У понедељак, 6. фебруара 2017. године, мноштво народа сабрало се да литургијски прослави Божју угодницу, Христа ради јуродиву Ксенију Петроградску. Светом Литургијом началствовао је архијерејски намесник крушевачки протојереј-ставрофор Будимир Којић, уз саслуживање протојереја-ставрофора Живка Којића и Ђорђа Милојковића, протојереја Мирослава Николића, Мирослава Пешића, Верољуба Благојевића и Ивана Цветковића, јереја Далибора Весића и ђакона Милана Здравковића.

Пуноћу заједнице са Христом и ближњима доживели су многи верници који су се причестили. У склопу литургијског сабрања, обављен је литијски опход око цркве и ломљење славских колача. Славски колачар и домаћин на трпези љубави био је г. Милан Минић са породицом, а за  следећу годину колачарство је преузео г. Драган Сакић са породицом. Колачар је припремио богато послужење за сав народ испред цркве, а у црквеној сали је приређен славски ручак. У пријатној молитвеној атмосфери, која се из цркве пренела и у црквену салу, појци цркве Свете Тројице у Мудраковцу отпојали су руску песму посвећену Блаженој Ксенији.

Рецитовањем песама, присутне су поздравиле Теодора Цветковић и Милена Симић. Посебан гост из Крагујевца, на овом сабрању, био је мајстор фруле Милинко Ивановић Црни, који је музичким извођењем на фрули песме Маријо славна учинио да се сви у сали распевају. Присутни су се одушевили његовим свирањем на фрули Краљевог кола, а пријатно изненадили када је протојереј Иван Цветковић, парох мудраковачки и старешина цркве, показао своје умеће свирања на фрули кола Моравац.

Извор: Епархија крушевачка

Преосвећени владико, часни оци, уважени гости, господо светосавска,

„Дође један сиромашак манастиру, па не имајући чиме даривати ћивот скине са себе дроњаве хаљине и замота у њих једне чађаве вериге које је понио из своје колибе, па то приложи на ћивот Светог Саве“, говори сведеним језиком једна народна прича и додаје како су богати и моћни избацили дроњке и вериге, а светитељ једино њих прихвати као истински дар вјере и чистог срца, па вериге постадоше свете. Да ли ми можемо повјеровати у ову причу и њену реалност? Јесмо ли срели тога сиромашка, можемо ли уопште да прихватимо да он постоји, имамо ли чуло за његов дар? Када се над овим, наизглед, простим примером морамо замислити шта би требало да урадимо над Светим Савом најсложенијом личношћу наше историје. Када да би се данашњим речником речено побројао списак знаних активности Стефана Немање и његова три сина у овој просторији остали би до зоре. Када би кренули траговима, обимом и последицама њихова дела потрошили би, само на то, сваки тренутак свога земаљског живота. Зато постоји извесна опасност од уопштавања и честа недореченост која овакве изузетне прилике може одвести у понављања познатих ставова, мишљења, чињеница или идеја. Пред нама је, а у, једном дијелу, и у нама, вјероватно, најважнија, најсветија, највећа и најостваренија епоха наше историје и њена свакако најпотпунија личност Важно је питање за научнике, умјетнике, теологе, а у великој мери и лаике, како стати пред ту нашу историју и на која од њених безбројних Немањића врата закуцати. Да ли је могуће из наше реалности и перспективе погледати њену светост, државност, умјетност, чиме закорачити у реалност Светога Саве и Немањића? У том проучавању било оно научно или лаичко, књижевно или историјско, теолошко или обичајно, национално или државно, локално или општесрпско ми долазимо до нечег веома занимљивог: откривамо, учимо, саопштавамо, пишемо о Светоме Сави и једним делићем, можемо, да дођемо до себе пратећи пут онога сиромашка. Откопавамо у себи реалност засновану на микронима добра до којег смо способни да допремо, а то добро - ако смо способни да га препознамо - има могућност да нас спасава и ослобађа. Тешко нам је да прихватимо ту реланост, а управо је реч реалност један од најважнијих термина нашег времена, и нарочито нашег дефрагментисаног националног, вјерског и државног простора, она настоји да се конституише као једини ентитет лишен, и будућности и прошлости.
У тој прошлости живео је Свети Сава државнички живот таквом динамиком и толико дуго да данашње вође, у поређењу с њим личе на пужеве; у тој прошлости Свети Сава из богатства очевог из савршене Студенице и блиставог Хиландара бежи босих ногу у испоснице, па га на Светој Гори - како сведочи Теодосије – његов отац Стефан Немања моли: „Помилуј ме, чедо, срце моје бијеш камењем које додирујеш ногама твојим“; у тој прошлости могао је Свети Сава да буде бегунац од оца – као многи од нас; стигао је, оно што многи не стижемо - да буде син; успео је оно што готово нико није - да буде духовни отац своме оцу. И на крају, потпуно природно, долази онај чувени растанак оца и сина, Светог Симеона и Светог Саве, из њега видимо како на најличнијем плану и један и други имају пуно повјерење у вјечност и како се она у савршеном балансу наслања на реалност. „Чедо моје вазљубљено, светлости очију мојих, и утехо и чувару старости моје! Ево већ приспе време нашега растанка; ево ме већ отпушта Владика с миром, по речи његовој, да се испуни речено: "Земља си и у исту земљу ћеш поћи". А ти, чедо, не тугуј гледајући моје разлучење. Јер ако се овде растајемо, тамо ћемо се опет састати, где више нема растанка.”
Нема много оваквих и овако успелих места у нашој књижевности. Свети Сава и Стефан Првовјенчани оставили су текст спремљен за вјечност, а византијска естетика би овај поетички поступак дефинисала термином недовршена – довршеност. С друге стране, потпуно је јасно да се рад, стварање, лични односи, доживљај свијета, осјећај моћи у нашој средњовјековној литератури, подвизи светитеља, крећу према реалној вјечности.
Када је наше разумијевање ових категорија у питању, ту се нешто кобно и фатално догодило. Услед вјекова ропства, па радикалног просветитељства, услед атеизма, због идеолошких заблуда између нас и Немањића створила се препрека, па су само ријетки и посвећени суштински знали шта су вредности епохе и шта су нама Немањићи. Терминологија, алати за разумијевање, естетика, схватање симбола, источни поглед на нерашчлањено тројство религије, филозофије и умјетности, замијењени су западним системом мишљења. Због тога смо данас, у великој мјери, неспособни да читамо милешевску фреску Светога Саве.

Због наших ограничења у перцепцији и схватању, ми мислимо да тим фрескама, архитектрури, филозофији књижевности нешто недостаје или им учитавамо оно што нам одговара. Идеолошке препреке су фатално утицале на наш доживљај светосавља, родољубља и односа према другима. Од када је 1946. године присуствовао Светосвској академији Јосип Броз Тито је одлучио да буде Свети Сава. На свим местима на којима је био Свети Сава, појавио се он. Преломио је тренутак када је, из тоталитарног мрака, из ћелијске пустиње загрмио Свети Јустин Поповић: „У основним школама српске земље Свети Сава нема приступа. Шта се то збива са српским човеком, шта се то збива са несрећним Србима? Издали Светога Саву! Опрости оче Саво, плачи над српском земљом!“ Он је објавио да је живо духовно царство Светога Саве и да је наживело све државе и системе.
Када је Савино царство дочекало крај идеологије и комунизма, десило се нешто чудно: светитељу смо почели правити приредбе какве је имао Броз, јер смо другог искуства, духа и континуитета имали премало и недовољно. Једва смо разазнавали Светога Саву. У погрому бомбардовања, у Приштини 1999. Године, песникиња Даринка Јеврић и професорица Митра Рељић скупљале су на сметлишту, под будним оком британске војске бачене српске књиге. Једног дана ту је осванула велика лијепо устакљена милешевска фреска Светога Саве. Подигле су је и окренуле, а с друге стране их је погледао портрет Јосипа Броза у белом оделу. Оба лика позлаћеним нитнама спојену у једну целину.
Када смо га ми тако разазнали, како ли су га тек видјели муслимани, који су у не малом броју случајева, далеко од Синан пашиног огња, гајили дубоко поштовање за светитеља. Овдје јужно, у вашем комшилуку у Македонији, са зидова задужбина његове породице гледа Свети Сава, а не помињу га ни они који ту, испред њега, Богу службу чине, ни они који се у њему Богу моле. Званична просвета у Црној Гори Светог Саву види као једну од кључних опасности за изградњу нације и конституисање новог идентитата.
Прије десет година, на првој Светосавској академији одржаној у Мостару после 1941. године, пришао нам је један старац и рекао: извините, ја не припадам овдје, ја сам католик и Хрват, али дошао сам да чујем Светосавску химну, нисам је чуо од основне школе.
Како схватити све ове потребе када наше доба грми захтјевом: прихватите ову садашњу једину реалност! Најнереалније од свих времена тражи да се прихвати, и да га прихватимо у тоталитету данашње чудне готово непостојеће стварности. Стварност није живот, стварност није вредност, стварност није истина, стварност је данас постала манипулативна креација, стварност је виртулена пројекција, стварност је моћ оних који је производе. Шта да радимо са Светим Савом и нашом стварношћу? У неку руку ми смо жртве произвођача стварности, јер - произвели су нам језике, склепали су нам вјере, изградили нације, установили државности, често уз нашу обилату помоћ и незасито конзумирање реалности. Једно од модерних тумачења реалности гласи да је „реално рупа егзистенције, која се открива тамо где се појављује симптом (симптом показује да негде нешто не функционише).
Тешко је одговорити на ова питања јер ми проживљавамо горку кризу реалног и вјечног и тек када будемо успоставили неку врсту равнотеже између ова два принципа можемо очекивати извесне периоде стабилности. Можемо се ослонити и на Савину државу у држави која је, ипак, преживела и која функционише, иако су га напали пси што рече Матија Бећковић.
Наше народно предање и народна књижевност види Светога Саву као путника јер је тај свет имао, исто као и ми, имао потребу за сусретом. Разлика је у томе што између њих у великом броју приповедака не постоји препрека,сем на једној равни и она се зове раван греха. Данас се у народном животу, у који ваљда спада и живот елита, поред природног истински православног доживљаја светосавља јављају и двије основне контуре других мишљења и уподобљавања. Прво гласи: Нема ништа изван Светог Саве, он је све што нам треба, он је једини непоновљиви први израз нашега рода и нема потребе да имам ишта изван њега, он је све рекао урадио и упутио. Нико сем њега и мене није у праву, нас двојица смо у јединој истини света. Затворио сам се, оградио сам се, изоловао сам се и шта сам урадио у том затвору: пустио сам псе на Светога Саву!
Друго мишљење је, често, садржано у следећем: у једној великој продавници у којој недељом, јер тад једино имам времена, купујем и прибављам све што ми је потребно има једна слика коју желим да вам наведем као израз наше непросвећености и нападности. Она се од промаје из система за грејање додатно усукала и избледела, па је право чудо што портрет тог мршавог старца стоји ту већ годинама. Додуше, јесте завучен, тамо код кинеског алата и хране за псе која тако опоро и тешко мирише. Препознао сам Светог Саву, позвао менаџера високоцењеног ланца овог светског бренда маркета и замолио га да премести слику, није добро да ту стоји да повреди некога ко је атеиста, некога ко није наш, или недај Боже некога, међу богатим власницима паса, који редовно долазе у цркву. Сви се они могу увредити.
Слика је склоњена а Светог Саву су напали пси са овог хранилишта
На крају Свети Саво, ако си могао бити отац своме великом и силном оцу буди родитељ и нама, па макар на тебе сви псе пустили! И кад то урадимо остаће нам нешто у рукама - остаће синџири, ланци, окови и вериге. Њих ћемо, као онај сиромашак, спустити на твој незнани и свеприсутни ћивот, њима ћемо, као залогом преумљења и кајања, украсити храм светосавски на Врачару. Биће ти дража најмања алка на тим веригама од свих мозаика, од злата и звука многогласних звона.
Срећан вам Савиндан!

Извор текста и фотографије: http://eparhijaniska.rs/епархија/актуелно/6083-светосавска-беседа-мр-живојина-ракочевића

Богојављење у зајечарском Саборном храму. Епископ Иларион прославио крсну славу са гостима из из Бугарске Православне Цркве. Епископ жички Јустин у посети манастиру Буково.

Празник Богојављења прослављен у Саборном Храму Рођења Пресвете Богородице у Зајечару светим евхаристијским сабрањем којим је началствовао Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион уз саслужење свештенства овога храма.

Велики значај празника сабрао је многобројни верни народ на светој Литургији. Поздрављајући празничним поздравом „Бог се јави – Ваистину се јави!“ вернима је беседио владика Иларион који је подсетио да речима „У име Оца и Сина и Светога Духа...“ започиње живот православног хришћанина, почев од крштења па надаље, и тиме се завршава наш земаљски живот. Читава творевина носи у себи печат Свете Тројице, поручио је Владика и додао:

-Хришћани првих времена су се на данашњи празник крштавали и стицали велику благодат својим богоугодним животом, и ми данас угледајући се на њих треба својим делима и вером да сведочимо Христа, јер данас међу хришћанима видимо једну запуштеност духовне градине и незаинтересованост за ствари вечнога спасења. Потребно је да сами себе и једни друге стално подсећамо на небеско призвање, јер наш земаљски живот је само назнака вечног живота, где ћемо гледати лице Божје, Бога који је Отац и Син и Свети Дух, Тројица Света Јединосушна и Нераздељива, којима нека је слава у све векове амин.

Након богослужења, Владика је обавио чин великог освећења Богојављенске воде, која је потом подељена верном народу.

На празник Сабора Светог Јована Крститеља, 20. јануара 2017. године,  Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион прославио је крсну славу светим евхаристијским сабрањем верних у Саборном храму Рођења Пресвете Богородице у Зајечару.

Преосвећеном владики Илариону саслуживали су Епископ белоградчишки г. Поликарп из Видинске митрополије, архимандрит Козма, игуман манастира Буково, архимандрити Евтимије и Максим, протођакон Александар Нешев из Бугарске Православне Цркве и свештенство Саборног храма. На Литургији је појао црквени хор под управом диригента Наташе Јовановић.

Владика Поликарп је благословио и преломио славски колач са свечарем владиком Иларионом, честитајући славу и преневши поздраве од Високопреосвећеног Митрополита видинског г. Дометијана. Потом је владика Поликарп даривао Саборном храму и епископу Илариону позлаћене иконе Светог Јована Рилског Чудотворца.

Уз срдачну захвалност гостима из Бугарске Православне Цркве на доласку и молитвеној заједничкој прослави великог празника, владика Иларион је говорио о највећем светитељу хришћанског света, Светом Јовану, који пред престолом Божјим узноси молитве за читав свет. -Он се није погордио и поред свих небеских откривења да ће крстити самога Господа, него се још више бојао и био свестан силе Божје и своје недостојности. Посведочио је Господа као једину Истину којом треба да живимо и Он треба да буде мерило нашег живота. Нека би том Истином, молитвама Светог Јована, задобили Царство небеско, рекао је Владика.

После свете Литургије приређено је, у просторијама Црквене општине Зајечар, славско послужење за вернике, а у Владичанском двору пријем за званице из културног, политичког и јавног живота Епархије тимочке. У вечерњим сатима гост владике Илариона био је Епископ жички г. Јустин у пратњи протосинђела Саве (Илића).

Његово Преосвештенство Епископ жички г. Јустин началствовао је 21. јануара 2017. године светим евхаристијским сабрањем верних у Светониколајевској цркви манастира Буково.

Преосвећеног Владику г. Јустина, духовника ове свете обитељи, дочекало је братство манастира и верни народ Епархије тимочке, коју је он молитвеним трудом и подвигом водио више од двадесет године, а потом благодаћу Божјом отишао на трон славних Епископа жичких, где се налази већ трећу годину. На светој архијерејској Литургији епископу Јустину су саслуживали архимандрит Козма, игуман манастира Буково, протосинђел Сава (Илић) из Епархије жичке, протосинђел Захарије и јерођакон Марко, сабраћа буковског манастира.

Извор: Епархија тимочка

У Православној амбуланти „Свети апостол и јеванђелист Лука” у Бањалуци више од 150 лекара бесплатно лече пацијенте, обављају се мањи хируршки захвати, ултразвучни прегледи, а у сарадњи са приватним ординацијама и операције катаракте и магнетна резонанца.

Да ли бисте радили бесплатно, у своје слободно време, у амбуланти под окриљем Српске Православне Цркве? Више од 100 бањалучких лекара одговорило је потврдно на овакво питање, које им је у интерној анкети поставила група њихових колега, који су за своју човекољубиву идеју организовања бесплатног лечења добили благослов и подршку Владике бањалучког Јефрема. Тако је остварена замисао да се у Бањалуци оснује амбуланта у којој би могли да се лече сви они који су запослени, а месецима не примају плату и немају здравствено осигурање, пензионери са најнижим примањима, повратници...

Сећајући се самих почетака, један од оснивача Православне амбуланте „Свети апостол и јеванђелист Лука” др Симо Билбија каже да је, када је владика Јефрем у Парохијски дом Саборне цркве Свете Тројице позвао анектиране лекаре, то изгледало као озбиљан медицински конгрес. Било је то пре више од десет година. Православна амбуланта није остала само лепа жеља нити краткотрајни сан - 14 година ту се лече сви којима је лекарска помоћ потребна. Данас има више од 150 лекара и медицинског особља који сарађују са амбулантом. Пацијентима су на услузи најразличитији специјалисти, од лекара опште праксе до гинеколога, кардилога, ендокринолога, хирурга, интерниста...

-Имамо лекаре који су су тек завршили факултет, али и професоре Универзитета и докторе пред пензијом или у пензији. Основни принцип рада јесте да ко год дође овде да лечи неће добити за то ни динар, а ко год дође да се лечи неће платити ни динар. Статутом амбуланте је утврђено и да се медицинске услуге пружају свима, без обзира на пол, године живота, националност и вероисповест, каже др Симо Билбија, истичући да међу сарадницима амбуланте има и муслимана и Хрвата.

Амбуланта, уз класичну ординацију, има и ултразвучни кабинет, ЕКГ апарат, мању операциону салу, где се обављају захвати у локалној анестезији, апотеку. Сарађују са више од десет приватних ординација и са клиничким центром и домом здравља у Бањалуци. -У клиничком центру годишње нам одобре одређени број претрага, анализу патохистолошких препарата, на пример, радимо код њих. Приватни лекари понуде сами колико пацијената месечно ће они прегледати. Један офталмолог пријавио је да ће месечно обавити две операције катаракте бесплатно, а једна ординација ради и прегледе магнетном резонанцом, каже др Билбија.

Амбуланта је отворена сваког дана, осим празника, од 15 часова, у просеку буде прегледано десет пацијената дневно, објашњава медицинска сестра Лепа Кецман. Она је свакодневно у амбуланти, помаже пацијентима да дођу до специјалисте који им је неопходан, позива лекаре и прави распореде, заказује термине. -У амбуланти су свакодневно два лекара опште праксе, који се смењују, док остале зовемо по потреби. Отворили смо недавно и зубну ординацију у којој ради 20 стоматолога и један орални хирург. За 14 година рада кроз амбуланту је прошло више од 29.640 пацијената, овде је отворено 1.200 картона за људе који нам редовно долазе, наводи Лепа Кецман.

Опрема и лекови набављају се из донација, а када се деси да оне пресуше, Црквена општина Бањалука помаже у набавци основних лекова и тако се периоди несташица премосте. Црква је амбуланти „Свети Лука” уступила просторије, помогла њено опремање, а део опреме тада је уступила и Војска Републике Српске. Црквена општина Бањалука плаћа месечне режије, па је тако до данас остала и један од покровитеља, каже духовник амбуланте јереј Миодраг Копања. -Град Бањалука такође је помагао, али то, нажалост, последњих година није случај. Међутим, у току су преговори да се та сарадња са градским властима обнови. Ово није обична амбуланта и пацијенти који то желе и који имају за тим потребу могу добити овде и духовну подршку нашег свештенства. Увек смо ту за оне којима је потребан разговор, читање молитве за здравље, исповест. Има пацијената којима је највећа помоћ да их неко саслуша. Међутим, нема никаквог наметања будући да у амбуланту долазе и припадници других вероипосвести, атеисти, каже отац Миодраг Копања.

Амбуланта је место сусрета лекара и свештеника, а један од циљева њеног оснивања, како објашњава др Симо Билбија, и јесте био да се ова два позива приближе један другом, да се боље упознају. Да се удруже у јединственој мисији – помоћи онима које су тешка времена неправедно гурнула на друштвено маргину.

Извор: Храм Христа Спаситеља у Бања Луци, politika.rs

Новоизабрани сенатор Републике Српске Владика захумско-херцеговачки и приморски г. Григорије рекао је новинарима да су се сенатори данас заклели да ће чувати част и достојанство Републике Српске и да ће се максималним капацитетима усмјерити ка томе да се сачува интегритет и достојанство Републике Српске и људи који у њој живе, укључујући и оне који су другачије вјероисповијести и националности.

-Борићемо се за нашу слободу и за слободу свакога ко живи у Републици Српској, рекао је владика Григорије, који је истакако да је почашћен улогом сенатора. Владика је додао да је дошло доба у којем млађи људи треба да дају много више за Републику Српску у миру, као што су млади у рату давали своје животе и дијелове свог тијела за нашу слободу.

Извор: Епархија захумско-херцеговачка, Срна

SAOPŠTENJE MITROPOLIJE ZAGREBAČKO-LJUBLJANSKE

Delovanje grupacije koja sebe naziva Hrvatskom pravoslavnom crkvom ne vidim kao problem ni Srpske pravoslavne crkve, niti Pravoslavne Crkve u svetu, na globalnom vaseljenskom nivou. Takva grupacija za pravoslavlje jednostavno ne postoji. Takva grupacija je, poznato je, postojala samo u fašističkoj NDH, kada je služila isključivo ostvarivanju genocidnog programa prema srpskom narodu. Stoga je njihovo delovanje isključivo problem države, njenog identiteta; načina kako država želi da je dožive njeni građani, ali i kakvu sliku o sebi šalje u Evropu i svet.

Mitropolit zagrebačko-ljubljanski dr Porfirije

У оквиру ове акције невесињски свештеници подијели су помоћ коју је Епархија захумско-херцеговачка одобрила поводом божићних празника. Наиме, Епархијски управни одбор на челу са Преосвећеним Епископом г. Григоријем упутио је новчану помоћ од 300 КМ у сваку парохију епархије која ће бити додијељена по једној породици у парохији. У оквиру хуманитарне акције невесињски свештеници подијелили су и епархијску помоћ у четири породице у Невесињу за које су сматрали да им је таква помоћ најпотребнија.

Извор: Епархија захумско-херцеговачка

Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије служио је свету Литургију, а саслуживали су преосвећена господа епископи: бачки Иринеј, крушевачки Давид, аустријско- швајцарски Андреј, франкфуртски Сергије, тимочки Иларион, као и архимандрит Исихије, настојатељ ковиљског манастира, свештенство и ђаконство Епархије бачке. Литургији је присуствовао умировљени епископ зворничко-тузлански Василије.

После служења заупокојене Литургије и парастоса, Митрополит Порфирије је породици блаженопочившег владике Јеронима и свима присутнима у Светоархангелском манастиру упутио речи утехе.

Предање Цркве каже да душе оних који одлазе од нас, оних који се упокоје, оних које је Господ призвао к Себи, до четрдесетог дана још обитавају на местима и у близини где су проводили и свој земни живот. Сабрали смо се у Божићној радости, знајући да смо ми људи земни, да смо од земље и да ћемо се у земљу вратити. Знајући да смо прах и пепео, али исто тако још више и боље знајући да смо проистекли као плод љубави Божје, да смо створени као икона Живога Бога, и као последње и крајње што имамо о себи да кажемо није ишчезнуће, одлазак из овога света и брисања свакога трага о нама. Као што се Господ родио у телу и постао један од нас, како смо чули у данашњем апостолу, ми знамо да је Он прошао све оно што је људско, да је имао све оно што је наше, осим греха. Да је умро али да је, исто тако, васкрсао. Васкрснувши, победио је смрт и нама отворио пут да из онога што је пролазно и смртно, и ми уђемо у непролазно и бесмртно, казао је Митрополит загребачко-љубљански.

Истичући да иако сви имамо бол и празнину због одласка епископа Јеронима, Митрополит је нагласио да управо због љубави Божје и свести о томе да смо саздани за Царство Небеско, ми имамо наду да брат наш Јероним у овом моменту, јасније него ми сагледава ту љубав Божју. Зна да је овај свет и овај живот за малена и пролазан, а да је оно што је Господ нама уготовио од вечности, заправо и наш крајњи циљ. То је Царство Божје, које ми овде у цркви, зато што јесмо Црква, предокушамо, доживљавамо. Знамо да и они који су отишли од нас, нису отишли заувек, него су отишли да припреме нама пут, и да је крајњи домет свакога од нас, пре или касније, а то је заправо сада. То је толико брзо и толико овде, пред нама, да нам не преостаје ништа друго него да са молитвама за покој душе брату Јерониму, имамо непрестану наду у Бога, молимо се Њему, да се држимо Њега, да нам он буде и овде, сада наш живот, утеха и нада, истакао је Митрополит Порфирије.

ЗВУЧНИ ЗАПИС БЕСЕДЕ:

Епископ бачки г. Иринеј се, по завршетку служења парастоса, такође обратио сабранима. Владици Јерониму нека Бог дарује Царство Божје, а вама свима здравље и свако добро, казао је Владика Иринеј.

На гробу блаженопочившега владике Јеронима, Епископ тимочки Иларион је служио мали помен.

ФОТО АЛБУМ

http://www.tvhram.rs/vladika-grigorije-ulagati-u-obrazovanje-i-pomagati-socijalno-ugrozhenim

Митрополит Амфилохије у Цетињском манастиру одслужио Литургију поводом 26 година од увођења у трон цетињских митрополита

Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је 30. децембра 2016. године, на празник Светих ђакона Авакума и Пајсија, свету службу Божју у Цетињском манастиру поводом 26 година од увођења Његовог Високопреосвештенства у трон митрополита црногорских и приморских.

Митрополит Амфилохије је подсетио да је цетињски светосавски трон дао преко четрдесет архијереја Цркве Божје. -У том златном ланцу налазе се имена великих Божјих људи, почев од првог зетског епископа Илариона, преко Светог Јевстатија Превлачког, Архиепископа и просветитеља српског, епископа из предпетровићког периода, преко владике Данила, војеводича српске земље, владике Саве и Василија, егзарха српског пећког трона Светог Петра Цетињског и Петра Другог Тајновидца Ловћенског. том ланцу припадају и велики архијереји Митрофан Бан и Митрополит, потоњи Патријарх српски, Гаврило Дожић, уз Светог владику Николаја једини црквени великодостојник у Европи који је крај Другог свјетског рата дочекао у нацистичком концентрационом логору Дахауу. Том ланцу припада и Свети свештеномученик Јоаникије Црногорски и Приморски, који је пострадао на „злом путу“ заједно са преко 115 најбољих свештеника Митрополије црногорско-приморске.

-Дух братоубилаштва, који се тада зацарио у Црној Гори, касније је протјерао још једног великог архијереја Цркве Божје - Арсенија Брадваревића. Било му је речено да не смије ни прелетјети преко Црне Горе. Овај светосавски трон је у тешким условима придржавао након њега блаженог спомена митрополит Данило Дајковић, кога сви добро знате, рекао је Митрополит црногорско-приморски.

Он је рекао да дух братоубилаштва, који се зацарио у вријеме страдања Светог митрополита Јоаникија, и данас влада Црном Гором. -Ми смо једини простор у Европи који се није исцијелио од тог духа братоубилаштва. Отуда овај хаос и у држави и у економији, али прије свега духовни и морални хаос, казао је владика Амфилохије.

СПЦ

Света aрхијерејска Литургија почиње у 9 часова, а у наставку ће се служити парастос.

Вечан ти спомен, достојни блаженства незаборавни владико Јерониме!

Саопштење за јавност свештенства и монаштва Митрополије црногорско-приморске

Парохијско свештенство архијерејских протопрезвитеријата цетињског, подгоричко-колашинског, подгоричко-даниловградског, барског, будванског, бококоторског и херцегновског и настојатељи и настојатељице манастира у Митрополији црногорско-приморској и ове године су се 24. децембра 2016. године у Бару сабрали око свог духовног оца и архипастира Митрополита г. др Амфилохија на своје редовно годишње сабрање.

Сабрање парохијског свештенства и монаштва је започело саборним служењем свете Литургије у новосаграђеном Саборном храму Светог Јована Владимира у Бару. Послије свете службе Божје, у крипти храма је настављено овогодишње сабрање појањем молитве Царе небесни, а потом је Високопреосвећени Митрополит г. Амфилохије очинским ријечима поздравио окупљене клирике наше Митрополије. Митрополит је поднио исцрпан извјештај о свом архијерејском служењу и мисији током 2016. године. Посебно се осврнуо на велики, историјски јубилеј - 1000. годишњицу од мученичког страдања Светог Јована Владимира, као и на свеправославно освећење Саборног храма посвећеног овом светитељу - мученику коме је претходио међународни научни скуп на коме је преко 50 учесника из различитих углова освијетлило личност, дјело, вријеме, прилике, култ и прослављење Светог Краља.

Митрополит је констатовао да се са успјехом наставља мисија Цркве и духовна обнова у Митрополији и осталим епархијама наше Цркве на простору Црне Горе, а који се првенствено огледа у хиљадама и хиљадама новокрштених током ове године, а потом и у повећању броја новорукоположених ђакона и свештеника и замонашених монаха и монахиња, али и кроз наставак обнове и изградње храмова и манастира. По Митрополитовим ријечима, посебна је радост и велики је благослов Божји због скоро 1500 дјеце - полазника православне вјеронауке која се организује на више од 40 мјеста при парохијама, црквеним општинама и духовним центрима. С тим у вези, митрополит Амфилохије је и овом приликом позвао Владу Црне Горе и Министарство просвјете да што прије и неизоставно, попут других европских влада и држава, приступе стварању услова за увођење вјерске наставе у систем јавног образовања како би се, коначно, омогућило дјеци свих вјеоисповијести у Црној Гори да остваре своје право на вјерску наставу у школама које је загарантовано свим важећим међународноправним актима о људским слободама и правима.

Архијерејски протопрезвитери су поднијели извјештаје о свом раду и о стању у повјереним им архијерејским протопрезвитеријатима. Посебно радује сазнање да се богослужења редовно служе у свим градским и приградским срединама, а у сеоским недјељама и празницима. Посебна пажња је посвећена питању мисије Цркве у савременим условима у Црној Гори. Свештенство ће и даље предано наставити своје крсноваскрсно служење Богу и роду, а посебна пажња ће бити посвећена унапређивању вјеронауке не само за дјецу школског узраста него и за одрасле.

Посебно указујемо да поједини службеници Министарства унутрашњих послова Црне Горе без законског утемељена и неосновано и даље одбијају захтјеве дијела свештенства и монаштва без црногорског држављанства за одобрење привременог боравка. Сматрамо да је такво поступање незаконито те да представља злоупотребу службеног положаја и дискриминаторно поступање које је кажњиво по законским прописима Црне Горе.

Забрињава исхитрено и нетранспарентно поступање Министарства економије по питању изградње великих брана и хидроелектрана на Морачи и Комарници чиме се угрожавају природне, духовне и културне љепоте ових ријека. И стручна и лаичка јавност су узнемирене због сазнања да је Министарство економије без јавних тендера, без претходно усвојене планске документације и без учешћа заинтересоване јавности већ закључило меморандуме и споразуме са са кинеским НОРИНКОМ и турским Берекет енерџијем. У том циљу, Митрополија ће заједно са управом манастира Мораче и Иницијативним одбором за очување природних, духовних и културних љепота Мораче предузети бројне активности на међународном и домаћем плану како би се читав пројекат искоришћавања хидропотенцијала довео у склад са правним поретком, струком и науком, а посебно са интресеима грађана, а не на овако предвиђени начин којим се непоправљиво угрожава не само опстанак и заштита манастира Мораче него и у Европи јединствени морачки басен са својом непоновљивом флором и фауном, праисторијским и историјским пренеолитским и неолитским културним наслеђем.

Митрополија се са својим свештенством, монаштвом и вјерним народом такође се оштро противи најављеном скрнављењу иконе Пресвете Богородице Филермосе којој је Пријестоница Цетиње, послије неуспјеха са тзв. Плавом капелом у Народном музеју, опредјелила ујамљивање у Цетињској пећини. Не чини нам се прихватљивим да се 2 милиона евра опредјељује за изградњу некакве псевдо-капеле у Цетињској пећини док је све већи број не само сиромашних него и гладних грађана, нарочито на Цетињу на коме је управо Црква отворила народну кухињу за сиротињу, прву послије 1916. године. Ниједној светињи, а посебно светињи каква је икона Богородице Филермосе није мјесто у пећини и псевдо-капелама него у храму Божјем - цркви Свете Тројице. Камен темељац за тај Саборни храм на Цетињу положен је краљем Николом и митрополитом Митрофаном Баном већ 1910. године између Биљарде и Владиног дома; између два рата митрополит Гаврило Дожић сасјекао је брдо са Табљом изнад Цетињског манастира за градњу тог храма, припремио пројекат и материјал, послије рата отет. Већ је о томе разговарано са најутицајнијим духовним факторима у Европи, везаним историјски са ове три најважније хришћанске светиње и усаглашено да је тробродни храм најбоље мјесто за њих и за Цетиње, као кроз сву досадашњу историју. Пећина може бити искориштена само као оригиналан приступ храму и поклоњењу светињама. Њихово десакрализовање и претварање у објекте економског профита значило би примитивизам без преседана не само у Црној Гори него и у цијелом цивилизованом свијету.

Из доступне документације се несумњиво утврђује да незаконита и противправна изградња тзв. капеле у Цетињској пећини представља најгрубљи вид скрнављења и иконе Богородице и Цетиња као пријестонице која је вјековима под заштитом и покровитељством Пресвете Богородице. Митрополија је овластила Правни савјет да предузме све неопходне правне радње како би се икона заштитила од најављеног скрнављења, а Цетиње од таквог светогрђа и проклетства Светог Петра Цетињског.
Имајући у виду да се налазимо у данима Божићног поста, а да се готово свакодневно по Црној Гори догађају најсвирепија међусобна убиства младих људи, не можемо а да се не запитамо за узроке таквог понашања. Читаве генерације су током претходних деценија лишене истинског васпитања и образовања, а живот им је свођен искључиво у мјеру материјалних вриједности. То се између осталог види и из овог односа према Богородици Филеримос као и другим вјечним духовним и моралним људским вриједностима.

Молећи се Христу Богу да престану међусобна убијања по Црној Гори, позивамо младе људе да поштује светињу свог и туђег живота и да се огрију на огњу братољубља и вјере у Богомладенца Христа.

Честитајући свима на све четири стране свијета долазеће свијетле и свештене празнике рођења Христовог и Ново љето доброте Господње све поздрављамо поздравом мира и радости

МИР БОЖЈИ!  ХРИСТОС СЕ РОДИ!

Извор: Митрополија црногорско-приморска