У организацији Светосавске омладинске заједнице Ваљево

Поштовани,

У писму које смо 17. марта 2016. године добили путем електронске поште ( euo.sumadijska@eunet.rs), замољени смо да за НИН пошаљемо списак нових задужбинских цркава (од деведесетих година прошлог века до данас), имена задужбинара и да вам одговоримо на неколико питања: да ли су цркве осликане и на који начин се обично врши избор фескописаца као и мозаичара; да ли је сагласно канонима Цркве да нови ктитор који је жив буде насликан у цркви; да ли у светоотачким списима или неким другим важним документима постоје сведочанства која упућују на закључак да ће онај који гради цркве бити помилован Божијом милошћу и да ће добити опроштај грехова; да ли је уобичајено да у таквим црквама постоје крипте за сахрањивање задужбинара?
Мада смо се више пута уверили да на овај начин можемо бити увучени у писање текста који је већ за нечије потребе уобличен, сматрали смо да НИН још увек не припада таквим “новинама”, односно да је ваша намера да пишете текст о црквеном задужбинарству искрена. Нажалост, уверили смо се у супротно.
У вашем тексту Перу паре и савест са наднасловом “Зашто политичари граде цркве”, објављеном у НИН-у од 24. марта 2016. године, наши одговори на ваша питања уметнути су у чланак чији је циљ да покаже да је градња храмова од стране политичара, али и уопште, најчешће резултат и извор сваковрсних злоупотреба, при чему за то не пружате никакве доказе, изузев, на почетку, описа како се то наводно ради.
Не улазећи у ваш однос према уваженој господи Николићу, Марковићу, Илићу, Гашићу и Пелевићу, којима је посвећен ваш такст, желимо да нагласимо да су за нас поменуте личности првенствено православни хришћани. Господин Николић је први председник Републике који у новијој историји Србије подиже храм као своју задужбину. То је чињеница која заслужује истицање и памћење.
Не разматрајући ни остале тврдње из вашег чланка, желимо да укажемо на неколико навода који су искоришћени из наших одговора на ваша питања, а које сте ставили у функцију ваше приче о “финансијско-правној магли црквеног задужбинарства”.
1. Мада смо вам у нашим одговорима дали све тражене податке за девет задужбинских цркава, подигнутих од деведесетих до данас, и за три које су у изградњи, у објављеном чланку навели сте само њихов број и поменули сте само једну задужбину. Претежно се бавите задужбинама које су у изградњи, односно црквама које подижу господин Томислав Николић и господин Драган Марковић. Из овако усмерног текста, више је него очигледно да вас не интересује задужбинарство као важна друштвена појава, на шта су указивала ваша питања, већ искључиво задужбине господина Николића и господина Марковића, што у вашем писму нисте помињали.
2. Да о црквеном задужбинарству као актуелној појави нисте намеравали ни да пишете, види се и по томе што у објављеном чланку говорите о Саборној крагујевачкој цркви Успења Пресвете Богородице која је подигнута у XIX, а не деведесетих година XX века и која не припада категорији задужбинских. Нарочито је нејасно како сте дошли до рачунице да је живописање (фрескопис) ове цркве коштало милион марака? По вашем рачуну, у који укључујете податак да за живописање једног квадратног метра цркве треба да се плати десет хиљада евра, произилази да крагујевачка Саборна црква фрескопис има само на 50 квадратних метара (1 000 000 = 500 000 евра; 500 000 : 10 000 = 50 метара квадратних)! Ако вам је до овакве информације стало, обавештавамо вас да је цена живописања једног квадратног метра од 50 до 150 евра, најчешће 100 евра и за руке и за материјал, тако да се за поменути износ од милион марака данас може фрескописати 5 000 квадратних метара црквеног зида. Овакво играње бројевима може да се разуме искључиво као одсуство добре намере.
3. У одговору на ваше питање: “Да ли је по канонима Цркве да ктитор који је још жив буде насликан?”, рекли смо да је ктиторска композиција једна врста ликовног еквивалента повеље као правног акта ктитора – и у том смислу ктитор се може сликати, односно слика се за живота. Сматрајући да сте имали дилему да ли ктитор који је жив има право да буде насликан у цркви, будући да се на фрескама сликају свеци (а мислимо да израз малање који сте употребили није одговарајући), навели смо у напомени да “сликање ктиторске композиције не значи да је ктитор проглашен за светог пред којим се требамо молити и због тога се на глави ктитора не слика светачки ореол”. Дакле, нисмо ни помишљали на слање било каквих политичких порука, намерних или ненамерних, али зато ваша констатација открива намере које сте имали приликом писања овог текста, које се ни у најмањој мери не односе на задужбинарство.
4. Епископ шумадијски предочио је господину Марковићу, у разговору који је вођен пре неколико месеци, права која овај има као ктитор. Примивши то на знање, господин Марковић је обавестио Епископа да ће користити само право да буде помињан на богослужењима. Дакле, нити је Епархија шумадијска слала политичке поруке, нити је Епископ шумадијски било кога безуспешно покушавао да наслика или прогласи за светитеља. Реч је, према томе, о могућности проистеклој из ктиторског права, које се вама може учинити и интересантним, али које се заснива на хришћанској вери да из лика човека исијава лик Богочовека. Када се све то занемари, могуће је да дође и до тога да се у вашем тексту уместо задужбине господина Марковића стави фотографија “друге цркве” – храма посвећеног Светој Петки у Јагодини.
5. Општина Јагодина је на својој територији помагала градњу нових цркава, што су такође чиниле и друге општине на територији Епархије шумадијске, неке више, а неке мање. Средства која су за то опредељивана правдана су одговарајућом документацијом коју су општине тражиле, а не по слободном уверењу јер су “у црквеним одборима проверени и честити људи”. Свештеници у Шумадијској епархији се труде да у црквеним одборима буду честити људи, али се утрошени новац не правда ничијом честитошћу, већ одговарајућом документацијом. Када су у питању средства које Црква добија од државе, начин на који се правда утрошен новац, онај кога то интересује, може проверити у Управи за односе са црквама и верским заједницама Министарства правде. Да ли су злоупотребе могуће? Свакако да јесу и у далеко уређенијим државама, али ако су неправилности могуће, значи ли то да су оне и правило?
6. Информацију да господин Николић своју задужбину подиже на свом имању, заиста сте добили од Епархије шумадијске и то путем телефонског разговора, када вам је речено да се свака задужбина, па и ова, после завршетка и освећења, преноси у власништво Цркве. Наравно, други део овог одговора нисте поменули у вашем тексту.
7. На крају вашег чланка навели сте само прву реченицу из нашег одговора на питање: “Да ли у светоотачким списима или неким другим важним документима постоје записи који могу да упуте на закључак да ће онај ко гради цркве бити помилован Божијом милошћу и да ће му бити опроштени грехови?”
У нашем одговору, у првој реченици, казали смо “да сама градња храма не значи да ће ономе ко храм гради, само због тога, бити опроштени греси”. А потом смо то и појаснили, рекавши да је за хришћане спасење увек незаслужени дар од Бога, односно да се спасење не може заслужити ни градњом храма, али ни било којим другим добрим делима која се подразумевају и без којих је наша вера мртва. Добрим делима ми не заслужујемо спасење, већ показујемо да желимо спасење, односно показујемо љубав према Богу. Ту љубав, уколико је има, свако показује на свој начин, у складу са својим могућностима. Ради тога смо и поменули причу о удовичиној лепти (Мт 12, 41-44).
Наравно, ништа од овога нисте поменули, а после свега реченог није тешко закључити и зашто.
Наше је да говоримо како, нарочито у Великом посту, свако треба да се замисли над својим делима, али и над својим речима, а поготово над одговорношћу за писану реч која се заиста све више губи у магли. Ми ћемо се, у сваком случају, дубоко замислити уколико следећи пут добијемо неко питање од новинара НИН-а.

Још за времена архимандрита Хаџи Рувима Окановића, старешине манастира од 1913. до 1936. године, пчелињак у манастиру Буково бива познат као примеран и достојан сваке пажње. Архимандрит Рувим постаје председник пчеларског удружења и даје свој допринос на унапређењу пчеларења целокупног неготинског краја. Лета Господњег 2012. после вишедеценијског прекида манастир Буково поново обнавља своје пчеларство.

Тачније, јула 2012. године за време управе архимандрита Илариона, садашњег Епископа тимочког, трудом и залагањем великог донатора манастира г. Бобана Тодоровића, директора ТИР-а из Бора, са територије општине Бор (село Кривељ) на манастирски посед стижу пчелиња друштва. Кошнице ЛР стандарда бивају лоциране на скоро идеалном станишту манастирске парцеле уз сагласност и стручне консултације искусних пчелара из пчеларског удружења „Хајдук Вељко“ из Неготина, чији труд не заборављамо, јер улажући несебично своју љубав и знање чине да манастирски пчелињак крене у добром смеру гајења пчела.

Данас, манастирско братство настоји да оживи оно што треба да буде традиционално монашко послушање у манастиру Буково. У повољном природном окружењу, трудом и залагањем братства и свих људи добре воље, на манастирском поседу поново је подигнут пчелињак. Заштићен са свих страна од јаког ветра, а закриљен углавном багремовом и липовом шумом у близини малог потока, овако смештен пчелињак омогућава пчелама да могу скоро у идеалним условима да обављају свој задатак. Испред самог пчелињака редовно садимо медоносну биљну културу Фацелију, чији мед, у доброј години, бива високог квалитета, а у плану је засад биљних култура које доприносе квантитету и квалитету меда. Овакав географски положај и сама окруженост пчелињака биљним светом омогућава пчелама савршене услове за производњу квалитетног меда. Стратегија манастира је да пчелињак представља природне сензоре изнад целокупне манастирске економије тако да су средства и лекови којим се пчеле третирају на природној бази.

Мед са манастирског пчелињака углавном је багремов и липов, у комбинацији са фацелијом и ливадским цвећем. У појединим годинама издваја се багремов, док се дешава да некада буде више цветног меда. Редовна лабораторијска контрола обавља се како на меду тако и на судовима са којим се врца мед. Манастир поседује сертификат за продају меда на целој територији Републике Србије, а продаја се великим делом обавља и у манастирској продавници. У плану је и производња нових производа базираних на меду, у виду капи прополиса, мелема, затим, саћа и језграстог воћа у меду.

Са оваквим озбиљним и стручним приступом у производњи меда и других пчелињих производа са медом обогаћена је успешна манастирска економија.

Извор: Епархија тимочка

Илуструјући на који начин је јеврејски народ пописао највећи део својих жртава уморених у холокаусту, епископ Јован је упутио критику нашој инертности у погледу на сећање на жртве Јасеновца и већ пословично - нашим наравима...

Послушајте...

Пригодном беседом обратио се протосинђел Клеопа: -Као што дете хрли мајци, тако и ми треба да притичемо чудотворним моштима Мајке Ангелине, да подражавањем њеног начина живота заправо можемо достојно говорити да смо њена деца.
У 19 часова служена је света тајна јелеосвећења уз саслуживање протонамесника Јовице Јовановића, протонамесника Мирка Мишановића, јереја Владимира Милановића, јереја Славољуба Видаковића, јереја Вељка Грубача, јереја Јована Рајака и јереја Милана Ковачевића. На послетку верницима се обратио протојереј-ставрофор др Божа Совиљ говорећи о житију Свете мајке Ангелине и светородне лозе Бранковића.
Извор: Епархија сремска

• Епархијске вести
  

Циклус „Православље и млади“ угостио уредништво „Логоса“

Сви смо призвани на царско свештенство

Први број часописа студената Православног богословског факултета у Београду „Логос“ изашао је далеке 1932. године. Била је то скромна свешчица са уско стручним текстовима. Потом су, услед раду факултета нимало наклоњених околности у атеистичком друштву, наступили вишегодишњи прекиди у објављивању. Године 1992. „Логос“ је обновљен и до данас континуирано излази, напредујући тематски и визуелно у складу са потребама данашњег читаоца. Идеја уредништва јесте да часопис третира савремене проблеме кроз теолошку призму јер све може бити предмет теологије, истакао је члан уредништва „Логоса“ Вук Вукчевић на промоцији у Ваљевској гимназији, коју је приредила Светосавска омладинска заједница.

Тема новог броја „Логоса“ је мисија Цркве. Подељен је на рубрике „Библијски хоризонти“, „Културни светионик“, „Хуманитарне акције“... у оквиру којих су обрађени библијски мотиви на начин близак савременом човеку, разни културни феномени данашњице, као и милосрдни подухвати студената. Наиме, објаснио је Вукчевић, часопис нема цену. Свако за примерак одвоји колико може новца. Студенти га потом сакупе и искористе за пружање помоћи онима којима је она потребна те у наредном броју часописа о томе известе читаоце.

„Логос“ настоји да подржава мисију Господа Христа, да буде рука помоћи свима. Христос је чинио чуда – исцељивао болесне и подизао на самртном одру уневољене, чинивши их равноправним члановима друштва. Ми не можемо да чинимо чуда, али можемо да творимо дела која ће показивати вољу Божју, рекао је Никша Степановић. Позвани смо да проповедамо Царство Божје – литургијску радост, лепоту живљења са Христом, сматра Степановић.

О улози жене у Цркви и даље постоје непознанице и предрасуде. Да ли жене имају право уписа на ПБФ, постоји ли прописана гардероба за њих, шта ће радити кад заврше студије... само су нека од питања, са којима су суочене припаднице нежнијег пола, које се одлуче да образовање стичу из области теолошких наука, поделила је са посетиоцима Марина Ћакић, чланица уредништва „Логоса“.

Хришћанство даје много места ангажовању жене још од времена ране Цркве. У Новом завету имамо неколико примера жена веома чврсте вере: покајана блудница, крвоточива жена, Хананејка... Домострој спасења извршава се кроз жену – Пресвету Дјеву Марију, чија послушност остварује сарадњу Бога и човека, каква је требала бити у Едему. Напослетку, на Голготи крај Христа Господа су жене, а и у часу Васкрсења Он се прво њима јавља. Дакле, закључује Марина Ћакић, свако од нас призван је на царско свештенство спрам дарова које поседује. Мушкарци и жене, према хришћанском учењу, треба да живе у заједници, љубави и сарадњи.
Часопис „Логос“ није претенциозан. Нема намеру да људима намеће своје идеје, већ да вођен светоотачким примерима ради на смислу живота младог човека, који се остварује у Цркви Божјој, мишљења је Александар Даниловић. Иако су се неке прилике у друштву промениле, Црква се и даље замишља као заједница старих људи или пак људи са извесним социјалним и економским проблемима. Има и оних који у храм одлазе и свештеника у дом примају из традиционалних разлога („ваља се“), као и школараца који то чине пред контролни задатак. То није лоше, али није суштина живљења у Цркви. Кроз верску наставу, младог човека треба припремити за Реч Божју. Прићи му духом светих отаца, а у духу времена, језиком који он разуме. Не наметати му Христа, већ га пружити као избор, поручио је Александар Даниловић.

На Богословском факултету постоји Студентски парламент и Актив за научни подмладак. Сарадња са другим факултетима је развијена и ускоро ће, у сарадњи са колегама са Природно – математичког факултета из Новог Сада, „Логос“ бити представљен и у „српској Атини“. У припреми је и интернет – издање, а са читаоцима се увелико комуницира посредством популарних друштвених мрежа. Јер, како рекоше уредници, дух модерног доба мора да се прати.

Међу ваннаставним активностима, ПБФ може се похвалити шаховским и фудбалским клубом. Београдски теолози су готово сваке године шампиони турнира свих теолошких факултета у Европи. Дакле, ко год одлучи да школовање настави на овој високошколској установи, поред стицања широког образовања, разне таленте може остварити и развијати. Чланови уредништва „Логоса“ са радошћу су одговарали на разна питања посетилаца промоције, потврдивши и тиме да су, иако веома млади, сјајно дорасли мисионарском задатку који им је поверен.

Ј. Ј.

Далеке 1881. године, на Туциндан, у дому благородних домаћина Катарине и Драгомира Велимировића родио се малени Никола. Нико тад ни слутити није могао да је управо то новоређенче звезда која ће обасјати сеоце подно Маљена и учинити га значајном тачком на кугли земаљској. Када се саберу године од доласка на овај свет, одласка на онај и повратка у његову свету Србију, добијамо јубиларних 220, у које је сажето 2016 година од рођења Господа Христа са којим се Свети Николај поистовећивао откако је угледао свет. Јер, ко год се родио, родио се да слави Христово рођење, беседио је песник, мислилац и Ваљевац у срцу академик Матија Бећковић.

-Свети апостол Павле кличе:"Не живим ја, већ Христос у мени!" Управо у те речи ватреног проповедника стаје земни век "лелићког златоуста", украса српске светосавске Цркве, кроз ког је живео српски народ и у коме он сада живи. Јединац лелићког домаћина Драгомира, у ђачким данима, служио је по варошким кућама у Ваљеву, да би се школовати могао. Данас служи у свим српским домовима. Нема скита, испоснице, келије, као ни породичног дома у ком се не ори његова песма и не чује његово име, уз које нови боготражитељски нараштаји узрастају. Владика Николај није примљен у војску због уских груди. Снагом хришћанске љубави, проширио их је да у њих смести сав људски род. У њему је надахнуће пронашао и богомудрац и молитвеник ћелијски Свети Ава Јустин. Захваљујући двојици новопросијавших Божјих угодника, истакао је академик Матија Бећковић, Лелић и Ћелије постају нова Жича и Студеница, а Ваљево духовни центар и престоница Србије наших дана. Када о томе говоримо, сетимо се опомињућих речи Лујзе Мишић (удове војводе Живојина Мишића), изречених након Другог светског рата, да српски народ "није више онај чији је војвода био Живојин Мишић". С тим у вези, академик Бећковић пита да ли је српски народ онај чији је официр био њен син мајор Александар Мишић, који је као ухапшеник спроведен у Ваљево? Онај, чији је игуман био Хаџи Рувим, а прота Матеја Ненадовић? Онај, чији су филозофи били Божидар Кнежевић и Бранислав Петронијевић? Најзад, да ли је српски народ онај чији је владика био Николај Велимировић, а архимандрит Јустин Поповић?

Свети Владика Николај, због заслуга у Првом светском рату, назван је "трећом српском армијом". Михаило Пупин је записао: "Оно што је у средњем веку Свети Сава учинио за Србију пред иностранством, то је ових дана учинио Владика Николај пред Англосаксонцима почасним докторатом, који му је уручио Колумбија универзитет 1946. године, када је нацистички логор заменио изгнанством." На тој части честитали су му Краљ Петар Други, Слободан Јовановић и други истакнути Срби, подсетио је Матија Бећковић.

Пола века српска деца нису могла чути у школи да су Патријарха Гаврила (Дожића) и Владику Николаја окупатори одвели у злогласни логор Дахау из ког их је ослободила америчка војска. Српски народ је називан фашистичким, баш зато што се борио против фашизма и први у Европи устао против фашиста. Свети Николај молио се Господу за погашена српска огњишта и расејани српски народ по туђинама, која су се збила због удаљавања од Бога. У обраћању Светом Сави вапио је да Христа Господа умоли да се обожимо, сложимо и умножимо. Иако писане након Другог светског рата, ове молитве нису изгубиле на актуелности и данас, указује академик Бећковић. Четврт је века од преноса моштију Владике Николаја у његов завичај. Управо толико славимо велику победу светитеља и његове Цркве и народа. У аманету нам је и да чувамо Аву Јустина, синовца Николајевог Владику Јована Велимировића, Владику Лаврентија заслужног за објављивање његових књига, Патријарха Павла за чијег су столовања његов лик и дело канонизовани... Ваљевци и Ваљевке, радујте се, закључио је славословље у част највећег Србина после Светог Саве академик Матија Бећковић, један од најистакнутијих савремених српских духовних стваралаца, ваљевски гимназијалац баш као и Свети Владика Николај.

Стихове Владике Николаја оживели су глумци Милош Лаловић, Ђорђе Теодосић и Зоран Ћосић. Музички печат академији дали су Удружење за очување традиције "Свети Георгије" из Бајмока, КУД "Ђердан" Ваљево, инструменталисти Марија Обрадовић (фрула), Владимир Обрадовић (хармоника) и свестране музичке
уметнице, сестре Теодора и Анастасија Рафаиловић из Ваљева.

У оквиру уметничког дела програма, посетиоци Светониколајевске академије уживали су у казивању беседа и стихова Владике Николаја и српској традиционалној музици и играма. Како је ово година јубилеја Владике Николаја, у ту част сабираћемо се изнова. За 3. мај ове године, заказано је "пресељење" у манастир Лелић, када братство његове задужбине прославља Пренос моштију Владике Николаја.

По завршетку академије, у парохијском дому Храма Покрова Пресвете Богородице приређене су агапе. Том приликом Епископ ваљевски Г. Милутин, лелићки игуман архимандрит Авакум (Ђукановић) и сабрат протосинђел Георгије (Мићић) даривали су вредним иконама учеснике академије.

Извор: Епархија ваљевска

Промоција часописа "Логос", студената Православног Богословског факултета Универзитета у Београду
Свечана сала Ваљевске Гимназије, четвртак 24. март 2016. године у 19 и 30 часова

Добојски умјетник Дени Божић ради мурал са ликом Споменка Гостића који ће красити Улицу војводе Степе, а „Споменко на вјечној стражи“ назив је документарног филма Миле Савића из Бањалуке, чија је претпремијера одржана вечерас у Споменковом родном граду. Једини циљ је да се не заборави јунаштво 15- годишњег дјечака који је за слободу дао живот.
Тог кобног 20.марта 93. звук гранате угасио је живот седам бораца ВРС, међу њима и Споменков.
Једини преживјели саборац Брано Миливојевић каже - никада их неће заборавити. Петнаестогодишњи Споменко у његовом сјећању има посебно мјесто. Саборац Брано Миливојевић каже да га памтим као драго дијете,несташно,пуно елана.
За малог хероја чуо је цијели свијет . Новинари су га затекли на положају са саборцима, помагао им је ,доносио храну с коњским колима. Имао је прилику да оде из рата ,али родну груду није могао да остави. Остала је упамћена његова реченица о несебичном јунаштву. -Ја сам се јавио добровољно да помогнем свом народу да ослободимо се од непријатеља-(Споменко Гостић - Изјава с Јјутјуба)
Вођен Споменковим јунаштвом и жељом да брани свој кућни праг, аутор филма Миле Савић његов кратки животни пут овјековјечио је у 40-минутни филм. Да се не заборави.
"То је било један велики задатак направити нешто да никога не увриједиш а да покажеш величину тог дјечака који није хтио да оде у Париз већ да остане са својим саборцима и да одбрани своје село и републику Српске", навео је аутор филма Миле Савић.
Министар просвјете и културе Дане Малешевић рекао је да је то требало документовати за неке наредне генерације које ће моћи да виде да су и они најмлађи гинули за опстанак на овим просторима
Споменко Гостић је најмлађи погинули борац ВРС у Одбрамбено-отаџбинском рату. Одликован је Медаљом заслуга за народ.

РТРС
21 / 03 / 2016

У недељу, 20. марта 2016. године, после Јутарње службе и Свете Литургије у Саборној цркви у Крушевцу, са благословом Његовог Преосвештенства Епископа крушевачког Господина Давида, организована је свечана Литија поводом Недеље Православља која се обележава у прву недељу Великог поста.

Велики број свештенства, монаштва и верног народа је ходио у Литији која је ишла од Саборне цркве кроз центар Крушевца до цркве Лазарице, где је одслужен Молебан за оне који су заблудели у вери и отпали од Православља.

Епископ Давид је на крају Молебана благословио свештенство, монаштво и верни народ.

Беседу Владике Давида и фотогалерију можете наћи на сајту крушевачке епархије

http://www.eparhijakrusevacka.com/2016/03/20/sveta-liturgija-i-svecana-litija-povodom-nedelje-pravoslavlja-u-krusevcu/

На уласку у црквену порту високог госта је поздравила Милица Ђорђевић једино српско дете у Призрену и уручила му букет цвећа. По уласку у храм Владика Теодосије обратио се британском Престолонаследнику поздравном беседом у којој је говорио о значају косовско-метохијских светиња, страдању које је Црква са својим народом прошла протеклих година али и о обнови порушеног и посебно васкрсењу Призренске богословије. Принц Чарлс се срдачно поздравио са богословцима који су му отпевали тропар Васкрсењу Христовом на српском и енглеском језику.
Владика Теодосије и о. Сава су потом Принцу од Велса показали малу изложбу фотографија које приказују разарања у мартовском погрому 2004. године као и обнову светиња и кућа која је потом уследила. Владика се посебно захвалиио британској влади на помоћи у обнови кућа за повратнике. Уваженом госту објашњено је да 16 година након завршетка оружаног сукоба 200.000 Срба не може да се врати на Косово и Метохију и да је у Призрену од предратних 8.000 Срба сада остало да живи само двадесетак, већином старијих лица. Принц Чарлс се задржао у кратком разговору са групом повратника, који су изразили чврсту жељу да остану да живе у свом родном граду и поред трагедије коју су прошли 2004. године, када су све српске цркве и куће у Призрену биле запаљене.
На крају посете Принц Чарлс је обишао малу цркву Св. Георгија из 15 века, задужбину породице Руновић, која је у погрому 2004. године запаљена. Посебно интересовање изразио је за рестаурацију и конзервацију оштећених фресака у древним призренским црквама које су радили грчки, српски и италијански рестауратори. У знак сећања на посету, Владика Теодосије је Принцу Чарлсу уручио луксузну монографију Манастира Високи Дечани на енглеском језику додавши неколико речи о највећим светињама СПЦ на Косову и Метохији, које су због свог значаја уврштене у светску културну баштину УНЕСКО.
Епископ Теодосије и о. Сава су изразили наду да ће српска православна баштина на Косову и Метохији, са својим историјским и културним идентитетом, бити адекватно заштићена одговарајућим међународним гаранцијама.

Извор: Епархија рашко-призренска

http://www.spc.rs/sr/princ_charls_posetio_saborni_hram_sv_djordja_u_prizrenu

Звук манастирских звона на улазу у храм сменило је појање хора Свети Јован Дамаскин, који је у част високог госта прво отпојао Славословље Данила Протопсалта, а потом, на енглеском језику химне Теби, Изабраној Војвоткињи (To Тhee, the Champion Leader) и Да те благослови Господ и да те чува (The Lord bless you and keep you), стихове који се проузносе британском монарху у Вестминстерској опатији.
Потом је добродошлицу принцу Чарлсу пожелео архимандрит Исихије:
„Ваше краљевско височанство!
Добро дошли у Манастир Ковиљ. Наш манастир је посвећен Светим Архангелима и припада Бачкој епархији.
Према Црквеном предању, основао га је у XIII веку Свети Сава, који је био Архиепископ Српске Православне Цркве откако је, управо у то време, примила своју аутокефалност. У то време, мађарски краљ Андрија II је са војском кренуо у поход на Србију, и основао логор код села Ковиљ, на северној српској граници. Послан од свога брата, српскога краља Стефана Првовенчаног, Архиепископ Сава успешно успоставља мир, чудесно притом исцеливши на смрт оболелог Андријиног сина. На месту где је требало да дође до крвавог боја, утврђен је мир; у славу тога, подигнут овај манастир да заувек представља место мира и измирења.
Вековима се овај манастир налазио на запаљивој међи између великих супротстављених империја, аустријске и отоманске, и много је од обе страдао, непосредно и посредно. Много пута је паљен, пљачкан, уништаван, а монаси убијани и вођени у ропство.
Једна од славних личности које су овде живеле је Архимандрит Јован Рајић, велики теолог и историчар из XVIII века. Био је предводник борбе за одржавање православља и одолевање притисцима да се ступи у унију са тада доминирајућом Римокатоличком Црквом.
Манастир Ковиљ је увек био духовни центар за читаво подручје, али такође и центар образовања и културе.
У скоријој историји, Манастир тешко страда у оба светска рата. У Другом светском рату ову област окупирају мађарски колаборанти нациста, који су одмах конфисковали сву имовину манастира и протерали монаштво. Нажалост, по окончању рата ово стање се наставило, с разликом што га је сада спроводио комунистички и анти-теистички режим. Остала су свега двојица монаха, који су пребивали у великим тегобама и злостављањима; њиховом заслугом манастир је опстао. Кад су се они упокојили, манастир је остао без монаштва.
Године 1990. отпочела је нова ера Ковиљског манастира. За епископа Новог Сада постављен је овде присутни епископ Иринеј. Он одмах отпочиње обнову братства у Ковиљу и сабире неколицину младих монаха, поставивши за игумана јеромонаха Порфирија, садашњег Митрополита загребачко-љубљанског. Иначе, и остала тројица од те братије касније су постали епископи наше Свете Цркве; од њих је овде присутан Епископ јегарски Јероним.
Под брижним руководством оца Порфирија, у манастир долазе искушеници и братство постојано расте. Нека ми буде допуштено да напоменем да је први у овом низу био отац Сава, поданик Британске Круне, Новозеланђанин рођен као Рос Бејли!
Упоредо с тим, расте и круг пријатеља манастира, укључујући и особе из културе и уметности… Манастир стиче све већи утицај у јавности, присуство у медијима; учествује у продукцији првог ТВ серијала у Србији који говори о вери и Цркви, Буквара Православља.
Од оснивања новог братства, кренуло се у интензивну обнову и изградњу. Трудили смо се да успоставимо монашки живот заснован на Свештеном Предању наше Цркве, угледајући се на савремене добро устројене манастире, пре свега на оне с Атонске Свете горе.
У славу Божју, сваке зоре у четири сата отпочињемо дан са богослужењем; саборном богослужењу посвећујемо око пет часова током дана, и још одређено време у личним молитвама које сваки монах узноси у тишини своје келије. Такође, свако од братије има своје задужење којим служи братству и осталим ближњима.
У богослужењима користимо изворно, предањско источно црквено појање, популарно познато као византијско, које посебно проучавамо и вежбамо. Хор манастира Ковиља је снимио и издао четири музичка албума, и одржао многе концерте по Србији и у иностранству. Од 2010. године ова је делатност прешла у виши облик, с оснивањем Школе византијског појања при нашој епархији у Новом Саду.
У ликовној уметности се, такође, ослањамо на Црквеном предању. У манастирској радионици израђујемо византијске иконе. Као што се види, храмове осликавамо у истом том предању, користећи аутентичну фреско технику.
Пре десет година основали смо Заједницу за рехабилитацију од болести зависности, библијски названу Земља живих; заснована је на јеванђелским основама и успешно дејствује и развија се.
Ово братство је изградило неколико хиљада квадратних метара богослужбених, стамбених, гостињских и економских просторија. Манастир врши економску делатност којим се сам издржава, и по својој моћи помаже ближњима.
Ваше Краљевско Височанство, дозволите ми да, можда нескромно, приметим да осећамо да у многоме делимо исте принципе – да истакнемо само мисију мира и измирења, усклађивање традиције и савремености, социјалну бригу, поштену и чисту економску делатност… од чега доживљавамо једну међусобну блискост, тако да Вам добродошлицу од срца желимо не само као најдражем госту, него као једном од нас!”
У разговор са г. Владиславом Јушковим, руским фреско писцем који живопише манастирски храм, принц од Велса је констатовао да предстоје значајни радови на живопису, и изразио наду да ће бити у прилици да види како ће све изгледати када храм буде у потпуности осликан. У капели Светих Отаца Атонских, принца је поздравио Дечји хор, појући тропар светом Јовану Дамаскину.
У свечаном салону је потом, током срдачног разговора Преосвећени Епископ г. др Иринеј даривао Његовом Краљевском Височанству икону Пресвете Богородице - рад монахиња из манастира Васкрсења Христова у Каћу, као и пригодна монографска издања. Такође, сестре из Каћа су припремиле пригодне поклоне за принцезу Шарлот Елизабет Дајану и принца Џорџа Александра Луиса, унуке принца од Велса.
Принц Чарлс се сусрео и са штићеницима заједнице Земља живих, који су му сведочили о свом животном путу и спасењу које су пронашли у заједници. Том приликом, они су принца даривали Часним крстом, који су они сами израдили. Принц је посетио радионицу свећа и погон за производњу ракије, и изразио се веома похвално о квалитету манастирских производа.
При одласку, захваљујући домаћинима на топлој добродошлици и пријему, принц Чарлс је изразио задовољство што је упознао манастир који има не само богату историју, него и у савременом животу на различите начине служи заједници.
Извор: Епархија бачка
http://www.spc.rs/sr/princ_charls_posetio_svetoarhangelski_manastir_u_kovilju

Потом је уследило предавање на тему: Смисао и значај поста, које је одржано у Дому културе у Угриновцима, с почетком у 19 часова. Предавање је отворио јереј Бојан Нинковић, старешина храма Светог великомученика Георгија у Угриновцима, те је у своме излагању нагласио да је ово пригодно предавање прво у низу многих која ће бити део пастирско-мисионарске делатности пароха угриновачких. Потом је указао да се на тему поста много говори и још више пише, али је изнова неопходно и важно подсетити Србе православце живом речју и одговорити на питања и евентуалне недоумице.
Затим је, јереј Александар Чавка, докторанд на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, говрорио о почетку поста још у Староме Завету, разјаснио теолошки садржај поста у новом Савезу и указао на чињеницу да хришћански пост има један другачији дух, и ново значење у духовном животу хришћана. У наставку је важност поста у Православној Цркви представљен кроз призму учења Светих Отаца и учитеља Цркве. Отац Александар је подсетио верне слушаоце, а уједно и све нас, да битност поста се не огледа у јелу и пићу, него много, много више у молитви и уздржању, те је навео речи светог Василија Великог: ,,Уосталом, доброту поста немој ограничавати само на уздржавање од јела. Јер, истински пост јесте удаљавање од зла. Раздреши сваку свезу неправде (Ис 58,6). Опрости ближњем увреду и опрости му његове дугове. Немојте постити у суђењима и свађама (Ис 58,4). Ти не једеш месо, али изједаш брата. Ти се уздржаваш од вина, али се не уздржаваш од вређања. Ти дочекујеш вече да би окусио храну, али губиш дан у судницама.“ Такође, отац Александар је указао да пост, који је један богодарован начин заштите за нов живот у Христу, није само духовна вежба, него суштински садржај духовног живота у Христу. Због тога је нераздвојиво повезан са покајањем, молитвом и делима милосрђа, на шта нас подсећају и припремне недеље Великог поста.
После предавања, уследила су питања слушалаца, која су се наставила и ван сале Дома културе. Љубопитљиви слушаоци, замолили су своје парохе да наставе и са овим видом пастирске делатности.
Извор: Епархија сремска

http://www.spc.rs/sr/duhovno_sabranje_u_ugrinovcima