У Сиску нападнути православни храм, свештенички стан и црквена канцеларија

После више случајева упадања у посед, вређања, разних врста вербалног терора и претњи упућених пароху сисачком свештенику Веселину Ристићу и члановима његове породице, у ноћи између 4. и 5. јула 2016. године непознати починиоци су уз употребу силе, провалили у цркву Свете Петке у Сиску и нанели већу материјалну штету. Вандали су обивши прозор ушли у храм, уништили и разбацали црквене сасуде и друге богослужбене предмете. Потом су се попели на терасу парохијског дома, обили балконска врата девастирали спаваће и дневне собе, а у канцеларији Црквене општине разбацали архиву и уништили касу. То што су починиоци знали да свештеничка породица неће бити у Сиску те ноћи, сведочи да се ради о добро припремљеној и оствареној намери да се, још једампут упути отворена претња Српској Православој Цркви, њеном свештенству и верном народу у Сиску и Хрватској.

Уколико надлежни полицијски органи у Сиску, којима су редовно пријављивани сви претходни случајеви претњи, вређања и вербалног насиља, ни овога пута не пронађе починиоце, питамо се шта је следеће? Каквом терору треба да буде изложена Српска Православна Црква, њени храмови и свештеници да би добили законску заштиту? Из тог разлога Митрополија загребачко-љубљанска очекује братску и хришћанску помоћ Католичке Цркве у Сиску, али ће о овом и сличним случајевима известити Свети Архијерјески Синод Српске Православне Цркве и друге релевантне домаће и међународне личности и инстутиције.

Храм Свете Петке у Сиску подигнут је 1895. године. Усташе су га запалиле у Другом светском рату, а током рата 1991-1993. године храм уи парохијски дом си проваљени, опљачкани и минирани. Црквена општина у Сиску има две зграде. У улици Ф. Ловрића је парохијски дом, а у другој згради богомоља и канцеларија Црквене општине која је обновљена и освећена на Цвети 12. априла 2009. године.

Из Канцеларије Митрополита загребачко-љубљанског

У молитвословљу је учествовао и један број радника, који ће, наредних дана,припремити земљиште за изливање темеља.

Завршетком молитвеног чина терен су симболично "начеле“ и машине.

Подизање центра, који ће,осим спортских и културних садржаја, са параклисом Светог Нектарија Егинског имати и своју литургијску димензију, благословили су, раније, Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије и Његово Преовештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије.

Значај изградње једног оваквог мјеста препознали су људи племенитих и добрих намјера уз чију помоћ ће и почети градња будућег центра.

Извор: Епархија будимљанско-никшићка

„Порука” нашег сабора осталим црквама, која је читана на завршној седници нашег сабора, ниуколико није подразумевала условљавање Светог и великог сабора нашим захтевима. Mи смо у њој само изнели ставове о неким актуелним питањима и нипошто нисмо имплицирали било шта друго.

Наиме, у саборском саопштењу је речено да се ради о „начелном ставу по свим кључним питањима о којима ће се расправљати и одлучивати на Великом сабору”. Ваља истаћи, међутим, да одлука о учешћу наше цркве није донета „у начелу”, нити препуштена на додатно разматрање и условљавање ниједној даљој инстанци, па ни Синоду с патријархом на челу.

Да не помињемо да је целокупна Православна црква деценијама саборно и комисијски радила на припреми овог сабора, те да су предстојатељи коначно у неколико наврата протеклих година потврдили и потписали одлуку о сазивању Светог и великог сабора 2016. године (у Цариграду, односно на Криту).

Oсим тога, чланови делегација помесних цркава потписали су не само одлуку о сазивању Сабора, већ и сва документа која се имају разматрати, као и правилник о раду Сабора, а тиме и пристали на агенду коју је Сабор зацртао.

Због тога су непоштени покушаји који се последњих дана намећу да Српска црква после свих својих саборских одлука игнорише не само вољу свог сабора, већ и став њених делегата у припремама великог Сабора коју су и они сами потврдили и својим потписом.

Према томе, полазимо на овај свети и велики сабор са жељом да он васпостави и зајемчи заједништво међу локалним црквама унутар једне цркве „по васељени” и да тиме улије наду у спасење од смрти. Српска црква не испољава маловерје које се дâ приметити код појединих, који би да унапред одлуче да Свети и велики сабор неће бити онакав каквим су га они замислили.

http://www.politika.rs/scc/clanak/357025/Vladika-Maksim-Treba-ici-na-Sabor-na-Kritu

Чином малог архијерејског освећења православног храма посвећеног Светом Стефану деспоту – Високом, и светом архијерејском литургијом начелствовао је надлежни епископ Бачки др Иринеј уз митрополита Загребачко-Љубљанског др Порфирија, епископа Шумадијског и војног господина Јована, епископа Крушевачког др Давида, епископа Јегарског Јеронима и бројно свештенство.

Након освећења православног богослужбеног простора, у капелици посвећеној Марији Мајци Цркве служена је света миса-литургија под којом је благословљен литургијски простор за припаднике Прве бригаде римокатоличке вероисповести. Свету мису и обред благослова капелице славио је монсињор Станислав Хочевар Београдски надбискуп и метрополит.

Освећењу богослужбених простора у касарни „Бачка“ присуствовали су и помоћник министра одбране за људске ресурсе Милош Јанковић, бригадни генерали Жељко Петровић командант Прве, Миле Јелић командант Треће и Зоран Величковић командант Специјалне бригаде, начелник Одељења за веру Генералштаба Војске Србије пуковник Саша Милутиновић и бројне званице из локалне самоуправе.

Уређење и опремање православног и римокатоличког богослужбеног простора у бачкотополској касарни „Бачка“ у којима ће службу вршити војни свештеник капетан Љубиша Човић и главни војни капелан мајор дон Горан Аврамов са помоћницима, свесрдно су помогле Епархија Бачка и Београдска надбискупија.

Након освећења богослужбених простора, епископ бачки др Иринеј, монсињор Станислав Хочевар Београдски надбискуп и бригадни генерал Жељко Петровић разменили су пригодне дарове и уручили Грамате и Захвалнице најзаслужнијима за изградњу и опремање богослужбених простора.

МОРС

У понедељак, 6. јуна 2016. године, између 8,45 и 9,15 часова пријеподне, непознати починитељ или починитељи кантом плаве боје поред главних улазних врата (западна страна) у Саборни храм Преображења Господњег у Загребу покушали су написати одређени садржај на фасади храма, тиме оставити поруку и нанијети материјалну штету Српској Православној Цркви.

Очигледно ометени у својој намјери бацили су боју на храм оставивши за собом материјал којим су оштетили фасаду храма. О овом немилом догађају одмах је обавијештена надлежна полицијска станица. Нажалост, иако површину Цвјетног трга, једног од централних градских површина, покривају камере видео-надзора, још увијек нисмо добили извјештај надлежног тијела о извршиоцу или извршиоцима овог недјела.

Извор: Митрополија загребачко-љубљанска

По већ познатом моделу, када се не сме или не може писати о тешким темама које се тичу друштва у целини и које утичу на животе људи, прибегава се сензационалистичком писању, тако што се лажна актуелност текста постиже измишљеним увредама, клеветама, обманама, претеривањима, непотпуним информацијама, намерним пренебрегавањем одређених информација, јевтиним провоцирањем емоција читалаца, циљаним узнемирањем јавности, преувеличавањем, представљањем само једне стране и, наравно, изостављањем контекста. А контекст је следећи.

Поводом четрдесет година од рукоположења у свештенички чин, двадесет година архијерејске службе и десет година на трону Епископа шумадијских, 2012. године основан је Уређивачки одбор за издавање “Споменице” која би била посвећена овим јубилејима Епископа шумадијског Господина Јована.

Резултат рада овог одбора био је издавање “Споменице” која је 25. јула 2013. године представљена јавности. Ова “Споменице”је дар свештенства Епархије шумадијске свом Епископу коју је Владика Јован тада и касније делио пријатељима Цркве и Епархије, установама и угледним личностима. Ова “Споменице” била је запакована у кесу са одразом лика и потписом Епископа шумадијског, док је уз “Споменице”, као поклон, дариван и медаљон са ликом Епископа шумадијског Господина Јована. Дакле, украсна кеса је саставни део паковања “Споменице”, а не самостални производ у функцији било чијег себељубља.

Медаљон са ликом Епископа шумадијског Господина Јована, који је дељен уз “Споменице”, израђен је на иницијативу поменутог Уређивачког одбора и изливен је од месинга, док је само мањи број ових медаљона пресвучен декоративном позлатом. Дакле, Епископ шумадијски није исковао свој лик на златнику, нити такав златник уопште постоји.

Издавање оваквих споменица није никакав изузетак. Епархија шумадијска је, такође, издала и “Зборник радова” посвећен другом Епископу шумадијском Сави Вуковићу, а у изради је и монографија посвећена првом Епископу шумадијском Валеријану Стефановићу. Сличне споменице издавале су и друге Епархије СПЦ, тако да ова “Споменица” није ни једина ни усамљена, и не тиче се Јована Младеновића као појединца, већ њега као Архијереја у коме се возглављује Црква Божија у Шумадији. Отуда ова“Споменица” представља сведочанство црквеног живота у Епархији шумадијској, као и сведочанство архијерејског служења Владике Јована.

Исти је случај и са медаљоном на којем је лик надлежног Епископа. Такви медаљони се израђују и даривају од стране Епископа, а и сам Владика Јован је исте добијао на молитвену успомену у разним приликама од више Архијереја, како у Србији тако и у иностранству. Наравно, ни ти медаљони, као ни медаљон са ликом Епископа Јована, нису од злата.

Аутомобил “Фримонт” није власништво Епископа шумадијског Господина Јована, већ је то службено возило које се налази у власништву Епархијског управног одбора Епархије шумадијске. Возило је купљено и регистровано у Крагујевцу по уобичајеној процедури, без икаквих нарочитих захтева, како у погледу броја, тако и када су у питању слова на регистарској таблици аутомобила.

Када су у питању остале квалификације и увреде, поготово оне које наводно износи неименовани професор Теолошког факултета, не вреди трошити речи. Да ли се Епископ Јован, који у току године одслужи преко три стотине Светих Литургија, поставио изнад свих или служи свима, могуће је веома лако проверити пратећи његове активности, како на интернет презентацији Епархије шумадијске, тако и преко “Каленића”, часописа Епархије шумадијске.

Нама остаје само да прибележимо још једно тужно сведочанство о урушавању новинарске професије у Србији, проистекло из страха наручилаца чланка у “Блицу” од угрожавања нечијег култа личности.

Из Канцеларије Епископа шумадијског

Архимандрит мр Силуан (Мракић), у цивилу Александар, потиче из побожне и благочестиве херцеговачке породице Мракића из завалског засеока Будим До, Требињског среза.

Рођен је на Светог Мојсија Боговидца, 17. септембра 1979. године, у Сиднеју (Аустралија), од оца Вељка и мајке Јање (рођ. Вукановић), а крштен је исте године у цркви Светог Николе у Блектауну, Сиднеј.

У Сиднеју завршава основну (Parramatta Primary School) и средњу школу (Author Phillip High School). Богословију Светог Петра Цетињског уписује 1995. године, по благослову тадашњег Епископа за Аустралију и Нови Зеланд г. Луке (Ковачевића). По завршетку богословије 2003. године, по благослову тадашњег Епископа за Аустралију и Нови Зеланд г. Никанора (Богуновића), уписује Богословски институт Православног богословског факултета у Београду, на којем дипломира 2005. године.

После завршетка Богословског института у Београду, враћа се у Аустралију где постаје искушеник у манастиру Светог Саве Нови Каленић код Канбере, код тадашњег Епископа за Аустралију и Нови Зеланд г. Милутина (Кнежевића). У том својству, на предлог епископа Милутина, 2006. године одлази на послушање у нововаспостављену Епархију ваљевску. Убрзо потом, наставља своје богословско усавршавање у Русији уписом студија на Московској духовној академији у Лаври Светог Сергија - Сергијев Посад (Московская Духовная Академия в Троице-Сергиевой Лавре – Сергиев Посад).

На другој години студија, 2007–2008. академске године, награђен је стипендијом Патријарха Алексија Првог за одличне академске резултате. По дипломирању на Московској духовној академији 2009. године, наставља научно усавршавање при овој високообразовној установи, писањем кандидатске дисертације - научног рада из сфере православне хришћанске антропологије на тему "Антропологија Преподобног Јустина Поповића". Дисертацију успешно брани крајем 2010. године пред дванаесточланом комисијом, у чијем је саставу био као стручни рецензент и Епископ умировљени захумско-херцеговачки г. Атанасије (Јевтић). Одбраном рада добија високо богословско-научно звање Руске Православне Цркве - кандидат богословља.

Архијерејском десницом Епископа ваљевског г. Милутина, замонашен је у чин мале схиме 18. децембра 2010. године, на дан Светог Саве Освећеног, у манастиру Ваведења Пресвете Богородице - Пустиња. Наредног дана, 19. децембра, на празник Светог Николаја Мириликијског Чудотворца, поред моштију Светог Николаја Српског у Лелићу, рукоположен је у чин јерођакона.

По благослову епископа Милутина, уписује 2012. године магистарске студије на Грчком богословском факултету Светог Андреја Првозваног (St Andrew’s Greek Orthodox Theological College) под јурисдикцијом Васељенске Патријаршије у родном граду Сиднеју (Аустралија). Своје студије крунише радом из области патрологије са тезом "Осврт на нове критике неопатристичке синтезе: увиди из Оца Јустина Поповића".

После завршетка студија, епископ Милутин рукополаже оца Силуана на дан Светих Архангела у манастиру Ћелије, 21. новембра 2014. године, поред моштију Преподобног Јустина Новог, у свештени чин јеромонаха. На празник Светог Николаја Мириликијског Чудотворца исте године, епископ Милутин одликује јеромонаха Силуана звањем протосинђела. Крајем 2015. године, епископ Милутин поставља оца Силуана за архијерејског намесника првог ваљевског. На тој дужности га затиче избор за Епископа Митрополије аустралијско-новозеландске на редовном мајском заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве 2016. Лета Господњег.

Поред српског језика, течно говори руски и енглески.

Извор: Епархија ваљевска

Архимандрит Кирил (Бојовић), архијерејски замјеник мјестобљуститеља Епархије буеносајреско-централно-јужноамеричке Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија, изабран је на овогодишњем редовном засједању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве за викарног Епископа Митрополије црногорско-приморске са титулом Епископ диоклијски.

Кирил (у свијету Милан) Бојовић родио се 4. фебруара 1969. године у Подгорици, од православних родитеља Радула и Зорке (рођене Јовановић), као пето по реду дијете. Осмогодишњу и средњу школу (гимназију „Петар I Петровић Његош“) завршио је у Даниловграду са дипломом Луче првог степена. Средњу школу је завршио 1987. године, и исте године је отишао на одслужење војног рока у српском (западном) Карловцу. По повратку из армије (1988) уписао се на Природно-математички факултет у Подгорици, који је завршио у предвиђеном року (4 године) са средњом оцјеном 9,68. Дипломски рад је одбранио 1992. године. Од 1993. до 2000. године је радио као асистент на Природно-математичком факултету у Подгорици. Године 1993. уписао је постдипломске студије на Природно-математичком факултету у Београду на групи „Диференцијална геометрија и топологија“. Магистарски рад на тему „Групе холономија и комплексне повезаности“ одбранио је 17. јула 1996. године код професора др Неде Бокан. У том је периоду био и дугогодишњи члан Црквеног одбора Црквене општине подгоричке. У периоду од 1. фебруара 1998. до 1. фебруара 1999. био је на специјализацији на Универзитету „Ломоносов“ – МГУ у Москви.

Крајем 2000. године добровољно је дао оставку на посао на факултету у Подгорици и по благослову Високопреосвећеног Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија постао је искушеник Цетињског манастира. Уочи Петровдана, на празничном бденију 11. јула 2004. године владика Амфилохије га је постригао у монаштво са именом Кирил (по Светом Кирилу Словенском). Исте године на Божић, рукоположен је у чин јерођакона, такође од стране митрополита Амфилохија. По благослову истог архијереја уписује Московску православну духовну академију 2005. године. 21. маја 2006. године владика Амфилохије га је рукоположио у чин јеромонаха. Исте године (јун-јул), по благослову митрополита Амфилохија, бива у пратњи Деснице Светог Јована Крститеља, која је више од 40 дана путовала по градовима Русије, Украјине и Бјелорусије.

2008. године дипломирао је на Московској духовној академији: 4. јуна 2008. одбранио је кандидатску дисертацију на МПДА на тему „Митрополит Петар II Петровић Његош као хришћански философ“. За кандидатски рад је добио прву награду у генерацији – награду свештеномученика Илариона Архиепископа верејског I степена. Истовремено је и ванредно завршио Московску духовну семинарију (која траје 5 година).

Од 1. јануара 2009. године, по одлуци Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве (број 1765, од 16. децембра 2008. године) постављен је за васпитача Богословије Светог Петра Цетињског на Цетињу. Исте године, по одлуци Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, постављен је и за професора Богословије Светог Петра Цетињског, гдје предаје Свето Писмо Новога Завјета. Од Петровдана 2008. године обавља и послушање главног уредника „Светигоре“  - часописа Митрополије црногорско-приморске. Од 2008. године обавља и дужност координатора наставе вјеронауке у Митрополији црногорско-приморској. Дана 3. јануара (на Оце) 2010. године митрополит Амфилохије га је рукопроизвео у чин протосинђела.

По благослову митрополита Амфилохија одлучује да продужи школовање на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, гдје му је нострификована (призната) диплома кандидата богословља коју је стекао на Московској духовној академији; чиме је стекао услове за пријаву докторске дисертације на овом факултету (одлука број: 06-613-2861/3-10 од 16. 9. 2010). Наставно вијеће Православног богословског факултета му је одобрило пријаву теме докторске дисертације са називом „Еклисиологија Светог Филарета Московског“, код ментора Преосвећеног Епископа крушевачког г. Давида (Перовића). Одлично познаје руски и црквенословенски, шпански добро, а служи се енглеским, старогрчким и латинским језиком.

На празник Свих Светих, 30. јуна 2013. године, приликом освећења крипте Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици митрополит Амфилохије га је рукопроизвео у чин архимандрита. Одлуком Епископа-администратора Епархије буеносаиреске и јужно-централноамеричке Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија (Ебр. 125 од 15. децембра 2014. године) постављен је за архијерејског замјеника у Епархији буеносаиреској и јужноцентралноамеричкој Српске Православне Цркве.

По националности је Србин, држављанин је Црне Горе.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Овим се досадашњи Епископ нишки г. Јован ставља на располагање Светом Архијерејском Сабору.

За администратора упражњењне Епархије нишке изабран је Епископ рашко-призренски г. Теодосије.

Данашњи догађај за десет ђака школе „Десанка Максимовић“ остаће у сјећању до краја живота. Завршетак изучавања православне вјеронауке као предмета, обиљежили су колективним крштењем.

Ивана Кесић, ученица ОШ „Десанка Максимовић“ каже да за њу овај догађај представља јако лијеп догађај који ће јој сигурно остати у сјећању као лијепа успомена из основне школе.

И њен друг Зоран Торбица истиче да је ово крштење велики дан за њега јер ће стећи крсне кумове.

Онима који су данас крштени кумовали су другари, који су заједно школске бриге дијелили протеклих девет година. Једни са другима сада су повезани на посебан начин.

"Они су добровољно на крају школовања, послије осам година проучавања православне вјеронауке, изразили жељу да буду крштени. Једно овакво саборно крштење у храму је почетак њиховог духовног живота и нешто чега ће се сјећати читавог живота", рекао је вјероучитељ Илија Башић.

Крај је школе, али не и другарства. Ови млади људи су примјер како се из доброг пријатељства увијек рађа кумство.

http://www.pravoslavie.ru/srpska/93534.htm

Приведене од стране настојатељице овог манастира, монахиње Нине, сестре су, далеко од очију јавности, у најсвечанијој тишини, пред својим духовником положиле своје завете. Приликом пострига и добијања свеоружја монашког, у молитвеној радости учествовали су: архимандрит Дамјан, протосинђел Сава, протођакон Александар, као и сестре манастира Кончул на челу са игуманијом, монахињом Минодором, чија је свесрдна помоћ допринела  монашком једномислију и благољепију.

Након монашења, Владика се обратио игуманији и новопостриженим сестрама речима: „Милошћу Божијом обависмо монашење и ова света обитељ се удостојила да добије четири новопострижене монахиње. Радостан сам  што смо ово монашење планирано за други датум обавили данас. Још је већа радост што су сестре прихватиле вољу Божију која је дошла изненада. Важно је да увек са поверењем, оно што је од Бога, а што се преко оних који бдију над вама прихватите, целивате, јер то је почетак вашег монашког живота кроз послушање. Највеће послушање сте учиниле данас, што сте се приклониле вољи Божијој и Његовом промислу и оствариле вашу дугогодишњу жељу. Сви они који су се спремали за заказани датум монашења, нека се радују данас, ако би се и тада радовали. Најважније је да се данас у Господу радујете и да ваше заштитнице буду од данас са вама, надајући се да ће вам уз њихову помоћ дани бити лагани, помоћ у подвигу бити потпуна и да ће вас заштитнице водити, закриљивати и узводити тамо где свако од нас жели – у Царство Божије. Нека Господ буде милостив и вама и нама и дарује вам снаге да издржите што сте данас обећале Господу Богу, да будете од речи, чврсте и постојане, а Господ утехе даће вам мир, сваку утеху и радост.“

Уз радосно појање: „Христос васкресе“ отишли смо до конака да наставимо радост уз трпезу љубави коју су припремиле сестре манастира Кончул.

монахиња Христина

Извор: Епархија жичка

Даље износимо следеће аргументе:

• Српска Православнa Црква у Швајцарској никада није имала статус државно признате Цркве, него од постојања у Швајцарској 1969. г. била je организована као Удружење грађана (Verein): „Српска православна црквена општина у Цириху је удружење у смислу чл. 60 и следећих чланова Грађанског закона (ZGB)“. Тај статус су имале и имају и данас све Црквене општине у Швајцарској. Статути Црквених општина у Швајцарској су одобрени од Савезне владе Швајцарске и од ”Светог Архијерејског Сабора АС.Бр.24/40 од 05. новембра 1991. године.

На скупштини у Цириху прихваћени су ти статути, што је потврдила и протиница Хелена Тодоровић, супруга проте Драшка.

• Српска Црква у Швајцарској има статус религиозног Удружења грађана, она је на основу швајцарског Закона о порезу, члан 171а, ослобођена плаћања пореза.

• Господин Милутин Шћепановић је сам поднео писмену оставку на место председника, која је на скупштини Црквене општине прихваћена.

• Центар у Цириху у Цоликертшрасе 74/76 никада није био власништво Српске Цркве и Црквене општине Свете Тројице у Цириху, него је годинама плаћано изнајмљивање Реформаторској Цркви. О томе је извештавала и швајцарска дневна штампа. (Tages Anzeiger 05. 03. 2015. г.). Такође се види и из књиговодства Црквене општине Св. Тројице да је плаћала кирију за изнајмљивање.

• Српска библиотека ”Катарина Јовановић” такође није изгубљена, него је ЦО Свете Тројице 12. јуна 2007. године поклонила поменуту библиотеку Централној библиотеци у Цириху. (О томе постоји информација на сајту ЦО Свете Тројице у Цириху).

Са овим информацијама желимо да широј јавности доставимо истину о томе да наша Цркве и надлежни Архијереј Преосвећени Господин Андреј, поштије Швајцарске законе.

Из Канцеларије Епархије аустријско-швајцарске

Саопштење Источноамеричке епархије поводом пожара у цркви Светог Саве у Њујорку

Свом свештенству, управама црквено-школских општина и свим верницима,
драги високопречасни и часни оци, драги српски православни верни народе,

Христос васкрсе!

Као што већ засигурно знате, цела наша Епархија, и заиста пуноћа Српске Православне Цркве, доживела је страшан и трагичан губитак. На сам празник Васкрсења Христовог у пожару је уништена катедрална црква Светог Саве у граду Њујорку. Иако је црква у потпуности уништена, ми се радујемо и захваљујемо Богу да приликом овог догађаја нико није изгубио живот нити је озбиљно повређен. Узрок пожара се још увек утврђује истрагом надлежних органа ватрогасне службе града Њујорка и очекујемо њихов извештај.

Поред тога, наша Српска православна браћа и сестре у граду Њујорку су изгубили свој духовни дом, центар свог религиозног и националног живота. Овај губитак за њих је дубоко личан, емоционалан и трагичан. Ипак, док је још згариште тињало, парохијска зајдница је чврсто одлучила да настави свој црквени живот. Зграда је уништена али је остала жива црква и њени чланови имају потребу за нашим молитвама и подршком, како духовном тако и финансијском.

Њихов губитак је такође и наш губитак. Наша Епархија је изгубила катедрални храм, седиште нашег Епископа. Поред тога што је ово била парохијска црква, такође је била и обележје присуства Српске православне Цркве у центру нашег највећег града. Као таква, она има национални али и међународни значај за све нас.

Из ових разлога, а изнад свега због хришћанске љубави и милосрђа, сви смо од Бога позвани да помажемо једни другима. Зато се обраћамо вама, драги српски православни народе, не само у нашој Епархији већ широм земље и света, као и нашој православној браћи и сестрама свуда и свим људима добре воље, да отворите срца ваша и несебично помогнете васкрсење њујоршког катедралног храма.

Српска православна Епархија источно-америчка је основала фонд за обнову катедралне цркве Светог Саве у Њујорку да би помогла ово сложено али Богоугодно дело. Позивамо наше свештенство и парохијске заједнице да у свакој парохији предузму кораке у складу са овом иницијативом.

Прикупљена средства је потребно послати на адресу Епархије источно-америчке, Eastern American Diocese, 9 Friar Tuck Court, Warren NJ 07059, са назнаком: фонд за обнову катедралне цркве Светог Саве.

Епархија ће прикупљати и чувати средства која пристигну и прослеђивати их цркви Светог Саве у Њујорку у складу са динамиком планираних радова.

У овом световаскрсном периоду, нека би Светлост Васкрслог Христа обасјала све нас и да би нам се срца наша разгорела као што су горела ученицима на путу за Емаус када им се Господ јавио. Нека би та ревност била пројављена у нашим делима љубави према нашој браћи и сестрама у граду Њујорку у овом периоду њихове велике потребе.

С васкршњим поздравом и архипастирским благословом,
Његово Преосвештенство Др Митрофан, Епископ источноамерички

Извор: Источноамеричка епархија СПЦ

Систем ХЕ на Морачи обухвата хидроелектране „Андријево“, „Расловићи“, „Милуновићи“ и „Златица“, инсталисане снаге 238 мегавата и просечне годишње производње 694 гигавата. Предвиђени период њихове изградње је шест година, док се трошкови процењују на око пола милијарде евра. У Министарству економије наводе да су јавност у континуитету обавештавали о овим пројектима и потписаним меморандумима са више заинтересованих инвеститора и земаља, међу којима су и инвеститори из земаља чланица ЕУ.

Подсећају да је министарство, пре доношења стратегије развоја енергетике Црне Горе до 2030. године и пратећег акционог плана, спровело низ јавних расправа на којима је заинтересована јавност имала прилику да достави мишљења и сугестије на ову и све друге области из области енергетике. Дуго се најављује подизање брана на Морачи, колико траје и отпор оних који се боре за њен спас и спас манастира Мораче и целог простора.

Један од оних који се већ више од четврт века бори против тог пројекта је истакнути публициста Комнен Бећировић, који често долази у Љевишту, док своју борбу води из Париза.

-Борба је попримила међународне размере створила све услове за упис Мораче са њеним природним и цивилизацијским благом у светску баштину под заштитом Унеска. И уместо да Влада Црне Горе кандидује Морачу за упис у светску организацију, она и даље очајнички настоји да Морачу потопи са њеним кањонима, старим десетинама милиона година, са њеном флором и фауном, јединственом на планети, археолошким налазиштима и пећинама, светски познатом лавром Немањића каже Бећировић. Све је то, подсећа Бећировић, посебно економска неисплативост електрана на Морачи и смртна опасност од милијарди кубних метара воде у вештачким језерима над Подгорицом, одавно безброј пута речено и поновљено.

-Али упркос свему томе, пропалим тендерима, од којих последњи пре две године одбијањем италијанске компаније „А2А“ да се упусти у „потопитељску“ авантуру, власт „повампирује“ причу о електранама истиче Бећировић.

Еколошка удружења и невладине организације у Црној Гори поручују да су планови изградње ХЕ на Морачи у супротности са циљевима више директива Европске уније и крше начела међународних конвенција о заштити природе. Страхује се да би изградња акумулационих језера на овој реци, уз трусни терен, била константна претња за Подгорицу и зетску равницу низводно од брана. Ко ће победити у овом „рату за Морачу“, знаће се врло брзо.

Велиша Кадић

Извор: Новости

http://www.mitropolija.com/manastir-moraca-pred-potopom/