој ће бити представник наше Цркве, представник Завода за заштиту споменика културе из Београда, кога је одређивао директно Министар културе из Београда и два члана из Приштине, представник Министарства културе и њиховог завода. Значи то је прва организована обнова, веома важна за нас јер смо ми учествовали у пуној мери, наша Црква и наша држава. Ми смо предлагали приоритете обнове, радили смо пројекте како ће се нешто обновити и вршили смо надзор над тим радовима. Новац који је одвојила Међународна заједница само је прошао кроз косовске институције. Вероватно им је то требало, нарочито међународним факторима – који су били задужени да сачувају наше културно наслеђе а десило се да их нису сачувал. Да би избрисали трагове и да би на неки начин умирили савест издвојили су материјалну помоћ. За нас је то било значајно јер смо успели да у већини градова, као што су Призрен, Ђаковица, Пећ, Приштина, Вучитрн, Урошевац и неки наши манастири страдали као што су Архангел у Призрену да их поново обновимо и да вратимо живот у те светиње. Данас имамо свештенике у Приштини, у Призрену на два места, обновили смо Богословију, обновили смо седиште епископа у Призрену, Саборну цркву Светог Ђорђа, затим Богородицу Љевишку такође и Храм Успења у Ђаковици, у Пећи исто. И сада у тим местима имамо парохијске заједнице. Оно што је за нас много тешко и жалосно је што нема нашег становништва у тим градовима, које је '99. године такорећи у потпуности напустилo градове, плашећи се за себе и за живот својих породица. Веома мали број њих се вратио јер не постоје услови за повратак. Не постоје услови за рад. Ми смо се трудили да обновимо те порушене светиње. Неки су нам говорили – „Немојте обнављати, нек' се види какви су. Нека цео свет види какви су варвари“. Али шта ми имамо од тога? Ако ми нећемо да обнављамо наћи ће се неко други који ће то обновити, па би се уместо Српске Православне Цркве назвале неким другим именом, а нама није у интересу да неко преузме нашу улогу, да неко други преузме наше светиње и да их обнавља. Значи у тој обнови су учествовале наша Црква, потом наша држава, која је преко Канцеларије за Косово и Метохију много уложила новца; обнову Богословије у Призрену помогла је новчано Руска Православна Црква, норвешка влада је издвојила у Дечанима и Призрену велики новац да се наше светиње обнове…
Обновом наших светиња ми обнављамо и оно што је много важније а то је живот у њима. Оне постају поново у функцији, у њима се служи Литургија. Многи који су избегли желе да дођу у своје светиње на Свету литургију. То је у овом тренутку, а за нека будућа времена надамо се да ће бити боље па да ће моћи наши Срби у већем броју да се врате. Оно што је сигурно, враћаће се око својих светиња. Ако не будемо на првом месту имали своје цркве и манастире, који су вековима окупљали наш народ на том простору, онда се свакако нико у будућности неће вратити на те просторе.
Ја сам дошао на Косово и Метохију први пут '83. године, у манастир Дечане. И толико сам заволео тај манастир да сам тада сам молио Бога да моје служење Богу, Цркви и роду буде у тој светињи и на том месту. И то ми се испунило. Али, и тада као игуман и сада као епископ, морам да кажем да заиста не бих имао никаквог разлога да живим на Косову и Метохији да није наших светиња, да није нашег памћења које је заиста испуњено жртвом, борбом и патњом нашег народа, да се сачува оно највредније на тим светим просторима.

Пећка патријаршија, Високи Дечани, Грачаница и Богородица Љевишка су првенствено жива богослужбена мјеста, а не само споменици културе…
Наше комшије, косовски Албанци, здушно би желели да то буду споменици или музеји. Њима много смета што су то жива богослужбена места, што су ту присутне монашке заједнице и активне парохије. То им смета јер не могу да спроведу свој циљ. Прво су палили, рушили, хтели да избришу сваки траг постојања наших светиња и сваки српски траг. Када то нису успели онда су променили тактику, почели су да присвајају наше културно наслеђе, да говоре како су њихови преци подизали Дечане и све остало а да су Срби некада све то освојили, да су дошли као освајачи на те просторе. Питамо се – како може неко ко је то недавно рушио да каже да је то његово? Зашто би рушили ако је то њихово?
За нас је, понављам, важно да наше светиње буду места где ће и даље бити присутне монашке заједнице, а исто тако по градовима парохије, јер наши задужбинари су их и подигли са циљем да буду молитвена места а не да буду само споменици нечега и да причају о нечему шта је некад било. До сад смо уз Божију помоћ то успевали.
Сила Божија нас у томе држи, крепи и чува, као и благодатно присуство Светога Стефана Дечанског, чије мошти су у манастиру Дечани. То је једини српски краљ који је остао на простору Косова и Метохије и који никада није дозволио да га ико помери одатле. Док је он ту, он влада Косовом, он је суверени господар тих простора и ми, надајући се и уздајући се у његову помоћ, истрајавамо и опстајемо.
Преосвећени, ви сте и ректор Богословије у Призрену. Ове године излазе и први матуранти. Како богослови живе у Призрену и какво је сада стање у Богословији?
Богословија Светог Ћирила и Методија је основана 1871. године. Када смо 2011. решили да обновимо њен рад, после 12 година паузе која је направљена у раду те школе, многи су били сумњичави. Заиста, било је веома тешко то и замислити после свих дешавања 2004, када је потпуно спаљена (а од '99. г. професори и ђаци не живе у њој и не уче, и Богословија је привремено измештена у Ниш). Али, и то је Божији благослов. Господ нас је покренуо на то добро дело, па је Свети архијерејски сабор донео одлуку 2011. г. да се обнови рад наше школе. Кажем, многи су тада били сумњичави, скептични – да ли је уопште могуће тако нешто и да ли је добро да тако нешто радимо, с обзиром на то да ће деца ту учити, у граду где је остало само десетину Срба а било их је раније 8-10 000. Било је најтеже почети. Прво смо обновили зграду школе, а онда је кренула обнова и других здања унутар богословије. Тада смо заиста осетили Божију помоћ и да је Божија воља да се обнови рад школе, јер она представља мотор за целу нашу Епархију и за нашу Цркву, не само на Косову и Метохији него у целини где год да живимо.
Данас сви срећни што имамо 53 ученика и десетак професора, свеукупно нас има око 80 унутар зидина у дворишту Призренске богословије, а у целом граду има око 15, 20 Срба. Ове године завршавамо обнову целог комплекса. Успели смо да прикупимо негде око три милиона евра путем донација. Помогли су нам: Европска комисија, Руска Православна Црква, наша држава преко Канцеларије за Косово и Метохију, Норвешка влада. Један Италијан је дао велики прилог. Ми успевамо да уз помоћ дарова и донација обновимо сва та здања и омогућимо услове за рад школе. Показује се да, ако имамо храбрости да закорачимо у живот, онда је Господ тај који нас прати кроз живот у сваком делу и на сваком месту. То се покзује и у Призрену у овом нашем времену, када су многи сумњали да је то уопште могуће или нешто друго. Тако се ето показало да је могуће Божијом вољом и Божијом помоћи.
Једна од држава која је подржала улазак Косова у УНЕСКО је и Црна Гора. Како су то прихватили Срби који живе на Косову и Метохији, с обзиром на то да је краљ Никола ослободио Дечане, Ђаковицу, Пећ?
Гласање које је недавно било у Паризу, и оно које ће тек да буде сад почетком новембрa, јесте политичка одлука земаља које су чланице УНЕСКА-а и које имају право гласа. Нису ту много битни разлози, чињенице, аргументи. Нема ту много расправе у вези са тим. Једноставно, те делегације у Паризу при УНЕСКО-у добијају инструкције из центара својих држава и оне тако гласају. Ми смо свесни тога и ми чинимо све што можемо, да наше пријатеље и све који гласају, уверимо у реалност, у то како ставри сада стоје, као и у опасност која прети културном наслеђу Косова уколико одлука буде позитивна. Међутим, то је једна политичка одлука као што је била и политичка одлука да се додели независност такозваној држави Косово, која то није ничим заслужила. Прво је требало да се остваре стандарди па онда статус, али су после мартовских нереда променили мишљење па је речено да им дамо статус па ће онда да следе стандарди. Стандарди никад нису уследили. Сад им се додељују на чување они највреднији средњовековни споменици културе на Косову и Метохији, какве немамо у свету, у том рангу, а недавно су на зидовима Дечана и Богословије и где год су друго могли исписивали погрдне пароле УЧК, ИСИС и разне друге поруке. Мора се рећи, то јесу писали појединци али, са друге стране, нико није то гласно осудио, као ни претходна рушења и скрнављења наших светиња.
Е, једноставно међу тим земљама се нашла и држава Црна Гора. Ми смо сви то са тугом примили али свесни да је и то учињено ради некаквих интереса земаљских. Како Црна Гора, тако и Македонија условљене су и на неки начин принуђене на тако нешто. Нису били можда довољно ни свесни шта то значи на дугорочном плану за њихову државу и народ и шта тај чин представља имајући у виду нашу прошлост и историју. Нису размишљали о томе како би се у таквом тренутку понели наши претходници, наши преци владари, који су често жртвовали и себе и народ и земљу да би сачували част и образ. И ево – до дан данас ми постојимо, и као народ и као држава, захваљујући том опредељењу Лазаревом не за земаљско царство него за оно што је увек и довека, за Небеско. Но, у овом тренутку све што се ради ради се да кажем из неких тренутних интереса који имају за циљ да се сачува власт и да се добије нешто привремено, земаљско, пролазно а не гледа се у будућност – на генерације које ће доћи и шта ће те генерације говорити о нама. Да ли ће се стидети наших поступака, имајући пред собом историју свога народа.
Не замерамо дакле у смислу да некога због тога мрзимо, далеко од тога, али нам је жао и заиста не можемо заборавити да је у једном кључном тренутку – када су хтели да нам одузму не само оно што је земаљско, већ и оно што је духовно, и душу да нам узму – онај ко би требао најпре да нам пружи руку и да помогне окренуо главу, или нас можда још више гурнуо низ брдо да би се што пре стрмоглавице доле срушили. Но, неће дати Бог.
Без обзира на гласање и на све остало, ми ћемо опстати. Не зато што људи тако хоће, него зато што Бог тако хоће, јер много тога се не дешава по човеку. Иако човек хоће да суверено влада весељеном, Божија је задња у свему те ће тако и у овоме Божија бити задња.
Као што рекох, нека Господ опрости свима онима који чине такве грешке које могу да коштају и садашњост а и будућност. И ми смо имали грешака. И у недавној прошлости. Знамо шта се све дешавало и како смо грешили и у Београду и на другим местима и ево сад трпимо због тога и на Косову и Метохији, али и у другим крајевима где су Срби живели а више не живе.
Оно што је примјетно је да се до овог догађаја, можда помало успавани српски народ у централној Србији и Београду пробудио, и на разне начине побунио против уласка Косова у УНЕСКО. О томе говори и петиција коју је за непуних седамдесет два сата потписало 100 000 људи, Срба махом из Србије али и из других крајева. Шта ви кажете о томе?
За све нас Косово и Метохија није само територијални појам, то није само територија. Косово и Метохија су и срце и душа и биће српског народа без обзира где живели. Ако данас погледате – да ли овде у Црној Гори, да ли у централној Србији, да ли широм света, у дијаспори – наићи ће те на људе који ће да кажу: моји преци су са Косова и Метохије. Значи, то је нешто што је дубоко усађено у нас. А ако погледамо исто тако у прошлост како су се наши претходници борили за стару Србију и за те наше просторе, за те светиње, онда заиста није чудо што данашњи млади, који чак нису ни били на Косову и Метохији, у дубини своје душе осећају да то припада нама и то се не може избрисати кроз једну генерацију. Чак и да они успеју нешто сад да постигну, већ друга, трећа, пета генерација ће имати жељу да поврати то што је уткано у наше биће и што представља управо наш идентитет. Не можемо постојати ако заиста не будемо имали везу са Косовом и Метохијом, јер смо ми утемељени на тим основама. То су наши темељи, то су наши корени који су дубоко прожети свим оним што се дешавало, што се данас дешава и што је за нас, за наш народ, за нашу Цркву и за нашу државу битно.
Имала сам прилике да разговарам са официрима војске и полиције који су у ратним годинама по службеној дужности одлазили на Косово и Метохију да бране своју отаџбину и народ. Причали су ми да чак и ако би се нашао неко за кога је то била искључиво службена дужност и ништа више од тога, када би ступили на тло Косова и Метохије прорадиле би неке друге емоције, нека друга свијест и од тог тренутка би важило само: Не дам, ово је моје, моја земља, земља мога оца, мога дједа, мојих предака.
Како да објаснимо овим и будућим генерацијама тај дубоки утисак, тај емотивни сусрет Србина са Косовом и Метохијом?
Ево ја ћу одговорити кроз мој пример. Већ сам рекао да у својој раној младости нисам био на Косову и Метохији. Читао сам у књигама кроз наше епске јуначке песме и нешто сам мало учио у школи. Завршио сам војску и после војске уследио је мој први одлазак на Косово. То је било као да сам дошао у очев дом кога сам тражио годинама. И ја сам стварно осетио да је то моја постојбина и отачаство, отаџбина. Управо на простору где никад нисам раније био, решио сам да све оставим: свој дом и родитеље, пријатеље и школу коју сам завршио и да одем да служим у Дечане, где је тада било само 1% Срба. Мој први одлазак у Дечане '83. годне, био је возом из Београда до Пећи. Сећам се, у 10 сати увече је кренуо воз а у Косову пољу су мењали вагоне па су тамо нешто радили тако да смо ми од Косова поља преко Клине, Метохијом ишли у Пећ. Ја сам гледао ту земљу која је тада мени била непозната али сам је јако заволео. Она је зрачила нечим што ја до тада нисам срео у свом животу.
То је оно о чему сам причао, што је уткано у ту земљу. Та земља је освештана, натопљена крвљу, знојем, сузама наших предака. Нема ни једног места на Косову и Метохији где нема костију српских јунака и оних Срба који су ту живели са решеношћу да сачувају Косово и Метохију. Па само узмите Косовски бој, како су наши, борећи се, на Косову оставили своје животе и после тога колико још пута у историји. Има нешто што се не може објаснити људским речима, језиком овога света, има нешто где Господ дела. Ја заиста сматрам да то што ја данас живим на Косову и Метохији и што сам спреман до краја свог живота да останем на том простору без обзира шта се дешавало, а само у последњих 20 година се много тога десило, што би било разлог за многе да оду и да се више никад не врате, да је то благослов Божији и свих наших Светих предака.
Многи млади људи, када им се укаже прилика и позовемо их да посете Косово и Метохију и светиње, осете се као да су посетили Христов гроб, као да су били на Светој земљи. Многи са страхом дођу а са радошћу оду. Многи сматрају да ће, када дођу на Косово и Метохију, тамо затећи неко страшно стање, ужасно нешто што одражава сва ова збивања што су се десила у нашој блиској прошлости, међутим када дођу у Патријаршију, Дечане и Призрен толико се духовно обнове, озаре, да одлазећи са Косова и Метохије одлазе као да су други људи. Потпуно освештани, како бих рекао, тим светињама, тим светим простором. Ми смо свени тога, и зато је Косово и Метохија за нас више од територије, више од онога што је земаљско, пролазно или рецимо више од онога што оно представља за наше комшије косовске Албанце. То је наша нада и то нам даје снагу да истрајемо, без обзира шта се тренутно дешавало. Ми знамо да нису само људи ти који ће одлучивати о коначној судбини наших светиња и уопште те територије која се зове Косово и Метохија. Бог ће рећи задње. Ако је у овом рату '99. год. и у том послератном периоду сачувао нашу Цркву и монаштво, свештенство и овај преостали народ на том простору, значи да Господ има неке планове са нама. То је један залог који је практично сачуван за нека будућа времена. Са том надом ми живимо, са том надом ми обнављамо порушено и са том надом подносимо тегобу свакога дана. Да нас Господ погледа и да нам Господ дарује и моћи и снаге а и трпљења да поднесемо све то што се тамо дешава.
Преосвећени, како у овом тренутку живе Срби и наше монаштво на Косову? Да ли има повратника и да ли има наде да ће се Срби вратити на своја огњишта?
Највећу забринутост изазива данас то што се поједини Срби, који су раније отишли са Косова и Метохије или већ дуже време живе негде у централној Србији и Црној Гори или негде друго, решавају на један, да кажем, врло штетан корак, а то је да продају своју имовину. То је оно што нас много забрињава и боли у овом тренутку. Ја сматрам да је то практично рак рана за наше свето Косово и Метохију. Не смемо продавати нашу земљу. И не страдају од продаје српске земље само они који су остали да живе на Косову и Метохији, тиме што наше комшије све више освајају, него је то штетно и за те људе који продају: касније се врло брзо покаже да то није било благословено и нека их Божија казна стигне у животу. Једном човек погреши у животу па испашта и он и генерације, а то није добро. Ми имамо један фонд који смо основали при нашој Цркви, где сви улажемо у тај фонд по своју лепту, колико ко може, да бисмо откупили негде неку парцелу, земљу која је критична, да не би пала у руке наших комшија који нам не желе добро. Црква колико и како може то откупљује и чува.
Оно што за нас представља велику радост у овом тренутку јесте то што се на Косову и Метохији рађају деца. То је заиста нешто што се опет не може објаснити људским речима. Како то да тамо где је најтеже, где људи немају ни посла, ни неких других да кажем животних сигурности, да се деца тамо рађају? Али и то је нешто Божије, јер рађање је Божији дар. Сад се у Грачаници роди више деце него у Нишу. У једном селу, Шилово, у Косовском поморављу имамо 40 ђака првака, два одељења морају да се оформе што раније никад није било. И то је опет нека врста одбране, да се бранимо рађањем, да се бранимо тиме што ћемо више да одлазимо у цркву, тиме што ћемо да подижемо више нових храмова и тако. Човек као свако живо створење има потребу да се бори за живот који му је Бог дао.
Преосвећени, питам вас као Владику рашко-призренског и косовско-метохијског, која је ваша порука нама Србима како да бранимо Косово и Метохију?
Бог брани Косово и Свети, а ми само да истрајемо на Христовом путу, на путу Светога Саве, на путу Светога Петра Цетињског. Свети Сава и Свети Петар Цетињски су испред себе као свој идеал имали Богочовека Христа. Нису имали нешто земаљско. Зато је њихово дело успело и траје до данашњег дана, а ми следујући Светом Сави и Светом Петру Цетињском и ми за идеал треба да имамо Богочовека Христа и да се надајући у Бога свакодневно трудимо на ономе што је Божије и ономе што је људско а што није пролазно и привремено, него што радећи остављамо будућим генерацијама, нашим потомцима. Наш Патријарх Павле блаженопочивши, који је већи део свог живота управо оставио на Косову и Метохији као епископ рашко-призренски, говорио је да смо ми сарадници Божији, сатрудници. Треба да будемо пријатељи Божији, да имамо кроз свој живот успостављен савез са Богом, да ми приносимо Богу дарове духовне и жртву, чинећи добра дела и гајећи врлине, а онда нас Господ неће оставити, где год да живимо. Ја не бих рекао да је данас најопасније живети на Косову и Метохији и да је ово време данас најгоре. Мислим да је било и горих времена, али да су били бољи људи. Јачи и чвршћи. Да се и ми угледамо на њих, па и ми данас да будемо јаки и чврсти, и да се молимо Богу да нам Господ да трпљења и силе своје, да и ми истрајемо. Не својим снагама, него помоћу Божијом, а надамо се да ће у будућности доћи и боље генерације које ће се удостојити да оно што смо ми данас изгубили они поврате и све у славу Божију.

_{Владика Теодосије је за Радио Светигору говорио прије гласања о пријему тзв. државе Косово у УНЕСКО. На гласању, одржаном 9. новембра 2015. године у сједишту УНЕСКО-а, није усвојен предлог да се тзв. држава Косово прими у ову међународну организацију.
Владика Теодосије је за радио Светигору говорио прије 9. новембра 2015, када је одржана сједница Генералне скупштине УНЕСКО-а на којој се гласало о пријему тзв. државе Косово у ову организацију. Подсјећамо наше читаоце да се већина чланица УНЕСКО-а изјаснила против пријема „државе Косово“ у ову организацију.}

На свечаности одржаној 16. фебруара 2016. године у Штокхолму, у присуству представникâ хришћанских Цркава које делују у Шведској: Евангеличке Цркве, Римокатоличке Цркве, Антиохијске Патријаршије, Српске Православне Цркве, Сиријске дохалкиндонске Цркве, представника универзитетског и културног живота Штокхолма, Митрополит загребачко-љубљански г. др Порфирије одликован је орденом Светог Игнатија за његов допринос помирењу народа на Балкану и предани рад на унапређењу јединства међу хришћанима.

Орденом Светог Игнатија претходних година, између осталих, одликовани су Патријарх Сиријске цркве Мор Игнатије Јефрем II, Папа Коптске Православне Цркве, Тавардос II и Керстин Енлуд, директор кровне хришћанске студијске организације Билд. Орден се додељује, заслужним и угледним црквеним личностима, на међународном нивоу, за унапређење јединства међу хришћанима и за изразити допринос харитативном деловању, како стоји у Статуту угледне Академије Светог Игнатија.

Обраћајући се овогодишњем лауреату, господин Михаел Халм, декан Теолошке академије Светог Игнатија, истакао је да је миротворни допринос Митрополита Порфирија запажен и високо вреднован на међународном плану. Декан Халм је, такође нагласио да је Митрополит Порфирије у манастиру Ковиљу развио монашку духовност која је укључивала и социјални допринос и отварење према широј заједници, а посебно према онима који су одбачени од друштва. „Ову духовну отвореност наставио је да развија и као Митрополит у Хрватској и Словенији, где истиче да Црква треба да буде отворена за друштво и контекст у којем делује, да буде у трајном дијалогу и потрази за помирењем... Због овакве духовне отворености Митрополит Порфирије је, такође, омогућио оживљавање тежње хришћанских заједница за јединством“, рекао је угледни скандинавски научник образлажући одлуку да високо одличје ове године буде додељено Митрополиту загребачко-љубљанском.

Захваљујући на указаној части Митрополит Порфирије је нагласио да признање овако високог међународног ранга, а посебно личности које су раније одликоване, за њега предствљају обавезу да у будућем раду покаже и докаже да га је достојан. На крају свечаности Митрополит Порфирије је одржао предавање на тему Човеково достојанство, слобода и социјално деловање Цркве.

СПЦ