Светом aрхијерејском Литургијом, коју је 14. октобра 2016. године служио Његово Преосвештенство Епископ топлички г. Арсеније, викар Патријарха српског, свечано је прослављена слава Пећке Патријаршије, Покров Пресвете Богородице.

Благословом Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, Његово Преосвештенство Епископ топлички г. Арсеније, викар Патријарха српског, пoсетио је Косово и Метохију поводом прослављања крсне славе манастира Пећке Патријаршије. Епископ Арсеније је овом приликом посетио и обновљену Српску православну богословију у царском граду Призрену, где су га свечано дочекали професори и ђаци ове школе.

Епископ је поздравио професоре и ученике чувене Богословије и пожелео им успех у даљем раду. Са професорима и ђацима Епископ је обишао здање Богословије и уверио се у одличне услове за рад, наставу и боравак.

Потом, Владика је посетио манастир Високе Дечане и у поподневним часовима стигао у манастир Пећку Патријаршију где је присуствовао свечаном бденију. На крају бденија Владика је служио акатист Пресветој Владичици нашој Богородици.

Сутрадан, на празника Покрова Пресвете Богордице, свечаном архијерејском Литургијом коју је служио епископ Арсеније торжествено је прослављена манастирска слава. Саслуживало је многобројно свештенство Архиепископије београдско-карловачке, Епархије рашко-призренске и три свештеника из сестринске Цркве Грузије. Литургију је својим краснопјенијем улепшао хор "Свети Стефан Дечански" из Сремских Карловаца.

У беседи на архијерејској Литургији владика Арсеније је пренео благослове Патријарха српског и честитао празник сестринству Пећке Патријаршије. Поред тога, Владика је говорио о празнику Покрова Богородичиног и нагласио значај Пресвете Богородице у домостроју спасења, сетивши се дивне Божићне стихире у којој се говори шта творевина приноси Христу: анђели - појање; небеса - звезду; мудраци - дарове; земља - пећину; а ми грешни људи Пресвету Дјеву, централну тачку рода људског која спаја небо и земљу, створено са нествореним.

У повратку из Пећи, Епископ је посетио манастир Грачаницу. У пратњи Епископа били су презвитер Радивоје Панић (парох при храму Светог Саве у Београду); ђакон Немања Ристић (клирик Епархије шабачке) и чтец Ђорђе Шојић.

СПЦ

Дочек Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја и делегације Српске Православне Цркве у Лондону

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј и делегација Српске Православне Цркве допутовали су 12. октобра 2016. године у Лондон редовним летом Ер-Србије. Патријарх Иринеј је стигао у Лондон на позив Лорда Архиепископа кентерберијског г. Јустина Велбија у циљу обнове и чувања сећања на знаменити говор Светог владике Николаја у катедрали Светог апостола Павла, на Видовдан тачно пре једног века, у драматично време Првог светског рата.

Светитељ Жички се као први неангликанац обратио аудиторијуму у катерали али се дубином мисли и снагом хришћанске поруке обратио и људима свих времена и простора. На лондонском аеродрому Хитроу Патријарха српског је дочекала висока делегација Англиканске Цркве, Епископ садока г. Кристофер Чесан и часни каноник др Ричард Пол. На дочеку су такође били амбасадор Републике Србије у Уједињеном Краљевству и Ирској др Огњен Прибићевић и Епископ британско-скандинавски г. Доситеј. Поред Патријарха високу делегацију у званичној посети Англиканској Цркви сачињавају: Митрополит загребачко-љубљански др Порфирије, Епископ источноамерички г. Иринеј, проф. др Богдан Лубардић и протођакон Владимир Руменић.

У цркви Светог Саве служена је доксологија, молитвено славословље у част свјатјејшег Патријарха и целе Српске Цркве и верног народа у Уједињеном Краљевству. Више стотина верника дошло је да патријарху Иринеју пожели добродошлицу и уједно овај догађај учини незаборавним и непролазним у сећању и животу лондонске парохије. Речи добродошлице драгим гостима и свима присутнима у име верника и свештеника Епархије британско-скандинавске упутио је епископ Доситеј и упоредио околности у наше време и оно у време Светог владике Николаја истакнувши: -Ова 2016. година је такође веома значајна јер се и у њој бију битке, овај пут не на бојном пољу, већ на другим пољима живота и трајног сведочанства хришћанске вере једног народа. Наша нада је у Богу, само је Он јамац нашег трајања и зато верујемо у будућност нашег народа, како у милој нам отаџбини тако и овде у расејању. Србија више није у центру европске поноћи, као пре 100 година али и сада са многим 'ранама на свом телу' и потребује руку прегаоца, топлу молитву али и братску помоћ и разумевање.

Патријарх Иринеј је захвалио на дочеку епископу Доситеју, свештенству и народу пожеливши им свако добро од Господа и позвао на чување вере православне. Своју беседу Патријарх је завршио жељом и молитвом Господу да дође време да сви Срби и Српкиње врате у своју милу отаџбину и помогну њену обнову.

После доксологије у цркви сви присутни пошли су у гостопримницу у Дому епископа Николаја где је Црквена општина лондонска припремила послужење да се окрепе гости и домаћи. Посебно је био упечатљив сусрет Патријарха са српским студентима са универзитета у Кембриџу и Оксфорду који су дошли да упознају патријарха Иринеја и да им додели благослов и упути речи охрабрења. Патријарх им је захвалио што су дошли у Лондон и увеличали овај дан. Пожелео им је добро здравље и истакао наду да ће они као учени и школовани људи бити на корист своме роду и Православној Цркви и у том служењу ближњима пронаћи истински извор радости.

Сваки од верника је имао прилику да стисне руку и узме благослов од свога Патријарха, да га поздрави и да се слика са њим за породични албум и трајно сећање. Тако да је замисао организатора да ово буде вече посвећено сусрету Патријарха са верницима потпуно испунила очекивања. И вечерас смо се слушајући нашег Патријарха и Епископа присетили речи Христових „не живи човек само од хлеба него од сваке речи која излази из уста Божјих" (Лука 4.4).

Извор: spclondon.org, фото: Ненад Обрадовић

Његово Преосвештенство Епископ источноамерички г. Иринеј служио своју прву Литургију у Њујорку

Његово Преосвештенство Епископ источноамерички г. Иринеј служио је 2. октобра 2016. године свету Литургију у Медисон cквер парку, недалеко од Саборне цркве Светог Саве у Њујорку. Саслуживали су Митрополит гвинејски и западноафрички г. Георгије, протојереји-ставрофори др Џон Бер - декан Академије Светог Владимира, Александар Влајковић - архијерејски намесник вашингтонски и парох бостонски, др Живојин Јаковљевић - старешина њујоршког Саборног храма, Иван Марјановић - парох портландски, и др Александар Рентел, професор канонског права на Академији Светог Владимира; протојереји Ђокан Мајсторовић - парох патерсонски, Зоран Радовић - парох елизабетски (црква Светог Ђорђа), и Владислав Радујковић - парох њујоршки; јереји Саша Недић - парох елизабетски (црква Светог Вазнесења) и Христофор Рокнић - парох стилтонски; протођакон Вадим Ган, архиђакон Џозеф Матузијак, као и ђакони др Јован Аничић и Лери Сопер.

На светој Литургији је одговарао хор Саборног храма Светог Саве којим је дириговао др Милош Раичковић. Служби је присуствовао велики број верника из Њујорка, Патерсона, Елизабета и околних места. Многи од њих су похрлили да заблагодаре Богу на свему, а највише на сачуваном живом храму и његовом верном народу, и да изразе своју добродошлицу и дочекају владику Иринеја који је дошао Божјом благодаћу да пружи наду, утеху и охрабрење, као и да подстакне на обнову храма. У својој беседи, Његово Преосвештенство Владика је то изразио јасно рекавши да, иако је верни српски народ у Њујорку тренутно лишен свог храма, који је добијен као дар љубави Англиканске Цркве према Светом владици Николају Жичком, није лишен наде и Божје благодати. А ова благодат подстиче веру, којом се постиже све. Јер „ако верујемо у Христа и Његово васкрсење, ни ова црква не може остати као мртво здање, јер су њени зидови миропомазани као и сваки човек, који се крсти у православној вери. Ово је најубедљивије сведочанство да и ова црква мора да васкрсне као феникс из свог пепела, да васкрсне из мртвих и да заживи, и да се живе свете Литургије поново служе испод њеног обновљеног крова. И овај наш прелепи и неуништиви Светосавски храм ће исто тако васкрснути из пепела свога на понос и радост српскога народа и Светог Оца нашег Саве, првог Архиепископа српског и просветитеља, и великог нашег светитеља Николаја, који се и сам овде Богу молио и узносио дарове Господу Богу и причешћивао свети и верни народ.”

Но, иако Бог својом благодаћу бди над човечанством због своје неизмерне љубави, Он исто тако очекује повратну и усрдну љубав од човека, не само према Њему, него и према сваком људском бићу. Таква љубав, агапе, по речима Преосвећеног Владике Иринеја, представља највиши вид љубави. Управо то значи довршен крст, који манифестује раширени загрљај упућен и Богу и човечанству. „И као што су крвариле Његове руке ради нас и ради нашег спасења, да и ми обухватимо васцело човечанство у загрљају наше љубави и да комплетирамо крст у нашем животу. Јер једино онај који прима љубав од Господа и узвраћа ту љубав и онај који љуби свакога, једини се тај с правом може назвати хришћанином и једини он носи тај Христолики крст у свом срцу, у својој души и у уму своме.”

Посебно је овај дан био јединствен, јер је Његово Високопреосвештенство Митрополит гвинејски и западноафрички био присутан на овом скупу. Иако и сам мисионар, проповедник Јеванђеља Христовог на тлу афричког континента, који је присуствовао многим светковинама, био је посебно усхићен што је имао могућност да учествује у овом светом чину. Обраћајући се Владици Иринеју и верном народу, Митрополит је истакао да је Владика јединствена личност која је својом енергијом и снагом успела да створи овај историјски тренутак. „Иако нисам разумео много тога што је изговорено данас на српском језику за време службе, није ми то сметало, јер осећам да делимо исти дух Православља. Оно што нас спаја није језик, земља из које смо потекли, држава из које долазимо, већ вера у Исуса Христа и Православна Црква. Када сам послао слике са данашње службе у Грчку, да посведочим, поделим искуство и покажем шта Срби раде у центру Њујорка, у Грчкој су их одмах објавили у штампи.” По Митрополитовим речима, вера у Господа Исуса Христа и љубав према Њему је основа психичке и физичке стабилности, без које је немогуће владати собом. Говорећи о онима који не верују и који веру сматрају лудошћу, Митрополит је подвукао да је управо неверовање узрок лудила, због којег данашњи свет свакодневно узима лекове да би контролисао своје нерве, тело и ум. Желећи владици Иринеју да истраје у проповеди Јеванђеља, Митрополит је истакао да је неопходно да се ми као сведоци Јеванђеља не стидимо своје вере, већ да јединствени отворено проповедамо. Јер иако говоримо различитим језицима, у истога Бога верујемо. Изражавајући своју радост што је Србија најбољи пријатељ Грчке, митрополит Георгије је закључио да су ова два народа, која и даље гаје чврсту веру, изузетна јер захваљујући благодати Божјој, нису поклекнула за време 450-годишњег отоманског ропства.

У закључку неопходно је истаћи да је за одржавање овог значајног догађаја за нашу Цркву била неопходна помоћ и подршка многих. Oвом приликом изражавамо благодарност свима који су у његовој организацији учествовали и допринели његовом успеху. Ова значајна прва света Литургија и литија око Саборног храма није се могла остварити без подршке и учешћа градских власти које су изашле у сусрет нашој Цркви. Из перспективе православних Срба овај догађај је значајан не само за српску заједницу, већ и за сам град Њујорк који је у неколико наврата био мета бомбашких напада и којем је као и српском народу неопходна милост и благодат Божја. Наша црква је благодарна управи Медисон cквер парка и Канцеларији Градоначелника. Управа парка је, не само одобрила коришћење простора, већ је и уступила огроман шатор, озвучење, осветљење и комплетан намештај, и за све време службе била присутна како би обезбедила овај простор и омогућила да се служба одржи. У сусрет је изашла и Канцеларија Градоначелника и обезбедила полицијску пратњу за литију, која се након службе упутила преко Бродвеја према цркви и обишла цео блок на ком се храм налази. Приликом литије на свакој страни храма узнете су усрдне молитве Господу не би ли Он сачувао овај храм, народ и овај град од сваког зла и невоље, „глади, помора, земљотреса, поплаве, пожара, покоља, најезде туђинаца, и сваке смртоносне ране.”

Овај значајан скуп забележен је великим бројем фотографија, које сведоче о узвишености и велелепности овог историјског догађаја. На њима се виде озарена лица верника и препознаје општа нада. Но, макако сви ови физички мотиви и све ове речи били садржајни, они нису адекватни да прикажу топлину благодати којa je тога дана зрачилa.

протојереј-ставрофор др Живојин Јаковљевић

СПЦ

Концерт ће се одржати 23. октобра 2016. године

Под називом „Од Истока до Запада“ концерт ће извести музику и источне и западне хришћанске традиције. Сва прикупљена финансијска средства одлазе за фонд обнове ове Саборне цркве.

Препоручена цена карте – донације је 25 долара за старије. Студенти и деца могу присуствовати без карте, бесплатно.

Г. Шиповалников је један од двојице најистакнутијих црквених музичара; њега је Православна Црква у Америци одликовала орденом Светог Романа у мају 2016. године.

Извор: Православна Црква у Америци (превод: Информативна служба СПЦ)

Вести из сестринских цркава

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј, уз саслужење Преосвећеног Епископа шабачког г. Лаврентија и многобројног свештенства, освештао је 9. октобра 2016. године храм Свете Тројице на Летњиковцу у Шапцу.

Освећењу храма присуствали су представници Града Шапца, Војске Србије и многобројни верници. Након свечаног чина освећења цркве и свете ахријерејске Литургије, Патријарху српском г. Иринеју уручен је орден Светог владике Николаја, највише одличје које додељује Епархија шабачка.

Изражавајући радост због присуства великог броја верника Патријарх српски г. Иринеј је поручио да народ није заборавио своју Цркву, своју историју и културу, и да се полако враћа ономе од чега је у прошлом времену био прилично удаљени: -Ово је добар знак и једно велико охрабрење да ћемо, ипак, и ова искушења која су присутна савладати као и сва она претходна, рекао је Патријарх српски.

Потом су патријарх Иринеј, епископ Лаврентије и градоначелник Шапца г. Небојша Зеленовић засадили дрво као симбол овог значајног дана за Шабац и његове житеље.

Први радови на изградњи светиње почели су 2007. године. У лето 2014. храм је подигнут а епископ Лаврентије је на дан Свете Тројице служио прву свету архијерејску Литургију.

Извор: ТВ Храм

Приликом обиласка православног гробља у Приштини, јереј Саша Митровић наишао је  на тужну и мучну слику

Недавно обновљена и очишћена гробљанска капела, претворена је у јавни тоалет и сметљиште, а више гробова зарасло је у коров. Овакво стање постоји и поред тога што се о гробљу наводно брине општинска комунална служба и што гробље обезбеђује плаћени чувар. Ове слике показују сличну ситуацију као у храму Христа Спаса у центру града, где је Епархија рашко-призренска недавно одлучила да очисти свој храм, на што је реаговала Општина Приштина и послала инспекцију која је (без икаквог налога) забранила даље чишћење храма.

Будући да се ускоро приближавају Митровданске задушнице и да ће се бројни верници из Приштине, од који већина није у могућности да слободно живи у свом родном граду и врати се у њега, посетити гробове својих ближњих, Епархија ће морати да организује чишћење и гробљанске капеле и гробља. Поставља се само питање да ли ће градоначелник Приштине поново бити ревносан да поново пошаље инспекцију и спречи чишћење храма као што је до сада био ревносан у непредузимању било каквих мера да се хришћански православни објекти у граду користе као јавни тоалет.

Епископ Теодосије је изјавио да је мучно и тешко разумљиво да се у главном граду Косова и Метохије у 21. веку хришћански објекти користе као јавни тоалети. То је застрашујући одраз некултуре и одсуства елементарних цивилизацијских норми. Градоначелник Приштине Шпенд Ахмети недавно је у интервјуу КИМ радију изјавио да општина није задужена да проверава да ли се верски објекти скрнаве и оштећују, па зато ништа није предузето приликом скрнављења и подметањањ пожара у храму Христа Спаса. Међутим, како је Ахмети изјавио општина има одговорност да спречи било какве радове у тим објектима (укључујући чишћење и кречење). Овакве злоупотребе верских слобода представљају срамоту за косовско друштво, изјавио је владика Теодосије нагласивши да Цркву нико не може да спречи да чува достојанство својих објеката од оних који их упорно скрнаве.

дато у Епархији рашко - призренској 3. октобар 2016. године

Деценија успеха која обавезује

Светом архијерејском Литургијом у храму Васкрсења Христовог у Ваљеву и културно-уметничким програмом на платоу завршено је прослављање прве деценије постојања Епархије ваљевске. Литургијским сабрањем началствовао је Његово Преосвештенство Епископ ваљевски г. Милутин, уз саслуживање изабраног Епископа аустралијско-новозеландског г. Силуана и бројног епархијског свештенства и свештеномонаштва, као и појање хорова "Хаџи Рувим" из Ваљева и "Свети Серафим Саровски" из Зрењанина.

Део свечаности били су амбасадор Републике Белорусије г. Владимир Чушев, први секретар Амбасаде Руске Федерације г. Владимир Зелењин, саветник директора Управе за вере Министарства правде г. Мирољуб Радосављевић, начелник Одељења за вере при Генералштабу Војске Србије пуковник др Саша Милутиновић, заменик градоначелника Ваљева г. Драган Јеремић, начелник Полицијске управе Ваљево г. Саша Марковић, представници јавних установа и истакнути привредници нашег краја.

Име Епархије ваљевске и првог јој епископа Доситеја (Николића) летописци бележе с почетка 18. века. Услед разних историјских (не)прилика, катедра је сељена у Ужице и Шабац. Године 1831., за вакта књаза Милоша Обреновића, установљена је Епархија шабачко-ваљевска, која је континуирано постојала до маја 2006. године, када Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве доноси одлуку о обнављању Ваљевске епархије и за првог архијереја поставља Епископа ваљевског г. Милутина, који се до данас налази у њеном трону - трону који је својим светим молитвама утемељио златоусти проповедник вере Христове Свети владика Николај Лелићки. И, како сам каже, част му је велика...

-Ми епископи треба да будемо ревносни као апостоли. "Не живим ја, већ Христос у мени", каже Свети апостол Павле. Благо човеку који то може рећи! Апостол Павле живео је за народ који је преводио у хришћанство. И ја као епископ живим за свој народ, да вас волим, поучим, утешим... Ви сте радост моја! У епархији имамо шездесетак храмова и увек се радујем кад их видим испуњене на богослужењима, беседио је владика Милутин на светој Литургији у Саборном храму.

Српску државу основао је Стефан Немања, а Цркву Свети Сава. Обавезе српских носилаца световне и духовне власти су велике јер се управо са њима, кад земни век, прође морају срести. За протеклих десет година, Епархија ваљевска може се похвалити мноштвом подигнутих и обновљених храмова. Од најлепшег Световазнесењског у Убу до најновијег на ушћу Градца у Колубару посвећеног великом чудотворцу наших дана Светом Нектарију Егинском. Ускоро очекујемо да стигну честице његових моштију и епитрахиљ којим је имењак му старац Нектарије Виталис из Камаризе покривао болестима уневољене, читајући молитве за исцељење. Такође, Ваљевска епархија у врху је Српске Православне Цркве по броју ученика који похађају верску наставу. Најемотивнији тренутак прославе јубилеја свакако је поздрављање са изабраним Епископом аустралијско-новозеландским г. Силуаном (Мракићем), којиј је рођен и одрастао на Петом континенту, али духовно је чедо Ваљевске епархије и епископа Милутина. Школован је широм света, али значајан део у изградњи личности дао му је овај крај и његови великани - војвода Мишић, Десанка Максимовић, Ненадовићи... У години јубилеја, владика Силуан одабран је да одавде крене у родни Сиднеј да Богу служи...

Како обично бива, јубилеји су прилика да се признања доделе онима који су се својим постигнућима истицали. Орден Светог Владике Николаја, владика Милутин доделио је Општој болници Ваљево, Епархијском радију Источник, директору штампарије "Интерклима - графика" г. Љубиши Чеперковићу из Врњачке Бање и Српском хору "Свети Серафим Саровски" из Зрењанина.

-Рађање Епархије ваљевске дело је сагласја Духа Светог и воље Светог Архијерејског сабора. Епископ ваљевски Милутин први је епископ изабран у 21. веку. Служба га најпре води у Аустралију 2003. године, да би три године касније био изабран за првог архијереја обновљене Ваљевске епархије. Од тада, он је неуморни пастир који са својим свештенством и повереним му народом обнавља и умножава богомоље и шири Реч Божју. Како у храмовима, тако и у разним образовним и културним установама (школе, библиотеке, КПЗ и сл.), Епархија ваљевска организује духовна сабрања. Такође, развијена је мисија Цркве при болници - храму Светих Лекара Козме и Дамјана, а од прошле године у касарни "Војвода Живојин Мишић" постоји капела посвећена Светом Владики Николају која молитвено окупља војнике. Одзив за веронауку - 85 одсто у основним и 78 одсто у средњим школама - Ваљевску епархију сврастава у најуспешније епархије Српске Православне Цркве. Развијена је и област медијског мисионарења (Радио Источник, веб сајт, телевизијске емисије у сарадњи са ТВ Ваљево плус и ТВ Храм) и, нарочито важно, доброчинитељска активност. Резултати ове гране највидљивији су били у време поплава 2014. године, када је Епархија ваљевска, уз помоћ сестринских Цркава и епархија Српске Православне Цркве у дијаспори, прикупила велике количине свих врста помоћи за угрожено становништво. Сем тога, Коло српских сестара сваког дана помаже суграђане којима је помоћ потребна. Током прве деценије, у аманет је добијено и пресвлачење моштију Светог Владике Николаја и прибројавање календару светих Српске Православне Цркве и вађење моштију из гроба Светог оца Јустина, подсетио је за трпезом љубави у Епархијском дому јереј Дарко Ђурђевић, секретар епископа Милутина.

"Ваљевски крај биће центар духовности Србије", речи су аве Јустина на које је подсетио Епископ аустралијско-новозеландски г. Силуан. На основу учињеног, јасно је да је ћелијски богомудрац био у праву. -Нека Господ подари снаге и радости женику ове епархије, владики Милутину, коме у име свих епархиота сада благодарим. Он је икона јеванђељског програма који је Бог задао свим апостолима. Његова тајна смирења је искра тајне оваплоћеног Господа, који је себе унизио и дошао у свет ради нашег спасења. Одлазим у Аустралију и носим са собом све вас из Ваљевске епархије. Ви сте део мене и никада вас нећу заборавити нити престати да се молим за вас, поручио је владика Силуан.

Амбасадор Републике Белорусије г. Владимир Чушев боравио је први пут у Ваљеву на изложби белоруских сликара у галерији "Трнавац". Захваљујући архимандриту Михаилу (Биковићу), походио је епархијске светиње и поклонио се моштима светих. Част му је велика што је био део прославе јубилеја. -Од срца честитам десетогодишњицу обнављања Епархије ваљевске. Белорусија је такође православна земља, ми смо браћа. Белорусија сарађује са Србијом у свим областима. Пожелео бих сва добра и благостање Ваљевској епархији и српском народу. Ми планирамо да у скорије време потпишемо и споразум о братимљењу Ваљева са градом из Минске области који се зове Малаздечна, најавио је амбасадор Белорусије г. Владимир Чушев. У име амбасаде Руске Федерације, епископу Милутину и верном народу Епархије ваљевске јубилеј је честитао први секретар г. Владимир Зелењин. Заменик градоначелника Ваљева г. Драган Јеремић истакао је да Град Ваљево сјајно сарађује са Епархијом ваљевском. -Ниједна посета гостију града не пролази без обиласка наших храмова и то је добро, рекао је г. Јеремић и захвалио Епархији ваљевској на добротворном раду, са жељом да у наредним годинама заједно постигну још боље резултате. Честитке владики Милутину, за трпезом љубави, упутили су и саветник директора Управе за вере Министарства правде Србије г. Мирољуб Радосављевић и начелник Одељења за вере при Генералштабу Војске Србије пуковник др Саша Милутиновић.

Сабрање је током агапа у Епархијском дому улепшао Српски хор "Свети Серафим Саровски" из Зрењанина, извођењем традиционалних и патриотских српских и руских песама.

Ј. Ј.

Извор: Епархија ваљевска

На платоу испред храма налази се више хиљада православних вјерника.

Архијереји сада служе Свету литургију.

http://www.mitropolija.com/osvestan-saborni-hram-svetog-jovana-vladimira-u-baru/

Извор: http://hhsbl.org

    Један од првих стваралаца који је пре седам година указао поверење циклусу трибина „Православље и млади“, оставивши незаборавне утиске у срцима Ваљеваца, свестрани музички уметник Слободан Тркуља, у навечерје Мале Госпојине, поново је одржао предавање на позив Светосавске омладинске заједнице, а уз благослов Епископа ваљевског Г. Милутина. У конференцијској сали Вишег јавног тужилаштва, Слободан Тркуља говорио је о теми „Музиком до слободе“. Претходно, заједно са духовником Казнено – поправног завода свештеником Дејаном Трипковићем, Тркуља је посетио ову установу и одржао својеврстан мини – концерт, на опште одушевљење штићеника-

Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион посетио је 15. септембра 2016. године Митрополију видинску  и учествовао у свечаностима поводом 200-годишњице од рођења првог Митрополита видинског и првог Егзарха бугарског Антима Првог.

У петак, 16. септембра 2016. године, на свечаној Литургији у храму Светог Димитрија у Видину, Преосвећени Владика тимочки г. Иларион саслуживао је Његовој Светости Патријарху бугарском г. Неофиту, заједно са више митрополита, епископа и архимандритима из Бугарске, Русије и Румуније. Високопреподобни архимандрит Евтимије из Бугарске Патријаршије упознао је присутне са животом и делом у првог бугарског Егзарха. Након свете Литургије, патријарх Неофит је предводио литију видинским улицама до гробнице Антима Првог где је одслужио парастос.

У четвртак, 15. септембра 2016. године, у оквиру посете Бугарској Православној Цркви Преосвећеном Владики тимочком г. Илариону уручена је медаља са ликом Антима Првог на свечаној церемонији одржаној у Галерији „Никола Петров“ у Видину. Медаље је бројним добитницима, епископима, духовницима и заслужним појединцима уручио Митрополит видински г. Дометијан у част обележавања 200-годишњице од рођења Егзарха бугарског Антима Првог.

Извор: Епархија тимочка

Ганути смо данас јер нам је Господ подарио благослов да одслужимо у Јасеновцу свету Литургију у спомен овде мученички пострадалим од нацизма Светим Србима Новомученицима, као и свим осталим пострадалим током Другог светског рата. Да поводом испуњења 75 година од почетка рада овог нечовечног и ужасног логора извршимо бескрвну тајну „за све упокојене оце и браћу нашу, мученике, исповеднике... и сваки дух праведника преминулог у вери“ на овом месту мучеништва и крста, нове Голготе, не само српског народа.

Данашњи дан је посебно значајан за благородни православни српски народ који је много пута у трагичним тренуцима своје историје показао снажну и живу православну веру, која га је учинила да вековима остане непоколебив, да преживи и поред проблема и ужасних тешкоћа с којима се суочавао. Да би сачувао своју православну веру српски православни народ се трудио, лишавао, трпео бол, страдао, храбро подносио мучеништво и одрицања. На ове особине нас данас подсећају и Новомученици јасеновачки које поштујемо и који су прибројани ранијим новомученицима из периода после пада Цариграда, али и ранијим мученицима из првих хришћанских векова. Свети Никодим Светогорац карактеристично описује значај који имају новомученици у животу наше Цркве на следећи начин: „Заиста, ово је једно чудо које је слично човеку који види у своме срцу зиму, пролећно цвеће и руже усред најдубље ноћи, дан и сунце, у опипљивом мраку светла најсјајнија, у време ропства види слободу и у доба садашње болести натприродну силу.“

Сличне су и емоције које нас запљускују на овом светом месту мучеништва стотина хиљада наше православне браће. И Васељенски Патријарх заједно са Светим Никодимом благодари Богу гледајући „под тешким јармом и ропством толико подвижника, јунака који су, да би сачували слободу и благородност наше хришћанске вере, презрели богатство, славу, сласти и свако телесно уживање, те за веру хришћанску радо себе предали смрти.“

Прва званична посета Наше смерности Хрватској земљи има посебан символички смисао. Пре свега, дошли смо да укажемо част овим „зимским ружама,“ православним Србима, али не само новомученицима који су процветали усред тешке зиме нацизма. Да, ми смо дошли да им укажемо част и да будемо почаствовани. Истовремено смо дошли да удахнемо благоухани мирис њихов који се излива са овога места мучеништва на васцелу васељену, јер су мученици Цркве наше васељенски и припадају свеколиком свету. Ми, пак, као Васељенски Патријарх јачамо и подржавамо васељенско јединство које се темељи на светитељима као најскупоценијем заједничком наслеђу свих хришћана.

Друго, седиште Васељенске Патријаршије, Константинопољ, престоница некада величанственог Византијског царства заузима посебно место у историји свих словенских народа, с обзиром  на то да је после молбе благочестивог Кнеза моравског Светог Растислава наш свети претходник Фотије Велики послао два равноапостола, просветитеља Словена - Свете Кирила и Методија, солунску браћу, да православљем просветле народе у уведу чисту православну хришћанску веру. На тај начин, сви словенски народи су духовно препорођени и тако су добили свој православни идентитет из хришћанског извора Византије и Константинопоља, односно почетак свога културног идентитета и духовног наслеђа имају у Цркви Константинопољској као својој Мајци, која никада није намеравала нити настојала да постигне световну експанзију, као што, нажалост, често бива у мисионарском деловању многих. Циљ Мајке Цркве био је и остао да открије Бога оној браћи која Га не познају и да преобрази њихове душе благодаћу Божјом кроз Јеванђеље Христово, и ништа више од тога.

На тај начин, присуство Васељенског Патријарха, наследника отаца и родитеља православног српског народа, данас и овде на Божанственој Литургији, која се врши у спомен и част новомученика логора Јасеновац и свих Срба новомученика из Другог светског рата, свакако јача најстарије историјске везе Константинопоља и Словена и узводи нас ка двојици Браће коју, уосталом, признају, поштују и славе сви становници и ове хришћанске земље Хрватске као утемљиваче духовног предања и њихове културе.

Треће, Наше присуство овде сведочи о супротстављању Васељенске Патријаршије било каквом облику тоталитаризма - националног, религијског, социјалног, економског и било ког другог. Слобода је божански дар човеку, скупоценији од свега другог. Нацизам је присилио људе у земљама у којима је превладао да се одрекну богомданог дара слободе и да се потчине тиранији. Ми православни хришћани одбацујемо искушење тоталитаризма и освете. Били смо жртве историје, околности, људских изопачених изума и методологија. Одбацујемо, према томе, сваки облик тираније и насилног наметања себе другом, и ходимо путем Господњим, путем слободе, помирења, одрицања и жртве. Учешће Васељенске Патријаршије у овим манифестацијама помена и исказивања части Новомученицима јасеновачким символише и шаље поруку измирења, праштања, толеранције, љубави - љубави која не заборавља трагедије из прошлости, не заборавља жртве тираније, не заборавља мученике, него у исто време зна да прашта, да милује, да мири и да се мири, зна да заборавља непријатељства и да уздиже јединство изнад свега.

Тако размишљајући и проповедајући, верујемо да на достојан начин празнујемо спомен Светих Новомученика, спомен на невине жртве јасеновачке, спомен на оне који су оставили поледњи дах свој у овом логору мучења, спомен на оне који су само привидно били поражени, међутим, они су својим мучеништвом победили свет.

Дух Божји кроз Светог јеванђелиста Јована говори: „Блажени мртви који од сада умиру у Господу. Да, говори Дух, нека почину од трудова својих, а дела њихова ће следити за њима“ (Откр.14,13). Срећни су они који су се намучили и пролили свој зној и своју крв за православну веру, те тако постали њени сведоци. Безброј таквих јунака Христових наша Црква свакодневно истиче верном народу као примере савршене љубави. Они нам искуствено доказују да је мучеништво наслеђе сваког православног хришћанина. Међутим, не треба да заборављамо да мученици нису само они који су усмрћени од стране страшних непријатеља због своје вере, него су то и они који страдају, који тугују, који бивају оклеветани, неправедно прогањани и они који се са поверењем у Бога суочавају са тешким животним околностима, зато што се иза таквих појава скрива лична брига Невидљивога Бога Животодавца, и зато што је и њихово лично мучеништво велика туга и „суд свима обесправљенима“, односно венац живота, као што је суд убијених и покланих од стране нациста на овом месту пре 75 година.

Браћо и љубљена децо у Господу,

Савршивши данас литургијски помен небројеног мноштва Новомученика јасеновачких, не заборављамо да су они отишли из овога живота на трагичан начин, нити да су отишли са сигурношћу да су служили Истини и да су умрли за Истину, имајући дубоку свест о томе да та Истина није безлична, него да се поистовећује са Христовом личношћу.

Управо због тога они понављају исте речи које је својим родитељима као последње обећање упутио један други православни новомученик, Александар Сморел, неколико дана пре страдања од нациста у фашистичком затвору у Минхену 1943. године:

„Драги моји Оче и Мајко,

Данас, вољом Божјом, мој овоземаљски живот ће се завршити како бих се ја преселио у један други живот који неће имати краја и где ћемо се сви изнова сусрести ... Нажалост, овај ударац ће бити много тежи вама него мени зато што ја одлазим са сигурношћу да сам са дубоким уверњем служио Истини. Све ово ме оставља мирне свести и поред чињенице да је веома близу час моје смрти ... За неколико сати налазићу се у једном бољем животу, у близини моје Мајке и нећу вас заборавити. Молићу Бога да вам подари мир и спокој. Чекам вас. Дозволите ми да, пре свега, једну ствар оставим у вашим срцима: никада не заборављајте Бога!!!“

Ове речи „Никада не заборављајте Бога!!!“ чујемо да нам данас упућује небројено мноштво Мученика јасеновачких који су понос православног српског народа и његове Цркве и заједничка слава и наслеђе васцелог православља. Свети новомученици су кроз своје мучеништво доказали да је Црква жива и снажна, зато што наставља да рађа нове синове са истинском православном и мученичком свешћу и којима се хвали и слави и радује неопеваном радошћу.

Прослављајући данас ову радост и помен мучеништва као васкрсење живота и као уподобљавање Христу, целом душом се молимо за Његов изобилни благослов за свакога од вас, молитвама Светих новомученика јасеновачких и свих оних православних Срба који су мученички пострадали за време Другог светског рата. Позивамо вас да свим својим снагама сачувате богатство православља које су донели словенском народу Свети Кирило и Методије и због којег се данас прослављају новомученици који су принели и сопствени живот Христу. То ћете сигурно успети ако увек активно учествујете у животу Цркве и ако држите њена предања „старајући се да имате мир са свима и светост без које нико неће видети Господа“ (Јевр.12,14).

Дрво православне Србије је заливено непресушном крвљу мученика и због тога јесте и остаће бесмртно. Ову поруку вам упућује Васељенски Патријарх: Будите спокојни под крошњом тога дрвета, о благословени православни Срби, поносе и венче ваше Мајке Цркве Константинопољске, и идите путем својих отаца и праотаца, хероја и светитеља, па ћете и ви, данашњи православни Срби, сигурно примити „венац живота“ који је увек венац благодати и благослова Божјег. Амин.

СПЦ

Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије рекао је да је Црква жељела да хиљадугодишњицу Светог Јована Владимира обиљежи заједно са државом.

-У том погледу смо се обратили Влади, тражећи да се Црногорска академија наука укључи, као што то свуда бива у Европи. Међутим, Влада је сматрала да ће она сама на себе да преузме ту одговорност и формирали су свој одбор за обиљежавање хиљадугодишњице Владимира Дукљанског, како га они зову. Плод тога је један зборник. И добро је што су они то урадили, али, питање је колико је добро што је тај зборник мање-више један идеолошко-политички памфлет, изуузев појединих текстова, казао је владика Амфилохије. -То је продукт брозоморно-монтенегринске идеологије утемељене на дукљанској митологији, прецизирао је Владика црногорско-приморски.

Он је додао да је Митрополија стога преузела организацију тог догађаја, као и освештање Саборног Храма Светог Јована Владимира у Бару, које је планирано за 25. септембар. -Албански Архиепископ Анастасије је обећао да ће за тај дан уступити мошти Светога Јована Владимира, од којих се већи дио чува у Тирани. Надамо се да ће нам донијети из Свете Горе и лобању Светог Јована, а и један дио моштију су нам обећали из Македонске православне цркве, казао је владика Амфилохије. Тако ће се, како је истакао, послије хиљаду година сјединити лобања са тијелом Светога Јована Владимира.

На питање новинара да ли ће мошти Светога Јована Владимира остати у Црној Гори, Владика је рекао да ће мошти бити враћене. -У том погледу је ангажовано Министарство културе и полиција. Молићемо Архиепископа Православне цркве Албаније Анастасија да нам макар једну малу мрвицу од моштију Светога Јована Владимира остави за храм. Надам се да ће он ту молбу испоштовати, рекао је митрополит Амфилохије.

Протојереј-ставрофор Велибор Џомић, секретар Научног одбора, рекао је да Митрополија црногорско-приморска престојећи научни скуп о Светом Јовану Владимиру, који ће бити одржан од 15 – 17. септембра у хотелу „Принцес“ у Бару, припрема већ двије године. Према његовим ријечима, скуп ће окупити научнике из разних области из десет земаља. На скупу ће педесет и пет научних радника изложити око педесет саопштења, а десетак научника, који из објективних разлога нијесу у могућности да присуствују скупу послаће радове за зборник.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Иако је протекло лето било у знаку политичких варница на релацији Хрватске и Србије, народни сабори у далматинском залеђу ипак су показали дубоку везаност прогнаних Срба са својим светињама и вековним огњиштима.

-Лети се, по традицији, одржавају далматински сабори, који почињу од празника Преноса моштију Светог Николе, крајем месеца маја, када је сабор у Брзбрадицама, Кистање, па трају све до Мале Госпојине, средином септембра у манастиру Драговићу, каже за „Дневник” Његово Преосвештенство Епископ далматински г. Фотије. -Свакако, највећи и најпознатији сабор буде на Преображење у манастиру Крки, који и у наше време посети јако велики број људи. Ту спада и сабор у манастиру Крупи, на празник Успења Пресвете Богородице, крајем августа. Хвала Богу да су се ови сабори одржали и после рата 1995. године. То нам показује дубоку везаност нашег народа за своје светиње и Православље у Далмацији. Ми се надамо и молимо Богу да ће тако остати и у будућности.

Након, испоставило се привремене, релаксације односа између Хрватске и Србије, поново се чују гласови који уносе немир у редове двају народа. Утисак је да су тиме највише погођени Срби у Хрватској, па се као логично питање намеће оно коме је у интересу да се поново оживљава запаљива реторика?

-Да, нажалост, тако је. Изгледа, никада доста зла. Зло је агресивно, то је деструктивна сила и не даје мира никоме. Свети оци уче да се зло може победити - побеђивати само добром, то јесте врлином. Да би, дакле, и на простору Далмације завладао трајни мир, потребно је покајање, хришћанско покајање. Ако нема покајања, зло ће наставити своју мисију у овом или оном облику. Тужно је и трагично чути да реторика зла запљускује сада и матичну државу Србију. На то, свакако, треба адекватно одговорити, а лек смо већ поменули. То је свенародно покајање.

Утисак је да је пажња међународне заједнице и првенствено ЕУ, када је у питању заштита права српског народа у Хрватској, најблаже речено драматично ослабила након уласка најновије чланице Уније у њено пуноправно чланство?

-Баш тако. Европска унија, изгледа, има своје муке и нема времена да се бави Србима у Хрватској, али ни другима. Ми људи смо склони идеализацији, па и идеализацији Европске уније. Нити је ЕУ свемогућа, ни савршена. Само је Бог свемогућ и савршен. На жалост, ми и поред тога, више тражимо помоћ од других, а не од Бога. У томе је основна људска трагедија. Добро би било да се бар ми Срби у том смислу отрезнимо и истински се вратимо Цркви и својој вери. То нам је једини пут спасења, без обзира где живимо, на Балкану, у ЕУ или Америци. Ако се не окренемо Богу, остају земаљске силе, а то је за малена царство, како би рекао свети цар Лазар Косовски.

Као и готово током целе историје српског народа, један, а често и једини заштитник је његова Српска православна црква. Да ли са Ваше тачке гледишта политичке елите матице Србије имају довољно слуха за ставове СПЦ чији су верници, свештенство, монаштво и имовина у Хрватској евидентно све чешће на удару?

-Ми смо свакако окренути према својој матичној држави Србији. Добијамо и помоћ, највише за нашу богословију у Крки, за свештенство, као и за Србе повратнике. Међутим, то свакако није довољно, јер се код нас још увек осећају последице рата. Сада је, чини ми се, пресудно економско оживљавање наших простора. Ако се у том смислу ништа не догоди, биће нам све теже и теже. Народа ће бивати све мање и мање, а постоји могућност да ми свештеници овде останемо као „кустоси“ и чувари наших светиња, без народа. Не дао Бог да тако буде, али се заиста треба нешто конкретно и реално учинити у економском и политичком смислу, да се ови простори оживе и млад људи мотивишу да поново дођу и живе у Далмацији.

Две деценије након прогона Срба из Хрватске и разарања и девастације православних храмова током и после „Олује“, ране су се лечиле. Да ли је тренутна политичка ситуација у  односима две државеуспорила и отежала обнову културног и верског неимарског наслеђа српског народа у Далмацији?

-Епархија далматинска је једно велико градилиште. Планирамо, ако Бог да, да обновимо све наше цркве и манастире. То је битни део наше мисије. Због тога редовно сарађујемо са овдашњим Заводима за заштиту споменика из Шибеника и Задра, али и Покрајинским заводом за заштиту споменика културе из Новог Сада. Епархија далматинска има пребогато духовно и културно наслеђе. Тренутно су нам отворене ризнице у манастиру Крупи и Црквеној општини Задар, а припремамо повратак ризница у манастир Крку и Шибеник. Ове ризнице-музеји садрже рукописне књиге из 15. века, итало-критске иконе из 15. и 16. века, старе богослужбене предмете, портрете, народну ношњу  друго. Све то желимо да вратимо у наше светиње, али сматрамо да би то било мало и недовољно без повратка нашег народа, који је то благо створио и вековима чувао и сачувао.

Православље је вера дијалога

Као један од проблема који произилази из не тако давне историје односа два народа актуелизован је онај у оцени лика кардинала Степинца, чији је процес беатификације унутар Римокатоличке цркве поодмакао. Српска Православна Црква, чији сте однедавно члан Светог Синода, и Ватикан су оформили заједничку комисију која би требала да поради управо на овом питању?

-Дијалог је увек могућ и потребан. Православље је вера дијалога - вера која нема за циљ негацију другог човека, већ његово обожење и спасење. То спасење се и одвија у Цркви унутар светих богослужења и то је оно што Православље првенствено нуди овоме свету. Не једноме човеку и једној нацији, већ свима. Што се тиче наше комисије за дијалог о кардиналу Степинцу, сви се надамо и очекујемо да ће она посведочити најдубље искуство православне вере и православног народа, који је мученички страдању том периоду Другог светског рата. Можда је ово прилика да се то још једном Urbi et Orbi посведочи пред свим људима и народима.

Извор: Дневник, Милић Миљеновић