Шко­ла православне вјеронауке при под­го­рич­ком Са­бор­ном хра­му Хри­сто­вог вас­кр­се­ња постоји од 2004. године. Данас је воде вје­ро­у­чи­те­љи Па­вле Бо­жо­вић (ди­пло­ми­ра­ни прав­ник и сту­дент те­о­ло­ги­је) и Ана Не­на­дић (про­фе­сор му­зи­ке). При овој шко­ли дје­лу­ју три гру­пе по­ла­зни­ка, ко­ји су по­ди­је­ље­ни пре­ма уз­ра­сту. Нај­мла­ђу гру­пу чи­не дје­ца до осам го­ди­на, за­тим је ту гру­па у ко­јој су дје­ца од 8 до 14 го­ди­на, а у тре­ћој су мла­ди од 14 до 18 го­ди­на. По­ред ових фор­ми­ра­на је и гру­па ко­ју чи­не сту­ден­ти, а ко­ја, на­рав­но, под­ра­зу­ми­је­ва мно­го озбиљ­ни­је раз­го­во­ре о вје­ри. Сва дје­ца чла­но­ви су и два хо­ра ко­ји дје­лу­ју у окви­ру ове шко­ле вје­ро­на­у­ке, „Вас­кр­сен­ка“ – за нај­мла­ђе и „Св. Ко­зма Етол­ски“ – за ста­ри­ји уз­раст.

вјероучитељ Павле Божовић

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Организатор фестивала је невладина организација Христоваскрсни фестивал православног филма, а покровитељ је Митрополија црногорско-приморска.

Директор Фестивала, Радисав Јеврић, казао је да ће Фестивал бити одржан у Крипти Храма Христовог Васкрсења, а улаз ће бити бесплатан,

„Фестивал ће 12. маја бити одржан у Манастиру Острог. На Фестивалу ће бити присутни аутори филмова. Биће приказано око 25 филмова, почев од анимираног, краткометражног, играног, документарног и дугометражног филма“, рекао је Јеврић у ПР Центру.

Он је најавио да ће на отварању, 8.маја, бити приказан филм Драгана Елчића „Живот“, након чега ће говорити Митрополит Црногорско-приморски Амфилохије.

„На Фестивалу ће бити приказани филмови из девет држава, међу којима су Црна Гора, Србија, Русија, Бјелорусија, Бугарска, Азербејџан, Грузија. Фестивалу ће присуствовати Никита Михалков, Емир Курстурица, Николај Бурљајев“, истакао је Јеврић.

Селекцију филмова су, како је навео, одабрали професор на Академији умјетности Драган Елчић и продуцент и драматург Јован Марковић.

Режисерка Нада Раховић, чији филм „Искушење“ ће бити приказан током Фестивала, казала је да је то остварање рађено прије 20 година.

„То је једна прича о руској искушеници која је завршила Музичку академију и из разлога који су слични причи Ане Карењине, дошла је у Црну Гору да проведе свој живот у манастиру. Филм је обишао многе фестивале“, рекла је Раховић.

У вријеме кад је филм сниман, како је навела, руска искушеница се налазила у Манастиру Дуга у близини Подгорице, а након тога је наставила да борави даље по православним манастирима.

„Филм није завршен у животу, само је завршен на филмској траци“, казала је Раховић.

Фестивал ће почети 8. маја у 21 сат у Крипти Храма Христовог Васкрсења.

http://www.mitropolija.com/prvi-hristovaskrsni-festival-pravoslavnog-filma-bice-odrzan-od-8-do-13-maja-u-podgorici/

У дане када се прославља успомена на Васкрсење Господа Исуса Христа, када се изразито позива на мир, љубав и толеранцију, Саборни храм Светог оца Николаја у Карловцу изнова је на мети нечије вандалске острашћености. У претходним данима вандали су каменицама засули бочну страну храма са жељом да униште надзорне камере, које су управо са циљем спрјечавања оваквих догађаја и напада постављене изнад улазних врата на храму. Овог пута причињена је материјална штета на фасади храма и оштећен систем видео надзора.

Одмах по откривању дјела, обавјештена је надлежна полицијска управа, чији су службеници изашли на лице мјеста, извршили увиђај и констатовали чињенично стање.

Нажалост, разбијање прозора, каменовање, исписивање графита са символима усташке идеологије, обијања и крађе у годинама које су иза нас постали су свакодневница у животу Саборног храма и Православне цркве у граду Карловцу. Овај догађај као и сви остали нису само криминалне природе, са жељом ка отуђењу и ситним крађама, него и јасна порука нетолеранције и мржње уперена ка свештенству и вјерном народу града Карловца.

епархија горњо-карловачка

Свету Тајну Крштења је примио мали Игњатије Павловић. Самом чину Крштења претходила је Божанствена Литургија и Литија око храма са благосиљањем славског колча будући да је трећи дан Васкрса завјетна слава Белог Поља. Литургију су служили а потом обавили и Крштење, парох пећки Никола Станић и парох сутоморски Петар Церовић.

Храм Ваведења Превете Богородице из 13ог је вијека. Више пута је паљен од стране Албанаца, али је живопис који датира из 1869. године сачуван.

Завјетну славу јуче је прославило и повратничко село Осојане надомак Пећи. Сеоска црква Светог Архангела Гаврила обновљена је средствима Грчке Православне Цркве.

http://www.mitropolija.com/prvi-put-nakon-rata-na-kosovu-obavljeno-krstenje-u-belom-polju-kod-peci/

Према досадашњим информацијама, нема повређених, а пожар је стављен под контролу. И после великог напора 170 ватрогасаца, црква је добрим делом уништена.

Црква је, како је саопштила њујоршка ватрогасна служба, била празна када је избио пожар који се брзо проширио и захватио цело здање на западној 25. улици у дистрикту Флатирон.

Старешина цркве Ђокан Мајсторовић, рекао је за РТС да је пожар избио око 17 часова по локалном времену, односно око 23 сата по овдашњем времену.

"То је најжалоснија вест која се могла догодити, посебно на данашњи свети велики празник. Из комшилука су прво приметили да се у цркви нешто догађа, позвали су ватрогасну службу. Још увек се ватрогасна кола налазе око цркве и гашење још траје. Сви ми који живимо у близини цркве смо евакуисани и не можемо да приђемо ближе од 200 - 300 метара. Црква је потпуно изгорела, кров је потпуно уништен, остали су само зидови. Владика је био овде и он ће обавестити Патријаршију", рекао је отац Мајсторовић. 

Ватрогасна служба објавила је да се срушио део крова и да је структура зграде нестабилна.

Истрага о пожару је у току, а полиција искључује могућност терористичког акта.  

Црква, позната и као Капела Тројства, саграђена је пред крај 19. века по нацрту архитекте Ричарда Упџона и грађена је у готском стилу. 

Некада је припадала протестанској цркви, али ју је владика Николај Велимировић, уз помоћ верника, откупио за потребе српске заједнице. Храму су временом додавани византијски елементи, поставши архитектонски драгуљ Њујорка.

Од првих дана 1944. године, када је освештана, црква у Њујорку постала је српски православни мисионарски центар. У њој се организују и културне, образовне и друштвене активности. 

 Од 1968. године црква Светог Саве налази се на листи њујоршких знаменитости.

Извор: РТС

У четвртак 21. априла 2016. године Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион служио је вечерње богослужење и Акатист светом Нектарију Егинском чудотворцу у Саборном храму Свете Тројице у Неготину, узневши, са свештенством и бројним верницима Неготина, молитве Свеблагом Господу и великом угоднику Божијем и исцелитељу, светом Нектарију.

У просторијама Црквене Општине владика је одржао предавање на увек актуелне теме хришћанског подвига и васпитања деце, наводећи примере светих родитеља, који су успешно остварили родитељску улогу и проводећи живот у хришћанској вери и подвигу, удостојили се вечног живота у Царству Божијем. По угледу на своје родитеље, деца која су правилно васпитана настављају живот у нашој Светој Цркви – рекао је владика.

Вечерњем богослужењу, акатисту и владикином предавању присуствовао је архимандрит Козма, игуман манастира Буково.

Акатист светом Нектарију и предавања на различите теме црквеног живота одржавају се сваког четвртка у Саборном храму Свете Тројице у Неготину.

епархија тимочка

Посебно се овоме светитељу обраћају болесни од најтежих болести која свакога дана узима живот деце, младих и старих. После вечерњег бденија служен је акатист Светом Нектарију Егинском. Јереји Страхиња Голијан и Слободан Чавка, пароси храма Свете Петке, са верним народом изговарали су молитве и радосно појали светитељу молећи га да им услиши моитве.

У препуном храму многобројна имена су прочитана током служења акатиста. Храм у Сурчину постало је још једно место утехе и снаге за оболеле од карцинома. Подсећамо и да се акатист Светом Нектарију чита и у Саборном храму и Световаведењском манастиру у Сремским Карловцима, где се налази честица моштију Светог Нектарија.

Свакога дана од 8 до 19 часова (недељом до 18 часова)  моћи ће да се целива икона са честицом моштију Светог Нектарија Егинског, а после васкршњих празника, биће одређен дан када ће се њему служити акатист. У среду, 20. априла 2016. године, у 18 часова у Парохијском дому при храму Свете Петке у Сурчину биће одржано предавање на тему „Карцином - болест савременог доба“. Говоре:  протојереј-ставрофор проф. др  Драгомир Сандо, духовник при цркви Ружици, др Зоран Козомара, хирург-онколог, и др Бојана Крајновић, радиолог.

Извор: Епархија сремска

На десетине је примера Подластва, Стањевићи, Подострог-Маине… казала је Мирановићева, додајући да за изговорено има документацију. Нико нема права да на културним добрима ове државе изводи било какве интервенције без претходно издатих конзерваторских услова и одређених сагласности Управе.

Све ове наводе одбацују у Митрополији црногорско-приморској.

Дочекали смо и то да их о црквама, културним добрима и културној баштини, као и о законским одредбама и стандардима, поучава водећи експерт Црне Горе за моду, позната модна креаторка Анастазија Мирановић, и то са позиције директорке Управе за заштиту културних добара каже за „Новости“, координатор Правног савета Митрополије црногорско-приморске, протојереј-ставрофор др Велибор Џомић. Није спорно да је она историчарка уметности по образовању, али је свеукупној јавности више позната по модним ревијама и креацијама сукања и женских комплета него по проучавању средњовековног и нововековног православно-црквеног, сакралног градитељства.

Наш саговорник посебно указује да „чуди и забрињава што се модна креаторка Анастазија налази на челу Управе за заштиту културних добара као органа државне управе у саставу Министарства културе“.

Изгледа да је она своју службеничку дужност у Управи схватила буквално, тј. да треба да штити културна добра од Цркве као ствараоца тих добара кроз векове!?! И, што је најгоре, изгледа мисли да се културна добра штите само решењима као управним актима која доносе уз кршење законских одредби са једне стране и подношењем прекршајних пријава против митрополита Амфилохија са друге стране каже отац Велибор.

Цитат

Против примитивизма и бахатости

Много пута сам рекао да Црна Гора има велико културно-историјско наслеђе. Нико не спори право државе да у том наслеђу препозна и део јавног интереса. Али то подразумева и бројне обавезе државе. Није обавеза само у томе да се донесе закон него и да се образују кадрови, створе институције, да се издвоје значајна средства за заштиту покретног и непокретног културног наслеђа. Црква нема ништа против струке и науке. Деценијама је сарађивала, а и даље је отворена за сарадњу са државом у погледу заштите споменичког наслеђа. Али за сарадњу је потребна и друга страна. Тога већ одавно, нажалост, нема. Инспектор Крстичевић, како нам сведочи монаштво, као каубој упада у манастире, па чак и у монашке собе монахиња у манастиру Подластва.Пред нама су отворени поступци и ми ћемо се супротставити Крстичевићевом примитивизму и бахатости Мирановћеве у складу са законским прописима каже Велибор Џомић.

 

Велиша Кадић
Саво Греговић

Извор: Новости

Академик Владета Јеротић поново гост трибине „Православље и млади“
Цивилизација и култура би требало да буду заједно
- Светосавска омладинска заједница приредила је још једно сабрање за памћење, у оквиру ког је академик др Владета Јеротић у препуном Центру за културу Ваљевцима говорио о теми „Узмак културе“. Будући одржана на празник Сабора Светог Архангела Гаврила, трибина је уз благослов Владике Милутина и подршку високопреподобне мати Гликерије, игуманије манастира Ћелије, била посвећена Светом Ави Јустину, који је оставио дубоке трагове у интелектуалном развоју др Јеротића, једног од најистакнутијих научних прегалаца новијег времена –
Са Авом Јустином било је дивно разговарати. Др Владета Јеротић почео је да одлази у Ћелије 1951. године. Најпре сам, а потом и са супругом Јеленом.
- Било би нас највише петоро на Литургији. Тројица мештана из оближњег села, Јелена и ја. Отац Јустин проповедао је након читања Јеванђеља 15- 20 минута. Надахнуто, као да је црква пуна. Био је пун снаге. Бог је дао да се роди и умре на Благовести. Упознао сам и његове ученике. Први међу њима био је академик Димитрије Богдановић, сјајан византолог и преводилац. Потом долази Епископ Атанасије Јевтић... Никад ми није пало на памет да ме неко прати, иако је УДБА знала шта Ава Јустин руча, а камоли ко му долази у посете. Био је прогнан у манастир Ћелије и многи нису смели да дођу. Он је служио Литургије, писао књиге и проповедао. Уз њега су биле мати игуманија Гликерија и дивне сестре- сећања су др Владете Јеротића на дане проведене уз ћелијског богомудраца.
Тема излагања „Узмак културе“ заснована је на односу цивилизације и културе, који се кроз векове видно променио. У старим речницима, ови појмови нису се разликовали. Ако је човек културан, подразумевало се да је цивилизован. И обратно. У 20. веку, међутим, долази до различитих дефиниција у речницима. Тада се, објашњава др Јеротић, појављује дело „Пропаст запада“немачког историчара и философа Освалда Шпенглера, које се супротставља увреженом схватању да је историја човечанства континуиран процес напредовања. Наиме, Шпенглер сматра да се свака култура рађа, развија и пропада. Кад је цивилизација близу врха у свом развоју, култура је близу дна. Могу ли цивилизација и култура да иду заједно? Требало би, ако размишљамо као Хришћани, оцењује др Владета Јеротић. Цивилизација је неговање материјалне културе, технологије и науке, а култура је пак сачињена од религије, философије и уметности. На Балкану, ова два појма су удаљена. У западној Европи, умногоме блиски.
Проучавајући западна друштва, нарочито у време лекарске каријере у Швајцарској и Немачкој, др Јеротић уочио је да је тешко наићи на научника – атеисту, без обзира на то да ли он проучава делове атома или се бави људском душом. Атеизам није последица науке. Много је примера врсних научника, који су били изразито религиозни. Уосталом, и творац еволуционистичке теорије Чарлс Дарвин био је религиозан и позивао је да се не прави јаз између науке и религије.
Цивилизација и култура требало би да буду као сестре Лазара из Витаније, Марта и Марија. Обе су волеле Христа. Марта се трудила да Га што боље угости, припремајући послужење, док је Марија седела крај ногу Спаситеља и слушала Његову реч. Не смемо претерати у улози нити једне од сестара, већ њихов значај помирити у животу, истиче академик Владета Јеротић. Дакле, радом и молитвом смо Господу најугоднији. До доласка Спаситеља, Јевреји су били изабрани народ. Од Христа, сви смо призвани на то. Људи не воле реформе у себи, а Христос нам је донео управо то – револуцију унутар сопственог бића. И тога се, ако желимо да живимо хришћански, морамо придржавати, закључио је др Владета Јеротић.
По завршетку излагања, др Јеротић одговарао је на питања посетилаца. Програм су песмом улепшали појци Милош Матић, Александар Филиповић и ђакони Јован Новитовић и Драган Станојевић.
Ј. Ј.

Негујући добру традицију више од једног века хуманог добротворног рада, Коло српских сестара у Неготину прославило је на Благовести 7. априла 2016. године, двадесет година обновљеног рада и 102. године од оснивања. Поводом овог јубилеја одржана је промоција Споменице „Коло српсих сестара у Неготину“, аутора протојереја-ставрофора Ранка Јовића, у свечаној сали неготинске Гимназије. Промоцији је присуствовао Преосвећени владика тимочки г. Иларион, архимандрит Козма (Радовић), игуман манастира Буково, директор Гимназије г. Влада Величковић и бројни посетиоци.

Присутне је поздравио протојереј Милан Радовић, старешина Саборног храма Свете Тројице, који је подсетио на успешан рад овог непрофитног и хуманитарног удружења од њиховог оснивања 1904. године до данас, а нарочито на последње две деценије њиховог рада при Саборној цркви.

О Споменици је говорио прота Ранко Јовић, истичући важност да се сачува од заборава дугогодишњи добротворни рад чланица кроз бројне хумане акције, што је један од основних разлога настанка ове Споменице.

Потом је прочитана поздравна порука председнице Кола г. Александре Петровић, која се тренутно налази у Бечу. Са ове промоције поздрављена је и највећа донаторка овог удружења у протеклих двадесет година, г. Гордана Поповић, која живи у Бечу, а родом је из Неготина.

Издавање Споменице помогао је Историјски Архив Неготина, о чему је говорио директор г. Ненад Војиновић, који је био и рецензент књиге.

Изражавајући задовољство због истрајног рада Кола српских сестара Неготина, владика Иларион је рекао да је потребно мало добре воље, коју су имале жене Неготина да би се остварила хуманост на делу и помогли потребити, што је свакако један од ретких примера у данашње време. Изразио је наду да ће се жене и у другим местима наше Епархије угледати на добротворни рад неготинског Кола сестара и слична удружења обнављати при својим храмовима.

епархија тимочка

Кад наступи телесна болест, људи прибегавају свему ради оздрављења. Узимају лекове, не марећи за њихову горчину. Међутим, када је реч о оздрављењу душе, сви се питају зашто тај пут не може бити сладак. Зашто се до Царства небеског морају окусити горки плодови?
- Ако је крст лек и ако је крст пут, онда је нама немогуће узети га, говоре болесни од греха. Али, Христос је дошао... Он је наш пут. Први је узео тај лек, иако Њему није био потребан. Узео га је да би нама показао да је тај пут и те како могућ. Дошао је да буде први у мукама и први у слави... Вели Господ „Ко жели душу своју да сачува, погубиће је“. Другим речима, човек који живи само за себе – све губи, док човек који себе даје другима је човек који следује за Христом, који дели оно што има са својим ближњима. То је човек који спасава своју душу! Одрећи се себе значи осврнути се око себе и научити примећивати, не само себе са својим невољама и радостима, тешкоћама и успесима, већ и људе око себе, њихове животе. Научити тешити ожалошћеног, помагати онима који страдају, посећивати болесне, радовати се заједно са онима који се радују – поручио је ђакон Јован Новитовић.
Клањамо се Часном крсту при свакој молитви. У Крстопоклоној недељи нарочито поштовање исказујемо символу Спаситељеве победе. Тако је било и овога пута у Храму Васкрсења Христовог. Сабран око свог архијереја, верни народ помолио се да му Господ умножи снагу и веру да искушења у данима поста победи и у радости и љубави дочека „празник над празницима“.
Извор: Епархија ваљевска

• Епархијске вести
  

Саопштење за јавност o oкончању судских процеса у Аустралији

Питање окончања судских спорова у Аустралији је стална брига наше Митрополије, које смо ових дана и активно почели спроводити. На седницама Управног одбора и Сабора Митрополије аустралијско-новозеландске (03. до 05. септембра 2015.) у Мелбурну, формиран је званични став да се са стране Митрополије аустралијско-новозеландске Српске Православне Цркве не покрећу нови поступци, нити да се наставља са поступцима који су били сторнирани до пресуде Врховног суда Новог Јужног Велса и усвајања схеме за употребу манастира Нови Каленић; осим у случају жалбе, да се брани судска победа у поступку за враћање манастира Нови Каленић Српској Православној Цркви.

У духу те одлуке, када је пре неколико дана Суд од Црквене општине Свети Никола у Јужном Бризбејну тражио да се изјасни да ли ће наставити поступак за враћање своје парохијске цркве наша заједница је својествено одлуци Сабора Митрополије и става Управног Одбора, као и свог Епископа који је придодат поступку у својству Архипастира позваног да састрадава са својим стадом, недвосмислено одговорила да нема намеру настављати судски поступак. Тиме је суђење у Бризбејну завршено без икакве пресуде.

Такође, у светлости исте саборске одлуке, поступак у случају Црквене општине Хајндмарш у Аделаиду није настављен како су појединци погрешно оценили недавни развој догађаја којим је протојереј-ставрофор Зоран Иванић просто заштитио своје свештеничко достојанство и права која су му као надлежном парохијском свештенику призната од Врховног суда Јужне Аустралије.

Наш став о неопходности Мира Божјег, слоге и јединства остаје непромењен и користимо и ову прилику још једном и по ко зна који пут поновимо позив, као што су у недавној посети Аустралији то учинили и Његова Светост Патријарх српски Иринеј и Високопреосвештени Митрополит црногорско-приморски Амфилохије, онима који су се одвојили од своје Мајке Цркве, да смирено прихвате одлуку о повратку манастира Нови Каленић и да се и сами врате својој Цркви и свом светосавском народу где има места за све.

У Сиднеју,
Претпразништво Благовести Пресвете Богородице, 2016.

У организацији Светосавске омладинске заједнице Ваљево

Поштовани,

У писму које смо 17. марта 2016. године добили путем електронске поште ( euo.sumadijska@eunet.rs), замољени смо да за НИН пошаљемо списак нових задужбинских цркава (од деведесетих година прошлог века до данас), имена задужбинара и да вам одговоримо на неколико питања: да ли су цркве осликане и на који начин се обично врши избор фескописаца као и мозаичара; да ли је сагласно канонима Цркве да нови ктитор који је жив буде насликан у цркви; да ли у светоотачким списима или неким другим важним документима постоје сведочанства која упућују на закључак да ће онај који гради цркве бити помилован Божијом милошћу и да ће добити опроштај грехова; да ли је уобичајено да у таквим црквама постоје крипте за сахрањивање задужбинара?
Мада смо се више пута уверили да на овај начин можемо бити увучени у писање текста који је већ за нечије потребе уобличен, сматрали смо да НИН још увек не припада таквим “новинама”, односно да је ваша намера да пишете текст о црквеном задужбинарству искрена. Нажалост, уверили смо се у супротно.
У вашем тексту Перу паре и савест са наднасловом “Зашто политичари граде цркве”, објављеном у НИН-у од 24. марта 2016. године, наши одговори на ваша питања уметнути су у чланак чији је циљ да покаже да је градња храмова од стране политичара, али и уопште, најчешће резултат и извор сваковрсних злоупотреба, при чему за то не пружате никакве доказе, изузев, на почетку, описа како се то наводно ради.
Не улазећи у ваш однос према уваженој господи Николићу, Марковићу, Илићу, Гашићу и Пелевићу, којима је посвећен ваш такст, желимо да нагласимо да су за нас поменуте личности првенствено православни хришћани. Господин Николић је први председник Републике који у новијој историји Србије подиже храм као своју задужбину. То је чињеница која заслужује истицање и памћење.
Не разматрајући ни остале тврдње из вашег чланка, желимо да укажемо на неколико навода који су искоришћени из наших одговора на ваша питања, а које сте ставили у функцију ваше приче о “финансијско-правној магли црквеног задужбинарства”.
1. Мада смо вам у нашим одговорима дали све тражене податке за девет задужбинских цркава, подигнутих од деведесетих до данас, и за три које су у изградњи, у објављеном чланку навели сте само њихов број и поменули сте само једну задужбину. Претежно се бавите задужбинама које су у изградњи, односно црквама које подижу господин Томислав Николић и господин Драган Марковић. Из овако усмерног текста, више је него очигледно да вас не интересује задужбинарство као важна друштвена појава, на шта су указивала ваша питања, већ искључиво задужбине господина Николића и господина Марковића, што у вашем писму нисте помињали.
2. Да о црквеном задужбинарству као актуелној појави нисте намеравали ни да пишете, види се и по томе што у објављеном чланку говорите о Саборној крагујевачкој цркви Успења Пресвете Богородице која је подигнута у XIX, а не деведесетих година XX века и која не припада категорији задужбинских. Нарочито је нејасно како сте дошли до рачунице да је живописање (фрескопис) ове цркве коштало милион марака? По вашем рачуну, у који укључујете податак да за живописање једног квадратног метра цркве треба да се плати десет хиљада евра, произилази да крагујевачка Саборна црква фрескопис има само на 50 квадратних метара (1 000 000 = 500 000 евра; 500 000 : 10 000 = 50 метара квадратних)! Ако вам је до овакве информације стало, обавештавамо вас да је цена живописања једног квадратног метра од 50 до 150 евра, најчешће 100 евра и за руке и за материјал, тако да се за поменути износ од милион марака данас може фрескописати 5 000 квадратних метара црквеног зида. Овакво играње бројевима може да се разуме искључиво као одсуство добре намере.
3. У одговору на ваше питање: “Да ли је по канонима Цркве да ктитор који је још жив буде насликан?”, рекли смо да је ктиторска композиција једна врста ликовног еквивалента повеље као правног акта ктитора – и у том смислу ктитор се може сликати, односно слика се за живота. Сматрајући да сте имали дилему да ли ктитор који је жив има право да буде насликан у цркви, будући да се на фрескама сликају свеци (а мислимо да израз малање који сте употребили није одговарајући), навели смо у напомени да “сликање ктиторске композиције не значи да је ктитор проглашен за светог пред којим се требамо молити и због тога се на глави ктитора не слика светачки ореол”. Дакле, нисмо ни помишљали на слање било каквих политичких порука, намерних или ненамерних, али зато ваша констатација открива намере које сте имали приликом писања овог текста, које се ни у најмањој мери не односе на задужбинарство.
4. Епископ шумадијски предочио је господину Марковићу, у разговору који је вођен пре неколико месеци, права која овај има као ктитор. Примивши то на знање, господин Марковић је обавестио Епископа да ће користити само право да буде помињан на богослужењима. Дакле, нити је Епархија шумадијска слала политичке поруке, нити је Епископ шумадијски било кога безуспешно покушавао да наслика или прогласи за светитеља. Реч је, према томе, о могућности проистеклој из ктиторског права, које се вама може учинити и интересантним, али које се заснива на хришћанској вери да из лика човека исијава лик Богочовека. Када се све то занемари, могуће је да дође и до тога да се у вашем тексту уместо задужбине господина Марковића стави фотографија “друге цркве” – храма посвећеног Светој Петки у Јагодини.
5. Општина Јагодина је на својој територији помагала градњу нових цркава, што су такође чиниле и друге општине на територији Епархије шумадијске, неке више, а неке мање. Средства која су за то опредељивана правдана су одговарајућом документацијом коју су општине тражиле, а не по слободном уверењу јер су “у црквеним одборима проверени и честити људи”. Свештеници у Шумадијској епархији се труде да у црквеним одборима буду честити људи, али се утрошени новац не правда ничијом честитошћу, већ одговарајућом документацијом. Када су у питању средства које Црква добија од државе, начин на који се правда утрошен новац, онај кога то интересује, може проверити у Управи за односе са црквама и верским заједницама Министарства правде. Да ли су злоупотребе могуће? Свакако да јесу и у далеко уређенијим државама, али ако су неправилности могуће, значи ли то да су оне и правило?
6. Информацију да господин Николић своју задужбину подиже на свом имању, заиста сте добили од Епархије шумадијске и то путем телефонског разговора, када вам је речено да се свака задужбина, па и ова, после завршетка и освећења, преноси у власништво Цркве. Наравно, други део овог одговора нисте поменули у вашем тексту.
7. На крају вашег чланка навели сте само прву реченицу из нашег одговора на питање: “Да ли у светоотачким списима или неким другим важним документима постоје записи који могу да упуте на закључак да ће онај ко гради цркве бити помилован Божијом милошћу и да ће му бити опроштени грехови?”
У нашем одговору, у првој реченици, казали смо “да сама градња храма не значи да ће ономе ко храм гради, само због тога, бити опроштени греси”. А потом смо то и појаснили, рекавши да је за хришћане спасење увек незаслужени дар од Бога, односно да се спасење не може заслужити ни градњом храма, али ни било којим другим добрим делима која се подразумевају и без којих је наша вера мртва. Добрим делима ми не заслужујемо спасење, већ показујемо да желимо спасење, односно показујемо љубав према Богу. Ту љубав, уколико је има, свако показује на свој начин, у складу са својим могућностима. Ради тога смо и поменули причу о удовичиној лепти (Мт 12, 41-44).
Наравно, ништа од овога нисте поменули, а после свега реченог није тешко закључити и зашто.
Наше је да говоримо како, нарочито у Великом посту, свако треба да се замисли над својим делима, али и над својим речима, а поготово над одговорношћу за писану реч која се заиста све више губи у магли. Ми ћемо се, у сваком случају, дубоко замислити уколико следећи пут добијемо неко питање од новинара НИН-а.